Podmornica projekta 949A, krštena kao Kursk, takodje je poznata i kao K-141. Izgradnja podmornice Kursk započeta je 1992. godine u brodogradilištu Severnodvinsk, u blizini Arhangelska. Duga 155 metara, predstavljala je najveću napadnu podmornicu ikad napravljenu. Podmornice klase „Oscar II“ često su opisivane kao nepotopive, na račun primene dvostrukog trupa. Spoljni, hidrodinamički, trup bio je izradjen od čelika sa visokim udelom nikla i hroma, i imao je veliku otpornost na koroziju i slabi magnetni potpis, što je onemogućavalo otkrivanje MAD-om (detektor magnetnih anomalija). Zidovi spoljnog i čvrstog trupa medjusobno su udaljeni 2 metra.
10. avgusta 2000. godine, komandant podmornice kapetan 1. ranga (kapetan bojnog broda) Genadij P. Lijačin i njegova posada ukrcali su se na podmornicu i u ranim jutarnjim časovima isplovili iz matične luke Zapadnaje Lice na poluostrvu Kola. Kursk, pogonjen sa dva nuklearna reaktora, mogao je da ostane pod vodom dugo vremena, a par velikih sedmolisniih propelera vodilo je podmornicu ka otvorenom moru.
12. avgusta u 0240 časova podmornica Kursk ulazi u odredjenu joj zonu patroliranja, a u cilju učestvovanja na vežbi Severne flote u Barencovom moru. U 0800 časova ruski ratni brod, krstarica "Petar Veliki", klase Kirov, nalazila se udaljena 50 milja od Kurska i približavala se svom postavištu za izvodjenje zadataka unutar vežbe. Krstarica „Petar Veliki“ je proigravala ulogu američkog nosača aviona. Plan izvodjenja vežbe predvidjao je da će se suponirani napad na brod odigrati u vremenu izmedju 1130 i 1800 časova. U istom vremenskom periodu Kursk nije trebao da izlazi iz odredjene mu zone. Napad na površinski brod nije trebao da bude započinjan pre nego što brod udje u označenu mu zonu.
U 0851 časova kapetan Lijačin kontaktira operativni centar Severne flote u cilju dobijanja dozvole za punjenje i lansiranje vežbovnog torpeda. Poruka iz operativnog centra glasila je: „Добро.“
Podmornica Kursk usporava na 8 čvorova i podešava dubinu ronjenja na 60 stopa. Na ovoj poziciji Kursk izbacuje periskop, diže antene za radio uredjaje i sistem globalnog pozicioniranja. U 1058 časova, Petar Veliki, koji je preko radio veze čuo zahtev popdmornice za upotrebu torpeda, oglašava borbenu uzbunu.
U 1103 časova, brod USNS Loyal, američki špijunski brod, presreće radio saobraćaj dok nadgleda vežbu Severne flote. Kao po običaju, u vodama gde se izvodi vežba, prisutna je i druga strana koju predstavljaju dve američke podmornice, USS Memphis i USS Toledo i jedna britanska, HMS Splendid, koje se nalaze u misiji izvidjanja aktivnosti Rusa.
U 1105 časova Kursk ubacuje torpedo u torpedno cev, dok se drugo nalazi na sankama, čekajući nailazak Petra Velikog. Petar Veliki dolazi sa zakašnjenjem od jednog časa, u 1120, kada operator na podmornici izveštava komandanta da su pingovani. Kursk se sada nalazi na dubini od 90 stopa, a sa Petra Velikog u 1127 časova počinje lansiranje serije od tri protivpodmorničke rakete.
U isto vreme se oglašava signal klaksonom na podmornici. Jedno od njihovih bojevih torpeda, pogonjenih tečnim gorivom, propušta. Neispravno torpedo se ukrcava u torpednu cev i komandant podmornice traži dozvolu od štaba Severne flote da izvrši prinudno lansiranje neispravnog torpeda. U 1128 sa Petra Velikog je lansirana poslednja raketa. Komandant Petra Velikog, Ovčarenko, posmatra ulazak rakete u vodu kada se začula podvodna eksplozija, tačno u 1128,27 časova.
Ova eksplozija je prouzrokovala ogromnu rupu u oplati podmornice, prečnika 2-3 m. Norveška seizmička stanica u tom trenutku očitava 1.5 stepena Rihtera. 135 sekundi kasnije, u 1130,42 očitavanje iznosi 3.5 stepena Rihterove skale.
Vodonepropusna vrata izmedju prvog i drugog odseka bila su otvorena, kao i ranije u slučajevima lansiranja torpeda. Ostavljanje otvorenih vrata izmedju prvadva odseka imala je za cilj ublažavanje usisavanja vazdušnog mehura prilikom lansiranja torpeda. Otvorena vrata su omogućila da se udar eksplozije prenese i u drugi odsek, pri čemu je nastradalo 7 članova posade, dok je ostalih 36 članova posade bilo dezorjentisano.
