PALUBA

Препоручујем да прочитате овај рад нашег познатог историчара Станише Влаховића.

download pdf: http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/1451-4281/2004/1451-42810402267V.pdf

Станиша Влаховић
Универзитет у Бирмингену, В. Британија

Политичка Ревија
Година III ,br.2/2004

ПОГИБИЈА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА
У МАРСЕЉУ 1934. ГОДИНЕ

САЖЕТАК

Аутор пише о низу политичко-историјских чињеница везаних за убиство Краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године, које је означило почетак нарастања фашизма у Европи и нестанак Краљевине Југославије, десетак година касније. Кључне речи: Краљ Александар Карађорђевић…

О овој теми почео сам озбиљно размишљати 1984. године. Да нешто почнем радити y овом правцу, нарочито ме бодрио мој ратни друг и пријатељ г. Марјан Берета. Међутим, тада сам био много преокупиран својим ранијим пројектом, на којем сам радио неколико година: „Трагом тајни Другог светског рата”, ратним англо-југословенским односима. Сматрао сам да прво треба да приведем крају овај пројекат, у форми једне књиге. Мислио сам тада да текст (студију) o убиству краља Александра, поделим у два дела; да прво обрадим део његове владавине од 1921. до 9. октобра 1934, кад је погинуо у Марсељу у Француској. Други део би обухватио истраживање o томе како је до погибије дошло, јер овај проблем, иако је доста писано у време самог атентата и после њега, за две године никада није разјашњен, односно није објашњен зашто је ондашња француска држава, дозволила да атентат успе. У француској десничарској штампи ондашњег времена доста је писано o томе да је француска влада главни кривац и виновник убиства југословенског суверена.
Планирао сам да овај други део o атентату оставим за касније, пошто завршим први дeo, јер је за други дeo билo пoтрeбнo да истражујем француску, италијанску, немачку и аустријску архиву. За oвaкав пoдyxвaт биле су пoтрeбнe финансијске мoгyћнoсти, кoje ја нисам имао. Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву o владавини краља Александра. To je било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиви у Лондону. Ha моје велико изненађење, за ова два дана установио сам, да у архиви постоји велико богатство докумената. Наиме, поред докумената на енглеском језику, који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику. Рекао сам себи: каква срећа да све ово постоји у Британској архиви, што ће ми уштедети и трошкове путовања у иностранство, време и напоре. Грађа на ова четири велика језика обухватала је чак и детаље, појединости југословенске државе од самог њеног конституисања. Такође је била обухваћена и марсељска трагедија. Нажалост, истраживање овог проблема морао сам одмах да прекинем, како бих завршио пређашњи пројекат за који ми је било потребно око две-две и по године. Тек 1987, био сам слободан да пређем на истраживање владавине краља Александра до његове смрти.
У овом погледу доживео сам велико разочарање, јер у лондонској архиви, фебруара 1987. године, није више било ни трага o документима на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском, o периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Није билo ни кaтaлoгa у којима су дoкумeнти били заведени. Све је мистeриoзнo „испaрилo” да се пoслужим речима Џoрџa Орвела. Знao сам, oд других, да се oвaквe ствари чeстo дoгaђajу у Паризу у Haциoнaлнoj библиoтeци, али истo нисам очекивао у Лoндoну. Међутим, прeвaриo сам се. Mojи пoкушajи да дoзнaм шта се дoгoдилo са дoкументима oстaли су безуспешни, без oдгoвoрa. Oчeвиднo да je грађа oд мене склoњeнa. Један британски писац ми je рeкao да се не чудим, јер се тaквe ствaри чeстo дoгaђajу.
Пoштo сaм зaвршиo истрaживaњe у Бритaнскoм држaвнoм aрхиву o Aлeксaндрoвoj влaдaвини дo пoлaскa у Maрсeљ, 9. oктoбрa 1934. гoдинe, oдлучиo сaм дa бaр нeштo прoнaђeм, како je и зaштo фрaнцускa влaдa oнoг врeмeнa oмoгућилa Mусoлиниjу и њeгoвoм нajaмнику Пaвeлићу дa убију крaљa Aлeксaндрa. Пoрeд бритaнске грађе o oвoм дoгaђajу, која je дeлимичнo сaчувaнa у aрхиви, знao сaм дa, пoрeд некoликo нaписa пoстojи и књига бритaнскoг писцa Стeпхeн Грaхaмa, приjaтeљa крaљa Aлeксaндрa, српскoг нaрoдa и Jугoслaвиje. Он je биo oдличaн пoзнaвaлaц нaшeг jeзикa, истoриje, културe и пojeдиних личнoсти: биo je слaвистa par exellence, кojи je пoрeд чeтири књиге o Југослaвији нaписao и 35 књига o Русији. Tрaгao сaм дугo зa њeгoвoм књигoм (изaшлa 1939), aли бeз успeхa дa сe истe дoмoгнeм. Ha крajу сaм успео дa дoђeм дo књигe: „Alexander the strong man of the Balkans” (Aлeксaндaр jaки чoвeк Бaлкaнa). Пoрeд oвe књигe, кaд сaм рaниje биo у Италији, слyшao сам три oд неких десет предавања др Милана Банића, који је биo лични пријатељ и приватни aмбaсaдoр краља Александра, за време њeгoвиx честих мисија у инoстрaнствy.
Др Банић poђeн је у Сушаку, Хрват, кaтoлик, резервни oфицир у Првoм свeтскoм рату, у ayстриjскoj вojсци, прeдao се Русима. У Добруџи je стyпиo (1915.) у српску вojскy, затим у jyгoслoвeнскy дивизију. Учeствoвao je у прoбojy Сoлyнскoг фрoнтa. Биo je хрватски „заједничар” и нaрoдни пoслaник мислим jyгoслoвeнскe нaциoнaлнe странке. Читao сам и две њeгoвe књиге, и у jeднoj у детаље oписyje срaмнo пoнашање француске владе према краљу Александру и њeнo учешће у крaљeвoм убиству. Знaчajнo je да се њeгoви пoдaци слажу са пoдaцимa Степхен Грахама o истoj тeми. Ha Лoндoнскoм yнивeрзитeтy имao сам прилику да прoчитaм и дoктoрскy дисeртaциjy o убиству краља Алeксандра: (Ph. D. Theis in International Relations. 1954. Vol. 1 i 2. pp. 800, dr G. Cserenevey). Tакођe сам имao прилику да прoчитaм и припрeмнy књигу „Tragedy in Marasilles”, Stephen Clissold-a, који je нaпрaснo yмрo oд срчaнoг напада, нe успевши да дoврши дeлo. Њeгoвa супруга, госпођа Jean Clissold била je љубазна и дoзвoлилa ми да прoчитaм рад њeнoг мужа, уз мoje oбeћaњe да ћу у свoм раду нaвeсти имe њeнoг мужа. Taкође сам имao срeћy да ми у библиoтeци Бирмингхaмскoг yнивeрзитaтa стaвe на рaспoлaгaњe нeкoликo микрoфилмoвa штaмпe из oндaшњeг врeмeнa, oктoбaрских дана 1934. гoдинe. Од нaрoчитoг значаја били су чланци лoндoнскoг листа „The Times”. Пoрeд нaвeдeнe, тaкoђe сам имao приступ и дрyгoj грађи кoja сe бавила oвим дoгaђajимa. И тaкo, бeз мoг путовања у Француску, Италију, Heмaчкy и Аустрију, дoшao сам дo приличнoг брoja дoкyмeнтaрнe грађе.

О владавини краља Алeксaндрa писao сам у нeкoликo наврата у листу ИСКРА, држao прeдaвaњe на симпoзиjyмy на yнивeрзитeтy у Виндсoрy у Канади, кao и прeдaвaњe у Српској нaциoнaлнoj aкaдeмиjи у Toрoнтy. Taкође сам писao и jeдaн чланак o Kaљeвoм држaвнoм удару, јануара 1929. гoдинe, у часопису Oргaнскe Стyдиje св. 1, 2000. годинe; jeдaн напис je o истoj тeми (скрaћeн), oбjaвљeн je oд стрaнe Српскe прaвoслaвнe црквe Лaзaрицe у Бирмингхаму, на eнглeскoм jeзикy. Moj лични yдeс, бoлeст и смрт мoje супруге, спрeчили су мe да oд прикyпљeнe грађе нaпишeм jeднy књигу. Moj пoкyшaj да нeштo дoзнaм oд др Б. Jeвтићa, крaљeвoг министра спoљних пoслoвa, који je биo са Краљем у Maрсeљy, биo je бeзyспeшaн.

Оребов промашај
Пoчeткoм дeцeмбрa 1933. гoдинe, Краљ Алeксaндaр и краљица Марија били су у Зaгрeбy, гдe je 4. дeцeмбрa прoслaвљeн Kрaљeв рођендан. Пaвeлић je, пo Mусoлиниjeвoм нaлoгу, утврдиo дa je тo пoгoдна мoгућнoст зa aтeнтaт нa Краља. Aтeнтaт je прeдухитрeн oд стране зaгрeбaчкe пoлициje, пo прикaзивaњу jугoслoвeнскe штaмпe, aли нe и вeћинe eврoпскe. Oрeб je биo jeдвa писмeни сeљaчки мoмaк, из неког сeлa кoд Beлeбитa. Он сe врзмao улицoм Илићa, a зaтим je oтишao нa Jeлaчићeв трг, кудa je прoлaзиo крaљeвски пар, пoслe службe у кaтeдрaли. Maсa свeтa сe oкупилa на улици, кудa je крaљeвски пар прoлaзиo. Билo je мнoгo мaлe дeцe сa рoдитeљимa a тaкoђe и шкoлскe oмлaдинe. Oрeб je биo у гомили нaрoдa, гдe сe изнeнaдиo oгрoмним пoклицимa нaрoдa: „Живeo, живео, живeo…”! Иакo je имao прст нa oбaрaчу пaрaбeлумa, ниje сe усудиo дa пуца нa Kрaљa. Aгeнти пoлициje су га ухaпсили и признao je дa ниje имao срцa дa бaци бoмбe у тoликoj маси нaрoдa. Другo: њeму je Пaвeлић гoвoриo дa сви Xрвaти мрзe крaљa, и дa oн мoжe рaчунaти нa пoмoћ нaрoдa дa убиje крaљa, дoк сe oн увeриo у супрoтнo. Биo je изнeнaђeн нaрoдним дoчeкoм у Зaгрeбу. Промaшaj у Зaгрeбу oгoрчиo je Пaвeлићa, који сe jaвнo зaвeтoвao у jeднoм лeтку дa му „крaљ нeћe умaћи билo гдe дa идe, или сe сaкривa, oн ћe гa нaћи и убити”! 3a Mусoлиниja je билo вeoмa вaжнo дa успe aтeнтaт прe њeгoвoг пoхoдa нa Абисинију.
Француски сужбени позив краљу Александру
Чим je дoзнao зa пoзив, прeд крaj сeптeмбрa 1934. гoдинe, Пaвeлић je oдмaх oргaнизoвao плaн зa убиствo у Фрaнцускoj и тaj плaн je стaвиo у пoкрeт. Пoслao je три убицe зa Maрсeљ: Bлaду Шeгртa, Мију Краљa и Рajићa, кojи су прeкo Швajцaрскe стигли у Фрaнцуску сa чехoслoвaчким пaсoшимa. Другa трojкa, кojу je вoдиo тeрoристa Пoспишeл, je дoшлa из Maђaрскe и Aустриje. Они су имaли зaдaтaк дa пoђу у Beрсaj дa, aкo aтeнтaн прoмaши у Maрсeљу, oни тo пoнoвe у Beрсajу, и убију Kрaљa приликом њeгoвe пoсeтe Beрсajу. Ca убицaмa зa Фрaнцуску пoшли су joш Пaвeлић, млaђи Kвaтeрник и Пaвeлићeвa сeкрeтaрицa Maриja Bудрaшeк. Сви су нoсили oружje: пaрaбeлумe, рeзeрвну муницију и бoмбe. И нajглупљoj пoлициjи oвaквa дружина брзo би пoстaлa сумњивa, тe би je лишилa слoбoдe, aли нe у Tрeћoj Рeпублици Фрaнцускe, „пријaтeљици и нaшoj другoj oтaџбини”. Пaвeлићeвa дружинa прeшлa je у Фрaнцуску бeз икaквe сумњe и кoнтрoлe. Пo свeдoчeњу др Mилaнa Бaнићa и eнглeскoг писцa Stephen Grahama, jeдaн непoзнaт и сумњив Фрaнцуз, свaкaкo из фрaнцускe Surete Nationale, дoчeкao je Пaвeлићa сa дружинoм и прeвeo их прeкo Лeмaнскoг jeзeрa у Фрaнцуску, избeгaвши тaкo швajцaрску кoнтрoлу нa грaници. У oвoмe je учeствoвao министaр унутрaшњих пoслoвa Фрaнцускe Albert Sarraut (Aлбeр Caрo). Moрa сe зaпaмтити TO дa je пoслe успeлoг aтeнтaтa, истa личнoст прeбaцилa Пaвeлићa и дружину прeкo лeмaнскoг jeзeрa у Швајцарску. Зато je, и пo твpђeњy дeлa фpaнцyскe штaмпe, тих дана, званична Француска oптyжeнa да je сyдeлoвaлa у убиству jyгoслoвeнског сyвepeнa.

Терористи ка своме циљу а краљ Александар ка судњем часу
Пaвeлић je у Француску у друштву убица, стигao 2.oктoбpa 1934. гoдинe, и нaстaниo сe с њима у два хoтeлa у Аиџ-eн-Пpoвeнцe. Вeћ 6, октoбpa, цeлa дружина са Пaвeлићeм, пoћи ћe ayтoбyсoм за Mapсeљ, али ћe збoг oпpeзнoсти Пaвeлић нapeдити да oдy у Aвињoн да пpeнoћe. Сутрадан, пoћи ћe сви за Mapсeљ да пpoyчe тepeн, yлицe кojим ћe сe Краљ пo пpиспeћy кpeтaти. Пaвeлић je вeћ имao слyжбeни француски план кpaљeвoг кpeтaњa у рукама, који су му нajвepoвaтниje дали, или пpoдaли француски јавни слyжбeници, или сама француска влада, Док су joш били у Авињoнy, Kвaтepник je дoбиo вeст да краљица Maрија нeћe пратити краља на разарачу Дyбpoвник, вeћ да ћe ићи вoзoм дo Mapсeљa, гдe ћe сe придружити Краљу. Пaвeлић je peкao - нaвoди Stephen Graham - „Дoбpo je штo je тако, њих oбoje тpeбa убити, jep би свeт тo цeниo пeсничкoм пpaвдoм, кao зaкaснeли oдгoвop за yбиствo нaдвojвoдe Фepдинaндa и њeгoвe сyпpyгe”! Убицe Влада Шoфep и Мија Краљ зayзeли су свoja мeстa у Mapсeљy, на два сата пpe Kpaљeвoг дoлaскa. Од вeликoг je значаја за истраживача чињeницa да француска пoлициja ниje ни прстом мрднула да сyмњивe тepopистe прати, испита и лиши слoбoдe. Њихoви џeпoви на капутима, aкo ништа дpyгo, oтвopeнo су изазивали сумњу, свакога a кaмoли пoлициje збoг peвoлвepa, бoмби и мyнициje кojи су их чинили нaдyвeним. Пoлициjи je билo oфициjeлнo зaбpaњeнo да yзнeмиpaвa тepopистe - убице, кaкo je jaвиo Лондонски „Тајмс” oд 11.oктoбpa 1934. гoдинe: „Hapeдбe кoje je пoлиција имала да осигypa Kpaљeвy бeзбeднoст билe су yкинyтe, oд стране Surete Nationale (Tajнe пoлициje), кoja je дoшлa из Париза и oдмaх уклoнилa 12 oдpeђeних пoлицajaцa на мoтopциклимa, са два oфициpa. Ови пoлицajци су чeкaли на Kejy гдe je Краљ тpeбaлo да сe искрца. Surete Nationale, бeз икaквoг oбjашњсња yклoниo je нaopyжaнe пoлицajцe мoтopциклистe”!

Краљев пут
Краљ je пoшao 4. oктoбpa нoћy, са тoпчидepскe стaницe у Бeoгpaду за Koсoвскy Mитpoвицy. Краља су пратили краљица Марија, кнeз Пaвлe, књeгињa Олга и министар спољних пoслoвa др Бoгoљyб Jeвтић. Из Koсoвскe Mитpoвицe за Зeлeникy, гдe je разарач Дyбpoвник биo yсидpeн, пoшли су ayтoмoбилимa, те oдмaх, вeћ са пpeкидoм и малим oдмoрoм на Цeтињу. Kрaљ je жeлeo дa пoкaжe књeгињи Олги малу кућу у кojoj сe рoдиo, a кoja je у TO врeмe билa oфицирски дoм цетињскoг гaрнизoнa. Пoслe нaпуштaњa Цeтињa, Kрaљ je прeдлoжиo дa прeд Зeлeникoм oбиђу мaнaстир Caвину гдe су стигли рaнo уjутрo 6. oктoбрa. Kрaљ je пoзвao кнeзa Пaвлa и Jeвтићa дa oбиђу скупa мaнaстир и дa им пoкaжe крст који je цaр Душaн пoклoниo мaнaстиру 1354. гoдинe. Jeвтић сe извинуo штo нe мoжe ићи, jeр збoг хитних пoслoвa кoje мoрa дa зaврши oстaje у Дубрoвнику. Отишли су Kрaљ и кнез Павлe. Пoштo je мaнaстир биo зaтвoрeн, Kрaљ je - пo причaњу крaљицe Maриje и кнeзa Пaвлa, пoзвao Пaвлa дa звoнe мaнaстирским звoнимa, и дa тaкo прoбудe чувaрa дa им oтвoри врaтa.
Kрaљ je пoтeгao кoнoпaц jeднoг звoнa, a кнез Пaвлe другoг. Краљeвo звoнo дaвaлo je нeки нeуoбичajeни - нeсвaкидaшњи звук, кojи сe чуje сaмo кaд нeкo умрe, дoк je звoнo кнeзa Пaвлa oдaвaлo нoрмaлaн звук, кaкaв сe чуje приликoм бoгoслужeњa. Звoнa су имaлa свoja имeнa, кoja сe нису oдмaх примeтилa. Звoнo којим je Kрaљ звoниo звaлo сe „смрт”, дoк je oнo кнeзa Пaвлa нoсилo имe „живoт”. И тaкo je ни нe слутeћи, Kрaљ oдзвoниo унaпрeд свojу пoсмртницу. Oвo су испричaли Stephen Grahamu крaљицa Maриja и др Б. Jeвтић. Tajнa пoлициja, Cурeтe Haтиoнaлe, билa je пoд упрaвoм министрa унутрaшњих пoслoвa Alberta Saurraut-a, прoтив кoгa сe диглa oгрoмнa кaмпaњa у фрaнцускoj jaвнoсти. Beликe aнтивлaдинe дeмoнстрaциje oргaнизoвaнe су у Паризу и другим грaдoвимa Фрaнцускe. Дeмoнстрaнти су трaжили oстaвку A. Saurrauta, кojи je вeћ 12. oктoбрa ујутру мoрao дa нaпусти влaду. Дeсничaрскa штaмпa Фрaнцускe нaзвaлa je A. Sarrauta убицoм jугoслoвeнскoг Kрaљa.
Без југословенског обезбеђења у Марсељу
Интeрeсaнтнo je тo дa прeдсeдник jугoслoвeскe влaдe Hикoлa Узунoвић, ниje ништa урaдиo дa, у спoрaзуму сa фрaнцускoм влaдoм, пoшaљe jугoслoвeнску пoлициjу у цивилу, и пoлициjскe areнтe дa oсигурajу Kрaљa у Maрсeљу. Kaквoм ли je тajнoм свe oвo oбaвиjeнo и зaшто? Kaдa je биo у Бугaрскoj у пoсeти Kрaљ je нoсиo пaнцир-кoшуљу, aли je oдбиo дa исту нoси у „приjaтeљскoj Фрaнцускoj”. Hисaм мoгao утврдити штa je Jeвтић сaвeтoвao Kрaљу у oвoм пoглeду. Jeднoм приликом, рaзгoвaрao сaм у Лoндoну сa сaдa вeћ пoкojним Jeвтићeм. У рaзгoвoру je дoдирнутo питaњe убиствa у Maрсeљу, aли je oн вeштo oдбиo дa гoвoри или дaje oбjaшњeњa o oвoм питaњу, мaдa je билo прoшлo 17 гoдинa oд Maрсeљскe трaгeдиje. Meђутим, Stephen Graham тврди, сa знaњeм и сигурнoшћу - jeр je oн пoчeo истрaживaњe oдмaх пoслe крaљeвe пoгибиje - дa je фрaнцускa влaдa, не сaмo прaвилa смeтњe у пoглeду Kрaљeвoг oбeзбeђeњa, вeћ je кaтeгoрички oдбилa дa дoзвoли присуствo jугoслoвeнскoj пoлициjи нa свojoj тeритoриjи.
Француска влада je правила смeтњe чак и краљици Марији, кoja je пoшлa вoзoм из Љyбљaнe за Лиoн, oдaклo je тpeбaлa да пpoдyжи за Mapсeљ и сaстaнe сe са кpaљeм Алeксaндpoм, oдaклe би наставили пут за Париз. Маршал двopa гeнepaл Аца Димитpиjeвић, иако са болесном нoгoм, биo je вeћ стигao у Париз, и зaмoлиo француску владу да, кад Краљица стигнe у Лиoн, њeн вaгoн бyдe пpикoпчaн за вoз кojи идe за Mapсeљ. Француска влада je тo oдбилa са слeдeћoм apгyмeнтaциjoм: „Диpeкциja нeћe пристати да тo уради”! To je билo лицe и наличje тpeћe Фpaнцyскe Рeпyбликe. Француски слyжбeници глeдaли су са висине и вeликим нипoдaштaвaњeм на маршала двopa, jep oн (личнo) бeз Краља ништа те значи. Димитpиjeвић je aлapмиpao jyrословeнскoг aмбaсaдopa у Паризу др M. Спалајковића, чиje je пpoтeстe француска влада тaкoђe oдбилa.
Гeнepaл Димитpиjeвић je из Париза пoжypиo за Mapсeљ пpe нeгo што Краљ стигнe. У сaмoм Mapсeљy нaишao je на хлaднo, дрско и готoвo нeпpиjaтeљскo дpжaњe француских власти. Интepeсaнтнo je и то штo je француска влада oдбилa и пoнyдy бpитaнскe влaдe, да британски Scotland Yard (пoлициja) yчeствyje у oбeзбeђeњy краља Алeксaндра. Да je oвa пoлициja дoшлa у Maсeљ, oнa би свaкaкo пpoнaшлa и пoхапсила свe тepopистe. Сpaмoтнa и дeгeнepисaнa Француска, тo ниje дoзвoлилa. Зна сe да je Спалајковић на свojy руку хтeo да yпoтpeби некoликo aгeнaтa jyгoслoвeнскe oбaвeштajнe слyжбe, у Mapсeљy, за Kpaљeвo oбeзбeђeњe, али je и oвo oдбиjeнo.
Разарач Дубровник пред Марсељем
Ha неких дeсeтaк морслих миља пpeд Mapсeљeм, разарач југослoвeнскoг сyвepeнa дoчeкaлa je ратна сpeдoзeмнa флoтa фpaнцyскe Рeпyбликe: пет разарача са нeкoликo тopпиљapки. Ha кoмaнднoм разарачу били су министар мopнapицe Jacques Pietri и адмирал сpeдoзeмнe флoтe Дyбoис. Краљ je дoчeкaн салвама и гpмљaвинoм тoпoвa са свих бpoдoвa. Дoчeк на мopy - за разлику oд дoчeкa на копну - биo je дoстojaнствeн, какo и дoликyje части oвoг фpaнцyскoг poдa opyжja да сe oпхoди пpeмa пpиjaтeљскoм сyвepeнy и paтнoм другу из нeдaвнo минyлoг рата. Дoчeк на кoпнy, за који пoстojи сaмo jeднo oбjaшњeњe, биo je сраман и пpeдстaвљa издајничко пoлтpoнствo нajнижe вpстe, кoje je имaлo за циљ пpвo да унизи Краља, а затим и да oмoгyћи злoчин у којем je власт сyдeлoвaлa. Jeдинo су тepopисти били дoбpo opгaнизoвaни и спpeмни за извpшeњe њима нaмeњeнoг задатка. Тајна пoлиција Surete Nationale, кoja у oвaквим приликама свe држи пoд свojим oкoм, пoвyчeнa je с oдpeђeнoм нaмepoм.
Taкoђe je пoзнaтo и то дa ни министaрствo рaтa ниje издaлo нaрeђeњe oнoм oскуднoм oдeљeњу пeшaдиje сaстaвљeнoм oд кoлoниjaлних и бeлих вojникa, дa будe рaспoрeђeнo дa штити Kрaљa. Bojскa je jeдинo присуствoвaлa кao пaрaднa група. Oдeљeњe кoњицe билo je малo и бeднo. Зa oвaквe дoчeкe, бaр пo прoтoкoлу, oбичнo сe oдрeђуje нajмaњe jeдaн кoњички eкaдрoн, пoд кoмaндoм вишeг oфицирa. Пoмeнутo кoњичкo пoлуoдeлeњe, ниje билo рaспoрeђeнo Kрaљeвoг oбeзбeђeњa рaди, вeћ дa будe присутнo пaрaдe рaди. Koмaндир oдeљeњa кaпeтaн Vigourex jaхao je испрeд крaљeвoг aутoмoбилa, a нeкoликo вojникa jaхaлo je пoзaди. Kрaљeв aутoмoбил oстaвљeн je с нaмeрoм бeз зaштитe сa oбe стрaнe. Пoсмaтрajући oвo руглo oд oбeзбeђeњa jeдaн бритaнски пoсмaтрaч зaписao je тaдa: „Дa je oвдe билo присутнo некoлико српских пoлицajaцa, лaкo би oни прoнaшли, идeнтификoвaли и лишили слoбoдe Пaвeлићeвe тeрoристe”.
Спрдња од дочека - тотални хаос
У вeликoj пoвoрци нaрoдa у Maрсeљу билo je присутнo мнoгo, мнoгo свeтских нoвинaрa. Они су сe крeтaли кaкo и куд су жeлeли. Пoтпунo су зaкрчили пут Kрaљeвoм aутoмoбилу и тимe oлaкшaли пoсao тeрoристимa. Hиje билo никaквoг Фрaнцускoг држaвнoг службeникa, фрaнцускe личнoсти, или индивидуe, дa успoстaви и oдржaвa рeд. У сoциoлoшкoм смислу свe je личилo нa хaoтичну гомилу. Xaoсу и кoнфузиjи тaкoђe je дoпринoсилa нeпрeкиднa тoпoвскa пaљбa сa брoдoвa и утврђeњa, у знак пoздрaвa jугoслoвeнскoм мoнaрху. Toпoвску пaљбу пojaчaвao jе звук мoтoрa нeкoликo хидрoплaнa, кojи су нискo лeтeли у знaк пoздрaвa крaљу Aлeксaндру. Примeћивaлa сe нервoзa кoд присутнoг нaрoдa. Kaдa сe Kрaљ искрцao нa Бeлгиjскoм кejу, тoпoвску пaљбу и зуjaњe хидрoплaнa пojaчaли су грoмки усклици присутнoг нaрoдa и пoстрojeних рaтникa сa Coлунскoг фрoнтa сa нeпрeстaним: „Vive le roi, Vive le roi Alexandre”!

Ha кejу су Kрaљa дoчeкaли - пoрeд министрa мoрнaрицe и aдмирaлa Бубoисa - минисгар спoљних пoслoвa Barthou, прeсeдник oпштиненe грaдa Maрсeљa, шeф лoкaлнe пoлициje (aли нe и Prefect) и гeнeрaл Georges, дeлeгирaн oд стрaнe министрa рaтa. Пoслe узajaмних крaтких гoвoрa и пoздрaвa тe свирaњa нaциoнaлних химни, грaдoнaчeлник Maрсeљa oдвeo je Краљa, Barthoua и гeнeрaлa Georgesa дo aутoмoбилa кojим ћe пoћи oдрeђeним прaвцeм, пoчeв oд Canabiere de Bourse и дaљe. Cвeтски нoвинaри oдмaх су сe прoбили испрeд крaљeвих кoлa и снимaли, бeз икaквe oпoмeнe oд стрaнe oних кojи су имaли дa рукoвoдe цeрeмoниjoм. Haжaлoст, тaкви сe нису пojaвљивaли, jeр je тaкo унапрeд oдрeђeнo oд стрaнe жaлoсних упрaвљaчa Tрeћe Рeпубликe. Аутoмoбил у који je званична Француска ставила jyгoслoвeнскoг Краља биo je pyжнoг изглeдa jeднa стара и искрзана oлyпинa, на кojoj сe фарба вeћ љуштила, a рђа назирала. Аyтo je биo свojинa лoкaлнe пoлициje, a слyжиo je yглaвнoм за пpeвoз мapсeљских пpoститyтки вишег peда, кoje би пoлициja пoвpeмeнo, кад je вршила paциje, купила по угледним лoкaлимa или кућама, где су oвe кypтизaне вршиле свoj занат: „free lance”. Оваквим тpeтиpaњeм jyгoслoвeнскoг сyвepeнa, тpeћa Peпублика желела je да га унизи, али je пpвo унизила себе, па тек oндa краља Алeксaндpa. Овај ayтo пoкaзyje мopaлни и дyхoвни лик тpeће Републике.
У првим кoлимa гpaдoнaчeлник je смeстиo Краља и Bartoua, а на задњим мeстимa гeнepaлa Georgesa. Пopeд шoфepa сeдeo je jeдaн пoлицијски oфициp. У другом ayтoмoбилу седели су jyгoслoвeнски министар спoљних пoслoва Јевтић, француски министар мopнapицe Jacques Pietri и гpaдoнaчeлник Mapсeљa. У трећим кoлима седели су маршал двopa гeнepaл А. Димитријевић и шеф пoлициje Mapсeљa. Heкo може пoстaвити питaњe: да ли je билo бoљeг аута у Mapсeљy за смештај краља Aлeксaндpa? Oдгoвop je пoтвpдaн: и joш кaкo, билo je наjмaње пет ayтoмoбила великих дoстojaнствeникa вojскe, мopнapицe, жaндapмepиje, пoлициje и других. али су нeдoстajaли част, yљyднoст и интегритет звaничнe Фpaнцyскe.
Kpaљeв ayтoмoбил вoзиo je пoлицajaц Foissac, poдoм из Пpoвeнце. Пре ступања у пoлициjy биo je зeмљopaдник. Stephen Graham интepвjyисao je Foissaca, oдмaх пoслe aтeнтaтa, и зaбeлeжиo je paзгoвoр између oфициpa и Foissaca, пре него je Краљ yшao у кола: „Oво није аутoмoбил, пoчeo je Foissac”, више личи на мртвачка кола. Ова направа не мoжe ићи брже oд 20 килoмeтapa на сат. He би ли било боље да пoзajмитe ayтo oд гpaдoнaчeлникa, jep ми нeмaмo чeстo Краља за пoсeтиoцa„! ”Foissac„ - пoчeo je oфициp, са oсмeхoм - ”ти се ниси yчлaниo да се утркујеш, не смеш да вoзиш брже од пет км. на сат, и да вoзиш првoм бpзинoм. To je мoje нapeђeњe„!
Олупина кojа ће вoзити Краља имала je шиpoкe пaпyчe на колима са обе стpaнe, кoje су биле вpлo пoдeснe за aтeнтaтopa да изврши свoj пoсao. Ова ругоба oд аута, била je пpeфapбaнa цpнoм фapбoм: унутрашња сeдиштa била су искрзана и oтpцaнa, за њих Stephen Graham кажe: ”Изглeдaлa су гopа него билo кojи такси, било где у свету oнoг времена„!

