PALUBA
March 28, 2024, 12:30:17 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages: [1]   Go Down
  Print  
Author Topic: Nismo imali ništa a onda su došli Nemci i sve nam odneli I deo  (Read 4158 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Deligrad
zastavnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 241


Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе


« on: October 01, 2010, 09:39:07 pm »

Nismo imali ništa a onda su došli Nemci i sve nam odneli I deo
Zavod Čačak



   “Zavod Čačak” , osnovan 1930. g., je bio prva visoko organizovana metaloprerađivačka industrija u Čačku i zapadnoj Srbiji. U početku je Zavod proizvodio deo inžinjerijske opreme i popravljao drugu vojnu opremu. Od osnivanja pa do 1.januara 1936.g. Zavod je bio direktno potčinjen Ministartvu vojske i mornarice, a od tada pa do rata bio je u satavu Vojno tehničkog zavoda u Kragujevcu (kao njegovo IV.odeljenje). O radu Zavoda u ovom prvom periodu zna se vrlo malo, jer arhiva Zavoda nije sačuvana. Ipak, znamo da su u zavodu pravljeni pontoni, brzi motorni čamci, zaprežna kola, poljske pokretne kuhinje, pijuci, ašovi, lopate i transportna kola za pontone. U Zavodu je 1934.g. radilo oko 220 zaposlenih. Prekretnica u razvoju Zavoda nastupa 1935.g. kada je u njemu započela popravka telefona i telefonskih centrala (od 10 brojeva), kao i radio stanica. Ubrzo u zavodu počinje i proizodnja telefona i telefonskih centrala. Tokom 1938.g. započinje  serijska proizvodnja šlemova, domaće konstrukcije.
   Od 31.marta 1939.g. Uprava zavoda Čačak se u novčano materijalnom pogledu našla pod upravom Vojno tehničkog zavoda u Kragujevcu, pa se za sve nabavke veće od 10.000 dinara morala obraćati za odobrenje Kragujevcu. Zavod Čačak je zvanično postao vojnoindustrijska ustanova koja je izrađivala, popravljala i prepravljala inžinjerijsko-tehničku i drugu robu za potrebe vojske, mornarice, vazduhoplovstva i graničnih trupa. Mogao je uz specijalno ovlašćenje vršiti tehničke radove za državne i javne ustanove, kao i za privatna lica. Zavod je imao tri odeljenja (opšte,tehničko i laboratoriju) i računovodstvo.
   O radu Zavoda u ovom periodu znamo više, jer je sačuvano mnogo više podataka.
   Godine 1939. je bila planirana izgradnja livnice, samo što odobrena suma od  miliona dinara nije bila dovoljna. Ali zato je izvršeno proširenje elektrotehničke radionice  i podizanje laboratorije. Mehanička i elektrotehnička radionica su, iste godine, dobile i kredit od 260.000 dinara za izradu modela u laboratoriji.
   Najznačajniji datum u istoriji Zavoda Čačak je bez sumnje 7.maj 1939.g. Tog dana je Ministar vojske i mornarice  (sa pov.I.V.br.3498 od 27.maja 1939.g.) usvojio predlog Stalne komisije za naoružanje i izdao naređenje da se u Zavodu Čačak krene sa proizvodnjom radio opreme, s time da se sprovede unifikacija tipova i standardizacija materijala, pri čemu je pre svega trebalo uposliti domaću industriju. Odmah se krenulo sa pripremom serijske proizvodnje i već 1940.g. je počela isporuka novih radio stanica. Do početka rata za izradu radio stanica Zavodu je plaćeno 32,150.000 ondašnjih dinara. O kolikoj je sumi bila  reč, najbolje govori podatak, da je otprilike u isto vreme fabrici aviona Rogožarski, za izradu 24 najsavremenijih lovaca Hariken plaćeno nešto više od 39 miliona dinara. Izgleda da je prvih 40 novih radio stanica isporučeno 2.januara 1940.g.
   Radio stanice su bile polupokretnog tipa DK 100/200/39 i bile su predviđene za rad bežičnom telegrafijom (AL). Izlazna snaga na anteni je iznosila 100 ili 200 NJ i ona se mogla menjati prema potrebi. Stanica se mogla priključiti na mrežu naizmenične struje od 110, 150 i 220 V. Telegrafija stanice je bila podešena za simpleksni rad kao i za dupleksni rad na istom talasu. Tokom 1940.g. radilo se na poboljšanju ovih radio stanica, njihovom prilagođljavanju za rad u ratnoj mornarici, kao i uvođenjem telefonije na njima.
   Zavod je usvojio i proizvodnju radio stanice za stalne radio-telegrafske mreže koje su bile podeljene u 36 mesta u državi. Nešto ranije, 7.septembra 1939.g. Ministarski savet je odobrio narudžbinu 5.000 telefonskih aparata M.40 za sumu od oko 1,5 miliona dinara. Rad na opravci i modernizovanju starijih radio stanica nikada nije prekidan. Tako je 7.septembra 1939.g. pored pomenutih telefona naručeno i 40 modulatora za postojeće Telefunkenove radio tanice od 10 i 75 W.
   Tokom 1939. i 1940.g. u zavodu su pored radio stanica, telefona i šlemova izrađivane i tovarne kuhinje, čamci, pontonske čaklje za mostove, ranjenička nosila, sanduci za pakovanje eksplozivnih metaka za Zavod Obilićevo u Kruševcu itd. Radilo se i na razvoju bešumnog eksplozivnog motora.
   U Zavodu Čačak 1941.g. bila su 1123 zaposlena i to oficira, vojnih činovnika, službenika, građevinskih radnika, majstora, kalfi, šegrta, bolničara, tehničara, nadničara, crtača nadničara, pisara, prostih radnika i podoficira. Postojala je i posebna zanatlijska četa, sa vojnicima specijalistima na odsluženju redovnog vojnog roka. Od stručnjaka je bilo 15 inžinjera, 3 inžinjera oficira i 12 inžinjerisko-tehnička oficira. Spomenimo da je tada Čačak imao 13.000 stanovnika.
   Te godine zavod je imao elektrotehničku radionicu, telefonsku radionicu, radionicu za obradu drveta, radionicu za obradu metala, laboratoriju, tehničko odeljenje sa štamparijom, akumulatorsku radionicu.
   Od kraja 1939.g. u Zavodu su radile i poljske izbeglice. One sun korišćene i za obuku domaće radne snage. Poljski majstori i tehničari su 1940.g. raspoređeni u radionicama gde su radili sa domaćim majstorima i tehničarima pod kontrolom domaćih poslovođa. Poljski inžinjeri i tehničari specijalisti radili su u konstruktivnom birou i pratili rad u radionicama ali su i oni bili pod kontrolom domaćih stručnjaka.
   Početkom rata iz Zavoda je otpremljen radio materijal i deo mašina u 14 vagona za Mokru Goru i dalje za Sarajevo. Sa opremom je poslat i veći broj stručnjaka. Kapitulacija je transport zatekla na železničkoj stanici Pazarić kod Sarajeva, gde je istovaren i zaplenjen od Nemaca. Nešto kasnije, Nemci su izvršili demontažu i preostale vitalne opreme u Čačku da bi je zatim otpremili za Nemačku. Tada je otpremljena i termoelektrana dobijena iz Nemačke tridesetih godina na ime ratnih reparacija iz Prvog svetskog rata.
   Zavod nije radio za vreme rata, osim tokom 58 dana u vreme oslobođenja Čačka 1941.g. kada je radilo 110 radnika u stolarskoj i bravarskoj radionici, livnici i na opravci telefonskih aparata. Tokom rad izliveno je nešto ručnih bombi i tela tromblonskih mina.
   Prema nalazu zvanične komisije zavod je tokom rata pretrpeo štetu od blizu 8 miliona američkih dolara, ne računajući još 3,5 miliona dolara gubitaka u dohotku.

