PALUBA

Lažno ludilo princa Đorđa Karadjordjevica

13. 06. 2010

(Raskopčavanje mita)


Nesuđeni prestolonaslednik Đorđe Karađorđević možda je bio bahat i preke naravi, ali sigurno nije bio nervno poremećen. Kao žrtva zakulisnih političkih igara preživeo je 16 godina tamnovanja u ludnici zbog navodne šizofrenije


[attachment=1]
Vek nakon odricanja od prestola Đorđa Karađorđevića (abdicirao 27. marta 1909. godine), najstarijeg sina kralja Petra Prvog, istorija još nije donela konačan sud o tom činu, ali ni o njemu samom. Da li je zaista bio nervno poremećen, zbog čega je u duševnoj bolnici proveo 16 godina, ili je bio žrtva preke naravi i zakulisnih političkih igara koje su predvodili njegov mlađi brat Aleksandar i tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić?
I dok zvanična istoriografija i danas barata izveštajima tadašnjih lekara da je nesuđeni naslednik prestola bolovao od šizofrenije, pa tako bio nepodesan za obavljanje vladarskih funkcija, mnogi savremenici su verovali da je bio žrtva vešte intrige stvorene u krugu tadašnjih, ali i potonjih ljutih protivnika - Aleksandra Karađorđevića, Pašića, Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića. Bio lud ili ne, uspeo je protiv sebe da ujedini sve koje je mogao.

Đorđe, po mnogima jedna od najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije, detinjstvo je proveo u prestonici Crne Gore, da bi se nakon toga s ocem, bratom Aleksandrom i sestrom Jelenom preselio u Ženevu. Posle četiri godine odlazi u Petrograd da bi nastavio školovanje u Kadetskom korpusu. Nakon Majskog prevrata i povratka na vlast dinastije Karađorđević, u Srbiju dolazi kao prestolonaslednik. Samo šest godina kasnije, u svojoj 24-oj godini, prinuđen je da abdicira i svoje pravo nasleđa prepusti bratu. Umesto da ga taj događaj liši državničkih briga koje mu nikada, kako priznaje u knjizi „Istina o mom životu", nisu ni prijale, nesrećni kraljević je započeo hod po mukama koje su naročito došle do izražaja nakon smrti njegovog oca 1921. godine. Posle niza peripetija je proglašen ludim i najveći deo mladosti proveo je u duševnoj bolnici u Gornjoj Toponici kraj Niša.

[attachment=2]
(Iz porodičnog albuma: Deca kralja Petra Prvog Karađorđevića - Đorđe, Jelena i Aleksandar Karađorđević  )


- Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom - piše Đorđe. - Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, govorio je za svoje sinove, a drugi zlopamtilo koji uvrede nikad ne zaboravlja. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti.
Da je bio prek, plahovit i nagao, priznaje i sam Đorđe u memoarima. Kao takav sticao je neprijatelje, ujedinjavao je i one koji nikada ne bi mogli zajedno. Protiv njega su bili zaverenici, dželati dinastije Obrenović, Apis i njegov ljuti protivnik Živković, nisu ga voleli ni političari, ponajmanje Pašić. Zbog izrazitih patriotskih stavova tokom aneksione krize 1908. godine, užasavao je i Habzburgovce, pri čemu je svako od njih smatrao da je Aleksandar daleko primerenija ličnost za vladarsku krunu, te da bi se njime moglo daleko lakše vladati. Uspeli su da ga dovedu na tron, ali su se prevarili u oceni njegovog karaktera. Apis, posredno čak i Pašić, svoju grešku su kasnije platili životom, a jedini je profitirao Petar Živković, potonji general.
- Nije sporno da je ponašanje tadašnjeg prestolonaslednika Đorđa bilo daleko od primerenog za jednog člana kraljevskog doma - kaže istoričar Miodrag Janković. - Bio je sklon ekscesnom ponašanju, nečem što bi često užasavalo malu, konzervativnu sredinu u kojoj je živeo. Godinama su se prepričavali njegova sumanuta vožnja automobilom, prelazak konjem preko santi leda na zamrznutoj Savi, gaženje blatnjavim čizmama po dvoru... Drznuo se da ošamari i učitelja zbog čega je, po naređenju oca, proveo 15 dana u zatvoru. Mnogo više od bahatog ponašanja, protivnicima je smetala njegova nepokornost, shvatanje da se ničim i ni na koji način njime ne može da se upravlja. Ideja da se ukloni sa trona javila se rano, a podsticali su je, svako iz svog razloga, i Aleksandar, i Pašić, i zaverenici. Jedini koji se tome do kraja protivio bio je njegov otac, da bi se na kraju i sam tome morao prikloniti.


[attachment=3]
(Sa velikim prijateljem Mikom Alasom u Francuskoj )


Najveći problem Đorđevih protivnika bio je u tome što tadašnji ustav nije predviđao mogućnost smene prestolonaslednika. Do ustoličenja novog moglo je doći samo u slučaju smrti starog ili njegovim dobrovoljnim odstupanjem od prava koje mu je pripadalo rođenjem. A to drugo se dogodilo. Nakon tragične smrti njegovog poslužitelja Stevana Kolakovića, za koju se sam Đorđe smatrao odgovornim, rešio je da abdicira uprkos protivljenju oca, Krunskog saveta i pojedinih članova vlade. Tog kobnog predvečerja 14. marta 1909, posilni je trebalo da dostavi pismo koje je kraljević uputio jednoj devojci, ali to nije učinio jer ga na njegovom stolu nije ni zatekao. Opterećen stalnim praćenjem i uhođenjem, sumnjajući i na samom Kolakovića, princ ga je iznervirano udario nogom u stomak. Nije to, po svedočenju samog Đorđa, bio silovit udarac, još manje fatalan, ali su posledice bile više nego tragične. Poslužitelj se za pomoć lekara obratio tek sutradan. Operisan je dva dana kasnije, ali je ubrzo preminuo.
Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u dvoru desilo ubistvo, „Radničke novine" su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovu abdikaciju. Neraspoloženje prema njemu podsticali su i bivši zaverenici, a njihovim stopama su krenuli i pojedini političari poput Triše Kaclerovića, Koste Kumanudija i Jaše Nenadovića. Iza svega su, ipak, bili vidljivi prsti Pašića. „Da nije bilo ovog slučaja, Pašić bi, svakako, pronašao neki drugi", tvrdio je kasnije sam Đorđe.
Ako je suditi prema tadašnjim izveštajima lekara, svedočenju njegovih savremenika na dvoru i oko njega, Đorđe je zaista bio neuravnotežena ličnost, sklona svakojakim ispadima i skandalima, večito opsednut idejom da ga neko progoni, špijunira i ugrožava život. I pored navodno dobre volje da mu se pomogne i izađe u susret, lišavanje slobode i konačni smeštaj u duševnu bolnicu bili su, često se isticalo, jedino i pravo rešenje. S druge strane, brojni njegovi prijatelji, počev od matematičara svetskog glasa i ribara Mike Petrovića Alasa, do kraja su ostali uz njega.


[attachment=4]
(Jedna od njegovih najpoznatijih fotografija iz Beograda u kojem je živeo do smrti 1972. godine )


- Optuživali su ga da je opsednut idejom da ga neko stalno progoni, špijunira i ugrožava nu život, ali se to zaista i dešavalo - objašnjava Janković. - Njegovi protivnici su vešto pleli mrežu oko njega, pratili svaki njegov korak, a materijala za spletke i skandale davao im je kabadahijskim ponašanjem. Često se zanemaruje da je stariji Petrov sin bio ogorčeni protivnik Austrijanaca, a upravo je njegov poslužitelj Kolaković bio austrougarski državljanin i, po svemu sudeći, njihov špijun.
Janković podseća da je i sama smrt Kolakovića sporna. Obdukcija je utvrdila da udarac ipak nije bio jedini, možda ne i pravi uzrok. Poslužitelj je patio od teškog oblika hernije, imao je dve kile, ali sve je moglo srećno da se okonča samo da je operisan na vreme.
- Ostao je nerazjašnjen i pokušaj atentata na Đorđa, kada je u njegovoj sobi eksplodirala bomba, ali i njegova česta trovanja koja očigledno nisu bila samo plod umišljanja - kaže Janković.
Sam čin odricanja od prestola Đorđu nije teško pao. Njegov način života znatno se razlikovao od uštogljenosti koju je nametala vladarska funkcija.
- Koliko god da nije voleo da vlada, vojska mu je bila opsesija i jedna od retkih oblasti gde je pronalazio sebe - kaže naš sagovornik. - Učestvovao je u oba balkanska rata, a na Mačkovom kamenu početkom Prvog svetskog rata teško je ranjen, zbog čega je dobio i orden.
 
Prema ustavu Srbije, ali i pravilima Kraljevskog doma, Đorđu je pripadala komandna funkcija u srpskoj vojsci. Ne samo da je nakon oporavka nije dobio, već ga je mlađi brat potpuno izbrisao iz ratnog rasporeda.  U trenucima najvećeg iskušenja srpskog naroda bio je prinuđen da vreme provodi u Francuskoj.

[attachment=5]
(Tu je bio zatočen - Ludnica u Gornjoj Toponici )


Najveći sukob između braće izbio je u Solunu, nakon Solunskog procesa, na kojem je Apis zbog navodne veleizdaje i pokušaja atentata na regenta Aleksandra osuđen na smrt. Smatrajući da će takav čin naneti veliku ljagu čitavoj porodici, Đorđe je došao na ratište da preklinje brata da pomiluje Apisa. Nije vredelo. Aleksandar nije propustio priliku da likvidira bivšeg prijatelja koji mu je, da ironija bude veća, lično pomogao da zauzme Đorđevo mesto. Braća su se rastala u neprijateljstvu, a Aleksandar to nikada nije zaboravio.
Pravi hod po mukama započeo je nakon smrti oca, kada su Đorđu najpre zabranili da ulazi u dvor, oduzeli mu vozilo i konje, a o njemu svakodnevno širili najpodlije priče. Aleksandar 1925. daje nalog da se Đorđe uhapsi i sprovede na dvorsko dobro u Belje, a javnost obaveštava da je njegov brat nervno oboleo i da su preduzete bolničke mere da mu se pomogne.

Đorđe je u Belju proveo godinu dana, da bi zatim bio prebačen u Gornju Toponicu. Iako nije bio psihijatrijski slučaj, sve je činjeno da se napravi ludim. Za 16 godina tamnovanja nije dobijao lekove, nije mu dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Zahtev da ga pregledaju strani neuropsihijatri dvor je glatko odbio, da se prava istina nikada ne sazna. Deceniju i po je proveo između četiri zida, sa jednosatnom šetnjom oko paviljona.
„Sudbina se poigrala sa mnom", zapisao je u memoarima nesuđeni prestolonaslednik. „U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života."
Posleratne godine, sve do smrti 1972. godine, Đorđe je proveo u Beogradu kao jedini izdanak Karađorđevića kojem nije bio zabranjen povratak u Srbiju. Tome je doprinelo što su nove vlasti blagonaklono gledale na njegovo lojalno ponašanje tokom rata, a još više činjenica da je bio najveća žrtva njima omrznute dinastije. A pravu istinu o njemu možda je najbolje dao psihijatar, doktor Uroš Jekić, koji je godinama bio zadužen za njega i koji je kasnije bio i prvi Titov ministar zdravlja.
- Imao je preku i nezgodnu narav, ali nije bio bolestan - priznao je Jekić godinama kasnije.

Vlada Arsić

                                         Misterija prinčevog paviljona u bolnici



Sudbina princa Đorđa Karađorđevića trajno je vezana za Niš. Odgovori na misteriju o njegovom životu dobrim delom kriju se i među zidinama Specijalne psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici, u paviljonu Đorđa Karađorđevića. Bolnica je podignuta na nekadašnjem imanju kraljice Natalije Obrenović, a vila koja je 15 godina bila dom nesrećnog kraljevića uskoro bi trebalo da se pretvori u muzej. To je bila i želja slikara Milića od Mačve, koji je organizovao prvu slikarsku koloniju „Prinčeva vila" 1997.
- U fondu imamo više od 500 slika koje bi mogle aukcijskom prodajom da obezbede makar deo sredstava za obnovu vile - kaže dr Albina Stanojević, direktor bolnice. - Vila je potpuno autentična. Ima pet prostorija, ali su od ličnih stvari princa Đorđa ostale samo njegove fotografije i pisaća mašina. Mašina na kojoj je princ očajnički pisao pokušavajući da ostane zdrav i pored svega što ga je zadesilo.



Izvor: http://www.pressonline.rs

Naime sa ove distance može se kritički odnositi i prema načinu lečenja a i uopšte prema postavljanju dijagnoze mladom Kraljeviću Đorđu.

U to vreme nije postojao jasno definisan kriterijum za postavljanje dijagnoze Shizofrenije ili tzv. "Mladalačkog ludila" pa samim tim ni doktrina terapije.
Možda je Đorđe zaista patio od nekakvog duševnog poremećaja koji bi savremena psihijatrija sasvim drugačije i dijagnostikovala i tretirala.
Takođe ne može se reći da potpuno medicinski nisu u pravu i oni koji kažu, da se njegovo staloženo ponašanje u poodmaklom zrelom dobu pripisuje samo "sazrevanju njegove shizofrenije" i da ono ne može biti dokaz nepostojanja odnosno lažno date dijagnoze u mladosti.

Takođe zanimljivo je i to da Kraljević iz jedinog zvaničnog braka nije imao potomaka.
U istoriji medicine poznati su slučajevi da su oboleli od blažih oblika shizofrenije upoznati sa mogućnošću nasleđivanja bolesti kroz sledeće generacije potomstva svesno izbegavali stvaranje istog.

Dosta se špekuliše i o prirodi prijateljstva između Mike Alasa (okoreli neženja, bez poroda) i Kraljevića i to u gnusnom smeru da se radilo o "homoseksualnoj ljubavi iz mladosti", što se navodno potkrepljivalo nekakvom prepiskom Kralja Petra u kojoj se on žali u jednom trenutku da mu je osim drugih poteškoća još samo trebalo da se suočava sa ozbiljnim optužbama (slobodno parafraziram) "Da mu onaj profesor Mika kreči Đorđa".

Da li se i tu radilo o paškvilama iz Živkovićeve (koji je i sam optuživan za homoseksualizam) ili Pašićeve kuhinje, kao i o drugim okolnostima krajnje je vreme da odgovor da savremena istorija.

I moja baka mi je pričala za princa Đorđa da je u mladosti bio "veeliki pustahija", ali da uopšte nije bio lud. Mada, galopirati pijan po zaleđenoj Savi... nije baš zdravo. :jok

Prvi posleratni sekretar Crvenog Krsta Jugoslavije u oslobođenom Beogradu, čuvena dr Saša Božović je opisala u svojim memoarima, knjizi "Tebi moja Dolores" da je Kraljević Đorđe dovezao automobil koji mu je predhodno lično na upotrebu dodelio komandant prve armije NOVJ general lajtant Peko Dapčević, da se stavi na raspolaganje i kao vozač uključi u humanitarni rad organa Crvenog Krsta, što je glatko odbijeno (navodno zbog poštovanja)  :zid.

Siroti Kraljević kakve li ironije sudbine nije bio pogodan čak ni za šofera novim vlastima, kada je za njegovom pomoći opet vapio njegov narod .

Bilo kako bilo, stariji Beograđani pamte ga kao vrlo skromnog, mirnog i povučenog sugrađanina koji im je u susretu, vozeći se na biciklu ili u tramvaju "u krugu dvojke" uvek sa poštovanjem i ljubazno na pozdrav, otpozdravljao, sa na danas izgubljen i tako starovremenski način a ipak simbolom poštovanja i uvažavanja ispunjen, kratkim "Dobar dan".

I sve do smrti ne pamti se ni jedan jedini incident ili glasina vezana za njegovo "zrelo doba".

Šta bi u to vreme rekli za današnje razno-razne ekstremne sportiste (verače po zidovima,bandži džampinge,paraglajdiste itd....), ludnice bi nicale kao pečurke, bile bi male i tri "Toponice".  ;D

Imao sam 6 godina kada sam ga video na pijaci Zeleni Venac, pokazala mi ga je baka. "Eno ga princ Đorđe".

prica mog pokojnog deda obrena (1914-2005): u nekom obilasku srbije (zaboravio sam tacno gde i kojim povodom, mada je deda i to rekao) pre nego se djordje "odrekao" prestola pokvario im se auto. unutra su bili pasic, djordje, neki major i pasicev sekretar. posle bezuspesnog pokusaja vozaca da ga popravi, krenuli su peske i prokisli do koze uspeli su da dopesace do prvog zaseoka. tu su primljeni "ko sto bog zapoveda", a domacin je izneo za jelo sto je imao - proju, sir i nesto paprika. dok su se ova trojica zahvaljivala i na tome, pasic je kukao kako on to ne moze da jede zbog problema sa stomakom. na to ka je djordje, prrek kakav je bio, osamario i odbrusio nesto tipa "on moze da jede i po ceo dan kopa a ti ne mozes jednom da gricnes". na to mu je pasic odgovorio "videces ti svoje vec". ubrzo posle toga proglasen je ludim.

ne tvrdim da je ovo tacno, ali nek ostane kao prica iz tog vremena. mozda nekom posluzi kao ideja za neko istrazivanje.

takodje je vise puta vidjan u nisu od ljudi koji su ga licno poznavali i koji su o njemu imali najlepse misljenje.

A evo i izvoda iz knjige "Kralj Aleksandar Karađorđević" objavljenog u dnevnom listu "Novosti" 27.03.2010.g.

Sledi izvod:

" Iz pasije za ribolovom i neobično dugog prijateljstva profesora Petrovića i kraljevića Đorđa ispredale su se razne priče, a one su se svodile na to da je u pitanju homoseksualni odnos. O takvim vezama tajno se govorilo, ali i javno pisalo još za života kralja Petra, koji je, navodno, za te veze znao i osuđivao ih je.
Knez Pavle je ispričao Pižonu da je kralj Petar jednom rekao za svog sina Đorđa: “Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas.” Kralju Petru se nikako nije dopadalo što se njegov sin tako intimno sprijateljio s Petrovićem i kad je pročitao u novinama da Petrović jedno svoje pismo Đorđu završava rečima “Vaš pas na lancu”, rekao je revoltirano: “Kako sme jedan ozbiljan čovek tako šta napisati jednom dečku.”
Za običnog čoveka njegova intima je njegova privatna stvar, ali kad je u pitanju jedan kraljević, interesovanje za njegov ljubavni život pobuđuje želja za saznanjem da li on može imati potomstvo. Prema nekim najnovijim podacima, moguće je da je Đorđe iz veze s jednom ženom, mnogo kasnije, kad se već lečio, imao vanbračnu kćer.
Đorđevo prijateljstvo prema Mihailu Petroviću više nas zanima s gledišta njegovog bolesnog straha i brige da se nešto ne desi čoveku koga je tako neizmerno voleo: “Bez Čičice ne mogu živeti” - pisao je Miki Alasu - “za sve ostalo mi je svejedno, indiferentan sam potpuno prema svemu drugom. Neprestano mislim o Vama i strahujem da Vam se ne desi nešto. Oni moraju Vami se svetiti, iako niste krivi za sve ovo... Prema tome, čuvajte se Čičice moj dobri, samo o Vama mislim, jer ste mi sve.”
Iz sačuvanih pisama Mihaila Petrovića upućenih Đorđu ne mogu se pročitati nikakve slične nežne reči kojima bi on na tu iskazanu ljubav uzvraćao. Veliki matematičar, prema Meštroviću, iskreno je voleo Đorđa i gledao u njemu tragičnu figuru. Pričao mu je da ima neobičan dar za matematiku, samo što nije imao podloge, niti je gradivo mogao da savlada zbog “rastrojenosti živaca”.
Njegova fiks ideja da ga je Pašić trovao, a zatim “iznudio” ono pokajničko pismo ne deluje ubedljivo i samo pokazuje nespremnost da prihvati bilo kakvu odgovornost za svoja dela. U svemu je on bio u pravu, pa i što je ubio svog slugu, za šta nije odgovarao samo zato što je član Kraljevskog doma. Pokajao se i što je svojevoljno abdicirao i ponovo je isticao svoje pretenzije na presto.
Na to ubistvo svakog meseca podsećalo ga je to što je iz njegove apanaže isplaćivano po 500, odnosno 1.000 dinara udovi Stevana Kolakovića, koga je Đorđe grubom povredom usmrtio.
Za sve svoje nedaće optuživao je druge, najpre je to bio Pašić, zatim brat Aleksandar, koji ga proganjaju, truju, ugrožavaju čak njegov život. Od progonjenog s vremenom se pretvarao u gonioca svojih “progonitelja”. Spremajući se za “obračun” s njima, tražio je saveznike među neprijateljima vlade i Dvora.
Početkom maja 1924. došao je u Beograd, ali pisao je prijatelju, “da to niko ne zna”. Đorđe je 12. juna doputovao u kaznionu u Lepoglavi i zajedno sa upravnikom zatvora obišao je neke zatvorenike. Kako se moglo doznati, svrha njegovog dolaska bila je razgovor s nekim istaknutim ličnostima, koje su kao politički osuđenici pre kratkog vremena prebačene iz požarevačkog zatvora u Lepoglavu. Bio je u pratnji samo svog šofera, a zatim je 12. juna otputovao za Zagreb...
U to vreme poslanici Radićeve Republikanske stranke prekinuli su svoju apstinenciju i došli su u Skupštinu s namerom da obore vladu. Pašić je još neko vreme odolevao tom pritisku. Đorđe je već ilegalno rasturao svoju brošuru, iz mojih političkih zapisa štampanu u nekoliko hiljada primeraka, u kojoj je objavio svoja ranija pisma i komentare upućene vladi, s teškim optužbama na njen račun i na račun kralja Aleksandra.
Sav obuzet jednom jedinom idejom - da ga gone i da je stalno u opasnosti, kraljević Đorđe ne samo da je menjao mesta obedovanja, ne želevši da išta okusi ni u prijateljskim domovima, nego nije imao poverenje ni u beogradski vodovod. Ne želeći da okusi ni kapi vode koju je ceo Beograd pio, odlazio je automobilom na Avalu i otuda sebi donosio vodu.
Ta ista bolesna uobrazilja naterala ga je da sebi napiše testament kao da će sutra umreti, odnosno, kako je mislio, od nekoga biti otrovan ili ubijen. To je samo pokazivalo da je njegova bolest napredovala.
Postavlja se pitanje zašto princ Đorđe ranije nije stavljen pod lekarski nadzor, kako su to preporučivali psihijatri i 1912. i 1922. godine, a savetovali i istaknuti političari i javni radnici. Akademik Jovan Tomić, koji je često bivao u Dvoru, preporučivao je to kralju Petru još 1910. godine. Obrazlagao je i pismenom izjavom da u kraljeviću Đorđu postoji rascepljena ličnost: dve duše, dva osećanja, dva rezonovanja; prvo je dečaka 13-14 godina, drugo posle bolesti, a posle tog vremena i ono se sve jače manifestovalo, što je više zalazio u godine. On to ne oseća, ne uviđa i sve više to za njega postaje normalno stanje.

ĆERKA IZ TOPONICE
PREMA prilozima za utvrđivanje identiteta Eve (Mileve) Almaši-Ilić, rođene 1926. ili 1928. godine u Senti, koje mi je dao da pregledam Đorđe Mitrović, kustos Muzeja Srbije, ona bi mogla biti vanbračna kći princa Đorđa. Njena majka Katarina Šarkanji u vreme začeća nalazila se, verovatno, na radu u Toponici, gde je Đorđe tada bio na lečenju. Međutim, ni majka, ni Đorđe, koji je posećivao posle rata, nisu otkrili ko je njen otac, a Eva je to saznala posle njihove smrti, otkrivanjem nekih dokumenata, i na osnovu njih je polagala pravo i tražila da se utvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević. "

Kraj izvoda.

I još nekoliko fotografija:

Prekrsicu svoju rec da necu vise komentarisati na ovom forumu zbog ove teme i da bih vas uputio na citanje jedne knjige. Knjiga se zove ,,Istina o mome zivotu" i napisao je licno Djordje Karadjordjevic. Citao sam knjigu i imam je u svojoj kolekciji i za svaku preporuku je. Pustite ta naglabanja iz druge i trece (mislim na pisce knjiga koji obradjuju Djordja) ruke procitajte sta je covek licno napisao. Naravno nastavicu da ne komentarisem po ovom forumu, ali cu vas posmatrati sa strane  :dosada.

Kao što ništa u životu ne može biti objektivno ako je samo jednostrano sagledano, tako se ni Đorđeva knjiga ne sme uzeti zdravo za gotovo.

Ma koliko se trudio da bude iskren i prema čitaocima ali i prema sebi samom, nailazi se na sporne momente i delove u knjizi koji izgledaju kao da se još uvek bori sa sopstvenim mislima, osećanjima, stavovima i sećanjima pa ulazi u kontradikcije, gubi nit i u mnogim opisima događaja koje je započeo u suštini stvari ostaje konfuzno ne dorečen. Logički niz pomešane logike i stvarnosti, gde sastavlja ponekad stvarno i imaginarno u njegovim iznetim opisima, mišljenjima i stavovima. Pa čak i njegov konačan stav o Aleksandru nije jasno potcrtan, čas ga opravdava pa ga napada, itd. Čas veruje lekarima, čas ne, itd.
Što opet može da, da za pravo, da se razmišlja još uvek o postojanju dualizma ličnosti u trenutku pisanja knjige.
Ali naravno samo po sebi i ne može biti dokaz njegovog postojanja kao takvog.

Ne uzimajte ni ovu moju analizu zdravo za gotovo, to je samo moje skromno lično mišljenje, kao nepristrasnog čitaoca i ništa ni više ni manje od toga.

U svakom slučaju ta knjiga je jedna tragična i vrlo potresna lična ispovest koja i te kako ima istoriografsku težinu.

I treba mu odati priznanje na hrabrosti i snazi da se posle svega što je doživeo, kroz pisanje knjige još jednom suoči sa svojom ličnosću i sudbinom kletom i to podeli sa javnošću.

Ako znamo ko je bio Apis, Pasic i Aleksandar...tesko je neverovati ovom coveku...rado bih procitao knjigu da mogu da je se dokopam.

Proveri na internetu on line spisak na sajtovima Narodne ili biblioteke grada Beograda, možda tamo poseduju neki primerak za čitanje?
Često sam u biblioteci grada pronalazio dostupne i vrlo retke naslove.

Prilog članku.

Na zalost ja ne zivim trenutno u Srbiji...tako da mi ostaje nekom prilikom kad sam u Srbiji da je kupim..

Врло важна чињеница је да је Ђорђе Карађорђевић подржао нову власт после Другог светског рата. Са друге стране та власт је то и ценила и омогућила му да живи пристојно са одговарајућом пензијом. Дата му је, односно остављена на располгању вила на дедињу. По причи мог оца  имао је пензију (или примање) дивизијског генерала (генерал-потпуковника).

Краљевић Ђорђе Карађорђевић и професор Михаило Петровић Алас са пријатељима у лову испред Жрнова на Авали

[attachment=1]

[attachment=1]

Knjiga je interesantna, ali se teško pronalazi. Prvi put sam je pročitao negdje oko 1979.
i nakon trideset godina sam je zaželio ponovo pročitati. Ali jedva sam je nakon gotovo
godinu dana potrage pronašao u jednom antikvarijatu u Rijeci. Koliko je objektivna teško
je reči kada bilo tko piše sam o sebi ali mislim da je puno propatio i da je bio častan i
pošten čovijek i oficir. Da je on postao Kralj puno toga bi bilo drugačije u Kraljevini
Jugoslaviji, ali zato je vjerujem i smetao političarima.

Srpski kralj Renli.

Beogradski profesor historije Zoran Trifunović pričao mi je o princu Đorđu. Đorđe je bio u starijim godinama vitalni gospodin. Poznate su njegove zgode iz gradskog trolejbusa. Kad bi mu netko ponudio da sjedne kao starijem gospodinu  on bi ga ošinuo pogledom. Imao je aristokratsku crtu i skroman život. Nikad se o njemu nije ništa loše govorilo.
Borbu na Mačkovu kamenu opisao je general Gojko Nikoliš u svojim memoarima. Njegovi mještani Kordunaši borili su se na strani Austro-Ugarske. Pokazali su izuzetnu hrabrost, odlučnost i ustrajnost. O predaji nisu razmišljali. Bili su Srbi a oni se ne predaju. Tako veli Gojko Nikoliš o svojim mještanima na temelju njihovih priča.  Divanilo se tada u zimske večeri uz ognjište a djeca upijala svaku riječ ko spužve.

https://www.youtube.com/watch?v=_o0LBCNeh-I

Мало, као у сваком филму романсирано, али, како кажу сведоци доста аутентично.

Zanimljiv prikaz povjesnog događaja. Princ Đorđe je bio karakteran i ponosit čovjek i od tih principa nije
odstupao, možda ponekad prenagao. Čitao sam njegovu knjigu "Istina o mom životu" nekoliko puta i
uvijek mi je bila zanimljiva. Pa ipak njegova obitelj ga je odbacila iz političkih i spletkarskih  razloga.

Princ je bio zahvalna meta dvorskih krugova. Ovako se pisalo1922. godine.

У данашњем прилогу дневног листа "Политика" има занимљив чланак посвећен једином сачуваном примерку књиге - брошуре "Из мојих записа" који је написао Ђорђе Карађорђевић 1923, а покушао да објави 1925. године.

Ево краћег извода који сам преузео са сајта "Политике" (www.politika.rs) :


[attachment=1]

Брошура је 1968. године откупљена од приватног лица. Највероватније се ради о лицу које је радило у двору Краља Александра. На основу тога аутор текста закључује да је онда сасвим јасно како је то једини (за сада, колико је познато) сачувани примерак. Иако то аутор не каже ја закључујем да је  највероватније  Краљ Александар, сазнавши да је Ђорђе одштампао ову књигу, обезбедио да се сав тираж заплени и изгледа уништи. Онај ко је то прикупљао и уништавао могао је и да сачува тај једини примерак.

Bilo bi zanimljivo pročitati tu knjigu, vjerujem da bi bio dosta velik interes ljudi da to pročitaju i u Srbiji ali ima nas zainteresiranih i izvan
Srbije. Ipak je on svojevremeno trebao biti Kralj Jugoslavije.

Da baš tako. Kako se radi o jedinom primerku (ne može se dobiti na čitanje) ostaje samo očekivanje da će neko u biblioteci uraditi reprint ili skenirati i postaviti na Internet.

Rado bih to pročitao jer me taj dio prošlosti jako interesira, a posebno bi bilo interesantno usporediti pristup u opisu nekih događaja
(naravno do 1925. godine) u toj recimo prvoj knjizi i opisu iz kasnije publicirane knjige "Istina o mom životu". Pretpostavljam da će se
neka razmišljanja razlikovati bilo kao rezultat dobi pisca kada je pisao, bilo kao rezultat kasnijih saznanja i spoznaja kao i "zrelosti"
pisca.

U svakom slučaju ako se pojavi neki reprint bilo bi lijepo da nam (svima koje to interesira)  javite pa da nabavimo i pročitamo.

Vjerujem da će biti zanimljivo pročitati i usporediti neke događaje u njegovom opisu sa danas "povijesno otkrivenim" istinama, ako su
stvarno istine, osobito u razdoblju 1919. pa do 1923. godine.

Možda je i ovo uzork jadima princa?

Zanimljiv članak, moguće da je i tu bio jedan od razloga kasnijih problema koje je Kraljević imao?

Spominjali smo već više puta knjigu "Istina o mom životu" Princa Đorđa. Odlučio sam se da postavim korice i prve stranice knjige
kao i sam završetak knjige. Mislim da je vrijedno pročitati je.

Završetak knjige me je posebno dojmio još kada sam je po prvi puta pročitao prije četrdesetak godina kao osnovnoškolac. Mislim
da jako puno govori i poručuje svima nama s ovih prostora bivše države.

Nadam se da nitko od naslijednika autorskih prava neće zamjeriti na ovih par skenova iz knjige.

Pročitao sam knjigu i mogu je preporučiti svima koje interesiraju detalji iz života i dvorskih spletki iz ondašnje Kraljevine Jugoslavije.
Istina je da su skenirane zadnje stranice upečatljive kao razmišljanje čovjeka koji je "dobio" slobodu od okupatora svoje zemlje, a
koju slobodu su mu vlastiti brat (Kralj Aleksandar) i političari oduzeli prije 16 godina proglasivši ga psihičkim bolesnikom.

Memoari su trebali izaći u Francuskoj već 1924. godine.

Da li mislite na memoare-knjigu koja je kasnije 1969. objavljena u Jugoslaviji (skenirana) ili mislite na materijale koje je spominjao
"dzumba" koji su ovih dana pronađeni u samo jednom rukopisu (iz 1925. godine)?

Да је принц Ђорђе  био луд, у то не може бити сумње, питање је само у коликој мери. 100% сигурно није. Касније приче о наводној политичкој дијагнози, лажном лудилу и томе сл., имале су за циљ да створе негативну слику о династији Карађорђевић  и  режиму тзв. бивше (труле) Југославије.

Мој деда по мајци  Милош М. Милутиновић, био је полицијски агент и један од принчевих чувара у Топоници, које он у својој књизи Истина о мом животу не помиње ни по имену ни по добру. Деда је, под неразјашњеним околностима, погинуо у лову, који је, у околини Сокобање организовао Принц 1938. године. Смрт једног тамничара није била вредна помена.

U dnevnim novinama tada su najavljeni memoari. Bio je naziv knjige s poglavljima. Nije mi poznato jeu li tada objavljeni. Ubrzo ću postaviti novinski članak koji će najbolje objasniti najav knjige.

Неочекивано место за помињање принца Ђорђа, али и одлично сведочење - документарни филм ”Црвено доба - злочини комуиниста у Србији и Црној Гори 1944-1947”, друга епизода. (иначе се убих да нађем где сам ово прочитао)
http://www.youtube.com/watch?v=3QIm8iaz8hM
Изјава Милана Трешњића о ослобађању Београда (на 5:13 ако не ради намештање):
Подсетимо се да је принц Ђорђе тад имао 57 година, а и да је пошто су га Немци ослободили 1941. одбио да се усели на Бели двор и учествује у њиховим политичким играма.

Skoro sam pročitao tu knjigu, pre mesec ili dva (žena posudila od koleginice). Bila mi je vrlo interesantna, mada Đorđe govori sve iz svog ugla, što je i razumljivo. Bilo bi vrlo interesantno da se može čuti i druga strana, što naravno danas više nije moguće.

Baš sam sa ženom diskutovao o incidentu kada princ Đorđe udara vojnika nogom, nekako je to opisano sa dosta ublažavanja, a i kasniji tok događaja - da je vojnik već imao zdravstvene probleme pa zbog toga umro, ne deluje mi verovatno.

Mislim da je princ bio samo vrlo preke naravi, nikako lud.

Lud nije bio. Bio je čovjek nagle naravi,  k tome i princ iz vladajuće kuće. Imao je svojih mušica kao i svaki čovjek. Samo što se te mušice princu gledaju kroz povećalo i stavljaju u novine. Njegova okolina kao da je svaku sitnicu jedva dočekala da se ulizuje kraljevima, ocu i sinu. Gadno je biti pri vrhu ali ne i na vrhu.

Ne vjerujem da je bio lud, ali bio je prenagao i volio je tjerati inat. Tvrdoglav svakako možda je baš zato i išao u te junačke pothvate u
borbama za vrijeme prvog svjetskog rata gdje je jedva preživio. Nije imao sposobnost da se ponekad prilagođava okolini već bi odmah
planuo i pri tome lako uvrijedio pa i povrijedio osobe oko sebe. To ga je prvo koštalo prestolja, a kasnije i postupka u umobolnici.

Prilozi za prinčevu biografiju

Još malo iz suvremenog tiska.

Kraljević Đorđe je bio prevashodno školovani oficir pa ne treba da čudi što je oslobodiocima Beograda nepogrešivo ukazivao na položaje neprijatelja.

Краљевић Ђорђе. Волео је да се замлаћује у народном оделу (четничкој униформи) и да псовкама и простачким изражавањeм истиче духовну блискост са обичним народом. Глуму је учио код Пере с четири вола, а узор му је био деда по мајчиној линији. Забављао се шутирајући ордонансе и послугу у стомак; у посебном расположењу, међутим, ударао је где стигне.
[attachment=1]

Fotografija sa proslave punoletstva Kraljevića Đorđa. Snimak sa "Banjičkog brda, u logoru vojničkom, kod Beograda - na dan 27/VIII-05. god".

[attachment=1]


Tekst sa pozadine fotografije.

[attachment=2]

Вероватно је и тако било, али је у војничком смислу, онда када је требало он показао да уме да буде "барабар" са обичним војницима. Умео је и стварни јуриш да поведе. Осим тога иако су га прогласили лудим, на крају је испао мудрији од свих рођака заједно. Није се обрукао током окупације, а умео је и да сачува углед и код нових власти (после Другог светског рата).

Mislim da princ nije bio lud niti neprilagođenog ponašanja. On je jednostavno smetao. Nisu ga mogli likvidirati po starim dvorskim običajima pa su bili prisiljeni posegnuti za drugom mjerom. Ako je princ bio lud kakva mu je bila bliža i dalja rodbina? Od koga je naslijedio ludilo? Ludilo je priča za javnost koja je naštetila kraljevskoj kući.

Што кажу наши стари, Ђорђе Карађорђевић је био "пуст". Напије се, па са друштвом на коњима у галоп по залеђеној Сави... Није то било лудило, изгледа да је стварно сметао. Карађорђевићима се штошта може пребацити, али потврђених лудака (данас: psychosis... schyzophrenia...) у породици није било

Crnom Djordjiju je sa vremena na vreme padao mrak na oci.

Jason,

Na onim slikama gore, Đorđe je u narodnom odelu čiji su elementi kombinovani sa nekim vojnim činili zajedno uniformu "Komite".
Mislim  da je ovo ipak vredan nalaz.
Ako potiče iz perioda pre 1912.

[attachment=1]
Престолонаследник Ђорђе, Краљевић Александар, и Павле - син Арсена Карађорђевића.
Нова искра, 1903-06-01.

У необјављеном биографском рукопису Лазара Дедијера, металског радника из Прокупља, забележено је да су комунисти покушали да ослободе принца Ђорђа из душевне болнице у Горњој Топоници. Потстрекач је био Јаша Продановић који је, као што је познато, имао неку дужност у четничкој организацији, али је сарађивао и са КПЈ. Како Јашино предузеће није наишло на очекивани одзив и потпору код четника, он је предложио Сими Марковићу, члану ЦК КПЈ да склони нишке комунисте да изврше тај задатак. Доласком у Ниш, на састанку коме је присуствовао и Лазар Дедијер, Сима Марковић je образложио својим партијским друговима корист од ове акције, и уверавао их да би ослобађање принца имало велики одјек у страној штампи. Марковић је тражио од њих, да принца пребаце у Бугарску, па су нишки комунисти Душан Димитријевић и Тоза Миљковић успоставили везу са управником Држ. душевне болнице др. Јованом Клицовом (санитетски кап. II класе и бивш. управник привремене војне болнице у Сплиту), који је наводно пристао да помогне ову акцију. Добросав Поповић са својим таксијем и друговима комунистима полази на задатак, али у међувремену управник обавештава полицију која их чека испред болнице и хапси. Поповић је убрзо ослобођен а друга двојица су после притвора од месец дана у Београду пуштена да се бране са слободе.Тако је, према писању Л. Дедијера, пропао покушај комуниста да, из заточеништва у душевној болници, избаве принца Ђорђа.
Рукопис Л. Дедијера налази се у Народном музеју Топлице, у Прокупљу.

Najtragičnija priča novije srpske istorije
M.K.   30.09.2016.

Žarko Laušević tumačiće u seriji "Senke nad Balkanom" princa Đorđa Karađorđevića, jednu od najtragičnijih ličnosti savremene srpske istorije. Nesuđeni kralj, koga je preka narav koštala krune i koji je bio trn u oku Austrougarskoj, Apisu i Pašiću, proveo je 16 godina zatvoren u ludnici i nije skrivao svoje antijugoslovenstvo, ali je zbog hrabrosti i požrtvovanosti u narodu bio jedan od omiljenijih članova vladarskih porodica.

[attachment=1]

Princ Đorđe Karađorđević, najstariji sin kneza (potom kralja) Petra I i kneginje Zorke, rođen je 8. septembra 1887. godine na Cetinju, kod dede po majci, budućeg crnogorskog kralja Nikole I. Tamo je, uz roditelje, stariju sestru Jelenu i mlađeg brata Aleksandra, provodio detinjstvo u nekoj vrsti političkog izgnanstva jer je u to vreme na vlasti u Srbiji bila dinastija Obrenović. Četiri godine posle prerane smrti kneginje Zorke 1890. (u 26. godini) knez Petar se sa decom preselio u Ženevu. Đorđe je potom upisao vojnu školu u Sankt Peterburgu, iz koje je povučen 1903. kada je, posle Majskog prevrata i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, za novog monarha ustoličen njegov otac Petar I a Đorđe proglašen za prestolonaslednika. Tada je prvi put došao u Srbiju u kojoj će, kao jedini Karađorđević, ostati i posle rata i gde će i umreti. Đorđe je bio poznat po naprasitoj naravi i nepoštovanju autoriteta što ga je dovodilo u mnoge nevolje i koštalo čak i krune. Prema zvaničnoj istoriji, preloman trenutak u njegovoj odluci da abdicira u korist brata Aleksandra bila je smrt posilnog Stevana Kolakovića koju je izazvao sam Đorđe. On je bio toliko besan na svog dvorskog poslužitelja da ga je šutnuo nogom u stomak, od čega je Kolaković preminuo posle nekoliko dana. Dana 27. marta 1909. tada 23-godišnji Đorđe prepustio je budući presto mlađem bratu. U memoarima "Istina o mom životu" Đorđe piše kako je Kolakovića udario jer ovaj nije predao pismo nekoj devojci, navodno jer ga nije ni našao u prestolonaslednikovoj sobi. Đorđe, koji inače nije imao dobre odnose sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom (organizatorom Majskog prevrata), predsednikom vlade Nikolom Pašićem, i generalom Petrom Živkovićem sumnjao je da oni - u sprezi sa Aleksandrom - kuju zaveru da ga sklone iz poretka nasleđivanja i naročito je bio pogođen nestankom pisma jer je to značilo da nije mogao da se uzda ni u odanost osobe kojoj se najviše poveravao.

Kolakovićeva smrt iskorišćena je za stvaranje inače postepeno podgrevane atmosfere u domaćoj i stranoj javnosti da kralj treba da abdicira. Srpskim političarima i oficirima kao ni Austrougarskoj nije bio u milosti jer je, bez dlake na jeziku, davao izjave kojima se protivio aneksiji Bosne i Hercegovine 1908. i podstrekivao nacionalna osećanja dok je umereniji i taktičniji Aleksandar delovao kao vladar s kojim se lakše moglo "dogovoriti". U pomenutim memoarima Đorđe je za Pašića rekao da je "uvek hteo da bude prvi" i da ima "vlast nezavisnu ni od čije volje, ni od naroda, ni od kralja. Prvi na njegovom putu nije bio kralj – prvi sam bio ja. Otac star, pre vremena iznemogao i bolestan, nije predstavljao opasnog protivnika. Ja sam bio mlad, energičniji, i moje je vreme tek dolazilo. Trebalo je, zato, prvo slomiti mene... Doduše, i sama igra slučaja pripomogla mu je u tome, ali i da nije bilo onog tragičnog slučaja sa Kolakovićem, Pašić bi se već snašao", smatra Đorđe.

Za razliku od brata Aleksandra, koji nikada nije učestvovao na frontu, Đorđe je bio vešt vojnik. Učestvovao je u oba balkanska rata i Prvom svetskom tokom kojeg je, septembra 1914, ranjen na Mačkovom kamenu. Zbog neustrašivosti u toj borbi dobio je i orden i veliko poštovanje u narodu. Trebalo je da mu pripadne i neka funkcija vojnog komandanta ali se Aleksandar postarao ga izbriše iz ratnog rasporeda. "Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom", piše Đorđe. "Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, a drugi je zlopamtilo. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti". Brige su mu se obistinile.

Posle smrti Kralja Petra 1921. Đorđe je pao u još veću nemilost vladajućih krugova na čelu sa njegovim rođenim bratom. Lekari su mu dijagnostikovali šizofreniju te je proglašen nesposobnim za obavljanje vladarskih funkcija i od 1925. do 1941. bio je zatvoren: godinu dana na dvorskom dobru u Belju a potom u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici u Nišu. Kralj Aleksandar je izdao zvanično saopštenje da mu je brat nervno oboleo. Prema nekim svedočenjima Đorđe je zaista bio sklon ispadima, neuračunljivom ponašanju i opsesijama da ga neko špijunira i progoni ali mnogi su nezvanično pričali da je bio žrtva spletki i da su lekarski izveštaji izmišljeni. Neki njegovi prijatelji, među kojima je bio i Mika Petrović Alas, ostali su mu verni do kraja. Ni knez Pavle, namesnik posle Aleksandrovog ubistva u Marselju 1934, nije oslobodio Đorđa iz ludnice već su to učinili Nemci.

"Sudbina se poigrala sa mnom", piše dalje Đorđe u memoarima. "U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života". Nemci su mu nudili da bude vladar okupirane Srbije ili barem da se preseli na Beli dvor, što je on odbio i time stekao poštovanje naroda i komunista, zbog čega je bio jedini potomak Karađorđevića kome nije bilo oduzeto državljanstvo i zabranjen boravak u Srbiji. Posle oslobođenja Beograda Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem da mu čestita na pobedi, ali je odbio njegovu ponudu da mu država obezbedi automobil i ličnog šofera. Đorđe je rekao da mu je dovoljan i njegov bicikl.

Nova vlast mu je dodelila penziju.

"Ima živih svedoka koji su ga više puta videli u Topčiderskoj šumi u šetnji sa Josipom Brozom", piše istoričarka Zorica Janković. Godine 1947. oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece. Umro je 17. oktobra 1972. u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu, u zadužbini svoga oca.

Izvor: www.blic.rs

Моја мајка га је виђала на пијаци Зелени венац како купује зелениш. Ја сам тада био мали, па нисам знао о коме се заправо ради. Име нисам добио по њему.

Писмо принца Ђорђа његовом брату, краљу Александру I Карађорђевићу из 1932. године.

Кажу да је писмо аутентично...


Крaљу Алeксaндру, трoвaчу, изнуђaчу и пoдмeћивaчу,

Нишкa-бaњa

Види пoдли Шпирo у : "Debals du 4. juli 1932" кaкaв je твoj emmile aли си гa и прeвaзишao jeр oвaj гa ниje трoвao нити тoликo изoлoвao.
Moжeш пo тoмe мислити кoликo си ништaвaн кaд чaк jeдaн aфрикaнaц тaкo нe пoступa!
Ужaснo си ми oдврaтaн пoдли изнуђивaчки трoвaчки гaдe. Faux lache, бeдaн у свaкoм пoглeду, „cretin et saugrenu“. Дeцу ти блeсaву пeчeну jeбeм.

Ђорђе


[attachment=1]

I moj otac ga je viđao na Terazijama, a pošto su se uzeli majka i otac zajedno su ga videli jednom prilikom na Novom groblju kod Ruske kapele.
I otac i majka kažu (otac naročito) da psihički poremećen nije bio sasvim sigurno. E iz priče su čili da je kao mlad bio veoma bahat.
Tu njegovu bahatos su i iskoristili njegovi politički protivnici da ga proglase ludim, i to je i prošlo kao kec na desetku u širim (a izgleda i užim) narodnim masama.

Danas, ako bi neko veštačio princa Đorđa Karađorđevića (naravno to tehnički nije moguće), opet bi dobio neku od F šifri bolesti, kao i gro nas. Ali ko i ne bi, kada gotovo svi imamo neku šifru, e samo što sa ovim šiframa čovek uz manje ili veće probleme može da ima kvalitetan život i da valjano obavlja svoj posao.

Recimo izdvojio sam neke od psihijatrijskih šifri bolesti (duševnih stanja) u kojima svako sebe može da prepozna bar privremeno u jednoj šifru. Eto kod mene recimo F17, F32, F43, F50:
Samo da me ne snađe F52. :)

Ova fotografija nije bila ali nema podataka gde je i kada nastala

[attachment=1]

Princ Djordje na Solunskom frontu 1917

[attachment=1]

Морам да приметим да критеријум нормалног понашања и критеријум поремећаја понашања никада нису потпуно установљени и мењају се кроз време јер су зависни од друштва и околине на коју се примењују. Нормалност је, пре свега, ствар договора већине и ствар прихватања договора, ствар консенсуза и конформизма. Првобитно одређење нормалност поставља у односу болести и здравља али се то касније променило јер су схватили утицај и улогу друштвеног прилагођавања особе, и на спољне захтеве али и на унутрашње конфликте који настају као последица друштвеног прилагођавања. Кроз унутрашње прилагођавање долази до индивидуације и на крају остваривања личности када особа живи у сагласности са самим собом.

Сасвим је могуће да је као учесник ратова и тешких борби у којима бива рањен имао ту Ф-43.1 дијагнозу, посттрауматски стресни поремећај прилагођавања околини, а у његовом случају околина је Двор и дворске сплетке где врло вероватно лако долази у сукоб а остаје без подршке јер није вођен неким циљаним интересима осим личних хедонистичких прохтева. Истовремено, показује емпатију, саосећа са другим људима у тренуцима несреће, њихову несрећу и сам проживљава и на све расположиве начине покушава да помогне људима, односно народу, на крају чак и као обичан возач ако му дозволе. После 16 година заточеништва одбија понуду коју му даје немачки генерал и тиме показује интегритет личности.

Не делује ми да је принц Ђорђе био луд већ радије бирам да верујем да је склоњен из политичких разлога о којима је сада сувишно и веома тешко упућено расправљати.

Preporučujem da saslušate predavanje do kraja.Dosta zanimljivih detalja ...

https://youtu.be/h4sb_mky5oM

Ево текста о убиству Стевана Колаковића, који је написао Димитрије Туцовић: Убиство није тајанствено (http://https://sr.wikisource.org/wiki/Убиство_није_тајанствено).

Принц Ђорђе је те 1909. године требао да одговара за убиство, извукао се са абдикацијом. То је било пре балканских ратова, значи није било неке трауме из рата. Што се тиче учешћа у ратовима, учествовао је и кнез Арсен, као командант дивизије. Учествовао је и регент Александар, као командант Прве армије.

I u ovom predavanju se spominje ubistvo,pre će biti iz nehata i bez stvarne namere, ali i neke druge pojedinosti u vezi s tim kao i psihološki faktor i okruženje u kom se nalazio tada još uvek Prestolonaslednik Đorđe. Tom "incidentu je predhodilo nekoliko drugih kao i otvoreni i konstantan sukob princa Đorđa sa "crnorukcima". No da ne prepričavam,zato sam preporučio da pogledate snimak..

U tvom postu link nije dostupan, verovatno je u pitanju tekst iz Radničkih novina br.30, napisan 10. marta 1909.S obzirom da je rođeni brat Dimitrija Tucovića pripadao "zaverenicima" a kasnije organizaciji Ujedinjenje ili smrt, postavlja se pitanje koliko je pogled na detalje subjektivan.Ovo bez obzira na sukob između braće Tucović, koliko na sukob između Đorđa i zaverenika koji su Kralja Petra držali u "šaci" a Đorđe je hteo da im "slomi vratove" kada stupi na presto. Kao razlog , zašto je Đorđe udario dvorskog poslužitelja,navodi se da je Đorđe bio iznerviran jer Kolaković nije predao pismo jednoj dami dok je ovaj bio odsutan.S druge strane, Kolaković je bio bolestan i imao je dve trbušne "kile". To naravno nije olakšavajuća okolnost,ali je detalj koji ukazuje možda zašto je poslužitelj posle batina tako podlegao povredama.U to vreme su zaista trovali Đorđa, navode se dokazi iz memoara nekih pripadnika Crne ruke...itd.To pismo nikada nije pronađeno a neki francuski službenik poslanstva u Beogradu je izveštavao o tome da je budući prestolonaslednik okružen austrijskim špijunima...pogotovu posle jednog mitinga u Beogradu zbog aneksije BiH gde je Princ Đorđe zapalio Austro-ugarsku zastavu. Kolaković je bio austrijski državljanin.... Mnogo detalja je tu za polemiku...

Да, у питању је текст из Радничких новина, изгледа да је проблем када се цитира у протоколу, пробај овај: http://sr.wikisource.org/wiki/Убиство_није_тајанствено
Мислим да је јако пуно теорија завере у свему томе. Да ли је Колаковић био посилни или дворски слуга? Посилни српског принца је већ по дефиницији био српски војник, а не дворски слуга. Како је аустријски држављанин примљен у српску војску? У сваком случају, Ђорђе је требао да одговара за убиство.

Нема ту никаквог оправдања. Ђорђе је, макар и из нехата, убио Колаковића. Будимо озбиљни и објективни. Знамо како се данас понашају синови тајкуна и политичара. Тако се и онда понашао Ђорђе. Њега је живот касније смирио и уразумио, али мрља на његовој биографији каква је ово убиство остаје.

Čisto da bude tu da ljudi ne bi lutali po netu.

------------------------------------------------------------------

УБИСТВО НИЈЕ ТАЈАНСТВЕНО
Писац: Димитрије Туцовић
   
Утицајан Туцовићев чланак поводом убиства дворског служитеља Стевана Колаковића, који је довео до абдикције престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, убице.


Убиство дворскога служитеља, о коме је опширнију вест донело Звоно у броју од суботе, баца страшну светлост на време и прилике, јавни и приватни морал, државу и људе који власт представљају и вољу закона врше. Злочинаца и злочинстава има и у другим државама, али злочинстава за које се зна па се ипак не кажњавају, злочинаца који се иза државне власти крију не сме и не може да буде у једној у истини правној држави.

Под насловом: „Једно тајанствено убиство" Звоно је ту ствар овако изнело:

„1. марта ове године донет је био у Општу државну болницу, Стеван Колаковић, који је био на служби код престолонаследника Ђорђа. Стеван је био премлаћен, са многим тешким повредама по глави и трбуху. Сви убоји били су, по мишљењу лекара, нанети удардима ноге, те према томе изгледа да је Стеван немилосрдно био од некога тучен и ГАЖЕН. Болнички лекари су указали сву помоћ тешко повређеном момку, али је овај, ипак, издахнуо, не издржав у болници ни пуна четири дана.

Према свима овим околностима, овде је извршено једно страховито убиство. Нама није познато да ли је полиција ма шта предузимала да пронађе УБИЦУ и да са њиме поступи по закону. Напротив, чини нам се да се иде за тим да се све ово затишка и забашури.

Ми мислимо да ни данашња влада, а нарочито ни данашњи министар унутрашњих дела, нису способни за овакве махинације и држимо да је са 29. мајем у Србији сахрањен режим тајанствених убистава. Зато и очекујемо од владе да она неће ни хтети ни смети заташкати једну овакву ствар. Ми ћемо још очекнути да видимо шта ће влада по овом делу предузети, па ћемо после о свему писати опширно. Убицу, ма који то био, ако је луд, треба спровести у болницу на лечење, а ако је при здравој свести, онда мора бити одмах стављен у апс, онако како то закон прописује.

Људски живот и у Србији мора бити заштићен."

Ми тврдимо да убиство није тајанствено. Оно није тајанствено не само за нас који имамо докумената која од самог убијеног Колаковића долазе, већ није тајанствено ни за управника вароши Београда, управника двора и начелника санитета, који су тражили и добили прилике да се са убијеним Колаковићем пре његове смрти разговарају; оно није тајанствено ни за породицу покојникову и масу других људи који су посредно или непосредно о узроцима његове смрти обавештени; оно није тајанствено ни за београдске редакције, које као по команди ћуте ...

О тајанствености овога убиства не може бити ни речи: говорити се само може о покушајима власти да један страшан злочин затишка и уништи трагове, да би злочинац и даље слободно злочинства вршио.

Хоће ли убица остати „непознат"? Сме ли београдска полиција, која је са узроцима смрти пок. Стевана Колаковића упозната, ћутати и ћутањем омогућити да одговориост за једно одвратно и мучко убиство нестане у забораву?

Са своје стране ми изјављујемо да нећемо допустити да се овај злочин затишка све дотле док о њему не буде обавештена цела јавност. То нам налаже дужност једног јавног гласила, а сада смо специјално у положају да говоримо о једној ствари о којој смо добро обавештени.

Све изворе, из којих ми обавештења о овом делу црпемо, предаћемо суду и јавности. За сад тврдимо: да је покојни Стеван Колаковић убијен; тучен је песницама по глави и ударен је ногом у препоне, услед чега је црево повређено. Опериран је, али му операција није могла живот спасти.

Стеван је сахрањен 5. ов. мес. у 5 сати увече, и ако је његовим сродницима и пријатељима речено да ће сахрана бити 6-ога у 9 сати пре подне!

Ми смо свесни одговорности коју имамо за сваку реч у овом чланку, али је ми примамо, и у пркос свима непријатностима којих можемо имати тражићемо и од јавности, и од власти, и од Народне скупштине да стану или на страну правде или на страну злочина, да се солидаришу са злочином, које на жалост није прво, или да устану против привилегија за убијање које неко мисли да има, па ма ко то био.

Ми хоћемо да знамо, хоће ли ова мизерна држава, у лицу својих органа власти, владе и законодавног тела, моћи загарантовати својим грађанима основ на коме и сама постоји, на име: неповредност права на живот.


Извор: „Радничке новине", бр. 30, 10. март 1909.

Istina,ali mi treba malo da se vratimo unazad i shvatimo kontekst vremena i tadašnjih "demokratskih načela" jer sila Boga ne moli.Sin Nikole Pašiće je bio u Parizu u početku Balkanskih ratova kao i Đorđe pa mu nije palo na pamet da ratuje za Srbiju,a princu Đorđu nisu dali raspored,ipak se prijavio kao redov i stupio u jedinicu. Ista situacije je bila i početkom Prvog sv.rata. Nema raspored,nije mu dao brat....prijavljuje se kao običan vojnik u Armiju Stepe Stepanovića. To nisu radili sinovi tajkuna i političara na takav način...

Po svemu sudeći. on nije bio nervno poremećen, već "lud ko struja" na pradedu i politički nepodoban kao isključiv čovek.

Његов патриотизам нема везе са са овим убиством. За његово кабадахијско и само живо понашање као принца према потчињеном, слуги, нема оправдања. Нема ту никакве политике и контекста. Онда би и садашњим тајкунима и њиховим "миљеницима" следовао "контекст" и оправдање да су они само "луди као струја". Не, ради се о противзаконитом понашању. Убиство је убиство ко год да га је починио. С обзиром да га је починио ондашњи престолонаследник судови и органи власти су "зажмурили" и проглашен је "лудим" иако то објективно није био. Све је то мало заташкано и гурнуто под тепих. И данас се тако ради, али ми, обично грађани не подржавамо то. Ни онда ни сада.

Да не буде забуне, можда се принц Ђорђе пријавио као обичан војник, али је ипак имао официрски чин и у Првом светском рату је учествовао као официр. Чак је и био рањен. За такво понашање му следује свако признање и похвале.

 :klap :klap :klap

Slažem se @džumba naravno,u pravu si...ne branim ja Đorđa,daleko od toga. Samo sam spomenuo kontekst tadašnjeg vremena i nekih nepisanih zakona.Ljudi tadašnjeg doba su vaspitavani u drugačijem duhu.Na kraju krajeva kada umre ili pogine kralj svi plaču,običan narod je statistika. Kada bi se pitali sada koliko je Karađorđe posekao ljudi tek onako,ili Miloš Obrenović na primer...pa i ostali hajduci ,knezovi ,carevi i kraljevi ,gde bi nam bio kraj.Po čemu bi ih pamtili? Po dobrim delima ili zlodelima?Opet ponavljam,na ovoj tribini pojašnjavaju neke druge okolnosti i detalje jer nije ostalo mnogo toga zapisano o Đorđu. A i ono što jeste stavili su pod lupu vremena jer pobednik piše istoriju...ovoga puta njegov rođeni brat.Ja na to gledam čisto informativno, nisam istoričar da sudim već samo pokušavam da shvatim iz današnje perspektive a gledajući unazad.

Isto kao što se u narodu hajduci slave kao veliki junaci, a ustvari su bili najobičnije lopuže koje su više pljačkali narod nego se borili protiv turaka.

https://youtu.be/8HAfXQTuyiU

Neuspeo atentat na princa Đorđa


pisali: Ivan Miladinović i Rade Dragović / 02. novembar 2017.

izvor: novosti.rs (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:693802-Neuspeo-atentat-na-princa-Djordja)


Đorđe je ruskom poslaniku rekao da je njegov car lažov jer je obećao da neće dopustiti da Beč anektira Bosnu. A Austrijancu je skresao: "Vaš je car lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje."


[attachment=1]



Mnogi detalji o planovima da se prestolonaslednik Đorđe otruje ostali su nerazjašnjeni. Sva svedočenja oficira zaverenika, neposrednih učesnika u ovoj zaveri, dnevnik Velimira Vemića, kao i sećanja Aleksandra Ace Blagojevića i Vladimira Tucovića, nigde ne spominju kada i gde je ovaj čin trebalo da se desi i ko bi bili izvršioci... Spominju se samo razgovori oficira okupljenih oko Apisa koji će docnije biti stožeri Crne ruke.

Vladimir Dedijer, u svom kapitalnom delu "Sarajevo 1914" piše, da se "ni razni sekundarni izvori ne slažu u tome kada je ta akcija preduzeta, 1907. ili 1910. godine". Zatim, da "ne postoje izvori koji bi dokazali da je Aleksandar lično naredio fizičko uklanjanje princa Đorđa".

Ako oko trovanja prestolonaslednika postoje istorijske dileme, jedan događaj iz 1907. potvrđuje da je bilo direktnih pokušaja da se "ludi princ" likvidira.

Na samom početku pomenute godine jednog dana Beograd je protresla snažna eksplozija i to u Đorđevoj kući u Krunskoj ulici. Detonacija je bila toliko snažna da se čula u gotovo celom gradu. Narod iz okolnih ulica okupio se oko zgrade, stvorila se neopisiva gužva. Među prvima je dojurio kralj Petar u pratnji maršala dvora. Niko nije znao da objasni šta se desilo i da li je neko u kući nastradao. Maršal dvora se jedini odvažio da uđe unutra. Na sreću Đorđe nije bio povređen. U tenutku eksplozije našao se u sasvim drugom delu kuće.

KRALj nije olako prešao preko ovoga. Zahtevao je da se povede istraga da se ustanovi ko stoji iza ovog pokušaja ubistva njegovog starijeg sina. A tih dana do kralja Petra su stigle anonimne dojave da grupa zaverenika priprema atentat na princa Đorđa, ne bi li tako omogućili Aleksandru da zauzme mesto prestolonaslednika. Bilo mu je jasno da su zaverenici, oni isti koji su i njega doveli na presto, spremni na nove zločine.

Istraga, koju je kralj naredio nije donela ništa spektakularno. Otkriveno je da se na bankarski račun Stevana Kolakovića, onog prinčevog poslužitelja, zbog čije smrti je kasnije i abdicirao, uplaćuju ogromne sume novca, koje je uz pismeno ovlašćenje podizala njegova žena Anka Kolaković. Istraga je obustavljena kada je nesretni Kolaković rekao da je taj novac dobijao od princa Đorđa. Ovom prilikom je otkriven još jedan detalj-poslužitelj Kolaković je bio austrijski državljanin.

Francuski obaveštajci, tih dana iz Beograda, šalju svojim šefovima u Pariz, izveštaj u kome tvrde da je princ Đorđe Karađorđević, srpski prestolonaslednik, okružen austrijskim špijunima.

APIS i deo oficirskog kora o svojim idejama za uklanjanje Karađorđevića sa prestola, a za "izbacivanje iz igre" princa Đorđa, obaveštavaju pojedine političare.

Za kralja Petra govore da on svoju vojničku "ulogu komandovanja ograničavao na to - da sablju paše i da prisustvuje sečenju kolača o pukovskim slavama". A što su mu "kasarne prazne, što mu vojska nema ni najnužnije potrebe, i što mu vojnici, što na reč, idu i goli i bosi - to se unuka Karađorđa ama baš ništa ne tiče".

Đorđe Genčić, političar koji je obeležio Srbiju s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, inače jedan od idejnih tvoraca Majskog prevrata uklanjanja Obrenovića, u pismu Jaši Prodanoviću prepričava razgovor sa Đorđem, tada još prestolonaslednikom.

Izjavu princa Đorđa, da su svi Karađorđevići "pošteni i popularni", on je ocenio kao smešnu, kad se zna da on, Đorđe, "to poštenje svoje stiče potpisujući blanko menice beogradskim zelenašima, a popularnost svoju - loveći povazdan ribu na Adi Ciganliji i zavlačeći se, po okolini Beograda, po rupama i lagumima gde jazavci borave! U danima, pak, kad se i on politikom bavi, on preti Karaburmom tvorcima današnjeg stanja, koje je od njega, jednog običnog i siromašnog kadeta ruskog, napravilo naslednika prestola i budućeg kralja Srbije".

Genčića je duboko uvredilo što je princ Đorđe nazvao one koji su dinastiju Karađorđevića doveli na presto - "džukelama", i što im je javno pretio da će ih satrti kad postane kralj.

U "džukele" princ Đorđe je svrstavao i svog rođaka Jašu Nenadovića, tada poslanika Srbije u Carigradu.

Dok su se po Beogradu bavili dvorskim spletkama i intrigama i stranačkim prepucavanjima, Austrougarska je završila posao oko aneksije Bosne i Hercegovine. Time je jasno stavila do znanja da je cilj da preko Sandžaka želi da prodre u Makedoniju i tako obezbedi izlaz na Egejsko more, i da istovremeno osujeti da se Srbija preko Hercegovine spoji sa Crnom Gorom i dobije izlazak na more.

Princ Đorđe je u vreme aneksione krize bio predvodnik najratobornije struje koja je otvoreno tražila da Srbija uđe u rat. Držao je zapaljive govore na zborovima, a na prijemima i balovima provocirao je i izazivao austrijske i ruske diplomate.

Na prijemu povodom carevog rođendana, rekao je ruskom poslaniku, i to pred svima prisutnim, da je ruski car "lažov" jer je njemu, Đorđu, rekao da neće dopustiti da Austrija anektira Bosnu. Potom je prišao austrijskom poslaniku i rekao: "A vaš je car lopov i lupež, koji krade tuđe zemlje."

TIH dana "Peštanski lojd" prenosi izjavu princa Đorđa:

"Čudim se što mi prebacuju moje držanje povodom aneksije. Aneksija je nanela srpskom narodu duboku bol i uvredila ga u njegovim nacionalnim i prirodnim osećanjima. Naš narod oseća aneksiju kao nepravdu i kao sramotu i čvrsto je rešen da protiv očite povrede svog prava sa oružjem u ruci, odlučno istupi, ako to bude morao da učini. Ja lično osećao bih sramotu kada bih u ovim teškam trenucima drukčije govorio i drukčije postupao. Kako bi se tek srpski narod osećao kada bih ja kao prestolonaslednik mudrovao i izmicao onda kada treba kretati napred? Sem toga ja lično osećam da je položaj stvoren aneksijom za Srbiju i srpski narod prosto nesnosan. Mi ne smemo dopustiti i mi ne smemo trpeti da nas aneksijom dovedu u potpunu i stalnu ekonomsku i političku zavisnost...".


SKANDAL U KAFANI "MOSKVA"

Dogovaranja zaverenika o smeni dinastije Karađorđević bila su stalno na dnevnom redu. Velimir Vemić, u svom dnevniku beleži da su ti skupovi od jeseni 1909. godine, postali redovni.

"O udaljenju dinastije većalo se i 23 oktobra 1909. godine u kući Vladana Đorđevića (lekara, književnika, predsednika vlade Srbije, osnivača Srpskog lekarskog društva u Njegoševoj ulici broj 30. Ali dogovor nije postignut pa se sa razgovorom nastavilo u kafani 'Moskva', u 'proširenom društvu'. Među pridošlicama nalazili su se i potpukovnici Aleksandar Srb i Borivoj Jovanović. Ova dvojica, sa još nekolicinom zaverenika, nisu bili za to da se dinastija Karađorđevića udalji s prestola, a za šta su se zalagali Apis i njegovi najbliži drugovi. Oni nisu bili ni za to da se princ Đorđe liši života... Kako je svako tvrdokorno branio svoj stav, došlo je do svađe, do pravog skandala pred velikim brojem kafanskih gostiju...

[attachment=1]

Tokom septembra, 1915. godine, na bedemu gornjeg Kalemegdana, za vreme neprijateljskog bombardovanja, ranjen je u glavu princ Đorđe Karađorđević. U našim redovima je nastala opšta pometnja i panika. Princ je tražio da se previje na licu mesta dok su ostali insistirali da se prebaci u bolnicu. Na kraju se došlo do kompromisa, te je princ Đorđe previjen u čuvenoj apoteci Viktorović na Terazijama.

Kao što se vidi, na priloženoj fotografiji je trenutak kada princ Đorđe napušta pomenutu apoteku

[attachment=1]

[attachment=1]

Radio emisija "Riznica", Radio Beograd 2, nedelja, 21. apr 2019.





https://youtu.be/gy-AlCvHtww

https://youtu.be/Mc6iUtRg8Xg


https://youtu.be/g6Mt4G5-zHU


https://youtu.be/x-s7mepdcJg

Na velosipedu ...




[attachment=1]

https://youtu.be/cD5TlPhmCd0

[attachment=1]

Pored bahatog ponašanja, ipak je princ Đorđe bio i psihički poromećen.
To najbolje opisuje u video prilozima koje je Dread postavio, a autor je Milan Bogojević, veliki poznavalac porodice Karađorđević.

U početku sam mislio da je jedini razlog njegove abdikacije prebijanje svog dvorskog poslužitelja Stevana Kolakovića, od čega je posle nekoliko dana podlegao povredama, ali pre će biti da je to samo bio povod a da je pravi razlog abdikacije bio mnogo veći skandali u međunarodnim odnosima, tada u Ruskom poslanstvu princ Đorđe je izazvao bes Austrougarske oštrim protivljenjem aneksiji Bosne i Hercegovine, a i poslanika Rusije nije poštedeo i to se dogodilo godinu dana ranije od događaja sa Stevanom Kolakovećem.
I uopšte bio je jako konfliktna ličnost, prebijao je poslanike SHS-a u Parizu, vukao za bradu Nikolu Pašića (mada je to ovaj zaslužio ali zbog drugih nedela) u sred Pariza, a sa njegovim sinom Radomirom drugovao baš u Parizu.
To što je sa svojim učiteljom matematike i kasnije nerazdvojnim prijateljem Mikom Alasom imao izgleda i mnogo više od prisnih odnosa nije dokazano, mada se još za života kralj Petar I žalio da mu sina "pečati" Mika Alas odstraga.

Juriš koji je naredio na Mačkovom kamenu i poveo čitav bataljon vojnika u sigurnu smrt je bio sulud i sasvim bespotreban, gde je i sam ranjen te kasnije odlikovan. Kažu da mu se stanje posle tog događaja još više pogoršalo.

Tu se i pominje da su memoare prica Đorđa pisali službenici državne bezbednosti ili kako se već u to vreme SFRJ zvala tajna policija.

Mada, po stare dane pric Đorđe, kažu stariji Beograđani, da se normalno ponašao na ulici, nije pravio nikakve ispade niti je odavao sliku psihički poremećene osobe.

Ђорђе Карађорђевић као дете (Историјски музеј Србије)
[attachment=1]

Ратни албум Андре Поповића

[attachment=2]
[attachment=3]

[attachment=1][attachment=2]

Кућа У Нишу у улици Краљице Марије бр. 15. спремљена за краљевића Ђорђа (септем. 1922).

[attachment=1]

https://www.youtube.com/watch?v=w_e-OX88N4U

[attachment=1]

Карађорђевићи,ходајуће несреће за себе и друге па тако и Ђорђе.Импулсивна,неконтролисана личност у ковитлацу борбе за власт,сплетки и завера,окружен завереницима,шпијунима,убицама,лоповима и педерима.Сигурно је да није био сасвим свој али није био ни заверенички тип као Александар.У некој здравијој породици је могао направити каријеру у било којо области којој би се посветио јер је према речима савременика био прилично интелигентан.Иначе,мемоарску литературу не треба узимати здраво за готово па тако ни његове мемоаре писане након рата уз суфлирање државних службеника који су  за једне антимонархисте показивали необично велико интересовање за "прљав веш" Карађорђевића-Ревизија Солунског процеса,мемоари Ђорђа К..,довожење посмртних остатака Николе Петровића ратним бродом ЈРМ итд.