Tokom 1961 godine u naoružanje mornarice V.Britanije je, najzad posle razvoja od 13 godina, uveden raketni sistem PVO Sea Slug. Odmah po uvođenju u naoružanje su primećeni njegovi nedostatci, tako da je već na početku 1962 godine odlučeno da se započne razvoj njegovog naslednika.

Posao oko projektovanja i konstrukcije novog projektila dobija kompanija Hawker Siddley koja ga vodi pod radnim nazivom CF.299. Uskoro se u ceo posao uključuju i Holandska mornarica koja finansirqa deo projekta. Sam razvoj novog projektila je tekao relativno brzo, tako da je već tokom 1965 godine bio spreman za prva ispitivanja i bojeva gađanja. Na prvim probnim ispitivanjima je postignut takav uspeh protiv vođenih projektila i meta koje su se nalazile na različitim visinama, da je mornarica V.britanije bila oduševljena i već 1967 godine naručila prvu seriju. Uskoro je dokazano da raketa može da pogađa i male površinske brodove, kojom prilikom su kao meta služili patrolni čamci klase Brave.

Prvi raketni sistem GWS-30 Sea Dart je zvanično ušao u naoružanje završetkom gradnje razarača Type 81 D23 HMS Bristol. Uskoro su njiime naoružani i novi razarači Type 42, kao i novi nosači aviona klase Invincibile.

Rakete Sea Dart na nosaču aviona HMS Invincible

Sama raketa je cilindričnog oblika, dužine 4,36 m, prečnika 0,42 m i mase 550 kg. Zbog korištenja nabojno mlaznog motora Bristol Siddeley Odin, nos rakete je prstenastog oblika sa konusom koji služi za sabijanje vazduha pre njegovog uvođenja u motor. Oko usisnika se nalaze 4 antene koje čine radarski prijemnik i služe za vođenje rakete i aktiviranje blizinskog upaljača njene bojeve glave. Na telu rakete se nalaze četiri mala delta krila koja služe za stabilizaciju, dok se iza njih nalaze četiri krilca za manevrisanje. Lansiranje rakete se vrši pomoću startnog motora na čvrsto gorivo "Chow" Mk 52 koji ubrzava raketu do maksimalne bruine od 2 M kada se odvaja od nje, a raketa nastavlja dalji let pomoću svog motora. Motor Bristol Siddeley Odin ubrzava raketu do brzine od 2,5M i održava je do kraja njenog leta. Raketa raspolaže bojevom glavom mase 22 kg koja je bila u obliku šipke kod prvih serija, da bi kasnije dobile nove prefregmentirane bojeve glave. Upaljači su na prvim serijama bili radarski blizinski, da bi kasnije dobile i IC blizinske upaljače koji su povećali dejstvo na cilju.

Raketa je kompatibilna sa tri vrste radara za vazdušno osmatranje, to su: Marconi-Signaal 1002, Type 992 i Type 996. Ovi radari služe za otkrivanje vazdušnih ciljeva i prenos podataka o njima do radarskog sistema za kontrolu vatre Type 909 koji dalje osvetljava cilj i navodi raketu sea Dart na njega.U početnoj fazi leta raketa ima inercijalno vođenje, sve do trenutka kada signal od osvetljenog cilja ne bude dovoljno jak, kada prelazi na poluaktivno radarsko vođenje.

Raketa koristi dvostruki lanser sa automatskim punjačem, ispod kojeg se nalazi komora sa rezervnim raketama i sistem za dopunu sa ukupno 22 projektila. U ovoj komori rakete stoje vertikalno i na lanser se postavljaju kroz dva kutijasta otvora ispod lansera. Sam lanser po punjenju zauzima osnovni položaj i vrši praćenje cilja, dok se odabrana raketa automatski lansira na cilj.

Tokom godina je proizvedeno oko 1000 raketa za ovaj sistem u nekoliko varijanti:

Mod 0 - je osnovna varijanta rakete koja se pojavila 60-ih godina i koja je bila korištena tokom Foklandskog rata. Ova verzija je imala domet od oko 40 NM
Mod 1 - poboljšana verzija osnovne rakete koja je razvijena između 1983 i 1986 godine. Imala je veću verovatnoću pogađanja malih ciljeva ( tipa PBR) kao i veću pouzdanost prilikom korišćenja.
Mod 2 - raketa razvijena između 1989 i 1991 godine, kod koje je modernizovana elektronika, ugrađen autopilot i data link koji je omogućavao da prenos podataka i preusmeravanje raketa sa već izabranog na novi cilj. Takođe je uveden i poboljšani nišanski radar Type 909( I), a domet rakete je povećan na 80 NM.
Mod 3 - verzija razvijana od 1994 do 2002 godine, sa novim IC blizinskim upaljačem.