Logged
treciclan
mladji vodnik
*
Offline Offline

Posts: 175



« Reply #1 on: October 02, 2010, 04:11:25 pm »

8  miliona ondasnjih dolara koji su bili zamenjivi za zlato ( odnos 50 din jedan dolar tada, isti kurs kao i pred II sv rat)- koliko je to sada?
Logged
kilezr
poručnik fregate
*
Offline Offline

Posts: 4 608



« Reply #2 on: October 04, 2010, 06:45:45 pm »

8  miliona ondasnjih dolara koji su bili zamenjivi za zlato ( odnos 50 din jedan dolar tada, isti kurs kao i pred II sv rat)- koliko je to sada?
 
 Potraži na netu D.Zlatanovića i njegov način obračuna vrednosti pomoću vrednosti ,zlata,žita i ostalih parametara u 100 godina pa ćeš moći i sam da izračunaš.Sistem je prihvaćen u našem Sudstvu za izračunavanje vrednosti.
Logged
Deligrad
zastavnik
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 1 241


Нема дoбрих закoна без дoбрo наoружане војне силе


« Reply #3 on: October 08, 2010, 11:29:40 pm »

Ovo je tekst mog kolege i prijatelja Milomira Stevića arhiviste iz Kruševca

ФАБРИКА ВАГОНА АД КРУШЕВАЦ
1923-1945.



Први кораци политичке и привредне еманципације крушевачког краја временски се подударају са добијањем аутономије Србије 1830.год., и територијалним проширењем са шест нахија 1833. године.
   Привреду у Крушевцу тада чине искључиво занати. Осим заната, основна привредна грана у 19. веку је и трговина.
   Прво индустријско предузеће у Крушевцу настало је из радионице сапуна Глише Јанковића, основане 1839. год. (доцније „Мерима”). У почетку је то била производња пераћих сапуна, а касније, и тоалетних. Друго индустријско предузеће, барутана „Обилићево”, настала је 1889. год., из приватне барутане, када је Србија увела монопол производње барута и званично укинула приватне барутане .
Пре барутане „Обилићево“, почели су са радом и парни млинови Драгутина Рашића (1880.год.) и „Николић и Савић“ (1882.год.). Крајем 19. века помиње се и фабрика бомбона и ликера. Браћа Малишић и Стаменковић отварају циглану 1902 - 1903. год.
   У Крушевцу је 1887. год. основана Крушевачка задруга, а 1896. год. и Крушевачка банка.
   Убрзаном развоју Крушевца ће допринети изградња железничке пруге на релацији Београд - Ниш, која је завршена септембра 1884. године.  Исте године проширен је и пут Крушевац - Сталаћ , што је поспешило саобраћај, трговину и привреду.
   После овога, Крушевац постаје урбани, политички, економски, просветни и културни центар шире области  Западног поморавља.
   За Крушевац је посебно важна била изградња железничке пруге, Крушевац - Сталаћ (1907.), а следеће године у граду је подигнута железничка станица.  Пруга широког колосека је увећала могућност за бржи проток робе и за привредни напредак.
   Првих деценија 20. века, и у периоду између два светска рата, Крушевац је постао један од првих развијених индустријских средишта земље.
   Фабрика вагона АД Крушевац је основанa од стране акционарског друштва из Београда, 1923. године.
   Првог јануара 1923. год. Министарству трговине и индустрије поднели су захтев: Јоца П. Јовановић, Јоца Станковић, Живојин Тајсић и други, за оснивање Srpskog akcionarskog dru{tva za izradu ma{ina i vagona. У овом захтеву навели су да ће обављати следеће радове: израда нових и оправка старих вагона нормалног и узаног колосека, израда машина и машинских делова, пољопривредних справа, разних машина и мотора, трамвајских кола, малих и зупчастих железница и др. Остварен је основни капитал од 5.000.000,00 динара, који је подељен на 10.000 акција од по 500,00 динара. Као јемци који ће учествовати са најмање 10 уписаних акција, поднели су потврде Суда општине београдске у.бр.66 од 01.01.1923. год. следећи оснивачи: Јоца П. Јовановић, Јоца Станковић, Живојин С. Тајсић, др Бернард Павликовић, Савко П. Дуканац, Јулијус Бидерман, Дамјан Бранковић, Драг. Ј. Симић, Борисав Пајевић и Ђока Богдановић. Уз молбу подносиоци су поднели на одобрење и Правилник, из којег наводимо неке чланове:

-   чл. 1 - фирма: Српско акционарско друштво за израду машина и вагона, које ће бити протоколисано код Крушевачког првостепеног суда;
-   чл.3 - Седиште друштва и фабрике биће у Крушевцу, а седиште управе у Београду;
-   чл.6 - Главница друштва од 5.000.000,00 динара подељена на 10.000 акција по доносиоцу од по 500,00 динара.

Следећи чланови Правилника предвиђају: Управни одбор од 5 - 15 чланова, које Збор акционара бира на 3 године од чланова акционара и Надзорни одбор, од 3 - 5 чланова акционара, такође биран на 3 године. За непосредно управљање радом у фабрици, Правилник предвиђа директора и чиновнике, које поставља и чије дужности одређује управни одбор и збор акционара. Зборови акционара могу бити редовни и ванредни. Редовни се одржавају сваке године, најдаље до месеца априла, а ванредни по потреби, сазвани од управног одбора, или на захтев групе акционара. Збор је доносио следеће одлуке: бирао чланове управног и надзорног одбора, три потписивача записника, деловођу, овераче записника и друга овлашћена лица која заступају интересе друштва.
   Овај Правилник је заведен у Министарству трговине и индустрије под бр. 11 од 2. јануара 1923. год., а одобрен 11. јануара исте године.
У ствари, ово друштво је основала аустријска фирма AFEC из Беча. Преко 90% акција имали су аустријски и мађарски индустријалци, а доминирала је фирма „Бидерман АГ“ из Беча. Наведена фирма је правила и одржавала пруге на територији бивше Аустроугарске, а за време окупације и на територији Србије. Сада је желела да искористи моменат да врши поправке после Првог светског рата.
По завршетку свих законских обавеза, сазван је збор акционара. Одржан је под председништвом Јоце П. Јовановића, у просторијама АД за саобраћај и железничке потребе у Васиној улици бр. 13А, у Београду. Он је обавестио акционаре да капитал износи 5.100.000,00 динара, и да је уложен код филијале Прашке кредитне банке у Београду. Такође их је обавестио да је од те суме за куповину земљишта за фабрику у Крушевцу дато 910.032,00 динара, тако да је депоновано 9.250 акција од стране 17 акционара, који су били присутни збору са правом од 170 гласова.
После ове информације у присуству представника Министарства трговине и индустрије М. Зебића, прешло се на решавање по тачкама дневног реда. За деловођу Збора изабран је Мирко Твртковић, а за бројаче гласова Ервин Вермеш и Фрањо Иланчић.
После извршеног гласања су утврђени следећи органи :

- УПРАВНИ  ОДБОР: Јоца Јовановић, Милутин Станојевић, др Бернард Павликовић, Савко Дукинац, Живојин Тајсић, Божа Јеличић, Влајко Стефановић, др Карло Банханс, Ото Флајшер, др Адолф Биндерман, Адолф Урбан и Јулије Берак.
-  НАДЗОРНИ  ОДБОР :  Душан Николић, Рихард Шкарка и Макс Дреслер.   

Акционари су имали акције следећих вредности:

1.   Јоца Јовановић            400 акција
2.   Јоца Станковић          200             
3.   др Бернард Павликовић        600                   
4.   др Живојин Тајсић                200   
5.   Савко Дуканац                          400                     
6.   Јулије Бидерман         2000  заступник Ервин Вермеш                                     
7.   Драгутин Јеликић                     200                     
8.   Александар  Новак                     500   заступник Фрањо Иланчић                                                           
9.   Ђока Балдановић          200   
10.   др Алекс Шнајдер         200
11.   др Никола Бидерман          2000  заступник Ервин Вермеш
12.   Бранко Иланчић                      200
13.   Милан Станић                         100     
14.   Бора Ћирић                             100
15.   Мирко Твртковић                   100
16.   Ервин  Вермеш                       200
17.   АД за саобраћај и инж. потребе   2650  заступ. др Шнајдер                                                     

По одржаном збору Друштво је протоколисало фирму код првостепеног крушевачког суда  17. новембра 1923. год. под бр. 46563.
 С обзиром да је била дубока јесен, на купљеном земљишту, које је припадало млину Николић и Савић, градња нових објеката је остављена за 1924. годину. У самом млину су биле смештене браварска радионица и радионица за прераду дрвета, магацин и канцеларије. Крајем 1923. год. је била започета изградња хале за оправку вагона.
Српско акционарско друштво 24.02.1924. год. извештава Министарство трговине и инустрије да је у Крушевцу, у близини железничке станице, монтирана мала фабрика за оправку вагона, са неопходним машинама. Истовремено, обавештавају да је у току изградња хале са шест колосека, у којима би се монтирале све потребне машине и апарати за поправку вагона и локомотива. Такође су их обавестили и  да би један део тих машина требало  да буде увежен  из иностранства, као и потребни делови за уграђивање. После ове реорганизације, фабрика ће бити у могућности да месечно поправи око 120 вагона.
У месецу мају 1924. год., МТИ уверењем број 7562 одобрава увоз више машина, апарата и делова. Потребна опрема је увежена из Беча.
У току 1923. и 1924. год, фабрика је радила врло скромно и још увек је била у развоју. Почело је и осипање акционара. Први редован збор акционара који је одржан 25.04.1925. год., протекао је без Јоце Јовановића, који је иступио, па је збор отворио најстарији члан управног одбора Живојин Тајсић. Овом збору су присуствовала 23 акционара са 3950 акција. Осим Јоце Јовановића иступили су и: Адолф Урбан, Ото Белак, Ото Флајшер и др Адолф Бахрах. Изабрани су и нови органи:

- УПРАВНИ  ОДБОР : инж Миливоје Павловић, Михајло Драгићевић, др Драгутин Новаковић, инж Светозар Аранђеловић и Еуген Бидерман.
- НАДЗОРНИ  ОДБОР : инж Миливоје Обрадовић, Жика К. Николић, Александар Новак и инж Михајло Бобић.

Збору су присуствовали следећи акционари:

1.    Божа Јеличић         50 акција             
2.    М. Станојевић         100                       
3.    др Павликовић         50                       
4.    инж М. Павловић      350                       
5.    Анта Стефановић      200                       
6.    Влајко Стефановић      200                       
7.    Сако Дуканац         200                       
8.    ДД за саобраћај         500                       
9.    Ото Фрајшер         50                         
10.    Карло Банкас         100                         
11.    Едмунд Ладаљи         150                         
12.    др Адолф Бахрахс      100
13.    Живојин Тајсић         30
14.   Рихард Шкаре         100
15.   Никола Бидерман      100
16.    Светозар Аранђеловић      150
17.    Јулије Бидерман      400
18.    Душан Николић      100
19.    Евген Бидерман         300
20.    Ервин Бернеш         150
21.    Хенрих Чипкај         150
22.    Мирко Твртковић      100
23.    Милош Станић         100

   У периоду 1923 - 1924. године чиста добит је била 134 438,90 дин.
   Године 1925. се наставља комплетирање фабрике машинама и опремом. Увезени алати и машине (из Берлина) су били тешки 14.965 кг, а вредни 126.590,00 динара. Струг који је том приликом такође био увежен, тежак 13.780 кг, је био вредан 494.000,00 дин. У другој половини године се наставило са увозом машина и алата, у тежини од 16.939 кг. и вредности 501.981,78 динара.
   „Српско АД“ је стално тражило увоз машина, притом избегавајући да  потребе за фабрику у Крушевцу подмирује у сарадњи и са предузећима из земље. Министарство саобраћаја је уочило да се резултат рада фабрике у Крушевцу не запажа, а Министарство трговине и индустрије шаље своју комисију да изврши преглед фабрике и изда званично одобрење за рад.  Извршена су два прегледа, први крајем 1925., а други марта 1926. год. Комисија је утврдила да предвиђена проширења нису извршена и да фабрика и даље има капацитет поправки 120 вагона месечно. Комисија закључује да се фабрици одобри привремени рад, а дефинитивно одобрење после проширења и монтирања машина, које су увезли, а нису монтирали, и нових за које су добили одобрење.
Радници фабрике су 1925.год., организовали штрајк, због намере управе фабрике да продужи радно време са 8 на 10 часова. Штрајк је успео, управа је повукла одлуку, и радници су наставили рад.
Радници фабрике су 1926. год. тражили: колективни уговор, боље услове рада, гарантовање надница и смањење радног времена на законско трајања од 8 часова. Управа је одбила захтеве радника. Када се штрајк одужио, управа је довела раднике из Словеније. Радници из фабрике су успели да их убеде у неопходност солидарности радника, па су Словенци отпутовали из Крушевца. Четрнаестог дана штрајка, управа је прихватила скоро све услове радника.
Фабрика је преговарала са Командом ваздухопловства о производњи серије борбених авиона. Тадашњи власници, браћа Бидерман, постављали су неприхватљиве услове, па је посао добио „Икарус“, иако је крушевачка фабрика била модернија и већа. И посао израде школских авиона није добила.
Други редован збор акционара је одржан 29.04.1926. у Београду. Присуствовало је 17 акционара. У извештају је указано да фабрика осим поправки вагона и локомотива производи и друге артикле, и да преговара са Министарством саобраћаја о новим пословима. Такође  је акционарима речено да их Министарство трговине и индустрије упућује да око 70% набавки врше код домаћих фирми.
Године 1927. фабрика за израду машина и вагона у Крушевцу је имала 323 радника, међу којима: 3 инжењера, 12 техничара  и 12 радника са средњом школом. Међу радницима је било 35 страних држављана и то: руских 14, мађарских 11, аустријских 4, чехословачких 3, италијанских 1, немачких 1 и румунских 1.     
Фабрика је била комплетирана 80%. Управни одбор није могао на време да закаже збор акционара, па је 16.03.1927. год. тражио одлагање од МТИ, наводећи као разлог немогућност да састави биланс рада. Рок је продужен до 30. јуна, када је збор и одржан у Београду.
   Године 1927. фабрика је званично примљена. Комисија МТИ је константовала да је фабрика оспособљена да месечно поправи 120 теретних вагона и 25 фургона и путничких вагона. Хала бр.1, са три колосека је покривена, као и хала бр.4. Подигнута је нова радионица за обраду дрвета, димензија 50 x 30 метара, са два улазна колосека. У близини је монтирана и парна сушара за дрва са четири коморе, где је планирано да се суше дрва за израду авиона. Подигнута је нова машинска централа са парном локомобилом од 50/60 КС. Проширена је машинска радионица, и имала је 30 машина радилица. Све машине су покретала 4 електромотора. Ковачница је добила све неопходне машине, а сазидана је и ливничка јама са 1 лонцем од 60 кг за ливење метала. Комисија је такође одредила и потребан материјал за годину дана, који би био увежен без царине. 
   Година 1928. доноси велике проблеме. Уместо да крене пуном снагом, фабрика је дошла у кризну ситуацију. Збор акционара није могао да се одржи у одређено време. Акционаре, браћу Јулијуса и Еугена Бидермана, који су извукли свој капитал продајом машина фабрици, хапси полиција у Бечу због разних трговачких малверзација (они су имали највише акција). Остали акционари су имали само 1.600 акција од 10.000 дин., колико их је имало  „Српско АД“. Друштво је обавестило МТИ, да је изгубило преко половине основног капитала, и да је доведен у питање и  опстанак Друштва.
   Поред свега, збор акционара је одржан 25. јуна 1928. год., у Београду. 23 акционара је успело да депонује 3.800 акција, што премашује 1/4, и према Правилнику даје пуноважност збору. Овога пута се решавало питање опстанка фабрике. Председавајући је упознао акционаре да браћа Бидерман, осим што су били најмоћнији акционари (и требало је да воде послове), од почетка 1928. год. нису долазили у Крушевац, нити су послове водили, а такође, никоме нису ни поверили судбину друштва, нити га увели у послове. Добијен је и званичан извештај да су браћа Бидерман ухапшена, због дугова.
   Послови у фабрици су били у сталном закашњењу, што је довело до плаћања пенала. Израда понтона за Министарство војске и морнарице је каснила, дуговао се порез, а такође је недостајао и материјал, а нови се није набављао.
   Највећи поверилац „Прометна банка АД“ из Београда, знајући све ово, посматрајући  рад  „Српског АД“ и његове фабрике у Крушевцу, изгубила је стрпљење. „Прометна банка“ је морала да исплати сва дуговања, и то у висини од чак 20 милиона динара. Због тога је она 22.04.1928. год. захтевала  да јој се фабрика у Крушевцу изда под закуп, на четири године, по цени од 1.500.000,00 дин. годишње (та сума би ишла на смањење дуга). Банка је на себе примила све обавезе извршавања по уговорима, а уз то је тражила да јој се пренесе и уступи сав материјал у фабрици. Управни одбор је сутрадан, 23.04.1928. год., у страху од стечаја, прихватио овај захтев.
   Два члана Управног одбора Живијин Тајсић - апотекар, и инж Миливоје Павловић су учинили поравнање код Првостепеног суда за град Београд, 09.05.1928. год., под бр. 29713.
   Од стране „Прометне банке“ текст поравнања су потписали чланови управног одбора Васа Јовановић - индустријалац, и Јован К. Јовановић - трговац. Договорено је:

1.   Закуп почиње 09.05.1928. год., а завршава  маја 1931. год.
2.   Закупна цена износи 1.500.000,00 динара годишње
3.   За месец дана ће се направити записник о стању при предаји
4.   Закупац ће извршити све послове и поруџбине
5.   Закупац може вршити нове неопходне инвестиције за фабрику
6.   По престанку закупа „Српско АД“ прихвата да заврши све послове и поруџбине, као и да исплати нове инсталације и материјал за рад
7.   „Прометна банка“ је исплатила „Српском АД“ 1.600.000,00 дин. за сав материјал у фабрици у Крушевцу, и 1.600.000,00 дин. за материјал који се налазио у Београду  и поделио, па су 4 члана и 2 у заступању били дужни од око 5.000.000,00 динара Загребу.   

На збору 25. јуна 1928. год. управни одбор се поделио, па су 4 члана и 2 у заступању били против одлуке о поравнању са „Прометном банком“, Министарство саобраћаја је правило сметње. Стигла је забрана на фабричку имовину у вредности од 1.000.000,00 дин., као и обавештења о непокривеним дуговањима од око 5.000.000,00 дин.
   Управни одбор је одбио да потпише биланс фабрике односно „Српског АД“ за 1927. год., и предложио да збор акционара одабере нарочите рачуноиспитиваче, да утврде право стање биланса. Кроз дискусију, као и објашњења, која је дао комесар МТИ др Јанко Шуман, закључено је да ванредни збор акционара решава о раду за 1927. год. Изабрана су 3 рачуноиспитивача да утврде биланс за 1927.  год., и да се ванредни збор сазове за 07.07.1928. год. у Београду. Савко Дуканац је у дискусији упознао акционаре да „Прометна банка“ прихвата да надокнади штету акционарима, и да је Милош Савчић изјавио да ће поништити и уговор и поравнање, ако неко положи половину дуговања , тј. 10.000.000,00 дин. Упозорио је акционаре да је потраживање „Прометне банке“ интабулирано, и да би фабрика лако могла пасти под стечај, или бити продата.
   Заказани ванредни збор акционара за 07.07.1928. год. није одржан. Нови је заказан за 17.07. исте године.На збору је као делегат присуствовао Милан Достанић, шеф кабинета МТИ. Акционари су депоновали више од ¼ (2.700) акција, па је збор од 17 акционара могао да пуноважно доноси одлуке.
   Збор је отворио најстарији члан Управног одбора Влајко Стефановић. Председник надлежног одбора Ервин Вермеш је рекао да је стање за 1927. год. прегледано и да је пронађен губитак од 792.719,48 дин., и да нису потребни рачуноиспитивачи.
   Против овог предлога су били акционари: Савко Дуканац, Миливоје Павловић и Влајко Стефановић. Остали акционари су били на страни надзорног одбора, па је биланс усвојен. Након овога је прочитана белешка о поравнању са „Прометном банком“. Поводом овог акта се водила жучна дискусија. Адвокат - акционар Милорад Павловић  је указао да Управни одбор није имао овлашћење за поравнање (ово се посебно односило на два члана тог одбора). За такав поступак је била потребна одлука збора акционара. Како они нису имали овлашћења збора, треба да одговарају, и материјално и кривично, јер су отуђили фабрику.
   Савко Дуканац је рекао да је Управни одбор учествовао у разматрању питања поравнања, као и он лично, али да управни одбор није овластио Жику Тајсића и Миливоја Павловића да спроведу поравнање са „Прометном банком“. Да поравнање није урађено, фабрика у Крушевцу би већ била под стечајем. „Прометна банка“ је имала интабулиране менице на 20.000.000,00 дин. и у свако доба је могла  да отвори стечај друштва. Тако се, као најбоље решење јавило давање фабрике под закуп, чиме је заштићен интерес како акционара, тако и поверилаца.
   Већина на збору овлашћује Милорада Павловића да поднесе тужбу, што је и учињено. Касациони суд одбија жалбу, и упућује на Првостепени суд да се поравнање обори судским путем, што се и учинило.
               „Српско АД“ из Београда је престало 09.05.1928. год. да буде власник фабрике за израду машина и вагона у Крушевцу. Од тада се као власник - закупац, појављује „Прометна банка АД“ из Београда, а фабрика у Крушевцу наставља рад под именом „Одељак прометне банке АД Београд - фабрика вагона и гвоздених конструкција Крушевац“ 
   „Прометна банка“ се 12.06.1928. год. обратила Министарству трговине и индустрије, и моли да се на име: Одељак Прометне банке АД из Београда - фабрика вагона и гвоздених конкструкција Крушевац, пренесу сва решења о капацитету фабрике, о изради понтона, о поправци вагона и локомотива и о материјалу који може да увезе без плаћања царине.
   Почетком 1929. год. су почела судска истраживања поводом тужбе незадовољних акционара „Српског АД“ за извршено поравнање. Управни одбор „Прометне банке“, да би избегао судске спорове, отвара стечај над имовином „Српског АД“, и на лицитацији купује фабрику у Крушевцу за 7.200.000,00 дин., прихватајући и постојећи терет државних дажбина. Нови власник инвестира велика новчана средства за проширење фабрике. Изграђена је фабрика за нову електричну централу, нова хала за израду пољопривредног и другог алата, зграда за ливницу, зграда за обраду дрвета, сушница за дугачку грађу, преправљена је хала за лакирање вагона и уведено је централно грејање.
Монтирана је нова „Волф“ локомобила, од 300 КС са генератором, нов парни казан, дизалице и ексхаустор. Набављено је 20-так машина.
Фабрика је у програм рада уврстила :
     - Израда и поправка вагона (теретних и путничких), са годишњим капацитетом око 300  путничких и 1.500 теретних вагона;
     - Израда и поправка свих гвоздених конструкција: мостова, кровова, гвоздених стубова, врата, прозора, покретних дизалица,окретница, резервоара, цеви за водоводе, надстрешнице и др., годишњег капацитета око 300 тона;
     - Израда и оправка справа и алата - пољопривредних и осталих, као и ашова, лопата и др.; годишњег капацитета око 600.000 комада;
    - Израда и оправка парних котлова, годишње око 50 комада;
    - Израда и оправка понтона и целих понтонских и мостовских јединица; годишњег капацитета 18-24 комплетних гарнитура.
   Први боксерски клуб у Крушевцу је основан 1931.год., у фабрици вагона. Није имао тренера и посебне просторије за тренинге. Прва јавна приредба је одржана у кругу фабрике. Незаинтересованост публике је разочарала осниваче и клуб је престао са радом. Прво тениско игралиште је изграђено у кругу фабрике вагона. Тенис није био прихваћен у Крушевцу.
Жеље власника фабрике и могућности производње су биле велике, али потребе за тим производима мале. Капацитети фабрике нису у потпуности били искоришћени. Фабрика је радила са променљивим бројем радника, а било је дана када није ни радила. До 1933. год, до када је фабрика радила на оправци вагона, посла је било. Од 1935. год., када је Министарство саобраћаја, односно Дирекција државних железница потпуно престала да шаље своје вагоне на поправку фабрици у Крушевцу, радило се све и свашта, па се и према врсти послова мењала и квалификациона структура радника. Једни су отпуштани, други примани, а када није било посла, масовно отпуштани.
У својим редовним извештајима о раду фабрика је поред пописа о томе шта је урадила, износила и шта би све могла да уради, поред већ познатог и утврђеног програма рада фабрике. У том смислу, 1933. год. се наводи да би фабрика с обзиром на своје капацитете, са осмочасовним радом у једној смени, могла да запосли око 30 управнотехничких радника, и око 800 квалификованих и неквалификованих радника. У том тренутку фабрика је запошљавала: 1 инжењера, 4 техничара, 1 службеника, 17 бравара, 2 ковача, 2 токара, 1 фарбара, 1 колара и 11 неквалификованих радника - укупно 40 запослених. У истом извештају се наводи  да би фабрика за потребе војске, у осмочасовном радном времену могла годишње да произведе: 20 мостовних јединица, 600 карета за муницију, 4.000 профијентских кола, 3.000 муницијских кутија, 6.000 противавионских постоља, 20.000 авионских бомби, и неограничен број лимених кутија за маске. Ако би било потребно да се ради и муниција, фабрика би била у стању да створи инвестиције за ову производњу.
Следеће 1934. год. фабрика у извештају приказује и техничку стручност органа управљања и даје попис чланова Управног одбора:

1.   Председник Управног одбора - инж  Милош Савчић               
              2. Потпредседник Васа Јовановић - нач. Министарства пољопривреде
3.   Члан Коста Тимотијевић - министар у пензији
4.   Члан Живојин Јанковић - трговац
5.   Члан Јован Лучић - трговац
6.   Члан инж Александар Ацовић
7.   Члан инж Владета Савчић - технички директор фабрике
8.   Члан инж  Миленко Савчић
9.   Члан инж Љубиша Савчић
10.   Члан Драгомир Леко - директор  „Прометне банке“
11.   Члан Теодосије Ристић - вицедиректор    „Прометне банке“
12.   Члан Данило Радојевић - директор фабрике у Крушевцу

Из овог пописа се види да Управни одбор има 5 инжењера. Због недостатка посла, у фабрици је био потпуни прекид рада од 30.06. - 28.12.1934. год., када је почела израда калупа за телефонско - телеграфске обруче. Фабрика предлаже држави да гради нове вагоне, да би фабрика могла да ради, како би се појачао привредни живот и умањила незапосленост. Предлаже се да фабрика ради за војску, јер тренутно је упослено само 6 % капацитета, а уз то и многи предмети се увозе из иностранства. Као конкретан пример се наводи могућност израде и пуњења авионских бомби и артиљеријских зрна, узимајући уз то и чињеницу да се у Крушевцу налази и фабрика  „Обилићево“, која производи тротил.
У извештају фабрике датом 14.01.1935. год., даје се податак о запосленима: 25 квалификованих радника, 60 неквалификованих (где су урачунати надничари и шегрти) и 12 чиновника.       
Фабрика је тада располагала следећим радионицама :

