Mašina „Enigma“ bila je napredna elektromehanička mašina za šifrovanje poruka razvijena u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata. Korišćena je u svim rodovima nemačkih oružanih snaga kao siguran uređaj za bežičnu komunikaciju sve do kraja Drugog svetskog rata. Nekoliko modela „Enigme“ je razvijeno u vremenu neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata, svaka kompleksnija od prethodne i teža za „razbijanje“. Najkompleksnija „Enigma“ korišćena je u mornarici. 
Kao dodatak složenosti šifarske mašine, same procedure za rad na njoj su dodatno otežavale razbijanje korišćene šifre.

Tokom rata, različiti obaveštajni podaci nastali obaveštajnim radom Abvera, učinili su da nemačka vojska sprovede nekoliko istraga u cilju stvarnog otkrivanja mogućeg razbijanja šifre. U međusobnoj saradnji Abvera i eksperata za vezu i telekomunikacije nemačke vojske došlo se do zaključka da je „Enigma“ sigurna od savezničkih kriptologa. Zaključak je bio pogrešan...

Procedura za upotrebu uređaja bila je jednostavna. Da bi poslao šifrovanu poruku, operater bi podesio rotore mašine na kombinaciju poznatu njemu i primaocu. Potom bi na tastaturi otkucao otvoreni tekst poruke. Za svaki otkucan znak poruke, na gornjoj ploči bi se pojavljivao neki drugi znak. Po završetku unosa poruke, operater bi prepisao oznake sa gornje table. Tako dobijena šifrovana poruka bi bila slata primaocu otvorenim tekstom, uobičajenim načinima prenosa.
Operator koji je na prijemu bi po prijemu poruke, podešavao svoju Enigmu, i ukucavao primljenu poruku. Kako su obe, i predajna i prijemna Enigma, podešene na istu kombinaciju, poruka bi se vrlo brzo i tačno dešifrovala.

U eri pre digitalne elektronike i računara, dešifrovanje poruka šifrovanih preko „Enigme“ bilo je gotovo nemoguće, čak i kada bi kroptolozi imali ispravnu kopiju same „Enigme“, sve dok ne bi znali pravu kombinaciju podešavanja električnih i mehaničkih komponenti uređaja, koje su periodično menjane u okviru mera kriptozaštite.
Dodatne sigurnosne procedure, kao što su dupla enkripcija i šifrovanje samogotvorenog teksta poruike prilikom slanja Morzeovom azbukom činili su da razbijanje koda bude još teže. Tako i ne čudi što su nemački kriptolozi bili previše sigurni u „Enigmu“.

Pre i tokom rata, vršeni su konstantni pritisci na kriptotloge da pojačaju rad na razbijanju koda, kako bi dešifrovane poruke bile korisne za dalji rad. Često se dešavalo da dešifrovana poruka bude toliko stara da je bezvredna i nema nikakvu obaveštajnu vrednost za jkrajnjeg korisnika otkrivene poruke.
Kriptološka unapređivanja mašine koje su Nemci redovno i pedantno sprovodili, činile su da su se na drugoj strani pojavljivali „mračni“ periodi u razbijanju šifara. Jedan od ovih perioda, najduži, trajao je čitave 4 godine (od 1937. do 1941. godine) i vezan je za mornaričku varijantu „Enigme“.

Veliki napori na razbijanju šifre uloženi su od strane vrhunskih matematičara, kriptologa, obaveštajaca i eksperata za vezu, vičnih nemačkom jeziku i mentalitetu. Značajnu pomoć su im pružale mašine zvane „Bombe“, čija se pomoć ogledala u velikoj moći računanja i menjanja kombinacija što je skraćivalo vreme trajanja procesa dešifrovanja pojedinih poruka.

Prvu britansku „Bombu“ je konstruisao Alan Turing, genijalni matematičar koji je razvio teorijski model računara. Tokom rata, Alan je službovao kao razbijač šifri u Centru za razbijanje šifara u Blečli parku (Bletchley Park). Veliku pomoć u daljem razvijanju britanske „Bombe“ pružio je uvid u konstrukciju poljskog uređaja.

Jedan od problema sa kojima su se susretali Britanci jeste i balansirana upotreba informacija dobijenih ovim putem. Naime, moralo se voditi računa da se preteranom upotrebom informacija Nemci ne dovedu na zaključak da im je šifra razbijena. Tako je žrtvovan grad Koventri, za čije se predstojeće bombardovanje saznalo na vreme, ali nije sprovedena evakuacija stanovništva. Grad je sravnjen sa zemljom, uz velike gubitke među lokalnim stanovništvom, sve zarad daljeg iskorišćavanja informacija.

Prvi korak, koji je doveo do prvih saznanja o šifarskoj mašini, rezltat je izdaje sa nemačke strane. Hans Šmit (Hans Schmidt), službenik u odseku za šifre nemačke Vlade, vodio je „komplikovan“ privatni život koji ga je naveo da kontaktira francuske obaveštajce 1931. godine i ponudi im na prodaju tajna dokumenta. On im nije prodao samo uputstvo za rad na Enigmi, već i tablice podešavanja mašine.
Poljaci su zaključili da je za razbijanje šifre potrebno da naprave uređaj sličan „Enigmi“, a uz pomoć dobijene dokumentacije. Za razliku od Britanaca i Francuza, Poljaci su postigli rezultate 1932. godine. Poljaci su otkrivali nemačke poruke sve do 1938. godine, a da o tome ni reč nisu rekli Francuzima.

U sklopu priprema za predstojeći rat, Nemci su napravili par poboljšanja na mašini. Poljaci su se čitavu godinu sopstvenim snagama borili protiv nove mašine, ali bez značajnih uspeha. Tada su odlučili da podele tajnu sa Francuzima i Britancima. To su učinili samo mesec dana pred napad Hitlera na Poljsku. Bilo je već kasno za Poljsku, ali je znanje Poljaka bilo dragoceno Britancima.

Do sredine 1940. godine, zahvaljujući Poljacima i britanskoj „Bombi“, britanski kriptolozi su uspevali da pročitajupojedine nemačke poruke u roku od 24 časa. Međutim, nisu mogli da pročitaju poruke koje su bile od skoro najvećeg značaja za njih – poruke koje su se ticale nemačkih podmornica. Za njihovo razbijanje, kriptolozima je bilo potrebno više podataka o mornaričkoj verziji „Enigme“, procedure za njenu upotrebu, kao i njena podešavanja. Komanda nemačke mornarice bila je svesna opasnosti da se njihovi plovni objekti mogu osvojiti abordažom i tako zapleniti „Enigma“. Stoga je na uređajima ugrađenim na brodove i podmornice postojala mogućnost da se najvažniji delovi uređaja brzo i efikasno unište ukoliko dođe do potrebe. Iako su se ove mere u pojedinim slučajevima pokazale kao efikasne, nisu se dokazale do kraja. Tako je jednom prilikom zaplenjen kompletan uređaj, sa knjigom šifara. To je omogućilo kriptolozima da lako pročitaju nemačke poruke, gotovo u realnom vremenu.