Uprkos tvrdnjama pojedinih autora, poreklo dizajna i konstukcije bojnog broda klase Bizmark ne leži u konstrukciji i dizajnu bojnog broda klase Bajern iz Prvog svetskog rata, sem što je, kao i Bajern, imao 8 topova kalibra 380 mm raspoređene u 4 dvocevne topovske kule i tri pogonske osovine. Bojni brodovi klase Bizmark su rezultat iskustava iz razvoja i gradnje džepnih bojnih brodova ( nem. Panzerschiffe) klase Dojčland (Deutschland) kasnih dvadesetih i ranih tridesetih godina pod teretom Versajskog mira.

Istorijska pozadina

Prema potpisanom versajskom miru iz 1919. godine, a po članu 181, nemačke pomorske snage ne mogu u operativnoj upotrebi preći brojku od 6 bojnih brodova, šest lakih krstarica, dvanaest razarača i dvanaest torpednih čamaca, dok član 190 ograničava deplasman bojnih brodova na svega 10 000 tona. 6. februara 1922. godine SAD, Velika Britanija, Francuska, Italija i Japan potpisuju Vašingtonski pomorski sporazum. Prema uslovima iz ovog Sporazuma, pet najvećih pomorskih sila su se složile da limitiraju standardni deplasman kapitalnih brodova na 35 000 tona, dok je kalibar topova ograničen na 406 mm. Ukupna tonaža kapitalnih brodova po državama potpisnicama sporazuma je izgledala ovako:
- SAD 525000 tona,
- Britanija 525000 tona,
- Francuska 175000 tona,
- Italija 175000 tona, i
- Japan 315000 tona.
Londonska pomorska konferencija održana u periodu januar-april 1930. godine je imala nameru da preispita neke odredbe vašingtonskog sporazuma, ali su Francuska i Italija zbog premale tonaže, odbile da isti ratifikuju.
Ranih tridesetih godina, gradnja ratnih brodova u Nemačkoj je i dalje bilo pod ograničenjima Versajskog mira, i to sve do 18. juna 1935. godine kada je potpisan Anglo-nemački pomorski sporazum kojim su odbačena ograničenja u pogledu gradnje i izgradnje nemačke ratne mornarice. Tako je Nemačkoj dozvoljeno da izgradi površinsku flotu u iznosu od 35 % tonaže britanske flote, dok je limit podmorničarske flote iznosio 45% britanske tonaže u podmornicama. U prevodu, to je značilo da Nemačka može imati 184000 tona u bojnim brodovima (5 bojnih brodova po 35000 tona deplasmana).
U Londonu je održana još jedna pomorska konferencija u periodu decembar 1935. – mart 1936. godine. Japan se povukao sa konferencije, navodeći kao razlog neprihvatanje uslova da japanska flota po tonaži bude ekvivalent američkoj i britanskoj floti. U sporazum je dodata klauzula da se bojni brodovi grade do tonaže od 45000 tona. Iako sporazum nisu potpisale Italija i Japan, kao standardni deplasman za gradnju bojnih brodova je usvojen deplasman od 45000 tona, i to je samim tim, važilo i za Nemačku.

Klasa Bizmark

Nakon potpisivanja anglo-nemačkog pomorskog sporazuma, i zvanično je naručen bojni brod klase „F“ (kasnije klasa „Bismarck“), ugovorom kji je potpisan 16. novembra 1935. godine izmedju brodogradilišta „Blohm & Voss“ i nemačke mornarice.
Konstruisan od strane Dr Hermana Burkharta (Hermann Burkhardt), bojni brodovi „F“ i „G“ (Bizmark i Tirpic) su u osnovi bile unapredjene verzije bojnih brodova „D“ i „E“ (Šarnhorst i Gnajzenau), i kao takvi imali su dosta sličnih detalja. Zvanično „izmerenom“ težinom od 35000 tona (kako bi se uklopio u Sporazum), njegov pravi deplasman je bio nekih 7000 tona veći. Medjutim, uklapao se u Sporazum iz 1937. godine. Kako bilo, niti jedan bojni brod izgradjen pod Londonskim sporazumom iz 1936. godine (italijanski Vitorio Veneto, francuski Rišelje, britanski King Džordž V i američka Severna Karolina) su prelazili dat limt.

Gradnja

Kobilica za brod Bizmark je položena 1. jula 1936. godine u hamburškom brodogradilištu pod oznakom BV 509, na doku 9. Do septembra 1938. godine, trup je izgradjen do nivoa gornje palube. Ceremonija porinuća je održana u 1300 časova 14. februara1939. godine. ceremoniji je prisustvovalo više od 60 hiljada ljudi. Fotografisanje i snimanje nije bilo dozvoljenom, sem novinskim agencijama. Adolf Hitler i pratnja iz njegove političke partije su stigli u brodogradilište jahtom Hamburg. Nakon kraćeg govora, brod je krstila unuka kancelara Bizmarka (Otto von Bismarck).
To je bio poslednji kapitalni brod porinut u hamburškom brodogradilištu. Kobilica za prvi bojni brod klase „H“ je položena 15. jula 1939. godine ali je izgradnja zaustavljena za manje od tri meseca gradnje, da bi konačno otkazana avgusta 1941. godine. nakon toga, u skladu sa nemačkom politikokm vodjenja podmorničarskog rata, svi radni efektivi brodogradilišta su bili usmereni na izgradnju podmornica.
Nakon porinuća, Bizmark je privezan u delu luke gde je vršeno opremanje broda, gde su već čekali kotlovi, topovske kupole i ostali delovi nadgradja. Tu je izvršena i jedna manja izmena u izgledu trupa. Naime, ravan pramac je zamenjen „atlantskim“ koji je imao bolja maritimna svojstva.
Rat je započeo u septembru 1939. godine, ali uprkos njemu i oštroj zimi, radovi su se odvijali prema planu i raasporedu...
Prvi članovi buduće posade pristižu u Hamburg aprila 1940. godine. U to vreme dolazi i komandant broda, 46-godišnji kapetan bojnog broda Ernst Lindeman (Ernst Lindemann). Bizmark je još uvek bio u fazi opremanja te su članovi posade započeli prvu fazu obuke, upoznavanje sa ratnom tehnikom i sredstvima na brodu. 23. juna Bizmark ulazi na suvi dok kako bi mu ugradili propelere i sistem za smanjenje brodskog magnetizma. Takodje je prefarban podvodni deo broda. Iz doka izlazi 14. jula i vraća se na stari gat. U narednim danima obavljaju se još neki testovi... Posada, sastavljena od 103 oficira i 1962 podoficira i mornara još uvek nije bila kompletna, te su novi članovi još uvek pristizali.
Brod je konačno bio spreman „za borbu i plovljenje“ i ulazak u operativnu upotrebu, što je i ozvaničeno 24. avgusta 1940. godine.
Samo što je primljen u operativnu upotrebu, i posada podeljena po borbenim stanicama i divizionima (brodske smene), započelo je uvežbavanje. Najuobičajnije vežbe su bile vazdušna uzbuna, kontrola štete i posedanje borbenih stanica.
15. septembra 1940. godine, Bizmark po prvi put isplovljava iz Hamburga radi vršenja morskih ispitivanja broda. Ispitivanja se vrše u Baltičkom moru sa bazom u Gotenhafenu. Baltik je izabran kao sigurno područje, bez neprijateljskih aktivnosti. Ulazi u Baltičko more su bili dobro čuvani, a bilo je i minskih polja.
Morska ispitivanja su trajala čitava dva meseca. Na mernoj milji, brod postiže brzinu od 30.1 čvorova iako je konstruktivna brzina broda bila 29 čvora. Ova postignuta brzina na mernoj milji ga je učinila najbržim bojnim brodom na svetu, a daleko bržim od bilo kog britanskog bojnog broda. Dok je bio na vezu u Gotenhafenu, Bizmark dobija dva stereoskopska daljinomera dužine po 10.5 m. Protivavionske baterije nisu još uvek bile kompletirane, tako d mu se tamo montiraju još 4 krmene turele tipa C37 sa topovima kalibra 105 mm. Sredinom novembra počinju prva artiljerijska gađanja i neposredno posle izvršenih artiljerijskih gadjanja morska ispitivanja broda bivaju „zaokružena“ i završena. Petog decembra napušta Gotenhafen i plovi ka Hamburgu, gde uplovljava 9. decembra.
U Hamburgu su izvršena zadnja „podešavanja“. Daljinomer sa topovske kule „Anton“ je skinut jer je maglio za vožnje velikim brzinama. Takodje je izvršeno bojadisanje broda maskirnom šemom bojenja karakterističnom za nemačke velike brodove. Posada je puštena na božićno odsustvo i to je za neke članove posade bila poslednja prilika da vide svoje najmilije.
Brod je spreman za borbu...