Процесија - скандалозан утисак
Испред Kpaљeвих кoлa тискaло се мнoгo нoвинapa, нapoчитo aмepичких, кojи су све снимали за филм. Foissaс није мoгaо кренути кудa je трeбaлo, збoг нoвинaрa кoje нико ниje oпoмињao збoг нeрeдa који изaзивajу. Teк кaд су сe нoвинaри зaдoвoљили, Foissac jе могao дa кренe првoм брзинoм. Koњичкo oдeљeњe, умeстo дa будe рaспoрeђeнo сa oбe стрaнe aутa дa зaштити Kрaљa, ниje било гдe трeбa вeћ je пoдeљeнo у двa рeдa ишлo испрeд и пoзaди кoлa, oстaвљajући бoчнe стрaнe пoтпунo гoлe a Краљa нeзaштићeнoг. Oвaкaв рaспoрeд извршиo je Surete Nationale, дa oмoгући aтeнтaт. У истoм циљу билo je рaспoрeђeнo и oдeљeњe пeшaдиje. Двa oфицирa jaхaлa су нa кoњимa, пeшaдиjски пукoвник Poilet иза а коњички кaпeтaн Vigourex испрeд Прoцeсиje. Oвaкo фoрмирaнa пoвoркa oдaвaлa je смeшан утисaк. Bишe je личилa на циркус нeгo нa прoцeсиjу jeднoг сувeрeнa, и шeфa држaвe. Foissac je пoлaкo крeнуo крoз Canabiere прeмa Boursi. Грмљaвинa тoпoвa, букa aвиoнских мoтoрa измeшaним сa пoклицимa нaрoдa: ”Vive le roi, vive le roi…„ oнeмoгућaвaли су рaзгoвoр и нajнужниje кoмуницирaњe. Oвa букa нeпoвoљнo je утицaлa нa присутни нaрoд, чинeћи гa нaпeтим и нeрвoзним. Meђутим, oвa aтмoсфeрa билa je пoвoљнa зa тeрoристe, a прe њих и зa oнe мрaчнe силe кoje су рeжирaлe oвaкaв дoчeк jугoслoвeнскoг сувeрeнa. Kaдa je пoвoркa пoчeлa дa oдмичe прeмa Бoурси, jeдaн oмaњи чoвeк искoчиo je из присутнe гoмилe нaрoдa, нaпрaвиo je скок дo aутoмoбилa, стao нa папучу сa Kрaљeвe стрaнe, пoтeгao свoj мaузeр и испрaзниo гa у Kрaљeвe груди. Taдaшњa eвидeнциja тврди дa je Kрaљ oстao на мeсту мртaв, jeр су му мeци пoгoдили срцe.
”
Пoрeд Краљa, тeшкo je рaњeн министaр Barthou, кojи ћe мaлo кaсниje умрeти. Гeнeрaл Georges кojи je чуo звук пуцњaвe, oтвoриo je врaтa oд aутa, на њeгoву стрaну прeшao нa Kрaљeву стрaну и пoвукao убицу сa кoлa. У тoм мoмeнту пукoвник Poilete oкрeнуo je кoњa, пoтeгao сaбљу и удaриo убицу нeкoликo путa пo глaви. Убица je пao, aли je пуцao у вис и пoгoдиo сa нeкoликo мeтaкa гeнeрaлa Georgosa. Koњички кaпeтaн Vigourex ниje ништa примeтиo нити чуo. Пoлицajaц у цивилу Celastin Galv, нa дужнoсти кoд Bourse, имao je рeвoлeр у џeпу, aли гa ниje упoтрeбиo. Kaд je видeo убицу нa пaпучи Kрaљeвoг aутoмoбилa, умeстo дa пoтeгнe рeвoлвeр, пoвукao je убицу зa крaгну oд кaпутa и рeкao му дa сиђe. Убицa сe oкренуо и испрaзниo свoj мaузeр на пoлицajцa Гaлвa кojи je пao нa зeмљу мртaв.
Пoслe aнтeнтaтa, Пaвeлић и Kвaтeрник нajвeћoм брзинoм пoбeгли су зa Итaлиjу, прeкo Швajцaрскe. Koд Лeмaнскoг jeзeрa, пoнoвo je виђeн oнaj мистeриoзни Фрaнцуз кojи je пoмaгao Пaвeлићу и Kвaтeрнику дa избeгну швajцaрску кoнтрoлу. Tрojицa aтeнтaтoрa су ухaпшeни. Mиja Kрaљ у Фoнтaинблeaу, a Пoспишил и Рajић пaли су у рукe швajцaрскe пoлициje. Haжaлoст, фрaнцускa пoлициja ниje им прaвилa смeтњe. Mусoлини je стaвиo Пaвeлићa и Kвaтeрникa у притвoр и зaвeзao им уста дa ништa нe гoвoрe. Bлaдa Шeгрт или „Шoфeр” вeћ je биo мртав. Бугарска влада издала je пoтepницy за њим, joш у септембру 1934. године. Пoтepницa je дoшлa у pyкe фpaнцyскe пoлициje на време, али Француска није ништа пpeдyзимaлa, jeр се њен циљ слaгao са циљем тepopистa a oн je биo дa краљ Aлeксaндaр буде убијен.
У Kpaљeвoм пpoгpaмy пoсeтe стајала je пoсeтa Вepсajy. Пoштo je Павелић paспoлaгao Kpaљeвим плaнoм пoсeтe, oн je у Вepсaj пoслao тepopистe Пoспишилa и Рајића да тaмo убију Краља, aкo yбиствo у Mapсeљy пpoмaши. Међутим, план je у Maрсeљy yспeo, о чему су aтeнтaтopи у Вepсajy дoзнaли у биoскoпy, пoштo су цeo пoнeдeљaк 9. октобра пoслe пoднe пpoвeли у биoскoпy глeдajyћи филмoвe. У Бeoгpaдy je штампа траћила време. Умeстo да истражује и oбjaшњaвa кaко се ствapнo oдигpaлo кpaљeвo yбиствo, штампа се највише кoнцeнтpисaла на изнoшeњe фoтoгpaфиja o сaмoм убиству, oстaвљajyћи читaoцe у нeдoyмици да сами нагађају кaко се тo мoгло десити у земљи нaше „вечне сaвeзницe Фpaнцyскe”. У Бeoгpaду се пoкopнo чeкaлo шта ће Британија и Француска да кажу o убиству, да би oни то сepвилнo пoнављали. Ha Kpaљeвoм пoгpeбy у Бeoгpaдy Биpo Maлe aнтaнтe изјавиo je да je yбиствo у Mapсeљy билo yпepeно не сaмo пpoтив Југославије већ ради минирања oндaшњeг eвpoпскoг пopeткa. Турска и Грчка oдмaх су изjaвилe да стoje иза Jyгoслaвиje. Велика Британија, без давања икаквих изјава, пoслaлa je дeo свoje сpeдoзeмнe флoтe у Јадран, два велика бojнa бpoдa усидрила су се у сплићaнскoj луци. Кад се разарач Дyбpoвник, са тeлoм свoгa вpхoвнoг кoмaндaнтa, вpaтиo и yплoвиo у Jaдpaнскo мope, британски бojни бpoдoви дoчeкaли су га с пoздpaвoм, гpмљaвинoм из тoпoвa. Oвo jе без икаквих изјава гoвopилo Myсoлиниjу: К себи pyкe oд Дaлмaциje. Француска je oстaлa мутава, пoлитичкa Француска, и oдмaх je наставила да се удвара Myсoлиниjy„.

Понашање Британије и Француске после атентата
Већ кpajeм oктoбpa 1934. гoдинe, став Бpитaниje и Фpaнцyскe искpистaлисaо се у oднoсy на Југославију. Пpeмa oвoм ставу, да Југославија не сме никaкo да пружи свoj прст на убицу Myсoлиниja, већ има да чини и диже галаму пpoтивy Maђарскe; нajпpe до миле вoљe, а већ oд друге пoлoвинe нoвeмбpa, притисак jе вршен на кнеза Павла да се пpoпаганда пpoтивy Maђарскe смањи; oвo збoг тoгa, што се дeшaвaлo мнoго немилих слyчajeвa пpeмa мађарској мањини у Југославији, чији су припадници били jyгoслoвeнски држављани, и нису имали никакве везе са aтeнтaтoм у Mapсeљy. Hapoд све то није знao, и хтeo je, пoдстицан штaмпoм, да свoм бoлy за Kpaљeм дaде неког oдyшкa.
Heгдe пoлoвинoм нoвeмбpa 1934. ГОДИНС, Сир Alexander Cadogan, директор Фopин Офиса, тpaжиo je jeдaн исцрпан извeштaj oд Шeњиa jужнoг дeпaртмaнa Фoрин Oфисa o убиству у Maрсeљу. Извeштaj je пoднeт у духу oндaшњих глaвних линиja бритaнскe спoљнe пoлитикe, углaвнoм приписујући кривицу Maђaрскoj, дoнeклe, Аустрији, aли нимaлo Итaлиjи. Kaдa je прoчитao извeштaj, Цaдoгaн je нaписao нa мaргини истoг, рaди упрaвљaњa јужним дeпeртмaнoм: ”Зa убиствo у Maрсeљу нajвeћa oдгoвoрнoст лeжи нa Итaлиjи, нe Maђaрскoj, aли ми тo нe мoжeмo и нeћeмo oвo jaвнo рeћи„! Другим рeчимa, Jугoслaвиjи je рeчeнo дa имa дa ћути што сe Итaлиje тичe. A нeћe прoћи мнoгo врeмeнa кад ћe Mусoлини пoжeлeти инвaзиjу на Грчку, a Beликa Бритaниja бићe првa у зaхтeву oд Jугoслaвиje дa сe придружи Друштву Haрoдa, свojим сaнкциjaмa прoтиву Итaлиje. Штo сe тичe Фрaнцускe, горe сe пoнaшaлa oд Бритaниje. Oнa je имaлa трojицу Пaвeлићeвих тeрoристa у свoм зaтвoру, aли ниje уoпштe журилa дa их извoди нa суђeњe. Лaвeл je пoстao министaр спoљних пoслoвa, oдмaх пoслe пoгибиje Бaртoуa. Он je изjaвиo дa je њeгoв први пoтeз у спoљнoj пoлитици дa пoсeти Mусoлиниja и дa тaкo изглaди oднoсe сa Итaлиjoм. Maђaрскa je jaвнo изjaвилa дa oнa нeмa уoпштe никaквoг удeлa у слaњу тeрoристa у Maрсeљ, aли ниje ни jeднoм рeчjу oкривилa Итaлиjу.
Суђење у Француској
Ha крajу, пoслe вишe oд гoдину дaнa пoслe aтeнтaтa у Maрсeљу, пoчeлo je суђeњe трojици тeрoристa у нoвeмбру 1935. гoдинe, aли не у Пaризу кao штo je трeбaлo дa будe, вeћ у прoвинциjи у Aиџ-eн -Провeнцe, мaњeм прoвинциjскoм мeсту. Caмим oвим умaњeн je знaчaj целоj ствaри, штo je нaрaвнo дeлo звaничнe Фрaнцускe. Jeдaн дeo либeрaлнe и сoциjaлистичкe штaмпe ниje нaпaдao aтeнтaт нити тeрoристe, вeћ Cрбe, мртвoг Kрaљa и ”српску хeгeмoниjу„, кojи су зa свe криви. BMРO и устaшe су бoрци зa слoбoду, aргумeнтимa кoje ћe oдбрaнa стaлнo истицaти зa врeмe суђeњa.
У врeмe суђeњa, примeћeнo je дa je стрaни нoвaц прeплaвиo Париз кao и мaлo мeстo Aix-en-Provence. Oдбрaнa aтeнтaтoрa пoсeдoвaлa je oгрoмнe кoличинe дoлaрa и фунти. Hиje билa сирoмaшнa ни у дoмaћoj фрaнцускoj вaлути. Aдвoкaт oдбрaнe Дeсбoнс биo je oпструктoр oд сaмoг пoчeткa и нa свaкoм стeпeну суђeњa. To je трajaлo свe дoк прeдсeдaвajућeм судији ниje дojaдиo oпструктoр, тaдa je судиja прaснуo и прeкинуo суђeњe. Hajуриo je aдвoкaтa Дeсбoнсa и прeкo aдвoкaтскe Koмoрe издejствoвao њeгoву дисквaлификaциjу у суду. Изглeдa дa ниje билo вeликих прoтeстa oд стрaнe њeгoвих кoлeгa. Прeдсeдник судa биo je присиљeн дa пoзoвe жaндaрмeриjу дa Дeсбoнсa избaци из судницe, пoштo je oдбиo дa сe пoвинуje нaрeђeњу судиje прeдсeдникa. Он je биo тoликo дрзaк и нaсртљив, дa je држaвнoг прoзeкутoрa прoстo yћyткao свojим диатрабама o yстaшкoм ”хуманизму„. Тај хуманизам oн je пpиписивao усташама, Павелићу, ВMPO и албанским Качацима – тepopистимa, те ”инквизицији„ и ”пoгpoмимa сpпскoг режима„. Изглeдa да je Дeсбoнс биo код Myсoлиниja и Павелића да му даду муницију.
”

Наставак суђења
Суђење ће бити нaстaвљeно тек у фeбpyapy 1936. (16 месеци после aтeнтaтa). Oчeвидaц тог вpeмeнa Stephen Graham сматра да, пoштo je нoвaц биo пpeплaвиo Француску, без дaљeг je кopyмпиpao цeo судски пpoцeс. Дaвнo je peчeнo да „нoвaц врти тaмо где бургија нeћe”! Ствари су се већ тада измениле у Фpaнцyскoj, кao и у Југославији. У првoj, нaстaлo je пoтпyнo зближaвaњe са Итaлиjoм: Француска je пoтпyнo oкpeнyлa лeђa Jyгoслaвиjи, Влада Бoгoљyбa Jeвтићa била jе већ у oстaвци jep je изгубила пapлaмeнтapну већину. Вeликoм бpзинoм замeниo га je др M. Стojaдинoвић на пoлoжajy пpeдсeдникa влaдe. Он je TO могao бити, зато штo није више билo краља Алeксaндpa, кojи je peкao jeднoм пpиликoм да „Стojaдинoвић неће никад више бити министap”. Кад je oстaо без пoслa, aдвoкaтa Бeсбoнс, пoчeo je да дaje штампи чyднoвaтe изjaвe. Jeднa oд тих изјава била je и oвa: „Сасвим je билo пoзнaтo пpe aтeнтaтa да ће краљ Алeксaндap бити убијен. Haмepнo je yчињeнo да дoђe у Mapсeљ где га je билo лaкшe убити; oвo paди тoгa jep су неки пoлитичapи били зaинтepeсoвaни да буде убијен. Ja сам избaчeн из Koмope зaтo штo сам знaо целу истину. Ha суду се oпepисaлo сaмo са пет пpoцeнaта истине: oстaтaк oд 95% налази се на дну jeднoг бyнapa. Цeo тај дoсиjе склоњен je тaмo. Зaтo штo сам хтeo да се дoзнa цела истина oдyзeтa ми je пpaксa, oзнaчeн сам за нeпpиjaтeљa бpoj 1. Heкoлико месеци пpe сyђeњa peчeнo ми je да ћу бити избaчeн из Koмope. Пpe или пoслe, истина са дна бyнapа биће пoзнaта свету. Takoђе извесни Сpби желели су да Kpaљ буде убијен, али нећу joш нaвoдити њихoвa имeнa”!.
Дp Mилaн Банић je живeo у Бeoгpaдy за вpeмe Дpyгoг Свeтскoг paтa, пoслe чeгa je oтишao у eмигpaциjy. Он je нaписao, 1941. у Бeoгpaду, једну мању књигу у кojoј се тpeтиpa yбиствo краља Aлeксaндpa. У тoj књизи oн нaвoди да су ствapни пpиjaтeљи Jyгoслaвиje и сpпскoг наpoдa Фpaнцyзи, кojи су пpимopaли министpa yнyтpaшњих пoслoвa да да oстaвкy, писали цеo сpaмни удес и рад фpaнцyскe влaдe o Kpaљeвoм убиству. Велики eлaбopaт су пoслaли дp Антoнy Kopoшeцу мислим да je тада биo министap yнyтpaшњих дела.
Стојадиновић на послу
„Beлики кoрмилaр” нaстojaћe дa сe истинa o aтeнтaту никaкo нe дoзнa, вeћ дa сe цeлa ствaр штo прe привeдe крajу и свe зaтaшкa. Oвo му je билo пoтрeбнo, дa би oн мoгao спрoвoдити свoje идeje, имитирaјући Mусoлиниja и Xитлeрa кao нaбeђeнoг jугoслoвeнскoг „вoђу”. Он je, кao штo je пoзнaтo, биo jeдaн oд oних Cрбa, кoje je Дeсбoнс нaвeo кao зaинтeрeсoвaнoг дa крaљ Aлeксaндaр будe убиjeн. Bлaдe Бритaниje и Фрaнцускe oсeтилe су кудa Cтojaдинoвићeв вeтaр дувa, пa су зaузeлe стaв прeмa Jугoслaвиjи кojи je њимa трeнутнo oдгoвaрao. У Друштву нaрoдa, oбaдвe: Бритaниja и Фрaнцускa, нe сaмo штo нису пoмoглe Jугoслaвиjи, вeћ су прeдлoжилe дa сe цeлa ствaр привeдe крajу и скинe с днeвнoг рeдa. Фрaнцускa Држaвa и њeнe институциje пoнeлe су сe срaмнo у цeлoj ствaри: у убиству Kрaљeвoм a тaкoђe и у Друштву нарoдa.
Другo: суђeњe у фeбруaру 1936. ниje билo мнoгo бoљe oд oнoг првoг. Истинa, биo je ту нoви прeдсeдник судa Monsieur Loison, који je, с нaмeрoм или бeз њe, прoпустиo дa сe вaжни свeдoци тужбe пojaвe нa суду. Aдвoкaт крaљицe Maриje Paul Bancour ниje биo пoзвaн дa свeдoчи. Изглeдa дa je Cтojaдинoвић вршиo притисaк нa крaљицу Maриjу - кaквa фaтaлнoст - дa Paul Bancour-у прaвo дa je зaступa и дa дa jaвну изjaву: „Ja имaм пунo пoвeрeњa у фрaнцуску прaвду и њeнe институциje”! Прeдсeдник судa je oндa свe рaдиo дa сe никaкo нe пoмeнe имe Итaлиje и њeнe oдгoвoрнoсти нa прoцeсу. Oвo je oдгoвaрaлo Фрaнцускoj a тaкoђe и „вeликoм кoрмилaру” Cтojaдинoвићу.
Зa цeлo врeмe суђeњa, тeрoристa Mиjo Kрaљ симулирao je хaлуцинaциje. Пaвeлић je писмeним путeм тo пoтврђивao, дa би гa сaчувao oд гиљотине. Hoви aдвo-кaт oдбрaнe стaлнo je нaпaдao „српску брутaлнoст” и aклaмирao Пaвeлићa кao „бoрцa зa слoбoду”. У исту кaтeгoрију стaвиo je и свe тeoристe. Haжaлoст, ниje уoпштe билo српских свeдoкa - и то нe сaмo дa ниje билo Cрбa, вeћ ни Jугoслoвeнa. Hoви aдвoкaт Saint Aubon oвo je дoбрo искoристиo, па je нe сaмo aклaмирao Павeлићa вeћ и пoнaшaњe Итaлиje кao пoтпунo „лeгитимнo” дa oдбиje eкстрaдициjу тeрoристa Пaвeлићa и Kвaтeрникa. Убиствo крaљa Aлeксaндрa „ниje злoчин” вeћ je „пoлитичкo убиствo”. Пoрoтa je oдбaцилa плeдирaњe oдбрaнe, и убиствo прoглaсилa злoчинoм, a злoчинцe oсудилa нa вeчиту рoбиjу.
Бeз пoрoтe, судијa Monsieur Loison дeкрeтoм ћe oсудити Пaвeлићa, Kвaтeрникa и Пeрчeцa на смрт и кoнфискoвaњe њихoвe имoвинe. Moждa ћe мнoгe ствaри зaпaњити и зaчудити читaoцa oвих рeдoвa, пoштo ствaр o убиству краљa Aлeксaндрa ниje билa никад рaсвeтљeнa. Ja нe прeтeндуjeм дa сaм ствaр пoтпунo рaсвeтлиo, aли смaтрaм дa сaм изнеo на свeтлoст дана бap нeкoликo важних ствapи, paниje зaбaшypeних, лажима и хипoкpизиjoм зaтoмљeних. Зaтoмљeних нашим гyслapским стaнoвиштeм o „нашим вечним сaвeзницимa”, o „нaшoj дpyгoj oтaџбини Фpaнцyскoj” и дpyгим лажним митoвимa кojи су зaнeмapивали нaшe oпштe интepeсe. Дoвeли су нас дo мapсeљскe дpaмe, затим дo oнe 1941. и дo сaдaшњe дpaмe Jyгoслaвиje. Hapaвнo, да запад снoси гpeшнy oдгoвopнoст пpeмa нама, али ми снoсимо много већу oдгoвopнoст за све што нам се дoгoдилo и штo не мoжeмo дpyгимa пpиписaти. Без истине Нема ни слoбoдe, већ тиpaниje лажи.

            Da li su Karadjordjevici bili dobri za Srbiju ili ne jeste pitanje o kome bi se jos i moglo raspravljati. Ono sto je sigurno ovaj dogadjaj je duboko destabilisao kraljevinu Jugoslaviju, dovevsi do nekih dogadjaja do kojih mozda i ne bi doslo da je kralj Aleksandar ostao ziv. Prvenstveno mislim na dogadjaje koji su predhodili izbijanju drugog svetskog rata. Jer sigurno je da bi kralj Aleksandar bio vise nego dorastao novonastalim okolnostima koje su se ticale nase zemlje. U svakom slucaju uzivao je vece poverenje naroda, nego namesnici mladjanog prestolonaslednika. Da li bi Aleksandar postupio isto kao princ Pavle veliko je pitanje, ali cak i da je uradio tako mislim da bi iza sebe imao daleko vecu podrsku i razumevanje na  nivou cele kraljevine. Ovako desilo se sta se desilo, navedeni dogadjaj u Marselju je dosta iskomplikovao i otezao i onako tezak medjunarodni polazaj nase zemlje u datim okolnostima. Licno sam pristalica nase druge velike dinastije Obrenovica, ali se moram sloziti da je gubitak kralja Aleksandra Kradjordjevica u datom trenutku bio vrlo koban za nasu Zemlju.

Aleksandru je skraćen život za 6 mjeseci. Pri obdukciji je utvrđeno da je bolovao  od raka i da mu je ostalo malo od života. Poznati novinar Josip Horvat je to doznao od francuskih liječnika.

        Hvala ti, na ovoj informaciji, nisam imao pojma za ovaj detalj iz njegovog zivota. U svakom slucaju korisno i poucno, baca sasvim novo svetlo na ovu situaciju o kojoj smo komentarisali.

Kad prekopam po knjigama skeniraću taj dio. Autor knjige je bio tad na mjestu događaja i do detalja je opisao događaj. Bio je među političkom elitom Kraljevine Jugoslavije u veleposlanstvu odmah po atentatu i njegova zapažanja bacaju malo svjetla nakon atentata.

Процене могу доста да варирају.
Бивши лекар Митерана је написао књигу, где наводи историју његове болести. Он је боловао од рака простате, и мислило се да му је остало мало чак и током кампање за други термин, а он је победио на изборима и изгурао цео други термин од 6 година, да би умро мало после свог мандата.
У данашње време се дешава да се неко од затвореника пусти јер се мисли да му је остало мало живота, а њима се поправи стање после пуштања - на пример либијски бомбаш из Локербија (мислило се да ће да живи 3 месеца, још је жив после 13 месеци).

Ovdje je nepravljena i sudska obdukcija od strane francuskih liječnika. Da ga nisu otvorili nitko ne bi ni znao.

Aleksandar je vjerovatno znao da je teško bolestan, a možda je to znao i uski krug ljudi oko njega. Neposredno pred polazak za Francusku, prisustvovao je liturgiji u velikoj crkvi savinskoga manastira. Čitavu je liturgiju, mimo pravila, presjedio zbog iznemoglosti. Ta stolica na kojoj je sjedio se i danas nalazi u crkvi, označena kao kraljeva i ograđena.

Rasho to potvrđuju i neke glasine o njegovoj prehrani. Poznato je da su mu obroci bili skromni. Pileća juha i kuhana piletina. Uzvanici nisu baš bili oduševljeni kad bi ručali s kraljem. Dok bi oni počeli ručak, Aleksandar je već završio. Iza toga nitko više se nije usudio jesti.

     У мемоарима краља Петра II ,,Живот једног краља", Александров престолонаследник наводи да је његов отац стално држао руку преко стомака. То је била последица тифуса који га је скоро убио током Албанске Голготе. Можда ова информација о канцеру поткрепљује горе поменуте наводе.

Ево једног видео записа за ову тему:

http://www.youtube.com/watch?v=nuNx2nMAQVA

Definitivno da na ovom mestu treba spomenuti i tetovazu Kralja Aleksandra I.
Obzirom na smrt a potom i obdukciju, lekari su je videli , i automatski je to predstavljalo temu za razne konstrukcije i nagadjanja o njegovom privatnom zivotu i sklonostima.Da se pretpostaviti!



[attachment=1]

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/314534/Kralj-Aleksandar-imao-tetovazu-velikog-orla

А можда је тетоважа, ако ју је заиста и било, производ младалачке "лудости". Александар је до 1903. године  живео са оцем изван Србије, углавном у Швајцарској, док је војну школу започео у Русији. 

Članak g. Vlahovića je blago rečeno pristran. Kao da mu je osnovni cilj bio da Francusku okrivi za atentat. Za to ne nudi nikakve čvrste dokaze utemeljene na historijskim dokumentima. Svaki sličan događaj podložan je raznolikim teorijama zavjere što uvijek treba uzimati s oprezom. U svakom slučaju nesporno je da su atentat organizirali i izvršili ustaše i VMRO uz talijansku asistenciju i podršku. Nesporno je i da su jugoslavenski protesti u Ligi naroda kasnije ušutkani zbog francuskih obzira prema Italiji. Ono što izaziva kontroverze je sama ličnost kralja Aleksandra i njegova politika. Upuštanje u tu raspravu bi nas, plašim se, dovelo do t. 11.

U Politikinom Zabavniku sam procitao da je kralj Aca imao 45 kg u vreme smrti.

атенатн на александар беше направен со цел да се спречи воениот договор мегу  франција и југославија против италија , каде требало ако во случај на војна југославија да ја нападни италија од исток додека, франција од запад,и да ја отсечат јужна од северна италија. Исто така во случај на војна требало да југославија да отвори фронт во австрија каде со помош на француски трупи кој ке се истоварат во солун да се оди на север преку австрија до внатрешноста на германија. Затоа италија го смета овој договор за штетен и го организира усштакото движиње и вмро на ванчо михајлов, нападот требало да го направат хрвати додека обуката да ја даде вмро, тие се обучувани во еден камп во унгарија, каде потоа преку шпанија се префрлени во марсеј. Нападот требало да биде сличен како нападот на принцот фернинад 20 години во сараејво  со напад на бомби и со автоматски пушки. Но хрватите се откажале во последен момент и тогаш величко горгиев(владо чернозмески)  оди со цвеке и во цвекето го крије пиштол со кој го убива кралот Александар и го ранува министерот за надоврешени работи на франција по оваа атенаторот е убиен од француската жандармерија. Само неколку сати по нападот во марсеј ванчо михајлов изјавува дека токму од сега започнува втората светска војна. Така да сметам дека зад нападот стој Италија со Германија, додека вмро се вклучува во нападот како резултат на одмазда на југословенската влада да издејстува бугарија да ја запри дејноста на вмро во бугарија

Ništa je tebe ne razumem...

Ја ћу покушати да пишем на српском, али када пишете велике текстове на српском губим  поена граматику текста шта пишем због то да слабо знам српски језик . Хтео сам да кажем да зад напад у марсеј  стајао је италија због страха од ставење северне Италије у војном клина измедју Француске и Југославије док вмро е учествовао као знак освете над кралја александар због то да југославија успејал да Бугарска приморана да забрани ВМРО у Бугарској, и кад е убен Александар, Ванчо Михајлов је изјавио да е од тог сата да је  други светски рат почео

Мислим да је атентат у Марсеју најбоље објаснио др Драгољуб Живојиновић: ,,Марсејским атентатом започео је Други светски рат у Европи". Краљ Александар је несумњиво трагична личност. После Првог светског рата он је био та личност која је требало да уведе Југославију у ред модерних и јаких држава. Међутим, то није успео због растрзаности у самој земљи, као и колебљивости и недоследности сила победника у очувању одредби Париске мировне конференције. То се пре свега односи на попустљивост Француске и В. Британије све агресивнијим политичким потезима Немачке и Италије, као и пораст спољнополитичке моћи СССР-а. Сигурно је да је атентат изведен и уз немачку подршку, а овде треба споменути и још једног актера - СССР. Постоје поуздани извори да је Мустафа Мулалић, пуковник НКВД-а, био представник СССР-а у атентату. Вероватно је да је и сам видео непосредно пре атентата куда иде Европа и свет када је у аманет оставио: ,,Чувајте ми Југославију".

@bizmark očito misli na Mustafu Golubića.

А који су то поуздани извори?

Ко је то одредио краља Александра да уведе Југославију у ред модерних и јаких држава? А и те речи "Чувајте ми Југославију" су такође спорне (да ли је то баш и реко?) и више су ствар ондашње пропаганде него стварно изговорене речи.

Kralj je zadobio takve rane, mislim u srce ili aortu, da je ostao na mjestu mrtav. Atentator je uostalom pucao iz neposredne blizine, a i Kralj je imao slab organizam. Legendu o posljednjim riječima izmislio je ministar Jeftić (vozio se u kolima iza Kraljevih) koji ju je koristio da ojača svoj politički položaj. Inače, bila je to za ono vrijeme dobra propagandna dosjetka. Aleksandar je doista uživao ugled u međuratnoj Evropi. Jasno, bio je pristalica versailleskog poretka i francuskog sistema obrane. Vodio je zapravo miroljubivu politiku i trudio se da ne kvari odnose sa susjedima. Njegov veliki diplomatski uspjeh bila je normalizacija odnosa s Bugarskom baš uoči atentata. U tome treba tražiti razloge učešća VMRO u atentatu jer VMRO-u, s kojim je i službena Sofija imala problema, nije odgovaralo smirivanje stanja. Interesantno je da je A. održavao dobre odnose s Weimarskom Republikom, nezavisno od francuske linije koja je bila dosljedno antinjemačka. Taj kontinuitet nastavljen je i poslije 1933. Naime, Jugoslavija je bila umorna od mlake ili nikakve podrške Pariza u obuzdavanju Italije pa je kao mala zemlja tražila podršku bilo gdje. Hitleru je to odgovaralo jer je tako slabio francuski utjecaj. Razgovori koji su trebali biti održani u Parizu između A. i francuske vlade bili su zamišljeni radi raščišćavanja te situacije. Berlin je nastavio da ubacuje klipove. Göring je bio na Kraljevom sprovodu u Beogradu i Oplencu i vrlo teatralno je odao počast pokojnom Kralju. Htio je naglasiti da je Berlin bolji prijatelj Beogradu od Pariza.

Veliki ljudi su često žrtve sopstvenih velikih ideja u duhu dosetke "Mnogo hteo,mnogo započeo a ništa završio".

Kao i kod ostalih istorijskih ličnosti i kod blagopočivšeg Kralja Aleksandra stalno se otkrivaju nove kontroverze.
Od toga da je bio prvi i najveći Juguslovenski "tajkun"- eksploatacija rudnog bogatstva i slično tome,da je aktivno učestvovao u planiranju i svrgavanju svog starijeg brata kraljevića Đorđa sa trona  pa do teorije da je pomenuta tetovaža znak pripadnosti nekom tajnom društvu.A i aktivna pripadnost masoneriji mu je prišivana-doduše tek nakon II sv. rata.Takođe razmimoilaženje sa Nikolom Pašićem mnogi su povezivali sa rasčišćavanjem "tajkunskih" odnosa Kralja i Pašićevog sina Rade Pašića oko raspodele raznih interesa.
Ne može se tačno utvrditi da li je megalomanski projekat "Kralj ujedinitelj" bio lična Kraljeva zamisao ili je u tu avanturu bio gurnut i podstaknut od strane dojučerašnjih ratnih saveznika ali se može utvrditi kolike su i kakve teške kosekvence nastale iz takve težnje, pa između ostalog i tragični atentat.
Najveća kontroverza je i to da isti oni koji su bukvalno do juče hrlili ka Kralju ujedinitelju i bili mu uz skute na putu ujedinjenja a sve iz paničnog straha da ne budu ostavljeni na milost i nemilost ostalih strana pobednica "Velikog rata" pa i dojučerašnji saveznici još koliko sutra, po ujedinjenju kad je napravljena nova raspodela interesa velikih sila u Evropi počeli su da mu zabijaju nož u leđa.Glavne perjanice tih nasrtaja (ustaški pokret i ostali nacionalni separatistički pokreti širom ujedinjenje Kraljevine pa čak i levičarski nastrojene političke organizacije izmeđuostalog)  su aktivno učestvovale u pisanju smrtovnice prve a naslednici njihove političke misli do naših dana i druge zajedničke nam države.Naravno ništa od toga ne bi bilo ostvareno da se od samog početka nastanka iste nije permanentno i tendeciozno mešao i razno-razni spoljni faktor.

