Četrdesetih godina prošlog veka, za potrebe pratnje borbene grupe nosača aviona koja je delovala na pacifičkom ratištu, američka mornarica je konstruisala novu klasu bojnih brodova, klasu Iowa. Prvobitni planovi su se odnosili na gradnju serije od 6 brodova. Četiri od njih su izgradjena u prvoj polovini četrdesetih godina, dok je gradnja preostala dva broda otkazana i izrezana.

Ne vodeći računa o ceni koštanja ove klase brodova, oni su predstavljali krajnji domet brodogradnje tog vremena, iako su odmah po ulasku u operativnu upotrebu zasenjeni nosačima aviona kao najvažnijim ratnim brodovima.
Ova klasa brodova je uzela učešća u svakom ratu koji je SAD vodila u drugoj polovini 20. veka. U drugom svetskom ratu ovi brodovi su služili za zaštitu nosača aviona i artiljerijsku pripremu mornaričkih desanata, da bi po završetku rata sva četiri broda prevedena u rezervu.
Kasnije stupaju u akciju tokom Korejskog i rata u Vijetnamu, da bi sa izbijanjem Hladnog rata sva četiri broda bila reaktivirana i prenaoružana raketnim naoružanjem. Raketno oružje isprobavaju 1991. godine u sukobu sa Irakom (učestvuju USS Missouri i USS Wisconsin). Sva četiri broda izlaze iz operativne upotrebe ranih devedesetih, da bi 2006. godine bili i konačno izbrisasni iz flotne liste američke mornarice.

Rođenje klase Iowa

Klasa Iowa, kao i klase South Dakota i North Carolina, nastala je kao rezultat potrebe za brzom pratnjom nosača aviona klase Essex. Planovi za brzi bojni brod koji će imati deplasman od 45000 tona, razvijani su još od 1935. godine. Prvobitna ideja je bila povećanje klase South Dakota.
Kada je 1938. godine u američkom Kongresu „prošao“ drugi Vinsonov akt, američka mornarica je užurbano nastavila sa radom na bojnom brodu deplasmana 45000 tona koji će moći da plovi kroz 110 stopa širok Panamski kanal. Radeći na osnovu nove, empirijski dokazane, teoreme o odnosu dužine konstruktivne linije prema širini trupa, mornarici je ubrzo prikazan nacrt broda čiji je trup mogao da plovi brzinom od 34,9 čv. Mornarica je iznela zahteve da brod ima izduženo nadgradje u sredini broda, te da pramac broda ima bulb.

Prvobitno je brod trebao da ima topove kalibra 406 mm, model Mk 2, koji su bili namenjeni za ugradnju na bojne brodove i bojne krstaše otkazane 1922. godine. Usled nedostatk komunikacije između biroa za artiljeriju i biroa za konstrukcije i popravke, projektovane topovske kule su bile premale, te je otjkazana ugradnja planiranih topova. Umesto njih su ugradjeni novi, lakši topovi Mk 7 istog kalibra (406 mm). Top Mark 7 je bio teži od svog prethodnika, Mark 6 (koji je ugradjivan na brodovima klase North Carolina i South Dakota) i imao je veći domet.
Iako je gradnja ovih brodova bila odobrena, određeni politički krugovi nisu shvatali potrebu mornarice za brodovima ove vrste i predlagali su rekonstrukciju ovih brodova u nosače aviona tako što će se trup zadržati, a nadgradje i paluba biti prilagođeni zadacima opsluživanja aviona. Ova ideja je odbijena od strane komandanta za pomorske operacije, admirala Ernesta Kinga, koji je želeo Iowa klasu bojnih brodova a ne Iowa klasu nosače aviona.
Prema uputstvima sekretara mornarice SAD, projekt je priveden kraju i ugovor za izgradnju prva tri broda je uspešno potpisan u julu 1939. godine. Prema tadašnjim planovima, prva tri broda iz serije (BB-61, BB-62, BB-63) su trebali biti istih karakteristika (kako je naznačeno u projektu), dok su naredni brodovi (BB-64, BB-65 i BB-66) trebali biti veći, sporiji i imati artiljeriju kalibra 16 inča. Međutim, krajem 1939. godine, postalo je jasno da će mornarici biti potrebni brzi bojni brodovi, tako da je konaćno odlučeno da svi brodovi ove klase budu izradjeni prema prvobitnom projektu.

