Izbori i izborne aktivnosti u Kraljevini SHS/Jugoslaviji

[vitez koja]

Demokratska stranka (Jugoslavija)

Demokratska stranka je naziv za političku stranku koja je delovala u Jugoslaviji od 1919. do 1946. godine.
Stranka je osnovana spajanjem nekoliko stranaka iz različitih delova novonastale države - Samostalne radikalne stranke iz Srbije, Hrvatsko-srpske koalicije iz Hrvatske, Napredne stranke iz Slovenije i još nekih manjih grupa. Službeno ime stranke bilo je Jugoslavenska demokratska stranka, dok ju je javnost (tog vremena) gotovo uvek nazivala Demokratska stranka.

Ubrzo nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u januaru 1919., Svetozar Pribićević  najavljuje osnivanje nove stranke, koja će zastupati ideju integralnog jugoslovenstva. Na njegovu inicijativu je već u februaru održan veliki zbor u Sarajevu, uz prisustvo predstavnika predratne Hrvatsko-srpske koalicije i još desetak jugoslovenski orijentiranih stranaka i grupa iz pokrajina bivše Austro-Ugarske (Hrvatska, Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Vojvodina). Većina njih prihvatila je ujedinjenje u novu stranku pod imenom Demokratska stranka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Ubrzo su se toj inicijativi pridružile tri stranke iz Srbije: Samostalna radikalna stranka (predsednik Ljubomir Davidović), Naprednjačka (Vojislav Marinković) i Liberalna (Vojislav Veljković). Konferencija ujedinjenja održana je u Sarajevu u maju 1919. Iako je Pribićević dao inicijativu za osnivanje nove stranke, on kao prečanin nije bio pogodna osoba za osvajanje glasova u Srbiji, pa je za predsednika nove stranke izabran Ljubomir Davidović. [1]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Prvaci novoosnovane stranke su Svetozar Pribićević, Jaša Prodanović, Vojislav Veljković, Božidar Maksimović i Kosta Kumanudi, a prvi predsjednik Ljubomir Davidović, dotadašnji predsednik SRS-a i bivši predsednik Narodne Skupštine Kraljevine Srbije i Opštine Beogradske. Svetozar Pribićević izabran je za potpredsednika. Davidović ostaje predsjednik sve do 1940., kada ga nasljeđuje Milan Grol.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U svojoj suštini, Demokratska stranka nastala je kao prva politička grupacija koja se zalagala za integralno jugoslovenstvo, bez ikakvih podela, bila je protiv ikakvih plemenskih, istorijskih, verskih i drugih podela i za ostvarivanje jugoslovenskog jedinstva, kako bi se postepeno država ujedinila u jednu stabilnu i modernu građansku naciju, sa težnjom da se jugoslovenska ideja i formalno realizuje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Svoje prvo osipanje jugoslovenske demokrate su doživele '19. godine, Jaša Prodanović se izdvaja i osniva Jugoslovensku republikansku stranku, na osnovu jedine razdvojne tačke o državnom uređenju.

Na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS održanim  28. studenoga 1920.. JDS osvaja pojedinačno najviše glasova i mandata. Jedina je stranka koja je istakla svoje liste u svih 55 izbornih jedinica i koja je osvajila mandate u svih osam pokrajina tadašnje države.

Od početka, unutar JDS postojala je bitna razlika u pristupu između srpskih i prečanskih političara. Nakon prisustva predsednik stranke Ljubomir Davidović 10. septembra 1922. godine u Zagreb Kongresu o srpsko-hrvatskim odnosima, gde jedino demokrate prihvataju predloge iznesene na njemu, a to su da se ime zameni jugoslovenskim i da se krene dogovornom saradnjom između naroda sporazumom, javlja se sukob jer dio stranke pod Pribićevićem oštro napada Davidovića za izdaju unitarizma. To je dovelo do žestokog sukoba ali je raskol u stranci tada izbegnut. U martu 1924. predsjednik stranke Ljubomir Davidović pregovara sa Stjepanom Radićem i drugim opozicionim strankama o mogućoj koaliciji, koja bi svrgla sa vlasti radikale. Za Pribićevića su pregovori sa "separatistima" iz HRSS neprihvatljivi.  Sa grupom od 14 poslanika on 26. marta 1924. istupa iz stranke kojoj je osnivač i osniva Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Godine 1927. međutim dolazi do spektakularnog obrata u Pribićevićevoj politici: sasvim se odriče ideje o jugoslavenskoj naciji i sklapa koaliciju sa Radićem, kao Seljačko-demokratska koalicija, napadajući beogradski centralizam žestoko, kao što ga je pre branio.

Na parlamentarnim izborima 08.februara 1925. Demokratska stranka osvaja i 37 mandata i prelazi u opoziciju. Nakon raskola, stranka gubi jugoslavenski karakter. Program integralnog jugoslavenstva biva potisnut u pozadinu. Stranka nastavlja delovanje među Srbima u Srbiji i Crnoj Gori kao pretežno liberalno-demokratska opcija.
Za vreme Šestojanuarske diktature stranka je formalno rastpuštena. Pod pritiskom diktature približava se Seljačko-demokratskoj koaliciji i prihvata federalizam kao rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji. Na parlamanternim izborima 1935. i 1938. nastupa kao udružena opozicija zajedno sa Seljačko-demokratskom koalicijom, Zemljoradničkom strankom i Jugoslavenskom muslimanskom organizacijom.

Godine 1937. iz stranke se izdvoja grupa tzv. "demokratske levice" (Ivan Ribar, Čedomir Plećević, D. Smiljanić).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Iako je stranka bila u koaliciji sa HSS-om na izborima 1938., nakon sklapanja Sporazum Cvetković-Maček ona ostaje u opoziciji. Posle državnog udara 27. marta 1941., njeni predstavnici ulaze u vladu generala Dušana  Simovića.

Kada je Kraljevina Jugoslavija okupirana od strane Nemačke 1941. godine, deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u emigraciju u Veliku Britaniju, gde s ostalim strankama formira Vladu u izbeglištvu. Nakon završetaka rata i sporazuma Petra II. Karađorđevića i Josipa Broza Tita, deo rukovodstva Demokratske stranke se vraća u zemlju i učestvuje u Privremenoj vladi. Predsednik Demokratske stranke, Milan Grol, postaje potpredjednik Vlade. Zbog nametanje potpune kontrole KPJ, Milan Grol podnosi ostavku u vladi 19. oktobra 1945.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na prvim izborima koji su u Jugoslaviji održani 1945. godine, Demokratska stranka je pokušala organizovati nastup protiv "Narodnog fronta“.  Zbog represalija i neregularnosti, ona je te izbore bojkotovala. Grol je izvrgnut žestokim napadima i osudama. Nešto nakon izbora Grol i drugi stranačke vođe bili su pohapšeni, imovina stranke zaplijenjena a njen rad stranke zabranjen.

[vitez koja]

Zemljoradnička stranka

Savez zemljoradnika, kasnije poznat pod nazivom Zemljoradnička stranka bila je politička stranka koja je okupljala seljaštvo u Kraljevini SHS, kasnije Jugoslaviji, osnovana 1920.godine.

Sve do početka 20. veka na ovim prostorima nije bilo ozbiljnijeg pokušaja uvođenja seljaka u politički život. Tek 1905.g. javljaju se prvi pokusaji za poboljšanje položaja seljaka, i rešavanja seljačkog pitanja.

Završetak I sv.rata seljaci su dočekali s nerešenim agrarnim pitanjem i odlučnim zahtevima za podelom zemlje. Ubrzane pripreme za sprovođenje agrarne reforme bile su politički motivisane u nameri da stišaju radikalne socijalne pokrete. Seljaci nisu imali poverenja u tradicionalne političke stranke i njihovu retoriku, dočekujući nove stranačke vođe koji obilaze sela s velikom nevericom i skepsom. Masom obećanja da će se uspostavom nove države konačno rešiti brojni problemi nisu verovali.

Formiranje Kraljevine SHS 1. decembra 1918. godine stvorilo je novi okvir političkog organizovanja i delovanja. Raniji neuspesi i pogoršano stanje seljaka posle rata dali su novi zamah seljackim organizacijama da kroz politicko delovanje napokon rese seljacko pitanje. Takva aktivnost seljačkih organizacija težila je međusobnom okupljanju pa je u Beogradu 1. i 2. avgusta 1920. godine održan Prvi kongres zemljoradnika Kraljevine SHS, na kom je bilo prisutno 2.000 predstavnika Saveza zemljoradnika iz Srbije i Vojvodine, Saveza težaka iz BiH, Težačkog saveza iz Dalmacije, Seljačkog saveza Hrvatske i Slavonije i Samostojne kmetijske stranke Slovenije.

Savez zemljoradnika se do početka izbora nije uspeo konstituisati kao jedinstvena stranka, pa je dogovoreno da svaka seljačka politička organizacija samostalno izađe na izbore. Medjutim, predstavnici su se ipak dogovorili o medjusobnom povezivanju seljačkih organizacija u državi radi stvaranja jedinstvene jugoslovenske zemljoradničke stranke. Konačno, 12. decembra 1920. u Beogradu je spajanjem Saveza zemljoradnika iz Srbije, Saveza težaka BiH, dalmatinske Težačke stranke i Kmetijske stranke iz Slovenije formirana nova zajednička stranka pod imenom Savez zemljoradnika (Zemljoradnička stranka).

Na početku je delovala na području cele tadašnje države, ali je političko delovanje stranke bilo u znaku stalnih sukoba s dugim stranačkim grupacijama koje su takođe nastoje ostvariti uticaj na seljačke mase, što produbljuje sukobe i u vodjstvu organizacije na desno i levo krilo. To se odrazilo i na gubitke mandata na skupštinskim izborima. Iz nje se nešto kasnije pod vođstvom Dragoljuba Jovanovića izdvojila levo orijentisana Narodna seljačka stranka.

U septembru 1928.g. ,u krajevima s hrvatskom većinom došlo je do prelaska pripadnika Zemljoradničke stranke u Hrvatsku seljačku stranku, tako da je na tom podrucju izgubila svaki uticaj.


Mihailo Avramović, je sa Jovanom M. Jovanović Pižonom, bio jedan od osnivaca stranke i prvi predsednik stranke do svoje smrti 1923.g.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jovan M. Jovanović Pižon osnivac stranke i predsednik stranke od 1930. do 1939.godine.
  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Milan Gavrilović je od osnivanja Zemljoradničke stranke 1920. bio je u njenom rukovodstvu, a na njeno čelo dolazi 1939, posle smrti dotadašnjeg predsednika Jovana Jovanovića Pižona.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rad stranke je prestao 1945.g. kada je zabranjena.

[vitez koja]

Narodna seljačka stranka (Jugoslavija)

Narodna seljačka stranka je agrarna, levo orijentisana politička stranka koja je delovala u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata. Nastala je kada je iz Zemljoradničke stranke izašla grupa članova na čelu s Dragoljubom Jovanovićem.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Narodnu seljačku stranku osnovalo je 1940.godine krilo tadasnje Zemljoradnicke stranke koju je predvodio generalni sekretar Dragoljub Jovanovic, koji je zbog svojih ideja i stavova, cesto hapsen, osudjivan i zatvaran u Kraljevini Jugoslaviji.
Posle Drugog svetskog rata Dragoljub Jovanovic je jedno vreme saradjivao sa novom komunistickom vlascu, deleci s njom bliske socijalne i politicke ideje. Medjutim, dosledan i nepomirljiv u svojim demokratskim opredeljenjima otvoreno se suprotstavljao doktrinarnim politickim idejama Komunisticke partije i njenoj rigidnoj politickoj praksi. Cesto je u Narodnoj skupstini Jugoslavije, povodom raznih zakonskih projekata, dolazilo do ostrih politickih duela izmedju Dragoljuba Jovanovica i celnika komunistickog rezima.
Tako mu je zbog jednog nastupa u Skupstini Srbije, oduzet mandat a nakon toga osudjen na devet godina zatvora. Izdrzao je kaznu u celosti, iako je njegovo osudjivanje i robijanje izazvalo mnogobrojna negodovanja i intervencije stranih drzavnika, a najvise iz Francuske.

Rad joj je prestao hapsenjem Jovanovica, kada je i zabranjena.

[vitez koja]

Hrvatska seljačka stranka

Hrvatska seljačka stranka je hrvatska parlamentarna politička stranka desnog centra, konzervativno demohrišćanski usmerena.

Osnovana je u vreme Austrougarske 1904, pod imenom Hrvatska pučka seljačka stranka, koje 1920. godine menja u Hrvatska republikanska seljačka stranka, dok od 1925. deluje pod današnjim imenom.

Stranku su osnovali braća Stjepan i Pavle Radić 22.12. 1904. Za razliku od većine tadašnjih stranaka koje su se skoro isključivo bavile ustavnim pitanjima i položajem Hrvatske u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, HPSS je teziste stavljala i na socijalna pitanja, prvenstveno položaj seljaka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

HPSS ucestvuje prvi puta na izborima za Sabor, 1906.g., na kojima osvaja 600 glasova, ali ne osvaja ni jedan zastupnički mandat. 27. i 28. Februara 1908.g. na izborima za Sabor, HPSS dobija 1500 glasova i osvaja dva zastupnička mandata. U Sabor ulaze: Stjepan Radić i Vinko Lovreković, prvi seljak zastupnik u istoriji hrvatskog Sabora. 15. i 16. decembra 1911.g.na izborima za Sabor, HPSS osvaja 16000 glasova i osvaja 9 mandata, među kojima i 5 seljaka.

Izbijanjem prvog svetskog rata HPSS se opredjeljuje za lojalnost Beču, 1917. godine ucestvuje u naporima da se kao alternativa idejama Jugoslavenskog odbora Austro-Ugarska preuredi na trijalističkim osnovama, odnosno u okviru Monarhije stvori južnoslovenski entitet. Te je napore prekinuo raspad Austro-Ugarske i stvaranje Države SHS, a kasnije Kraljevine SHS. HPSS se odmah postavila protiv nove države, odnosno njenog centralističkog i unitarističkog uređenja. Da bi naznačili opoziciju prema Kraljevini, HPSS 1920. godine menja ime u Hrvatska republikanska seljačka stranka, pri čemu je republikanizam označavao otpor dinastiji Karađorđević, odnosno zalaganje za Hrvatsku kao seljačku republiku.

Godine 1923. HRSS po prvi put širi izbornu bazu van teritorija uže Hrvatske, pobedjuje u Dalmaciji, kao i delovima Bosne i Hercegovine, tako da postaje druga po jačini stranka u Kraljevini SHS. Godine 1924. je Stjepan Radić boravio u Moskvi pa je HRSS postala clan Seljačke Internacionale.

Godinu dana kasnije HRSS donosi odluku o tome da se pomiri s beogradskom vladom. Priznata je monarhija i Vidovdanski ustav, a ime je promenjeno u Hrvatska seljačka stranka. Radić postaje ministar u vladi, ali to neće prekinuti sukobe. HSS izlazi iz vlade, a napetost između HSS-ovaca i srpskih političara eskalira u atentatu 1928. godine prilikom koga je ubijeno nekoliko HSS-ovih zastupnika u skupštini, a Radić smrtno ranjen. Neredi koji su nastali nakon smrti Radića su kralja Aleksandra naveli da 6.januara. 1929.g. zavede šestojanuarsku diktaturu, kada su zabranjene sve stranke, uključujući i HSS.

HSS se, međutim, oporavio i organizaciono ojačao pod vodstvom Vladka Mačeka. Maček se pokazao kao vešt političar i spretan diplomata. HSS širi uticaj ne samo među Hrvatima, nego stvara široki opozicioni front s drugim protivrežimskim snagama u Kraljevini Jugoslaviji. Iako je na izborima 1938.g. Ujedinjena opozicija poražena, HSS je postao toliko snažan da je u leto 1939.g. postignut sporazum Cvetković-Maček kojim je formirana Banovina Hrvatska.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Planove HSS da se Banovina Hrvatska gradi kao država zaustavlja izbijanje drugog svetskog rata, odnosno invazija sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu 1941. godine. Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije Maček odbija otići u emigraciju te poziva narod da se pokori novoproglašenoj NDH, ali je istovremeno delegirao dr. Jurja Krnjevića da u izbjegličkoj vladi Dušana Simovića, zastupa interese hrvatskog naroda.
Nemačke okupatorske vlasti su Mačeku ponudile da stane na čelo vlade NDH, ali je on to odbio, zauzevsi službeni stav da se HSS ne sme suprotstavljati okupatorskoj vlasti, što je u stranci izazvalo veliku zbunjenost i raskol. Zbog toga se stranka za vrijeme rata raspala.

Posle zavrsetka II svetskog rata na tlu Jugoslavije, deo kadrova HSS je otišao u emigraciju, a stranci je zabranjen rad.


Najistaknutiji član, a ujedno i osnivač stranke je bio Stjepan Radić, (koji je ujedno bio i predsednik stranke od  1904–1928.g.), koga posle atentata u Narodnoj skupštini 1928. nasledjuje Vlatko Maček.

Izvor: http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatska_selja%C4%8Dka_stranka

[vitez koja]

Nemacka stranka Jugoslavija

Положај немачке мањине у првим поратним годинама није био нимало лак; нашавши се на „губитничкој” страни, они су у почетку били лишени политичких права и  примене одредаба мировних уговора. Требало је да оптирају између останка и исељавања.

Немци су између два рата економски предњачили у Војводини: поседовали су 31,2 одсто обрадивог земљишта; у индустријској производњи су учествовали са 46,7 процената, а у занатској са 40, што је чак 55 одсто националног дохотка Војводине. Већ 1919. Немци почињу да оснивају своја друштва, међу њима и Немачко-швапски клуб, основан у кафани “Бели во”. У новооснованим клубовима исказана је потреба организовања Немаца у Краљевини СХС, у оквирима које им је допуштала држава.


Припадници немачке мањине у Краљевини СХС, будући да су по уговору о заштити мањинa имали право опције за своју матичну земљу (Аустрија, Немачка) нису уживали политичка права до његовог истека, те им није било омогућено ни да учествују на изборима за Уставотворну скупштину 1920. године. Nакон истека рока у јулу 1922. године започели su своје политичко организовање.

12. фебруара 1922. у Руми и Новом Саду оформљена je Партија Немаца у Краљевини СХС, а Немачка сељачка странка најавила је деловање као огранак ове партије. Немачку странку предводио је Вилхелм Вајс.

Немачка странка (Partei der Deutschen in Konigreich der Serben, Kroaten und Slowenen) основана је 17. децембра 1922. на скупштини немачких представника у Жомбољу (Hatzfeld), који је у то време још увек припадао Краљевини СХС.

За председника новоосноване партије, следећи традицију некадашње Немачке народне странке у Угарскоj, изабран је др Лудвиг Кремлинг док су за потпредседнике изабрани др Штефан Крафт и др Ханс Мозер. На оснивачкој скупштини усвојен је и програм Немачке странке који се састојао из општег и посебног дела. Док је општи део страначког програма захтевао пошто вање либерално-демократских установа и предлагао низ економских и социјалних мера, у посебном делу били су изнети захтеви који су се односили непосредно на немачку мањину у Краљевини СХС. У првом реду, указивало се на неопходност омогућавања несметаног културног и просветног развитка за који се тражила и одговарајућа државна потпора. Такође се захтевао и равноправан положај за припаднике немачке мањине у спровођењу аграрне реформе. Немачка странка је била добро примљена међу немачким становништвом и убрзо по оснивању, број месних одбора се повећао на преко 100 подружница.

Sтранка је самостално наступала на парламентарним изборима одржаним 1923, 1925. и 1927. године постигавши при томе завидан успех: упркос бројним притисцима власти и малверзацијима око бирачких спискова, успевала је да у Народној скупштини буде заступљена са 8, 5, односно 6 посланика.

У парламентарном раду Немачка странка је била упућена на сарадњу са Радикалном странком
будући да је од ње, као владајуће странке, могла једино да очекује испуњавање својих захтева.
Одатле је Немачка странка учествовала у обезбеђивању неопходне скупштинске већине при-
ликом формирања влада у условима изразито нестабилних политичких односа у Краљевини СХС.
Понављајући своју приврженост југословенској држави, представници Немачке странке непре-
стано су истицали своју спремност за сарадњу са властима тражећи заузврат остваривање одре-
ђених захтева, пре свега, у области школства, културе и економских односа.

С доласком Хитлера на власт 1933. и све агресивнијом немачком спољном политиком, дошло је до промена у животу Немаца у Војводини. Независно од различитих прилика у којима се нашла немачка мањина после окупације Југославије, у њиховој активности постојало је значајно јединство, које је углавном детерминисано и дириговано политиком немачког Рајха. То се највише изражавало у мерама пацификације становништва и различитим облицима репресије и одмазде према противницима окупације, протагонистима и симпатизерима антифашистичког отпора, Јеврејима, Ромима и другима. С јачањем антифашистичког и ослободилачког покрета у Југославији, а посебно Војводини, током 1943/44. отвара се и питање одговорности немачке мањине и њене будућности на овим просторима. Преовлађивало је уверење да је њену одговорност и судбину тешко одвојити од немачког Рајха; њено понашање углавном се поистовећивало с политиком Рајха.

Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а национална права и равноправност обећани су не само југословенским народима већ и националним мањинама, па прећутно и Немцима. И заиста, КПЈ је све до августа 1944. наставила да позива и фолксдојчере у партизанске редове. Међутим, ово позивање је већ од краја 1943. било лицемерно: у то време је, наиме, донета одлука да за немачку мањину у новој Југославији више неће бити места. Донета је у уском Титовом кругу, али се о процесу њеног доношења готово ништа не зна. У сваком случају, то је било јасно кршење тек усвојених авнојевских принципа.

[vitez koja]

Crnogorska federalisticka stranka

Crnogorska stranka deluje od 1922. iako je službeno osnovana u Podgorici 1925. godine. Osnovana je 1923. od ostataka "Zelenaša", koji su se protivili prisjedinjenju Kraljevine Crne Gore Srbiji (Kraljevini SHS) i ostali verni kralji Nikoli. Poznata je i pod nazivom Crnogorska federalistička partija a njeni pripadnici i simpatizeri kao crnogorski federalisti, ali zvanicni naziv joj je bio - Crnogorska stranka.

Prvi kongres Crnogorske stranke je održan 4. oktobra 1925. i na njemu je usvojen Program i Statut. Za predsednika je izabran Mirko Mijušković, a za sekretara advokat Dušan Vučinić a obrazovan je i Glavni odbor od 22 clana. Istorijski vođa Crnogorske federalisticke stranke je bio dr.Sekula Drljević.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Drugi organi Crnogorske stranke su bili Vrhovno vijeće, sreski i opstinski odbori, kao i studentski odbori na fakultetima u Beogradu i Zagrebu.

Glasilo stranke je bio list Crnogorac.

Crnogorska federalisticka stranka prvi put se pojavila na izborima 1923.g. iako još formalno nije bila održala osnivački kongres (održan u oktobru 1925. godine). U Crnoj Gori, osvojila je 24,31% od ukupno upisanih glasaca, a u parlament Kraljevine SHS su iz njenih redova izabrana dva predstavnika: Mihailo Ivanović i Risto Popović (zamenio ga Milo Dragojević). Uzrok lošeg rezultata je u tome što je ogromna većina naroda u Crnoj Gori bila unionistički nastrojena i nije se protivila beogradskom centralizmu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na izborima 1925.g.Crnogorska federalisticka stranka je ojačala i osvojila 25,75% i tri mandata. Za parlament su izabrani zastupnici Mihailo Ivanović, Savo Vuletić i dr. Sekula Drljević. Sa pozicije  treće najjače partije u Crnoj Gori popela se na drugo mesto, smenivši demokrate, sa radikalima jedinim jačim od njih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na izborima 1927.g. Crnogorska federalisticka stranka je izgubila dobar deo glasova, osvojila 14,88%  i dobila 1 poslanika i opet se našla u opoziciji. Za zastupnika je izabran dr. Sekula Drljević. Kako je 1929.g. proglašena Šestojanuarska diktatura, stranka je zabranjena a vođstvo uhapšeno. Do decembra 1938.g. nije sudelovala na izborima.

Posle smrti kralja Aleksandra i ponovnog uspostavljanja demokratskog parlamentarizma, na izborima 1938.g. Crnogorska federalisticka stranka se priključila listi Udružena opozicija (nosilac liste dr. Vlatko Maček)  i Bloka narodne sloge ,i dobila dva mandata: dr. Sekula Drljević  i Mihailo Adžić.

Međutim posle Sporazuma Cvetković-Maček, Crnogorska federalisticka stranka radikalizuje svoj položaj i približuje se fašističkoj ideologiji.

Posle napada na Jugoslaviju, Crnogorska federalisticka stranka se 1941. podelila oko pitanja formiranja nezavisne Crne Gore koja je proglašena na Saboru 12. jula 1941. godine. Deo stranke, okupljen oko dr.Drljevića i Ivanovića, bio je nosilac neuspešnog pokušaja obnavljanja crnogorske nezavisnosti. Drugi deo Crnogorske federalisticke stranke, (kog su predvodili  Krsto Popović i dr. Novica Radović) bio je protiv ideje restauracije crnogorske države kao marioinetske italijanske tvorevine kojoj je, uz to, oduzet deo njene istorijske teritorije.

Iako je u početku okupator blagonakono gledao na Drljevića, uklonili su ga i izbacili iz Crne Gore. Drljević se potom povukao u NDH postajući dopisnik ustaških novina i savetnik Ante Pavelića. Posle rata beži u Judenburg u Austriji, gde će 1945.g. stradati.

Većini rukovodioca Crnogorske federalisticke stranke krajem Drugog svetskog rata je suđeno od strane nove vlasti zbog saradnje sa talijansko-nemačkim okupacionim vlastima. Deo članova stranke od početka ustanka 1941.g. bio je u partizanima i kasnije su bili rukovodioci u novoj jugoslovenskoj državi.

[vitez koja]

Jugoslovenska nacionalna stranka

Jugoslovenska nacionalna stranka je bila politička stranka u Kraljevini Jugoslaviji između 1932. i 1941.godine.

Dana 6. januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, ukinuo Ustav i zabranio sve političke partije. Godine 1931. kralj uvodi novi Ustav i formalno vraća političku slobodu, iako je de facto, veliki deo političke moći ostajao njemu i vladi.

U maju 1932, pod vođstvom premijera Petra Živkovića formirana je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija, kao režimska stranka u zemlji. Sastavni delovi JRSD su bili prorežimski kadrovi Narodne radikalne stranke, Demokratske stranke i desno katoličko krilo Slovenačke narodne stranke.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U junu 1933.g., Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija menja ime u Jugoslovenska nacionalna stranka i postaje zastupnik centralizma i jugoslovenskog nacionalizma. Od 1932. do 1935, general Petar Živković, Milan Srškić i Nikola Uzunović su bili premijeri dok je Jugoslovenska nacionalna stranka bila na vlasti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Smrt kralja Aleksandra i raspisivanje novih izbora su bili ozbiljan udarac Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci i njenom lideru Bogoljubu Jevtiću. Posle izbora (na kojima je ipak pobedila JNS) Milan Stojadinović (bivši član JNS) je formirao novu stranku, pod nazivom Jugoslovenska radikalna zajednica, zajedno sa Slovenačkom narodnom strankom i Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom i postao premijer, izbačivši Jugoslovensku nacionalnu stranku sa političke scene.

Jugoslovenska nacionalna stranka je prešla u opoziciju i nije učestvovala na izborima 1938, iako je dobar deo članova stranke bio na listi opozicionog Bloka narodne sloge.

Posle Aprilskog rata 1941.g. Jugoslovenska nacionalna stranka je raspuštena.

[vitez koja]

Jugoslovenska muslimanska organizacija

Jugoslovenska muslimanska organizacija (Jugoslovenska muslimanska organizacija), nastala posle Prvog  svetskog rata, bila je stranka jugoslovenskih Muslimana u Kraljevini SHS i Jugoslaviji.

Potreba o osnivanju posebne muslimanske političke stranke je kulminirala nakon završetka Prvog svetskog rata i teškog stanja u kojem su se našli muslimani a pogotovo zemljoposednici. U to doba, političko okupljanje muslimana, kao i ostalih zajednica u Bosni i Hercegovini, se uglavnom odvijalo se oko političkih listova koji se tada osnivaju. Političku grupu oko lista Vrijeme, činili su Mehmed Spaho, dr. Halid-beg Hrasnica, Sakib Korkut i drugi a nazivali su se Muslimanska organizacija. Svoj program su istakli u prvom broju lista Vrijeme od 08. januara 1919. godine. U isto vreme, u Tuzli je 29. decembra 1918. održan sastanak grupe muslimana s ciljem stvaranja jedinstvene muslimanske političke organizacije. Glavna ličnost ove grupe bio je tuzlanski muftija Ibrahim ef. Maglajlić. Izloženi program i ciljevi su bili skoro identični onima iz Muslimanske organizacije. Vremenom dolazi do objedinjavanja ove dve političke grupe muslimana u Jugoslavensku muslimansku organizaciju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jugoslavenska muslimanska organizacija osnovana je u Sarajevu 16. februara 1919.godine. Prvi predsednik JMO bio je tuzlanski muftija Ibrahim Maglajlić. Imala je i svoj političko-informativni list - Pravda.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Na izborima za ustavotvornu skupštinu održanim 28. novembra 1920. godine, JMO je ostvarila 24 mandata u skupštini. Politički uspeh novoformirane JMO je bio iznenađenje za sve tadašnje političke stranke. To se posebno odnosilo na tadašnje političke krugove u Beogradu.

Pri formiranju ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, u njen sastav su na osnovu izbornih rezultata ušla 24 poslanika JMO među kojima je bio i Mehmed Spaho koji je u to vrijeme bio najistaknutiji član stranke. U martu 1921. godine, JMO je formirala delegacija za pregovore s Vladom, koju su sačinjavali: dr. Mehmed Spaho, dr. Hamdija Karamehmedović i Osman Vilović. Ista delegacija je 15. marta iste godine sklopila sporazum sa mandatarom Vlade Nikolom Pašićem. Ovim sporazumom Pašić se, pored očuvanja teritorijalne kompaktnosti Bosne i Hercegovine, obavezao i na osiguranje versko-prosvetne autonomije.

Ustavotvorna skupština je 28. juna 1921. godine nakon niza problema i političkih dogovora donela Vidovdanski ustav. JMO je glasala za ovaj ustav pod uslovom da se prilikom organizacije državne uprave u Bosni i Hercegovini poštuju njene istorijske granice, odnosno da će se očuvati teritorijalna kompaktnost Bosne i Hercegovine.

Zbog neispunjenja većine dogovorenih stvari, veliki broj poslanika JMO u skupštini Kraljevine SHS je zbog toga zagovarao ideju da se prekine saradnja sa vladinom koalicijom. Oko ove ideje pojavila se podijeljenost u redovima stranke. Grupa na čelu sa prvim predsednikom JMO Ibrahim ef. Maglajlićem, je bila za ostanak u koaliciji, dok je grupa koju je predvodio Mehmed Spaho bila protiv svake saradnje sa koalicijom.

Grupa koja je bila za nastavak koalaicije je imala 13 od ukupno 24 poslanika u skupštini. Zbog svega toga 01. februara 1922. godine Mehmed Spaho je podneo ostavku na ministarsku dužnost, čime prelazi u opoziciju iako njegova stranka, zahvaljujući odnosu snaga u Poslaničkom klubu u Skupštini, ostaje u vlasti.

Sukob ove dve grupe je kulminirao na zasedanju Centralnog odbora JMO održanom 14-16. aprila 1922. godine. Najvažniji zaključak sa ove sednice Centralnog odbora je odluka da se juna 1922. sazove Zemaljska skupština stranke, koja treba presuditi u sukobu između dve nastale frakcija. Na Zemaljskoj skupštini održanoj 15. juna 1922. godine, grupa koju je predvodio Mehmed Spaho odnela je definitivnu pobedu, što će njemu lično pomoći da profitira kao nesporni lider ne samo stranke nego i većine Muslimana.

Poražena stranačka frakcija obrazuje Privremeni odbor nove organizacije u koji su ušli muftija Ibrahim ef. Maglajlić kao predsednik, Osman Vilović kao potpredsednik, i Ahmet Šerić kao sekretar. Osim toga definisano je i to da će nova stranka pokrenuti svoj list pod nazivom «Istina», koji će izlaziti dva puta sedmično, a uređivaće ga Sakib Korkut. Nova stranka nazvana je JMNO (Jugoslovenska muslimanska narodna organizacija).
Stranka je imala značajan uticaj u islamskim verskim institucijama i dominirala je političkom životu u Bosni. Stranka je apelovala na muslimane širom Jugoslavije, pozivajući ih da ne migriraju u Tursku. JMO nije mnogo naglašavala nacionalnu svest nego više versku pripadnost muslimanskog elementa u Jugoslaviji.
JMO je 1921. pristupio vladajućim srpskim strankama. Podrška JMO je bila važna radi donošenja novog Ustava. Vrlo brzo JMO napušta tu koaliciju i prelazi u opoziciju.

JMO je radi toga stupio u kratkotrajni savez sa Slovenačkom narodnom strankom i Hrvatskom seljačkom strankom, međutim 1925. i taj savez se raspao.

Godine 1927. JMO je stupio u koaliciju sa Jugoslovenskom demokratskom strankom pod nazivom "Demokratska zajednica". Na izborima 1927. doživeli su neuspeh. Posle izbora JMO se priklonio vladajućim strankama.

Sa šestojanuarskom diktaturom JMO je zvanično ukinuta i njeno vodstvo mahom hapšeno. Posle smrti kralja Aleksandra i povratka političkih sloboda, JMO je reorganizovana a Spaho se opredelio za ulazak u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, sa srpskim radikalima i Slovenačkom narodnom strankom. JMO je kao član JRZ učestvovala u vladi Milana Stojadinovića a posle izbora 1938. i u vladi Dragiše Cvetkovića.

Jugoslovenska muslimanska organizacija je prekinula sve aktivnosti nakon Aprilskog rata 1941.

[vitez koja]

Slovenacka narodna stranka

Slovenačka narodna stranka (SLS - sl. Slovenska ljudska stranka) je bila politička stranka slovenačkog naroda između 1892. i 1941. i delovala je u Austrougarskoj i Jugoslaviji.

Osnovana je 1892. pod nazivom Katolička narodna stranka (Katoliška ljudska stranà). 1905. promenila je ime u Slovenska ljudska stranka (SLS). Strankom je dominiralo katoličko sveštenstvo, a program se zasnivao na očuvanju slovenačkog identiteta.

Zahvaljujući snažnoj podršci među slovenačkim seljaštvom, Slovenska ljudska stranka je početkom 20. veka postala najjača politička stranka u Sloveniji. Za vreme prvog svetskog rata, SLS se pod vođstvom dr.Antona Korošeca zalagala da se Austrougarska preuredi na tri savezne jednice i da se formira treća država koja bi okupljala južnoslovenske narode. U skladu s tim je SLS 1917. podržala tzv. Majsku deklaraciju Jugoslovenskog kluba u austrijskom parlamentu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Nakon što je postalo očito da će se Austrougarska raspasti, SLS u jesen 1918. godine učestvuje u stvaranju Narodnog saveta u Zagrebu koje je proglasilo Državu SHS. Nakon što je mesec dana kasnije formirana Kraljevina SHS, SLS učestvuje u njenim vladama.

Za vreme Kraljevine SHS, SLS je pod vođstvom Korošeca najčešće podržavala vladu u Beogradu, kao i njenu centralističku politiku, mada joj se ponekad suprotstavljala. Za vreme šestojanuarske diktature je bila zabranjena, da bi nakon ponovno uspostavljanja demokratije ponovo učestvovala u beogradskim vladama.

Nakon Aprilskog rata 1941. godine, SLS se raspala na frakciju koja je bila za saveznike, i frakciju koja je sarađivala sa italijanskim okupatorom.

Nakon zavrsetka rata, 1945.g. zabranjen joj je rad.

[vitez koja]

Jugoslovenska radikalna zajednica

Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost) je bila politička stranka u Kraljevini Jugoslaviji. Po skraćenici JRZ odomaćilo joj se ime Jereza kao neka vrsta nadimka.

Stranka je formirana od strane jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića 1935. godine. Program i statut stranke, sa potrebnim brojem potpisa 19. avgusta 1935.g. svečano je podneta prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
JRZ je bila podeljena de facto na tri dela: u Srbiji JRZ su činili veći deo članova Narodne radikalne stranke i manji delovi Jugoslovenske nacionalne stranke; u Sloveniji, JRZ je bila zastupljena od kadrova Slovenačke narodne stranke, koja je bila očuvala svoju unutrašnju strukturu. Jugoslovenska muslimanska organizacija je bila predstavnica Muslimananskog naroda i činila je treći element JRZ.

U njenom programu stajalo je da "poštovanje triju imena našega naroda - Srbin, Hrvat i Slovenac i njihove ravnopravnosti, poštovanje tradicije, jer će se na taj način razvijati međusobno poverenje." Hrvatska seljačka stranka i strane diplomate imali su utisak da je JRZ osnovana sa ciljem da se postavi politički obruč oko Hrvata, odnosno da se izoluje HSS. Ipak, izgleda verovatnije da su i Stojadinović i knez Pavale u JRZ videli sredstvo da se Maček natera na kompromis. U toku organizovanja Jereze, Stojadinović je Sloveniju, odnosno Dravsku banovinu, prepustio Korošecu kao njenom faktičkom gospodaru. Mehmed Spahu, prepustio je nadmoćnu ulogu u krajevima bivše Bosne i Hercegovine, čime je od sebe odbio većinu tamošnjih Srba.

Uporedo sa osnivanjem sreskih i mesnih odbora JRZ, u martu i aprilu 1936. teklo je organizovano okupljanje omladine na području Srbije. Najpre je oformljena kompletna organizacija na teritoriji Uprave grada Beograda (Beograd, Zemun i Pančevo), da bi tokom 1936. i 1937. godine bili stvoreni sreski i mesni odbori po mnogim mestima u Srbiji. Konačni organizaciani oblik Omladina JRZ dobila je na Kongresu održanom 24. oktobra 1937. u Beogradu, kada su usvojeni Program i Statut i izabran Glavni odbor na čelu sa dr Bojanam Pircem.

Omladinska organizacija JRZ pokretala je i svoja glasila. U oktobru 1936. izašao je prvi broj 'Zajednice', da bi se list ugasio krajem 1937, kada je pokrenuta 'Omladinska reč', koja je izlazila tokom 1938. godine. Omladina JRZ odigrala je veliku ulogu u predizbornoj kampanji Milana Stojadinovića tokom oktobra, novembra i decembra 1938, ali je padom Stojadinovićeve vlade u februaru 1939. i omladinsku organizaciju zahvatila duboka kriza. Rascep u JRZ doveo je i da podvojenosti unutar omladinskih redova. Radikalske omladinske organizacije su gubile prvobitnu ulogu i polako nestajale kao forma organizovanja omladine ove stranke.

Predstavnik JRZ Milan Stojadinović je bio na funkciji premijera od 1935. do 1938.godine.
 
1941. godine nakon Aprilskog rata JRZ se raspala.

[vitez koja]

Hrvatska federalisticka seljacka stranka

Hrvatska federalistička seljačka stranka (HFSS) je bila međuratna hrvatska politička partija desnog usmerenja, nastala 1926. godine od Hrvatske zajednice i disidenata Hrvatske seljačke stranke.

Osnovao ju je Ante Trumbić, koji je od 1924. bio član Hrvatske zajednice, iako je 1925. izabran za narodnog poslanika na listi HRSS-a, sa kojom prekida saradnju nakon njenog pomirenja sa monarhističkim državnim uređenjem.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
13. septembra 1925. sa narodnim poslanicima Hrvatske zajednice i disidentima HRSS-a (tad već HSS-a) osniva Hrvatski narodni federalistički klub te političku organizaciju Hrvatski narodni federalistički savez.

Savez je 10. januara 1926. postao Hrvatska federalistička seljačka stranka, čiji je predsednik postao Ivan Lorković (dotadašnji predsednik Hrvatske zajednice, koja prestaje postojati). God. 1927. HFSS pristupa u drugi Hrvatski blok, sa Hrvatskom strankom prava Ante Pavelića.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Nakon atentata u Narodnoj skupštini (1928) priključuje se HSS-u u bojkotu rada skupštine.

Raspuštena je uvođenjem Šestojanuarske diktature 1929. godine.

[vitez koja]

Samostalna demokratska stranka

Samostalna demokratska stranka je politička stranka koja je delovala u Jugoslaviji od 1924. do 1946. godine. Okupljala je uglavnom Srbe, i to tzv. prečane - odnosno Srbe koji su živeli na području bivše Austro-Ugarske.
Osnovao ju je Svetozar Pribićević istupivši iz Demokratske stranke, odnosno optuživši njeno tadašnje rukovodstvo za šurovanje sa separatistima, odnosno zagovornicima federalnog sistema u Kraljevini SHS.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Međutim, 1927. SDS upravo na toj platformi s Hrvatskom seljačkom strankom stvara Seljačko-demokratsku koaliciju. Stranka će zbog toga biti izložena progonima za vreme šestojanuarske diktature, a Pribićević je uhapšen.

Nakon njegove smrti stranku je vodio Srđan Budisavljević.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Godine 1939. je SDS nakon sporazuma Cvetković-Maček ušla u vladu i u njoj ostala do aprilskog rata.

Nakon uspostave Demokratska Federativna Jugoslavija  1945.godine, joj je zabranjen rad.

[ViribusUnitis]

Post #65. HSS se nije raspao za vrijeme rata. Bio je zabranjen jer u NDH nije bilo stranaka (osim ogranka NSDAP-a koji je okupljao njemačku manjinu, ali to je detalj). Desno krilo je prišlo Paveliću, centar je šutio i čekao, a lijevo krilo NOP-u. U okviru ZAVNOH-a je obnovljen rad HRSS-a. Također su u okviru OF djelovale neke slovenske stranke. HRSS i dio stranaka (Demokratska, Republikanska, Zemljoradnička) nastavile su rad i poslije rata, čak su jedno kratko vrijeme, od marta do novembra 1945. opoziciono djelovale u Privremenoj Narodnoj skupštini. Stranke nikada u FNRJ nisu formalno zabranjene, a zanimljivo je da se KPJ nikada nije registrirala kao stranka kod nadležnog ministarstva. Formalno je djelovala kroz Narodni front.
50-tih godina razmišljalo se da se reaktivira Šubašić i da mu se da položaj potpredsjednika Sabora NRH, ali se od toga odustalo, premda je ideja bila politički mudra.
Zakonskih, formalnih prepreka za rad stranaka nije bilo. List HRSS-a "Slobodni dom" izlazio je do 1963. Tako da se ta godina može uzeti kao prestanak rada HRSS-a. I još par stranaka je tako djelovalo do 50-tih godina, ali u jako ograničenom obimu i bez prisustva u javnosti. Sve do Ustava iz 1974. u Jugoslaviji je bilo formalno moguće osnovati stranku što, znamo, nije imalo praktičnog značaja. Tek Ustav iz 1974. formalno propisuje da je SKJ "vodeća snaga" itd. i uvodi Partiju u državu.
I u nekim državama Istočnog bloka formalno su postojale stranke, ali su, pretpostavljate, bile jako mirne i poslušne.