PALUBA

       Zahuktavanjem Hladnog rata i rasplamsavanjem trke u naoružanju, logično je bilo za očekivati da se rivalstvo SAD i SSSR uskoro preseli i na kosmičko prostranstvo. Čekalo se tek toliko da se steknu tehnički uslovi, tj. da se razvije i ovlada tehnologijom potrebnom za kosmički let. Osvajanje Kosmosa je bila stvar prestiža, u beskrajnom dokazivanju čiji je društveni i ekonomski sistem bolji, jači ili napredniji, sa perspektivom da se u budućnosti Kosmos militarizuje.
   
       Rusi su napravili prvi potez i šokirali čitav svijet svojim kosmičkim programom i stepenom razvitka svoje raketne tehnologije. Amerikanci su Sovjetima gledali u leđa, nakon tog „tehnološkog Perl Harbura“ kraj američkim mukama se nije nazirao, a vrući šamari američkom ugledu i prestižu su se nizali jedan za drugim. Stvari su kulminirale 12. aprila 1961. godine lansiranjem Jurija Gagarina u orbitu oko Zemlje. Sovjetski trijumf je žestoko uzdrmao američku naciju, sumnje su se rojile, strahovi su rasli.
   
       Tek izabrani američki predsjednik Džon F. Kenedi je stavljen pred prvu veliku probu, a on nije mnogo gubio vrijeme tako da je već 25. maja 1961. u svom čuvenom govoru na sjednici oba doma američkog Kongresa pred naciju postavio cilj- sletanje ljudi na Mjesec i njihov bezbjedan povratak na Zemlju do kraja tekuće decenije. S obzirom na to da u trenutku njegovog govora Amerikanci nisu još ni čovjeka na orbitu izveli (Alan Šepard je tek izveo jedan skromni podorbitalni „skok“, a muku su mučili i sa raketom-nosačem), ne mali broj ljudi je izražavao otvorenu sumnju u mogućnost osvajanja Mjeseca u tako kratkom roku, a skeptika je bilo i u samoj NASA-i. Ali Kenedi nije imao izbora, Sjedinjene Države su samo jednim takvim grandioznim poduhvatom mogle da povrate poljuljani ugled tehnološki najrazvijenije nacije i ostave Sovjete iza sebe, a s druge strane, ništa osim Mjeseca nije ni preostalo, drugovi iz Zvezdanog grada su već zavladali najbližim kosmičkim okruženjem.


Istorijski Kenedijev govor pred Kongresom i najava osvajanja Mjeseca[attachment=1]

       Od tog trenutka, tog govora u proljeće 1961. godine, počinje priča o kosmičkom programu Apollo, o projektu slanja ljudi na Mjesec. Apollo je predstavljao ogroman izazov, još nisu bili napravljeni ni prvi kosmički koraci, a već se razmišljalo o Mjesecu. Sam program Apollo vuče korjene iz jednog ranijeg istoimenog programa koncipiranog još za vrijeme Ajzenhauera. Taj Apollo je bio zamišljen kao nasljednik programa Mercury, a predviđao je upotrebu većeg kosmičkog broda za tri člana posade sa mogućnostima znatno većim od kapsula iz programa Mercury. Kada su se prioriteti promjenili i kada je Mjesec izbio u prvi plan, planovi su korjenito izmjenjeni tako da je program Apollo od prethodnika zadržao praktično samo ime.


Amblem kosmičkog programa "Apollo"[attachment=2]

       Kada je već odlučeno da se osvoji Mjesec, trebalo je i koncipirati način kako da se to izvede. Planeri su se našli pred velikim izazovom kako da na najbezbjedniji i najefikasniji način ostvare Kenedijev naum. Uskoro su se iskristalisala tri scenarija za osvajanje Mjeseca:
     1.   direktan let čitavog kosmičkog broda na Mjesec i njegov povratak kao jedinstvene cijeline,
     2.   sastavljanje kosmičkog broda na orbiti oko Zemlje, let na Mjesec i povratak čitavog broda,
     3.   upućivanje kosmičkog broda modularnog tipa sa početne putanje oko Zemlje ka Mjesecu uz spuštanje samo jednog njegovog dijela dok ga u orbiti oko Mjeseca čeka drugi (glavni) dio.

       Sva tri načina su bila potpuna nepoznanica za sve u NASA-i. Niti se znalo čime ih izvesti, niti kako, pa su se tokom 1961. i početkom 1962. godine vodile polemike oko izbora najboljeg načina da se sleti na Mjesec. U julu 1962. je konačno presječeno i izbor je pao na treći scenario kao najrealniji, najsigurniji i najefikasniji način da se osvoji Mjesec. Prva dva su odbačena jer su bila, prije svega, daleko skuplja, komplikovanija i tehnološki zahtjevnija i nosila su sa sobom velike sigurnosne rizike.