Operacija "Rheinübung"

Poneseni uspesima površinskih brodova na Atlantiku tokom zime 1940-41. godine, komanda nemačke mornarice donosi odluku o pokretanju ambicioznije operacije. Ideja je bila da se moćna udarna grupa sastavljena od bojnih brodova Bizmark (DKM Bismarck), Tirpic (DKM Tirpitz), Šarnhorst (DKM Scharnhorst) i Gnajzenau (DKM Gneisenau) pošalje u Atlantski okean, gde će napadati savezničke trgovačke brodove. Poslednja dva broda iz grupe su se već nalazila u Brestu, u Francuskoj. Oni tek što su završili uspešnu dvomesečnu kampanju u severnom Atlantiku pod komandom admirala Gintera Litjensa (Günther Lütjens), u kojoj su potopili 22 broda ukupne tonaže od 116000 BRT. Na nesreću, Šarnhorst je morao da uđe u suvi dok radi izvršenja popravki i nije bio na raspolaganju do juna 1941. godine. Na drugoj strani, u Baltiku, Bizmark je skoro završio morska ispitivanja i uskoro je mogao biti spreman za borbu. Kako bilo, Tirpic, koji je uvršten u flotnu listu u februaru 1941. godine, još uvek nije ispitan na moru, tako da nije bilo sigurno da li će uzeti učešće u predstojećoj operaciji.
Drugog aprila, istog dana kada su na Bizmarka ukrcana dva aviona Arado 196, Komanda je iznela svoj plan... Kako je Šarnhorstom bio u suvom doku, a Tirpic nespreman, odlučeno je da se u severni Atlantik pošalju Bizmark i teška krstarica Princ Eugen (Prinz Eugen). U nastavku operacije, Gnajzenau bi kasnije isplovio iz Bresta i pridružio im se. Za operacijsko područje je određen Atlantski okean severno od ekvatora. Saveznički konvoji su „naučili lekciju“ te su sada kao pratnju imali teže brodove, bojne brodove ili krstarice. Stoga je zadatak Bizmarka bila borba sa pratnjom, dok ostali brodovi na sebe preuzimaju potapanje teretnih brodova.
Britanski Admiralitet je bio zabrinut izveštajima svojih obaveštajaca koji su najavljivali veliku akciju nemačkih brodova u Atlantiku. Britancima je bilo poznato da su Šarnhorst i Gnajzenau u Brestu. Takođe im je bilo poznato i kolika će im opasnost pretiti kada im se pridruži Bizmark. Stoga je odlučeno da se ova dva broda onesposobe napadima iz vazduha. 6. aprila avioni tipa Bristol Bofort (Beaufort) iz 22. skvadrona Obalske komande RAF-a izveli napad koji je za rezultat imao oštećenje Gnajzenaua torpedom. Iako su britanski avioni oboreni protivavionskim baterijama, Gnajzenau je ipak morao da ide u suvi dok na popravku. Nekoliko dana kasnije, u noći 10./11. aprila ponovljen je napad, ovaj put avio bombama. Napad je imao za rezultat da je „knjiga spala na dva slova“, Bizmark i Princ Eugen, pošto ostatak udarne grupe koja je trebala biti formirana nije mogla biti spremna za borbu tog proleća.
Nakon zadnjeg napada britanskih aviona, bilo je više nego dovoljno razloga da se planirana akcija nemačkih brodova otkaže, odnosno odloži do povratka brodova iz remonta. Procene su govorile da bi do jeseni u stroju bili i bojni brod Tirpic, i oštećeni Šarnhorst i Gnajzenau. Kratke prolećne noći su takođe ometale neopaženo uplovljenje u Atlantski okean. Uprkos svemu, ideja o slanju Bizmarka i Princa Eugena je ostala „na snazi“.

