Klasa brodova Liberty predstavlja klasu transportnih brodova gradjenih tokom Drugog svetskog rata u američkim brodogradilištima. Prema koncepciji, bili su Britanski, ali su adaptirani od strane Amerikanaca. Jeftini i jednostavni za gradnju, ubrzo su postali simbol američke brodogradjevne industrije. Bazirani na brodovima koji su naručili Britanci kako bi nadoknadili gubitak brodova koje su im Nemci torpedovali, gradjeni su za potrbe američke mornarice, ali i za potrebe programa „Lend-Leaase“. 18 američkih brodogradilišta izgradilo je ukupno 2 751 ovih brodova, što predstavlja najveći broj proizvedenih brodova jedne klase.

Istorija i upotreba

Amerikanci su 1936. godine doneli akt po čijim će odredbama za potrebe američke mornarice u ratu biti izgradjeno 50 pomoćnih brodova. Akt se vremenom menjao, tako da je broj brodova 1940. godine dostigao cifru od 200 pomoćnih brodova (tanker i tri tipa teretnih brodova, pogonjenih parnim turbinama). Ograničeni industrijski kapaciteti, naročito za proizvodnju turbina učinili su da se plan izgradnje pomoćnih brodova ni blizu ne ostvari.

1940. godine britanska Vlada naručuje 60 teretnih brodova kako bi pokrila ratne gubitke i pokušala da da zamah trgovačkoj floti. Ovi brodovi, označeni kao klasa Ocean, bili su jednostavni i prilično veliki brodovi, sa pogonskom grupom od 2500 KS. Kao pogonsko gorivo korišćen je ugalj, na kome su Britanci insistirali. Naime, imali su dosta rudnika uglja, ali nimalo naftnih polja.

Teretni brod „Heronspool“ (Ex-Ocean Valour)

Prethodni dizajni teretnih brodova, uključujući i program „Northeast Coast, Open Shelter Deck Steamer“, bili su bazirani na jednostavnom dizajnu broda koji je bio gradjen u Sanderlendu, u brodogradilištu „J.L. Thompson & Sons“ 1879. godine i koji je masovno gradjen do tridesetih godina kada je izgradjen poslednji takav brod, SS Dorrington Court. Narudžbina je precizirala da gaz broda bude povećan za 457 mm u odnosu na originalni nacrt broda kako bi se deplasman povećao sa 800 na 10 100 tona. Prostorije za smeštaj posade, most i mašinski prostor bili su smešteni na sredini broda. Takav brod je nazvan klasom Ocean i prvi brod iz klase, Ocean Vanguard, porinut je 16. avgusta 1941. godine.

Pomorska komisija SAD modifikovala je dizajn broda kako bi ga prilagodila američkoj brodogradjevnoj industriji, dok je drugi razlog bio učiniti brod jeftinijim i jednostavnijim za izgradnju. Američka verzija je dobila oznaku EC2-S-C1 (EC- teretni, 2- brod dug izmedju 400 i 450 stopa, S- parni pogon, C1 – dizajn C1). Američki dizajn je izbacio spajanje limova zakovicama, tako da je smanjena cena gradnje broda za oko trećinu. Brodovi su pravljeni po sekcijama koje su kasnije spajane varenjem.
Sami brodovi u početku nisu imali baš „dobar“ imidž jer su na izgled bili ružnjikavi. U govoru u kome je najavio hitan program izgradnje brodova, tadašnji predsednik SAD, Frenklin Ruzvelt, za ove brodove je izjavio da su „grozni objekti“. Ubrzo nakon govora, magazin Tajm ih naziva „Ružnim pačetom“.
Da bi ublažio reakciju javnosti, 27. septembra 1941. godine je organizovan Dan Liberti flote i tog dana je porinuto čak 14 brodova ovog tipa. Prvi brod je porinuo sam predsednik SAD, govoreći da će ovi brodovi doneti slobodu Evropi, što je malo poboljšalo imidž brodova ove klase.
Za prvi brod iz klase, SS Patrick Henry bio je izgradjen za 230 dana, da bi se na kraju vreme za proizvodnju smanjilo na svega 43 dana. 1943. godine postignuto je da su svakog dana bila kompletirana po 3 nova broda. Obično su dobijali imena po poznatim Amerikancima, počevši od potpisnika Deklaracije nezavisnosti.

Problemi

Prvoizgradjeni brodovi patili su od pucanja trupa i palube, što je rezultiralo potapanjem par brodova. Tri broda su potonuli kada su se, bez ikakvog „upozorenja“ bukvalno prepolovili. Sumnja je pala na brodogradilišta koja su imala neiskusne radnike i tek su počeli da primenjuju tehnike varenja u brodogradnji.
Postojali su pokušaji da se odgovornost sa brodogradilišta prebaci na samu konstrukciju, pa čak i na kvalitet materijala...

Nakon rata

Mnogo Liberty brodova je preživelo rat, nakon čega su činili okosnicu posleratne trgovačke flote. Dosta brodova su kupili grčki brodovlasnici po niskim cenama. Tako je standardna jedinica za teret od 10 000 tona postala jedinica „Teret Liberti veličine“.
Šezdesetih godina su reaktivirana tri broda i konvertovana u brodove za tehnička ispitivanja (u stvari su korišćeni kao špijunski brodovi, za elektronska dejstva...). Američka mornarica ih je izbrisala iz flotne liste 1969. i 1970. godine.

Danas plove samo dva broda klase Liberty: SS John W. Brown (koji je dugo bio školski brod) i Jeremiah O'Brien, na kome nije ništa menjano još od kako je izašao sa navoza brodogradilišta. Iako su oba muzejski brodovi, još uvek se otiskuju na more. 1994. godine je Jeremiah O'Brien otplovio iz San Franciska za Englesku i Francusku, a u sklopu godišnjice iskrcavanja na Normandiju.

SS John W. Brown

Jeremiah O'Brien