Borbena upotreba

Prva borbena upotreba ovih raketa se odigrala tokom Foklandskog rata 1982 godine. Tada je mornarica V.Britanije na Južnom Atlantiku raspolagala sa sedam brodova koji su imali ove rakete u svom naoružanju, to su bili: nosač aviona HMS Invincibile i razarači HMS Bristol, HMS Coventry, HMS Glasgow, HMS Cardiff, HMS Sheffield i HMS Exeter. Tokom ovog sukoba je potvrđeno obaranje šest letelica ovim raketama, od kojih je i jedan Britanski helikopter tipa Gazela koji je oboren prijateljskom vatrom.

Prvi put su ove rakete upotrebljene 9. maja, kada su tri lansirane sa razarača HMS Coventry na dva argentinska izviđačka aviona Learjet koji su leteli na velikoj visini. Sve tri rakete su promašile svoje ciljeve, tako da početak njihove upotrebe nije bio obećavajući. Komandant razarača HMS Coventry Kapetan Hart-Dyke je svojevremeno tvrdio da je ipak njegov brod sa ovim raketama oborio dva Argentinska aviona Skyhawk (sa ev. brojevima C-303 i C-313), ali je kasnije utvrđeno da su ovi avioni izgubljeni usled lošeg vremena i navigacijske greške. Prvo potvrđeno obaranje ovim raketama se dogodilo istog dana, kada je razarač HMS Coventry sa jednom raketom oborio argentinski helikopter Super Puma.
Sledeće lansiranje ovih raketa se dogodilo 25. maja prilikom potapanja razarača HMS Coventry. Tada je na dolazeće argentinske avione Skyhawk ispaljena jedna raketa Sea Dart, ali na slepo jer nije bilo vremena da se ciljevi nanišane. Ovo je bilo urađeno da bi se argentinski avioni omeli prilikom bombardovanja, ali je raketa promašila, a razarač HMS Coventry je pogođen sa tri bombe, zapaljen i uskoro je potonuo. Istog dana sa nosača aviona HMS Invincibile je ispaljeno 6 raketa na argentinske avione Super Etendard koji su potopili popisni nosač aviona Atlantic Coveyer, ali su svi projektili promašili.

Tokom 30. maja je zabeležena i najuspešnija akcija ovih raketa, kada je razarač HMS Exeter oborio dva argentinska aviona Skyhawk koji su leteli na maloj visini. Razarč HMS Exeter je 6. juna oborio i jedan izviđački Learjet koji je leteo na visini od 12000 m, a 13. juna je oborena i jedna izviđačka Canberra, koja je takođe letela na visini od oko 12000 m.

Od ukupno 24 rakete lansirane tokom ovog sukoba (18 sa razarača i 6 sa nosača aviona), 5 je lansirano na helikoptere i visokoleteće ciljeve (4 su pogodile), dok je 19 lansirano na niskoleteće ciljeve, sa dva potvrđena pogotka. Ipak treba napomenuti da je nekoliko projektila ispaljeno „na slepo“, bez radarskog vođenja, u cilju zbunjivanja argentinskih pilota i pokušaja da se primoraju na odustajanje od izvršenja borbenog zadatka. Kako su i Argentinci raspolagali ovim raketama ( pred rat su od V. Britanije kupili dva razarača Type 42), bile su im poznate sve njihove karakteristike, tako da su njihovi piloti leteli i napadali svoje mete sa malih visina, što je dovelo do toga da na mnogim bombama upaljači nisu stigli da se armiraju, čime su mnogi Britanski brodovi preživeli direktne pogotke koji bi inače bili kobni po njih.

Ova raketa je upotrebljena i tokom Prvog Zalivskog rata, tačnije 25 februara 1991 godine kada je borbena grupa sastavljena od bojnog broda USS Misouri, razarača HMS Gloucester i fregate USS Jarrett napadnuta sa dve PBR tipa HY-2 Haiying/Silkworm. Od ove dve rakete jedna se srušila u more, dok je druga oborena raketom Sea Dart ispaljenom sa razarača Gloucester. Ovo pretstavlja prvo potvrđeno obaranje PBR raketom PVO ispaljenom sa broda.

Rakete Sea Dart polako izlaze iz borbene upotrebe i nestaće izlaskom i poslednjeg razarača Type 42 tokom 2010 godine.

Sea Dart na HMS York