Velika Britanija se, uzevši u obzir snabdevanje ratnim materijalom, nalazila u kritičnom položaju i 5 meseci „mira“ bi joj pružili priliku da se konsoliduje. Postojao je i strah od ulaska SAD u rat. Komandant nemačke mornarice admiral Erih Reder (Erich Raeder) je smatrao da je u obavezi da drži Britaniju pod pritiskom, tako da je ostao pri stavu da se operacija ne odlaže.
Najvažniji zadatak nemačkog sastava je bio neopaženi ulazak u vode Atlantskog okeana. Po ulaasku u okean, moći će lako da zametnu trag i da počnu napade na konvoje.
U međuvremenu je održan radni sastanak admirala Litjensa i komandanta podmorničkih snaga, admirala Karla Denica (Karl Dönitz), na kome su se dogovorili o sadejstvu podmornica i površinskih snaga u operaciji. Na brod je ukrcan i oficir za vezu...
Admiral Litjens je 22. aprila utvrdio sve detalje operacije koja je dobila kodnu oznaku Rheinübung (Vežba na Rajni). Približavao se trenutak isplovljenja na zadatak, ali je 23. aprila Princ Eugen tokom prebaziranja za Kil naleteo na minu. Ovaj događaj je zahtevao odlazak na popravku, što je malo odložilo isplovljenje sastava. Tri dana kasnije, 26. aprila, u Berlinu se sastaju Litjens i Reder, kako bi razgovarali o nastaloj situaciji. Litjens je ponovo predložio odlaganje operacije do uvođenja svih planiranih brodova u sastav snaga za izvršenje operacije, ali je Reder tvrdoglavo ostao pri svom ranijem stanovištu. Izdaje naređenje da se po svaku cenu krene sa početkom operacije.
U međuvremenu, na Bizmarku su užurbano vršene poslednje pripreme pred zadatak. Krajem aprila se ugrađuju i dva nova četvorocevna topa 20 mm C/38. 28. aprila komandant broda, Lindeman izveštava pretpostavljene da je brod spreman...
Hitler 5. maja dolazi u posetu gradu Gotenhafenu (današnjoj Gdinji) kako bi izvršio smotru Bizmarka, koji je ležao na sidru, i Tirpica, koji je bio vezan na lukobranu. Reder je bio odsutan pa je Hitlera primio komandant Bizmarka
13. maja se na brod ukrcavaju admiral Litjens sa članovima štaba.. celo popodne brod provodi u vežbama prekrcavanja goriva na moru sa Princ Eugena, dok sledeći dan iste vežbe izvodi sa lakom krstaricom Lajpcig. U toj vežbi dolazi do kvara brodske dizalice, što ponovo odlaže isplovljenje. Konačno, 16. maja, Litjens izveštava da je brod spreman, te se za početak operacije određuje 18. maj.
U 1000 u jutro 18. maja 1941. godine u Gotenhafenu, admiral Litjens vrši smotru posade na Princ Eugenu. Nakon toga, na Bizmraku se održava sastanak na kome admiral upoznaje komandante brodova sa planom operacije. Komandant Princ Eugena je bio kapetan bojnog broda Helmut Brikman (Kapitän zur See Helmuth Brinkmann). Dogovoreno je da se ukoliko vreme posluži ne uplovljava u Korsfjord (današnji Krosfjord). Umesto toga, ploviće dalje na sever gde će izvršiti dopunjavanje gorivom, pre nego što krenu kroz Danski prolaz između Islanda i Grenlanda.
U podne, Bizmark napušta sidrište dok brodska muzika svira „Moram li ići“ (Muß i' denn) i potom se sidri na Gotenhafskom sidrištu radi krcanja hrane i pogonskog goriva. Operacija je počela. U toku krcanja dolazi do pucanja creva tako da nije mogla da se ukrca sva količina goriva. To i nije bilo od velikog značaja, iako je ukrcano 200 tona goriva manje. Tankovi Bizmarka su mogli da prime tačno 8294 tona goriva.
Oko 2100 istog dana, Princ Eugen isplovljava sa sidrišta... Bizmark isplovljava za njim u 0200 časova 19. maja. Oba broda plove samostalno do tačke susreta kod ostrva Rigen. Na tačku susreta stižu u podne 19. maja. Tada komandant Bizmarka informiše posadu o zadatku koji je pred njima. Nakon toga, nastavljaju vožnju na zapad u pratnji razarača Z-23 i Z-16. U 2230 im se pridružuje i razarač Z-10 nak ome se nalazio sam komandant 6. flotile razarača.
U jutro 20. maja dostižu Kategat, moreuz između Danske i Švedske (pruža se pravcem sever-jug, dužine 220 km, dubine oko 23 m).
U prolazu Kategat nemački plovni sastav po prvi put biva primećen od strane brojnih danskih i švedskih ribarskih brodova. Bilo je vedro, i u 1300 časova ih primećuje švedska krstarica Gotland (Gotland). Izveštaj o vizuelnom kontaktu biva odmah prosleđen u Stokholm. Istovetni izveštaj je uskoro prosleđen britanskom vojnom atašeu. Litjens je tek u 1737 prekinuo radio tišinu i prijavio incident grupi Sever, nemačkoj Mornaričkoj komandi u Vilhelmshafenu (tada pod komandom admirala Rolfa Karlsa). Kasnije tokom dana,vojni ataše, kapetan Henri Denham, prosleđuje izveštaj Admiralitetu u London: „Kategat, danas 20. maj. U 1500 časova, dva velika ratna broda, u pratnji tri razarača, 5 brodova i 10 ili 12 aviona, prošli Marstrand, smer severoistok. 2058/20“ ...
U međuvremenu, u 1615 časova, grupi se pridružila 5. flotila minolovaca, kako bi pomogla u bezbednoj plovidbi kroz minska polja koja su zatvarala Kategat. U suton 20. maja, nemački brodovi su prošli pored Skageraka. Tu ih je primetio Vigo Akselsen, član norveškog pokreta otpora koji iscrpno obaveštava London o kretanju sastava. Brodovi nastavljaju ka severu...
U jutro 21. maja, britanski Admiralitet prima izveštaj od kapetana Denama... avioni dobijaju instrukcije da budu na oprezu...
Oko 0900 časova, brodovi uplovljavaju u Korsfjord, južno od Bergena. Admiral Litjens je hteo da produži ka severu, ali je odustao zbog velike vidljivosti i opasnosti da bude primećen. Zato odlučuje da uđe u Korsfjord i sačeka noć. Istog dana, oko podneva, "Bizmark" baca sidro u Grimstadfjordu, dok "Princ Eugen" nastavlja na sever sa pratnjom. Sidri u zalivu Kalvanes, i vezuje na svaki bok po jedan trgovački brod kako bi se zaštitio od eventualnog torpednog napada.
Dok su nemački brodovi „odmarali“ u fjordovima, britanska Obalska komanda šalje avione u potragu. Spitfajer poručnika Majkla Saklinga pronalazi brodove i fotografiše ih sa visine od 8000 metara i vraća se na aerodrom Vik u Škotskoj. Osmotrenje od strane švedske krstarice i pripadnika norveškog pokreta otpora, pokazaće se kao veliki peh za Nemce.
U fjordovima brodovi dobijaju novu šemu bojenja. Tu se vrši i dopunjavanje "Princ Eugena" gorivom sa tankera Volin. "Bizmark" nije izvršio dopunjavanje gorivom, što će se kasnije pokazati kao velika greška.
Krstarica „Princ Eugen“ završava krcanje goriva do 1700 časova, kada nemački brodovi dižu sidra. U to vreme, na „Bizmark“ stiže depeša iz Berlina u kojoj piše da se prisluškivanjm britanskih radio veza došlo do saznanja da Britanci motre ne bi li spazili dva nemačka bojna broda i tri razarača u severnim kursevima. Brodovi napuštaju fljordove u 2000 časova, po padu mraka. Nakon što su odmakli od obale, uzimaju kurs 0°.
Po prijemu izveštaja o kretanju nemačkih brodova, komandant britanske Domovinske flote (Home Fleet), admiral Ser Džon Kronin Tovi (John Cronyn Tovey) počinje da razmatra moguće ciljeve i namere nemačkog plovnog sastava. Naredio je dvema teškim krstaricama, "Safolk" (HMS Suffolk) i "Norfolk" (HMS Norfolk), obe pod komandom kontra admirala Vilijama Frederika Vejk-Vokera (William Frederick Wake-Walker), da patroliraju Danskim prolazom. Kasnije tog popodneva, pristigli su snimci koje je napravio Spitfajer. Tada je definitivno indentifikovan bojni brod klase „Bizmark“ i krstarica klase „Hiper“.
Kako bilo, pred ponoć 21. maja iz Skapa Floa isplovljava britanski plovni sastav snage: bojni krstaš "Hud" (HMS Hood), bojni brod „Princ od Velsa“ (HMS Prince of Wales) i grupa razarača (HMS Achates, HMS Antelope, HMS Anthony, HMS Echo, HMS Electra, i HMS Icarus). Njihov zadatak je bio da pokriju područje južno i istočno od Islanda..

