Najmasovnije gradjeni kapitalni brodovi tokom Drugog svetskog rata jesu svakako američki nosači aviona klase Essex. Izgradjeno ih je čak 24. U ovu cifru se ubrajaju i „Ticonderoga“ varijante nosača aviona sa produženim trupom, iako ih neki smatraju za posebnu klasu. Prvobitno je bilo naručeno 32 nosača aviona ove klase, ali je pre početka gradnje otkazano 6, i još dva po početku izgradnje. Nakon rata, nosači aviona klase Essex, zajedno sa tri nosača klase Midway, predstavljali su kičmu američke mornarice, sve do uvodjenja supernosača u operativnu upotrebu šezdesetih i sedmdesetih godina.

Prethodna klasa nosača aviona koja se nalazila u operativnoj upotrebi u američkoj mornarici, klasa Jorktaun (Yorktown), predstavljala je solidnu bazu za razvijanje naredne klase nosača. Dizajniran da nosi veću grupu aviona i nesputan odredbama predratnih pomorskih ugovora, USS Essex (CV-9) bila je duži za preko 60 stopa, skoro 10 stopa širi i za više od trećinu teži.
Duža i šira letna paluba i lift za avione na ivici palube olakšali su izvodjenje složenijih manevara avionima, povećavajući ofanzivnu i defanzivnu vatrenu moć  nosača aviona. Pogonska grupa i oklopna zaštita znatno su poboljšani u odnosu na prethodnika. Činjenično stanje je da niti jedan nosač aviona klase Essex nije potonuo tokom Drugog svetskog rata, a da su dva nosača, USS Franklin (CV-13) i USS Bunker Hill (CV-17), doplovili u luku na sopstveni pogon, iako sa znatnim oštećenjima.

Nakon izlaska Japana iz sporazuma o razoružanju, SAD je bacilo realni pogled na stanje svoje mornarice. Sa Aktom o pomorskoj ekspanziji usvojenim u Kongresu 17. maja 1938. godine odobreno je povećanje ukupne tonaže nosača aviona za 40 000 tona. Ovaj akt je omogućio gradnju nosača aviona USS Hornet (CV-8) i USS Essex (CV-9) koji je postao vodeći brod svoje klase.

Prilikom izrade preliminarnih nacrta broda, posebna pažnja je usmerena na dimenzije i letne palube i palube hangara. Konstrukcija aviona je prošla dug razvojni put od aviona koji su ukrcavani na nosače tokom tridesetih godina. letna paluba je sada zahtevala mnogo više prostora za teže lovce i bombardere koji su se konstruisali u to doba. Većina predratnih nosača aviona prve linije bili su opremljeni katapultima koji i nisu bili često upotrebljavani – sem u eksperimentalne svrhe.
Sa nastupanjem rata, težine aviona počele su da rastu usled težeg oklopa i naoružanja, kao i povećanja posada aviona. Tako su posle rata sumirani podaci pokazali da je oko 40 % avio poletanja sa nosača aviona izvršeno pomoću katapulta.
Dizajn hangara za avione bio je predmet mnogih konferencija. Dotadašnja konstruktivna rešenja nisu bila primenljiva u praksi u izgradnji novih nosača pošto su znatno povećane mase sletne palube, dimenzije aviona… a bilo je potrebno i naći prostor za smeštaj pripadajućih rezervnih delova. Takodje je morao biti obezbedjen i radni deo za mehaničare. 
Prva inovacija koja je vidjena na novom nosaču aviona bio je dodatni lift na ivici palube, uz dva lifta na palubi. Ranija, eksperimentalna rešenja sa sohama koje su dizale avione na palubu pokazalo se kao sporo i samim tim su i odbačena. Mornarički biro i glavni inžinjer firme „A.B.C. Elevator Co.“ uspeli su da konstruišu kvalitetan motor za pokretanje lifta, u obliku platforme, dimenzija 18 x 10 m. Ova konstrukcija je predstavljala veliki uspeh, jer na palubi nije zjapila ogromna „rupa“ dok je lift u donjoj poziciji. Ovako konstruisan lift, nije usporavao, niti zaustavljao rad posade na palubi bez obzira u kom se položaju nalazio. Takodje je povećavao korisnu površinu palube kada je u gornjem položaju i obezbedjivao je dodatno mesto za parkiranje aviona.
Ostala unapredjenja u odnosu na prethodne nosače aviona odnosila su se na sistem ventilacije, sistem rasvete i sistem spaljivanja otpada.
Nosači klase „Essex“ imali su bolju oklopnu zaštitu od prethodnika, bolje mogućnosti za manipulaciju municije, sigurnije i veće kapacitete za gorivo i mnogo kvalitetniji sistem nadzora i kontrole štete.
Taktičko angažovanje američkih nosača aviona menjala se sa razvojem dogadjaja na ratištima. U ranim godinama rata, doktrina upotrebe nosača aviona predvidjala je dejstvo nosača aviona samostalno ili u paru, tako da se ofanzivne akcije sprovode u paru, a  defanzivne razdvojeno. Teorija se zasnivala na tome da će se manevrom razdvajanja u odbrani razdvojiti snage protivnika.
Borbena iskustva nisu potvrdila ovu teoriju, tako da su predlozi za nove taktičke postupke postajali uzroci mnogih rasprava u visokim vojnim krugovima američke mornarice.
Taktika upotrebe nosača aviona promenila se sa uvodjenjem novih nosača aviona u operativnu upotrebu. Lekcije naučene iz upotrebe jedne grupe od 6 nosača, 2 grupe od po 3 nosača i 3 grupe od po 2 nosača pružile su osnovu za razvoj mnogih taktičkih postupaka koji su kasnije postali zvanični obrazac upotrebe grupa nosača aviona.

