Mnogi vojni analitičari smatraju da je jedna od najboljih konstrukcija krstarica u drugom svetskom ratu upravo italijanska teška krstarica klase Zara, konstruisana i izgradjena tridesetih godina. Ovu klasu brodova smatraju i najesrećnijom klasom brodova drugog svetskog rata. Ukupno je izgradjeno 4 brodova ove klase: Zara, Fiume, Pola i Gorizia. Sva četiri broda su uzela aktivno učešće tokom rata.

U suštini Zara klasa predstavlja usavršenu klasu Trento. Kod klase Trento je žrtvovan oklop u cilju dobijanja veće brzine broda koja je omogućavala izvodjenje akcija duž duge italijanske obale, iako su bile u nemogućnosti da se suprotstave novijim klasama brodova u artiljerijskom boju.

Oklop teških krstarica klase Zara bio je dovoljno jak da izdrži artiljerijsku vatru iz topova jednakih sopstvenim topovima (mogle su da se suprotstave takodje teškim krstaricama). Tako su mogle da se suprotstave brodovima izgradjenim pod odredbama Vašingtonskog sporazuma kopji je dozvoljavao oklop debljine do 76 mm. Ovakav oklop bio je dobar samo protiv oružja razarača i lakih krstarica, dok je bio potpuno neefikasan protiv zrna mase 120 kg ispaljenih iz topova kalibra 203 mm koji su probijali oklope debljine i do 150 mm na srednjim daljinama.
Sve do pojave krstarica klase Salem, krstarice klase Zara su predstavljale najoklopljenije brodove svoje klase. Ovo je bilo moguće jedino ignorisanjem odredbi ograničenja već donesenog Vašingtonskog sporazuma.

Radovi na izgradnji ove klase brodova započeli su 1929. godine, da bi već sledeće godine bila porinuta prva krstarica iz klase, dok je uvodjenje u operativnu upotrebu izvršneno 1931. godine. Preostali brodovi iz klase uvedeni su u operativnu upotrebu 1932. i 1933. godine. Francuska je na pojavu ovih brodova odgovorila izgradnjom sopstvenih teških krstarica, klase Algerie, koje nisu mogle biti takmac italijanskim teškim krstaricama.

Teške krstarice klase Zara su se nalazile  u sastavu novoformiranog 1. diviziona jačine tri krstarice, dok je preostali, četvrti brod iste klase držan u rezervi. Tokom prve faze rata, 1. divizion je predstavljao veliki problem britanskoj floti, koja nije imala adekvatne brodove da im se suprotstavi.

Kako bilo, poslednja akcija ovih brodova bila je u bici kod Matapana. Nakon pogotka krstarice  Pola avio torpedom (kada je izgubila pogon), preostale dve krstarice (krstarica Gorizia bila je u rezervi), zauzele su postavište za zaštitu pogodjene krstarice. Tri britanska bojna broda i prateće plovne jedinice približile su im se tokom noći – nedostatak radara na italijanskim brodovima učinio je da italijanski brodovi budu nesvesni njihovog prisustva na moru – i ubrzo potopili sve tri krstarice i dva razarača u jednostranoj artiljerijskoj vatri. Italijanska mornarica nije bila spremna za borbu noću tako da su topovi bili u osnovnom položaju u trenutku otvaranja vatre sa britasnkih brodova.

Preostala teška krstarica koja se nalazila u rezervi, teška krstarica Gorizia, preživela je sve do italijanske kapitulavcije 1943. godine kada je preuzima nemačka mornarica. Iste godine, brodski oklop Gorizie dobio je priliku da prikaže svoju efikasnost kada je pogodjen sa tri bombe američkih bombardera. Oklopljena paluba je izdržala sva tri pogotka, a brod je nastavio da dejstvuje protiv bombardera koji su leteli na velikim visinama.

Gorizia je potopljena u luci 1944. godine, dejstvom italijanskih upravljivih torpeda.

Očigledno je da je sudbina ovih brodova, jednih od brodova koji su bili pedmet divljenja u italijanskoj mornarici u periodu izmedju dva rata, tužna. Ironično, teški oklop je koristio samo da brodovi brže potonu. Niti jedna od oklopnih ploča nije pomogla protiv vatre topova bojnih brodova kalibra 381 mm, niti od sabotaže sa podvodnim eksplozivnim punjenjima.