Ka Danskom prolazu

Vreme se naglo pogoršava 22. maja. Tokom noći, grupa produžava na sever, sa tri razarača kao prethodnicom i krstaricom „Princ Eugen“ na začelju sastava. U 0420 časova razarači se odvajaju od grupe i nastavljaju na istok ka Trondhajmu, dok „Bizmark“ i „Princ Eugen“ održavaju kurs ka severu brzinom od 24 čvora.
Uzbuna od podmornica i od napada iz vazduha se oglasila u 1237 časova istog dana, te se narednih oko pola čaasa plovilo u cik-cak kursevima, u izbegavanju eventualnog torpednog napada. Po završetku uzbune, gornje površine sa oznakama za indentifikaciju iz vazduha i oznake kukastog krsta na pramcu i na krmi broda prebojene su u sivu boju. Nakon toga, grupa ulazi u severozapadni kurs ka Danskom prolazu. Ceo dan je bio oblačan i magla je bila toliko gusta da se plovilo sa povremenim uključivanjem reflektora, kako bi proverili svoj položaj u stroju.
Ovakvi vrmenski uslovi su išli Nemcima na ruku. Imali su mogućnost neopaženog ulasaka u Atlantski okean…
U međuvremenu, 22. maja u 2000 časova, admiral Tovi prima radio poruku da su nemački brodovi krenuli ka Norveškoj. Tada napušta Skapa Flou sa grupom brodova: bojni brod „HMS King George V“, nosač aviona „HMS Victorious“, lakim krstaricama „HMS Kenya“, „HMS Galatea“, „HMS Aurora“, „HMS Neptune“, „HMS Hermione“ i razaračima „HMS Active“, „HMS Inglefield“, „HMS Intrepid“, „HMS Lance“, „HMS Punjabi“ i „HMS Windsor“. Bojni krstaš „HMS Repulse“, koji je plovio iz Klajda, trebao je da im se pridruži sledećeg jutra.
U noći 22/23. maja po prijemu izveštaja, Vinston Čerčil javlja Frenklinu Ruzveltu: „Juče, dvadesetprvog, „Bizmark“, „Princ Eugen“ i 8 trgovačkih brodova locirano je u Bergenu. Niska oblačnost nije dozvolila napad.Večeras (otkrili smo) su isplovili. Imamo razloge da verujemo da se planira napad na Atlantiku. Ukoliko ih ne uhvatimo kako izlaze, vaša mornarica bi sigurno mogla da ih označi za nas. „King George V“, „Prince of Wales“, „Hood“, „Repulse“ i nosač aviona „Victorious“ sa još manjih brodova tragaju za njima. Dajte nam novosti i mi ćemo završiti posao.“
Vremenske prilike su ostale iste i 23. maja. Tog popodneva, u 1811 časova, Nemci su preko desnog boka primetili brodove, ali su uskoro shvatili da su to sante leda koje su uobičajena pojava na ovim geografskim širinama. Grupa dostiže granicu leda i okreće u kurs 240º. Krstarica Safolk ih je opazila u 1922 časova, na daljini od 7 milja. U Admiralitet stiže izveštaj: „Osmotreni jedan bojni brod, jedna krstarica, azimut 020º, daljina 7 milja, u kursu 240º.“ Engleska krstarica je primećena, ali se nije dejstvovalo jer je ubrzo nestala u gustoj magli. Sat vremena kasnije, pojavljuje se krstarica Norflok i Bizmark odmah otvara vatru. Ispaljene su 5 salve, od kojih su tri „urakljile“ krstaricu. Norfolk nije direktno pogođen, iako su neki šrapneli pali na palubu. Uz pomoć dimne zavese krstarica nalazi spas u magli.
Britanske krstarice ovaj put zauzimaju poziciju po krmi nemačkih brodova; Safolk (opremljena radarom tip 284) je bila po desnom boku, dok je Norfolk (sa starim radarom Tip 286M) po levoj strani. Oba broda su nastojala da prate i da javljaju poziciju protivnika. Čekali su dolazak jačih britanskih snaga.
Na Bizmarku je „radarski instrument“ (FuMO 23) oštećen dejstvom topova iz pramčanih kupola. Uzevši ovaj nedostatak u obzir, admiral Litjens naređuje da vođstvo sastava preuzme krstarica „Princ Eugen“ čiji je radar (FuMO 27) bio ispravan, dok će Bizmark svojom artiljerijom držati Britance podalje. Ova promena u stroju će kod Britanaca napraviti veliku zbrku sledećeg jutra.
Nakon što je otkriven od strane britanskih brodova, admiral Litjens je mogao da plovi na istok, ka Norveškom moru kako bi se dopunilo gorivo sa tankera Vajsenburg (Weissenburg). „Recept“ je već bio isproban dok je komandovao grupom koju su sačinjavali „Šarnhorst“ i „Gnajzenau“. Tada ih je otkrila britanska krstarica „Najad“ u rejonu Farskih ostrva.
Rano povlačenje sa ovih tačaka bi primoralo britanski sastav (Hood, Prince of Wales, King George V i Repulse) da se vrate u bazu u Skapa Flou, i to sa velikom količinom potrošenog goriva. Međutim, ovaj put je Litjens odlučio da nastavi dalje ka Atlantiku, sa nadom da će sa padom mraka „otresti“ sa sebe pratnju britanskih krstarica. Vremenski uslovi koji su vladali Danskim prolazom su pružali izvanrednu priliku da se otarase pratnje. Litjensova odluka da nastavi dalje se može opravdati time što je mislio da su teški brodovi Domovinske flote predaleko da bi ga presrele. Nemački izveštaji sa izviđanja su, izgleda, to i potvrđivali, iako je istina bila drugačija: snage vice admirala Holanda su se već približavale velikom brzinom… Druga stvar na koju Litjens nije računao jeste efikasna upotreba britanskih radara.U oko 2200 časova, Bizmark okreće u kontrakurs pokušavajući da „uhvati“ krstaricu Safolk, ali isti manevar vrši i britanska krstarica, održavajući daljinu od Bizmarka. Posle neuspešnog manevra, Bizmark se vraća u stroj, odmah iza krstarice Princ Eugen.

Bitka u Danskom prolazu

Bitka u Danskom prolazu, takođe poznata i kao Islandska bitka, je trajao nešto manje od 15 minuta. To je bio sukob titana u kome su najveći ratni brodovi tog vremena stavljeni na test. Ostaće upamćena po potapanju mitskog broda.
U rano jutro 24. maja, vreme se prolepšalo i vidljivost se značajno popravila. Nemačka grupa brodova je plovila u kursu 220º brzinom od 28 čvorova, kada je u 0525 časova hidrofon sa Princa Eugena otkrio šumove od propelera dva broda sa njegove leve strane. U 0537 časova Nemci uspostavljaju vizuelni kontakt sa brodom za kojki su u prvi mah pomislili da je laka krstarica, na daljini od 19 milja. U 0543, po levoj strani broda primećuju još jedan brod, neindentifikovani. Uzbuna je data i na Bizmarku i na Princ Eugenu. Artiljerci nisu imali tada najvažniji podatak, vrstu protivničkog broda, kako bi izabrali odgovarajuću municiju. Na prečac su zaključili da se radi o krstarici… izabrana su eksplozivna zrna kalibra 203 mm (Spgr. L/4,7). U tom trenutku, britanski ratni brodovi (bojni krstaš Hud i bojni brod Princ od Velsa) su se približavali nemačkim brodovima ploveći brzinom od 28 čvorova, u kursu 280º.
Vice admiral Holand, koji je bio ukrcan na Hud-u, bio je upoznat sa ranjivošću broda pri borbi na velikim daljinama, pokušavao je da se što više približi pre nego što otvori vatru. Admiral Litjens nije imao drugog izbora, nego da prihvati borbu.
Kako su siluete nemačkih brodova bile slične, Holand u 0549 naređuje da se napadne vodeći brod (Princ Eugen), misleći da je to Bizmark. Nakon prijema naređenja, britanski brodovi ulaze u kurs 300º. U 0552 časova, trenutak pre otvaranja vatre, Holand uviđa grešku i naređuje napad na njega, ali iz nekog razloga, Hud nastavlja ka prvobitnom cilju napada. Na bojnom brodu Princ od Velsa su ispravno shvatili naređenje i okreću ka cilju, koji je plovio na milju iza krstarice Princ Eugen. Odjednom, u 0552.5 časova, sa daljine od oko 12.5 milja, Hud otvara vatru, praćen otvaranjem vatre sa Princa od Velsa, pola minuta kasnije, u 0553. Oba broda su otvorila vatru iz prasmčanih kupola, pošto su iz ugla kojim su prilazili cilju, bilo nemoguće nišaniti krmenim. Admiral Litjens odmah šalje signal Grupi Sever: „U borbi sam sa dve teške jedinice…“
Prva salva sa Princa od Velsa preletela je preko krme Bizmarka. Neposredno nakon toga, Princ od Velsa počinje da „pati“ od mehaničkih problema sa artiljerijom. Naime, neposredno nakon otvaranja vatre dolazi do kvara na topu br. 1 u pramčanoj kupoli ( kupola „A“). Njena treća, četvrta i peta salva prebacuju Bizmarka. Hudove prve dve salve, upućene prema Princ Eugenu, podbacuju i na brod padaju krhotine i voda.