Iako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi šta se dešavalo u narednih dva minuta, pretpostavka je da komandant podmornice nije mogao da pošalje signal opasnosti na površinu. Plutača, koja u ovakvim situacijama služi kao veza izmedju podmornice i jedinica na površini, ostala je na podmornici. U misijij na Mediteranu, usled straha da plutača greškom ne otkrije poziciju podmornice, sistem automatskog izbacivanja plutače u slučaju nagle promene pritiska u podmornici, požara i slično, bila je onemogućena.
2 minuta i 15 sekundi nakon prve eksplozije, zabeležena je mnogo veća eksplozija, ekvivalenta oko 37 tona TNT. Prema seizmičkim uredjajima, eksplozija se desila na dubini morskog dna. Eksplozija je otkinula delove oplate u trećem i četvrtom odseku, pri čemu je voda prodrla u odseke brzinom od 90 000 litara u sekundi. Svi članovi posade koji su se nalazili u ova dva odseka, uključujući i 5 oficira iz štaba 7. diviziona podmornica, poginuli su. Peti odsek u kome su se nalazili nuklearni reaktori, izdržao je udar eksplozije. Automatika je pogasila nuklearne reaktore i sprečila nuklearnu katastrofu.
Zapadni stručnjaci su kasnije izrazili divljenje ruskim konstruktorima podmornica da konstruišu i izgrade podmornicu koja je izdržala ovakvu eksploziju.
23. članova posade, koji su se nalazili na borbenim stanicama u odsecima 6,7,8 i 9, preživeli su obe eksplozije i sklonili se u deveti odsek.
Pretpostavlja se da je poručnik bojnog broda Dmitri Kolesnikov preuzeo komandu nad preživelim delom posade i zapisao imena dela posade koji se nalazio u devetom odseku podmornice. Pritisak u odseku bio je jednak pritisku na površini. Tako gledano, bilo je moguće spasiti se upotrebom otvora za spasavanje, izranjajući kroz 100 m arktičke vode, jedan po jedan član posade. Nije poznato da li je otvor za spasavanje bio ispravan i da li se mogao otvoriti iz unutrašnjosti podmornice – postoje oprečna mišljenja o stepenu oštećenja otvora. Možda je posada odlučila da sačeka spasioce koji će se povezati sa podmornicom preko otvora. Još uvek je ostala nepoznanica koliko dugo su članovi posade preživeli u podmornici. Reaktori su se pogasili, a i pomoćna rasveta je uskoro prestala sa radom, ostavljajući preživele u potpunoj tami, dok se temperatura naglo spuštala. Kolesnikov je napisao dve poruke. U poslednjoj je napisao: „Mračno je za pisanje, ali ipak pokušavam. Čini se da više nemamo šanse, tek 10-20 %. Nadajmo se da će neko pročitati ovo Ovo je spisak ljudstva iz drugih odseka, koji su sada u devetom i pokušaće da izadju.Pozdrav svima, ne treba očajavati. Kolesnikov.“
Vodjeno je dosta debata o tome koliko su dugo preživeli u odseku. Pojedinci su tvrdili da nisu mogli dugo da prežive jer je voda prodirala u odsek kroz šupernice pogonsklih osovina. Na dubini od 100 metara je nemoguće sprečiti prodor vode. Kasnije otkrivene činjenice su pobile ove tvrdnje, jer su nadjene aktivirane kutije sa hemijskim punjenjem koje oslobadja kiseonik potreban za disanje. Ironično, ova punjenja su možda i prouzrokovala smrt ostatka posade. U dodiru punjenja sa morskom vodom dolazi do hemijske reakcije koja izaziva požar. U slučaju da su se pojedinci i spasili od požara zaranjajući u vodu, ugušili su se usled nedostatka kiseonika koji je vatra progutala.
U početku ni jedan brod iz sastava flote, koji su detektovali eksploziju, nisu izvestili o eksploziji. Smatrali su da eksplozija potiče od lansiranih protivpodmorničkih raketa Vodopad. Zabrinutost je nastala tek uveče, jer sa Kurska nisu stizale nikakve poruke i izveštaji. Nakon neuspelih pokušaja da ostvare vezu sa podmornicom, pokrenuta je akcija traganja i spašavanja. Spasilački brod Rudnicki, sa dve ronilice, stiže na mesto nesreće u 0840 časova sledećeg dana. Baterije na ronilici AS-32 bile su loše, brzo su se praznile a teško dopunjavale te je ronilica bila neupotrebljiva. Druga ronilica, tipa Priz, bila je uspešnija. U ponedeljak popodne stigla je do devetog odseka ali nije mogla da se spoji sa podmornicom. Loši meteo uslovi sprečili su dalje pokušaje spašavanja naredna dva dana. U četvrtak ponovo stižu do podmornice, ali bez mogućnosti uspostavljanja čvrste veze sa podmornicom. Zahtevani vakum izmedju ronilice i otvora na podmornici nije bilo moguće ostvariti.