Ponos nosača aviona, poznat po imenu „Sunday Punch", predstavljala je ofanzivna snaga 36 lovaca, 36 bombardera i 18 torpednih aviona. Palube ovih nosača odlično su upoznali F6F Hellcat, SB2C-1 Helldiver,  Avenger, F4U Corsairs…

Brod je naoružan sa 8 topova kalibra 127 mm rasporedjenim u 4 dvocevne kule, 17 četvorocevnih topva  kalibra 40 mm, i 65 topova 20 mm. Sa dometom od 10 milja i brzinom paljbe od 15 granata u minuti, topovi 127 mm su za dejstvo upotrebljacvali VT municiju. VT municija je korišćena za gadjanje ciljeva u vazduhu i bila je opremljena blizinskim upaljačima koji bi se aktivirali na oko 21 m od cilja. Ovi topovi su upotrebljavani i za gadjanje u vodu kako bi vodeni stubovi oborili nisko leteće avione. Topovi Bofors kalibra 40 mm predstavljali su značajno unapredjenje u odnosu na topove kalibra 28 mm koji su bili ugradjivani na ranije klase nosača aviona.
Na ovoj klasi su primenjena i za to vrenme napredna elektronska sredstva i sredstva za komunikaciju. U početku je bio ugradjivan radar Mark 4, ali pošto nije mogao da prati ciljeve na malim visinama ubrzo je zamenjen naprednijim modelom Mark 12. Radar za PPI (Plan Positionog Indicator) korišćen je za praćenje brodova i održavanje pozicije u stroju prilikom plovidbe noću i pri lošim meteo uslovima. Od ostale elektronske opreme se izdvajao uredjaj za indentifikaciju „svoj-tudj“.
Od radio uredjaja raspolagao je četvorokanalnim radio uredjajem VF opsega.

Kao i kod svakog obimnog programa izgradnje velikog broja brodova, i kod ove klase brodova su vršene konstantne modifikacije. Broj topova kalibra 20 i 40 mm je povećana, ugradjivani su noviji i kvalitetniji radari, zamenjeni su katapulti, sistem ventilacije, detalji oklopne zaštite… U stvari, ozbiljnom posmatraču se čini da ne postoje dva istovetna broda u klasi.
Početkom marta 1943. godine, u ranoj fazi izgradnje broda je odobrena očigledna razlika u konstrukciji. Pramac broda je dobio elegantnu „kliper“ formu kako bi se našlo mesta za dva četvorocevna topa kalibra 40 mm u cilju povećanja PVO broda u pramčanom sektoru. Ukupno je trinaest brodova podleglo ovakvoj rekonstrukciji. Za njih je odomaćeno ime „Ticonderoga“ klasa. Četiri od njih je završeno 1944. godine, na vreme da se pridruže ostalim nosačima aviona klase „Essex“ na Pacifiku. Ostali su ušli u operativnu upotrebu u periodu početak 1945. – kraj 1946. godine.