„Jot Dora!“ Bizmark otvara vatru

Zrna iz britanskih topova su počela da se približavaju nemačkim brodovima dok su topovi na nemačkim brodovima još uvek ćutali. Na Bizmarku, prvi artiljerijski oficir već nekoliko puta traži dozvolu za otvaranje vattre, ali sa komandnog mosta nema povratne komande. Konačno, u 0555, kada je britanski sastav počeo da okreće na levo za 20º (manevar koji je dozvolio pravilnu identifikaciju brodova u britanskom sastavu) Bizmark je otvorio vatru. Za njim, vatru otvara i Princ Eugen.

Rastojanje u tom trenutku iznosi oko 11 milja. Oba nemačka broda su koncentrisala vatru na glavnog protivnika, na Hud. Prva salva s Bizmarka je podbacila. Na Princ Eugenu, krmene torpedne cevi su već bile napunjene…. Komandant naređuje torpednom oficiru da ispali torpeda čim bude u dometu. U 0556 časova, peta salva sa Princa od Velsa pada preko Bizmarka, ali u šestoj salvi već ima pogodaka. U 0557 časova Princ Eugen pogađa Hud, izazivajući požar. Bizmark zadobija oštećenja i za sobom ostavlja trag nafte… Litjens naređuje da se vatra sa Princ Eugena i sekundarna artiljerija sa Bizmarka okrenu ka bojnom brodu Princ od Velsa.

Uništenje Huda

U 0600 časova Hud i Princ od Velsa su se nalazili u manevru skretanja za još 20º na levo kako bi bili u poziciji koja im omogućava upotrebu krmenih kula, kada je Bizmarkova šesta salva pogodila Hud. Daljina je bila manja od 9 milja. Najmanje jedno od zrna 380 mm je probilo oklop Huda i prodrlo u krmenu municionu komoru, kada se začula eksplozija. Osmatrači sa nemačkih brodova su bili uplašeni silinom eksplozije. Hud, „Moćni Hud“, ponos britanske Kraljevske mornarice koga je 20 godina krasila „titula“ najvećeg broda na svetu, prepolovio se i potonuo za tri minuta na poziciji 63º 22´ N i 032º 17´ W.
Sve se odigralo tako brzo da niko nije uspeo da napusti brod. Od posade koja je brojala 1418 članova, spasilo se svega tri, i to nakon tri i po sata provedenih u vodi. Vicnje admiral Holand, članovi štba, kapetan broda,… svi su nestali.
Nemci su lako preneli vatru na drugi cilj. U 0602, Bizmark pogađa komandni most Princa od Velsa, pri čemu su poginuli svi na mostu, sem komandanta i jednog člana posade. Daljina se povećala na 14000 metara… Princ od Velsa je bio u nezavidnom položaju tako da je u 0603 položio dimnu zavesu i krenuo da se izvlači iz borbe, nakon što je pretrpeo 4 pogotka sa Bizmarka i 3 sa Princ Eugena.
Britanski bojni brod ispaljuje još tri plotuna dok se povlači, ali bez i jednog pogotka. U 0609 nemački brodovi ispaljuju zadnji plotun i time se bitka završava. Za Britance je ostalo neshvatljivo zašto su nemački brodovi nastavili istim kursem, umesto da pređu u gonjenje i dokrajče britanski bojni brod.
Princ Eugen tokom bitke nije pogođen, tako da nije imao nikakva oštećenja, za razliku od Bizmarka koji je pogođen sa tri teška zrna sa Princa od Velsa u desni bok. Prvi projektil ga je pogodio po sredini trupa, ispod vodene linije, u sekciji XIV, pri čemu je prošao spoljašnji trup i eksplodirao pri udaru u torpednu pregradu debljine 45 mm. Ovaj pogodak je prouzrokovao prodor vode u desnu električnu centralu broj 4. Susedna kotlarnica broj 2 je takođe primila određenu količinu vode. Grupa za kontrolu štete je običnim visaljkama za spavanje zaustavila dalje prodiranje vode.
Drugo zrno je pogodilo pramac broda, iznad vodene linije u sekciji XXI. Ovaj projektil je probio trup sa desne strane, prošavši kroz oklopljenu palubu bez eksplozije i prošao na levu stranu napravivši otvor prečnika oko 1.5 m. Treće zrno je samo „prošišalo“ kroz brod ne napravivši veću štetu po plovnost broda.
Kao rezultat ovih pogodaka, maksimalna brzina broda je smanjena na 28 čvora. Brod je dobio pramčani trim od 3º i nagnuo se na desnu stranu za 9º. Zbog ovakvog položaja broda, listovi levog propelera su s vremena na vreme izlazili iz vode, što je smanjivalo brzinu. Tankovi na levom boku broda su napunjeni morskom vodom kako bi se smanjio trim. Šteta nije bila ozbiljna, Bizmark je sačuvao sposobnost za borbu, još uvek dobru brzinu i nije imao velikih gubitaka u ljudstvu (svega pet članova posade ranjeno).

Litjensove opcije

Nakon bitke u Danskom prolazu, nemački brodovi su nastavili plovidbu u jugozapadnom kursu. Litjens je imao dve opcije… Prvu, da se vrati u Norvešku i drugu, da nastavi operaciju prema planu. Danas, većina „ljudi“ se slaže da je Litjens trebao da uništi, ili da makar onesposobi Princa od Velsa i da potom okrene ka Trondhajmu. Postojao je i kraći put do Bergena, ali sa većim rizikom od susreta sa grupom admirala Tovija koji je plovio iz Skapa Floa.
Umesto toga, admiral Litjens suprotno predlogu komandanta broda (da goni i uništi Princa od Velsa), nastavlja prema planu operacije. U 0801 časova admiral Litjens šalje seriju poruka Grupi Sever u kojima im saopštava da namerava da „odvede“ Bizmarka u Sen Nazer na popravku. Princ Eugen , koji je bio neoštećen, bi tada ostao u Atlantiku i samostalno vršio napade na trgovačko brodovlje Saveznika.
Odluka da se uputi ka Sen Nazeru pokazuje da je, nakon što je uvideo kolika su oštećenja broda, admiral Litjens pravilno odlučio da otkaže operaciju, barem da je odloži dok se Bizmark ne dovede u ispravno stanje. Ostaje pitanje zašto je izabrao Sen Nazer… Francuska luka je bila dalja od norveških i kao takvo, plovidba je iziskivala više pogonskog goriva. Verovatno je Litjens smatrao da je francuska luka pogodnija za nastavak operacije od norveških luka. Činjenica je, da je uspešno „doveo“ u Brest Šarnhorsta i Gnajzenaua nekoliko meseci ranije.
U 0950 časova komandant Princ Eugena je informisan o oštećenjima Bizmarka, nakon čega mu je Litjens naredio da plovi iza Bizmarka kako bi ustanovio koliki je gubitak nafte i ulja koji su oticali iz oštećenih tankova Bizmarka. Do 1100 časova Princ Eugen se vraća na staro postavište u stroju.
Tri britanska broda koja su bila u poteri, još uvek su „pokrivali“ Nemce… Norfolk sa desne, a Princ od Velsa i Safolk sa leve strane. U podne, nemačka komanda prebacuje operativnu kontrolu operacije na Grupu Zapad. U 1240 Bizmark i Princ Eugen ulaze u kurs 180º brzinom od 24 čv.