       Kao što ranije rekosmo, Amerikanci su krenuli na Mjesec, a da još nisu bili kročili ni u Kosmos. U trenutku Kenedijevog čuvenog govora, u SAD je u toku bio ranije planirani kosmički program Mercury. Nakon dva podorbitalna skoka prvi pravi orbitalni let je izveo Džon Glen tek 20. februara 1962. godine. Nakon njega su još tri astronauta letjeli brodovima Mercury do maja 1963. kada je program okončan. Brodovi iz programa Mercury su bili male skučene kapsule skromnih i ograničenih mogućnosti pa su iz tih misija prikupljeni samo najosnovniji podaci o tehnici kosmičkog leta i njegovom uticaju na čovjeka.
       Već sledeći kosmički program, Gemini, je osmišljen kao uvertira i odskočna daska za program Apollo. Cilj je bio da se u deset pilotiranih misija kosmičkih brodova Gemini na orbiti oko Zemlje provjere i uvježbaju ključni elementi leta na Mjesec. A to su: dugotrajan boravak u Kosmosu, rad u otvorenom Kosmosu, susreti i spajanje sa drugim brodovima na orbiti i promjena brzine, visine i nagiba putanje. Program Gemini je doživio potpuni uspjeh i doveo Amerikance na prag osvajanja Mjeseca. Pet astronauta je radilo u otvorenom Kosmosu, brodovi Gemini 6 i Gemini 7 su se sreli i letjeli skupa, a više brodova se spajalo sa bespilotnim letjelicama Agena („Ejdžina“) i letjelo s njima kao jedinstven brod mjenjajući pri tom elemente putanje. Uz to je obučena i prekaljena nova grupa astronauta.

                                                       
       Izbor načina za osvajanje Mjeseca, sa jednim dijelom kosmičkog broda koji se spušta na mjesečevu površinu, presudno je uticao na dizajn kosmičkog broda Apollo. Odlučeno je da se brod sastoji od nezavisnih, a međusobno povezanih modula. Dijelovi kosmičkog broda Apollo su, od vrha prema dnu:
      •   sigurnosni toranj
      •   komandna kabina
      •   servisni modul (SM)
      •   mjesečev modul (LM)
  Svi dijelovi su međusobno povezani, a preko adaptera su spojeni za vrh trećeg stepena rakete-nosača Saturn V. Često se može čuti i pročitati da se komandna kabina i servisni modul nazivaju zajedničkim imenom „komandno-servisni modul“ (CSM), što je takođe, naravno, tačno.


Kosmički brod Apollo[attachment=1]


                                                                               
       Sigurnosni toranj se nalazi na samom vrhu kosmičkog broda Apollo i pričvršćen je za gornji dio Komandne kabine. Na vrhu rešetkastog dijela tornja se nalazi raketni motor na čvrsto gorivo čiji je zadatak da, ako nešto krene po zlu neposredno prije, za vrijeme i u prva tri minuta poslije lansiranja, „iščupa“ Komandnu kabinu sa astronautima od ostatka broda i izvede je na bezbjednu udaljenost. Odprilike tri minuta nakon lansiranja, a poslije paljenja motora drugog stepena, sigurnosni toranj bi se odbacivao. Na vrhu Sigurnosnog tornja se nalazi uređaj sa senzorima i pito-cijevima za određivanje brzine, visine i nagiba rakete, a dobijeni podaci su automatski prosleđivani sistemu za vođenje rakete. Maksimalna dužina Sigurnosnog tornja je 12,02 metra, a težina  4.200 kg.


Fotografije sa testiranja Sigurnosnog tornja[attachment=2][attachment=3]
Na testovima je korišćena maketa Komandne kabine, istih dimenzija i težine kao i prava kabina

       Komandna kabina predstavlja srce kosmičkog broda Apollo, prostoriju za život astronauta i jedini dio kosmičkog broda koji se vraća na Zemlju poslije obavljene misije. Konusnog je oblika, visine 3,2 metra, prečnika 3,9 metara i zapremine 5,9 kubnih metara. Težina Komandne kabine na poletanju je 5.809 kg. Izrađena je od legura aluminijuma u više slojeva i obložena termo-izolacionim materijalom.

       U prednjem dijelu Komandne kabine (ili gornjem, u zavisnosti od perspektive iz koje se gleda), koji je hermetičkom pregradom odvojen od centralnog dijela, se nalaze:
-Uređaj za spajanje sa Mjesečevim modulom (LM), koji obezbjeđuje jaku i sigurnu vezu Komandne kabine i LM;
-Tunel za vezu sa LM kojim se astronauti kreću u i iz LM, prečnik tunela je 81 cm;
-Sistem za prizemljenje, koji je raspoređen oko već pomenutog tunela. Sistem se aktivira na visini od 7,3 km kada se odbacuje prednji toplotni štit i oslobađaju kočeći padobrani. Na visini od 3,3 km, kada brzina spadne na oko 200 km/h, odbacuju se kočeći i oslobađaju tri glavna padobrana koja Komandnu kabinu uspore do brzine od 35 km/h, što je dovoljno za sletanje.;
-U prednjem dijelu se nalaze i dva mala raketna motora na tečno gorivo, potiska po 410 N, koja su dio Sistema za kontrolu položaja Komandne kabine.

