HMS M2 je podmornica – nosač aviona koja se nalazila u sastavu britanske kraljevske mornarice i potonula u zalivu Lyme 26. januara 1932. godine. Bila je jedna od tri podmornice klase M.

Ukupno su naručene 4 podmornice ove klase kao zamena poslednjih 4 podmornica klase K (K17-K21). Iako su bile slične po veličini, M klasa je bila potpuno drugačije konstrukcije, mada je dosta materijala koji je ugradjen u njih u stvari bio poručen za K klasu. Kraj Prvog svetskog rata uslovio je da se izgradnja podmornica prekine kod treće po redu.

Kobilica podmornice M2 položena je u brodogradilištu Vickers 1916. godine. Porinuta je 1919. godine. Kao i ostale podmornice ove klase, i M2 je bila naoružana topom kalibra 305 mm i torpednim cevima. Top kalibra 305 mm (Mark IX) došao je iz rezerve koja je bila namenjena za bojne brodove klase Formidable.

Duge 90m, podmornice klase M bile su velike za svoje vreme. Konstruisane su sa namenom da budu deo glavnine flote bojnih brodova. Sama namena je uslovljavala da imaju veliku brzinu. Pogonsku grupu su im sačinjavala dva dvanaestocilindrična dizel motora snage 2 400 KS koji su joj u površinskoj vožnji obezbedjivali brzinu od 15,5 čv što je bilo manje od brzine koju su razvijali noviji bojni brodovi. Tako je ubrzo odbačena ideja o njihovom učešću u glavnini flote bojnih brodova.

Nakon potonuća podmornice HMS M1 1925. godine, M2 i M3 su izbačene iz operative i postaju plovila za eksperimentisanje. Uskoro, odredbe Vašingtonskog pomorskog sporazuma „skidaju“ joj top 305 mm. U zamenu dobija mali hangar za smeštaj hidroaviona. Specijalno za potrebe ove podmornice razvijen je hidroavion Parnall Peto, koji je bilo moguće lansirati hidrauličkim katapultom sa svega par minuta pripreme. Tako je podmornica mogla da se koristi za izvidjanje ispred glavnine flotnog sastava.

M2 je isplovila na svoju poslednju vožnju 26. januara 1932. godine iz Portlanda. Cilj vožnje bila je vežba, a na podmornici se nalazio ukrcan hidroavion Parnall Peto sa serijskim brojem N255. Poslednja radio poruka emitovana sa podmornice bila je javljanje matičnom brodu za podmornice (HMS Titania) u 1011 časova. Tada je najavila zaranjanje u 1030 časova. Kapetan trgovačkog broda koji je plovio u tompodručju primetio je zaranjanja velike podmornice negde oko 1115 časova.

Celokupna posada, koja je brojala 60 članova, nastradala je u ovoj nesreći. Podmornica je pronadjena 3. februara, 8 dana nakon potonuća. Za vadjenje podmornice sa dna angažovan je Ernest Cox, ekspert koji je bio angažovan i u vadjenju nemačkih brodova potopljenih u Scapa Flow. Nakon skoro godinu dana priprema i 1500 zarona, 8. decembra 1932. godine podmornica je podignuta na dubinu od svega 6 metara, kada su pukli vezovi i podmornica se vratila nazad na dno gde se i danas nalazi.

Vrata hangara bila su otvorena, hidroavion se nalazio u hangaru. Veruje se da se nesreća dogodila usled prodora vode kroz vrata hangara. takodje se veruje da su vrata bila otvorena jer se posada pripremala da lansira hidroavion.

Provlače se dva objašnjenja. Prvo, da se posada uvek trudila da postigne rekord u trajanju lansiranja aviona. Tako je došlo do toga da ranije otvore vrata hangara... Drugo objašnjenje govori o kvaru krmenih hidroplana...

Podmornica leži na poziciji 50°34′34″N, 2°32′55″W, na dubini od 32 m. Popularno je odredište ronioca.