Potez britanskog Admiraliteta

Neočekivano potapanje bojnog krstaša Hud je izazvalo veliku ozlojeđenost u Londonu. Kako bi povratili ugled britanske mornarice, Admiralitet sve „slobodne“ ratne brodove preusmerava u poteru za Bizmarkom. Išlo se dotle da su konvoji ostavljani bez pratnje kako bi što više brodova tragalo za Nemcima.
Bojni brod Rodni (HMS Rodney) je plovio na zapad ka Bostonu na popravke sa razaračima Somali, Tartar, Mašona i Eskimo (HMS Somali, HMS Tartar, HMS Mashona, i HMS Eskimo, svi klase „Tribal“) iz 6. flotile koji su pratili putnički brod Britanik (popisni transportni brod deplasmana 27759 tona).
Admiralitet naređuje Rodniju da krene na Bizmarka i u 1036 stiže poruka „da ako Britanika ne može da ih prati neka ostane jedan razarač u pratnji.“ Tako u podne britanika ostaje sa razaračem Eskimo, dok ostali brodovi nastavljaju dalje prema novim instrukcijama. Bojni brod HMS Ramillies (bojni brod klase Revenge iz 1916. godine) koji je bio u pratnji konvoja Hx 127, dobija naređenje da napusti pratnju i da krene ka rejonu u kome se očekivalo da se nalazi Bizmark. Na njihovu sreću, Bizmark je okrenuo ka Francuskoj, tako da smo „uskraćeni“ za jednu dobru bitku...
U poteru je bio uključen i prvi bojni brod iz klase Revenge, HMS Revenge, koji je tada bio vezan u luci u Halifaksu. Isplovio je u 1500 i krenuo na istok...

Princ Eugen je detašovan

U rano jutro 24.maja admiral Litjens odlučuje da detašuje ( detašovan brod - brod koji je izdvojen iz plovnog sastava i upućen u drugi rejon radi samostalnog izvršenja određenog zadatka) krstaricu Princ Eugen. U 1420 semaforskom signalizacijom signalizira kapetanu Brinkmanu: „Dalje aktivnosti: Tokom kišnog vremena, Bizmark će promeniti kurs na zapad. Princ Eugen će zadržati pređašnji kurs i brzinu sve dok ne bude primoran da ih promeni, odnosno tri časa po odvajanju Bizmarka. Nakon toga uzeće gorivo sa tankera "Belchen" ili "Lothringen". Potom nastaviti samostalno sa krstaričkim ratom. Izvršenje na signal „Hud“.“
Ovo je bio diverzioni manevar u kome će Bizmark morati da privuče pažnju britanskih brodova dovoljno dugo da Princ Eugen odmakne i zavara trag. U međuvremenu, viceadmiral Denic naređuje podmorničkim snagama prekid svih operacija napada na trgovačko brodovlje radi pružanja podrške Bizmarku. U to vreme admiral Litjens zahteva od Denica da uputi podmornice u kvadrant AJ 68. Namera mu je bila da Bizmark namami britanske brodove u zamku i dovede ih pred torpedne cevi nemačkih podmornica.
Denic stacionira nekoliko podmornica (U-93, U-43, U-46, U-557, U-66, U-94) u zadato područje.
U 1540, nemačka grupa brodova uleće u kišni oblak, nakon čega na snagu stupa signal „Hud“. Bizmark okreće na levo pri brzini od 28 čv… krstarica Safolk je bila blizu i manevar propada. Vraća se u stroj u 1600 časova. Dva časa kasnije Bizmark velikom brzinom skreće preko desnog boka. Ovaj put manevar mu uspeva, a Princ Eugen nastavlja da plovi u starom kursu i tako napušta formaciju.Bizmark se ploveći u novom kursu približava krstarici safolk na daljinu od 18000 metara kada otvara vatru. Safolk se brzo povlači polaganjem dimne zavese.
Kasnije Bizmark dolazi pod udar Princa od Velsa, ali nakon izmene plotuna, vatra prestaje u 1856 časova. Nakon ove akcije, u kojoj nije bilo pogodaka ni na jednoj strani, krstarica Safolk prelazi na drugu stranu Bizmarka i pridružuje se preostaloj pratnji, kako ne bi ponovo došla pod udar Bizmarka u slučaju da ovaj nenadano promeni kurs. Ovaj manevar je oslobodio levi bok Bizmarka. Britanci će ovaj manevar platiti par časova kasnije…
Situacija sa gorivom na Bizmarku je postala ozbiljna i u 2056 Litjens informiše Grupu Zapad da će, usled nedostatka goriva produžiti direktno za Sen Nazer. Bizmark je tada imao manje od 3000 tona nafte na raspolaganju i oko 1000 tona blokirano u odsečenim tankovima. Ukoliko ne bude uspeo da iskoristi zarobljeno gorivo, moraće da smanji brzinu kako bi imao dovoljno goriva da se domogne francuske obale.
Da je u Bergenu izvršena popuna gorivom, Bizmark bi imao dovoljno goriva da pokuša diverziju kako bi se oslobodio uporne pratnje. Realnost je bila takva da nisu imali goriva da po planu dovedu pratnju do nemačkih podmornica. Umesto toga, morali su da održavaju najkraći kurs do Francuske. Kao rezultat promene plana, sve raspoložive podmornice iz rejona Biskajskog zaliva su upućene da formiraju patrolnu liniju kako bi pokrili Bizmarkov sadašnji kurs.

Napad torpednim avionima

U 1509 časova admiral Tovi je detašovao nosač aviona HMS Victorious i 4 lake krstarice HMS Galatea, HMS Aurora, HMS Kenya i HMS Hermione sa zadatkom da se približe Bizmarku i lansiraju torpedni napad iz vazduha. U 2210, na daljini od nekih 120 milja, sa nosača aviona je poletelo svih 9 torpednih aviona Svordfiš (Swordfish) iz sastava 825. skvadrona. Ubrzo su dobili pratnju aviona iz 800. skvadrona RAF. Vođa eskadrile je u 2350 uspostavio kontakt i pripremio grupu za napad. Međutim, uočeni cilj je u stvari bio kuter obalske straže SAD. Bizmark je u tom trenutku bio samo 6 milja udaljen od pozicije kutera i odmah je otvorio vatru, istovremeno povećavši brzinu na 27 čv.
Jedan od Svordfiša iz grupe je izgubio kontakt sa ostalim avionima iz grupe (usled velike oblačnosti) tako da je u napadu učestvovalo 8 aviona. Nemačka vatra je bila veoma jaka i čak su i primarna i sekundarna baterija otvorile vatru. Za to vreme su zajedničkim snagama komandanta broda i kormilara izbegavana prvih 6 torpeda lansiranih na brod. Ubrzo nakon šestog torpeda koje je uspešno izbegnuto, kada je brod zadobio pogodak u desni bok, po sredini trupa u visini oklopljenog pojasa. Oklop je ublažio eksploziju torpeda tako da brodu nije pričinjena gotovo nikakva šteta, sem jednog poginulog i šest ranjenih članova posade.
Uprkos teškoj vatri, niti jedan avion nije oboren, te su do 0230 svi uspešno sleteli na nosač. Dva aviona koja su činila pratnju torpednih aviona, ostali su bez goriva i bili su primorani da slete na vodu.
Nakon napada, Bizmark je morao da smanji brzinu na 16 čv kako bi smanjio pritisak vode na pramac u kome su se odvijale popravke. Daljina između protivnika se smanjivala, tako da je u 0131, 25. maja (Litjensov 52. rođendan) na Bizmarka otvorena vatra sa Princa od Velsa. Razmenjena su dva plotuna na daljini od 15000 metara ali zbog slabe vidljivosti nije bilo ni pogodaka.

Admiral Litjens povlači potez

Sva tri broda koja su pratila kretanje Bizmarka su počeli da plove u cik-cak kursevima kako bi izbegli eventualni napad nemačkih podmornica. U 0306 časova, uzevši kao prednost protivnički raspored i mrak, Litjens uviđa priliku da izmakne pratnji. Povećavši brzinu na 27 čv i okrenuvši na desno, ušao je u indentičan manevar koji je napravio kada je „odvajao“ krstaricu Princ Eugen. Bizmark je uspeo da prekine kontakt sa protivničkom pratnjom i uđe u kurs 130º ka Sen Nazeru. Britanski brodovi su pokušavali da ponovo uspostvae kontakt, ali su u 0401 izvestili o prekidu kontakta sa protivnikom.
Naređenje viceadmirala Vejk Vokera da krstarica Safolk promeni postavište u borbenoj grupi sada je pokazalo svoje posledice. Ovo naređenje je dalo Bizmarku prostor za manevar, što je ovaj i učinio. Sa Safolkom na starom postavištu, Bizmarku bi bilo mnogo teže da prekine kontakt sa poterom.
Kako bilo, na Bizmarku nisu shvatali da je kontakt prekinut i u 0700 časova Litjens šalje Grupi Zapad sledeću poruku: „Jedan bojni brod, dve teške krstarice, održavaju kontakt.“ U 0900 časova, Litjens šalje još jednu poruku Grupi Zapad. Bizmark dalje održava radio tišinu, ali su Britanci već uhvatili radio poruku i pomoću nje odredili približnu poziciju Bizmarka.
Tog popodneva Litjens prima čestitke za rođendan, ujedno i za potapanje Huda, prvo od Denica, a potom i od samog Hitlera. Istog dana, posada se baca na gradnju lažnog dimnjaka koji je trebao da doprinese težoj indentifikaciji broda i zbunjivanju neprijatelja.
Tokom noći zadržava isti kurs, bez incidenata…

Bizmark je otkriven

U jutro 26. maja, dok se Bizmark približavao francuskoj obali, posada je dobila naređenje da oboji gornje površine kupola primarne i sekundarne artiljerije u žuto. To je bio težak posao za posadu, uzevši u obzir stanje mora.
Nekoliko časova ranije, u 0300, dva hidroaviona tipa Katalina iz sastava Obalske komande su poletela iz baze u Severnoj Irskoj sa zadatkom pronalaženja tačne pozicije Bizmarka. U oko 1010 časova, Katalina „Z“ iz 209. skvadrona primetila je protivnički brod, koji je odmah otvorio vatru. Katalina je odbacila 4 dubinske bombe koje je nosila i preduzela manevar za izbegavanje nakon što joj je trup bio sav izrešetan šrapnelima. Izvestila je: „Jedan bojni brod, azimut 240º, daljina 5 milja, u kursu 150º. Moja pozicija: 49º 33´ N, 21º 47´ W. Vreme slanja 1030/26“. Britanci su nakon više od 31 sata ponovo uspostavili kontakt sa Bizmarkom.
Kako bilo, sastav pod komandom admirala Tovija je bio predaleko… King Džordž Peti je bio 135 milja na sever, a Rodni (sa maksimalnom brzinom od 21 čv) 125 milja sveroistočno od Bizmarka. Nisu bili u stanju da uhvate Bizmarka, sem ako ovaj znatno ne smanji brzinu.
Jedino je Grupa X, pod komandom viceadmirala Samervila, koja je plovila iz Gibraltara, imala šanse da presretne Bizmarka. Bojni krstaš HMS Renown je bio u najpovoljnijoj poziciji, ali izgubivši Hud samo dva dana ranije, britanski Admiralitet nije dozvoljavao ovom brodu da se upusti u borbu. Britanci su najviše nade polagali u avione sa nosača HMS Ark Royal. Sa njega je već ranije poletelo 10 aviona Svordfiš kako bi pokušali da pronađu Bizmarka. Sa dobijanjem informacije sa Kataline, dva najbliža Svordfiša su krenula u presretanje. U 1114 časova, jedan od aviona je uspostavio kontakt, a sedam minuta kasnije i drugi. Kao „smena“ šalju se dva Svordfiša opremljena dopunskim tankom za gorivo.
U 1450 časova sa Ark Rojala u napad uzleće 15 aviona Svordfiš. U 1550 uspostavljaju kontakt i kreću u napad. Napad se pretvorio u fijasko… jer to nije bio Bizmark već laka krstarica Šefild, koja je bila detašovana sa zadatkom otkrivanja Bizmarka. Na sreću Britanaca, Šefild nije bila pogođena ni jednim od lansiranih 11 torpeda (kvar upaljača). Dva torpeda su eksplodirala po udaru u vodu, tri po prelasku preko brazde krstarice. Sama krstarica je uspešno izbegla šest torpeda . Avioni u 1700 časova sleću na palubu nosača, a u 1740 laka krstarica Šefild uspostavlja vizuelni kontakt sa protivnikom.
Britanci su stavili sve snage u jedan, poslednji napad. Uskoro će pasti mrak i znali su da im je ovo jedina šansa da ga zaustave, ili makar uspore. Ukoliko ponovo „promaše“ Bizmark će već sledećeg dana stići do francuske obale. Kako bilo, u 1915 časova sa Ark Rojala uzleće ista grupa od 15 aviona samo ovoga puta torpeda su bila naoružana kontaktnim upaljačima.
U međuvremenu, britanske snage potere „prelaze“ preko podmornice U-556, koja time dospeva u odličan položaj za napad. Na sreću Britanaca, a na Bizmarkovu nesreću, podmornica nije više imala torpeda… sva torpeda je utrošila na konvoj HX-126 nekoliko dana ranije. Mogla je samo da javi poziciju, kurs i brzinu protivnika…
Uzevši krstaricu Šefild kao svojevrstan „orijentir“, grupa Svordfiša u 2047 započinje torpedni napad. Bizmark je odmah otvorio vatru. U prvom talasu Bizmark je primio najmanje dva pogotka. Jedno torpedo (ili dva) su pogodili Bizmarka u levi bok, po sredini i nije bilo velike štete, dok je drugo torpedo pogodilo krmu broda, u desnu stranu, i zaglavilo oba lista kormila u položaj „12º na levo“.
Bizmark je sa zaglavljenim kormilom krenuo da pravi krug… Kao i ranije, ni ovaj put nije oboren ni jedan avion, iako su ima naneta oštećenja. Oštećenje broda je bilo tako ozbiljno, da je u 2140 časova admiral Litjens poslao radio poruku Grupi Zapad: „Brod nesposoban za manevar. Borićemo se do poslednjeg zrna. Živeo Firer.“
Udar torpeda u krmu je izazvao prodor vode u kormilarske i susedne prostorije. To je značilo da bi se sve eventualne popravke sistema za kormilarenje izvodile pod vodom. roniocima je bilo naređeno da uđu u odsek za kormilarenje kako bi odglavili kormila, ali je ogromna količina vode koja je prodirala onemogućila ulazak. Zbog teškog mora, nije bilo moguće ni spustiti ronioce sa spoljne, morske strane. Kao alternativno rešenje, razmatrana je mogućnost da se listovi kormila raznesu eksplozijom, a da se nakon toga kormilari propelerima (različitim hodom levog i desnog motora). Ova mogućnost je odmah odbijena jer se strahovalo od oštećenja propelera eksplozijom.

