PALUBA

Kada je 1912 poceo Prvi balkanski rat, 23-godišnja Milunka Savić je odsekla kike, na glavu stavila šajkaču, obukla muške čakšire i seljački koporan i krenula u Beograd. U dobrovoljce se upisala kao Milun i već na Bregalnici dobila prvu medalju za hrabrost.

A kada su joj posle prvog ranjavanja otkopčali koporan i videli da je žensko, povratka više nije bilo. Do kraja rata srpska Jovanka Orleanka, kako su je prozvali, postala je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu "mirno" svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

PREŽIVELA DEVET RANA

Na objavu mobilizacije za rat protiv Turske 1912. prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca, među njima i Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Dejan Stankov, sin Milunkine ćerke jedinice Milene, kaže da se njegova baka prerušila u muško kako bi od mobilizacije zaštitila rođenog brata.

U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestvovala je u borbama oko Skadra i u Bregalničkoj bici. Kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, naročito se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Preživela je devet ranjavanja, najteže 1915. kada je preneta kroz Albaniju do Krfa, a potom u Bizertu gde se oporavila, ponovo stala u prve borbene redove i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Dobitnik je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve legije časti, srebrne i zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, engleskog ordena Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca... I sve ih je stekla s oružjem, odbivši 1914. predlog vojvode Radomira Putnika da rat provede kao bolničarka.

KONJAK ZA NAREDNIKA

Između dva svetska rata Milunku Savić su poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih. Na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, a na njenim grudima blistao je niz najviših odlikovanja.

- Poznavala je Arčibalda Rajsa, Floru Sens, generale Geprata, D’Eperea... Iako bez škole, govorila je i pisala engleski i francuski, ne naročito, ali dovoljno dobro da ravnopravno komunicira sa saborcima, pa i da se s njima dopisuje - kaže Dejan Stankov.

O divljenju koje je ova izuzetna žena izazivala, posebno kod muškaraca "od oružja", svedoči i nekoliko anegdota. Na jednom svečanom prijemu Milunki je prišao pukovnik školovan na Vest Pointu i upitao:

"Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Ja sam se borio u Drugom svetskom ratu, ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!"

Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam - narednik."

A tokom svečanosti u Solunu, na provociranje francuskih oficira može li da baci bombu deset koraka, Milunka je uzela flašu konjaka težine dve ručne bombe i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg konjaka. Piće nije odbila, ali jeste ponudu da se preseli u Francusku i dobije njihovu vojnu penziju. I ostala je u Srbiji.



"LJUBAV" S KOMUNISTIMA

Udala se za siromašnog poštanskog službenika, ali je veoma brzo ostala udovica pa je sama radila i školovala decu - ćerku Milenu i tri usvojene ćerke Milku, Višnju i Zorku. Poziv ratnika zamenila je brigom za mlade. Kroz njenu skromnu kuću na Voždovcu prošlo je više od tridesetoro dece koje je odškolovala i izvela na put.

- Bila je jako vredna. Šila je vojne uniforme, čistila u Hipotekarnoj banci, radila još nekoliko poslova. Skromna i dostojanstvena, nikad se nije žalila. Bez ičije pomoći borila se i uspevala da zaradi dovoljno za sve - seća se Dejan Stankov.

On kaže da nisu tačne priče kako su Milunku proganjali komunisti. Ali istina je da ih ona nije volela, niti su oni nju uvažavali. Okupirana izgradnjom novog društva posleratna vlast je Milunku Savić "nagradila" ordenom zaboravljenog heroja. Deca su otišla, a s ostarelom i obolelom Milunkom ostala je da živi samo usvojena ćerka Zorka.



VAJAR BEZ MODELA

A onda, neočekivano, Skupština Beograda je 1972. Milunki Savić dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Neki kažu na inicijativu Peka Dapčevića, ali Dejan Stankov u to ne veruje i tvrdi da je za dodelu stana njegovoj baki najzaslužniji tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić.

- Uvek bi se našao neko ko bi pokušao da se okoristi imenom moje bake i uspomenama na nju. Tako je bilo i 1996. kada su joj podigli spomenik u Jošaničkoj banji. Tadašnji premijer Mirko Marjanović iskoristio je događaj za svoju ličnu promociju, a vajar Ljubiša Mančić uopšte nije konsultovao familiju pa je napravio spomenik koji je baš i ne liči na baba Milunku - kaže Stankov.

U novom stanu Milunka Savić je poživela oko godinu dana. Umrla je oktobra 1973, a sahranjena je u aleji velikana na Novom groblju, uz najviše državne i vojne počasti. Nepravda je time delimično ispravljena, ali bruka nije prestala. Kada je na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulica Milunke Savić, postavljana spomen-ploča, porodica o tome uopšte nije bila obaveštena. Tako se Srbija seća svojih heroja.

Branislav Krivokapić

Mislim da ova hrabra žena kojoj se divi ceo svet i čije ime se nalazi na svim svetskim popisima znamenitih žena - ratnika, zaslužuje još malo pažnje.

[attachment=1]
U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima.
Dobila je mnoga, i najviša odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

[attachment=2]

Interesantna je priča kako je uopšte uspela kao devojka da se prijavi u dobrovoljce Srpske vojske:

Jednostavno: želela je u rat! Ali kako? Znala je da je neće tek tako primiti. Dosetila se: odsekla je kosu, natukla šajkaču, obukla čakšire i koporan, pa zapucala u Beograd. Stala ispred brkatog narednika koji je upisivao dobrovoljce. Kolebala se između dva imena: Milun i Milutin? More, svejedno, samo da me prime.

- Hoću pušku! - rekla je promuklim glasom.

I dobila je. To je bilo 1912. godine. Ali kasno se javila: tek što je njena dobrovoljačka jedinica stigla na front - rat je bio završen. Turske vojske više nije bilo, proterana je iz Makedonije, sa Kosova, iz Sandžaka... Jedino se još držala u jakim utvrđenima Skadra, ali je i tamo bila opsednuta - svakog dana se očekivao pad ove tvrđave... Bila je i u ovoj opsadi i proslavila se kao bombaš...

U junu 1913. godine izbi iznenada rat s Bugarima. I opet samo nekoliko dana. Bugari su poraženi na Bregalnici. Molili su za mir...

[attachment=1]
I tih nekoliko dana bilo je dovoljno da se Milunka Savić proslavi. Dobila je kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost.

Jednog dana, u julu 1914. puče vest da je moćna crno-žuta monarhija objavila rat Srbiji. Milunka se nadala da će dobiti ratni raspored. Nisu je pozvali, ali ni ona nije dugo čekala. Znala je da ovaj rat neće biti kao onaj s Turcima ili s Bugarima. Pa ipak nije ustuknula. Ne zna da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Zna samo da general nije hteo ni da je sasluša:

- Kući! - rekao je.

Nije imala priliku da mu kaže da neće kući, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje s Bugarima, da ima medalju za hrabrost... Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande vojvodi Radomiru Putniku.

- Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo! - rekla je odlučno, u jednom dahu.

Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu ali odlučnu devojku, blago reče:

- Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - rekao je stari vojvoda, računajući da će se mlada devojka predomisliti i otići kući.
- Ostaću ovde i čekati vašu odluku! - rekla je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Putnik reče da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime. Njena želja je izazvala smeh starijih komnadanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Voja Tankosić:

- Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra...

Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. Njen pogled je govorio više od ma koje reči.

- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe...

Njeno sećanje:

- Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost...

Od tog časa više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja.

U Prvom svetskom ratu se Milunka Savić naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Premda je prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine teško ranjena, ona je, preneta kroz Albaniju, dospela na Krf i, posle lečenja i oporavka u Bizerti, ponovo staje u prve borbene redove srpske vojske, u kojoj se i danas ističe hrabrošću. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika... Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva Francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić".

[attachment=1]
Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom, ruskim ordenom Svetog Djordja, najvišom medaljom za hrabrost Engleske Svetog Mihajla Prvog reda i drugim.

Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja.

Prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d'Epere, komandant Solunskog fronta.

Epilog:

Kako to u ovim krajevima često biva, nakon Prvog svetskog rata, zanemarena i od svih napuštena, penziju je radeći 20 godina kao pomoćna radnica stekla u Državnoj hipotekarnoj banci.

Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju na koju je imala pravo kao nosilac najviših francuskih odlikovanja. Francuzi nisu zaboravili njena herojska dela.

Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge. Za vreme Drugog svetskog rata 10 meseci je bila zatočena u logoru Banjica. Prethodno je pred svoje tri kćerke bila teško pretučena. Posle rata ona  pada u potpuni zaborav, definitivno se smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica. Teško je naći još neku državu u kojoj bi ratni heroj, toliko puta odlikovan i ranjavan bio tako brzo zaboravljen...

Izvori: Wikipedia, www.pravoslavlje, razni sajtovi i knjige

Милунка Савић - девет рана, 12 одликовања и један заборав

IZVOR: http://www.vostok.rs

Тридесеторо туђе дjеце ишколовала је о свом трошку жена пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови...

То је жена са највише одликовања у историји ратовања, Милунка Савић српска хероина, која се тачно прије 100 година, када су трубе означиле мобилизацију и када је почео Први Балкански рат, пријавила као добровољац у српску војску. Да би спасла брата јединца од мобилизације Милунка се пријавила војној команди под именом Милун Савић.

Милунка је учествовала у опсади Скадра, у бици на Брегалници гдје је први пут рањена и гдје је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звијездом. Након тога рађале су се нове битке, нове ране и нова херојства Милунке Савић која је 7 година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година Милунка је 9 пута рањена, 12 пута одликована, а по завршетку рата доживјела је судбину као и многи српски хероји.

Добила је посао чистачице у Хипотекарној банци, а стан је добила тек двије године прије смрти. Умрла је октобра 1973.године у 84.години живота. Иза ње је остало 30-оро дјеце које је извела на пут, херојство, бројна одликовања, бесконачна тишина која позива на стид.
 

http://www.youtube.com/watch?v=cWUL51-8BzM

Verovatno je postojanje dece sprečilo da po okupaciji 1941 opet ne uzme pušku i bombe u ruke i ne ode u šumu da tuče neprijatelja.
Drugo ne bih ni mogao da zamislim od nekog njenog temperamenta.Pravi junak i heroj.Hrabrija i odvažnija od mnogih "junaka".
Nije mi jasno samo epizoda sa Banjicom.
Da li je kvislinška vlast preventivno utamničila na "Banjici" ili je javno protestvovala protiv okupacije?
Taj deo mi je zanimljiv i nepoznat.
Ako neko zna više neka nam kaže.

Милунка Савић, исправљање неправде

Након четрдесет година, посмртни остаци хероине Великог рата Милунке Савић биће пренети у Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Још за живота је била поређена са Јованком Орлеанком и најодликованија је жена у свету, рекао је начелник Војног музеја Иван Мијатовић за РТС.

Посмртни остаци Милунке Савић, хероине из балканских ратова и Првог светског рата која се борила у српској војсци, биће пренети у недељу у Алеју великана на београдском Новом гробљу.

Потпуковник Иван Мијатовић, начелник Војног музеја, каже да је Милунка српска "хероина која је за живота поређена са Јованком Орлеанком".

"Међутим, морало је да прође 40 година од њене смрти да бисмо сутра, на један свечани начин испратили њене посмртне остатке тамо где је заиста и заслужила, у Алеју великана на Новом гробљу", рекао је Мијатовић, гостујући у Дневнику РТС-а.

Милунка Савић је носилац Карађорђеве звезде с мачевима, али и француске Легије части 4. и 5. степена.

"Милунка Савић не само да је пуно одликована, она је и најодликованија жена, према нашим сазнањима, у свету. Носилац је и Обилићеве медаље за храброст, а француски орден легије части, француски ратни крст, говори да је она била цењена као војник", истакао је Мијатовић.

"Ушла је и у ред Витезова легије части и то довољно говори о значају", каже Мијатовић и наглашава да сваки војник који на својим грудима носи једно од таквих одликовања, може са поносом да каже да је то заслужио у рату.

Мијатовић је рекао и да ће време показати зашто Милунка није пре 40 година сахрањена у Алеји великана.

"Сутра, на иницијативу Историјског музеја Србије, и уз помоћ потомака Милунке Савић и уз помоћ Града Београда, Градског завода за заштиту споменика културе, СПЦ, Министарства одбране, и под покровитељством председника Србије, посмртни остаци биће однети тамо где је заслужила", закључио је Мијатовић.

Iako nakon 40 godina, ispravljena je, barem delimično i naknadno, jedna velika nepravda učinjena jednoj od najvećih žena naše istorije.

Milunka Savić na paradi 1930. godine

[attachment=1]

Preuzeto sa Fejsbuka

Tokom manifaestacije "Noć muzeja" ove godine u Šapcu na više lokacija tema je bio Prvi svetski rat, s' obzirom na 100 godina od početka istog kao i samog položaja i stradanja Šapca. U Narodnom muzeju tema je bila "Žene u Prvom svetskom ratu u Srbiji" i naravno to nije moglo proći bez pomena naše heroine Milunke Savić. Evo slika (jedna ali kropovana da se lakše pročita) da svedoče kako se Srbija uvek loše ophodila prema svojim herojima, kako pre 100 godina tako i danas. NADNIČARKA i SLUŽITELJKA a i vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti ... zemlja smo čuda!

[attachment=1]

Представљање хероине Милунке Савић

[attachment=1]
У Народном музеју Топлице у четвртак 17. децембра 2015. у 13 сати представљена je књига 'Милунка Савић витез Карађорђеве звезде и Легије части' и приказан филм 'Милунка Савић српска хероина'. Књига, која је дело аутора Видоја Голубовића, Предрага Павловића и Новице Пешића, део je едиције 'Србија у Великом рату'. О књизи je говориo Предраг Павловић, војни историчар. Књига, као и филм, говори о најзначајнијој жени током првог светског рата и осликава њен живот и дело.

[attachment=1]


Preuzeto sa FB stranice Srpska istorija (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/?fref=photo)

U aprilu 1971. godine, novinarka Ljiljana Banićanin posetila je Milunku Savić u njenoj kući na Voždovcu, tom prilikom napisala je reportažu koju će stopirati uredništvo koje je procenilo da je tekst nacionalistički i da veliča srpskog heroja. Članak će biti objavljen dvadeset i četiri godine kasnije, 9. decembra 1995. godine pod naslovom:



Milunka Savić iz Gvozdenog puka


[attachment=1]

Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe – tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena – bombaš, najhrabrija žena – ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja. Sva odeća na njoj je već odavno izgubila boju od dugogo nošenja i pranja. Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem – kako se sunce pomera, tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere. Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi. To dvorište od jedva desetak kvadradnih metara je jedini svet Milunke Savić – iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.

– Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al sam nemoćna, pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi – kaže Milunka Savić.
Kad nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: ‘U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese…’ „
– To su moje ćerke – kaže Milunka.

Ona sada živi sa najmlađom ćerkom, četrdesetšestogodišnjom Zorom, koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid. Na drugom komadu hartije piše: ‘Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojinoviću i Aci Petroviću…’

– Jedino me oni još nisu zaboravili – kaže Milunka Savić. – Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.

Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenim kosama, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.

– Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike.
– Evo, mama, ovo si ti, a ovo su tvoji drugovi vojnici – skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.
– Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?
– Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.
– A moje ordenje?
– I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek, pa kaže: ‘Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.
– Za ovu poslednju godinu otkad se ovako obolestih, odneše mi sve i dokumenta i novine gde su o meni pisali. Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je ko da sam umrla kad sam ostala bez svega toga.

U predsoblju je kuhinja – šporet sa čunkovima. To je sav kuhinjski nameštaj. Na zidovima uramljene slike dece.

– To su moji unučići. Imam četiri glavna unučeta i osam od mojih sestara – kaže Milunka.
U maloj ostavi na polici nalazi se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.
– Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje – objašnjava Milunka. – imam dosta i haljina, samo su sve stare.

Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve – tri izbledele haljine i opranu posteljinu.
Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde. Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre par nekoliko godina ta pomoć ukinuta.

– Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: ‘treba li šta da ti pomognem?’ A ja kažem, ‘Evo, okreči mi sobu.’ I sad smo razmestili stvari, ali ne znam kad će da dođe.

Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. „Jabuke i hleb, ili šljive i hleb“, kaže Milunka. Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.
– Poručili su neki ljudi da će doći, pa moram da uredim kuću – kaže Zorka. – Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.

Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena.

 
Nedeljnik

Milunka Savić kakvu noste poznavali Komšinice srpske heroine: Zadirkivali su je francuski vojnici u Solunu, komšija joj je silovao ćerku, a svi su pred njom stajali mirno
N.Dž.   20.01.2018.

Dobro se sećamo naše Milunke. Pamtimo je iz različitih perioda našeg detinjstva i mladosti, jer smo odrastale pored nje, pričaju za "Blic" sestre Gorica Lazić i Zorica Vuković-Vujović, advokati, nekada prve komšinice Milunke Savić na Voždovcu.

Njih dve su osnivači Udruženja Adligat, u okviru kojeg su otvoreni Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja, a organizuju i obilaske grobova velikana, među kojima je i poslednje počivalište Milunke Savić (1890–1973), žene ratnika sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Srpska heroina balkanskih i Prvog svetskog rata, ranjavana je devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali "srpska Jovana Orleanka", a general i predsednik Francuske Šarl de Gol pred njom je stajao u stavu „mirno“. Pa ipak, Milunka Savić je odbila ponudu da se preseli u Francusku. U Srbiji se bavila humanitarnim radom – iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela Koprivnice kod Raške, a troje dece je usvojila.

[attachment=1]

Kada je 1912. godine počeo rat, Milunka je odsekla lepe devojačke pletenice, obula muške čakšire i cokule, stavila šajkaču na glavu i prijavila se u Drinsku diviziju kao Milun Savić. Njen identitet je otkriven tek posle ranjavanja u Bregalničkoj bici 1913. Muški je vojevala punu godinu dana, stekla slavu i zaslužila prvu medalju za hrabrost. Isticala se u svim bitkama u kojima je učestvovala. Tokom Kolubarske bitke dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Milunka Savić je jedina žena kojoj je uručen francuski orden-Ratni krst sa zlatnom palmom, a primila ga je iz ruku komandanta Solunskog fronta, slavnog generala Franše d’ Eperea. Sredinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija izdala je naređenje da se pohvala junaštvu Milunke Savić pročita u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Počast koju je tom prilikom doživela Milunka Savić, srpski narednik, nije ukazana ni jednom oficiru niti generalu. Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka. Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju, a starost je provela u svojoj kući na Voždovcu.

Umrla je pletući

- Kuću je imala tačno iznad nas, bili smo prve komšije. Posećivala nas je često, gotovo svakodnevno. Moja sestra i ja smo barem nekoliko puta nedeljno boravile u njenoj kući i osećale se veoma prijatno. Za nas je ona bila draga komšinica, baka koja nam daje bombone i čokoladne napolitanke i priča čudnovate priče - seća se Zorica Vuković-Vujović.

[attachment=2]

Ona Milunku opisuje kao sedokosu ženu srednjeg rasta, koja je nosila štrikani prsluk, ali je uvek bila dostojanstvenog i ponositog držanja.

- Govor joj je uvek bio oštar, odsečan. Volela je da plete ukrasne vezove za stolove i stolice, džempere, čarape. Bila je pravi majstor u pletenju. Kako je bila siromašna, nije imala vune, pa su joj moji roditelji često poklanjali vunu iz Bosne, a ona im je zauzvrat puno toga što napravi poklanjala. U selu na Ceru, Petkovici, u kojem je odrastao moj otac Živojin Vuković, i danas su na stolicama jastučići sa navlakama koje je isplela Milunka Savić, a na stolovima izvezeni ukrasi i maleni stolnjaci, sa kojima se kao dete igrao moj sestrić Viktor Lazić. Plela je onim velikim iglama, jedna od njenih ćerki mi je rekla da je čak i umrla pletući. Mislim da bi trebalo da odemo u selo i uzmemo te njene radove. Ja ću znati da prepoznam koji su njeni, pa neka budu na stolicama u Adligatovom Muzeju knjige - priča Zorica. Milunka je mnogo volela da radi u bašti i da uzgaja cveće. Posebno se, kaže, radovala kada procvetaju krinovi i georgine.

[attachment=3]

- Kada smo gradili kuću na Voždovcu, Milunka je mojim roditeljima rado pomagala. Tata je o tome često pričao i tu njenu pomoć pamtio do kraja života. Došla bi u naše dvorište, zasukala rukave i radila muški, bolje nego plaćeni radnici. Nosila je cigle i crepove, mešala malter, čak pomagala u zidanju. Mi smo je u znak zahvalnosti često pozivali na ručak. Volela je da skupa obedujemo. Bilo je to vreme oskudice, a ona je brinula o mnogo dece. Hrana je uvek bila problem.

"Uzeću ti brkajliju"

[attachment=4]

- Roditelji moje majke, Dragice Vuković (devojačko Dvorančić) živeli su u jednom malom mestu kod Banjaluke. Milunku smo jednom poveli tamo, a ona se oduševila Bosnom. Posebno je volela mog dedu, Ostoju Dvorančića. Deda Ostoja je bio naočit, gospodstvenog držanja, narodni poslanik predratnog parlamenta, kraljev ratnik, sa pravim vojničkim brkovima, koji je preko glave preturio mnoge nedaće. On i Milunka bi razgovarali, ne preterujem, danima. Milunka se sa mojom bakom Jovankom šalila: „Uzeću ti brkajliju!“ Milunka je bila u Bosni, sada u Republici Srpskoj barem tri ili četiri puta i svaki put ostajala mesec do mesec i po dana. Primali su je kao svoju, smatrali smo je za člana porodice. Deda je bio ponosan što je u našoj kući, a za nas je ona bila samo jedna dobra baka koja nam je draga, iako ume da bude i stroga i nezgodna, uostalom, kao i naši roditelji. Kada bi se vraćala za Beograd iz Bosne, moji baba i deda bi Milunki spakovali mnogo hrane – pasulja, krompira, luka, jabuka, projinog brašna, vune... Na selu je hrane bilo mnogo više nego u gradu - navodi Zorica Vuković-Vujović.

Odgajila i odškolovala 36-oro dece

Pored sveopšte oskudice Milunkin život je bio naročito težak.

- Pored svoje ćerke, Milunka je odgajila tri usvojenice, Milku, dete koje su roditelji napustili na železničkoj stanici u Stalaću, Radmilu – Višnju, sestru od njenih ostarelih ujaka i ujne, i Zorku, sirotu devojku, ometenu u razvoju, iz Dalmacije. Pored ovo četvoro dece, odgajila je ili iškolovala još 32 deteta, što od rodbine i prijatelja, što siročadi! Mi za to nismo znali, o tome nije govorila, viđali smo uglavnom samo njenu ćerku i usvojenice u kući, tek ponekad još nekog. O usvojenicama se tako dobro brinula da sam ja bila ubeđena da su joj to rođene ćerke. Tek mnogo posle Milunkine smrti saznala sam istinu. Sećam se i Babela Ninkova. On je sin glavnokomandujućeg bugarske vojske, koju smo porazili u Prvom svetskom ratu. Protiv te vojske borila se i Milunka i u borbama više puta bila teško ranjena. Posle rata, sin bugarskog generala došao je u Beograd na školovanje, sa preporukom svog oca da potraži srpsku heroinu Milunku Savić! Znao je za njenu hrabrost, za njenu brigu o deci, da je žena od junaštva, ali i čojstva. Zakucao je na njena vrata i zamolio je da mu pomogne dok se ne snađe. Primila ga je u svoj dom kao sina, sve dok nije završio studije. U Milunkinoj kući rodila se i ljubav, pa se on oženio njenom Radmilom – Višnjom - kazuje nekadašnja Milunkina komšinica. Ratna heroina je volela je da im pokazuje slike iz vojske na kojima je mlada i lepa, u vojničkoj uniformi.

- Sada, kada prikazuju njene slike u novinama i na televiziji, ja se živo sećam kako smo mi kao deca upravo te slike gledali u njenim rukama. Nama je bilo teško da poverujemo da je to zaista ona. Na slikama se nalazila devojka, pa još ratnik, a pred nama je stajala skromna baka koju poznajemo otkako znamo za sebe, pa nam se činilo da bakica nije mogla imati nikakve veze sa tim slikama. Nama su njene priče delovale bajkovito, kao da posebno za nas smišlja bajke, koje smo voleli da slušamo. A to su zapravo bile istinite dogodovštine iz ratova! Danas ih se slabo sećam, bili smo deca. Zamislite kako jedna skromna baka desetogodišnjem detetu priča kako je na vrhu nekakve gudure, ni na nebu, ni na zemlji, na Kajmakčalanu, ona lično zarobila čak 25 bugarskih vojnika!

Princ Đorđe je često posećivao

Milunki Savić su u posetu često dolazili stari ratnici.

[attachment=5]

- Sećam se da sam jedanput u njenom dvorištu videla Đorđa Karađorđevića, prestolonaslednika, brata kralja Aleksandra, ubijenog u Marselju. Đorđe je tada živeo u Beogradu. Nisam znala da je to on, nego nam je ona, kasnije, sva ponosna, pričala kako je "princ Đorđe" često posećuje. Nama je i to bilo neverovatno: prinčevi postoje samo u bajkama, Milunkinim bajkama... Milunka je bila šaljivdžija, imala je gromak glas. Volela je da se smeje, ali i da pravi slatko i džem od šljiva, kojima nas je često služila. Bila sam u njenom domu kada se spremala za jednu posetu Francuskoj, sećam se kako je pažljivo birala odlikovanja i odvajala odeću za put. Volela je da na državnim svečanostima oblači narodnu šumadijsku nošnju. Te posete Francuskoj bile su joj najlepši deo života. Toliko je bila srećna što je nisu zaboravili! Pričala nam je kako je sa velikim počastima dočekuju - seća se Zorica. Njena dve godine mlađa sestra Gorica Lazić pamti brojne ratne uspomene koje im je Milunka Savić pričala oz domaći sok i slatkiše.

- Pričala nam je kako su vojnici tokom rata gladovali. Stari ratnici zalazili su po selima, po ciči zimi, da mole seljake za malo hrane, za čašu vode, koru hleba. Najčešće su se vraćali praznih ruku. Seljaci nisu imali dovoljno ni da svoju decu prehrane, kamoli da poklanjaju vojsci... Nemaština i glad koje je doneo rat, bili su strašni. Milunka se sama prijavila da pokuša da nabavi nešto hrane. Za nju poraz nije postojao. Kada bi je seljaci odbili, ona bi skinula šapku i rasplela svoje ruse kose. Toliko je tu scenu slikovito opisivala, da mi se i danas čini da gledam kako ona, vojnik Milun, skida kapu, otresa glavom, gusta joj kosa pada po plećima, a seljaci u čudu zure u ženskog vojnika – scena koja je u to vreme bila nezamisliva. Onda kaže okupljenim seljacima kako se ona, iako je žensko, bori za Srbiju, za njih, baš kao i njeni saborci, te da valjda zaslužuju barem koru hleba, barem da na bojnom polju ne umru od gladi - pričala im je Milunka uz opasku da se redovno vraćala u svoju četu sa punim naručjem hrane.

Zadirkivanje francuskih vojnika

- Pričala nam je kako su je jednom u Solunu zadirkivali francuski oficiri, kako, pošto je žensko, sigurno ne može da baci bombu ni „deset koraka“. Sećam se njenih reči kao sad da je slušam: „A ja se zainatim, uzmem prvu flašu sa stola, neki konjak, i bacim je što sam jače mogla... odletela je više od četrdeset metara! Posle me je general Saraj častio sa 18 boca najskupljeg konjaka.“ Pokazala nam je jednu od tih flaša, koju je, kao dragu uspomenu, čuvala na polici među knjigama - seća se Gorica.

[attachment=6]

Živela u siromaštvu, a novac trošila na decu

- Mi smo kao deca voleli da listamo knjige iz njene biblioteke. U kući je imala dosta knjiga, najviše u kraju. Ali, bila je stroga, nije dozvoljavala da nijednu knjigu iznesemo iz kuće. Ja sam jedanput želela da pozajmim atlas, ali to nije dolazilo u obzir. Imala je i jedan veliki globus, što je meni kao detetu bilo čudesno i često sam se sa njim igrala, ali uvek pod Milunkinim nadzorom. Milunka je volela da nam priča šaljive zgode. Odlazile smo kod nje kao kod najbliže rođake. Živela je veoma skromno. Kasnije sam čula da je imala penziju, invalidninu, francuska primanja uz dve Legije časti. Međutim, ja je pamtim kao izrazito skromnu baku, koja je živela u priličnom siromaštvu. Očigledno je novac trošila na decu koju je odgajala. Stalno je nešto radila, kada je sa nama sedela ili dolazila u našu kuću ni tada nije gubila vreme, štrikala je, heklala, vezla... Poklanjala nam je mnoge od tih radova, a mi smo njoj uvek odnosili kolače i drugo što je mama spremala, ili vunu; bili smo prave dobre komšije i prijatelji - kaže Gorica Lazić. Ona se seća da je Milunka bila izuzetno uredna. Najmanje jednom nedeljno detaljno je čistila svoj dom.

- Bila nam je smešna ta scena koja se ponavljala: sve počisti, namesti krevete sa ogromnim perjanim jorganima, dunjama, i onda niko na njih ne sme da sedne, a ponekad ni ona neće da remeti higijenu, nego na podu raširi prostirku, pa tu spava. Možda joj je to dolazilo kao uspomena na vojničke dane, ali je nama deci bilo vrlo neobično - dodaje ona.

Komšija silovao Milunkinu ćerku Zorku

- Sećam se njene ćerke Zorke, koja je živela u Milunkinoj kući tokom mog odrastanja. Imala je nekih zdravstvenih problema, mislim da je bila zaostala u razvoju. Naš drugi komšija, Albanac, bio je nezgodan čovek, u dvorištu je često nešto radio, ali uvek skoro go, u gaćama. On je silovao Zorku i zbog toga bio osuđen, barem smo tako mi deca čuli od starijih. Sećam se da jedno vreme zaista nije bio tu, a roditelji su nam zabranili da Milunku o tome bilo šta pitamo. Smatrali su da joj je dosta njene muke i tuge. Osim kod nas, Milunka je malo gde išla. Uglavnom su ljudi dolazili kod nje. Nije je zanimalo kafenisanje niti isprazni komšijski razgovori i ogovaranja. Bila je okrenuta svom svetu i uspomenama. Ali, nije bila nedruštvena. Kod nje je često bilo sveta. Povremeno su kod nje dolazili i novinari, tada je bila uzbuđena jer joj je bilo važno da se stradanja ne zaborave. Bila je vrlo dostojanstvena, ponositog držanja. Nikada se nije žalila. Uvek je, i u poznim godinama, išla odsečnim korakom, kao heroj rata i mira - zaključuje Gorica Lazić. Kraj njihovog druženja bio je iznenadan i tužan. Zbog izgradnje neke državne zgrade, odlučeno je da Zoričinoj i Goričinoj porodici sruše kuću 1971. godine. Kažu da je to bio najteži period njihovog detinjstva. I Milunka je ubrzo dobila stan na 4. spratu u zgradi bez lifta, u naselju Braće Jerković, a već godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, 5. oktobra 1973. godine je umrla.

Izvor: www.blic.rs

[attachment=1]

Споменик Милунки Савић у Инђији који је данас откривен. Ауторка скулптуре је Јелена Божовић Ђорђевић.

[attachment=1]

http://www.youtube.com/watch?v=u3L2_qj1uWI

Fotografija sa venčanja Milunke Savić i Veljka Gligorovića 1922. godine

[attachment=1]


Milunka sa usvojenim ćerkama

[attachment=2]

Dokumentarni film RTS "Milunka Savić – heroina Velikog rata".


https://youtu.be/vdsaddmOnGs

[attachment=1]
Тако je величанствена тако je прелепа она,
Здравога да оболести а чаром да предигне бона.
Тако je мила и дивна када je само девојка.
Ну када гневом и срџбом чудна ми плане лепојка:
Jao томе, ко јој тада очију муње згледа,
Срце му с' место огња напуни страха и леда.  
Jao томе, ко јој чује претње громовита гласа:
Само у нога брзини себи нек' тражи спаса.
Ко се избезуми пак да на њу оружјем замане:
Земаљске тај одавна изброја часе и дане.
Промашит' никада неће ударац деснице њене:
Кући ce не враћа ко ce противу Милунке крене.

(Н. Ђурић.)

https://youtu.be/3IvM82ASw8Y


https://youtu.be/IU45YIfltts

Среда, 06.10.2021.
З. Р.

Милунка Савић није заборављена

На иницијативу за подизање споменика великој хероини, у парку Мањеж, из Скупштине града нико се није огласио

На Новом гробљу, у Алеји великана, на годишњицу смрти Милунке Савић (28. јун 1892–5. октобар 1973), наше хероине, чланови Завичајног удружења Рашчана „Милунка Савић” у Београду Горан Дрманац, Драган Марковић и Зоран Хр. Радисављевић положили су венац.

Милунка Савић рођена је у селу Копривница код Јошаничке Бање, општина Рашка. По објављеној мобилизацији, октобра 1912, Милунка се пријавила на једном од мобилизационих зборишта у Београду и регистровала се под именом Милун Савић. Под тим мушким именом борила се у балканским ратовима 1912. и 1913. У то време женама није било дозвољено да буду војници и учествују у борбама. Њен стварни идентитет откривен је после рањавања, у бици на Брегалници, 1913.

У Првом светском рату такође се пријавила као добровољац. Била је борац – бомбаш легендарног „Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука Српске војске „Књаз Михајло”. У јесен 1915, у Македонији, тешко је рањена у главу и тако повређена са осталим борцима повлачила се преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, у свој пук, где је учествовала у биткама 1916. Посебну храброст показала је у бици на Кајмакчалану, када је заробила 23 бугарска војника. У балканским ратовима и Великом рату рањавана је четири пута.

За показану храброст и војничке врлине добила је бројна одликовања: Албанску споменицу, Орден Карађорђеве звезде, Орден Светог Михајла, Орден Светог Ђорђа, Златну Карађорђеву звезду са мачевима, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”… Носилац је Ордена Легије части четвртог и петог реда. Као једини страни држављанин и борац у Великом рату, одликована је француским Златним крстом 1914–1918. са златном палмом.

После демобилисања 1920, у чину наредника, радила је у Босни и Херцеговини. Године 1922. удала се за Вељка Глигоровића из Мостара, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојили су још троје деце. Када се развела, са децом и сестром живела је у Степановићеву код Новог Сада. У потрази за бољим животом са децом прешла је у Београд. На молбу њених ратних другова, запослена је 1929. као помоћни радник за одржавање чистоће у Државној хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.

Французи су је између два рата звали да се пресели у Француску и добије француску војну пензију. Одбила је тај позив и изабрала да живи и ради у Београду и Србији. Краљевина Југославија би се сетила Милунке само поводом неких прослава и јубилеја на којима су генерали и министри причали о њеном јунаштву у ратовима од 1912. до 1918.

После Другог светског рата, нова комунистичка власт доделила јој је пензију, као знак поштовања за заслуге у Првом светском рату и држање током окупације. Старост је провела у скромној, оронулој кући на Вождовцу, окружена унуцима. Скупштина града Београда доделила јој је 1972. једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Умрла је 5. октобра 1973. у Београду и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу. Њени посмртни остаци пренети су 10. новембра 2013. у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.

Приликом недавне посете Републици Србији, француски председник Емануел Макрон, мимо протокола, тражио је да посети гроб Милунке Савић. Требало је, изгледа, да се француски и српски председник, Емануел Макрон и Александар Вучић, поклоне сенима српске хероине из Првог светског рата па да схватимо колико је она и данас велика и поштована у свету.

Амерички сајт „Лајстверс” („Listverse”) уврстио је Милунку Савић на листу десет највећих жена које су се бориле у неком од ратова у току новије историје.

Признање од наше државе Милунка Савић добила је тек 40 година после смрти када су њени посмртни остаци премештени у Алеју заслужних грађана уз највише државне и војне почасти. Тако је неправда према Милунки Савић, делимично, постхумно, исправљена.

Завичајно удружење Рашчана „Милунка Савић”, у Београду, поднело је 2020. иницијативу Скупштини града, да се Милунки Савић подигне споменик у Београду, у парку Мањеж. Из Скупштине града још се нико није огласио.

Izvor: www.politika.rs

Na današnji dan, 5. oktobar: Preminula Milunka Savić – Gligorević

Na današnji dan, 5. oktobra 1973. godine, preminula je Milunka Savić – Gligorević, srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, žena s najviše odlikovanja u istoriji ...

Rođena je 1890. godine (ili 1892, kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina) u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Raškoj, od majke Danince i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra/3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. Registrovala se pod imenom Milun Savić.

U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se kao, preobučena u muškarca. Njen anatomski pol otkrilo je bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Bila je deo "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". U ovom puku, osim nje, borila se i Škotkinja Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, kada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela..

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Za vreme Drugog svetskog rata, Milunka je držala malu bolnicu na Voždovcu, u kojoj je lečila ranjenike. Zbog te bolnice uhapšena je od strane Nedićeve policije i šest meseci provela u zloglasnom logoru Banjica.

Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. 1972. godine, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu.

[attachment=1]

Izvor (https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/istorija/a15208/na-danasnji-dan-5-oktobar.html)

Kada je Milunka Savić u pitanju u njenoj biografiji se retko moze pročitati podatak da je ona na početku Velikog rata prvo bila u dobrovoljackoj jedinici na Adi Ciganliji. Tim dobrovoljcima je odmahpo rasporedjivanju na Adu komandovao Svetomir Djukic, major iz 7. pesadijskog puka koji je ujedno bio komandant odbrane Ade Ciganlije. Nesto kasnije je od tih dobrovoljaca formiran Dobrovoljacki odred pod komandom Ignjata Kirhnera. Mislim da je kasnije usled formiranja jos nekih doborovoljackih jedinica ovaj odred naknadno preimenovan u Sremski dobrovoljacki odred.

Muzej voštanih figura u Jagodini

[attachment=1][attachment=2]