Operativna upotreba

Po ulasku u operativnu upotrebu, pri kraju rata, za operacijsko područje ovih brodova je određen Pacifik, sa primarnim zadatkom zaštite nosača aviona. Od svih brodova klase Iowa, jedino je USS New Jersey imao okršaj sa površinskim brodom. Po završetku rata, USS Iowa, USS New Jersey i USS Wisconsin bivaju prebačeni u rezervu.

U operativnu upotrebu se vraćaju izbijanjem Korejskog rata, da bi se ponovo vratili u rezervu 1955. godine.

USS New Jersey biva aktiviran ponovo 1968. godine, kada se šalje u vode Vijetnama.

Osamdesetih godina, predsednik SAD Ronald Regan započinje projekat „mornarice od 600 brodova“. Sa teškim krstaricama klase „Des Moines“ koje su u to vreme izlazile iz operativne upotrebe, relativno neupotrebljavani bojni brodovi klase Iowa se vraćaju u sastav kako bi preuzeli na sebe izvršavanje zadataka bombardovanja obalskog pojasa.
U to vreme predstavljaju i protivtežu sovjetskim velikim raketnim krstaricama klase Orlan (na Zapadu poznate kao klasa Kirov). Svaki bojni brod je modernizovan u smislu nošenja sistema za samoodbranu i raketnog naoružanja. Postaju središte sopstvenih „udarnih grupa bojnih brodova“ (BBBG). Njihovo bivstvovanje u mornarici je propraćeno angažovanjem u Libanu 1983. godine, te angažovanjem u par navrata u Iraku, 1991. godine. Po povratku u SAD, bojni brodovi bivaju podeljeni u dve grupe: brodovi koji će ostati u rezervi, i brodovi koji će biti donirani kao muzejski eksponati.
Podela je izvršena 1996. godine, kada su USS Iowa i USS Missouri izbrisani iz flotne liste. USS Missouri je doniran Memorijalnom centru Misuri u Perl Harburu. USS Iowa je trebala da bude donirana zajedno sa USS Misouri, ali je 1999. godine izvršena zamena, te je USS Iowa ostao u Floti, dok je USS New Jersey zauzeo svoje mesto u muzeju. Dva bojna broda koja su ostala u rezervi, konačno su 2006. godine izbrisani iz flotne liste i čekaju lokaciju na kojoj će biti izloženi kao eksponati.

Naoružanje

Bojni brodovi klase Iowa predstavljaju „najnaoružanije“ brodove koje je mornarica SAD ikada imala u naoružanju. Glavne baterije kalibra 406 mm su mogle da gađaju ciljeve na daljinama od oko 39 km, različitim vrstama projektila, od standardnih probojnih zrna do taktičkih nuklearnih projektila zvanih „Kejti“ (izvedeno iz oznake za kilotone). Sekundarne baterije, kalibra 5 inča, imaju domet od skoro 9 milja, sa punim zrnom opremljeninm blizinskim upaljačem uspešno su primenjivani u protivvazdušnoj odbrani. Kada su uvedeni u operativnu upotrebu, ovui brodovi su imali jaku „mrežu“ PAT-ova 20 i 40 mm, koji su kasnije zamenjeni Tomahok i Harpun raketama, te sistemom Falanks i opremom za elektronsko ratovanje.

Glavne baterije

Primarno naoružanje bojnih brodova klase „Iowa“ sačinjava 9 topova kalibra 406 mm (Mark 7), koji su smešteni u 3 trocevne kule: dve pramčane i jedna krmena, konfiguracija poznata kao „2-A-1“. Topovi su dugi 20 m, od čega su 13 m van kule. Svaki top je težak 108 t, bez zadnjaka, odnosno sa zadnjakom masa topa iznosi čitavih 267.9 tona. Ovi topovi su ispaljivali projektile mase od 850 do 1200 kg, brzinom od 820 m/s, dometa 39 km. Na maksimalnom dometu, projektili su u letu do cilja provodili skoro 1.5 minuta u letu.
Svi topovi se nalaze u oklopljenim kulama, od kojih samo vrh viri iz palube. Gledano po vertikali, kule prolaze kroz 4 palube (kule 1 i 3), odnosno 5 paluba (kula 2).
Prostorije na nižim nivoima se koriste za smeštaj i rukovanje projektilima, kao i za smeštaj barutnih punjenja. Svaka kula zahteva posadu od 94 člana posade. Kule nisu pričvršćene za trup, već se nalaze na ležajevima, tako da u slučaju prevrtanja broda, kule ispadaju iz ležišta. Svaka kula košta 1.4 miliona dolara, s tim da u tu cifru nije uračunata cena koštanja samih topova.
Kule nisu trostruke, već imaju tri topa, jer svaki top može da zauzme elevaciju nezavisno od ostalih topova u kuli; takodje mogu da otvaraju vatru nezavisno jedan od drugog. Brod može da ispaljuje bilo koju kombinaciju topovima, uključujući i bočnu vatru iz svih 9 cevi. Suprotno uvreženom mitu, prilikom ovakve paljbe ne dolazi do bočnog pomeranja broda.
Topovi mogu da zauzmu ugao elevacije od – 5 do + 45 stepeni, brzinom od 12 stepeni u sekundi. Kule se po pravcu pokreću oko 300 stepeni, brzinom od 4 stepena u minuti. Moguće je gadjati i „preko ramena“. Nikada se ne otvara vatra pravo po pramcu, jer je osamdesetih godina na opramac broda pričvršćena antena za satelitsku vezu.

Baterije sekundarne artiljerije

Sekundarne baterije su kalibra 127 mm, rasporedjene u 10 dvostrukih kula, po pet na svakom boku broda. Ovakvi topovi su bili ugradjivani na razaračima iz 1934. godine, da bi do početka rata bili ugradjivani na svim većim ratnim brodovima mornarice SAD.
Namena sekundarnih baterija je borba protiv aviona. Njihova efikasnost je ubrzo pala, nakon što se brzina japanskih aviona povećala, da bi se uvodjenjem zrna sa blizinskim upaljačima ponovo povećala. Tokom modernizacije izvršene osamdesetih godina, sa broda su demontirane po 4 kule, kako bi se napravilo mesto za ugradnju raketnog naoružanja.

PA baterije

Kako su izgradjeni radi pružanja protivvazdušne zaštite flote brzih nosača aviona, bojni brodovi klase „Iowa“ su bili namenjeni da na sebi nose gusto rasporedjene PAT-ove.

PAT Oerlikon 20 mm

PAT Oerlikon 20mm predstavlja najviše proizvodjen protivavionski top Drugog svetskog rata. Samo SAD su tokom rata proizvele ukupno 124 735 topova ovog tipa. Kada su uvedeni u naoružanje, 1941. godine, zamenili su mitraljeze M2 Browning kalibra 12.7 mm. Top Oerlikon 20 mm je ostao osnovno protivavionsko oružje mornarice SAD sve do predstavljanja Boforsa kalibra 40 mm 1943. godine.

PAT Bofors 40 mm

Nesumnjivo najbolje lako protivavionsko oružje Drugog svetskog rata, top Bofors kalibra 40 mm je korišćen na svim većim brodovima američke i britanske flote u periodu 1943. do 1945. godine. Iako potomak nemačkog i švedskog dizajna, Boforsi ugradjivani na američke brodove su teško „amerikanizovani“, kako bi bili dovedeni na standard opreme koja je ugradjivana na brodove RM SAD. Tako je top doveden na engleski standard (danas poznat kao Standard System), sa zamenljivom municijom, koje je uprostilo logističku situaciju u tom domenu. Uvodjenje hidraulike u pokretanje topa, kao i direktora vatre Mark 51, preciznost i efikasnost PAA je značajno unapredjena, tako da je oko polovine japanskih aviona oborenih izmedju oktobra 1944. i februara 1945. godine, rezultat primene ovog artiljerijskog sistema.

Phalanx CIWS

Tokom modernizacije osamdesetih godina, svaki brod ove kalse je naoružan sa po četiri sistema Vulcan Phalanx, montirana tako da se po dva nalaze iza komandnog mosta i po dva na platformi iza dimnjaka. Brodovi Iowa, New Jersey i Missouri su opremljeni verzijom Block =, dok je na Wisconsin ugradjena varijanta Block 1 (1988. godine). Sistemi koji su bili ugradjeni na Missouri i Wisconsin su korišćeni u Zalivskom ratu 1991. godine, kada je sam Wisconsin ispalio oko 5200 projektila.

Raketno naoružanje

Tokom već pomenute modernizacije, na bojne brodove klase Iowa ugradjena su tri nova oružna sistema: sistem bliske odbrane Phalanx, kojji je već naveden i dva raketna sistema za borbu protiv ciljeva na moru i na kopnu. U jednom trenutku je razmatrana i ugradnja sistema Sea Sparrow, ali je ubrzo odbačen jer sistem ne bi izdržao efekat natpritiska prilikom artiljerijske vatre glavnih baterija.