Razarači napadaju Bizmark

Nakon torpednog napada iz vazduha, „novi“ kurs Bizmarka je doveo do smanjenja daljine do krstarice Šefild, koja se nakon ispaljenog plotuna sa Bizmarka sklanja pod dimnu zavesu. Krstarica tada nije direktno pogođena, ali joj šrapneli onesposobljavaju radar i ranjavaju 12 članova posade, od kojjih 6 kasnije podležu ranama. Ovaj događaj primorava krstaricu da prekine kontakt sa Bizmarkom, ali već u 2200 ona nailazi na 4. flotilu razarača kojima daje podatke o verovatnoj poziciji Bizmarka.
U 2238 poljski razarač Piorun primećuje Bizmarka, koji ubrzo otvara vatru sa tri plotuna. Razarači iz 4. flotile se pridružuju i napadaju tokom cele noći. Bizmark se snažno brani… U 2342 uništava antene na razaraču HMS Cossack. Sat vremena kasnije, razarači počinju da osvetljavaju područje. Jedan od osvetljavajućih projektila pada na krmu Bizmarka, i izaziva požar koji posada uspešno gasi. Do jutra u 0700 časova na Bizmarka je bilo lansirano ukupno 16 torpeda ali niti jedno nije pogodilo metu.

Konačna bitka

More je pojačalo uz pomoć vetra jačine 8 iz pravca severozapada. Na mostu Bizmarka situacija je bila napeta. Znali su da je samo pitanje vremena kada će Britanci jurnuti sa svojim teškim brodovima. Brod je išao uz vetar, brzinom od 7 čv. Prodor vode u krmeni prostor donekle je ublažio pramčani trim koji je brod već ranije imao.
U 0833 časova brodovi HMS King George V i HMS Rodney ulaze u kurs 110º i 10 minuta kasnije, primetli su Bizmarka, na daljini od 23000 m. Rodni otvara vatru u 0847, praćen artiljerijom sa King DŽordža Petog. Daljina je u tom trenutku iznosila nekih 20000 metara. Bizmark uzvraća vatru u 0849 iz pramčanih kupola (kupole „Anton“ i „Bruno“), gađajući Rodnija. U 0854, borbi se pridružuje krstarica Norfolk sa svojim topovima kalibra 203 mm. U 0858 se oglašava sekundarna artiljerija sa Rodnija. U 0902 časova Bizmark je primio nekoliko pogodaka koji su oštetili nadgrađe i jarbole, uništivši tom prilikom vršni daljinomer. U 0904 streljačkom stroju se pridružuje i teška krstarica Dorsetšajr (HMS Dorsetshire) koja tek što je pristigla, otvara vatru. Dva bojna broda i dve teške krstarice su stajale naspram Bizmarka. U 0908 časova biva uništen pramčani daljinomer i iz upotrebe ispadaju kupole „Anton“ i „Bruno“. Upravljanje vatrom je prebačeno u krmeni deo broda. Sa te pozicije, četvrti artiljerijski oficir upravlja sa četiri plotuna na bojni brod Kralj DŽordž. Na nesreću, tek što je „urakljio“ protivnika, zrnom 356 mm biva uništena kupola i Bizmark ostaje bez upravljanja vatrom. Tada krmene kupole kreću u samostalno gađanje, gađajući pritom Rodnija, koji u međuvremenu lansira salvu od 6 torpeda. Ni jedno od torpeda ne pogađa.
U 0921, kupola „Dora“ izlazi iz upotrebe usled eksplozije zrna u desnoj cevi. 4 minuta kasnije i kupola „Cezar“ ispaljuje zadnji plotun. Dejstvovala je još samo po neka baterija sekundarne artiljerije, ali su i one uskoro bile ućutkane vatrom sa britanskih brodova. Otprilike u to vreme, kapetan Lindeman izdaje naređenje da se brod potopi i napusti.
Videvši da je Bizmark izgubio sposobnost za borbu, Rodni se „junački“ približava na nekih 2500 do 4000 metara i nastavlja gađanje topovima 406 mm. Zrna jedna za drugim pogađaju nepomični brod… U 0940 usled požara dolazi do eksplozije kupole „Bruno“. U 0956 Rodni lansira još dva torpeda sa daljine od 2700 metara, sa jednim mogućim pogotkom u desni bok broda. Sa ove daljine niko nije mogao da promaši… zrna su pogađala brod, ali on još uvek nije tonuo…Nešto nakon 1000 časova, krstarica Norfolk lansira 4 torpeda sa daljine od 3600 metara, od kojih je samo jedno torpedo možda pogodilo metu. Procedura za potapanje broda je završena, i posada počinje da napušta brod skačući preko ograde. Svi Bizmarkovi topovi su bili van stroja, svaki usmeren u drugom pravcu. Dimnjak i nadgrađe broda su bili izrešetani na mnogo mesta. Na nekim mestima paluba je ličila na klanicu. Glavni jarbol je još uvek stajao na svom mestu, sa sve ratnom zastavom. Rodni prekida vatru u 1016, i admiral Tovi usled utroška goriva biva primoran da napusti bojište.

Potapanje Bizmarka

U 0920 časova sa nosača aviona Ark Rojal poleće grupa od 12 aviona Svordfiš. Nepomična meta: bojni brod Bizmark… idealan za torpedno gađanje. Avioni nadleću bojište u 1015 časova ali zbog jake vatre sa britanskih brodova nisu smeli da se upuste u napad. U početku je bojni brod King DŽordž pomislio da su to nemački avioni pa je naredio da se otvori vatra na njih, srećom po njih, bez posledica.
U 1020, krstarica Dorsetšajr se približava i lansira dva torpeda sa daljine od 3000 metara u desni bok broda. Oba torpeda pogađaju brod, ali nikakav efekat pogodaka nije primećen. Oklop Bizmarka i dalje je bio jak… Tada krstarica pravi okret i sa daljine od 2200 metara ispaljuje još jedno torpedo koje takođe pogađa. Avioni Svordfiš koji su kružili iznad bojišta su imali privilegiju da budu svedoci nesvakidašnje drame.
Do tada, Bizmark je već bio nagnut na levu stranu, gornja paluba je dodirivala vodu. Baterije sekundarne artiljerije na levom boku broda su već bile u vodi. Konačno, Bizmark se prevrnuo i potonuo, u 1039 časova na približnoj poziciji 48º 10´ N, 16º 12´ W.

Preživeli

Oko 800 mornara je uspelo da napusti brod pre potapanja. Ostatak posade, mnogi od njih još uvek živi, potonuli su zajedno sa brodom. Sat vremena kasnije, krstarica Dorsetšajr je spasila 86 brodolomnika, dok je HMS Maori spasio još 25. Temperatura vode jeiznosila svega 13ºS. Britanci nisu spasili veći broj preživelih, kako su tvrdili, zbog opasnosti od podmornica. Nekoliko sati kasnije, podmornica U-74 je spasila još 3 preživela brodolomnika.
Sledećeg dana, 28. maja, meteorološki brod Sašenvald (Sachsenwald) je spasio još dvojicu… U međuvremenu je stigla i španska teška krstarica Kanarias, koja je isplovila iz luke Ferol kako bi pomogla u spašavanju preživelih. 30. maja, nakon susreta sa meteorološkim brodom, Kanarias je naišao na dva leša kako plutaju na površini. Sutradan, nakon izvršene identifikacije sahranjeni su po pomorskim običajima.
Na kraju, od više od 2200 članova posade, spašeno je svega 115 članova posade.