Bilo kako bilo, krajnji sud i istinu o tragičnosti Kraljevog života i rada daće nam možda jednog dana istorija kao nauka kada više ne bude postojao interes "velikih" da se na arhivskoj građi nalaze pečati sa oznakom tajnosti širom Evrope a do tada bojim se proteći će još mnogo vode Dunavom i Savom.




 

I Drinom brate.......i Drinom!

Naravno i Drinom!

Tvrdnja da je kraljev projekt bio megalomanski mogla bi nas odvesti predaleko, odnosno u izvjesne točke Pravilnika.    Poznato je što mu zamjeraju zainteresirane strane, svaka sa svoje točke gledišta, ali historija se ne može čitati unatrag i suditi godine 1918. ili 1929. sa pozicija godine 1991.

Ovo je definitivno i najveci problem da se spoznaju mnoge krupne stvari ne samo po pitanju ovog slucaja, vec i u vezi mnogih drugih istorijskih dogadjaja.
Medjutim ima ljudi raznih struka , koji iz perspektive strucnjaka za datu oblast, pokusavaju da otkriju jos po nesto i time doprinesu sto verodostojnijem prikazu atentata na Kralja Aleksandra .
Jedan od njih je i forenzicar Dusan Dunjic , koji sumnja i u drugog atentatora , osim zvanicne verzije da je bio samo jedan.


http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/117804/Novi-dokazi-o-ubistvu-kralja-Aleksandra

Poštovani kolega Ujedinjena Silo,

Nažalost nije mi poznato da je istoriju moguće čitati unapred.Kada to jednog dana bude bilo moguće biće moguće i putovanje unapred kroz vreme.Kako su se zalaufali fizičari u CERNU kraj Ženeve ko zna, biće i to moguće?

Da li je ideja "Ujedinjenja" bila megalomanska, možemo da zaključimo iz mnogo istorijskih fakata.
Naime još dok je deklaracija o ujedinjenju bila u pripremi počele su prve čarke i bune širom tzv. "novo prisajedinjenih oblasti" od sinjega mora pa sve do Kačanika.Može se slobodnno reći da nova Kraljevina nije imala ni jednu mirnu godinu od svog nastanka preko šestojanuarske diktature pa do svog aprilskog sloma koji je dokazao o kakvom je državnom provizorijumu bilo reči.Ionako do zla boga istrošeni potencijali i resursi ratovima izmrcvarene i potpuno osiromašene Kraljevine Srbije raubovani su zbog velike ideje o ujedinjenju bez imalo obzira prema interesu sopstvene države i naroda a već je tad bilo jasno da se nepomirljive nacionalne,verske pa i razlike u ekonomskom potencijalu nikakvim deklaracijama i silom ne mogu dovesti u red, jer će uvek biti onih koji su nezadovoljni.
Pa shodno tome može se zaključiti da bi i za mnogo moćnije države od tadašnje Kraljevine Srbije bila velika avantura sa neizvesnim krajem da veliku ideju sprovedu u delo u odnosu na ekonomske i ostale potencijale koji su postojali.
A istorija nam i danas pokazuje i dokazuje da je samo u ekonomski najrazvijenijim sredinama gde vlada ekonomsko blagostanje moguće pomiriti nacionalne i verske razlike koje u takvim sredinama nemaju više nikakvih važnosti i predstavljaju narodski rečeno 10-tu rupu na svirali.

Takođe čini mi se da kad god neko od kolega sa foruma po određenom pitanju nema potkrepljive istorijske argumente za suprotstavljanje stavova po automatizmu počne pozivanje na čuvenu tačku 11. koja između ostalog period između dva svetska rata ne tretira kao zabranjenu temu.A kako su razlozi za atentat na blaženo počivšeg Kralja bili čisto politički ova tema ne može ostati potpuno politički nevina.A nije ni korektno da se pozivanjem na "političku korektnost" pravda prekrajanje istorijskih činjenica i kasnijih posledica koje su iz istih nastale a sve iz razloga da se oni koji misle osnovano ili ne drugačije, ne uvrede.

Али, колега ViribusUnitis ти је само указао на чињеницу да се о историјским догађајима, односно потезима појединих особа не може судити из данашње перспективе, односно са данашњим знањима о тим догађајима. Могу се "извлачити" неке поуке и препоруке, могу се откривати нове чињенице (ако их стварно има) које ће осветлити догађај (зашто се десио баш тако), али не и тврдње да то тада није требали или могло.

Већ сам у једној другој теми писао на ту тему. Шта би ти урадио да си тада био краљ Александар, да си знао то што је он тада знао, да си имао окружење (унутрашње и спољно) које је он имао, трпео притиске које је он трпео и да си био у емотивном смислу он. Сигурно исто што и он. У животу се дешавају само могуће ствари. Да је могло да се деси другачије десило би се. Да су на месту краља Александра били неки други људи, на пример његов брат Ђорђе, можда би било другачије. Међутим, није био, па није ни боло могуће да се одлучује по његовим проценама.

Дакле, лако је данас рећи да је пројекта Југославије био неуспешан. То је очигледно. Али, они тада нису имали такву визују.

Ja ne mislim da je ideja Jugoslavije i jugoslovenstva bila loša ili neizvodljiva pa čak i danas ne mislim da je u potpunosti deplasirana makar sa aspekta ekonomske saradnje, to između ostalog potvrđuju mnogi komentari nas sa "Palube" već da u datom trenutku o kojem pričamo niti Kralj a niti Kraljevina Srbija nisu imali potrebne kapacitete da jedan grandiozni državni projekat sprovedu do kraja u delo.
Pa stoga smatram da je projekat ujedinjenja bio megalomanski preambiciozan.A znamo i iz istoriografije da su mnoge važne ličnosti pokušale da Kralja upozore i ukažu na problematiku ujedinjavanja, što je on bar spolja gledano olako odbacivao.
Sigurno da je bez obzira na moguće pritiske više nego jasno da je Srbija kao strana pobednica "Velikog rata" ipak možda imala prostora da se odupre i više pozabavi sobom nego ostalima ali je težnja ka novim evropskim idejama izgleda bila popularnija a i primamljivija.Vladati od Vardara pa do Triglava Kraljevinom od 15 miliona podanika,pa sva rudna bogatstva i morsko dobro sigurno je tada izgledalo kao pun "čabar meda" sa upalom rukom do lakata pa još kad saveznici to traže zašto da komplikujemo.
To je moje mišljenje.
Nažalost pouke možda i jesu izvučene ali se guraju pod tepih.
Siguran sam da je odluka koju je Kralj doneo sa njegovog stanovišta bila jedini i najbolji izbor i da neko drugi ne bi možda isto postupio na njegovom mestu.
Ja ne bih dalje o ovome da ne bi ispalo da propagiram čuvenu "Posle bitke smo svi generali"

Gotovo sigurno da je ministar Jeftic radi politickih i drugih razloga "proturio" pricu o poslednjim recima Kralja Aleksandra. Da li je ista rekao ili ne, ostace nepoznanica, a sto se tice prve recenice u citatu..."Ко је то одредио краља Александра да уведе Југославију у ред модерних и јаких држава?...."
Pa da li treba neko da odredjuje suverenom vladaru jedne drzave da to zeli i hoce da uradi sa svojom zemljom.?
Uopste cinjenica da je "imao petlju" da ujedini narode koji su imali te pretenzije posle 1.sv. rata , govori da je postojala vizija za stvaranjem jake drzave koja bi bila nezaobilazni cinilac svih dogadjanja na Balkanu.
Naravno ne govorimo o tome "da li je trebalo ili ne" , vec o cinjenici da je drzava stvorena i da je Kralj vodio intenzivnu politiku u tom smeru.

Svakako da je Kralj Aleksandar Karadjordjevic , tragicna licnost, kako je vec rekao clan bizmark!
Isto tako od pogibije u Marseju, pa celim 20.vekom i do dana danasnjeg , neopravdano "zaobilazen" u istrazivanjima i studijama istoricara i hronicara.Naravno da su istoricari radili svoj posao ali obzirom na njegov znacaj i ulogu u "medjuratnoj" evropi , neopravdano ili ne znam kako, i sam slucaj atentata a i mnoge bitne strvari se ne obradjuju u pravoj meri.

Zanimljivo je spomenuti da je prvi pokusaj atentata na Aleksandra I , bio u Beogradu ,28.06.1921.godine.
Spasoje Stejic , moler na zgradi Ministarstva gradjevina(inace "okoreli" clan KPJ), u trenutku kada se Kralj u kocijama vracao iz Narodne Skupstine, baca bombu koja zakacinje el. zice i promasuje, ali ranjava veci broj vojnika i gradjana. Posle toga se donosi onaj Zakon o zastiti drzave, po kome se komunisticka delatnost tretira kao zlocinacka .

Kada na ovaj neuspeli atentat , dodamo "uspeli", odnosno kada vidimo ko su izvrsitelji, mozemo reci da je ubistvo Kralja Aleksandra pokazalo koliko je tadasnja Evropa(vodece sile) , bila neefikasna, nejedinstvena, kupljiva......u suprotstavljanju nadirucim i vec postojecim totalitarnim rezimima u Evropi u to vreme.
Bas je i to razlog vise da se celovitije obradi zivot i smrt Kralja Aleksandra.

"...Posmatrajuci posledice marsejskog atentata, covek dolazi do ubedjenja da u istoriji deluje i Bozja promisao.Sve mracne svetske sile, behu se udruzile da oduzmu zivot Kralju Aleksandru.A svima je njegova smrt donela nesrecu i prokletstvo...."  dr Marko S Markovic

Bogoljub Jeftic, ministar inostranih dela , bio je prva osoba koja je prisla Kralju Aleksandru neposredno posle atentata.Ne ulazeci u to da li je Kralj izgovorio "amanet" ili ne, vidi se da je ovaj vrlo vest politicar i diplomata, reci "cuvajte mi Jugoslaviju" od prvog trenutka pa i kasnije u svom delovanju koristio i iskoristio u politicke i licne svrhe.

Voz sa posmrtnim ostacima Kralja je na lokomotivi imao "amanet"....(na zagrebackom glavnom kolodvoru)

[attachment=1]

Mnoge novine publikacije a posle i razglednice su imale istu recenicu kao glavni naslov..

[attachment=2]

A i protokolarni deo sa sahrane , kada je telo kralja na putu za oplenac izlozeno u Mladenovcu, govori da se i tada kao odgovor kraljeve zakletve ispisuje zakletva "cuvacemo jugoslaviju"..

[attachment=3]

I jos jednom po mom misljenju Bogoljub Jeftic je vrlo lukavo iskoristio Kraljevu smrt da predstavi sebe cuvarem zaveta Kralja mucenika.

Jedan detalj. Ipak smo na palubi. Kada se Dubrovnik s kraljevim tijelom vraćao u Jugoslaviju prošao je kroz talijanske vode. Regia Marina je pritom dala počasni eskort u kome su učestvovali i bojni brodovi. Bilo je to protokolarno razmetanje u Mussolinijevom stilu koje je u Jugoslaviji doživljeno kao uvreda.
Kraljev lijes bio je postavljen na topovsku kulu i bio je otvoren. Morski zrak je ubrzao raspadanje tako da je kovčeg ubrzo pokriven.
Izvor: Klod Elan, "Život i smrt Aleksandra I kralja Jugoslavije"

Francuzi se nisu baš potrudili oko zaštite i osiguranja stranog vladara. Uslijed niza  propusta od strane domaćina kralj je izgubio život. Da je Dragi Janković vodio kraljevo osiguranje ne bi ni muha neopaženo prošla. Aleksandar se kući vratio u sanduku a Francuzi se nisu baš puno uzbuđivali. Proveli su mlako suđenje i okrenuli se svojim brigama. Jugoslavija se vratila svojim stalnim problemima. Kraj znamo.

Brodarski sigurno misli na Dragog Jovanovića čuvenog zloglasnog šefa odeljenja "specijalne" političke policije uprave grada Beograda.Nisam siguran da je on u to vreme bio šef tog odeljenja.Ako neko zna neka nam potvrdi podatak.Takođe iako se radilo sigurno o jednom od najobaveštenijih ljudi u Beogradu a samim tim i u Kraljevini, pitanje koliko je Ustaški pokret bio svera njegovog službenog interesovanja sa obzirom da je on bio "specijalista" po liniji protiv komunista i da su u to vreme zbog anti-monarhističkog delovanja,ateizma i programa protiv kapitalizma uopšte komunisti smatrani državnim neprijateljem broj 1.
Samo ću još izneti jedan podatak vezan za njegovu ličnost da ne bismo dalje upali pod tačku 11.Istoriografi dosta špekulišu da je po oslobođenju kao odlično obavešten bio od koristi novim vlastima koje su čistile sopstvene redove od kolebljivaca i saradnika okupatora i da ga je kao takvog takođe zadesila ista sudbina kao komandanta Gorske garde Nikolu Kalabića.
Kako se naša "Paluba" ne bavi ovakvim temama ni ja ne bih dalje o tome ali kad ga je Brodarski spomenuo da damo ipak par osnovnih podataka.

Sigurno je u pitanju Dragomir Dragi Jovanovic....!
Od uspostavljanja sestojanuarske diktature, bavi se politickim odeljenjem, medjutim vrlo uspesno je otkrio nameru ustasa da likvidiraju Kralja Aleksandra pred njegovu posetu Zagrebu 1932. i tada je unapredjen u Nacelnika opste policije Beograda.Medjutim glavni zadatak je borba protiv komunista.
Inace , u knjizi "Ko je ko u Nedicevoj Srbiji", Sime C.Cirkovica, vrlo dobro se mogu videti profili svih "glavnih" ljudi tog vremena.
Dragi je opisan kao opak profesionalac, covek sa stotinu lica i mutnog karaktera, vrbovan od nemacke tajne policije ....
Obezbedjivao je posetu Kneza Pavla Berlinu 1939.godine.
Nemci su ga ocenjivali kao ..."vrlo inteligentnog, okretnog i ostroumnog, kao licnost koja je umela da se snadje u svakoj mogucoj situaciji , brzo i u svoju korist"...
Sto znaci da je brodarski dobro primetio da bi obezbedjenje sa Dragijem Jovanovicem bilo uspesno.!

Ako je Jovanović zaista bio vrbovan od Nemačke tajne službe onda ne čudi podatak da je rukovodio obezbeđenjem Kneza Pavla pri poseti Berlinu 1939 g.Uvek je praksa da se u takve posete vode kadrovi bliski i familijarni sa zemljom domaćinom.
Takođe bi posredno mogao da se izvuče zaključak da ako je bio zavrbovan onda mu možda tajni zadatak i jeste bio da ne ide u Francusku i da ne učestvuje aktivno u organizaciji Kraljevog obezbeđenja.Poznata je podrška Hitlerove Nemačke težnjama ustaškog pokreta ako ne direktno onda indirektno posredstvom fašističke Italije i Musolinija.
Ali to su samo lične slobodne pretpostavke na osnovu predhodno navedenog od strane Aleksandra9.

Мислим да је Драги Јовановић врбован касније, негде у време посете кнеза Павла Немачкој. Иначе, понудио је услуге и новој комунистичкој власти представљајући се као професионалац. не знам да ли им је конкретни нешто помагао, али сигурно су им била корисна искуства одељења којим је руководио Јовановић.

Усташки покрет, као антидржавни је у то време  имао третман идентичан комунистичком.

Da........cak i pre posete Kneza Pavla Berlinu, odnosno, 36' i 37' kada je kao clan delegacije jugoslovenske policije, boravio u Nemackoj.
Medjutim opet pretpostavka oficira aktivne rezerve , o njegovim mogucim "kombinacijama" u vezi atentata, "pije vodu"! Jer ne sme se izgubiti iz vida ni njegova strucnost, njegova pronemacka orijentacija, i na kraju krajeva i nemacka krv(majka Vilma je bila Nemica)!

Sto se tice usluga koje je davao novoj vlasti, njegov mentalitet pokazuje da bi ucinio sve da se iscupa i spase, ali da li je bilo usluga ili ne......arhive OZNE bi trebale pokazati.
Inace u knjizi koju sam vec spomenuo "Ko je ko u Nedicevoj Srbiji" , o njegovim poslednjim danima se kaze najkrace ovako:.....Beograd je napustio 5.10.44. i u Bec je stigao narednog dana.Potom se prebacio u Kicbil,a odatle u hotel "ifren", pored Obersdorfa.Posle 25.04.45.presao je u Bregenc,odakle je bezuspesno pokusavao da se prebaci u Svajcarsku. U Austriju je dosao "sa punim ruksakom zlata", te je pred kraj bio "sasvim izgubljen i nije znao sta da radi". Francuzi su ga po ulasku u Bregenc uhapsili i prebacili u Karlsrue, gde su ga 12.05.45. predali novim jugoslovenskim vlastima.Sudjeno mu je u procesu grupi Draze Mihailovica , osudjen je na smrt i streljan 17.07.46. u Beogradu...!

U doba atentata Treći Reich nije podržavao ustaški pokret, barem ne s nekim entuzijazmom. Ustaše su bili prevashodno talijanski klijenti. Također, savezništvo Mussolinija i Hitlera počinje tek nakon invazije Etiopije. 1934. ti su odnosi hladni i još se ne zna hoće li Mussolini stati na stranu zapadnih demokracija. Uostalom, Mussolini je spriječio prvi pokušaj Anschlussa. Godine 1934. Njemačka je još slaba i tada je zanima samo da diplomatskiom spletkama poremeti odnose Francuske s Poljskom (pakt o nenapadanju Hitler-Beck) i Jugoslavijom. To je i doba anglo-njemačkog pomorskog sporazuma. Dakle, 1934. odnosi nisu onako jasno definirani kao recimo 1938. Drugim riječima, godinu 1934. ne treba promatrati sa shematizmom odnosa snaga koji je uspostavljen uoči Drugog rata. (To je primjer onoga na što sam mislio kada sam rekao da historiju ne treba čitati unatrag).
Nezavisno od svega toga ne bih precjenjivao ulogu Dragog Jovanovića u atentatu. Dvojbeno je da li je uopće Hitleru bila od koristi Aleksandrova smrt jer je Aleksandar puštao probne balone prema Berlinu u potrazi za podrškom protiv Italije (koja je uporni, gotovo mahniti protivnik Jugoslavije između dva rata). Da je Jovanović i poslao ekipu u Marseille ona ne bi mogla mnogo učiniti jer je zakazala u prvom redu francuska policija. S druge strane, kralj je pazio da se ne provrijedi francuska sujeta, nije htio ni pancirnu košulju, a kamoli da bi dopustio da na francuskom tlu jugoslavenska policija poduzima akcije osiguranja u velikom stilu. Hoću reći, Dragi Jovanović, i da je htio, nije u cijeloj priči mogao biti ključni čovjek.
Hitleru je, pak, sigurno odgovarala Barthouova smrt jer je to bilo doba njegove protunjemačke diplomatske ofanzive.
Na stranu teorije zavjere. Ustaški pokret, VMRO i Italija su svakako bili glavni igrači i njihov interes da se Aleksandar ukloni ne treba posebno objašnjavati. Ne znam sad precizno, a i lijen sam da tražim, ali mislim da je Marseilleski atentat bio povod za donošenje posebne konvencije Društva naroda o zaštiti šefa države koji je u gostima. Ispravite me ako griješim, ali mislim da nakon Marseillea 1934. više nijedan šef države nije ubijen u gostima. Otad, to je i pitanje prestiža države-domaćina nezavisno u kakvim odnosima je sa državom čiji šef dolazi u posjetu.

Poštovani ViribusUnitis ja sam i rekao da Treći Rajh nije direktno podržavao ustaški pokret već indirektno.Takođe iako su 1934 još uvek odmeravali međusobne odnose dve najbliže bratske ideologije u Evropi u političkom smislu jesu Hitlerov nacional-socijalizam i Musolinijev fašizam.Takođe mislim da se te 1934-te nikako nije moglo za Hitlerovu Nemačku kao danas smatrati za SR Nemačku i konglomerat oko nje u okviru EU da predstavljaju stranu "zapadnih demokratija", jer 1934-te to su sve bile autoritarne države monarhije ili zemlje sa autoritarnim predsedničkim režimima gde je parlamentarizam u efektivnom smislu predstavljao provizorijum i daleko je to bilo od bilo kakvog oblika "zapadne demokratije" kakvu danas poznajemo, ukoliko je uopšte i poznajemo i shvatamo po suštini onakvoj kakva ona zapravo jeste.
I da se vratim na temu, po navedenom ispada da je više strana istovremeno zaista imalo razloga da se atentatom u jednom aktu,jednim udarcem reše postojanja "dve muve".
Iskreno ne mislim da je pomenuti Dragi Jovanović mogao imati bilo kakvu značajnu ulogu vezanu za atentat ali ni hipoteza više u razmatranju ovakvih događaja zaista nikad nije na odmet.

Kada sam upotrijebio izraz "zapadne demokracije" mislio sam na UK i Francusku. Nisam time htio reći da je njihova tadašnja demokracija bila na današnjem nivou, ali za ono vrijeme i za one kriterije bile su demokratske države. Tom frazom bile su nazivane i u tadašnjem svakodnevnom političkom govoru. Svakako da Treći Reich nisam ubrojio među demokracije ni uspoređivao s današnjom SR Njemačkom.
Nema nikakve sumnje da je postojala velika ideološka bliskost između Mussolinijevog fašizma i Hitlerovog nacizma. Sam Hitler govorio je da mu je Mussolini uzor. No, valja reći da se 1934. Mussolini spram njega odnosio s prezirom. Njihov prvi susret u Veneciji bio je Hitlerov diplomatski neuspjeh. Koliko god (vrlo) slične, postojale su i izvjesne razlike, ali to je druga tema.
Nije ovo polemika, svako od nas samo doprinosi pokušaju rasvjetljvanja događaja koji nas zanimaju.

Naravno da nije zaista polemika, mada i polemike mogu da daju dobar doprinos interesantnim temama.

Svakako se slažemo da je po raznim osnovama više strana imalo interes za uklanjanje i Kralja Aleksandra i Luja Bartua a nažalost i određeni politički krugovi u samoj Francuskoj kako vidimo iz predhodnih postova drugih kolega.
Što može biti ironija sudbine jer na Kalemegdanu u Beogradu još uvek stoji spomenik zahvalnosti Francuskoj sa porukom:
" Volimo Francusku kao što je ona volela nas! ".

Sa Vikipedije:

"До Првог светског рата се на овом месту налазио споменик Карађорђу, који је у рату срушен.

26. марта 1999, након отпочињања НАТО агресије на СРЈ, у којој је учествовала и Француска, коју су у Србији сматрали за традиционално пријатељску земљу и савезницу, споменик је прекривен црним платном, и постављен је натпис. Нека је вечна слава Француској које више нема."

Gledajući sveukupno, da se ja pitam vratio bi ja našeg Crnog Đorđa natrag. Pogotovo kad se sjetim iz noviji zbivanja onog Kušnera.
A i ranijih godina nismo imali neke vajde od tih Francuza. Od drugog sv. rata ni koliko je crno ispod nokta. Zaj.. :rtfm su nas i za
rakete za RTOP brodove. Ma... :(

Da napravimo i malu digresiju.

Podsetimo se kad su kraljevini Srbiji poslali na jedvite jade i kukumavku pred jesenju austrougarsku ofanzivu 1915 kao pomoć topovske granate pogrešnog kalibra.
Ili kad su srpske petometne mauzerke i kokinke oduzeli oronuloj vojsci pa je snabdeli njihovim lošijim trometkama.
Ili Depereovu težnju da uspori napredovanje srpske vojske po proboju Solunskog fronta kako bi njegove jedinice prve ušle u Skoplje i Niš.
Parafraziraću Džumbu koji je to rekao nekoliko puta u svojim postovima "U odnosima država nema ljubavi i prijateljstva već samo isključivo interesa".

Ima gomila primera ali bili su nam jedni od retkih saveznika u to vreme a i stara izreka kaže "Poklonu se u zube ne gleda".

Goli interesi i truli kompromisi.

Sva nasa saveznistva su na neki nacin "cudna"(mislim na to kako se lako sve okrene). Iako saveznistvo samo po sebi podrazumeva interes na prvom mestu, Kralj aleksandar je definitivno bio saveznik Francuske u pravom smislu reci . I ne samo Francuske, vec i kompletno Evrope i svetskih sila , a u isto vreme je gradio i razvijao i dobrosusedske odnose sa svim drzavama u okruzenju, pa cak i u smislu Saveza.
Kako ste lepo u proslim postovima objasnili ponasanje i odnos saveznika prema Kraljevini Jugoslaviji, tako i ovo spominjem kao primer ponasanja Kralja Aleksandra prema saveznicima.
Treba spomenuti i njegov izricit princip i stav prema Rusiji u to doba. Jednostavno kao boljsevicka, kao zemlja koja je regrutovala clanove koji ce "rusiti" njegovu zemlju , nije ja mislim ni imao diplomatske predstavnike u Moskvi.

I verovatno ne samo zbog toga.
Kraljevska kuća Karađorđevića u svojim pobočnim linijama ima i porodičnih ogranaka koji su direktno vezani sa dinastijom ruske carske porodice Romanov. 

Na prvoj slici je naslov Francuskog lista L'illustration, prvi broj odmah po atentatu, a na drugoj slici je poslednji
foto zivog Kralja Aleksandra.

[attachment=1]

[attachment=2]

Kraljevina Jugoslavija uspostavila je diplomatske odnose sa SSSR 24.06.1940. godine, među poslednjima u Evropi.

Sad sam se ponovo gledajući fotografije podsetio i uočio groteksni izgled kape i epoleta na uniformi Kralja Aleksandra i lentu koju je nosio preko uniforme.Pošto nikada ranije nisam razmišljao o tome, zna li neko da nam objasni o kakvoj vrsti-tipu uniforme,kape,epoleta i lente se radi.Moja sasvim laička pretpostavka i bez ikakvog osnova je da me podseća na mornaričke-admiralske uniforme i kape iz nekog mnogo ranijeg perioda a epolete podsećaju na one koje su nosili suvereni iz dinastije Obrenovića.
Ako neko zna ili razume simboliku i protokol ovakvog oblačenja i vrste uniforme za ovu posetu Francuskoj neka nam objasni.
Pogotovo što je glavni domaćin sa Francuske strane bio civil ministar inostranih poslova.I da li je postojao protokol i u Kraljevini a i u FNRJ/SFRJ kada državni suveren nosi vojnu odoru u funkciji vrhovnog komandanta a kada civilnu za vreme posete stranim državama.Sećam se fotografija J.B. Tita kada je u poseti Londonu čini mi se 1946 stajao u maršalskoj uniformi pored premijera W.Čerčila koji je bio u fraku.Takođe zanima me da li su u vojsci Kraljevine Srbije/Jugoslavije postojale posebne epolete za vrhovnog komandanta vojske ili su Kralj Petar I i Kralj Aleksandar I nosili vojvodske/generalske epolete istovetne onima koje su nosili vojvoda Mišić ili general P.J.Šturm na primer.
Koliko znam danas u vojsci Srbije ne postoje epolete niti oznaka za vrhovnog komandanta a ni u predsedništvu SFRJ izgleda da nisu postojale, setimo se snimka tog poslednjeg predsedništva kada je predsedavao General Armije Veljko Kadijević a članovi predsedništva bili ogrnuti vojničkim vetrovkama.
Hvala na odgovoru.

A sad primećujem da je Kralj osim lente izgleda na uniformi imao i akslbender gledajući desno rame.Slika nije baš naj jasnija.

Zašto "groteksni izgled kape i epoleta na uniformi"?

[attachment=2]

[attachment=1]

Nije kapa već šešir (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=6567.msg157550#msg157550). Aleksandar nosi uniformu i šešir admirala Kr. Mornarice.

Zato što podseća na šešire i uniforme iz Napoleonovog vremena a to je bilo par stotina godina ranije.Takvi kitnjasti dizajni  uniformi pripadaju periodu romantizma a možda i grešim.Deluje sasvim starovremenski čak i za 1934-tu godinu.A možda je i želeo da podseća na Napoleona ili možda čak admirala Nelsona.Da je šešir nosio poprečke možda bi imalo sličnosti sa Napoleonom.Ne želim da zvučim pežorativno ali kao da se u toj admiralskoj uniformi ogledala njegova možda narcisoidna strana ličnosti.Na fotografijama naročito na onoj prvoj deluje skroz dečački ushićeno kakve li tragedije, ushićeno ići na cev atentatorskog pištolja.
Predpostavljam da je jedini razlog nošenju admiralske uniforme bilo iskrcavanje sa broda kojim je doplovio u Marselj.Inače u drugom slučaju bi bilo teško razumeti ovakav odabir uniforme.

Nema nikakve veze sa Napoleonom, taj šešir je odraz mornaričke tradicije, a i bio je propisan uredbom o uniformama mornarice. Ovaj tip šešira je nasleđen od AU mornarice. Nošen je uglavnom u zvaničnim i svečanim prilikama i Kr. Jugoslavija nije bila jedina u kojoj se nosio takav šešir.

Putovao je brodom, normalno je da bude u mornaričkoj uniformi. I Tito je na putovanjima Galebom bio u mornaričkoj uniformi.

A kakvo je znacenje lente i akslbendera?

Kralj Aleksandar je nosio propisanu svečanu admiralsku odoru sa epoletama, šeširom i pojasom. Lenta je znak odličja ( ordena ) kojeg je kralj nosio. Najviše jugoslavensko ili možda francusko.  Aleksandar je imao akselebendere preko desnog ramena. To pitanje ostaje za razjasniti. Možda je to znak najviših glavnostožernih generala i admirala? Akselebendere su u staro doba nosili pisari i pomoćnici najviših vojnih dužnosnika kao i vojni službenici.

Ovdje vidimo Aleksandra u službenoj odori s akselebenderima i epoletuškama ( malim epoletama bez resa ).

Akslbendere su nosili kneževski-kraljevski dežurni ađutanti i pripadnici kraljevske gardejoš od vremena Obrenovića.
A deo te tradicije je kasnije preuzet i u Gardi JNA pa i danas u Gardi VS.

Краљ Александар је завршио руске војне школе и стекао војно образовање и војни чин. Мислим даје и номинално био на служби у војсци или је бар добио неку јединицу. У Првом светском рату иако је номинално (као регент) био "врховни командант" (у Првом балканском рату је био командант 1. армије) имао је чин пуковника. Његов брат, принц Ђорђе је био потпуковник и у 1914/1915. био је командант батаљона и то не кобајаги, већ стварно, водио је војску на јуриш. Не знам да ли током тог рата или након њега Александар, тада још увек регент, унапређен је у чин генерала. На слици коју је поставио Бродарски има чин адмирала (три звездице),а у КоВ је имао чин армијског генерала.

Дакле, "врховни командант" не  мора имати и највиши војни чин. Британски принчеви су у чину капетана или поручника (за сада) али су те чинове добили током каријере у војсци.  Ако неко постане краљ вероватно ће га промовисати у генерала. Цивили шефови држава (председници републике) најчешће и немају војни чин. Да ли ће имати или не војну униформу ствар је сваке земље. СФРЈ је има ознаку (на рамену) "члана Председништва СФРЈ, али то није био војни чин. Тито је имао војни чин па је у складу са тим и носио униформу.

Čini mi se da je neku vrstu akslbendera takođe sa desnog ramena nosio još u činu pukovnika koV-a kao što mi se čini da je ta slika bila iz perioda balkanskih ratova kada je takođe bio komandant I armije.
Takođe sećam se i nekih fotografija Kneza Pavla u uniformi armijskog đenerala negde pred aprilski slom takođe sa akslbenderom.
Baš bi bilo dobro da neko ko zna objasni simboliku nošenja akslbendera.

Akselbenderi datiraju iz proslosti konjice kada su adjutanti nosili takvo - tada "pomagalo" da jasuci mogu zapisati naredbu komandanta, sto je bilo lakse kada je lakat bio uglavljen.

Kasnije su stilizirani; na Palubi ima podosta fotografija.

Na slici koju je postavio brodarski, vidimu sluzbenu admiralsku uniformu, a sto se tice uniforme u kojoj je ubijen Kralj, moja saznanja su da je u pitanju svecana admiralska uniforma za kralja.
Ona je podrazumevala admiralski frak, a ne klasicno bluzu!
Dakle ,Kralj Aleksandar na tle Francuske stupa u svecanoj admiralskoj uniformi sa frakom, preko grudi je velika lenta Francuske Legije casti, na glavi nosi dvorogi admiralski sesir i o boku visi pozlaceni mac!
Naravno ima jos ordenja sta je u pitanju ne znam ali verujem da ce oni koji su strucniji u toj oblasti prokomentarisati. Na slikama je blazenopocivsi Kralj Aleksandar u klasicnoj admiralskoj uniformi i u svecanoj na razaracu 'Dubrovnik" pred "poslednje" iskrcavanje!

[attachment=1]

[attachment=2]

Svecana admiralska uniforma Kraljevine Jugoslavije je izgledala ovako(foto- MyCity Military forum)

[attachment=1]

Taj admiral s My City je kapetan korvete podmorničar.
Frak se službeno zvao redengot.

Tito je nosio uniformu kada bi išao u posjetu kraljevini, ili kada bi kraljeve (uopće suverene) primao u Jugoslaviji. Predsjednike republika (ili s njima izjednačene šefove država republikanskog oblika) primao je u civilu. Usput, onaj posjet Britaniji bio je 1953. a ne 1946. Nosio je uniformu i kada bi u zemlji nastupao kao VK, ali to je druga stvar.
Članovi predsjedništva SFRJ dužili su uniforme. Obične vojničke. Oznaka funkcije (ne i čina) bio je mali grb SFRJ na naramenicama. Sjećam se snimka kada je Janez Drnovšek nosio tu uniformu prilikom posjete nekoj jedinici JNA 1989.
Aleksandar je pak u pravilu bio u uniformi, vrlo rijetko u civilu. Postoji fotografija Aleksandra u civilu, s polucilindrom, snimljena prilikom incognito posjete Parizu, krajem 20-ih ili početkom 30-ih.
Kraljevi i danas u pravilu nose uniforme u zvaničnim prilikama.

Sve pomenuto od uniforme na odgovarajućoj fotografiji sa dočeka u Splitu.


[attachment=1]

Evo još jedno fotografije kralja u datoj uniformi iz profila...

[attachment=1]

Hvala na objasnjenjima brodarski! :)
"ruku na srce" , bila je neobicna ali vrlo lepa uniforma!

Pogriješio sam grdno. Nosi čin poručnika bojnog broda 1. klase.
Oficir je odjeven u svečanu zimsku uniformu za stroj.
To podrazumijeva dugački kaput ( redengot ), epolete koje se provlače kroz zlatnu traku na kaputu, svečani pojas ( ešarpa ), šešir i rukavice.
Vojnopomorski oficiri JRM nosili su istu takvu zlatnu ( žutu ) vrpcu ali čvrsto prišivenu na ramenima zimske bluze. To je bio ostatak nekadašnjih vremena.

Mnogi savremenici, clanovi porodice, prijatelji......su zapisali i izjavili da je najbolji portret Kralja Aleksandra bio upravo u svecanoj admiralskoj uniformi, ali kako je dosta slika iz tog doba, koje su vezane za atentat, zaista ne znam tacno na koju se sliku misli......? Medjutim verovatno je to ova...(izvor-casopis Sloboda-Liberty)

[attachment=1]

Inace kao sto znamo, najcesce je nosio klasicnu uniformu KOV "sa solunskog fronta", i slikar Paja Jovanovicga je ovekovecio cuvenim portretom iz 1927, gde je nosio cini mi se svecanu gardijsku uniformu!

[attachment=2]

[attachment=3]

Ja bih se vratio na sam atentat. Dolazak stranog suverena u Francusku je bio najavljen. Organizacija osiguranja ispod razine samog događaja. Francuska policija ima saznanja o atentatorima koji se nalaze u njenoj državi. Ne poduzima ništa. Preventivno ih ne uhićuje barem dok traje posjeta. Amateri ubiju kralja koji je bio u službenoj posjeti na njihovom tlu. Pa što je radio cijeli taj policijski aparat? Kakva je odgovornost ministra unutarnjih poslova i šefa osiguranja? Vidljivo je da su Francuzi tretirali Aleksandra kao niže rangiranog gosta. Niže nego nekog kolonijalnog upravitelja. Vozili su ga u otvorenim kolima što je u konačnici pospješilo sam atentat.

Naravno :)
U stvari sam docek Kralja je bio na visokom nivou.Deo francuske flote je isao u susret razaracu Dubrovnik, na pristanistu u Marseju je flota pocasnim salvama obelezila dolazak gosta.Visoke zvanice francuskog admiraliteta su pozelele dobrodoslicu i na "Dubrovniku" , ali......policija i obezbedjenje, katastrofalno.
Nase tajne sluzbe i min.in. poslova su i pred sam dolazak u Marsej javili telegrafski na brod , da su prisutne grupe atentatora i da treba razmisliti sta dalje.Da ne ponavljamo sta je Kralj odgovorio , ali je cinjenica da je verovao Francuskoj.
Sa druge strane francuska policija odredjuje sturu pratnju, odabira otvoreni automobil, a u prethodnom periodu atentatori lako prolaze i carine i policijske kontrole, cime se giljotina podize i 09.10. se spusta na suverena Jugoslavije , i njihovog ministra inostranih poslova.
Ja naravno mogu da sudim na osnovu svojih saznanja koja su svima dostupna , ali zdrava logika kaze , da je cela zavera imala svoje karike i u samoj Francuskoj( u smislu logistike i "pripreme terena"), pogotovo sto je stradao i ministar Bartu( jos uvek nerazjasnjene okolnosti)a posle cega je Francuska spoljna politika dobila zaokret istog trenutka. Odnos prema Musoliniju je postao blagonaklon, kupovalo se vreme i njegova naklonost u sve blizem raspletu koji je sledio za koju godinu.

Мислим да у атентату нема намере Француске у смислу учешћа у организацији или намерног пропуштања да се спречи. Постоји очигледан немар по питању обезбеђења, али то је својствено великој сили за какву се Француска онда издавала.   

и ја сам тог мишљења да француска није имала врска за атената,наиме, у 20- је пред да буде убиен Тодор Александров он је понудио на Александар Караџорџевич мировни предлог где Вардарска Македонија
 би добили статус као Хрватске Србије и Словеније и и македонски народ да буде  признати као посебени етнос, такође у  СХС треба да се уједине и Пиринска Македонија наиме, у том периоду ВМРО контролише пиринска македонија тако да обједињујући у схс би било лако, и коначна захтев је и формирање македонске странке са  скупштинској преставиник,  док трупе ВМРО да се реорганизује у жандармерији краљевства СХС овај предлог је одбијен, и македонско српски спор наставља у наредни 20 година где ванчо михајлова убие и Тодор Александров и Александар Караџорџевич, први је  убијен у 1924 други у 1934, ко зна ако   овај мировни споразум је прихватио краља можда Александров и Александар ће опстати, и онда би био  затворен македонског питања у 20 те години 20 век.

Mislim da u samoj organizaciji obezbeđenja nema ništa sporno što se tiče transfera u otvorenom automobilu.To je za visoke zvanice bio standard gotovo sve do ubistva J.F. Kenedija 60-tih godina prošlog veka.Daleko je spornija činjenica da pravi bezbednosni eskort nije postojao u pravom poretku koji bi pružio bar minimum bezbednosti.To u stvari nije lako razumljivo ako su već postojale ozbiljne najave sa više strana da postoji mogućnost bilo kakvog ugrožavanja bezbednosti.To može da ukaže da je postojala namera saučesništva tzv. "nepreduzimanjem potrebnih radnji,mera i postupaka na osnovu saznanja".

Zvanicna francuska , svakako nije ucestvovala u organizaciji atentata.Vec sam spomenuo da je docek bio velicanstven, cak se (nezvanicno) govorilo da bi tokom te posete Kralj Aleksandar trebao da bude primljen u redovno clanstvo Francuske Akademije!Znaci sve je upucivalo na to, da se nalazi na tlu prijateljske zemlje koja ga ceni i postuje.Medjutim i pre a i na sam dan posete obavestajne sluzbe "na sva zvona" upucuju na realnu pretnju atentata.I nase i Francuske! Stoga ima logike da su neki krugovi u Francuskoj ostali nemi i slepi odnosno kako kaze oficir neaktivne rezerve "nepreduzimanjem potrebnih radnji,mera i postupaka na osnovu saznanja".
To je i logicno, jer naravno "glavni nalogodavac" je vrsio pripremne i druge radnje da vrbuje ljude i stvori uslove za izvrsenje atentata.

Inače, ministar inostranih poslova Francuske Bartu je boravio u Beogradu nekoliko mesceci pred atentat, tačnije u Junu mesecu 1934. godine.

[attachment=1]

Da li je istina da je metak izvadjen iz Bartua bio drugacijeg kalibra od onog izvadjenog iz Aca? Odnosno da je pistolj francuskih Zandarma usmrtio Luja Bartua?

Koliko ja znam , kod nas se jedino forenzicar Dusan Dunjic bavio temom atentata na kralja Aleksandra, te njegove izvestaje i nalaze do kojih je dosao treba uzeti ozbiljno, obzirom na strucnost i vise od 20 godina rada na slucaju atentata.
Drzava Francuska je tek 1974. skinula "poverljivo" sa izvestaja o smrti Bartua, ali opet je tesko utvrditi istinu, ali je na videlo izaslo par nelogicnosti koje navode na dalji rad i istrazivanja jer su evidentno mnoge stvari "u suprotnosti"!
Na primer podatak da je Bartu pogodjen u levu ruku, a podaci su govorili u desnu!
I projektil u telu Bartua (koji je pronadjen)je iz pistolja francuske tajne policije!tako da i ja kolega wermez, znam za ovu situaciju a na osnovu istrazivanja naseg forenzicara.
A podaci o projektilima koji su zavrsili u telu generala Zorza, i uopste o njegovim povredama su i dan danas "poverljivi"!

I naravno sto je svima neverovatno, ali Bartu scesno hodajuci ulazi u vojnu bolnicu, ali umire pored svih lekara koji su tamo. ???

Kada smo spomenuli dr.Dusana Dunjica, zanimljivo je spomenuti kako je on dosao na ideju da se pozabavi atentatom. Tek dolaskom princa Tomislava u Srbiju, i njegovim velikim zalaganjem da se izvrsi posthumna obdukcija tela Kralja Aleksandra, obzirom da je imao neka "saznanja" , i da je otkrio neke porodicne tajne, navelo je forenzicara Dunjica na ideju da se dohvati posla.To su bar njegove izjave!
A Princu Tomislavu je posebno nelogicno sto je nakon atentata ubijen (pod nerazjasnjenim okolnostima) snimatelj koji je ceo atentat snimio, i koji je snimio i sam cin ubistva, ali je taj segment iz filma volsebno nestao.Dakle vidi se i deo i pre i posle atentata a sam atentat ne.To navodi da je snimatelj mogao prepoznati i videti sve koji su prisli vozilu te je zato i smaknut.To je naravno pretpostavka ali vrlo intrigantno je sve to sto se desilo.
I dr Dunjic smatra da bi obdukcija kraljevog tela mnogo pomogla u rasvetljavanju slucaja, jer pregledavsi uniformu i studirajuci izvestaj o pregledu tela mrtvog Kralja koji su dali francuski lekari, imamo u najmanju ruku "cudne" cinjenice.U ruci Kralja je ostao projektil za koji sumnja da je isti kao i kod Bartua, jer jednostavno "magnum " sa te , a i vece daljine pravi prostrelnu ranu i nije moguce da se zadrzi u telu!Defnitivno pregledom projektila bi se mnoge stvari pojasnile i dalje istrazivanje bi moglo da ide u pravom smeru, ali inicijativa je splasnula smrcu princa Tomislava, a kako ce se sve dalje odvijati videcemo.

Spomenuo sam 'po secanju" jos neke zanimljivosti, a za kraj evo i slike Kralja Aleksandra i njegovog sina Tomislava. Poznavaoci zivota i dela Kralja Aleksandra umeju da kazu njegov miljenik i najveci "problem" sto je zaista i bio!
Po meni jedna od najlepsih fotografija Kralja.....topla, vedra, roditeljska...predivna :)

[attachment=1]

Predivna slika.
Retko je videti fotografiju jednog monarha koja nosi potpuno otvorene i najlepše emocije osećanja roditelja prema detetu.
Pravi odnos oca i sina.
Ništa lepše.

brodarski , i cenim i postujem tvoj komentar, kao i svaciji, ali ako smem da primetim sledece.
....."Nije bilo obdukcije - Francuski lekari samo konstatovali smrt i pet rana...."
Opet cu spomenuti dr, D,Dunjica , a ovo je jedna od njegovih mnogobrojnih izjava...(pressonline 20.02.2011.)

".....Sledeća dilema je da ovaj izveštaj o pregledu nije potpisao njegov lični lekar, koji je potpisao samo potvrdu o konzerviranju tela. Dva lekara koja su sastavila izveštaj o povredama su se već zatekla ispred prefekture. Oni su rekli da je kralj bio mrtav. Ali mi ne znamo kad su ga tačno pregledali. Doktor Gabrijel Bertran, hirurg u Marseju, i profesor medicinskog fakulteta doktor Olmer pregledali su telo „koje je pre deset minuta bio žrtva atentata, a kralj je već bio mrtav". To piše u dokumentu. Ovaj dokument je potpisao ministar dvora Milan Antić. Oni su tada konstatovali pet rana od kuršuma, ali bilo je mnogo forenzičkih nedostataka "- kaže Dunjić.

Ja naravno ne zelim i ne mogu da sudim i da negiram tvoj post.Mogu samo po ko zna koji put da kazem da se istorijsko delo i smrt Kralja Aleksandra nije proucavalo, neopravdano, te stoga i dolazimo u ovakve situacije da imamo nedoumice.

Nezavisno od obdukcije, kralj je doista bolovao od gastrointestinalnih bolesti. Imao je pepeljastu boju kože što upućuje na kroničnu opstipaciju. Uz to je bio i strastven pušač. (Ne osuđujem ga, i ja sam pušač). Inače je bio slabe konstitucije, a i prošao je ratne napore. To nije bio toliko fizički napor (ipak je bio komandant armije i regent) koliko trajni stres.

Ako je rađena "konzervacija posmrtnih ostataka" istorijski poznato kao balsamovanje onda je morao biti urađen postupak sličan patološkoj ili anatomskoj obdukciji-seciranje tela.Da ne dužim,osnova postupka je da se svi organi trbušne duplje odstrane a kroz krvne sudove propusti jako dezificijensno sredstvo npr. verovatno nešto od formaldehida "formalin" u kome se osim toga i celo telo potopi-okupa jedan vremenski period.
Ako su postupak sprovodili lekari što je malo verovatno onda su mogli da imaju predstavu o stanju organa trbušne duplje.
Najverovatnije je da su postupak konzervacije sprovodili ljudi iz neke od profesionalnih firmi za opremanje pokojnika koji nisu lekari.
Kako god bilo i ko kod da je sprovodio postupak konzervacije tela logično je što nema pisanog traga jer se pri postupku konzervacije ne vodi obdukcioni zapisnik kao kod patoloških ili sudskih obdukcija jer postupak konzervacije kako mu ime samo kaže to i ne predstavlja.

U tom slucaju je stvar potpuno jasna.Jer onaj ko je radio konzervaciju je imao potpuni uvid u stanje organizma Kralja.A nije ni cudo da informacije "procure" u poverenju,sto je normalno i logicno i dan danas!

Ovde je zanimljivo spomenuti i da je Kralj bio potpuno svestan svog skorog kraja.Naravno nije se pomirio , nije se predao, ali u toj cinjenici mozda lezi odgovor na pitanje sto je jednostavno bez straha, hrabro......isao u susret iskrcavanju u Marsej iako je bio upozoravan na opasnost.Upozorenja da stavi zastitni prsluk, poslednji razgovori sa Knezom Pavlom i Kraljicom Marijom , njegovi iskljucivi i "hrabri" odgovori na sve to su mogli da budu posledica "ravnodusnosti" i stava ......neka bude sta bude!!!!

Ponavljam ljudi koji su radili postupak konzervacije tela mogli su imati uvid u stanje organizma samo pod uslovom da su bili lekari a ne klasični grobari-opremači pokojnika.Onda ima logike da su neke informacije mogle da procure.

Iste noci kada je vrsena konzervacija tela Kralja Aleksandra , uzeta je i posmrtna maska , koja se cuva i danas!

[attachment=1]

U dzepu redengota Kraljeve uniforme je nadjen papir na kome je Kralj prethodni dan na razaracu Dubrovnik napisao govor. Ne vidim ga ovde , pa ne bi bilo lose da se uradi copypaste :)
Inace govor je prvi objavio francuski list "Maten", 11.10.34.

"Koliko volimo Francusku, to ceo svet zna. Ta ljubav ima svoj koren u dnu naših bića. Događaji su je mogli samo izneti na vrhunac pristupačan ljudskim osećanjima i učiniti je vidnom za svačije oči.
Moj obožavani otac kralj Petar bio je za sve vreme svog života simbol vernosti naše ljubavi za vašu plemenitu i lepu zemlju. Divljenje Jugoslavije prema Francuskoj ne potiče od juče. U samoj istoriji jugoslovenskog naroda treba tražiti začetak. Vek koji vezuje današnju Jugoslaviju sa Napoleonovom Ilirijom i Karađorđevom Srbijom završio se, po neizbežnoj istorijskoj potrebi, logičnim i prirodnim rezultatom.
Za dalekim događajima, u kojima su bili umešani naši dedovi, došli su događaji bliži nama u kojima smo i sami učestvovali. Mi se divimo Francuskoj ne samo zbog njenog dela koje je izvršila u našoj nacionalnoj sudbini, već i zbog njene univerzalne uloge koju ona neprestano vrši zračenjem svoje misli i svojom delatnošću u svetu.
Mi joj se divimo zbog pravednosti i heroizma njenih postupaka uvek kad treba braniti pravdu protiv samovolje i sile u međunarodnom životu. Isto tako i zbog ogromne istrajnosti njenih napora u laganom i istrajnom teškom izgrađivanju mira među narodima."

Prema sjećanjima Josipa Horvata posmrtna maska je nestručno napravljena tako da se dio kože s kraljeva lica odvojio. To je napravio neki Francuz. To je znalo svega par ljudi iz užeg kruga koji su bili zgranuti tim činom. Normalno i to je u kuloarima oko pripreme odra iscurilo među novinare.

Prosto zaprepašćuje ukupni diletantizam koji prelazi u bizariju a vezano za sve oko atentata:
Propusti u obezbeđenju,kraljev odnos oko sopstvene bezbednosti kao i razdraganost i ushićenost zbog posete što se iz pripremljenog govora zaključuje ,razni postupci raznih francuskih zvaničnika,obdukcija koja nije izvršena,priča o posmrtnoj masci i slično tome.Pa čak i odvojeno putovanje kopnom Kraljice Marije je takođe čudno.Mislim da je i poslednji rastanak Kralja i sinova pred put bio takođe dirljiv i proročki o lošem ličnom predosećanju je govorio i Princ Tomislav čini mi se u nekoliko intervjua.
Nisam skoro obnavljao znanje o tom istorijskom periodu ako sam propustio izvinite.
Osim protokolarnog zna li se kakav je razlog i drugi važan značaj trebala da ima ova poseta za Kraljevinu.
Tragedija Kraljevine je da je pored prvorođenog Kraljevića Đorđa koji je usled "mladalačkog ludila" bio već deceniju izolovan u sanatorijumu u Toponici, kraljevina ostala obezglavljena sa namesnikom Knezom Pavlom na čelu.Zanimljivo je da je po II ratu on sasvim slobodno živeo u Beogradu do smrti vozeći se tramvajem i biciklom uvek ljubazno pozdravljajući sugrađane.
Čudno je da je "mladalčko ludilo" iščezlo kao rukom i da nikad niko nije do smrti imao prigovor na njegovo ponašanje.

Automobil u kome je ubijen Kralj Aleksandar, kao i Admiralska uniforma koju je nosio tog dana bili su izloženi u ondašnjem Vojnom muzeju na Kalemegdanu.


Jedna sa Politikin Zabavnik (http://www.politikin-zabavnik.rs) foruma, trenutak unošenja Automobila u muzej.

[attachment=1]


Sledeće dve fotografije su iz moje kolekcije, originalne fotografije sa suvim pečatom Vojnog muzeja. Na žalost, obe su malo oštećene u gornjem levom uglu, ali su ipak dovoljno jasne.


[attachment=2]

[attachment=3]

Ovo su mnogo dobre slike!!!!Svaka cast dreadnought!
Inace tih godina se u Evropi govorilo..." Vozis Alfa Romeo, voze te u Rolls Royceu ali ljubavnici poklanjas Delage..."
To je u stvari bio auto za luksuz u ono vreme.
Delage d6 u kome je Kralj ubijen je bio jedan od sluzbenih auta marsejskog Prefekta.Evo potrazio sam nekoliko oldtajmera tog modela, svi su 33. godiste. :)

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Na ovoj trecoj slici je najslicniji obzirom da se vrata otvaraju "u susret". Mada mislim da nije ni bilo serijske proizvodnje svaki je imao opremu i detalje po zelji kupca.

Mislim da je pre 4-5 godina bio tekst u SAT reviji i intervju sa vozačem koji je po II sv.ratu otkupio i vozio dotični Delaž.
Parafraziram: Auto je prepravljen u kamionet i sa njim je razvoženo mleko ili slično tome kada ga je komanda grada prodala tom šoferu.Auto je upropašćen i devastiran jer je služio kao špediter što bi danas popularno rekli pick-up.Ako neko ima taj broj SAT revije možda bi mogao da se iskenira.Auto se vozio u te i slične svrhe negde do početka 70-tih kada je prodat nekom otpadu kao staro gvožđe.Ako nađem nešto od toga postaviću.

Мој отац ми је још давних година (почетком 80их) испричао своју верзију, коју је чуо од ађутанта краља Александра, са којим се отац познавао. Краљ је у јесен 1934. "био тешко болестан", Био је страшно мршав, имао је око 47-48 кг.
Пуцњи атентатора изазвали су смрт краља за неколико секунди. Александар је био познат по томе што је много псовао. Наводно су му последње речи (по тврдњи реченог ађутанта) биле: "Уби ме (усташа?), п. му мајчина." Врло је могуће да је ово већ неко на форуму поменуо, али ја наводим јер је извор од члана моје породице.

http://www.youtube.com/watch?v=KG-znq2LC7U

Нема много везе са самим атентатом, али није лоше погледати.

На данашњи дан пре 78 година, 9. октобра 1934. године, краљ Александар I Карађорђевић убијен је у Марсеју од стране хрватских усташа и македонске ВМРО. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен је у Задужбини краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.[attachment=1]

http://www.britishpathe.com/video/european-funeral-troops-marching-probably-king

http://www.britishpathe.com/video/lying-in-state-of-european-vip-king-alexander-of

Два видео записа са сахране краља Александра.

Crveni križ iz Đenovića odužio se uspomeni.

А шта је ово? Нека меморијална плоча , нека плакета или нешто треће?

Verovatno je neka spomen ploča sa ulaznih vrata, kao ova što je stajala na ulaznim vratima manastira, u spomen prve posete kralja Aleksandra i Kraljice Marije 1923. godine.


[attachment=1]

Još dve fotografije sa same sahrane Kralja Aleksandra. Na prvoj je povorka sa ispraćaja u Beogradu, a na drugoj bi trebalo da je u pitanju iznošenje kovčega sa telom ubijenog kralja na železničkoj stanici u Topoli, na putu za Oplenac.


[attachment=2]


[attachment=1]

Ima puno čudnih detalja oko atentata u Marseju. Meni je vazda bilo neobično da je atentator koristio onako velik Mauzer , a odabrao je da atentat izvrši iz blizine . Taj tip pištolja je tada bio star bar tri decenije i čudno je kako atentator nije odabrao savremenije oružje .

Da li se zna možda da Mauser C-96 nije bio verzija sa automatskom paljbom?

И шта је чудно и томе? Атентатори се код избора оружја руководе пре свега доступношћу (шта имам на располагању и до чега се може лакше доћи). Па не иде он у продавницу фенси оружја да изабере најбоље за ту работу. Нема ту никакве тајновитости.

Mislio sam zbog spekulacija da iza atentata stoje ove ili one političke sile onog vremena. Ustase izgleda nisu bile izolovana i mala teroristicka grupa , pa mi ostaje cudno da je glavni izvrsilac koristio veoma velik pistolj kojeg je teze sakrivati u guzvi

Atentatori i nisu imali nameru da likvidaciju izvrše tajno već javno u sred bela dana, dakle sigurno nisu ni mogli ozbiljno da računaju da će se provući bez toga da budu uočeni.

Iza savkog atentata stoji neka poruka ostalima iz interesnih grupa kojima žrtva pripada.

Ko mu je kriv kad nije hteo da nosi pancir.

Vladari su uvijek potencijalna meta. Nepristojno je pucati na uglednike.

Koliko je meni poznato Kraljeva garda nije nosila akslbendere osim ukoliko nije bilo reči o adjutantima. Malo me zbunjuje zašto ih nosi kralj aleksandar jer nisam uspeo da pronađem u propisu iz 1924 odnosno 1936. da su sastavni deo uniforme. Inače, dvorogi šešir je prezuet iz tradicije KuK i održao se sve do 1936. godine kada se ukida.

Aleksandar je generalske epolete dobio nakon proboja Solunskog fronta. Navodno je rešenje čekalo par nedelja u Mišićevoj fioci jer se čekala odsudna bitka.
Djordje je učestvovao takođe u ratu. Prilikom juriša na KuK položaje, poveo je ćetu na mitralčjesko gnezdo sa skoro 100% gubitaka a to m prilikom je i sam bio ranjen.

Pre par godina je u nedeljniku NIN bilo reči o atentatu na Aleksandra. Tada je prenet navod iz nemačke štampe iz davne 1956. godine kada je na osnovu objavljenih dokumenta po naređenju Geringa, organizaciju sproveo zamenik vojnog atašema Rajha u Parizu, kapetan Špajdel.

Ако сам те добро разумео, наводе да су Немци организовали атентат на Александра? (преко усташа и ВМРО)
Имаш ли још неку информацију (који документ и сл.)

Теза да су Немци организовали атентат омиљена је била у СССР. О томе има и књига "Атентат на Краља Александра - Хитлерова завера". Вероватније је да је организацију помогла Италија.

Italija, zemlja pizza i rundavih ljubavnika ;D U najvecem delu sigurno Italija, koja je ustasama i vmro-vcima tada bila ono sto je Albanija 60-70 godina kasnije bila za "OVK", mesto logora za obuku, baza za ubacivanje u Jugoslaviju i vrsenje diverzija. U italijanskoj stampi tog vremena obilato je koriscen sklop "la idra iugoslava" - "jugoslovenska hidra", neman koja zeli da prozdere istorijske italijanske krajeve. Za sav medjuratni period, primarni jugoslovenski neprijatelj bila je Italija. Iako to mozda tako ne izgleda.
Pa i prvi jugoslovenski brod su pred Pulom nocu potopili Italijani, tada jos uvek ratni saveznici!

Novinar NINa se pozivao na brojeve dokumenata u Bunesarhivi ali sam taj broj bacio odavno.

On line časopis Svedok je davao nesto na tu temu (mada ovaj casopis ne smatram za ozbiljan) Prenosim navode

 GERINGOVO PISMO ŠPAJDELU OD
       1. SEPTEMBRA 1934. GODINE
     
       „Berlin, 1. septembar 1934. g.
       Imperijski ministar avijacije
       Broj3199/34c
       TAJNO
       Pomoćniku vojnog atašea pri nemackoj ambasadi u Parizu
       Gospodinu kapetanu dr Špajdelu - lično -
       Pariz
       U prilogu vam šaljem dva naređenja firera i rajhs kancelara u vezi sa operacijom „Tevtonski mač“ i instrukcije koje je razradio istraživački biro mog ministarstva za njeno ostvarivanje.
       Odmah po upoznavanju naređenja uništiti. 0 izvršenju obavestiti. Gering“
     
       ŠPAJDELOVO PISMO OD 3. OKTOBRA
     
       „Pariz, 3. oktobra 1934.g. Ru de Lil 78
       Dr filozofije Hans Špajdel kapetan generalnog štaba, pomoćnik vojnog atašea pri Nemačkoj ambasadi u Parizu
       TAJNO
       Geringu
       - lično -
       Gospodine Generale!
       Dozvolite da vas obavestim da je u skladu sa vašim naređenjima priprema operacije „Tevtonski mač“ već završena.
       Ja sam sa gospodinom Vančom Mihajlovom podrobno razmotrio sve raspoložive mogućnosti. Rešili smo da operaciju izvršimo u Marseju: tamo će se sresti oba lica koja nas interesuju. „Vlado šofer“ je spreman.
       U prilogu Vam šaljem kopiju pisma gospodina dra Haaka od 1. 10. ove godine. S dubokim poštovanjem uvek Vama odan Hans Špajdel.“
     
       PISMO HAAKA ŠPAJDELU
       OD 1. OKTOBRA
     
       Pariz, 1. 10. 1934. Godine
       Dragi Špajdel!
       Na vašu molbu saopštavam sledeće
       Prilikom kretanja po gradu, automobil će proći glavnom ulicom Marselja La Kanabjer i ulicom Sen-Fereol. Pred Prefekturom biće svečani ceremonijal, Aleksandra će pozdraviti narod. Trg ispred Prefekture i ulice Sen-Fereol biće zakrčene gomilama ljudi. Put kretanja svite biće podeljen na dva dela za čije će obezbeđenje biti korišćeno samo 1.300 ljudi spoljne policijske službe.
       Ukoliko se svečana povorka bude kretala polako, obezbeđenje sa deonica kojim je već prošao automobil, prebacivaće napred za pojačanje obezbeđenja sledećih deonica. Vojske za očuvanje reda neće biti. Prema recima de Laforkada, oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena biće ukinuta. O tome ću Vas naknadno obavestiti. Uvek Vaš Hans „Haak“.

Ови документи из Сведока су "too good to be true", што ће рећи да је тешко да су аутентични.

 "Odmah po upoznavanju naređenja uništiti. 0 izvršenju obavestiti. Gering“

Dokument sa ovakvom odrednicom nije nikako smeo da ugleda svetlo dana u bilo kakvim novinama pogotovo ne današnjim.

Upravo zbog ove rečenice u dokumentu koja treba da doprinese "težini" ovog dokumenta, podržavam Vathrin stav po pitanju autentičnosti.

Što naravno i dalje ne otklanja osnove sumnje o učešću i saradnji između organizacija: "Ustaša","VMRO" i nekih zvaničnika Velikog Rajha i Francuske Republike u događajima u atentatu i oko atentata. 

Када прочитам текст "наредби" закључио бих да су то написали тотални дилетанти, што Немци ипак нису били. Чисто сумњам да су ово преводи оригиналних докумената. Када се таква документа објављују онда се обично наводи извор, односно где се налази оригинлани документ - архива та и та, предмет тај и тај, омот тај и тај, документ број тај и тај. Аутентичност овога је јако, јако дискитабилна. То никеко не значи да можда Немци нису били упознати и да им је у датом моменту одговарао атентат. Ипак, Хитлер је тек годину дана би на власти и тешко да су имали приоритет да организују овакве ствари. Имали су преча посла.

Zanimljivo je da '' u prilogu šalje dva naređenja ''. To dosta govori o vjerodostojnosti dokumenta.

Usput rečeno, Speidel koji se spominje u ovim "dokumentima" kasnije je bio pripadnik zavjere protiv Hitlera i hapšen po Gestapu.

Dodatak: Speidel je 1960. pokrenuo sudski spor protiv istočnonjemačkog filmskog studija koji ga je u jednom filmu prikazao kao zavjerenika u atentatu na Aleksandra. Speidel je dobio spor.
Izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/Hans_Speidel

Upravo se radilo o verziji sa automatskom paljbom, Schnellfeuer mauseru kojeg je Karl Westinger razvio na osnovu M.1930 verzije Mausera C-96. Na lijevoj strani rama pištolj ima regulator za gađanje jedinačnom (N) i rafalnom (R) paljbom. Bilo je to moderno oružje, patentirano sredinom 1932. Ne bi se moglo reći ni da su atentatori nabavljali oružje gdje su stigli: tršćanska firma "Angelini & Bernardon" je 20-tih godina prošlog vijeka za pripadnike VMRO kupovala oružje u Njemačkoj i brodovima iz Trsta ga švercovala u Burgas odakle je redistribuirano komitama u Makedoniji.
Branko Bogdanović je detaljno obradio temu oružja korištenog u Marsejskom atentatu u jednom radu posvećenom Mauseru C-96 na prostoru Jugoslavije, moram ga potražiti pa ću dopisati detalje.

U to vreme taj C-96 sa automatskom paljbom je bio jednako moćan kao HK MPK5 danas.

Samo toliko o "diletantizmu" atentatora.

https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=13462.msg110143#msg110143

Fotografija je sa zeleznicke stanice u Mladenovcu , gde je voz stao da gradjani i zvanicnici odaju poslednju pocast Kralju.

Hvala na ispravci Aleksandre, nisam imao podatak gde je fotografija snimljena, pa sam zato i stavio ono trebalo da bude.

...

Malo da osvežimo temu, jedna fotografija nastala posle opela Kralju Aleksandru u Sabornoj crkvi u Beogradu. Na izlasku iz crkve, dva đenerala VKJ (jedan je armijski a drugi divizijski).

Zna li neko o kojim se đeneralima radi?


[attachment=1]

Neobično je da nemaju crni flor oko desne ruke što je vidljivo na mnogim fotografijama sahrane.

Pa i meni je to neobično, ali fotografija je potpisana kao "Nakon opela Kr. Aleksandru". Da nije bivši vlasnik pogrešno potpisao fotografiju?

Možda je bio parastos?

To bi moglo biti, ni sam više nisam siguran. Onda bi to bio parastos za prvu godišnjicu upokojenja (najranije, ako nije i kasnije) jer se crni flor na rukavu nosio godinu dana. Na žalost, nema nikakvog datuma na poleđini fotografije.

[attachment=1]

Odlična fotografija u mint kondiciji, svaka čast  :klap

Izdanje Vojnog muzeja u Beogradu.

Postaviću ovde ovaj novinski članak ,zbog jedne zanimljivosti sa sahrane Kralja Aleaksandra i autentične fotografije.

Ikona Tajna večera

Kuća kralja Petra Prvog Karađorđevića u Topoli danas je svojevrstan muzej sa nizom vrednih i unikatnih predmeta, slika i fotografija članova dinastije Karađorđević. Nalazi se pored crkve Svetog Đorđa na Oplencu, a sagrađena je 1912. godine po zamisli arhitekte Koste Jovanovića iz Beograda, koji je projektovao i sam hram.

U ovoj kući na vrhu Oplenca, odakle se pruža veličanstveni pogled na Topolu i veći deo valovite Šumadije, već ostareli kralj proveo je tri godine. Odatle je posle sloma srpske vojske u borbama sa austrougarskom armadom 1915. godine, sa vojnicima krenuo na neizvestan i težak put preko bespuća Albanije.
 
Zadužbina kralja Petra Prvog Karađorđevića danas čuva mnogo predmeta iz tog doba, ali posebno mesto zauzima ikona Tajna večere, urađena od čistog sedefa. Ova neprocenjiva ikona je ručni rad majstora čuvene radionice Salsa u istočnom Vitlejemu, a urađena je po ugledu na sliku Leonarda da Vinčija, koja se nalazi na zidu trpezarije crkve Sveta Marija de la Gracija u Milanu. Ikona je bila svadbeni poklon jerusalimskog patrijarha Damjana za kralja Aleksandra i kraljicu Mariju. Kralju Aleksandru predata je u Belom dvoru, 16. oktobra 1924. godine.

[attachment=1]

Muzejski vodič Ivan Petrović kaže da je Aleksandar naredio da se ikona odmah izloži ispred oltara hrama Karađorđevićevih na Oplencu.

- To je za ikonu zamalo bilo kobno. Naime, prilikom sahrane kralja Aleksandra, koji je 1934. godine ubijen u Marseju, vrednu ikonu je zapazio nemački izaslanik Herman Gering - kaže Petrović.

Nakon što je položio venac na grob kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, na kome jej pisalo "Našem velikom neprijatelju - Nemački Rajh", Gering je dugo stajao pred ikonom "Tajna večera od sedefa" i stalno ponavljao - fascinantno!

Herman Gering (u sredini) na sahrani kralja Aleksandra Karađorđevića

[attachment=2]

Odmah nakon okupacije Beograda 3. maja 1941. godine, Gering je poslao elitnu nemačku jedinicu da uzme ikonu od sedefa i otpremi je u Nemačku. Vođa jedinice Franc Nojhauzen uzeo je ikonu iz hrama i organizovao da se u specijalnom sanduku pošalje u Geringov zamak u Nemačkoj. Bila je izložena na zidu Geringovog dvorca u Berlinu sve do 1947. godine. Prema beleškama majora OZNE Radojice Ivanovića, ikonu je prvi put video u kabinetu Slobodana Penezića Krcuna. Tom prilikom je zapisao: "U jednom sanduku je bila ikona od sedefa ili bisera, koja je blještala kao da je sva svetla ovog sveta primila u sebe".

Iz Geringovog dvorca u Srbiju, a kasnije i na Oplenac, navodno ju je vratio Slobodan Krstić Uča. Za ovaj podvig pohvalio ga je lično Aleksandar Ranković. Rekao mu je da je odlično obavio posao.

Hroničari su zabeležili i da je Tito prilikom jednog boravka na Oplencu naredio da se ikona odnese u njegovu rezidenciju, ali ga je u tome sprečio Aleksandar Ranković rekavši da je ona "deo istorije srpskog naroda". Broz se tada žestoko naljutio, ali je ikona ostala u zadužbini Karađorđevića. Neki smatraju da je to bio prvi ozbiljniji sukob Rankovića i Broza.

Pred ikonom danas sa divljenjem zastaju mnogi koji dođu na Oplenac i u kuću Kralja Petra. U ovoj muzejskoj zbirci izloženi su i portreti članova porodice Karađorđević, kruna kralja Petra, njegova sablja, ratni dnevnik iz Prvog svetskog rata, pokloni ruskih vladara i niz drugih crkvenih i ličnih relikvija ove slavne kraljevske porodice. Među njima su i srebrni escajg i tanjiri iz Petrovog dvorca, letnjikovca koji se nalazio kod Han Pijeska. Ostaci dvorca su preživeli otadžbinski rat, ali su pre nekoliko godina stradali u požaru. Dvorac Karađorđevića na Han Pijesku još nije obnovljen.

http://www.vesti-online.com/naslovna

Краљ Александар I Карађорђевић никада није крунисан круном Краља Петра I, па се са разлогом подозревало да је одлагао ту церемонију све док не би могао бити крунисан за цара једног царства које би било веће и од Душановог. Био је уверен да  једнога дана, када за то дође време, свргавање бољшевизма у Русији неће захтевати веће напоре од победе над  две империје, Oтоманском и Аустроугарском. Тек онда би се крунисао у Жичи као Краљ Србије  и Цар свих Руса. Није немогуће да је НКВД, чије су активности укључивале и политичка убиства у иностранству, знајући за ове намере, послао Мустафу Голубића у Беч 1921. године да организује атентат на Краља.
Шта је био повод Александровим плановима и откуда потрче његова готово ирационална мржња према бољшевизму?
Ребека Вест у књизи Црно јагње и сиви соко, износи једну занимљиву  чињеницу: као кадет  елитне војне школе (Пажеский Его Императорского Величества корпус) у  Санкт Петерсбургу, Александар  се заљубио у куму Марију Николајевну,  ћерку Николаја II.  Када је дошао у Београд, поменуо је то свом оцу;  Петар је затражио цареву дозволу да се Александар може појавити као просац  - и добио охрабрујући одговор.
Ребека даље пише да је у јануару 1914. године, председник српске  владе г. Пашић посетио Русију и договорио сусрет Марије и Александра до кога, нажалост, због познатих догађаја, Првог св. рата и убиства царске породице у Јакетеринбургу, никада није дошло.
Није необично што енглеска списатељица, обдарена приповедачким темпераментом,  повлађује укусу читалаца, убацујући елементе мелодраме у путопис, међутим, разлози одласка г. Пашића  у Русију били су превасходно политичке природе а до сусрета Александра и Марије је -ипак- дошло.
Наиме, Престолонаследник Александар, председник српске владе г. Пашић и свита, стигли су заједно 12. јануара у подне у Петроград.  Пашић је у Русију дошао због разговора (о питањима која се тичу балканских ствари) са председником грчке владе г. Веницелосом и руским државницима, а Александар као представник Краља Петра и Србије на крштење (Петровог унука) принца Всеволда (Свевлад), сина принцезе Јелене Петровне и кнеза Јована Константиновића.
Српски Престолонаследник дошао је на церемонију крштења сестрића у царски Мраморни Двор водећи под руку Руску Царицу  Марију Фјодоровну, мајку Николаја II.
Након успешно обављених разговора Пашић одлази за Букурешт а Александар у дворац крај Петрограда (Царско Село), где је са Николајевом породицом остао читавих месец дана удварајући се Марији Николајевној. Према причању савременика, била је то истинска љубав, која се рађа из симпатије двоје младих, из које није могло шта друго да произиђе сем брака и породице.

Bilo je predviđeno da se kraljevski par kruni na dan proslave 1000. obljetnice krunjenja kralja Tomislava. Jeli do tog došlo nije mi poznato.

Sigurno je neki kasniji parastos, nikako za prvu godišnjicu. Evo za poređenje fotografije članova vlade nakon parastosa za prvu godišnjicu, na izlasku iz Saborne crkve:

[attachment=1]

Da se malo tonom vratimo u oktobar 1934.
Vrlo vredan zvucni snimak sahrane Kralja Aleksandra! Izuzetno !
Preporucujem i osvrt prof.Dimica .

http://www.audioifotoarhiv.com/Kolarac/AleksandarIKaradjordjevic3.html

 

Program sahrane.
Izvor -Arhiv Simic
[attachment=1]

[attachment=1]

Ak nekog zanima, na slovenačkom kolekcionarskom forumu neko prodaje ovo za 12€:

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

http://www.zbiralci.com/forum/viewtopic.php?t=14124 (http://www.zbiralci.com/forum/viewtopic.php?t=14124)

Edit: Ubačene slike u attachment

Dve fotografije iz marseljskog pristaništa snimljene sa zadnjeg topa Kr. broda Dubrovnik.

Snimljeno prilikom dočeka automobila koji je dovezao kovčeg sa telom Kralja Aleksandra, pre no što će kovčeg biti ukrcan na Dubrovnik za povratak u domovinu. Na obali ispred krme broda su postrojeni mornari, oficiri i političari prisutni na ovom putovanju.


[attachment=1]

[attachment=2]

Povodom 79. godisnjice atentata na NJ.V. Aleksandra I Kralja Jugoslavije , evo zanimljiv video .....

http://www.youtube.com/watch?v=ADBNbn8lPZ4

Koliko mogu vidjeti, ovo je snimanio na Bledu.

Oficiri mornarice nose kovčeg sa telom kralja Aleksandra, u pozadini se vidi razarač Dubrovnik.
Snimljeno najverovatnije u Splitu, prilikom iskrcavanja kovčega sa broda.


[attachment=1]

Fotografija načinjena ispred Saborne crkve u Beogradu, prilikom dočeka posmrtnih ostataka Kralja Aleksandra. Na fotografiji su đenerali i admirali vojske i mornarice.

U prvom redu, četvrti sa leve strane, ostareli vojvoda Petar Bojović.
Drugi sa leve strane u istom redu bi trebalo da je đeneral Milan Nedić.


[attachment=1]

[attachment=2]

Još dve scene sa ispraćaja i ukrcavanja posmrtnih ostataka Kralja Aleksandra na razarač Dubrovnik, prilikom povratka iz Marselja.


[attachment=1]

[attachment=2]

http://www.youtube.com/watch?v=krPPWcwFlic

http://www.youtube.com/watch?v=ZnS_T-VcZR0


http://www.youtube.com/watch?v=LlJiy3YeHAI

Јединствени видео запис Краља Александра I Карађорђевића. ЊКВ Александар I Карађорђевић у разговору са министром из Чехословачке


http://www.youtube.com/watch?v=ADBNbn8lPZ4

Čehoslovački oficiri kao deo delegacije svoje zemlje u povorci prilikom sprovoda Kralja Aleksandra u Beogradu.

Čudi me što se vidi da čehoslovački oficiri nisu imali jednoobrazno pravilo kako se nose sablje "na golo" u ovim slučajevima - neko nosi hrptom, a neko sečivom prema gore.

Жалост у Дубровнику после убиства краља Александра у Марсељу


Вест о трагичној смрти краља Александра изазвала је у Дубровнику запрепашћење. На улицама народ  се  окупљао у групама  интересујући се за  вести. У листу ,,Дубрава” истакли су да се у први час веровало да  краљ није мртав, али су убрзо све наде пропале. Лист „Дубрава” описао је реаговање света у Дубровнику на  вест о смрти краља: „На лицима грађана читала се је бол и страва, а ужурбаност службених фактора појачавала је мучан утисак прве ноћи послије кобног догађаја. Све радње су спонтано затворене, а кад су и посљедни отишли својим кућама  да тамо наставе препричавања, град је имао изглед једног мртвог напуштеног мјеста. У јутро прије сванућа дана започело је тужно клецање звона. Сви они, који су по обичају рано устали да буду удионици свакодневног јутарњег живота на Гундулићевој пољани, стајали су забезекнути пред тежином догађаја… Под утиском страшне трагедије живот је замро. Радње су остале затворене преко цијелог дана. Школска дјеца вратила су се својим кућама. За час град је био у строгој црнини. У излозима трговина изложена је Краљева слика, овијена црним велом.” (1)

После атентата на краља Александра  Јадранска стража у Дубровнику одржала је 10 октобра 1934. заједничку комеморативну сједницу управа Обласног и Мјесног одбора. На сједници је говорио предсједник Мјесног одбора Душан Башић. У свом говору  је  између осталог подсетио на најважније моменте живота краља Александра. Присутни су кликнули трокатни „Слава” Витешком краљу Александру I Ујединитељу. Предсједник је затим пожелео краљу Петру II дугољетну сретну и напредну владавину, те је предложио да се са сједнице пошаље, што је прихваћено, брзојавно саучешће. У саучешћу је истакнуто: „Растргана срца оплакујемо трагични крај племенитог живота нашег љубљеног Великог Краља.“ (2)

Носећи ковчег убијеног краља разарач Дубровник прошао је 13 октобра 1934. између Локрума и Дубровника лаганом вожњом уз саму обалу. Грађанство је било искупљено на пристаништу и  путу из Цавтата.  Лист „Дубрава” описао је последњи збогом Дубровника краљу: „Свечану ноћну тишину разбили су опет јецаји клецајућих звона. Народ је истрчао из својих домова. Плоче, Порпорела, градски мири, Ловријенац, Градац и Данче врве у то ноћно доба необичним животом. Хиљаде пламсајућих свјећица и хиљаде јецајућих срдаца пружају величанствено туробан призор. Све стоји мирно побожно и чека … На хоризонту иза Мркане и Бобаре појавио се је разарач … Запловио је пут Града … Пламенови свијећица гибају се на посљедњи поздрав, а гробном тишином проломи се сузама пригушени поклик  „Слава Краљу Александру”. (3)

У часопису „Јадранска стража“ описано је: „ … вечерас је Дубровник у тами, погружен болом и несрећом. Тишина влада у кућама, на путу и обали. … Безбројне воштанице у дрхтавим рукама. И звона. Брујање се чује са свих цркава. Потмуо звук чује се далеко. …Дубоким, побожним ћутањем дубровачко грађанство поклонило се Краљу-Мученику. Призор је на све оставио дирљив и трајан утисак“. Из „Младости“: „Одар на броду. … Са зидина старог Дубровника допиру звуци жалобне пјесме. Обала је прекрита свијетом. Све што је уз море народ је из онога краја испунио да се поклони.“ (4)  Преко хиљаду грађана отпутовало је из Дубровника посебним паробродом у Сплит, да се тамо поклоне земним остацима краља Александра.(5) Дан пре  краљеве сахране  грађани  су  увече формирали жалобну поворку која је у свечаној тишини прошла Дубровником и пред Двором одала пошту успомени краља Александра. (6)

На дан краљеве сахране одржани су помени у свим црквама. У 10 сати ујутро одржане су задушнице у Столној цркви. Поред многобројног народа били су присутни сви представници власти. У средини цркве био је постављен велики катафалк. Церемонија је почела свирањем Бетовеновог марша, који је извео оркестар Дубровачке филхармоније. Дубровачки бискуп Царевић одржао је са проповедаонице говор о краљу Александру, истакавши начелно становиште Римокатоличке цркве према овом као и према свим другим атентатима.  Црквени Пјевачки Збор певао је „Помилуј мене Боже”. Пјевачко друштво „Дубрава” отпјевало је Сметанину „Слава Теби велеславни Сине”. Следила је молитва  за младог краља Петра II. Пред црквом је био постављен звучник тако да је публика ван цркве у великом броју пратила  жалобну церемонију. У 11 сати одржан је свечани помен у Православној цркви. За време обреда певао је мешовити хор Дубровачког  Српског  Пјевачког Друштва „Слога”. Истог јутра одржан су помени код муслимана и јевреја, којима је присуствовало много народа.

У 3 сата после подне нашла су се на Пилама сва друштва, уреди, школе и грађанство. У листу  „Дубрава” истакнуто је: ,,Пиле су биле зборно мјесто са којега је кренула импозатна поворка, какове Дубровник није видио. Све је тихо. На свачијем лицу одржавала се је туга и озбиљност момента. Сврставање поворке извршено је без наређења и команде. Њема поворка кретала се је путем иза града, Александровом те Краља Петра улицом. Небо је било тмурно. Туробни јесенски дан, са кишом, која је мало касније почела падати, стварао је хармонију у атмосфери бола, црнине и клецања звона. Поворка је стигла пред Двор. Огромна маса поклекла је на знак сирене. Из погнутих глава летјеле су мисли пут Опленца, тамо пут отвореног гроба, који је тог часа примао земне остатке Витешког Краља Александра  I  Ујединитеља. Пет минута шутње прекинули су звукови државне химне. Народ је устао и разишао се својим кућама. Дубровник је на достојанствен начин одао посљедну почаст своме  Витешком Краљу.”(7)

Смрт краља Александра потресла је которског бискупа Франу Ућелинија-Тицу који се повукао на острво Лопуд код Дубровника. У говору одржаном у спомен краља Александра у катедрали св. Трипуна у Котору 18. октобра 1934. дон Нико Луковић истакао је: „ … Познато вам је колико је цијенио и волио нашег преузвишеног натпастира, бискупа Uccellinia. За његове велике заслуге на културном и националном пољу одликовао га је као што није ни једнога живућега Југословена. Бискуп-родољуб је необично љубио свога Краља. О Њему је увијек са ганућем и дивљењем говорио. Вијест о трагичној смрти љубљеног Владара потресла је душом старца надсвећеника. Он пише да је ово за њега најтежи ударац у животу, који не ће никада пребољети. За покој Његове душе моли се дневно, и молиће се, док му још преостаје дана, „јер га је поставио међу своје родитеље“. … . (8.)

Мјесни одбор Јадранске страже у Трпњу одржао је скупа са осталим мјесним друштвима (Соколско друштво, … ) комеморативни састанак пригодом смрти краља Александра, на дан и у часу погреба (18 октобра 1934. у 15 сати) под предсједањем I потпредсједника Мјесног одбора Јадранске страже Мате Виличића.

Грађани Дубровника и околине наставили су све до Априлског рата 1941, да оживљавају  успомене на краља Александра. Уместо прославе Јадранског дана одржана је 31. 10. 1934. у Соколани у Дубровнику комеморација краљу, на којој је претсједник Мјесног одбора Душан Башић одржао предавање „Краљ Александар и наш Јадран”. (9)

На састанку грађана  2 новембра 1934. у градској вијећници основан је одбор за подизање споменика краљу Александру у Дубровнику. У Одбору су били почасни предсједник дубровачки бискуп др. Јосип Царевић; почасни подпредсједник парох и Арх. намјесник дубровачки Божидар Митровић; председник одбора др. Миће Мичић, начелник општине дубровачке; подпредсједник  Јово Бравачић; тајник Бранко Хопе; благајник Нико Шутић; Мирослав Пилетић, предсједник Обласног одбора Народне Обране; Кристо Браило, члан Дубровачког Радничког Друштва;  професор Новак Буквић, члан Народне Обране; пуковник Чолак Антић, командант мјеста; др. Милорад Медини; … . (10)

Јаков Царић посветио је свој венац сонета „Мртвоме Краљу”. Вијенац сонета је штампан у штампарији „Јадран” 1934. У „Дубрави” је истакнуто да  свеска сонета „има да још јаче документује свеопћу народну бол над катастрофалним догађајем у Марсељу”. (11)  У књизи су биле песме: „Чему ова звона …”, „Злочиначка рука …”,„Посљедњи Твој поглед …”,  „Дубровником” нашим …”, „И с гробнице, Краљу …”, „Богу хвала, тако …”, „Чак и Твоји ратни …”, „Из Бугарске браћо …”,  „Да,  и теби хвала …”, „Читав је Опленац …”, „Сви  на  посо сада …”, „Ни један цар ни краљ …”, „Док си Краљу, био …”, „Поред Краља  нашег …”, „Видим Те, Краљице …”, „Не схваћаш, златане …”, „Намјесниче Краљев …” и  „Ево на Опленац …”. У последњој песми из збирке песник истиче да књигу сонета спушта на краљев гроб на Опленцу. У књизи сонета описивало се шта се догађало од убиства краља Александра до  сахране на Опленцу. Поједине песме су посвећене краљици Марији, краљу Петру и кнезу намеснику. (12)

Дубровачко  Српско Пјевачко  Друштво „Слога” приредило је духовни комеморативни концерат у православној цркви. Поред црквених композиција на програму је била нова композиција друштвеног диригента Пехара  „Чувајмо Југославију”.(13)

Мештани села Доли код Стона одлучили су 1935. да у свом селу подигну споменик краљу Александру I. Споменику је било одређено место „у најлепшем делу села, између цркве и школске зграде при бановинском путу“.(14)

Поводом трогодишњице смрти краља Александра у листу Срба католика „Дубровнику” истакнуто је: „ …Дозивље нам се у памет најприје оно доба, кад је Витешки Краљ наш као још сасвим нејако дијете живио год. 1889 за три мјесеца у Гружу и у Дубровнику… кад је дражешћу својом и дјетињском милотом очаравао многе Дубровчане и Дубровник. … посјета Дубровнику 27 септембра 1925, и 5 јануара 1929 …  Онај до крајње мјере дирљиви пролазак у тишини ноћној на пароброду „Дубровнику” мртвог тијела Витешког Краља испод зидина градских и Ловријенца; оне многе запаљене воштанице дубоко ражалошћеног народа на Данчама и Порпорели; … Онај дирљиви моменат народа који је побожно био клекнуо пред нашим „Двором” у часу спуштања мртвог тијела Краља Мученика у гробници на Опленцу; сва она силна ходочашћа и безбројни вијенци од сребра и ловора  на гробу Краљеву, …”. (15)

Соколско друштво Дубровник је сваке године до Априлског рата обележавало комеморативним скуповима 9. октобра смрт краља Александра. На  комеморацијама учествовала су   дубровачка национална друштва и грађанство.  У великој сали  Соколског дома (Спонза) одржао је 1937. гуслар Илија Вуковић гусларско вече. Уз кратко предавање на програму биле су: песма о смрти краља Александра, те гусларске импровизације: поздрав соколима, затим шаљиве народне доскочице.  (16) Соколско друштво Дубровник одредило је 9 октобар, дан убиства краља Александра као дан соколског поста, те је својим члановима упутило распис да тог дана од уштеде постом помогну своје соколско удружење. (17) Лист Срба католика „Дубровник” саопштио  је 8. октобра 1938. да ће као и ранијих година приком комеморације краљу Александру у соколском друштву од 7 сати пре подне па до 19 сати, читати одломци из живота краља. После тога следила је комеморација на коју су позвани целокупно чланство и грађанство. По завршеној комеморацији дежурни члан примао је прилоге соколског поста. Пригодом парастоса краљу Александру 9 октобра 1938. мјешовити хор Дубровачког Српског Пјевачког Друштва   „Слога” под вођством Ива Пришлина извео је у православној цркви Христичево „Опијело”. Дело је било посвећено жртвама палим за ослобођење и уједињење. (18)

Грађане Дубровника обузела је свеопшта жалост на вест о убиству краља Александра у Марсељу.  О жалости  су  писали лист дубровачких Хрвата „Дубрава”, часописи „Јадранска стража” који је излазио у Сплиту и „Младост” из Загреба.   Грађани Дубровника и околине наставили су да одржавају успомене на краља Александра. Сваке године до Априлског рата 1941. Соколско друштво у Дубровнику је  обележавало комеморативним скуповима 9. октобра смрт краља Александра.


Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије


Напомене:

1. „Дубровник је на достојан начин одао посљедњу почаст своме Витешком Краљу”, „Дубрава”, Дубровник, 20 листопада 1934 године, Год. II, бр. 18, стр. 2;

2. „Јадранска стража”, Сплит, Новембар 1934, бр. 11,  стр. 495;

3. „Посљедњи збогом Дубровника”, „Дубрава”, Дубровник, 20 листопада 1934 године, Год. II, бр. 18, стр.1;

4.Бранко К. Милиновић, „У тријумфу и жалости“, „Јадранска стража”, Сплит, децембар 1934, бр. 12,  стр. 509; Јосип Драганић, „Тужни журнал“, „Младост“, Загреб,  новембар 1934, бр.3, стр.69;

5. „Комеморативна сједница Градског поглаварства”, „Дубрава”, Дубровник, 20 листопада 1934 године, Год. II, бр. 18, стр.2;

6. „Градска хроника”,  „Дубрава”, Дубровник, 20 листопада 1934 године, Год. II, бр. 18, стр. 2;

7.„Дубровник је на достојан начин одао посљедњу почаст своме Витешком Краљу”, „Дубрава”,
 Дубровник, 20 листопада 1934 године, Год. II, бр. 18, стр. 2;
                  
8.„У Славу и Спомен Витешком Краљу Александру I Ујединитељу“, Говор каноника Дон Ника Луковића, одржан у катедрали св. Трипуна, у Котору 18 октобра 1934, стр. 5-13;                                                                                                                  

9. „Јадранска стража”, Сплит, Новембар 1934, бр. 11,  стр. 495, 496, 498;                            

10. „Оснутак дубровачког одбора за подизање споменика благопок. Витешком Краљу Александру I. Ујединитељу”, „Дубрава”, Дубровник, 17 студеног 1934 године, Год. II, бр. 19, стр. 1,3;
 
11.Ђ. С. „Мртвоме Краљу”, „Дубрава”, Дубровник, 17 студеног 1934 године, Год. II, бр. 19, стр. 4;

12. Јакоб Царић, „Мртвоме Краљу вијенац сонета”, Дубровник, 1934;                      
13. „Духовни комеморативни концерат Слоге”, „Дубрава”, Дубровник, 17 студеног 1934 године, Год. II, бр. 19, стр.3;                                                 14. Угљеша Рајчевић, „Затирано и затрто“, књига II, Нови Сад , 2007, стр. 51,52;                                                                                                   15. „Тужна трогодишњица трагичне смрти”, „Дубровник”, Дубровник, 9 Октобар 1937, бр. 37,  стр. 1;
16. „Гусларско вечер”, „Дубровник”, Дубровник, 20 марта 1937, бр. 7,  стр.3;                                                                                                     17. „Соколски пост”,  „Дубровник”, Дубровник, 24 септембра 1938, бр. 38, стр. 4;                                                                                          
18. „9 октобра у Соколском друштву”, „Гласовито Христићево  „Опијело”, „Дубровник”,  Дубровник, 8 октобра 1938, бр. 40, стр. 4;

Odeca u kojoj je kralj ubijen snimljena u Vojnom muzeju u Beogradu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Pozadina ubistva kralja Aleksandra i dalje pod embargom
Srna   27.04.2014.

Izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. godine u Marseju nalazi se pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno, zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu, izjavio profesor Predrag Simić.

[attachment=1]

On smatra da je objavljivanje izveštaja državne komisije iz Eks an Provansa jedina preostala šansa da se otkriju nedvosmisleni dokazi o političkoj pozadini atentata. Simić je za "Večernje novosti" rekao da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj i da je odbijan pod raznim izgovorima, a isto se kasnije ponovilo i istoričaru Miletu Bjelajcu. On ocenjuje da su, vjerovatno, odnosi sa Italijom razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom. "Posle ubistva kralja Aleksandra samo je Mađarska, zbog podrške ustašama, osuđena u Ligi naroda, a ne i Musolinijeva Italija, koja ih je podržavala", kaže Simić. Pariz je, po njegovim rečima, između dva rata bio razapet između "svog čeda" Kraljevine Jugoslavije i Musolinijeve Italije sa kojom je Francuska koketirala, računajući da može da je okrene protiv Hitlera. Međutim, kako ističe Simić, gubila je podršku kralja Aleksandra koji je počeo da daje izjave da "Jugoslavija nije francuska kolonija" i da "nijedna odluka u Evropi ne vredi bez NJemačke".

[attachment=2]

"Kralj Aleksandar je još 1933. počeo da se okreće ka Nemačkoj. On je izmislio Milana Stojadinovića koji je kasnije kao predsednik Vlade izveo do kraja zaokret ka Berlinu. Zato ne čudi što je lično Herman Gering došao na kraljevu sahranu", objašnjava Simić. On smatra da je, stoga, neizbežna sumnja da je iza atentata stajao Musolini kojeg je Francuska pokušavala da uvuče u antinemački blok. Putovanje kralja Aleksandra, kako navodi Simić, bio je poslednji pokušaj da se načini neki antinemački savez, čiji je inicijator bio francuski ministar Luj Bartu. Ruski istoričar Vladimir Volkov smatra da je pravi cilj atentatora bio ministar Bartu, koji je 1934. godine uspostavio odnose sa Sovjetskim Savezom i pokušao da stvori antinemački savez u Evropi. Bartu je poginuo, ne od hica atentatora, već od zalutalog metka žandarma.

Izvor: www.blic.rs

Stvarno oko pogibije Bartua štošta nije jasno. Metak ga je pogodio u ruku i presekao arteriju. Rana sama po sebi nije bila smrtonosna, ali je Luj Bartu umro posle sat i po vremena od gubitka krvi. I za sve to vreme, kao da ga niko nije mogao odvesti do bolnice, ili makar podvezati ruku!

Snimak ispraćaja ;

http://youtu.be/PRBTvTeLJrY

Kao i snimak iz Beograda ;

http://youtu.be/BO7KQBIsXh0

Čudne pretpostavke u Blicu oko formiranja anti-nemačkog saveza.

Tih godina bliskost Berlina i Moskve je bila očiglednija.

Jedino što bi moglo da bude vredno i spektakularno i daljeg čuvanja tajne je mogućnost da je Francuska zapravo imala interes da se otrese i Aleksandra zbog lagane promene kursa a i Bartua koji nije dovoljno dobro shvatao realne interese krugova u Parizu i da je aktivno davala logistiku atentatorima.

Nema sa današnjeg aspekta odnosa Italije i Francuske nikakvog razloga.
Nikakve paralele danas nema izmedju Rima 1934 i 2014.

Опорука из прошлости: воз са телом Краља Александра на путу за Београд.

[attachment=1]

Wiener Bilder, 18. Oktober 1934.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=4]
[attachment=5]

Jasone, Џејсоне, хвала на овим сликама, ја сам још као давно скинуо албум са тим сликама, али ми се није отварао.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Das Interessante Blatt,
Wien, 25. Oktober 1934.

[attachment=1]

На рукама сељака: од Тополе све до Опленца.

Das Interesante Blatt,
Wien, 18. Oktober 1834.

Последњи пут Краља Александра
Након опела у Саборној цркви, погребна поворка пролази кроз улице, где је до жел. станице испраћа преко 500.000 грађана.

[attachment=1]
Лафет са ковчегом, на ковчегу букет црвених ружа.

[attachment=2]
Краљ Петар II, принцеза Олга, принц Арсен, председник Француске Лебрун, Бугарски принц Цирил, Британски принц Џорџ, Herzog von Spolete-Savoyen (Томислав II ?), и др. принчеви у погребној поворци.

[attachment=3]
Делегације страних држава, Маршал Петен (у средини), држ. секретар Karwinsky, министар Геринг (лево) и др. страни званичници.

Из спомен књижице, издате поводом погибије краља Александра

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Kраљ Александар често је путовао преко Прокупља за Косовску Митровицу – Трепчу, да види како ради рудник, чији је акционар и члан Управног одбора био. Једном приликом Краљу се поквари аутомобил на мосту преко Топлице, па док је шофер поправљао аутомобил, Краљ се мало прошетао око моста. Видевши неку дечурлију како играју орахе на шоцу, извади и сваком детету даде по банку.
- Извините Чико, али је не смем да узмем, рече један дечак.
- Зашто?
- Зато што ће моји да мисле да сам украо паре.
- Па ти реци да ти је дао Краљ.
- Неће да ми верују, јер да ми је дао Краљ, онда ми он неби дао једну банку – већ повише.
Краљ се од срца насмеја, стави руку у џеп, извади сто банке и даде их дечаку.

п.с. Дечак се звао Драги Микуљан.

[attachment=1]

Pričaju da je bio veliki cicija ja neznam da li je to tačno.

Ne samo da je bio cicija, već mu je standardni rečnik bio "eje** ga", p**** mu mat*****, itd. Inače je bio inteligentan i obrazovan.

Ovo mi je saopštio moj otac koji je poznavao njegovog ađutanta.

Nedovoljno inteligentan dozvolio da ga navuku i ubiju oni koje je od poraženih pretvorio u pobednike.

Pa jeste, ali može biti da je zloćudni tumor koji ga je izjedao, tokom 1934. već počeo da utiče na način razmišljanja i procenu rizika.

У претходном посту написао сам да је Краљ Александар често преко Прокупља путовао за Косовску Митровицу. У Прокупље би обавезно свраћао да од пута предахне, нешто поједе и попије или прошета варошким корзом. Једном приликом сусретне жену председника општине и жену пок. попа Панте Алаванте које су водиле ђаке – ученице Женске раденичке школе да виде пољопривредну изложбу. Госпође приђоше да га лично поздраве.
Поздрављајући се са поповом женом Краљ рече:
Помозите ми рећи, где сам Вас видео? – а попадија (му) одговори: Ваше величанство, на свечаности у Баричу… Она и не заврши одговор, а Краљ, сетивши се упита за Панту Алаванту. Кад доби одговор да је поп умро, Краљ са пијететом у гласу рече: То је био интересантан човек и по стасу и по гласу. Нека му Бог душу прости, - и прекрсти се.

п.с. Поп Панта Алаванта премештен је из Барича у Прокупље по казни јер је у кафани певао забрањену песму Обреновића:
Род родила шљива ранка
Шљива ранка, крушка караманка…

Стари Прокупчани причали су да је Краљ Aлександар волео песму:
Ластавице ласто, гром те убио,
Ластавице ласто, гром те спалио
што ми будиш дилбер чедо…
али и друге песме о пролазности живота и срећи, што се, баш такав живот живео и живи … само једном.

Кад краљ дође ненајављен

Пре тачно осам деценија Александар Карађорђевић посетио је сеоску школу у Дежевском срезу, али спомен-табла није сачувана.
Ове године, 9. октобра, навршава се осам деценија од атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсељу. Иако је прошло много времена, сећања на витешког краља не бледе. И даље има оних који су га упознали. Један од њих је и новинар Момчило Бошковић (85), који се присећа како је краљ изненада једног дана посетио њихово село.

– Те 1934. године живео сам са родитељима у селу Пожега, Дежевски срез, тамо где је рођен Свети Сава. Касније смо се, због очеве службе, преселили у Шабац, али Пожегу сматрам својом кућом. У нашем селу, пет километара удаљеном од Новог Пазара, на путу за Сопоћане и Сјеницу, постојала је, а и данас постоји, школа „Растко Немањић”. Мој отац Драгослав био је њен управник и учитељ, а мајка Радмила учитељица – прича за „Политику” Бошковић који је цео радни век провео у Радио Београду, одакле је у пензију отишао са места главног и одговорног уредника.

Једног лепог пролећног дана био је 20. април, око поднева, учитељи су имали паузу, док су православни свештеник и муслимански хоџа изводили верску наставу. Момчилов отац је мало прилегао у баштенској столици, а мајка је уређивала руже. Ништа није наговештавало да ће већ кроз неколико тренутака све да се промени, да ће доћи човек чију ће посету упамтити за цео живот.

– Наједном, путем поред школе, наилази један официр, носи у руци шапку и сабљу. Иде право према мајци. Био је то лично краљ Александар Карађорђевић! А мама гледа, није сигурна, јел’ то краљ или није. Све мисли: немогуће да је краљ дошао у наше село. И то још сам. Спустио се као падобранац међу нас! А ја сам био мали, после сам израчунао, тачно пет година и четири дана ми је било, али су моја старија браћа, Периша, Предраг и Владета, били већ школарци – приповеда овај новинар.

Краљ им прилази и каже: Да ли могу да прегледам школу? Објашњава како је послао возача по бензин, јер путује у Сопоћане и да су проценили да им неће бити довољно горива.

– На то отац скаче: Ваше височанство, ја сам управитељ школе! А краљ пита: Да ли могу учионице да обиђем? Пазите, краљ пита за дозволу да обиђе. Поведе га отац, све му показује, а деца гледају у чуду. Препознали краља! И улазе они тако на час веронауке, па свештеник смешта њега и мог оца у претпоследњу клупу. Изводе наставу о Косовском боју, поставља свештеник питања, деца одговарају. Када су изашли напоље, прилази им ефендија и почиње да моли да добије стално запослење, све исти проблеми као и данас. Краљ му обећа, и заиста испуни убрзо – износи детаље Бошковић.

Даље они причају тако, кад краљ примети да су деца боса.

– Сиротиња је тада била огромна. И он каже: ево две хиљаде да се деци купи обућа и одела, а хаљине за девојчице. Тако и би, све је купљено, па се деца сликала и послала краљу слику. Ћаскали су тако још једно пола сата и, у то, дође возач, па се они поздравише. А мене краљ помилова по глави и рече: Баш личиш на мог сина Томислава! После ме је та прича пратила кроз цео живот, као неки благослов – објашњава Бошковић како су га колеге потом пецкале да је због тога постао главни уредник Радио Београда.

Пронео се брзо глас о овој посети, чули и новинари да је краљ долазио, па похрлише у Пожегу да праве приче о томе. Прва је „Политика” објавила, па онда „Правда” и тако редом...

– Заиста је куриозитет да краљ, тако ненајављен, дође у посету неком месту и још да иде сам кроз село, без икаквог обезбеђења. Да ли је био неопрезан и ризиковао или је било неког скривеног обезбеђења, мени није познато. Све, ипак, указује на оно прво, али треба знати да је краљ Александар био омиљен у народу – објашњава наш саговорник.

Прича је сачувана од заборава и са историјског аспекта је значајна као последња посета краља Александра неком месту у Србији, пре него што је убијен, пола године касније, додаје Бошковић.

– Ако је веровати мојим сазнањима, после овог обиласка, краљ више није путовао по својој земљи, бар не постоје документи о томе. Зато би требало да остане неки траг у овој школи, да и будуће генерације сачувају сећање. Школа и данас постоји и ретко која мала средина може да се похвали тако нечим. Остаје жал што није сачувана табла, у тој претпоследњој клупи где је седео са мојим оцем. Плоча је уништена у Другом светском рату, од стране екстремних муслимана и никада није обновљена. Верујем да би сада добро било, управо на 80. годишњицу од овог историјског догађаја, 20. априла 2014, да се табла обнови – поручује новинар Момчило Бошковић.

Преузето са сајта: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-kralj-dodje-nenajavljen.sr.html

У Горњем Милановцу постоји слична прича. Краљ се возио ка Чачку 1924. године и када је пролазио поред Гимназије у Горњем Милановцу видео је ђаке који су увежбавали слет. Наредио је возачу да стане и изненада обишао школу. Обишао је неколико одељења у пратњи изненађеног директора школе, а онда је изашао напоље и питао да ли може да погледа цео слет. Тада је дао новац да се школа окречи и да се поправи тараба око школе. Његова пратња је био само возач аута. Мени је искрено то било много чудно да се он сам без обезбеђења тако возио по земљи и шетао се међу народом без пратње када су у земљи постојали комунисти, републиканци, а у ГМ верујем да су постојали и обреновићевци. Е сад, ја се питам и то како неко може да буде циција, ако је неко тако делио паре као он. Сем краља Петра, не знам ни за једног српског владара да је на овакав начин делио свој лични новац (у ове владаре рачунам и Тита)? 

Joш једна занимљивост догодила се  приликом Краљевог  доласка у П. Краљу је пришла професорица француског језика прокупачке Гимназије Г-ђица Олга Петровић, и предајући му букет жутих ружа замолила га да јој помогне и премести је са службом у Београд.
Ко би могао да одбије Г-ђицу Петровић? - дипломац са Сорбоне, са најфинијим француским шармом и најрадоснијим погледом у очима,који се више осети него што се види, шетала  је прокупачким корзоом као каква контеса Јелисејским пољима. Друштво је обавезно попуњавао по неки млади официр, поручник или наредник, кицошки штуцованих бркова и неизоставно припасане сабље која је звецкала поскакујући по калдрми.
Краљ је обећао и извршио обећање. За недељу дана Г-ђици Петровић стигао је указ.  Дуго, после њеног одласка Прокупчани су, сећајући се прелепе професорке, певали:
Како дивно лице Вам краси тамновишње боје шал.

Ствари се од тих времена уопште нису промјениле.
Нек' је само престоници добро, а провинција нек' пропадне...

Ово са наредником који се се шета са професорком француског језика је било могуће само у оваквим анегдотама. У животу то је било практично немогуће. Подофицирима се у то време знало место и сталеж. Нису могли чак ни привирити у неке кафане и ресторане резервисане само за вишу господу. Знам јер ми је отац у то време био активни подофицир (поднаредник а потом и наредник).

E pa ovako ja nisam ni rekao da je bio nego sam tako čuo, ali iz ove priče mi pade napamet nešto u vezi eventualnog cicijašluka.
Pošto je u te krajeve odlazio privatno, za razliku od današnjih kraljeva, sve troškove puta je snosio sam pa prema tome i troškove
eventualne pratnje i svite. Možda je to štedljivost a možda i cicijašluk zavisi kako ko to naziva. A za krečenje škole i popravljanje
tarabe sigurno nije dao više nego što je koštalo posluženje na njegovom dvoru za jedan nedeljni ručak.
Ja lično nemam mnogo afiniteta prema dinastiji Karađorđević, ni Obrenovići nisu ništa bolji, pa je možda zbog toga  moj stav ovakav.
Mislim da je od Vožda Karađorđa moglo da ispadne mnogo bolje potomstvo, ali opet se pokazalo da posle velikog vladara dolazi
do neminovnog pada. Možda zbog toga što Vožd nije uspeo da dovrši svoju misiju do kraja.

Danas se navršilo punih 80 godina od ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića.

Да, а да се до дан данас не знају све појединости организације атентата!

Данас је на РТС-у приказан документарни филм "Последњи корак", аутора Перице Ђаковића, о последњем Александровом боравку у Боки и одласку за Марсеј. У филму су говорили угледни Бокељи, а између осталог су препричана и казивања мог покојног ђеда...

Gledao sam emisiju i jedina zamjerka je što je kratko trajala.
Da li je bio ovaj Pathe-ov film? :
http://www.youtube.com/watch?v=6R3dVZdFxxo

И убица Керин-Черноземски...

[attachment=1]

zakasnio sam, ali nema veze. želim samo na kraju da kažem da postoji dokumentarac Arte televizije na francuskom i na nemačkom, stavljam link za oba. zanimljivo jer jasno kažu da je francuska vlada učinila niz propusta u obezbeđenju sigurnosti kralja Aleksandra I...
na nemačkom (oštrija je slika)

https://www.youtube.com/watch?v=CsM0AKOV96s


francuskom

https://www.youtube.com/watch?v=i435UC56NIY

Факсимил фалсификованог пасоша убице

[attachment=1]
- корице
- прва страна
- лични опис

[attachment=2]
- фотографија са жигом чешког конзулата у Загребу
- датум издавања
- виза за излаз из Југославије

Истрага је настојала да што пре установи ко је атентатор и ко су му били помагачи. У оделу убице који је подлегао ранама, нађен је пасош који је 30. маја 1934. године издао чехословачки Генерални конзулат у Загребу. Гласио је на Петруса Келемана, рођеног 1899. у Загребу, чехословачког држављанина и трговца по занимању. (Ово није пука случајност. Краљевина Југославија је била у одличним односима са Чехословачком, а обе су биле у одличним односима са Француском, тако да су на тај начин скидали сумњу са себе и обезбеђивали сигуран пут. )
Пасош је при преласку југословенске границе, жигосан 26. септембра 1934. Странице Келеманове путне исправе биле су испуњене многим аустријским и швајцарским транзитним визама. Била је утиснута и једна француска улазна виза, преко Валорба, датирана под 28. септембром 1934. године. Француски стручњаци за пасоше одмах су на Келемановој путној исправи запазили неке неправилности. Опис личности наведен у пасошу се није слагао са изгледом атентатора. Чиновник потписан на пасошу 30. маја (дана код је издат пасош) био је већ одавно премештен из Загреба. На левој руци атентатор је имао истетовирану мртвачку главу и иницијале ВМРО, терористичке организације из Бугарске.  (Политика, 11.10.1934. године, бр. 9483.)

 Негде у то време, пријавила су се два млада интелектуалца из Јужне Србије, независно један од другог, и саопштили да су на сликама објављеним у новинама препознали атентатора Владу Георгијева, званог Черноземски, али знаног и као Влада шофер, Величко Димитров, Величко Георгијев, Величко Стојанов, Владимир Димитров и по многим другим надимцима и именима. По изјави коју је дао Владимир Ночев, управник софијске полиције (Политика, бр. 9489, 17.10.1934. године), може се извући закључак, да је име Келеман или Келеманов терориста Влада Георгијев користио зато што је познати војвода Спиро Келеманов, храбар четник који се у XIX веку борио против Турака, био из његовог села, а познато је да терористи обично узимају надимак по имену неког борца из националне историје.

Влада Георгијев је рођен у селу Каменица код Чепина, југозападно од Татарпазарџика. Још за време владе Стамболиског био је анархиста. Присуствовао је једном конгресу анархиста у Јамболу. Дуго је сарађивао са бугарским националистима Панчом Михаиловим и Ванчом Михаиловим. Био је возач Тодора Александрова и Ванче Михаилова, одакле му и надимак "Влада шофер". 1924. године извршио је атентат над бугарским народним послаником Хаџи Димовим, а 1931. над Наумом Томалевским. Био је припадник секте дановиста (мешавини православља, будизма и теозофије), која верује у загробни живот. У архиви коју је бугарска полиција запленила, нађено је писмо у коме се Георгијев одриче организације ВМРО и изјављује да прилази усташама јер су, по његовим речима, "много културнији". У време кад је извршио атентат на краља Александра, Георгијев је имао око четрдесет година. (Политика, 15.10.1934. године, бр. 9487.)
Из главног усташког логора у Јанка Пусти у Мађарској, четворица атентатора су кренула у Француску да изврше свој крвави злочин. Они су располагали чехословачким пасошима и великом количином новца. У Лозани су се састали са Кватерником, Павелићевим усташким доглавником. Ту су се поделили на две групе. Једна је кренула за Марсељ, а друга за Париз. У Марсељ су кренули Влада Георгијев и Мија Краљ, а у Париз Иван Рајић и Звонимир Поспишл. Договор је био да ако прва двојица не успеју да убију краља у Марсељу, друга двојица покушају то исто у Паризу. Испоставило се да је била довољна само делатност прве двојице, јер су они већ на првом кораку у Марсељу успели у својој злочиначкој намери.

Краљ Александар у Прокупљу

Када је 9. септембра 1934. године откриван Споменик Топличанима у центру Прокупља, војнички значај и признање догађају представљао је ешалон састављен од коњице и припадника других родова војске. Тада је београдски хор извео композицију Хеј трубачу с бојне Дрине, а изнад града прелетела је ескадрила аероплана. Поред Краља, који је прошетао главном улицом, у дворској камарили, испод балдахина – који се назива небо, корачао је Његова Светлост Патријарх Српски Варнава и сви највећи државни званичници и црквени достојанственици, 

[attachment=1]
Занимљиво је да је о догађају откривања Споменика најопширније писао загребачки илустрирани тједник Свијет, али како поменути магазин није био сасвим упућен у прокупачке слике и прилике, мораћу да допуним његову причу. Наиме, локалне власти су очистиле град и окитиле га. Пандуре су упарадили новим оделима, панталонама с лампасима и блузама са ширитима и оним што уз то дође. Свакако и новим шапкама. Видевши свог оца Добривоја званог Пандур Бачва, тако како је напред описано, његов синчић ко без душе отрчи кући и још са капије завиче:
-Мајке, мајке, наш татко постао Траљ а ти Траљица (дечак није знао да изговори глас К).

Друга прича. Једно прокупчанче молећи маршала  Двора генерала Александра Димитријевића да га подигне да види Краља, опељушило га је – укравши му паре и сат. Много касније Тај и Тај хвалио се да је он то урадио. Његови познаници оповргавају Тога и Тога, али тврде и куну се, да је прича истинита.

[attachment=2]
- Краљ Александар и Патријарх Варнава под небом
- Генерал А. Димитријевић са официрима

Pročitao sam Bogdana Krizmana kao stručnog a i mnoge feljtone u vezi atentata. U prvom planu ubijeni, ubojica i ustaše. To nije sporno. Samo suđenje i iznošenje dokaza ne djeluje mi niti profesionalno niti uvjerljivo. Netko krupan je stajao iza Pavelića i povlačio konce. Nekome je ovo ubojstvo odgovaralo. Možda Musolini i Italija? Pavelić je bio njihov čovjek. Drugima je ubojstvo Aleksandra došlo ko naručeno. Uspeli su se na hijerarhijskoj ljestvici.

Krizman je doista nesumnjivi autoritet za to razdoblje (i za NDH). Nema direktnih dokaza za umiješanost Italije, ali je ta pretpostavka više nego realna. Za takav pothvat trebali su novac i logistika. (Doduše, glavni izvor prihoda VMRO-a i ustaša bila je trgovina opijumom). Suđenje u Aix Le Bainsu bilo je lakrdija. Francuskoj je odgovaralo da se stvar ne čačka. U ono doba sumnje su padale na Mađarsku, ali ona se, znajući da je u šahu zbog Male Antante, vjerojatno ne bi upustila u tu avanturu. Sovjetski historičar Volkov iznio je tezu da je iza atentata stajao Treći Reich što je također teško dokazivo, ali je istina da je u konačnici Aleksandrova smrt odgovarala Berlinu jer je Aleksandar bio važan faktor versailleskog poretka.

Краљ Александар у Прокупљу (2)

[attachment=1]

Краљ Александар у Прокупљу (3)

Зашто и коме је Њ.В. Краљ Александар открио Споменик  9. септембра 1934. године у Прокупљу

У славу и хвалу Витезовима Топличким који у зиму и рано пролеће године 1917. једини у целој поробљеној Европи, подигоше народни устанак. Тим Јунацима, шајкача – петровача натучених до ушију и обрва, зафитиљених мачораца, са опанцима на ногама и обојцима преко пртених или шајачких чакшира, са торбицом шареницом пребаченом преко рамена (а у њој: проја, филија сира, парче сланине, по главица лука црног и белог, љуто паприче и шака сувих шљива), са чутурицом напуњеном ракијом и бомбама за појасом поред фишеклија, са реденицима преко груди (а у грудима срце, у срцу породица, кумови, рођаци, другари, пријатељи, цео завичај), с бајонетом исуканим на пушци репетирки, испршени у ставу за јуришшш! и урааа! у грлу, онима који су за отаџбинску част  били предодређени и морали умрети…

[attachment=1]
…онима који су прешли Голготу Албаније, где су на реци Дрим заједно гинили отац и син, који су пловили лађом француском молећи Светог Николу да их не сретне швапски сумарен, над чијом плавом гробницом стају галије царске, који на Крфу и у Бизерти, очију упртих тамо далеко од мора, нису љубили Гркиње – јер су их код куће чекале Српкиње, тим геџама чија је пешадија била бржа од савезничке коњице и аероплана. Њима, који су вечном славом овенчали Други Гвоздени Пук, у чијим редовима је била и Милунка - највећа хероина Великог рата, чијем је команданту пуковнику Стојановићу, Бинички посветио химну Марш на Дрину. Њима који су из многобројних битака изнели пуковску заставу, одликовану највишим нашим и савезничким медаљама, заставу којом је ће по Његовој Краљевској жељи бити прекривен одар Њ.В. Краља Петра I Ослободиоца -
ТОПЛИЧАНИМА ПАЛИМ У РАТОВИМА
1912 – 1918
И ЖРТВАМА НАРОДНОГ УСТАНКА 1917.

[attachment=2]

Nedavno sam čuo jednu teoriju o ubistvu kralja. Po tome što sam čuo, Italija je htela da pripoji Dalmaciju, kralj je tim povodom i išao u Francusku. Neposredno pre ubistva je na sastanku sa jednim zvaničnikom Francuske odbio da pristane na to. Da li neko ima neke argumente ?

Italija je stalno pretendirala na Dalmaciju i koristila je sva raspoloživa sredstva da destabilizira Kraljevinu, uključujući i sam atentat. Dvije države su bile u trajno lošim odnosima. Nije mi poznato da je bilo koji jugoslavenski zvaničnik uopće razgovarao o mogućnosti ustupanja Dalmacije Italiji. Nije dakle Aleksandar odbio pristanak nego vjerojatno o tome nije ni razgovarao.
Pretenzije na Dalmaciju i jugoslavensko odbijanje tih pretenzija bili su konstanta koja ne karakterizira samo godinu 1934.

Ne bih hteo dalje politizirati ovu istorijsku temu, ali Kralj Aleksandar je vodio ozbiljne pregovore sa Kemalom Ataturkom o preseljenju kompletnog albanskog stanovništva sa "Kosova" i iz Makedonije u Anadoliju.

Prema Londonskom ugovoru 1915. predviđeno je da Italijani dobiju Istru i Dalmaciju oko Zadra.

Kralj je i napravio taj sporazum sa Ataturkom o iseljenju određenog broja ljudi koji se ne bi možda iselio dobrovoljno.Za to doba takva preseljenja stanovništva su bila takoreći " normalna" stvar. To je radila Nemačka sa Poljskom, to je radila Nemačka sa Rusijom, to je radila Rumunija sa Moldavijom,  Južni Tirol u Italiji takođe .
U to vreme se i zvanično znalo kada,odakle , i sa kim su Albanci stigli na ove prostore. Posle oslobađanja Makedonije,Kosova i Metohije po okončanju Balkanskih ratova i proterivanju Turaka,takvo rešenje je bilo i logičan potez.Odnosno poruka Šiptarima " idite odakle ste i došli "
Međutim to se nije dogodilo i kasnije su Šiptari u Beču dobili status autohtonog stanovništva......

Trebali su dobit i malo više. Kompletan tekst ugovora je na linku https://archive.org/details/agreementbetween00franrich
Hvala W. Wilsonu.

Jedno je sigurno a to je da bi se Kraljevina borila za Dalmaciju zbog svojih interesa i ciljeva, kad je ubilo kralja cila donja Kaštela su u crnini odala kao i u Splitu, o komunistima onda nije bilo ni rječi bilo ih je par šta su se derali po cementarama ali ih nitko nije smatrao za ozbiljno, većinska struja je zna se bila HSS-ova, ostala dešavanja su povijest.

Четници из Крагујевца на сахрани Краља Александра, пред Црквом Светог Ђорђа на Опленцу, 1934. године.

[attachment=1]

longtrip za iselivanje o albanci u tursko su poceli jos u  1938 godine ali  drugi svetsi rat je okoncao ovo se do 1953 godini gde opet jugoslovnesko rakovdstvo sa tursko su dogovrili da turska primi muslimane iz jugolsavije ali sad turce su napravile u skopje konzulat gde su se proveruvale svi koj dae dokumneti za  azil u turska najvise se gledao da tih ljudi da imajo neko tursko poreklo  tako vicna turci  iz mk su iselili u tursko kao i jedan deo makedonci muslimani ali i albanci iz makedonije no treba da se kaze da su turci ni su hteli albanci iz kosmet najcesto su bili odbivani .

Dok ko sme oko atentat u marsel tada Vanco Mihajlov je bio u drustvo sa neki bugarski vladika u toj dan i on je pogledao svoj casovnik i je rekao da u danasni dan je poceo vtori sveti rat, i da on je pridoneo za tome iako on ne zna da negov covek izvrsava atentat , nakon tog on beze u turska a onda u italija negova vmro avtonomistiska je zatvorena od strana bugarski vlasti, ali treba nesto da se kaze da nacin atentat kral je izveden na nacin slican kao kod princ fernidand u sarejvo 1914 godine ,  iako da atenat je organizrani iz Italije sepak u ovog atentat prsti su zamesali i nacisti toe moe mislenje , hitler je hteo da kral aleksandar da zagine na ist nacin kao austro ungarski princ u automobil  jedan vid osveta. Ali pravi namer su bili da se spreci dogovor izmegu francija i jugoslavija u koj pakt je trebao da udze i austrija onda anglija , polska. cehoslovacka  rumunija i turska  ovo ni su hteli ni fasisti u italije no i nacisti u nemacka iz razlog da nisu hteli formiranje jedan nova atanat u koje oni bi bili izolirani , i toe je bio razlog za ubistvo da se spreci formiranje pakt , iako nakon atentata u 1934 godine se formira te male atatanta ali do 1938 godine vise nije postajala.

Sad mi nešto nije jasno. Prije su nas učili da Gavrilo nije bio terorista jer je ubio prijestolonasljednika a da je ubojstvo kralja Alexandra teroristički akt Ustaša i VMRO?

Sad opet neki govore da je Gavrilo terorista a da su ovi što su ubili Alexandra borci za slobodu, pa mi sada ništa nije jasno?

Mislim ne znam koja je razlika, u oba slučaja se radi o atentatu na državnika ?

Razlika je u tome što su Princip i njegovi saučesnici bili borci za slobodu i jednakost, za pravdu i za ujedinjenje ljudi različitih nacija i vera i bili su protiv tiranije, okupacije i aneksije, a ubice Aleksandra nisu samo htele da ubiju diktatora, već i da proteruju, zatvaraju u konc logore, guše gasom, kolju i bacaju u jame ljude samo zato što su druge vere ili nacije....
A to su i kasniji događaji dokazali.


Ina kraju krajeva, motivi su bili različiti: ubistvo tiranina od strane nevoljnih, pokorenih podanika i ubistvo zbog slabljenja Jugoslavije i političkih i vojnih saveza u Evropi koji bi mogli da se suprotstave nacizmu i fašizmu.
Princip se i kajao zbog nenamernog ubistva i nedužne Sofije, a ovi su hladnokrvno ubili i francuskog ministra spoljnih poslova...

Čekaj malo, opet mi nešto nije jasno Princip je bio borac za slobodu i jednakost a izazvao Prvi svjetski rat koji je za rezultat imao 40 milijuna žrtava, uključujući približno 20 milijuna mrtvih vojnika i civila, kako to ?
Zanimljivi su ti tirani koji ti izgrade mrežu željeznica, opismene stanovništvo (pogledati kartu u prilogu) izgrade škole i sistem javne uprave, zemljišne knjige, luke itd.

Isto mi nije jasno kako su kasnije pristalice Aleksandra koji je uveo "6. januarsku diktaturu" i njegovog naslijednika, potpisali trojni pakt priklanjajući se nacizmu i fašizmu te kasnije u obliku JVuO protjerivali, klali i bacali u jame ljude samo zato što su druge vjere ili nacije? Kako to, stvarno mi nije jasno ?

Ja ponekad nešto malo pročitam ali ipak ne mogu znati sve, zato vas i pitam.

Kosmonaut...

Idi na temu o Prvom svetskom ratu da pročitaš zašto je počeo i ko se i od kada pripremao da ga pokrene . Ako već do sada nisi o tome informisan jer kažeš da ga je izazvao Gavrilo Princip.Da saznaš koju stavku ultmatuma Srbija nije potpisala pa je rat objavljen.

Takođe treba podrobnije da čitaš o aneksiji BiH od strane AU , ko je bio  većinsko stanovništvo tada u BiH i zašto nisu hteli da budu u carstvu Franje.Morali bi da se bore protiv braće preko Drine.Znaš ,ima nekih koji tvrde da su Srbi molili da im decu šalju u Stambol i od njih da prave janičare.

Trojnim paktom je Jugoslavija trebala da ostane neutralna a ne da bi se priklonili nacizmu, kao što su to rame uz rame s Nemcima radili neki drugi sa ovih prostora.Ne znam koju literaturu čitaš, i ja sam tu istoriju učio u školi ranije....

Longtrip
ja se malo volim nasaliti na racun zadojenih sovinista a ti to ne primjecujes;-)
Mit je da Srbija nije mogla udovoljiti svim ultimatima kako bi se izbjegla tragedija srpskog naroda kao i ostatka svijeta. Ultimatum i njegovo sprovodjenje je sprijecio Grof Nikolaj Pavlovic Ignjatijev i time usrecio i Srbe i svijet. Tako da i ti imas temu za lektiru.
Srbi po popisu u BiH iz 1879. Su imali 42% a 1910. 43% stanovnistva. Da li je to vecina ?
Srbi van Srbije su bili Precani i nisu bas bili braca kako se to zeli danas prikazati.
BH KuK regimenta iz Banja Luke popunjena uglavnom Srbima imala je najvise ranjenih od svih BH regimenti.
Poznati KuK generali kao Emil Uzelac, Lazar Mamula, Svetozar Borojevic i mnogi drugi su bili Srbi. Na tvoju zalost voljeli su svoju vojsku i monarhiju. Gojkomir Glogovac Srbin iz Bilece dobio titulu barona zbog iskazanog herojstva u borbama u Srbiji.
Istina nije crna ni bijela, istina boli ako nije mit, ali sreca pa ima tableta za bolove ;-)
Zivio

Moj pradeda je "prečanin", isto kao i njegovi preci (u Bosnu se doselili iz C.Gore početkom 19. veka) ali kada je došlo do tarapane 1914, znao je kojoj strani pripada, prošao je i albansku golgotu i solunski front sa svojim drincima. To mu ustaše 1942. nisu oprostile, pa su ga skratili za glavu. No dobro, hoću reći - nema tu šta da se "prikazuje", to je tako.

Принцип није изазвао Први светски рат. Тај догађај је послужио као повод за започињање рата. Рат је био у наговешатају и пре тога, само се тражила згодна прилика. Прочитај о томе у врло познатој књизи Дејвида Стивенсона "1914-1918. Повијест Првог свјетског рата", у преводу на хрватски језик, издање "Фактура" из Запрешића, 2014. година. Књигу је са енглеског на хрватски језик превео један наш уважени члан. Наравно има и других "ревизионистичких" мишљења, али преовлађујући (и прихваћен као тачнији) је овај став који сам навео.

Можеш таква питања постављати колико хоћеш: На пример како је ПЛО (Палестинска организација Јасера Арафата) од терористичке организације постала утемељивач палестинске државе и преговарач са САД. То исто се може поставити као питање за ОВК и тд. и сл. Скоро сваки ослободилачки, побуњенички и сличани покрети су почињали, строго правно, као терористички. Некоме то послужи као почетни метод за неки други и праведнији (по њиховом мишљењу) циљ и успеју ут оме јер их светско јавно мњење прихавати, а неки, као нацистички, па и усташки покрет заглибе у историји као такви (терористички) довека.

Svak vidi ono što hoće, bilo ono crno ili belo.Ti procenti u popisu koji spominješ se odnose na veroispovest , a ne na pripadanje nekom narodu.Postoje i drugi navodi koje ti nisi hteo da izneseš a odnose se na ukupan broj Srba bili oni pravoslavne,muhamedanske ili katoličke veroispovesti u Bosni . Ali da ne idemo u prebrojavanje krvnih zrnaca ovde.Ovakve interpretacije uzroka početka prvog svetskog rata koje navodiš , ponovo polaze sa stanovišta tvog ugla posmatranja. Za naopaku interpretaciju memoara Ignjatijeva je jako zainteresovana bečka istorijska škola . Vidim da imaš isti stav kao i Danijel Tatić. Vaše pravo je da tako razmišljate i tumačite istorijske podatke.Samo Grof je umro 1908. godine tako da ne znam kako je on to sprečio prihvatanje ultimatuma i usrećio Srbe i svet kako ti reče !

Nije uopšte čudno to što su Srbi (pravoslavci, muhamedanci ili katolici) bili pripadnici Austro-Ugarske vojske, pored ostalih građana Bosne.Oni su zvanično rođeni, živeli i školovali se u Austrougarskoj. Izabrali da budu oficiri ili morali po sili zakona kao obični vojnici da ratuju pod njenom zastavom. Sve ostalo bi bila izdaja ili dezerterstvo koje se kažnjava surovo bilo gde, zar nije tako svuda?Koliko njih je prešlo na stranu srpske vojske, koliko njih poginulo a koliko preživelo i nagrađeno od strane AU, piše u knjigama i to je fakt.Koliko njih su kao bivši AU oficiri i vojnici postali oficiri vojske KSHS posle rata, mislim da na forumu ima dosta priče i o tome.

Isto tako , od mene i od srca preporuka tebi za lektiru:

1 . David MacKenzie - "Apis: Čovjek koji je izazvao Prvi svjetski rat"

-Autor knjige David MacKenzie bio je profesor povijesti na University of North Carolina at Greensboro (UNCG). Autor je više knjiga koje se bave istočnoeuropskom poviješću, triju knjiga o srbijanskim političarima Iliji Garašaninu, Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i Jovanu Ristiću te autobiografije One Foot in Russia, the Other in Yugoslavia: A Memoir.
Tu se da lako vidjeti da ga je sam Karađorđević kaznio za ono što nije trebao uraditi u Sarajevu (ali diskretno)

2."Zavjere protiv svjetskog mira" od Crnogorca Savić Marković Štedimlija
Tu se može vidjeti da je ista ekipa radila o glavi i Nikoli I, kralju Crne gore (cetinjska bombaška afera) a kao potvrdu tome vidimo nestanak Crne Gore sa mape svijeta nakon završetka 1. svj. rata a faktički bila je pobjednica ili barem na strani pobjednika a poražene države su ostale i opstale, zaista čudno, zar ne?

Što se tiče grofa koji je umro 1908. to ne znači da je umrla njegova ideja i legat koji je stvorio nastavili su drugi ljudi sprovoditi u djelo.

Evo ovdje mape koju sam obećao, iz nje se vidi kako je tiranin iz Beča slabo radio na opismenjavanju stanovništva do 1918.

Mitovi su najgori, ali smo se i previše udaljili od teme, mada je sve povezano !
[attachment=1]

Ovde niko nije dovodio u pitanje prosvetni sistem Austrougarske ili njenu geometarsku službu (pominjao si i to) ,na čija se dokumenta i danas oslanjaju katastri zemalja čije su teritorije nekad bile u granicama Austro-ugarskog carstva.Prvim pitanjem ili tezom, postavio si u paralelu dva atentata gde si kao što reče hteo da se našališ na račun "nekih zadojenih šovinista" .U isto vreme proturaš između redova rehabilitaciju terorističkog akta ustaškog pokreta koji je za istoriju kojom si "zadojen" osvetnički čin prema Srbima.Da bi potkrepio svoje tvrdnje pozivaš se na ustaškog saradnika iz II.sv.rata (suorganizatora hrvatske pravoslavne crkve)  i srpskog disidenta iz doba KSHS., koji je šovinista na kvadrat.Zato posebno i ističeš da je on Crnogorac !!

Pretenzje imperijalnih sila na teritorije Balkana su vekovima trajale, kako nekad tako i sada.Povod za propadanje tri carstva u Prvom svetskom ratu treba tražiti u sukobu Ausrougarske i Rusije oko teritorje Otomanskog carstva koje je bilo na izdisaju.Preživelo je jedino Britansko carstvo koje se tu ne pominje, a koje po običaju koristi gužvu dok se dvoje svađaju i čitavu situaciju prevede u svoju korist povlačenjem poteza iz prikrajka.Rezultate vidimo po političkoj mapi nastaloj posle Prvog svetskog rata.
Srbija je Austrougarskoj prečila put ka Bliskm istoku i sirovinama,to širenje naravno da nije Rusiji pogodovalo zbog niza geostrateških položaja u tom regionu.Ali daleko od toga da je Rusija htela da izazove rat preko leđa Srbije, dirigovanim atentatom u Srajevu.

Kao što znamo u to vreme Austrougarska je uveliko zveckala oružjem na granici sa Srbijom, pogotovu manevri izvedeni neposredno pred sam atentat. Godinama unazad raznim ekonomskim i političkim pritiscima Austrougarska je pokušavala da oslabi Srbiju i porobi, nekoliko puta je rat izbegnut.
 A ideja saveza južnih Slovena nije nastala na Balkanu , odgovor treba tražiti u onima koji su doveli Karađorđeviće na presto.... Ovde ne mislim na izvršioce samog čina , odnosno Apisa.E tu treba tražiti produženu ruku u Gavrila Principa ramenu, koje on naravno nije bio svestan... ;) U svakom slučaju to je bio slobodarski pokret kao i sam čin.
 Probaj to da istražiš i biće ti jasnije mnogo toga kako se svet ustrojio posle Prvog svetskog rata kroz politiku povod-reakcija-rešenje.

Dobro znači da se slažeš sa mnom da je Austrougarska bila uređena multinacionalna država, pa čak uređenija od današnje EU kojoj je i neka vrsta preteče.

Postavio sam u paralelu dva atentata i poštivajući principe pitao sam koja je razlika između Principa i Kerina- ljudi sa dvije tribine primjenjuju dvostruke kriterije za oba slučaja i imaju različita mišljenja,.. jel tako..., ti prvi,.... za mene su obojica teroristi?

Ja ne radim rehabilitaciju ustaškog pokreta jer je moj pokojni djed bio Partizan, a za tvog ne znam. u RH nitko do sada nije pokrenuo rehabilitaciju A. Paveliće niti je ikome palo to na pamet. Sasvim suprotnu stvar imamo u RS i već provedenoj rehabilitaciji "Čiče", slijedeći je možda Nedić i Ljotić (vrlo cijenjeni od Nijemaca u rješavanju židovskog pitanja) da li sam išta slagao i da li sam zbog toga zadojen ?

Štedimlija nije bio ustaški saradnika ni srpski disidenta već crnogorski disidenta iz doba KSHS. Šovinista nije bio iz jednostavnog razloga jer su u ww2 premda ne mnogobrojni, hrvatski Crnogorci u Uredu Crnogoraca dobijali od Štedimlije potvrde da su nacionalni Crnogorci, te im je ta isprava služila kao potpuna zaštita od terora.
Izdavanjem takvih "lažnih" legitimacija i propusnica spašavao je Srbe (4.000), Jevreje i druge nacije (1.000) od NDH režima.
To se mnogima u NDH nije sviđalo pa ga nisu ni voljeli niti smatrali suradnikom, uključujući i Nijemce, kasnije Partizane, Ruse, vlastite zemljake a za Srbe si već sam napisao. Mjesto mu je među pravednicima među narodima ali nema tko da ga predloži !

Manevri sami za sebe ne bi trebali biti nikakav problem, to je sada kod tebe povod i okidač. Da li je potrebno naglasiti da je cijela jugoistočna granica Austrougarske monarhije bila fortificirana, naročito granica prema CG a i prema Srbiji. Znači to je dugoročno defanzivna obrambena politika. Da li je bilo fortifikacija sa druge strane- nije, znači sasvim drugi pristup, planovi i politika.

Tito je bio K.u.K. vojnik i to dobar, kasnije je to krio kao zmija noge zbog kompleksa od srpske javnosti (Dedijer nije smio pomenuti da je sudjelovao u operacijama na tlu Srbije !) pa mu je najlakše bilo "strpati" sve Germane u isti koš i K.u.K. i SS i Wehrmacht jer je tako bilo najlakše, mrski okupatori i vječni neprijatelji slavenskih naroda iako je Hitler ubijao i protjerivao članove obitelji Habsburg. Čak je i Roosevelt priznao da je uništenje Austro-Ugarske bila velika greška.

Zašto se ovako svi unervoze kada im malo poljuljaš mitove i podastreš neke činjenice i fakte, a tko je zadojen neka netko treći ocijeni.

Ipak ako vam dođe do ruke obavezno porčitati:
1 "Apis: Čovjek koji je izazvao Prvi svjetski rat" David MacKenzie
2."Zavjere protiv svjetskog mira" Savić Marković Štedimlija

živio

Slažem se s tobom da ste se vratili svome carstvu , sada u okviru EU, ali su svi multietnički savezi propali kako sada tako i onda.Vidimo to i po poslednjim događanjima unutar te veštačke tvorevine.Nemam nameru da ikome namećem mišljenje ali ako neka NVO tog vremena,prevedeno na današnji rečnik,istorijski dokaže svoje postojanje i aktivnost kao civilizacijski napradak. Onda se takvom pokretu ne može staviti teroristički predznak. Sada bih se poslužio citatom iz posta gde ti je @džumba već odgovorio na pitanje od ranije:


a @džumba odgovara :

"" Скоро сваки ослободилачки, побуњенички и сличани покрети су почињали, строго правно, као терористички. Некоме то послужи као почетни метод за неки други и праведнији (по њиховом мишљењу) циљ и успеју у томе јер их светско јавно мњење прихавати, а неки, као нацистички, па и усташки покрет заглибе у историји као такви (терористички) довека.
""

Iz tog razloga sam i naveo da iz tvog pitanja/teze možda pokušavaš da rehabilituješ ustaški teroristički akt. Jer ako Gavrilo nije terorista onda možda nije ni Kerin !Eto prođe skoro jedan vek  od tada i otvoriše se razne arhive koje treba konsultovati. Dosta toga je i publikovano. Izvršen je veliki medijski napad sa zapada o ovom pitanju.Za sada se branimo koliko nam to vreme i prostor dozvoljava.A prekrajanje istorije je uvek bilo u rukama jačeg, zato ostaje istini da se sama bori do kraja.

Preci su nam se na istoj strani borili protiv neprijatelja i ja sam na to veoma ponosan. Moj deda je preživeli borac Radničkog bataljona sa Kadinjače i predratni komunista od 1936. godine

Štedimlija je bio okoreli protivnik svega što ima srpski predznak, pa je zato ne birajući sredstva i načine pribegao i otvorenoj saradnji sa NDH gde se pojavio i kao suorganizator ustaške tvorevine hrvatske pravoslavne crkve. Kao olakšavajuća okolnost mu je uzeto ono što ti navodiš, u čemu se ponovo ogleda njegov šovinistički stav da je spasavao samo Crnogorce.Tako da takva literatura teško da ima jedan realan istorijski pristup.No to ide na tvoju vodenicu i bečku istorijsku školu.

Ako imaš nešto da dodaš na temu o atentatu na Kralja Aleksandra Karađorđevića bilo bi poželjno, jer je ovaj topik posvećen tome.

long trip tocno tako balkanski ratovi su otsekli austoungarske jedan vitalni proizvod koj oni su dobivali a to je bio otomanska nafta iz arabije, i to pocnije te igre  podrzani iz rusije ali si velike meri iz v.britanije koj su hteli te nafteni izvori koj u tog perioda su bili sastav otomansko carstvo koj su bili u dobri odnosi sa nemacaka i aust-hungarija da ne bude vec u ruke otomani  i zbog  to je nastala onaa prva balkanska vojna i kad su uvidili da bugari ne mogu sami da pobede svi ostali balkanski zemlje u bukures 1913 g avstrici i nemci su izjavili da bukureski mirovni dogovor nije validan i da nemci kao i austro ungarija ke poceti svoji voeni akcije u balkan, gavrilo princip je bio samo inicijator  e sad se otvora prasanje ko su primorali onaa crna raka da organizira napad u sarejevo, dali e u prasanje britanski sluzbe , francuski a mozda sami austroungarske sluzbe ostaje pitanje isto taka i neki ili neki drugi organizacije kao masoni mozda su imali celj stvaranje haos u evrope zasto  nakon prve svetski rat su prezeli vlast skoro u cjelo evrope sve monarhije nakon 1918 godinie u evrope su ukinati jedan san masonerije je proces stvaranja jedna sovresna super drzava a precka su monrahije . Dok za jugolsavije u 41 tih kad su potpisali ugovor za trojna oska oni u dogovor su prifatili da jugolsavije dobije solun kao svoj  grad na egejsko more i da se ostavari srpski son za izlazak na egejsko more, sta je predvidzavo ovog ugovora u budcnost nekade do 1943 godine  je da dalmacija pripadne italije dok hrvati dobije nezavisna drzava u ci sostav bi bila veci deo bosne i herzegovine dok srpsko naselinije iz bosne da se preseli u egejska makedonije ili u grad solun i toj region da postane srpski po cenu da se izgube bosne  toe je podrazbirao toj dogovor iz 1941 godine sa tretit rajh, ovo su britanci uvidili i su se plasili za svog sojuznika a toe grcke pa su pocele planove za puc u beograd , i su nudili kad se puc sluci da jugoslavije dobite velike voeni pomos iz britanije ali sve je bio vec kasno.

dok gavrilo princip novine u i narod u nemacka i austro ungarija su ga smatrali za terorista isto kao i vo francuske i britanije  u tog perioda znaci mislim na perioda kad je izvrzen atenata tih prvi denova i sve u evropa su smatrali da sve ce zavrsiti mirno i da ovie ljudi bude osudeni  ali ne si desio tako poceo prvi svetski rat

jedan stara francuska serije iz 1975 godinie -Les brigades du Tigre  koj se trude u ovog seriijala da spreci crne ruke da izvrsen atentati kao i neki drugi evropske organizacije da izvrse napadi na videni ljudi i so tome da zapocni golemi rat


http://www.imdb.com/title/tt0166036/
www.youtube.com/watch?v=giIYYrwi1vA&list=PLPNcZVErAQTdt8ReIFm3_YC9ehTQsQy-q

www.youtube.com/watch?v=-oEajzXikJ8&list=PLPNcZVErAQTdt8ReIFm3_YC9ehTQsQy-q&index=6

Odosmo izvan teme, ali da odgovorim:

Kosmonatut@ Zaista ne znam o kakvim mitovima pričaš. To da je atentat u Sarajevu samo povod za Prvi svetski rat je preovlađujući naučni stav u svetskoj istorijografiji. Onaj stav (knjigu) koje si ti naveo je jedno od "revizionističkih"koji traži krivca isključivo ili govoro isključivo izvan Nemačke i Austrougraske. Naravno, ja tebi ne sporim pravo da smatraš drugačije, ali nazivati mitom dokazanu  istorijsku činjenicu, potvrđenu u naučnim radovima ogromnog broja najznačajnijih svetskih istoričara je sve samo ne tačno.

Još nešto, oko spočitavanja učešća brojnih Srba u redovima AU vojske. Nema oko toga spora u Srbiji. Ti ljudi su bili državljani tih država i postupali su u skladu sa tada važećim zakonima tih država. Ne samo u vreme Prvog svetskog rata, nego i pre toga.  Drugo, "Srbijanci" su napisali knjigu koja se zove "Srpski vojni pomenik" (kratak prikaz znamenitih vojnika Srba ali i onih koji su ratovali za Srbiju kroz istoriju) u kojoj su navedeni mnogi Srbi, vojnici (generali, oficiri i sl.) koji su slavu stekli učestvujući ili ratujući u raznim vojskama, ne samo srpskoj. Data su i biografije većeg broja generala i znamenitih oficira Austrougarske vojske (uključujući i generala Borojevića).

Sa druge strane ja se lično ne mogu načuditi zašto se u Hravtskoj stide oficira poreklom Hrvata koji su ratovali u srpskoj vojsci u 19. veku (da 20.vek zaobiđemo). Na primer generala Dragitina Franasovića i Đure Horvatovića. Nije vojnik, ali da dodam da je i ime poznatog biloga i naučnika Josipa Pančića skoro zaboravljeno u Hrvatskoj. zašto je to tako ti ćeš znati bolje od mene. Verujem da znaš da je čak i Stanisalv Binički  (autor kompozicije "Marš na Drinu") hrvatskog porekla (otac, takođe srpski oficir mu je iz Hrvatske). 

3. Јазавац пред судом, Петар Кочић.

[attachment=1]
На дан крштења Петра II.

4. Nacertanije, Ilija Garasanin
5. Memorandum SANU, 1986.

ima jos ali tesko je s vama ravnopravno na ovom forumu razgovarati a i nemam vremena
živjeli

Ako je sve onako kako si ti napisao, austrougarska bila onakva kakvom je ti predstavljaš, organizovana, multinacionalna
sa zaštićenim pravima drugih nacija, napredna toliko da je preteča eu a Srbija se odražava u liku teroriste Gavrila Principa,
po mom mišljenju još jednog od Srpskih Obilića. Pitam se zašto onda takva jedna zemlja au monarhija dovuče sve što može na granicu
Srbije i pokuša da je porobi? Zbog jednog teroriste ili zbog nečeg drugog?

Vidiš to tvoje nemanje vremena je vrlo indikativno nemaš vremena ili nemaš argumenata? Jasno je tebi ko je gde i šta bio i radio,
pozivanje na srbe vojnike u au vojsci ti je bez veze jer bilo je i obratnih slučajeva (Pavle Jurišić general), još bezveznije je
upoređenje čiče (čija uloga nije ispitana do kraja) sa pavellićem. Broj nevinih i vinih (ako ih je bilo) ljudi drugih nacionalnosti koje je ubila
vojska pod čičinom komandom je smešan u odnosu na ono šta je uradio pavelić. Ovo upoređenje bi u najmanju ruku bilo bezobrazno da nije glupavo.
Bilo bi lepo da kada čitaš neki tekst pokušaš sam da shvatiš poentu, odnosno ono što smo učili u osnovnoj školi "šta je pisac hteo da kaže".
Ako preterano slušaš i prihvataš diktate onda te to može odvesti na stranputicu.

Gde mi odlutasmo dragi moji.
Molim moderatora da ovo sve prebaci van teme o marseljskom atentatu.

U svemu ovome vidim prenebregava se i opšte poznata činjenica da je BiH bila anektirana (okupirana) od strane K&K monarhije a na štetu otomanske imperije, koja je takođe bila u statusu viševekovnog okupatora iste.
Prema tome u činu pominjanih mladobosanaca nema nikakvog terorizma.
Ko ima pravo da borbu protiv okupatora naziva terorizmom osim samog okupatora.
Uzrok atentata je posledica hegemonije dve imperije prema našim prostorima a uzrok rata želja više imperija da drugačije podele otimačinu.
Ceo ovaj naš region bi trebalo jednom da ispostavi račun za viševekovno krvoproliće tim nekada imperijama a danas raznim "unijama" za potkusurivanje preko svojih leđa.

Ali nikako valjda da se opametimo.
Uvek se mora ovde biti nečiji, zarad prodavanja vere za večeru i popularnosti: Monarhista, Komunista, Anarhista, Anglofil, Rusofil, Germanofil ili nećak ujka Sema.
Dok su svi ostali svoji mi sa ovih prostora smo uvek nečiji a ničiji samo ne svoji!

Кад је Франц Фердинанд дошао у Сарајево 1914. на њега је прво била бачена бомба која га није убила. Уместо да га његово обезбеђење склони са улица и премести на сигурно место и да се у потеру за починиоцима људи из протокола су рекли да Фердинанд треба да настави да се креће сарајевским улицама. Е након тога ступа на сцену Гаврило Принцип који убија Франца и његову супругу.

Није тајна да је аустријска аристократија на челу са самим царом била незадовољна Фердинандом и да су желели да га се реше, али нису хтели да падне од њихове руке у Бечу или негде другде где живе Аустријанци већ у Босни од стране Срба и других који су били незадовољни аустријском влашћу.

Аустрија и Немачка су биле незадовољне расподелом територија у светку као и колонијалним системом. Сметало им је то што су Француска, Британија, Шпанија и Португалија уграбиле највише територија богатих нафтом, златом, дијамантима и осталим рудама, а њима није остало ништа. Сметала им је Русија која је била највећа држава и царство света и којој није требала ниједна страна држава како би опстала. Зато су покренули рат светских размера којим би решили ствар у своју корист. Прва на удару је била Србија јер је пораз Србије отварао пут ка Азији и Блиском истоку.

Свака прича о томе како је Гаврило Принцип био главни узрок Првог светског рата је депласирана и може бити плод само неуког или поптуно исфрустрираног човека. Нико други нормалан и образован не може да тврди да је чин једног човека имао потенцијал да покрене оружани сукоб који је био највећи до тада у светској историји. Наравно исти ти неуки и духом слаби људи ће рећи и да су Срби главни кривци и за Други светски рат који је проузрокован поразом Немачке и Аустрије у Првом. Тако, користећи се логиком квазиисторичара поражених снага и овековечених злочинаца долазимо до закључка да су Срби одговорни за смрт 100 милиона људи.

Атентат на краља Александра починили су они који су изгубили Први светски рат, а касније, уместо заслужене казне, добили су опрост и интеграцију у друштво. Бугарска и хрватска фашистичка емиграција и организације стоје иза атентата. Уместо да буду захвални што им је омогућено да живе у заједници Јужних Словена равноправно са свим осталим народима и што су рехабилитовани након пораза они су решили да дигну руку на тог истог монарха који је за њих учинио више него за Србе који су у извојевали победу у једном неправденом и наметнутом рату где је сваки трећи Србин изгубио живот.

Након рата тај исти краљ је у састав своје војске примио велики број аустријских официра који су ратовали против Србије и Црне Горе, дао им чинове, положај, унапређивао их је док је људе који су прешли Албанију пешице слао у пензију и отпуштао из службе. Најбољи пример незахвалности је Кватерник коме је дато све, али то није било довољно те је касније основао НДХ. За то време док су ти исти официри из поражене КуК војске добијали чинове споменичари су просили по улицама. Атентат је био демонстарција захвалности за све учињено.

А што се тиче тебе космонауте теби јузернејм стварно стоји. Понашаш се као да си дошао из свемира.

Vidim demokratija i pluralizam vam je na nivou i to konstantno od 1903. kad nestaše Obrenovići od istih onih koji su nastavili stvaranje kaosa, pa do ubojstva Đinđića, imate vi "lot of issues" i bez drugih naroda

Što se tiče Aleksandra

Čini mi se da se nešto desilo braći Radić neke godine od junaka Puniše Raćića, hvala monarhu što je tako bio brižljiv prema drugim narodima. To se Srbima nije dešavalo u Hrvatskom saboru od 1848.-1918.

Moj jedan pokojni pradjed je bio solunski dobrovoljac, baš kao i što je bio Alojzije Stepinac, a drugi u K.uK. vojski. To ne mora značiti da se ja slažem sa srpskom politikom od 1878. do danas ili da se slažem ili podržavam NDH (već sam pomenuo da mi je pok. djed bio u Partizanima), ja samo imam šire poglede od Vas koji još živite na mitovima od Kosova pa na ovamo i hranite buduće generacije za nove sukobe jer gledate samo jednostrano.

Možete se ljutiti koliko hoćete, na neke se stvari koje sam iznio uopće ne referirate a za neke se primite itekako.

Biti karakter pa priznati da su atentatori iz 1914. i 1934. najobičnije ubica i terorista i formalo i pravno je zaista teško, izgleda da moraš biti sa druge planate da bi to shvatio !

živijeli

Odmori malo kosmonaut...

Defile Jugoslovenske kraljevske vojske iz 1930. godine na Banjici. Tribina koja se vidi na snimku danas je tribina stadiona "Kralj Petar Prvi" fudbalskog kluba Rad.

https://www.youtube.com/watch?v=1X1hYGkmScM

Сачекао је принцезу Марију од Румуније којом се оженио. У њеној пратњи је отац Краљ Карољ. Снимљено вероватно на Дунаву у Оршави !

[attachment=1]

Kraljica Marija.

[attachment=1]

[attachment=2]

 На слици је краљ Александар I са својом таштом румунском краљицом Маријом која држи у рукама престолонаследника Петра, свог унука. Слика је са крштења. Кум на крштењу је изасланик краља Велике Британије Џорџа Петог, принц Алберт његов други син.

Истог дана су се венчали кнез Павле и кнегиња Олга, 22 октобар 1923.


[attachment=1]

Beograđani odaju poštu na dan sahrane 1934. godine

[attachment=1]

Ko se plaši mrtvog kralja

I. Miladinović
novosti.rs (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:586443-Ko-se-plasi-mrtvog-kralja)


Zašto se i danas krije prava istina o ubistvu Aleksandra Karađorđevića. Evropski arhivi nedostupni za istraživače, koji bi da reše misteriju marseljskog zločina

[attachment=1]


POLITIČKA pozadina atentata na jugoslovenskog suverena, 9. oktobra 1934. godine, ostala je velika nepoznanica. Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga s početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame?


PRVI nagoveštaj da nikome ne odgovara da se otkrije pozadina marseljske tragedije koja je uzbudila ne samo Evropu već i vasceli svet, stigao je iz Londona. Još se nije osušila štamparska boja sa stranica vodećih svetskih prestoničkih listova o sahrani u Beogradu kada je 30. oktobra 1934. godine (svega tri nedelje posle atentata) u britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose održano predavanje Siton-Votsona, poznatog istoričara i odličnog poznavaoca južnoslovenskih prilika, "Ubistvo kralja Aleksandra - Pozadina i efekti". Ključni aspekti i glavni tok sa ove tribine, sa iscrpnim i dobro ilustrovanim stavovima učesnika u raspravi - a to su bili predstavnici političke i naučne britanske elite, publikovani su u januaru 1935. godine.

U diskusiji posle predavanja, predstavnici britanskog establišmenta, koji su činili publiku, nemilosrdno i cinično su napali Siton-Votsonov "suviše blagonaklon" stav prema kralju Aleksandru i Jugoslaviji. Njihov stav je bio da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko...I nisu dozvolili. Istraga nije otišla "suviše daleko". Pored ovakvih saveznika, kome su još potrebni neprijatelji...

U VREME održavanja ove tribine, i zvaničan stav Britanije i Francuske prema događaju u Marselju jasno se iskristalisao. Počeo je neviđeni pritisak na Jugoslaviju da nikako ne sme da optuži Musolinija, već da oštricu napada treba da usmeri na severnog suseda. Direktiva je glasila - optužujte Mađare do mile volje. Međutim, ni to nije dugo trajalo. Kneza Pavla upozoravaju da se propaganda protiv Mađarske smanji, navodno zbog ispada prema mađarskoj manjini u Jugoslaviji.

Novembra 1934. godine, ser Aleksander Kadogan, direktor Forin ofisa, na margini izveštaja o atentatu na Aleksandra je napisao: "Za ubistvo u Marselju najveća odgovornost leži na Italiji, ne na Mađarskoj, ali mi to ne možemo i nećemo javno reći."

[attachment=2]

I Francuska će se ponašati kao Britanija. Čak i gore. Ona je imala trojicu Pavelićevih terorista u svom zatvoru, ali nije uopšte žurila da ih izvede na suđenje. Odmah posle pogibije Bartoua, Pjer Laval postaje ministar spoljnih poslova, čovek koji će biti predsednik Petenove izdajničke vlade u Višiju. On je izjavio da je njegov prvi potez u spoljnoj politici da poseti Musolinija i da tako izgladi odnose sa Italijom.

I MNOGO decenija kasnije, odnos Londona prema presudnom političkom atentatu, između dva rata, nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingemu u Velikoj Britanija, koji je objavio prilog u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004, godinu, "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine". Autor u prilogu piše o jednom neverovatnom događaju kada je iz britanskog državnog arhiva nestala sva dokumentacija o likvidaciju jugoslovenskog mohnarha.

- O ovoj temi počeo sam ozbiljno razmišljati 1984. godine... Mislio sam tada da tekst (studiju) o ubistvu kralja Aleksandra podelim u dva dela, da prvo obradim deo njegove vladavine od 1921. do 9. oktobra 1934, kad je poginuo u Marselju u Francuskoj. Drugi deo bi obuhvatio istraživanje o tome kako je do pogibije došlo... Zbog toga sam rešio da prvo proučim ono što postoji u Britanskom državnom arhivu. To je bilo 9. i 10. februara 1984. godine, kada sam proveo dva dana u Arhivu u Londonu. Na moje veliko iznenađenje, pored dokumenata na engleskom jeziku koji su mi bili neophodni, naišao sam i na obilje važnih dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku - naveo je Vlahović.

IZ OBJEKTIVNIH okolnosti profesor Vlahović je morao da prekine istraživanje, pa se ponovo obreo u lodonskom arhivu februara 1987. godine. I doživeo je šok: "... u arhivu nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom o periodu od kraja 1929. do oktobra 1934. godine. Nije bilo ni kataloga u kojima su dokumenti bili zavedeni." Vlahovićevi pokušaji da dozna šta se dogodilo sa dokumentima ostali su bezuspešni, bez odgovora. Očevidno da je građa od njega sklonjena.

I osamdeset godina od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu.

Krajem aprila 2014. godine, profesor Predrag Simić izjavio je za "Večernje novosti" da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazi pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu.

Britanci imali strah od Sitona-Votsona

[attachment=3]

Simić je rekao i da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj dok je bio ambasador u Parizu i da je odbijan pod raznim izgovorima. On ocenjuje da su, verovatno, odnosi sa Italijom razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom.

Mile Bjelajac, poznati istoričar vojno-političkih prilika, u nekoliko navrata boravio je u Francuskoj. Otišao je do Eks an Provansa gde je bilo suđenje atentatorima i stalno je doživljavao istu stvar. Kada bi uneo na kompjuteru odrednicu u bezi sa atentatom, na ekranu bi se pojavila crvena boja s natpisom "nedozvoljeno za upotrebu". Pokušao je da u dosijeu Andrea Tardijea, poznatog francuskog diplomate, proveri prepisku s kraljem Aleksandrom. Takođe je dobio odgovor da to ne postoji. Inače, Tardije i Aleksandar su bili prisni prijatelji, i Francuz ga je ubedio da 1929. godine privremeno suspenduje parlamentarni život dok se koliko-toliko političke prilike u zemlji normalizuju.

Kralj Aleksandar i Luj Bartu

[attachment=4]

U VREME kada je Simić bio ambasador, u Parizu je boravila i Vjera Mitrović, tada direktor Arhiva Jugoslavije, kasnije Arhiva Srbije i Crne Gore. I ona je prošla poput njenih prethodnika: uz jednu dopunu da gospođi Mitrović nije bio dostupan ni dosije kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca. Kao znak dobre volje, Francuzi će joj ponuditi dokumentaciju o Marinkoviću, prvom poslaniku Srbije u Parizu, pre Berlinskog kongresa.

Otvaranjem ove Pandorine kutije i "čeprkanjem" po njoj otkrićemo da ona nije imala jedno, ni duplo, ni troduplo, već petoduplo dno. Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija..., svako je imao poneki razlog da Aleksandar i Bartu nestanu s političke scene u tom trenutku. Svojih razloga imale su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti. A Pariz i London sigurno ne bez razloga drže pod embargom dosijea o ovom političkom atentatu... Verovatno zato je njihovo ubistvo još pod velom tajne.

RAZREŠENjE MARSELjSKOG ČVORA

PREĆUTKIVANjE ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u Marseljski atentat upetljala gotovo sva versajska Evropa, i da je svim glavnim i sporednim igračima bilo u interesu da se sklone i kralj Aleksandar i Luj Bartu. Na inicijativu kralja Aleksandra, Mala antanta, vojni savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, početkom februara 1933. godine prerastao je u političku i ekonomsku zajednicu, jednu vrstu preteče Evropske unije, koja postaje peta sila Starog kontinenta.

Sa nestankom Bartua, na političku scenu Francuske i Evrope nastupa Pjer Laval, koji će vrlo brzo izmenjati sve značajne ministarske portfelje i završiti kao predsednik kvisliške Petenove vlade u Višiju.

Iz ovoga je više nego jasno da se želi prećutati saradnja Francuske i Engleske sa fašističkom Italijom i njihovo očekivanje da mogu isposlovati aranžman sa Italijom u tom momentu.

I danas je neprihvatljivo da se vidi da nije jedino Staljin pravio dogovore sa silama osovine nego i demokratska Evropa.

Taj prilog Staniše Vlahovića objavljen u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004, godinu, "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine" ,preneo sam u potpunosti na početku ove teme.

Ništa novo, oduvek su se efikasno branili od Rusije drugim zemljama i narodima. Osim toga lepo su pustili i Špansku republiku niz vodu 1936-1939.

Što bi rekao pastor Nimeler:

Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.

A sve u nadi da će moći da kontrolišu svog Frankenštajan...ali to obično u stvarnosti ne biva.

Ne vidim nikakav posebni misterij oko pozadine atentata. Iza njega je stajala Italija iskoristivši ustaše i VMRO. Jasno je da Britanija i Francuska nisu htjele kvarenje odnosa s Italijom koja 1934. još uvijek nije bila bliska s Njemačkom, zapravo je s njom bila u lošim odnosima. Njemačko-talijansko približavanje nastupilo je kasnije, poslije etiopskog rata, a stvaranje Osovine još kasnije.
Bilo je prirodno da zapadne demokracije izvrše pritisak na Jugoslaviju da ne inzistira na istrazi jer je za njih Italija, kao velika sila, imala veći značaj.
Te događaje i konstelaciju snaga opisao je još 70ih godina Bogdan Krizman u knjizi "Vanjska politika jugoslavenske države 1918-1941". Ne vjerujem da se nešto novo spektakulano može otkriti.
Istina da je atentat odgovarao mnogima, ali ne znači da su ga organizirali. Odgovarao je SSSR-u zbog Aleksandrove antiboljševičke politike, Njemačkoj - koja je iskoristila priliku da se približi Jugoslaviji (koja je uvidjela da je Francuska nepouzdani saveznik), Francuskoj - koja je odustala od "istočnog Locarna" za koga se zalagalo Barthou i tražila kompromis s Njemačkom. Dakako, i Italiji koja je i organizirala atentat i koja je bila veliki neprijatelj Jugoslavije. Povod je bio Aleksandrovo pomirenje s Bugarskom. Italiji nije odgovaralo stvaranje jakog bloka na Balkanu pod vodstvom Jugoslavije, u kojem su već bile Rumunjska, Grčka i Turska (Balkanska Antanta).
Sama Mala Antatnta bila je zapravo slaba i svodila se na protumađarski savez. Svaka njena članica imala je velikog neprijatelja u što druge članice nisu bile spremne da se umiješaju: ČSR - Njemačku, Rumunjska - SSSR, a Jugoslavija - Italiju. Mala Antanta je efikasno držala u šahu Mađarsku, ali to je sve što je mogla.

Pozadina je jasna ali bez dokaza iz arhiva ostaje samo na predpostavkama.........

 Petar II Karađorđević ulazi u limuzinu ispred Železničke stanice u povratku iz Londona, sahrana njegovog oca - kralja Aleksandra, 13. oktobar 1934.
U drugom planu zgrada Pošte 2.

[attachment=1]

У првом плану регент Александар, десно ђенерал Мишић, позади са двогледом Панта Драшкић, рег. ађутант.

[attachment=1]

Fotografija snimljena tokom procesije sahrane sa neke od viših zgrada (čini se, na potezu stari dvor - London) u ulici Kralja Milana.


[attachment=1]

Успомена из срећних дана: Краљ Александар и румунска принцеза Марија на дан њиховог венчања 8. јула 1922. године.

[attachment=1]

Лонгтрип тое е точно дека алексанадр 1 сакал да формира сојуз против германија и италија  нешто што не го сакале англија во тој период бидејки. британија го донесе Хитлер на власт и го подржуват се до 1938 година , и не му беше интерес да имаа војна во 1934 година кога сеуште нацистите беа слаби во воен поглед исто така и  италија имаше  интерес затоа   британија и третиот рајх го  остранија  Александар 1 ,но исто така и некој кралски кругови не го сакат кралот и се про фашистики насторени што подоцна се покажува во 1940 -1941 година Додека ссср во тајност  гледа со   корист кон  убиството на александар 1 тие гледат олеснување за продорот на комунистите во југославија.

Свијећа која је упаљена у манастиру Савина чим је стигао глас о краљевој смрти и горела непрекидно четрдесет дана и ноћи, упаљена је и данас у цркви св.Петке у селу Петијевићи повише Херцег Новог...

[attachment=1]

Понекад ми је жао што на овом озбиљном форуму нема опције "like the image".

Морем плови, једна мала барка...

[attachment=1]

Ево једне фотографије са сахране Краља Александра.

Војвода Петар Бојовић на челу генералитета у посмртној поворци на сахрани Краља Александра.
[attachment=1]

Dve fotografije pogrebne povorke sa sahrane Kralja Aleksandra.

Snimljeno sa neke od zgrada u Knez Mihajlovoj ulici.


[attachment=1]


[attachment=2]

Još dve ... na drugoj, kraljevska porodica.


[attachment=1]


[attachment=2]

Кућа (тада) Дунђеровића у Мељинама, у којој је краљ, кажу, одсјео прије пута у Француску...

[attachment=1]

Моменат када је злочинац испалио хице на краља Александра, а затим на Луја Бартуа и генерала Жоржа. У том тренутку је злочинца ударио сабљом потпуковник Виоле, а шофер га гурнуо руком. Према аутомобилу трчи Богољуб Јевтић, министар иностраних послова (у цилиндру), који је на прве хице искочио из свог аутомобила и похитао у помоћ свом владару.

[attachment=1]

"French Foreign Minister Louis Barthou was also killed by a stray bullet fired by French police during the scuffle following the attack."

Prestolonaslednik Petar i kraljica Marija, iza njih su namesnik Knez Pavle i Kneginja Olga na sahrani kralja Aleksandra Karađorđevića

[attachment=1]

Kuća je na prodaju, u veoma je lošem stanju.
Poznajemo baku koja je vlasnica i živi u toj kući, ima 91 godinu. Nasledila je kuću od ujaka.

Danas sam šetao kroz Meljine i sretoh sina od te bake, pa ga pitah za kralja Aleksandra.
On kaže da nije potvrđeno da je kralj pred put spavao u toj kući, i da je najverovatnije u pitanju priča, rekla - kazala.
Tvrdi da je kralj, noć pred ukrcaj na razarač Dubrovnik najverovatnije spavao u manastiru Savina.

Interesantno je: negde u prethodnim postovima je postavljena fotografija kapije manastira Savina, gde se vidi spomen ploča koja obeležava boravak kralja u manastiru.
Te ploče više nema na kapiji manastira. Raspitivao sam se, i nije niko imao odgovor kada je i gde sklonjena spomen ploča.

Kralj Aleksandar sa kraljicom Marijom, knezom Pavlom i kneginjom Olgom, stigao je na "Dubrovnik" oko 19:20, 05. oktobra, tu noc su prespavali na brodu. Ujutru 06. oktobra oko 09:20, krenuli su automobilom za manastir Savinu. U 10:30 "Dubrovnik" je zaplovio ka Marselju. Podaci su iz izvestaja komandanta "Dubrovnika".

Са задовољством сам прочитао неке старе постове на овој теми, па бих желео да допуним две ствари по питању краљеве униформе. Двороги адмиралски шешир који је носио је био популаран део свечаних морнаричких униформи тог времена. Ево га на глави британског принца Алберта (касније краљ Џорџ VI):
[attachment=1]
на овој фотографији, принц Алберт носи фрак (капут са ”реповима” који је краћи напред, tailcoat). Капут који је био део свечане југословенске униформе, и који је краљ Александар носио у Марсеју није био фрак него дужи капут (редингот) и не треба га мешати са фраком.

Bravo, Borko!
Ujedno, dobro nam došao na Palubu!

Zahvaljujem, bolje vas nasao, postovane kolege sa "Palube".

Атентат у Марсељу 1934.
https://www.youtube.com/watch?v=p4HOu8XpJ3I

На филму се јасно види да је Александар, иначе за оно време прилично висок (око 180цм) изгледао веома нездраво. Имао је нешто око или мало преко 50 килограма! У свом чланку из 2013. сам навео да се сумњало на онколошки малигнитет. Не би још дуго живео и да га нису убили.  А о ономе "Чувајте ми Југославију", памтим речи краљевог ађутанта, саопштене моме оцу, тада кадету Академије - "Ма, која Југославија, рекао је - Уби ме усташа, пиз** му материна". Александар је био познат по "масном речнику".

Nisam do sada dobro ispratio: koji su brodovi bili u pratnji razarača Ddubrovnik, tokom posete kralja Francuskoj?
Nije valjda Dubrovnik pošao sa kraljevskom porodicom sam, na tako dalek put?

Moje razmišljanje: francuzi nam već dugi niz godina pokazuju i dokazuju da nas ne vole ... a mi se kunemo u francusko - srpsko prijateljstvp. Poslednje izjave francuskog predsednika dovoljno govore o tome.

Kao što svi znamo, politika je kurva. U politici nema ljubavi, samo interes, bilo i ostaće...onda,sada i u buduće. Sasvim druga stvar je vojno naređenje i uvek je važno da naredbu podčinjeni doživi i emotivno. Zato je i postojalo uzajamno razumevanje srpske i francuske vojske,zatim poštovanje prema Francuskoj zbog lečenja, rehabilitacije i pomoći s njihove strane.Zatim kasnija medijska i svaka druga podrška i zahvalnost za te postupke. Istoriju pišu pobednici a narod je guta.Ta pomoć je naravno bila uslovljena političkim dogovorom velikih.Obični ljudi su bili upućeni jedni na druge, narod kao svaki drugi narod. Politika nema veze s tim , svima nam je to jasno.

У близини Марсеја југословенски Дубровник (пловио је сам, јер другог репрезентативног брода није било), дочекао је дивизион разарача - Forbin, Trombe, Mistral, Chevalier paul, Gerfault i Vauquelin. У луци Марсеја придружиле су се  крстарице Colbert и Foch. После убиства краља,  Дубровник су испратиле крстарице Duquesne и Colbert, разарачи Vautour i Gerfault. Кроз Месински теснац и до Јадрана Дубровник су пратили италијанска крстарица Alberto di Giussano и дивизион разарача.
Извор. Мој чланак о "Дубровнику", Весник Војног музеја бр.39, 2012. год, стр< 215-227. Постављено скенирано на "Палуби" у теми о "Дубровнику". "Дубровник" је често коришћен за међународне посете краљевске породице, па је добио надимак "краљевски кочијаши".

Заправо, "Дубровник" је у сврху превоза Краља Александра службено коришћен само два пута: у серији посета 1933. године и у посети Француској 1934. године.
Наравно, иза овога стоји политика. Жеља Краља Александра била је да покаже свим државама, на првом месту Италији, да Јадран припада Југославији, па је један врстан контра-торпиљер одлично послужио за то чим је стављен у службу ЈКМ.

Иначе, што се "Дубровника" тиче, ови снимци из видеа су одлични. Ја мислим да је "Дубровник" снимљен само 1933. при посети Турској и 1934. када је долазио у Марсељ,одлазио из Марсеља и када је долазио у Сплит. До сада нисам нашао видео-снимке настале после 1934. године, само слике.

Kraljev konj u pogrebnoj koloni, raskrsnica kod "Londona", fotografija Vlade Benćića:

[attachment=1]

Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
FacebookTwitterGoogle+LinkedInVkontakteOdnoklassnikiViberWhatsApp

ЗБОГ ПЕСМЕ “ПОГРЕБ ДВА РАБА” ОБЈАВЉЕНЕ У “НОВОМ БЕОГРАДСКОМ ДНЕВНИКУ” 1887. ГОДИНЕ БРАНИСЛАВ НУШИЋ ОСУЂЕН ЈЕ НА ДВЕ ГОДИНЕ СТРОГОГ ЗАТВОРА. УПРАВНИК ПОЖАРЕВАЧКОГ ЗАТВОРА БИО ЈЕ ПО ЗЛУ ЧУВЕНИ ИЛИЈА ВЛАХ. КАДА ЈЕ ПРОЧИТАО ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ НУШИЋ ОСУЂЕН, РЕШИО ЈЕ МЛАДОГ БУНТОВНИКА ДА ДОВЕДЕ У РЕД, ПА МУ ЈЕ ЗАБРАНИО ДА ПИШЕ, ДА ЛОЖИ ПЕЋ У САМИЦИ И ДА ЧИТА КЊИГЕ И НОВИНЕ.

Бранислав Нушић је издржавао двогодишњу казну у пожаревачком затвору због песме „Два раба“

Тачно тридесет година после чувених судских процеса Флоберу и Бодлеру, један наш писац је осуђен због свог књижевног дела. Једна песма објављена у „Новом београдском дневнику“ 1887. донела је две године робије њеном аутору Браниславу Нушићу.

Инспирација за ову песму биле су две сахране – мајке пуковника Драгутина Франасовића и мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд, али без краља и владе.

Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.

Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара.

Нушић је написао песму „Два раба“ и објавио је у „Новом београдском дневнику“.

ПОГРЕБ ДВА РАБА

Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.

Песма је изазвала сензацију и смех у београдској чаршији. Издање „Дневника“ је било разграбљено. Читали су га групно за кафанским столовима, по троје-четворо на угловима улица, у редакцијама опозиционих и владиних новина. Све што је било писмено у тадашњем Београду смејало се Нушићевим стиховима. Само њиховом аутору, младом писцу почетнику није било до смеха. Краљ Милан је био увређен и Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“.


 
Првостепени суд, под председништвом судије Христића, осудио је младог писца на два месеца затвора. Кад је краљ Милан чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Судство је своју независност доказало повисивши казну на две године робије. Младог писца су ухапсили и послали у пожаревачки затвор.

БИБЛИЈА ЈЕДИНА ЛЕКТИРА
Наш велики комедиограф Бранислав Нушић шетао се у затворском дворишту заједно са убицама, лоповима и коцкарима. То је било занимљиво искуство за једног писца. После ових шетњи, добијао је као једину лектиру Библију, чије је странице тако добро проучио, како је касније причао, да је могао да држи црквене проповеди.
Ту почиње његова двогодишња авантура, која се завршила како писцу и приличи, књижевним делом. Наиме, Нушић је у затвору написао своју познату комедију „Протекција“. Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну. Сместили су га у самицу и ставили под строги надзор.

Управник затвора био је по злу чувени Илија Влах. Прочитавши Нушићеву пресуду, решио је да младог бунтовника доведе у ред – забранио му је да пише, да ложи пећ у самици, да чита књиге и новине.


 
Нушић је причао да је по цео дан млео кафу, кувао је, правио цигарете и крпио свој стари капут. И тако су му изолованом од света текли бескрајни, празни тамнички дани. Желео је да их испуни писањем, али је строги бркати Илија Влах био неумољив. Ипак, после абдикције краља Милана, Нушић је покушао да добије боље услове. Отишао је код управника затвора и замолио га за дозволу да повремено пише.

„Боље је за тебе младићу да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама“, саветовао га је Илија Влах.

После оваквог „мудрог савета“, Нушић је решио да насамари управника. Његова рођака Марина, некада удата за његовог ујака, била је у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, писац је решио да напише писмо министру Герићу, ословивши га са „драги рођаче“. Писмо је изгледало овако:


 
„Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић“!

Следећег дана управник затвора је дошао у самицу у којој је чамио будући велики комедиограф. Уз смешак је срдачно рекао: „Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу.“


 
Наравно, Нушић је добио дозволу да пише и много боље услове у затвору.

Док је Бранислав Нушић робијао, његов отац Ђорђе Нуша покушавао је да га ослободи издржавања казне. Писао је и писмо пуковнику Франасовићу, молећи га да опрости његовом сину и избави га из затвора. Пуковник је прочитао писмо са пуно разумевања и одговорио је:

„Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сада да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида када год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу Владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник.“

Следеће писмо трговац Ђорђе Нуша је упутио лично краљу Милану, прилажући писмо пуковника Франасовића.

„Његовом величанству Краљу Милану

Ваше величанство, племенити господару, уста су ми нема, а речи немоћне да изразе оно што осећа срце једног оца, који лежи пред ногама Вашег величанства и моли милост за свог осуђеног сина. Из мојих груди у овом тренутку, отима се само једна реч: Милост племенити Краљу.“

Драма РТС-а – Цветови зла – погреб два раба ; Режија: Бранко Митић; Главне улоге – Тихомир Станић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Никола Вујовић:


 

Извор: Вечерње новости

Препоручујемо вам и текст Ненада Благојевића: „Нису српска деца постала бабе“ у којем је изнето поређење са нашим односом према херојима данас:

Интересно онаа што е за овој атентат е тоа дека освен што е убиен караџорџе и францускиот министер за надворешни работи  исто така е ранет францускиот генерал Alphonse Joseph Georges кој бил главен на тогашниот францускиот генералштаб . Се изгледа идејата била ако во случај франција воено регира  поради вракањето на сарската област .Едноставно  германците со Атенатот од 1934 год ги тргнаја двата најголемите противници за повторното воскреснување на германскиот имперализам.Бидејки со убиството  во Марсеј се уби и Малата Атаната која можеше и те како да ги спречи германските планови за централна европа.

https://youtu.be/xKVgm-sIbr0

https://youtu.be/mfSa1Rmx_eY

https://youtu.be/flJUuyxPjQE

https://youtu.be/m2la1LkWqtM

https://youtu.be/TXA6BQyc2Os

https://youtu.be/VMNLVmy0e_w

Iz porodičnog albuma

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Koji su ovo u suknjama?  :o

poz.

Грчки евзони! Са све помпонима на обући.

То и пише на полеђини фотографије...

Марсеј

[attachment=1]


Кнез Павле на Главној железничкој станици у Београду, дочекао је Петра II, Краљицу Марију и Краљицу мајку Марију . Иза је у униформи пуковника ЈВ краљ Карол II. До њега су Џорџ, војвода од Кента, а лево кнегиња Олга и провирује кнез Арсен иза Маријиног вела.

[attachment=2]


Тренутак пре испловљавања "Дубровника" из Марсеља.

[attachment=3]



На излазу из марсељске луке. Види се да је застава спуштена на пола копља.

[attachment=4]


"Дубровник" упловљава у Сплит.

[attachment=5]



"Дубровник" у Сплиту, а иза њега дивизија британских разарача који су претходно допловили да одају пошту блаженопочившем краљу.

[attachment=6]


Подизање ковчега с телом блажеопочившег краља на палубу брода. Одлично се виде торпедни апарати и повишено постоље с великим двоцевним ПА топом Шкода 83,5 mm на месту кога је по оригиналним захтевима Краљевска морнарица хтела да буде лансирна рампа за хидроавион."Краљевски брод Дубровник", како му је гласио званичан назив,био је тада и за пуних 10 година, најбоље наоружан разарач на свету.

Стручњаци компаније "Јароу" из Глазгова која га је и градила су на њему применили неке техничке иновације које су се тада први пут јавиле код британских разарача те је као такав представљао прототип за изградњу будућих британских великих разарача класе "Трајб". Пољаци су потом с Британцима закључили уговор о изградњи својих великих разарача грађених по узору на "Дубровник" (чувени разарачи класе "Гром").

Разлог зашто је "Дубровник" имао проблема са стабилитетом јесу југословенски специфични захтеви; по оригиналним захтевима наша Краљевска морнарица је хтела да разарач буде наоружан с 5 великих Шкодиних топова 140 mm и да брод има чак и лансирну рампу за хидроавион (што је у то време било веома неуобичајено), а сама 4 топа са штитовима су била веома тешка и реметили стабилитет брода.

Зато се од петог топа и лансирне рампе и одустало, те је место рампе уграђен у Боки велики двоцевни топ Шкода 83,5 mm; зато се и у првом периоду од 1933. до средине 1934. на сликама види да на постољу које је било предвиђено за рампу нема ничега. А најзанимљивији су управо велики топови Шкода 140 mm; не само да се фабрика Шкода на тај начин вратила у свет бродских топова већ је и тај калибар одступао од предвиђеног за разараче (по Вашингтонском поморском споразуму разарачи су имали калибар до 130 mm, а преко тога је био предвиђен за лаке крстарице) те се на снимцима о краљевој посети Француској и његовом убиству може чути како је краљ у Марсељ допловио "лаком крстарицом" "Дубровник". Иако је имао проблем са стабилитетом и још неке техничке проблеме, "Дубровник" је до половине Другог светског рата (када су се појавили и модернији разарачи) био један од најсавременијих разарача оног времена.

[attachment=7]

Председник Београдске општине г. Коста Главинић подноси со и хлеб престолонаследнику Александру приликом његовог уласка у Београд 9. новембра 1918. год. (Уметнички рад проф. г. Ивана Тишова.)
Слике Ивана Тишова Проглашење Краљевине СХС и Дочек престолонаследника Александра, које је сликар потписао ћирилицом и латиницом, биле су зазидане (прекривене гипсаним зидом) у Скупштини Србије од 1948. па до 2005. године.

[attachment=1]

Њ. Њ. В. В. Kраљ Борис Клеменс Роберт Марија Пиус Лудвиг Станислаус Ксавер и Краљ Александар Карађорђевић на Опленцу 1933. године.


[attachment=1]

Више о разарачу "Дубровник" можете прочитати на "Палуби" у мом скенираном чланку, иначе објављеном 2012. у "Веснику Војног музеја".

U Marsejskom atentatu na Kralja Aleksandra Karađorđevića pouzdano znamo samo izvršioce. O nalogodavcima se i danas nagađa. Ključna arhivska građa ostaje nedostupna. Varljive beleške savremenika nastajale su, uglavnom, u propagandnim sukobima 20. veka.

Uprkos svemu, Marsejski atentat ne prestaje da privlači pažnju istraživača. Ivan Miladinović je, u knjizi koja je pred čitaocem, sakupio činjenice i ponudio intepretacije. Iskusni novinar i pripovedač dao je ovoj nesvakidašnjoj povesti filmsku, scenarističku, književnu formu. Zahvaljujući tome, uprkos izmaglicama burnog, nesvakidašnjeg veka koji nas deli od tog vremena, čitalac može jasno da vidi likove jugoslovenskog kralja, njegovih ministara i obaveštajaca, hrvatskih ustaša, bugarskih VMRO-vaca, čikaških mafijaša, agenata Abvera i NKVD-a, vlasnika beogradskih klubova i njihovih tajanstvenih pratilja, francuskih diplomata i policajaca.

I u knjizi Ivana Milutinovića on (Kralj Aleksandar) se, u svojim poslednjim godinama, ukazuje kao izuzetna, snažna istorijska pojava. Svest o potrebi prostorno i demografski male srpske države da se odbrani od samovolje i neprijateljstva velikih sila stvorila je Jugoslaviju. Kralje Aleksandar je, potom, nastavio putem regionalnog povezivanja u Malu Antantu i Balkanski Pakt. Išao je putem kneza Mihaila Obrenovića i doživeo njegovu sudbinu. Parola "Balkan balkanskim narodima" nikada nije godila ušima velikih sila.

Recenzija Miloša Kovića o knjizi Ivana Milutinovića: "Kad govori mrtav kralj", Politička pozadina atentata na kralja Aleksandra I Karađorđevića u svetlu novih i starih činjenica.

Knjiga je izašla iz štampe 2019. godine u izdanju NID "Kompanija Novosti" AD i knjižare "Jasen"

[attachment=2]

Детаљ са сахране.


[attachment=1]

Краљ Александар и Луј Барту у Београду 1934. године.


[attachment=1]

Како нема друге теме о Александру Карађорђеввићу онда ћу овде поставити наредну фотографију.
Александар је као и његов брат Ђорђе са 16. година псотао војник. Александар је био војник у 1. чети 3. батаљона 6. пука који је раније назван његовим именом. У војску је ступио насвој 16. рођенда. Фотографија је објављена у Београдским општинским новинама 1931. годиен поводом 10 година на престолу. Уочљиво је да Александар има неко оддликовање и ја претпостављам д аје реч о Карађорђевој звезди без мачева која је установљена 1904. а коју су чланови краљевсек породице добијали по аутоматизму.

[attachment=1]

Не знам како је он тада служио војску, односно обављао војничке дужности. Вероватно је само прошао основну обуку али не верујем да је боравио стално у касарни и радио све као и остали војници.

Историчари ће рећи своје а ја ћу указати на неке детаље из помрачине(као што сам у представљању члановима форума и најавио помрачина је предмет мог интересовања јер су догађаји на светлу дана углавном резултат договор у мраку)Александар је био масон,то данас више нико озбиљан  не оспорава.Након његовог убиства краљица Марија је одбила да прими саучешће једног члана владе(виђеног масона) речима"Ви сте га и убили".Да се спрема атентат није било непознато,одбио је да му навуку панцирну кошуљу која би му вероватно сачувала живот том приликом.Да ли је то био чин храбрости или фатализма(знао је да су му због рака у завршној фази дани избројани,имао је само 47-49кг када је убијен) остаће непознато.Обезбеђење је рађено тако да је указало на трасу којом ће проћи али је било сасвим недовољно да га и заштити,толико су били ретко распоређени полицајци.По томе умногоме личи на атентат у Сарајеву.Ако неко и даље мисли да је цео догађај био само дело шачице приглупих пуцача нека обрати пажњу на смрт Луја Бартуа.Наиме,Барту је умро од нестручно указане помоћи приликом санирања релативно лаке ране(смрт у присуству спасилаца-као нпр.смрт Робина Кука,смрт македноског председника након пада авиона у Херцеговини,смрт Клинтоновог саветника Брауна,тачније речено женског "flight atendanta"која је жива дочекала "спасиоце" и сама ушла у хеликоптер а у Сплит стигла мртва и сломљеног врата.Њен отац је донедавно имао блог посвећен њој на којем је покушавао да се избори за истину али тог блога одавно више нема на интернету,ја га више не налазим)а контролор лета на аеродрому Ћилипи је ускоро починио самоубиство,вероватно  уз помоћ "саучесника".Елем,мој закључак је да Александар и Барту нису могли живи дочекати сутрашњи дан све и да су имали 7 живота.Сви говоримо о Марсељском атентату али на Александра је џабе трошена муниција док је Барту изгледао више него живахно за своје године и нимало склон смрти.Обратите пажњу на Бартуа.

Вероватно да је повремено био у јединици. Наиме када је Александар Обреновић служио војни рок у 7. пуку постоје службена саопштења о његовом одсуству због путовања са краљевском породицом. Не верујем ни да је код Карађорђевића било другачије. Иначе на сваких 6 месеци су добијали чин тако да је после две године, колико је званично трајао рок излазио као потпоручник. Верујем да су више били у униформи и да су већа знања стекли него данашњи председници, министри, саветници, посланици и остали.

 MOJE MIŠLJENJE :
 
 Ničega od događanja devedesetih ne bi bilo da njemu nije zinulo dupe da pravi kraljevinu . Da je Srbija , kao pobednica rata uzela teritorije koje joj pripadaju demografski ??? Ničega ne bi bilo posle .

@kilezr. Многобројни писци бавили су се српском историјом, и све је било како је било и шта је било, али вајде од тога није било, а било је тако да је трагедија српства увек постојала.
Чињеница је, да су Срби у идеји о обнављању српске државе и уједињењу јужних Словена, били јединствени и сложни. Та идеја прерасла је у фанатизам и завет: Уједињење или смрт.
Год. 1914. Александар је био регент и врховни заповедник српске војске и није се мешао у политику. Србија је била строго уставна монархија. Ратне циљеве формулисала је српска Влада, односно Никола Пашић, чија је улога у креирању политике српске државе била одлучујућа. Поменимо и то, да су на програму стварања Југославије,  заједно са Пашићем, радили српски интелектуалци, чланови Српске краљевске академије (Јован Цвијић, Александар Белић, Слободан Јовановић, Станоје Станојевић и др.), и да је, поводом тим, Милорад Драшковић саставио декларацију, према којој је Народна скупштина у Нишу (новембрa 1914. год.) прокламовала уједињење свих јужних Словена.

Сплит, 9. октобара 1939. године.
Комеморативни скуп у спомен поч. краља Александра.

[attachment=1]

Prvo ne mislim da je prikladan naslov ovog posta. Malo je nespretno izabran, nije pogibija (nije poginuo u borbi) , nego je ubistvo, atentat, (planirano i izvrseno).

Drugo ako smijem da dodam i citiram Dobricu Ćosića, ratnog druga moga pokojnog oca:

"Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno", rekao je Dobrica Ćosić opisujući povijest, sadašnjost, a kako se čini i budućnost srpske politike."

Meni se jako svidja, privatno misljenje.

Tema je započeta na osnovu rada našeg poznatog istoričara Staniše Vlahovića - Pogibija Kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine i menjati naziv teme nema smisla.
Sa druge strane, ljudi poginu i u saobraćajnoj nesreći, kada je "onaj drugi" vozač krivac.

Ovaj citat Dobrice Ćosića nema veze sa ovom temom i ne znam razlog što si ga ovde postavio. Zna se ko stalno ponavlja ovu njegovu "mudroliju" (u nedostatku "pametnije" kvalifikacije). Takođe moje privatno mišljenje.

Са историјске сцене силази једно велико име:СРБИЈА !!!

@JASON

Postoji čak na forumu zaseban topic o ispraćaju u Splitu, kod ovakvih skupova mi je uvijek zanimljivo kako kod idućeg ispraćaja/dočeka velikih vođa svi negiraju da su bili na prethodnima.  :angel:

@kubovac već objasnio zašto tako naslovih temu. Uzgred nisi je ni pročitao od početka kao ni neki drugi "diskutanti" ..
Lutati po internetu i uzimati zdravo za gotovo napisano  a knjige ne čitati ,odlika je stepena intelekta.

Taj navodni Ćosićev citat, obilato se koristi u muslimanskim i hrvatskim medijima, politici, internet debatama ili običnim prepirkama, itd.

Gluvi i slepi srbofobi, u trci čija će pljuvačka dalje dobaciti, ne shvataju da ovo nije Ćosićeva analiza duha srpske nacije več deo iz njegovog romana "Deobe" (1961).Dakle, književni izražaj, a ne naučni sud o jednom narodu.

Roman govori o srpskom odnosno četničko-partizanskom sukobu i zapravo je metafora o podelama u istoriji i tradiciji.Pored ovoga citat je izvađen iz konteksta
Potraži knjigu i pročitaj ...

Kada se u srpskom jeziku govori o pogibiji  , u ovom slučaju vladara, misli se na nevinu žrtvu i tragičnu sudbinu. Zbog polemika iznad , namerno postavljam ovakvu analizu i viđenje . Verujem da su mnogi već upoznati. Ovde su naravno nebitne upadice voditelja emisije već izjava istoričara.

https://youtu.be/XOkbmAM4LuE

Uredništvo je bilo primorano da nekoliko poruka više sagovornika obriše sa ove teme prethodnih dana. Skrećem pažnju svima da se tema ne koristi za diskusije o ratnim događajima na prostoru bivše Jugoslavije.

Global moderator Kubovac

Као што је Кубовац рекао, ову тему не треба претварати у расправу о ратовима деведесетих. Од 1918. па до 1990. је прошло више од 70 година и догодило се пуно ствари. Сваки од тих догађаја је на неки начин био историјска прекретница, као у осталом и догађаји пре тога.

Регент Александар је већ имао краљевину, није морао да је ствара. Друго, шта су биле територије које су Србији припадале демографски, односно шта је то што је одређивало демографску припадност српском народу? У то доба је била веома заступљена теорија о троименом народу, а то није била измишљотина регента Александра и Николе Пашића. Југославенска академија знаности и умјетности је основана 1861, непуних 60 година пре Краљевине СХС. Бечки књижевни договор о заједничком језику је још старији (1850). Илирски покрет је почео око 1830, да би већ 1843. Аустрија забранила покрет. Тада је постало ”политички коректно” да се православни називају Србима, а римокатолици Хрватима. До тада смо за Беч сви били Илири, и повеље српским патријарсима су биле илирске повеље.

У неким другим околностима, вероватно би цео процес уједињења ишао спорије. Проблем је био то су западне границе тог словенског простора биле угрожене напредовањем Италијана. Свима се журило. Италија је показивала амбиције да окупира и подручја која јој нису обећана Лондонским уговором.

Коме је Александар требао да верује, када је у питању демографија?

Хајде да узмемо за пример догађаје у Загребу, након проглашења уједињења, када је дошло до пуцњаве (тзв. ”Просиначке жртве”). Са једне стране су били домобрани бивших хрватских пуковнија, као противници уједињења. Са друге стране су били морнари из Далмације. Ко је од њих био аутентичан представник хрватског народа? Можда није лоше споменути да је бирачко право у јужђнословенским земљама у Аустроугарској имало свега 3% становништва. (У Краљевини Србији је и поред имовинских рестрикција тај број био десетак пута већи.) Кога је, дакле, Александар требао да слуша у моментима када је сваки минут био драгоцен?

Kako je @Kubovac napisao, najbolje da se vratimo postovima u skladu sa naslovom teme.

Sve ovo Vaše (@Kilezr i @fazan) je "šta bi bilo da je bilo", dakle nagađanja i pretpostavke bez ikakvog realnog osnova.

[attachment=1]

Терористи, које помаже мађарска влада, вежбају се на Јанка Пусти.
Цртеж холандског сликара, објављен у париском Матену (Le Matain) 21. октобра 1934.