Tomahawk

Raketni sistem 1BGM-109 Tomahawk Land Attack Missile (TLAM) je ušao u operativnu upotrebu 1983. godine. Dalekog dometa, za dejstvo usvim uslovima, subsonična krstareća raketa… daljina efikasnog dejstva broda je povećana više od 40 puta.

Harpoon

Raketni sistem Harpun je ugradjen radi efikasnije protivbrodske borbe. Sistem se sastoji od 4 četvorostruka lansera Mk-141 (ojačane konstrukcije), iz kojih se ispaljuju rakete RGM-84, dometa od 64 do 85 nautičkih milja.

Brodski oklop

Pored velike vatrene moći, druga stvar koja definiše bojne brodove jeste oklop. Obično se oklopna zaštita izvodi tako da mogu da izdrže protivničku vatru iz topova istog kalibra kao što su sopstveni topvi, ali konkretna konstrukcija i postavljanje oklopne zaštite je posebna „nauka“ koja se „brusi“ decenijama.
Oklop boojnih brodova klase „Iowa“ može se podeliti na oklop iznad vodene linije, koji pruža zaštitu od protivničke artiljerijske vatre i napada iz vazduha, i oklop ispod vodene linije, koji priža zaštitu od mina i torpeda.
Ukupno gledano, oklop klase „Iowa“ se suštinski ne razlikuje od oklopne zaštite primenjene kod bojnih brodova klase South Dakota. Kod obe klase je ugradjivan unutrašnji glavni oklopni pojas, za razliku od bojnih brodova klase North Carolina, na kome je spoljašnji oklopni pojas nerado usvojen. Bio je preširok za Panamski kanal.
Podvodna zaštita uključuje zaštitu bokova ispod vodene linije i trostruko dno. Obe komponente zaštite su višeslojne, u cilju apsorbovanja energije podvodne eksplozije ekvivalenta 700 funti TNT (rezultat nagadjanja o jačini japanskog oružja tridesetih godina). Medjutim, ono što je bilo nepoznato tadašnjim američkim obaveštajcima, japansko torpedo, zvano „Long Lance“, bilo je ekvivalenta 891 funte TNT.
Odbrana od torpeda je indentična kao na brodovima klase South Dakota. Oba boka broda su zaštićena sa po jednim rezervoarom montiranim van trupa, napunjenim uljem ili nekim drugim tečnim balastom. Iza punog rezervoara se montira prazan rezervoar. Oba rezervoara ovog sistema zaštite se protežu od treće palube do dna broda. Rezervoar sa tečnošću ima namenu da se deformiše usled eksplozije i primi na sebe najveći udar. Unutrašnji, prazan rezervoar služi da primi u sebe eventualna propuštanja iz punog rezervoara, a u cilju sprečavanja prodora u unutrašnjost broda.

Pogonska grupa

Bojni brodovi klase „Iowa“ su najbrži bojni brodovi ikada porinuti u more, sposobni da zaplove brzinom od 33 čv i više. Pogonska grupa broda sastoji se od 4 gasne turbine General Electric, sistema dvostruke ekspanzije. Dva spoljna propelera imaju 4 lista i prečnika su 5.5 m. Dva unutrašnja imaju po 5 lista i prečnika su 5.3 m.
Osam kotlova firme Babcock and Wilcox, tipa M zagrevaju vodu na više od 430 stepeni Celzijusa, proizvodeći paru na 4500 kPa.
Pogon sa dvostrukom ekspanzijom sastoji se iz turbine visokog i turbine niskog pritiska. Para prvo pročazi kroz turbinu visokog pritiska koja se okreće do 2100 obrtaja u minuti. Para, vrlo osiromašena na ovoj tačci, se potom vodi kroz veliki cevovod do turbine niskog pritiska. Na ulazu u turbinu niskog pritiska, para nema više od 300kPa pritiska. Turbina niskog pritiska povećava iskorišćenost pogonske pare uzimajući iz nje svu preostalu energiju.
Nakon izlaska iz radnog kola turbine niskog pritiska, para prolazi kroz kondenzator i potom se vraća u kotao. Voda koja je izgubljena u procesu se zanavlja iz tri isparivača kojima se obezbedjuje 3 litra vode u sekundi. Nakon dopunjavanja kotlova, višak vode se vodi u brodski sistem vodosnabdevanja.