SAD je ponudio pomoć u operaciji spašavanja, kao i britanska vlada. Pomoć je u početku odbijena, da bi 16. avgusta ruska vlada zatražila pomoć od Britanaca i Norvežana. Norveškli spasilački brod isplovljava 17. avgusta, da bi 19. avgusta stigao na mesto nesreće. U nedelju 20. avgusta, britanski ronioci dolaze do 9. odseka. Mogli su samo da utvrde da je odsek poplavljen i da preživelih nema. Tako je ugašena i poslednja nada da će biti spašenih mornara.
Dizanje podmornice na površinu izvele su holandske kompanije „Smit international“ i „Mammoet“ u jesen 2001. godine i oteglili je u rusko brodogradilište Rosliakovo. 115 od 118 članova posade je izvadjeno i sahranjeno.
Odmah po potonuću podmornice krenule su mnoge teorije i glasine, uključujući i optužbe Rusije da su američke i britanska podmornica, koje su se nalazile u zoni, torpedovale ili pregazile Kursk.
Alternative potapanja
- Odmah nakon potonuća podmornice, čečenska nezavisna novinska agencija Kavkaz-Centar je izvestila da je eksplozija na podmornica prouzrokovana bombašem samoubicom iz redova posade, poreklom musliman iz Dagestana
- Francuski režiser Jean-Michel Carré, u svom dokumentarnom filmu „A Submarine in Murky Waters“, koji je emitovan na francuskom kanalu France 2 7. januaru 2005. godine, tvrdi da je Kursk potonuo u sudaru sa američkom podmornicom. Prema francuskom režiseru, Kursk je trebao da lansira novo torpedo, tipa Škval. Testiranje torpeda je nadgledano od strane dve američke podmornice, USS Memphis i USS Toledo. U jednom trenutku USS Memphis i Kursk se sudaraju, a USS Toledo torpeduje Kursk kako bi ga sprečio da goni i uništi USS Memphis. Prema daljim tvrdnjama, američko torpedo je pogodilo torpedo unutar Kurska, koje potom izaziva eksploziju ostalih torpeda unutar odseka. U filmu se dalje navodi da je ruski predsednik namerno prećutao istinu i ostavio posadu da umre u podmornici, odugovlačeći zvanje stranih kompanija koje bi mogle da spasu ljude, a sve zarad održavanja dobrih odnosa sa SAD. „New York Times“ je kasnije obelodanio da se podmornica USS Memphis nalazila u operaciji osmatranja aktivnosti koje je izvodila ruska podmornica. Još jedna činjenica u vezi podmornice USS Memphis ide u prilog verzije francuskog režisera, a to je da je USS Memphis zatražila dozvolu za uplovljenje u norvešku luku Bergen. Podmornica je uplovila u zaštićeni dok i niko sem Amerikanaca nije imao pristup doku (deo standardne procedure). Pojedini radio amateri su izjavili da su presreli komunikaciju izmedju američke podmornice i predstavnika norveških vlasti, u kome komandant američke podmornice traži uplovljenje radi hitne popravke, ne opisujući niti kvar, niti uzrok kvara. Zvaničnik norveške ambasade u Moskvi izvestio je Ruse da je USS Memphis tražila uplovljenje radi hitne popravke, da bi kasnije drugi zvaničnik iste ambasade izašao u javnost sa informacijom da je podmornica uplovila radi popune hranom i odmora posade, a da je njegov prethodnik „pomešao“ reči „hrana“ i „popravka“. I ovaj zvaničnik je „revidirao“ svoje stavove i na kraju priznao da je ipak vršena popravka podmornice. Rusija je tada i zvanično zatražila od Norvežana izveštaj o izvršenim popravkama na američkoj podmornici.
Prema ruskom ministru odbrane, Igoru Sergejevu, ruski eksperti su proučavanjem satelitskih snimaka otkrili podmornicu klase Los Angeles, kasnije indentifikovanu kao USS Memphis, kako plovi ka Norveškoj iz pravca mesta nesreće. Podmornica je primećena kako plovi malom brzinom, koju je kasnije povećala na 8-9 čvorova. Pretpostavka je da je signal opasnosti koji je uhvatila krstarica „Petar Veliki“ poticao baš sa oštćene američke podmornice. Krstarica je takodje osmotrila zeleno-belu plutaču, koja je kasnije nestala. Ruska mornarica koristi crveno bele, dok je zeleno-bela plutača u upotrebi na brodovima američke, britanske i norveške mornarice.
Nakon svih ovih dogadjaja, SAD su Rusiju oslobodile obaveze plaćanja starog duga i dozvolili joj da se ponovo zaduži. Ostaci podmornice Kursk su izrezani i uništeni, a u zvanične izveštaje kao uzrok potonuća navedena je eksplozija torpeda iz bojevog kompleta same podmornice.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |