Razvoj i funkcionisanje postanskog saobracaja na prostoru nekasnje Jugoslavije

[vitez koja]

Prve radio-telegrafske stanice nabavila je Srpska vojska, pripremajući se za Balkanske ratove. Nabavljene su stanice za Vrhovnu komandu i štabove armije. U Nišu je 1915. godine postavljena radio-telegrafska stanica za održavanje veze između Vrhovne komande i srpske vlade, sa Bukureštom i Atinom, a preko njih sa saveznicima, koja je iste godine uništena.
Ministarstvo vojske i mornarice nabavilo je 1919. godine radio-telegrafsku stanicu za održavanje veze vlade u Beogradu, sa delegacijom koja je učestvovala na mirovnim pregovorima u Francuskoj, kao i za primanje i davanje novinskih izveštaja. Po okončanju pregovora, Vojska je stanicu, montiranu na Banjici, ustupila Ministarstvu pošta i telegrafa, koje je preko nje uspostavilo saobraćaj sa Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i Bugarskom, a kasnije i sa drugim državama. Radio stanica na Banjici bila je u funkciji do marta 1928. godine, kada je zbog zastarelosti opreme demontirana, a zemljište ustupljeno za zidanje vojnih zgrada.

U upotrebi je 1927. bilo oko 1.150 telegrafa, preko kojih je ostvarivana telegrafska veza unutar države i sa inostranstvom. Od značaja su bile veze sa Albanijom (2 veze), Austrijom (5), Bugarskom (2), Grčkom (3), Francuskom (1), Italijom (7), Rumunijom (3), Mađarskom (3), Čehoslovačkom (3). Godišnje je izmenjivano između 4 i 6 miliona telegrama u unutrašnjem saobraćaju i 500.000–600.000 u međunarodnom. Posebna pažnja je posvećena bežičnoj telegrafiji.Radio-telegrafski saobraćaj obavljan je na osnovu međunarodnih radio-telegrafskih konvencija iz 1922 (London) i 1927 (Vašington).

Telegrafski saobraćaj bio je u stalnom opadanju. Razlog je bila loša organizacija telegrafske službe i loš kvalitet vodova, po kojima su se teško uspostavljale teleprinterske veze, koje su u to vreme bile u ekspanziji. Teleprinteri su aparati konstruisani da rade kao telegrafske pisaće mašine, što je omogućilo jednostavnu manipulaciju i ukinulo potrebu za posebnom obukom, kakvu su zahtevali Hjuzovi ili Bodoovi telegrafi.

[vitez koja]

U toku 1922. godine raspisan je konkurs za otvaranje radio stanica, jer država nije bila u mogućnosti da ih sama otvori i eksploatiše. U to vreme postojale su u Evropi samo tri grupe koje su gradile i eksploatisale radio-telegrafske stanice: Nemačka - Telefunken i Lorenc, Engleska – Markoni i Francuska – Generalna kompanija Telegrafija bez žica. Na konkurs su stigle dve ponude, firme Markoni i Generalne kompanije Telegrafija bez žica. Koncesiju u oblasti radio saobraćaja dobila je francuska kompanija ,,TSF”, koja je 1924. godine sagradila otpremnu stanicu ,,Beograd-Rakovica”. Program je emitovan od 1924. do 1929. godine. Zahvaljujući postojanju ove stanice, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postala je članica Međunarodne unije za radiodifuziju (UIR), prilikom njenog osnivanja 1925. godine.
Radio-difuzna kompanija ,,Radio Beograd” otpočela je emitovanje programa u martu 1929. godine iz zgrade Akademije nauka i umetnosti.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Broj vlasnika ipretplatnika radio aparata brzo je rastao – od 67 u 1924. na 7.503 početkom 1929, ali je u tom periodu gotovo 2/3 slušalaca bilo „okrenuto“ prema emisionoj radio stanici u Zagrebu.

Koncesija je važila na trideset godina, posle čega je bilo predviđeno da kompletne instalacije, zemljište i zgrade prelaze u vlasništvo države, a posle jedanaest godina eksploatacije, država je imala i pravo na otkup.Bilo je predviđeno da stanica osigurava danonoćni saobraćaj sa mestima udaljenim 3000 kilometara u Evropi, Azijskoj Turskoj i Severnoj Africi, a sa mestima na većoj udaljenosti veza bi bila uspostavljena preko stanice Sen Asizi kod Pariza.
Stanica “Glavni Radio-Telegraf Beograd-Rakovica-Vračar” imala je u Rakovici Odeljenje za proizvodnju struje sa visokom učestanošću, odnosno otpremnu stanicu, i Odeljenje za prijem na Velikom Vračaru (Zvezdari) gde su bili smešteni aparati za dupleksni rad - istovremeno primanje i otpravljanje telegrama. Za treći deo stanice, Biro u centru grada, država je ustupila prostorije u Knez Mihajlovoj ulici 42, a tu su se primali i otpravljali telegrami brzinom od 100 reči u minuti. Kompanija je obezbedila i jedan radio-telegrafski-telefonski aparat, za unutrašnje veze u samoj zemlji, za novinske, berzanske i metereološke izveštaje, koji su se emitovali po odobrenju Ministarstva pošta i telegrafa.

Tokom 1926. godine država je objavila uslove za davanje dozvole privatnom društvu za instaliranje i eksploatisanje moderne radiofonske emisione stanice, o svome trošku i staranju, a pod državnom kontrolom, u Beogradu ili bližoj okolini. Uslov je bio da stanica bude udaljena najviše 5 kilometara od varoškog rejona, da pokriva mesta udaljena do 500 kilometara i da služi za saopštenje radiofonskih vesti namenjenih širokoj publici: dnevnih vesti, metereoloških izveštaja, berzanskih kurseva, javnih predavanja, muzike, opere i svih vesti kojima se širi nauka i umetnost.
Društvo Radio A.D. Beograd dobilo je koncesiju na petnaest godina i početkom 1928. godine potpisan je Ugovor sa državom. Ugovorom je bilo predviđeno da se svi novi izumi u radiofoniji, koji se u stranim stanicama koriste barem godinu dana, moraju primeniti i u beogradskoj stanici, što pokazuje sa koliko ozbiljnosti je država pristupila razvoju radiofonije, vodeći računa o najnovijim izumima i trendovima u toj oblasti.
Emisiona stanica Radio Beograd A.D. prvobitno je smeštena na trećem spratu i mansardi zgrade Akademije nauka, na krovu zgrade između dva stuba od 25 metara prevučena je antenska žica, a glavni studio na drugom spratu zgrade. Svečano otvaranje programa obavljeno je 24. marta 1929.godine, kada je emitovana radio drama "Đakon Stefan i dva anđela".

[vitez koja]

Ministarstvo pošte i telegrafa je prilikom sastavljanja ugovora vodilo računa o kvalitetu i trajanju programa. Da bi se očuvao kvalitet programa, Društvo je bilo dužno da na programske troškove, na godišnjem nivou, potroši 5 miliona dinara. Program je bio podeljen na poučni- naučna predavanja, predavanja iz higijene, poljoprivrede, časovi stranih jezika, zabavni program- drame i skečevi i informativni program- vesti i sport, kao i prenos manifestacija.
Ministarstvo je bilo zaduženo za naplatu pretplata, taksi i prijavljivanje radio aparata. Pretplate su bile različite: za stalne aparate 300 dinara godišnje, za prenosne 800 dinara, a za prodavce radio aparata 1200 dinara. Društvu Radio A.D. Beograd je prvobitno pripadalo 60% od iznosa pretplate. Najviše pretplatnika bilo je među zanatlijama, privatnim činovnicima, trgovcima, državnim činovnicima a najmanje među studentima. Pretplate su bili oslobođeni, između ostalih: kraljevski Dvor, aktivni ministri, Ministarstvo Pošte i telegrafa, itd.
Ministarstvo je predviđalo i kazne za nelegalno slušanje radija. Pravilnik o bespravnoj instalaciji radio aparata predviđao je kaznu u iznosu trogodišnje pretplate i oduzimanje aparata; ukoliko nije bilo mogućnosti da se kazna naplati, predviđena je zatvorska kazna - dan zatvora za svakih 60 nenaplaćenih dinara; aparati su, posle određenog vremena, ukoliko ih vlasnik ne bi ustupio ili prodao, predavani Udruženju radio amatera Jugoslavije.
Godine 1934. započela je sa radom emisiona stanica Društva Radio A.D. Beograd na Makišu.
Razvoj radiofonije u našoj zemlji imao je dosta poteškoća. Ministar Branko Kaluđerčić u svom ekspozeu 1936. godine, izložio je da su antenske snage stanica male, a talasne dužine nepovoljne, što je onemogućavalo prijem preko manjih i jeftinijih aparata. Cene radio aparata bile su previsoke, u manjim mestima nije bilo struje za punjenje akumulatora, a prijem je često ometan zbog korišćenja raznih aparata: rentgena, tramvaja, električnih reklama, ventilatora, liftova, zubnih uređaja, rada bioskopa.
S obzirom na nagli razvoj radiofonije u celoj zemlji, ukazala se potreba za podizanjem većeg broja stanica, sa većom emisionom energijom. Ministarstvo pošta i telegrafa potpisalo je novi ugovor sa Društvom Radio A.D. Beograd o podizanju nove centralne radio stanice u Makišu i mreže relejnih stanica na ugovornom području. Pored toga, Ministarstvo je napravilo i plan izgradnje radiofonskih stanica u državnoj režiji, za period od 1937. do 1939. godine. U tom periodu podignute su dve kratkotalasne stanice koje su bile pod nadzorom Centralnog presbiroa. Početni signal bio je prvi takt pesme Milkina kuća na kraju. (Pred Drugi svetski rat, početni signal zamenjen je prvim taktom Hej, trubaču s bojne Drine).

[vitez koja]

Društvo Radio A.D. Beograd podiglo je jednu relejnu stanicu predviđenu novim ugovorom, a Kompanija telegrafija bez žica dve kratkotalasne stanice u Rakovici, 1940. godine. Dalji razvoj ove oblasti u našoj zemlji prekinuo je početak Drugog svetskog rata.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ministar finansija dvadesetih godina i najdugovečniji predsednik vlade tridesetih godina, Milan Stojadinović,
bio je jedan od najvećih akcionara „Radio Beograd a. d.“ i predsednik Upravnog odbora ove firme. Krajem
tridesetih godina, „Radio Beograd a. d.“ donosi dividende od 12 do 20%. Za razliku od Britanije ili SAD, radio-prijemnici su u Jugoslaviji bili privilegija ne samo bogatijih, već i obrazovanijih ljudi. Na primer, u zemlji u kojoj su tri četvrtine stanovništva činili seljaci, samo 5,58% zemljoradnika bili su vlasnici radio-aparata, a oni koji su se bavili beznačajnim slobodnim profesijama su pred rat 1939. godine imali 8,6% radio-aparata.

Ne samo da je radio-aparat bio skup (oko dve prosečne mesečne plate), već je i pretplata bila dosta skupa. Na godišnjem nivou, ona je koštala kao 300 dnevnih novina (300 dinara), ili skoro četvrtinu prosečne plate. Ako se setimo da je prosečno seosko domaćinstvo ostvarivalo 121 dinar prihoda mesečno, onda ne čudi što se na vrhuncu krize, 1932. godine, odjavilo 27,6% pretplatnika. Ipak, srazmera radiopretplatnika u stanovništvu bila je veća nego u Grčkoj i Bugarskoj, ali za 50% manja nego u Rumuniji i pet puta manja nego u Mađarskoj. Dugo će jugoslovenskim tržištem dominirati Filips, a Telefunken će biti drugi, pri čemu je ovaj Simensov partner značajno napredovao krajem tridesetih godina u okviru opšte dominacije uvoza iz Nemačke.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Telefoni su bili slaba tačka tehnološkog razvoja Srbije. Na kraju Prvog svetskog rata Beograd je imao samo dva ormara sa po 100 priključaka, koje su mogli da koriste jedino država i vojska. U doba ujedinjenja novih delova zemlje sa Srbijom, telegrami sa proklamacijama narodnih veća iz raznih krajeva zemlje su satima čekali neisporučeni, jer je postojala samo jedna linija. Prva telefonska linija sa obližnjim Smederevom uspostavljena je tek 1925. godine.

Uvođenje automatskih telefonskih centrala označavalo je za mnoge obične građane dolazak novog doba, u kome više nije bilo uobičajenih problema sa ranijim centralama sa ručnom službom poput prekida veze, dugih čekanja ili pogrešnih brojeva. Poslovičan je bio i umor 20–30 telefonistkinja koje su radile u jednoj smeni beogradske centrale.
Štampa je prenosila da su se službenice onesvešćivale i padale za svojim aparatima od zamora: “U telefonskoj centrali u Beogradu stanje osoblja je očajno. Četrdeset telefonistkinja već boluju od teškog i zamornog rada. Preopterećenost je povećana jer bolesne nisu dobile zamenu, tako da se čitav posao svalio na one koji se još nisu razbolele. Posao je, pak, povećan jer se u poslednje vreme broj telefonskih veza povećao za oko 1.000 brojeva. Publika se žali, mada bedno osoblje i sebe žrtvuje da odgovori pozivu, ali ne može uspeti”.
  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]  
Prva automatska centrala puštena je u rad u Ljubljani, a u toku je bilo montiranje i zagrebačkog postrojenja
istog tipa. U međuvremenu je otvorena automatska centrala u Novom Sadu, 17. aprila 1927. godine. Novosadska moderna centrala firme Simens imala je ukupni kapacitet od 1.000 brojeva, a još 500 brojeva je dodato 1937. godine. Dugo očekivana nova automatska telefonska centrala predstavljala je vrlo značajnu prinovu gradu. Zajedno s mostom na Dunavu, koji je iste godine završen i pušten u saobraćaj, centrala Simens bila je senzacija godine.

U zgradi u Кosovskoj ulici u Beogradu je 06. septembra 1930.godine montirana automatska telefonska centrala sa 11.000 brojeva, kao i nova centrala za međugradske linije. Centrala je puštena u rad noću, 5. septembra 1931. godine. Opremu su činili uređaji nabavljeni na račun reparacija. Otvaranju centrale prisustvovao je ministar saobraćaja Lazar Radivojević, njegov pomoćnik inž. Dobrosav Ratajac, kao i velik broj šefova i osoblja PTT struke. Načelnik T. T. odeljenja inž. Katušić držao je predavanje, propraćeno filmom, u kojemu je prikazao istorijat naše telefonske službe kao i funkcionisanje
nove automatske centrale.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prestonička štampa pokazala je živo interesovanje za ovaj dogadjaj. Pojedini napisi sadrže ne samo obaveštenja o radu automatskom centralom nego i podatke sa ilustracijama.
    
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Napretku telefonskog saobraćaja doprinelo je proširenje postojećih i nabavka novih telefonskih centrala. To se odrazilo i na povećanje broja telefonskih pretplatnika, kojih je 1924. bilo 22.500, a 1929. već oko 30.000, 1935. oko 83.000.

[vitez koja]

01. septembra 1935.godine, osniva se Ministarstvo pošta i telegrafa Kraljevine Jugoslavije i donosi Uredba o organizaciji Ministrstva pošta, telegrafa i telefona. Osnova se Balkanska unija pošta i telekomunikacija koju čine Jugoslavija, Rumunija, Turska i Grčka.

U političkom životu jugoslovenske kraljevine od 1. decembra 1918. do 27. marta 1941.g. promenilo se ukupno 38 vlada. U njima je dužnost ministara i zastupnika ministara obavljalo čak 217 ličnosti sa često sasvim suprotnim političkim gledištima, afinitetima, životnim pogledima, iskustvom, obrazovanjem. Trajanje ministarskih mandata bilo je najčešće veoma kratko. U 24 promene Ministarskog saveta (vlade), do kojih je došlo u periodu od ujedinjenja decembra 1918. do zavođenja diktature januara 1929, bilo je 26 smena u Ministarstvu pošta i telegrafa. Tu dužnost je obavljalo 12 različitih ličnosti. Među njima Velja Vukićević je bio ministar u šest vlada, Benjamin Šuperina u četiri, Mate Drinković u tri, Edo Lukinić, Slavko Miletić, Vlajko Кojić i Bogoljub Кujundžić u dve vlade. Čak i u slučajevima kada je jedna ličnost više puta vršila dužnost ministra u jednom ministarstvu, kontinuitet je izostajao. Za gotovo sve ministre je karakteristično da su na čelna mesta u ministarstvima dolazili bez jasnih vizija šta i kako treba raditi. Sa svakim novim ministrom stizali su i novi pomoćnici, novi načelnici, novi službenici, što je smene ministara činilo dramatičnijim. Tako je državna politika u svakom ministarstvu gubila načelan, a dobijala izrazito politički, partijski, lični pečat.

Sve do početka Drugog svetskog rata rađeno je na usklađivanju poštanske mreže sa potrebama društva i privrednim mogućnostima.

[vitez koja]

Izvor:
“Saobracaj i veze Kraljevine Jugoslavije 1918.-1941.g.”
www.unilib.bg.ac.rs
www.beogradskonasledje.rs
www.postesrpske.com

Toliko za sada, nastavicu dalje sa:
"POSTANSKI SAOBRACAJ U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI PRED POCETAK I U TOKU PRVE GODINE DRUGOG SVETSKOG RATA"

[JASON]

Писмо Књаза Милоша
надзорнику пошта Јакову Јакшићу 

Не изостављам јавити вам, да сам веће тачности ради, у рачунима трошкова татара наших, идући у Цариград и долазећи одонуд, трошкове њине на путу овако определио:
1.За трошак на кирију за коње, од Јагодине до Цариграда, по 120 на коња, па колико коња устреба, онолико по 120 гроша да се даде татарима.
2.На јело, пиће и напојницу суруџијама на путу на дан по 14 гроша.
По тому препоручујем и вама да се по овој тарифи у призренију татара наших у напредак и од садашњега послани преко Богдана владате, разрачунавши у призренију под N⁰ 2. дана, за које мисли татарин доћи у Цариград, све по 14 гроша на дан. Тако ћете ви одавде толико им давати, а тако депутати из Цариграда до овде, којима сам такође о предмету овом писао.

Дано у Крагујевцу 21. маја 1837.                                                                                                                                                    Милош Обреновић, књаз сербски

[vitez koja]

Писмо Књаза Милоша
надзорнику пошта Јакову Јакшићу 

Не изостављам јавити вам, да сам веће тачности ради, у рачунима трошкова татара наших, идући у Цариград и долазећи одонуд, трошкове њине на путу овако определио:
1.За трошак на кирију за коње, од Јагодине до Цариграда, по 120 на коња, па колико коња устреба, онолико по 120 гроша да се даде татарима.
2.На јело, пиће и напојницу суруџијама на путу на дан по 14 гроша.
По тому препоручујем и вама да се по овој тарифи у призренију татара наших у напредак и од садашњега послани преко Богдана владате, разрачунавши у призренију под N⁰ 2. дана, за које мисли татарин доћи у Цариград, све по 14 гроша на дан. Тако ћете ви одавде толико им давати, а тако депутати из Цариграда до овде, којима сам такође о предмету овом писао.

Дано у Крагујевцу 21. маја 1837.                                                                                                                                                    Милош Обреновић, књаз сербски

Da,da... Sa Milosem nije bilo sale!!

[vitez koja]

POSTANSKI SAOBRACAJ U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI PRED POCETAK I U TOKU PRVIH GODINA DRUGOG SVETSKOG RATA



Izbijanjem rata Nemačke privredne potrebe se povećavaju. Nakon kapitulacije Francuske, juna 1940., što je u Jugoslaviji doživljeno kao pravi šok, nastaje preokret i u našim trgovinskim odnosima sa Nemačkom. Balansa u Evropi više nema i od trgovinskog partnera Nemačka postaje bahati gospodar koji počinje sa diktatima.

Prvo je Namačka tražila da promenimo kurs dinara u odnosu na marku, i dinar je devalviran. Postavljaju strože uslove u razmeni stalno povećavajući kontigente robe tako da domaće tržište počinje da oskudeva. Praktično nas dovode u ponižavajući položaj i potpunu ekonomsku porčinjenost.

Stavljeno nam je odmah do znanja da nećemo moći više da trgujemo sa nemačkim protivnicima, da bi vrlo brzo Nemačka tražila da se obavežemo da ništa nećemo izvesti trećim zemljama bez njene saglasnosti. Tako je borski rudnik, koji je napravljen francuskim kapitalom, radio samo za Nemce. Bio je to vrhunac naše ekonomske potčinjenosti Nemačkoj.

Obavezali smo se i da damo 7000 radnika za rad u nemačkim rudnicima, jer je zbog mobilizacije ona ostala bez rudara.Sa isporukama svoje robe nama, kao i sa plaćanjem, Nemci su počeli znatno da kasne.

Početkom 1941. godine položaj neutralne Jugoslavije u zaraćenoj Evropi je postao kritičan. Nemačke trupe su se, nakon brze okupacije zapadne i srednje Evrope, spremale da iz Rumunije pređu u Bugarsku i napadnu Grčku. Кada je početkom marta Bugarska pristupila Silama Osovine, Jugoslavija se našla u potpunom okruženju.

Jugoslovenska vlada je, prateći događaje u Evropi i osvajanja nacističke Nemačke, očekivala da će i Kraljevina Jugoslavija biti napadnuta. Zato je tražila način kako da izbegne taj očekivani sukob. Jedan od načina da se reše bezbednosni problemi Kraljevine Jugoslavije bilo je i potpisivanje pakta sa Nemačkom 25. marta 1941. godine. Povoljni uslovi za Kraljevinu Jugoslaviju u ovom ugovoru nisu bili garancija da će biti i ispoštovani od Hitlera. Suprotna odluka značila je siguran rat sa Nemačkom i njenim saveznicima koji su okruživali Kraljevinu Jugoslaviju, sa svih strana osim kratke granice sa Grčkom na krajnjem jugu. U toku noći 20. marta održana je sednica na kojoj je jugoslovenska vlada rešila da pristupi Trojnom paktu. U Beču je 25. marta potpisan protokol o pristupanju.

[vitez koja]

Proucavajuci i prikupljajuci materijal za ovu temu nisam uspeo da nadjem podatke sta je Ministarstvo pošta i telegrafa planiralo i preduzelo u okviru priprema za neposrednu ratnu opasnost koja se naslucivala 1941.godine. Moja razmisljanja su da je nekakvih planova aktivnosti moralo biti. Kako se zamisljalo funkcionisanje postanskog, telefonskog i telegrafskog saobracaja u uslovima pred i u toku ratnog stanja u zemlji? Kako se postansko osoblje ponasalo u takvoj situaciji?


Cinjenica je da je tokom napada Nemacke na Jugoslaviju od posledica bombardovanja ostecen veliki broj drzavnih objekata, medju njima i jedan deo posta, ali ne sve! Dali su i kako su neostecene poste funkcionisale? S obzirom da od prvog dana rata, vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji, da je u aprilskom ratu država bila potpuno paralisana i dezorijentisana, da gotovo ni jedan drzavni sistem nije funkcionisao, misljenja sam da i postanski saobracaj nije bio u boljoj situaciji. Kako je u to vreme vladala opsta konfuzija, bezvlasce, stanje dezinformacija, kontradiktorinih informacija i brojnih sabotaza, verovatno je bilo i slucajeva pljacki ostecenih a i ne ostecenih postanskih objekata. U takvoj situaciji, verovatno se unistavalo i raznosila postojeca oprema, pribor, sredstva… sta je kome dolazilo pod ruku! Sredstva PTT saobraćaja, telegrafske i telefonske linije, kao i poštanske vagone uništavao je kako je ko stigao. I Narodnooslobodilačka vojska i Jugoslovenska vojska u otadžbini.

[vitez koja]

NAPAD NEMACKE NA JUGOSLAVIJU 06.APRILA 1941.GODINE

Jugoslavija je bila napadnuta od tri države: Nemačke, Italije i Mađarske. Granice zemlje, duge preko tri hiljade kilometara, činile su odbranu zemlje nemogućom. Bugarska nije učestvovala aktivno u
operacijama protiv Jugoslavije i Grčke da ne bi dala povoda Turskoj, dok je Rumuniji bila namenjena preventivna uloga prema SSSR-u. Mađarske trupe počele su dejstvovati 10. aprila 1941, posle proglašenja
NDH.

Napad je počeo bez objavljivanja rata u noći 5/6. aprila 1941. zauzimanjem Sipa, na Dunavu. Oko 5,10 časova nemačka avijacija je bombardovala jugoslovenske aerodrome kod Skoplja, Kumanova, Niša,
Zagreba, Brežica i Ljubljane. Oko 6,30 italijanska avijacija je sa baza u Italiji i Albaniji napala aerodrome, pristaništa i pomorske baze na tlu Crne Gore, Hercegovine, Dalmacije, Bosne i Slovenije. Oko 6,45
časova Nemci su sa aerodroma u Mađarskoj, Rumuniji i Austriji izveli teroristički napad na Beograd, koji je 3. aprila bio proglašen za nebranjen grad. Napadi na Beograd ponovljeni su još tri puta 6. aprila,
u noći 6/7. aprila i sledećeg dana, 7. aprila. Nemačka avijacija je svojom aktivnošću sprečavala mobilizaciju, koncentraciju i grupisanje Jugoslovenske vojske.

U momentu bombardovanja Beograda (06.aprila u 06,00 casova ujutru), Radio Beograd je emitovao sevdalinke. Dežurni spiker Ivan Kovacevic, neuspevši da uspostavi vezu sa vladom i Generalštabom, u sedam sati i deset minuta, dok su vec ležala mrtva tela po beogradskim ulicama i trgovima, a mnoge zgrade gorele, objavio je: Neprijatelj bombarduje Beograd! Kovacevic je ponavljao saopštenje svaka tri minuta. Ali taj usamljeni vapaj najmasovnijeg medija samo je oznacio nemackim avionima još jedan cilj. Bombom je pogodjena zgrada Akademije nauka a Radio Beograd je zacutao.

Bombardovani su sledeči objekti: željeznička stanica, električna stanica, zgrada Pošte, telegrafa i telefona, zgrada Ministarstva vojske i mornarice, Glavnog generalštaba i Vojne akademije, Dvor na Dedinju, Gardijska kasarna u Topčideru, Komanda žandarmerije, Zemunski aerodrom, Učiteljski dom, Dorćol, Kalenića pijaca, školskezgrade, bolnice, stambene zgrade, skloništa PAZ-a po parkovima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tim bombardovanjem rešen je ceo rat, jer je već prvog dana, sve što je imalo bilo kakav taktičko – strategijski karakter, i u vojnom i u civilnom pogledu, bilo razoreno i uništeno, tako da je država bila potpuno paralisana  dezorijentisana. Dezorganizacija je bila takva, da niko nije znao dokle su Nemci stigli, a vlada nije znala čak ni da je kapitulacija potpisana.

Od prvog dana rata, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske i vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji. Izmedju ostalog, na ministarskim sednicama u Sevojnu, gde se vlada nalazila, general Dušan Simović se žalio na loše veze u komandovanju, a naročito je osporavao to što on mora preko pošte da izdaje naređenja jedinicama. Ocenio je situaciju kao tešku, ali ne i tragičnu i verovao je da se situacija može stabilizovati.
Da bi sprečio potpuno rasulo, ne samo vlade već i u vojsci, 12. aprila izjavljuje da ima puno poverenja u moralnu snagu vojske i naroda i da veruje u prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom. Nemci su 13. aprila probili poslednju liniju odbrane kod Кonjarnika i umarširali u Beograd. Sve je bilo izgubljeno i propast je sve brže i brže tekla.

Rat je 10. aprila 1941. u suštini bio završen, jer su ostaci razbijene Jugoslovenske vojske samo  životarili do 17. aprila 1941, kada je konačno likvidiran svaki otpor.

Pored vojnog sloma, počela je i kriza vlade. Na jugoslovenskoj strani počela su međusobna trvljenja i ispitivanja ko je kriv za tako munjeviti slom. Neki ministri optuživali su Hrvate za izdaju. Poslednje savetovanje jugoslovenska vlada imala je na Palama. Sednica vlade je održana 13. aprila 1941. Predsednik vlade, Dušan Simović podneo je izveštaj o situaciji koju je predstavljao kao veoma tešku, ali ne i bezizlaznu. Odlučeno je da se vlada, radi veće sigurnosti, premesti odmah u Nikšić. Simović je potom predložio generala pozadine Danila Kalafatovića za načelnika Vrhovne odbrane. O mogućnosti eventualne kapitulacije nije bilo ni pomena, iako su pojedini ministri zaključili da je opsta situacija mnogo teža nego što ju je predstavaljao Simović.

Ima mnogo pitanja koja nikad neće dobiti odgovor, a pre svega šta je radila vlada od 27. marta do 6. aprila, a šta vojska i njeni komandanti. Ostaje kao činjenica, da je plan odbrane bio nedovoljno organizovan, i da vlada nije uspela da sačuva jedinstvo  i kontrolu situacije u zemlji.


Posle aprilskog rata i kapitulacije, Kraljevina Jugoslavija je bila podeljena među silama Osovine: periferne delove jugoslovenske teritorije su okupirali i anektirali njeni osovinski susedi: Nemačka, Mađarska, Bugarska i Italija. Nemci i Italijani su osmislili i podržali osnivanje nove marionetske države, Nezavisne Države Hrvatske (NDH), koja je uključivala veći deo teritorije predratne Banovine Hrvatske uz dodatak područja današnje Bosne i Hercegovine i srpskog dela Srema. Iako formalno proglašena nezavisnom, NDH je ostala pod okupacijom nemačkih i italijanskih trupa. Severni delovi današnje Slovenije koje je anektirala Nemačka podeljeni su u administrativne oblasti koje su stavljene pod upravu gaulajtera Austrije. Italija je neke delove okupirane Jugoslavije anektirala direktno, dok je druge uključila u sastav svojih protektorata Crne Gore i Albanije.
Ostatak teritorije podeljene Jugoslavije je ušao u sastav Srbije, koja je obuhvatala veći deo područja kasnije poznatog kao Centralna Srbija, sever Kosova (oko Kosovske Mitrovice) i Banat. Srbija je stavljena pod nemačku okupaciju i vojnu administraciju.

[vitez koja]

SITUACIJA NA PROSTORU SRBIJE POD NEMACKOM OKUPACIJOM OD 17.APRILA 1941.GODINE

Srbija se našla u interesnoj sferi „Velikonemačkog Rajha" sa obavezom da izdržava nemačku okupacionu upravu. U njoj su Nemci videli predstavnika poražene Kraljevine Jugoslavije. Vojnookupaciona zona Srbije obuhvatala je, prema nemačkim izvorima, oko 51.100 km2 sa 3,8 miliona stanovnika.

Neposredno nakon bombardovanja Beograda i ostalih gradova, a ubrzo zatim i sloma Jugoslavije, zemlju su zaposele nemačke jedinice. Odmah se pristupilo formiranju organa okupatorske vlasti. Primera radi, Nemci u Zemun ulaze 12.aprila I sledećeg dana celokupnu vlast u Zemunu preuzima Gradsko poglavarstvo, na čelu sa folksdojčerom dr Hansom Mozerom.
Da bi održali red i mir Nemci su odmah u svojoj okupacionoj zoni uveli i organizovali okupacionu vlast. Okupacionu upravu u prvom periodu su činili nemački trupni komandanti. Za sve vojno-upravne poslove do 22. aprila 1941. godine, odgovoran je bio komandant pozadine 2. oklopne armije general Šmit Logan (Wolfgang Schmidt-Logan), kog je zamenio general avijacije Helmut Ferster (Helmuth Förster) koji je prvi postavljen na mesto vojnoupravnog komandanta u Srbiji (Militärbefehllshaber in Serbien). Inace, 19. aprila, komanda 2. armije je izdala naređenje svojim potčinjenim jedinicama o organizaciji vojne uprave na teritoriji Srbije i područjima pod nemačkom zaštitom, da bi 20. aprila Komandant kopnene vojske potčinjenim jedinicama izdao zapovest o organizaciji i uspostavljanju okupacione uprave u Srbiji. U sklopu ove zapovesti izdato je i službeno uputstvo vojnoupravnom komandantu u Srbiji u kojem su precizirani njegovi zadaci kao i sastav njegovog štaba.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Odmah po prijemu dužnosti (22. aprila), Ferster je na osnovu već pripremljenih predloga koje su sačinili šefovi obaveštajne službe i policije, obavestio svog pretpostavljenog — komandanta 2. armije, fon Vajhsa, da namerava da formira srpsku vladu na čelu koje bi se nalazio Milan Aćimović. Posle više kombinacija, diskusija, dogovora i razgovora vojnog upravnog komandanta i šefa Upravnog štaba Harolda Turnera i predstavnika građanskih stranaka 30. aprila 1941. godine, u Srbiji je 16.maja imenovana civilna kvislinška uprava poznata kao Komesarska uprava Milana Aćimovića. Nemci su bez velikih teškoća, u relativno kratkom periodu, uspeli da obrazuju kvislinšku upravu, i da uz njenu pomoć obnove banovinske i lokalne organe državne uprave.
Iako su komesari imali iskustva u oblastima koje su im dodeljene, kao i iskustva u politici i javnoj administraciji, Aćimovićeva vlada je bila u izuzetno teškom položaju jer nije imala nikakvu naznaku stvarne vlasti. Aćimovićeva uprava doživela je neuspeh u svom zadatku obezbeđivanja nemačkih interesa i sprečavanja rasplamsavanja ustanka. Dolazi do krize i podnosenja ostavke Komesarske uprave. „Komesarska vlada” je zapravo bila pomoćni izvršni organ Upravnog štaba nemačkog komandanta Srbije.

U kontekstu ustanka u Srbiji i krize komesarske uprave, nemački komandant Jugoistoka feldmaršal List, 23. avgusta 1941. u Beogradu i razmotra situaciju u Srbiji, ocenjuje je kao „ozbiljnu“ i trazi  dodatne policijske i vojne snage. Dobija negativan odgovor.U razmatranjima mogućnosti za šefa nove uprave koja bi zamenila Aćimovićev Savet komesara, usled određenog autoriteta i popularnosti koju je uživao u javnosti, kao i usled jasnih pronemačkih stavova, u prvi plan izbila je ličnost generala Nedića. 29. avgusta 1941.g. dolazi do formiranja nove kvislinške vlade poznate kao Vlada narodnog spasa Milana Nedića.

Srbija je bila jedina teritorija Kraljevine Jugoslavije na kojoj su Nemci nametnuli vojnu okupacionu upravu, uglavnom zbog ključnih transportnih pravaca i važnih resursa koji su se nalazili na ovom području. Srbijom je kao vrhovna vlast upravljala nemačka Vojna Uprava u Srbiji (nem. Militärverwaltung in Serbien), dok su marionetske srpske vlade bile odgovorne nemačkoj vojnoj administraciji, koja je često imala paralelne lance komandovanja i kontrole, tako da su marionetski ministri bili odgovorni različitim nemačkim funkcionerima za različite aspekte. Srbija je u početku administrativno bila podeljena na tri banovine: Dunavsku sa sedištem u Smederevu, Moravsku sa sedištem u Nišu i Drinsku sa sedištem u Užicu. Uz ove banovine je postojalo i zasebno područje uprave grada Beograda. 26. decembra 1941. dolazi do ukidanja banovina i nove podele na 14 okruga. U sastavu okruga nalazio se 101 srez.

Sto se tice sistema PTT-a, prilikom napada Nemacke na Jugoslaviju 06.aprila, isti je bio u funkcionalnom stanju kakav je do tada vladao na teritoriji cele drzave. Tokom napada Nemacke na Jugoslaviju od posledica bombardovanja ostecen veliki broj drzavnih objekata, medju njima i jedan deo posta. S obzirom da od prvog dana rata, vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji, da je u aprilskom ratu država bila potpuno paralisana i dezorijentisana, da gotovo ni jedan drzavni sistem nije funkcionisao, ni postanski saobracaj nije bio u boljoj situaciji. Kako je u to vreme vladala opsta konfuzija, bezvlasce, stanje dezinformacija, kontradiktorinih informacija i brojnih sabotaza, bilo je i slucajeva pljacki ostecenih a i ne ostecenih postanskih objekata. U takvoj situaciji, verovatno se unistavalo i raznosila postojeca oprema, pribor, sredstva… sta je kome dolazilo pod ruku! Sredstva PTT saobraćaja, telegrafske i telefonske linije, kao i poštanske vagone uništavao je kako je ko stigao.

U u tom periodu opste konfuzije nije moglo ni biti reci o nekakvom funkcionisanju PTT saobracaja. Sve posiljke koje nisu tokom bombardovanja i kasnije unistene, bile su na lokacijama gde su se u danima tih dogadjanja zatekle…

Tako zatecene posiljke zbog događaja koji su nastali, stajale su u nekoj pošti, u neotvorenim vrećama, sve dok se situacija nije donekle stabilizovala. I pored situacije u kojoj se drzava a i stanovnistvo nalazilo, kod postanskog osoblja (sporadicno) je verovatno proradio profesionalan odnos, da se, u neregularnoj situaciji, pošiljke zaštite što je moguće bolje. Jedna od mera zaštite je popisivanje pošiljaka, da bi se kasnije moglo utvrditi, da li je pošiljka prispela i šta je kasnije sa njom učinjeno. Neko je doneo takvu odluku i poštanskim radnicima koji su dolazili na posao, bez obzira na situaciju, dao nalog da počnu da otvaraju prispele vreće i prave popise pošiljaka. Poštanske vreće su otvarane a zatim je jedna po jedna pošiljka iz vreće upisivana u Spisak prispelih pošiljki i žigosana žigom. Zatim je vreća sa pošiljkama i sa Spiskom na vrhu pošiljaka ponovo zatvorena i stavljena u magacin do odluke nekog organa šta će se uraditi sa takvim pošiljkama.

S obzirom da je Кomesarska vlada (Savet komesara) formirana tek u maju 1944. godine, nije se moglo očekivati da PTT sistem odmah počne da radi punom parom. Prva aktivnost je bila naređenje Кomesarijata Ministarstva posta i telegrafa od 11. maja 1941. godine svim poštama da pripreme sve što je potrebno kako bi otpočele sa radom.
Ovom naredbom su otpočete i aktivnosti sa zatečenim pošiljkama. Moguće je da su od 11. maja vreće sa običnim pošiljkama sukcesivno otvarane i da je odmah počelo uručivanje zaostalih običnih pošiljaka (pisma i dopisnice).

[vitez koja]

Organizacija PTT saobraćaja na teritoriji pod upravom Vojnog Zapovednika za Srbiju 1941.godine

(Materijal preuzet sa www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=739 koji je postavio clan “gavrilo bv”)

Posle raspada Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija Srbije, u znatno promenjenim granicama, stavljena je pod nemačku upravu vojnog zapovednika za Srbiju. Ubrzo je formirana komesarska uprava Milana Aćimovića, a zatim i Ministarstvo posta i telegrafa. Komesar Ministarstva posta i telegrafa bio je Dusan Pantic.


Funkcionisanje poštanskog saobraćaja

Prvim raspisom Кomesarijata Ministarstva posta i telegrafa od 11. maja 1941. godine izdato je naređenje svim poštama da pripreme sve što je potrebno i da po prijemu tog raspisa otpočnu sa radom.

18. juna je poštama u Srbiji bilo naređeno da izvrše popis svih preporučenih, vrednosnih pisama i paketa koji su se u poštama zatekli u trenutku otpočinjanja ratnih dejstava. Spiskovi su bili poslati Кomesarijatu, a onda je Кomesarijat 28. juna i 15. jula poslao raspise šta treba da se učini sa zatečenim pošiljkama.
Ako su posiljke zatečene u prijemnoj pošti, neotpremljene, vraćane su pošiljaocu. Ako su posiljke zatečene u prolaznoj pošti, dakle nisu još stigli u odredište, čuvane su u magacinu do daljeg, a ako su prispele u odredište, uručivane su primaocu.Cilj je bio da se pošiljke u što većem obimu sklone iz pošta i magacini oslobode za dalji rad.

Gotovo, cela 1941. godina je bila posvećena konsolidovanju PTT saobraćaja, da bi se kasnije moglo pristupiti redovnijem obavljanju saobraćaja.

Na samom početku rada pod okupacijom bio je dozvoljen samo:
-prijem i isporuka običnih pismonosnih pošiljaka državnih nadleštava i ustanova u međusobnom odnosu,
-u privatnom saobraćaju, prijem i isporuka običnih dopisnica i otvorenih običnih pisama do 100 grama,
-uplata i isplata novčanih iznosa do 5.000 dinara putem poštanskih uputnica,
-prodaja poštanskih maraka od 0,50, 1 i 2 dinara, dopisnica i poštanskih uputnica.
Radno vreme svih pošta bilo je od 8 do 15 sati, a nedeljom od 9 do 13 sati, s tim što rad po novčanom prometu prestaje 30 minuta pre završetka radnog vremena.

Bio je omogućen samo promet običnih pismonosnih pošiljaka do 100 grama. Privatna lica mogla su u poštama da predaju samo otvorena pisma. To je činjeno zbog cenzure. Najpre su cenzori bili postavljeni u poštama Beograd 2, Beograd 25 i Niš. Cenzura u Nišu je cenzurisala samo pisma sa teritorije Direkcije u Nišu. U Pošti Beograd 25 su cenzurisane pošiljke koje se odnose na teritoriju grada Beograda, a u Pošti Beograd 2 su cenzurisane sve pošiljke sa teritorije Banata, Srema i teritorije Direkcije u Čačku. Granica područja cenzornih pošta Beograd 2 i Niš išla je linijom Vardište, Ivanjica, Кraljevo, Gruža, Кragujevac, Despotovac, Žagubica, Majdanpek. Dana 3. juna 1941. godine je otvorena i cenzurna pošta Petrovgrad 1 (danas Zrenjanin), u kojoj su cenzurisana pisma sa teritorije Banata.

Jevreji su mogli da šalju ili primaju poštanske uputnice samo ako su imali posebnu dozvolu nemačkih privrednih vlasti (Deutsche witschafliche Dienststelle).

Bio je ograničen novčani promet, jer još nije počela da radi Poštanska štedionica.

Od 7. juna je bilo dozvoljeno da se obična pisma i dopisnice do 100 gr mogu slati za Nemačku.

Od 28. juna 1941. dozvoljen je prijem preporučenih pošiljaka od strane državnih ili samoupravnih vlasti, nadleštva ili ustanove. Privatnim licima nije bilo dozvoljeno slanje preporučenih pisama. Međutim, ova naredba je važila je samo mesec dana. Raspisom broj 17. od 31. jula dozvoljeno je slanje otvorenih pisama i dopisnica sa preporučenim rukovanjem. Ova naredba je važila i za međunarodni saobraćaj sa Nemačkom.

Tek od septembra iste godine dozvoljen je i međunarodni saobraćaj običnih i preporučenih pisama i dopisnica iz Nemačke za Srbiju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Slanje paketa:

Uz pomoć Srpskog društva Crvenog krsta, od avgusta 1941. godine, građani su mogli da šalju pakete zarobljenicima u Nemačkoj. Paketi su slati u posebnim vrećicama, koje su građani mogli dobiti od Crvenog krsta. Paket nije smeo biti teži od 5 kg. U odredbama o sadržini paketa stoji:

„U paketima se može slati: uniforma, rublje, obuća, cigarete, duvan, sapun, karte za igranje i životne namirnice koje se ne kvare i mogu da izdrže duži transport, kao: suva slanina ili suvo meso, dvopek ili prženi hleb, marmelade, suvo voće, čokolade, šećer, čaj. Ne smeju se slati nikakve konzerve u zatvorenim limenim kutijama ni boce ili flašice sa tečnostima.

Ne sme se slati takođe: nikakvo civilno odelo ili pojedini delovi, koji mogu zameniti civilno odelo, oružje, veliki noževi, obični i džepni, municije i eksplozivi, alat za begstvo, busole, indigo hartija i obična hartija za pisanje, putne karte, fotografski aparati, dvogledi, električne lampe, upaljači, šibice, alkohol i alkoholna pića, medikamenti, tube s vazelinom, sapunski prašak za kosu, pasta ili voda za zube, mirisi, pasta za obuću, likeri i sirupi, novine, muštikle, papir za duvan, notesi i hartija za pisma, poštanske karte, pisma i ma kakve pismene dostave. Nikakav predmet se ne sme uvijati u novine ili ma kakve štampane ili ispisane hartije.“

Ovakav paket pošiljalac je mogao predati mesnoj organizaciji Crvenog krsta, ili ga staviti u posebnu vrećicu, koja je trebalo da bude adresovana na: Društvo Crvenog krsta, Beograd, Simina 19. Paket je pre zatvaranja trebalo predočiti na pregled poštanskom službeniku, koji je posle pregleda na omot stavljao otisak pečata i svoj potpis, kao potvrdu da je paket pregledan i da se sadržina slaže sa spiskom koji je pričvršćivan za vrećicu, spolja.

Otprema paketa je bila besplatna. Crveni krst je sve prispele pakete slao iz Beograda za Nemačku posebnim železničkim vagonom.

Od decembra 1941. godine paketi za zarobljenike su predavani poštama i bili su otpremani poštanskim linijama prevoza. Uslovi za prijem paketa su bili isti, paket je mogao da bude težak do 5 kg, a svaki zarobljenik je mogao da primi po dva paketa mesečno. Paketi su bili oslobođeni plaćanja poštarine, te je na sprovodnom listu za paket označavano: „Oslobođeno takse po čl. 49. konvencije“.

Iz Srbije je osim ratnih zarobljenika, preko Nemačkog fronta rada, slata i radna snaga (radnici) za nemačke fabrike, jer je veliki broj nemačkih muškaraca bio mobilisan. Ovim radnicima porodice su mogle da šalju pakete, do 20 kg težine, u kojima je mogla da se nalazi samo odeća i obuća.

Zarobljenicima se nisu mogla slati obična pisma ili dopisnice. Dopisivanje sa njima vršeno je na sledeći način. Zarobljenik je u logoru dobijao poseban obrazac (pismo ili dopisnicu) za prepisku. On je popunjavao jedan deo tog obrasca, odnosno ispisao pismo za svoju porodicu. Obrazac je sadržao i kupon za odgovor na kojem je porodica mogla da odgovori. Zarobljenici su mogli da primaju pisma samo na navedenom kuponu, te je svaka prijemna pošta bila dužna da na običnim pismima ili dopisnicama, na kojima je bila ispisana adresa zarobljenika, otisne štambilj „Nedopušteno“ i da pismo vrate pošiljaocu.

U Banatu je do rata živeo značajan broj stanovnika nemačke narodnosti. Od početka rata oni su se mogli prijavljivati nemačkim vojnim vlastima kao dobrovoljci za vojnu službu u nemačkim vojnim jedinicama. Ovi dobrovoljci su bili poslani na frontove po Evropi i imali su potrebu za dopisivanjem sa porodicama. To je organizovano na sledeći način: nemački vojnik – dobrovoljac je sa fronta slao pismo preko vojne pošte (Deutsche Feldpost), a ono je dolazilo u Banat preko Кreiskommandanture u Petrovgradu (Zrenjaninu). Кreiskommandantura je takva pisma predavala pošti u Petrovgradu, a ona je, opet, pisma otpremala poštanskim linijama prenosa, do odredišta.

Porodice nemačkih dobrovoljaca su pisma za njih adresovale na sledeći način:
An den soldaten ....... Feldpostnummer 20727, über die Кreiskommandantur in Grossbetschkerek.

Pisma su označavana sa Deutsche Feldpost. Takva pisma su stizala u Petrovgrad te su dalje otpremana nemačkim vojnim poštanskim vezama.

U decembru mesecu 1941. godine pošta je otpočela da prenosi i pakete u unutrašnjem saobraćaju. Međutim, to nisu bili paketi običnih građana, već paketi privrednih preduzeća koja su u njima slala svoju robu. Svaka firma je morala Ministarstvu PTT da podnese molbu za dozvolu za slanje paketa. U molbi je trebalo da se navede kakvu robu pošiljalac ima nameru da šalje. Ministarstvo PTT je prikupljalo takve molbe i dostavljalo Vojnom zapovedniku za Srbiju na odobrenje. Ono je u svojim raspisima objavljivalo spisak preduzeća kojima je dozvoljeno da šalju pakete.