1.   Ковачница
2.   Механичка радионица
3.   Понтонска радионица
4.   Радионица за обраду дрвета за вагонске послове
5.   Радионица за обраду дрвета за понтонске и коларске послове

Фабрика је имала 80.200 квадратних метара површине (покривено 25.000 квадратних метара), 4 хале за поправку и монтирање вагона са 19 колосека нормалног и уског распона, три настрешнице, засебне магацине (7 објеката). До сваке радионице је допирао индустријски колосек. Укупан број објеката (зграда), у фабрици је био 45.
Фабрика је имала три сопствене електричне централе, од 320 КС, од 80 КС и од 45 КС. Сем тога је имала директан спој са општинском централом преко сопственог трансформатора.
У 1936. год., фабрика ради и неке мање послове за Министарство војске и морнарице, а укупно је запослено 66 радника.
У 1937. год. се повећава обим послова, и број радника на 74 лица. Без обзира на слаб и нерентабилан рад фабрике, врши се набавка 5 нових машина из Немачке.
Година 1938. не доноси ништа ново. Фабрика обавештава Министарство трговине и индустрије, да би могла, с обзиром на капацитет, да запосли најмање 1.000 радника, а тренутно има око 50. 
Министарству трговине и индустрије упућују допис 23.11.1939. год.  оснивачи новог предузећа „Крушевац АД” Београд, и то Милорад Станојевић, Јаков Савчић, инж Љубиша Савчић, Сава М. Миловановић, арх Миленко Савчић, Димитрије Мирковић, Светозар Савић, Александар Ацовић и Владета Савчић, са молбом да им се дозволи оснивање новог предузећа, у које би се унела дотадашња фабрика вагона и гвоздених конструкција. 
Министарство трговине и индустрије 30.11.1939. год. доноси одлуку, да у Крушевац упути комисију да процени вредност. Основни капитал Друштва је био 5.000.000,00 дин. што је комисија прихватила.
   Након тога, 16.12.1939. год., у просторијама  „Прометне банке“ је одржан збор нових акционара. Основни циљ новог АД је да производи све врсте  материјала, справа, предмета и оруђа, намењених за одбрану земље. Веровали су да ће фабрика сада отпочети рад са пуним капацитетом, и то из следећих разлога:   
                                                     
     - Благовремено су снабдели фабрику потребним машинама из           Немачке,
     - Министарство војске и морнарице биће принуђено да се ослони на        домаће фабрике технички оспособљене за изградњу материјала               потребних војсци.

Поред наведеног, ново АД ће наставити у целости дотадашњи програм рада фабрике вагона. Оснивачима ће помоћи „Прометна банка“, тако што ће своју фабрику унети као апор у ново „Крушевац АД“. Заузврат, банци ће се исплатити противвредност у висини 4.800 акција „Крушевац АД“, у номиналној вредности од 4.800.000,00 динара. Након што су се сви акционари сложили, у нови управни одбор су изабрани: инж Владета Савчић, инж. Александар Ацовић, Милутин Станојевић, Владимир Симић, арх. Миленко Савчић, Драгомир Леко и Милан Вучо, а у надзорни одбор: Драгољуб Савчић, Брана Симеуновић и Стеван Миловановић. Сви акционари су уписали по 20 акција, а  „Прометна банка“ 4.800 акција.
Трговачки суд у Београду 27.12.1939. год. региструје ново предузеће „Крушевац“АД.
Јуна 1940. год., руковођење фабриком преузима Херман Крајнер, дотадашњи шеф набављачког одељења, који је немачки држављанин, и који је годину раније дошао у Југославију. Од тада, подаци о привреди и стању у Крушевцу и околини интензивно пристижу немачкој обавештајној служби. У време окупације, тумач у немачком гарнизону у Крушевцу био је Мирослав Шинковец, дотадашњи службеник фабрике.
Редовни збор акционара  заказан за 10. април 1941. год., није одржан услед рата. Због тога, 16.06.1941. год. „Крушевац“АД моли Комесеријат за привреду окупиране Србије да се збор акционара одржи до краја августа 1941. год. Иако су добили продужење до краја јула 1941. год., збор је ипак одржан 28.08.1941. год. у Београду. У 1940. год. остварена је бруто добит од 839.326,00 дин., што није остварено од оснивања.
За време окупације, фабрика је радила и за немачку оружану силу: поправка тенкова, израда кутија за митраљеску муницију, израда делова за митраљезе, поправка митраљеза и поправка делова за авионске моторе. За Недићеву владу су израђивани нови трамваји, јамски и железнички вагонети, самари за ношење митраљеза, поправка аутомобила војних јединица. Четницима је дато више машина за њихову радионицу за израду ручних бомби, као и материјал и алат за рад. Све ово је четницима достављано ноћу, а руководио је непосредно  директор фабрике инж Бранко Милутиновић, по налогу власника Владе Савчића. У самој фабрици је 1942. год. за четнике Богдана Гордића израђен један тешки бацач, а 1943. год. су рађене лисице за потребе специјалне полиције и полиције Предстојништва у Крушевцу.
Logged
Pages: [1]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.036 seconds with 22 queries.