       Centralni dio Komandne kabine služi za boravak i rad astronauta. U njemu je smješten glavni brodski računar, sistemi za navođenje i navigaciju, dijelovi sistema za komunikaciju i održavanje života, uređaji za upravljanje Komandno-servisnim modulom, zalihe hrane, sistem za uklanjanje otpada i niz drugih sistema i uređaja. Sva oprema je razmještena u ukupno šest spremišta raspoređenih po Komandnoj kabini. Posada je smještena u tri sjedišta u sredini centralnog dijela Komandne kabine i to u sledećem rasporedu:
-centralno sjedište, pilot Komandno-servisnog modula, ujedno i navigator
-lijevo sjedište, komandant misije
-desno sjedište, pilot Lunarnog modula, ujedno i brodski inženjer
Ispred astronauta se nalazi velika Glavna instrumentalna tabla za upravljanje brodom sa više od 600 raznih prekidača, indikatora, instrumenata i lampica.
Na Komandnoj kabini je ugrađeno i pet prozora od kojih su dva, trougaona, osim za osmatranje služila i da pilotu Komandno-servisnog modula olakša manevrisanje prilikom spajanja sa Lunarnim modulom.

       U zadnjem dijelu Komandne kabine, koji je opet hermetičkom pregradom odvojen od centralnog dijela, je smješteno deset raketnih motora Sistema za kontrolu položaja zajedno sa rezervoarima goriva i oksidatora (motori su identični motorima u prednjem dijelu Komandne kabine, ukupno ih ima dvanaest u Sistemu za kontrolu položaja). osim toga, u zadnjem dijelu je smještena i rezerva pijaće vode kao i kablovi, cijevi i konektori za povezivanje Komandne kabine i Servisnog modula.


Komandna kabina[attachment=1][attachment=2]




       Servisni modul je cilindričnog oblika, dužine 7,5 metara, prečnika 3,9 metara, a potpuno opremljen je težak 24.520 kg. Kao i Komandna kabina, izrađen je od aluminijumskih legura ali ne posjeduje nikakvu termo-izolaciju. Tokom čitave misije zajedno sa Komandnom kabinom tvori jedinstveni Komandno-servisni modul (CSM) da bi neposredno pred sletanje na Zemlju bivao odbačen nakon čega bi sagorio u atmosferi.
Jednostavne je konstrukcije. Po sredini je centralni tunel prečnika 1,1 metar, sa šest odsjeka oko njega po čitavoj dužini.
       Servisni modul kosmičkom brodu obezbjeđuje pogon, električnu energiju, vezu, kiseonik, vodu i ostale „potrebe“ preko sledećih sistema:
       -Servisni pogonski sistem, koji služi za kočenje i ulazak broda u orbitu oko Mjeseca, kao i za ubrzanje i napuštanje Mjesečeve orbite i prelazak na putanju prema Zemlji. Takođe služi i za korekcije putanje. Sistem se sastoji od motora na tečno gorivo AJ10-137 firme Aerojet-General.
       -Sistem za proizvodnju električne energije. Sistem se sastoji od tri gorivne ćelije koje, koristeći kiseonik i vodonik iz posebnih rezervoara, stvaraju električnu struju dok se voda nastala u tom procesuprebacuje u tankove Sistema za održanje života. Gorivne ćelije su snage po 1.4 kW.
       -Sistem za kontrolu položaja, čije se četiri grupe potisnika nalaze raspoređene po sredini Servisnog modula na svakih 90 stepeni. Svaka grupa se sastoji od po četiri potisnika (ukupno šesnaest) što obezbjeđuje izvanrednu pokretljivost i kontrolu nad brodom u sve tri ravni.
       U Servisnom modulu se još nalaze dijelovi Sistema za održanje života (rezervoari vode i kiseonika), antene i komunikacijska oprema za vezu sa Zemljom i Mjesecom te još niz dodatnih uređaja i pomoćne opreme.

Presjek Servisnog modula[attachment=3]

       Kao što već rekosmo, Komandna kabina i Servisni modul zajedno čine jedinstveni Komandno-servisni modul. Komandno-servisni modul (CSM) je projektovan i proizveden u pogonima firme NorthAmerican Aviation, a izrađivan je u dvije verzije, Block I i Block II. Moduli verzije Block I su korišćeni za bespilotne letove u Zemljinoj orbiti na kojima su testirani i provjeravani sistemi, vršeni eksperimenti... Block I moduli nisu posjedovali uređaje za spajanje niti tunele za pristup LM, a i po još nekim sitnicama su se razlikovali od verzije Block II, koja je, potpuno opremljena i sa punim operativnim mogućnostima, korišćena u svim pilotiranim misijama, tj. od misije Apollo 7 pa nadalje.


Komandno-servisni modul[attachment=4]

Trenutak odvajanja Komandne kabine od Servisnog modula neposredno pred povratak na Zemlju[attachment=5]

       Lunarni modul (LM) je dio kosmičkog broda Apollo namjenjen za sletanje na Mjesec. Projektovan je i optimiziran da dvojicu astronauta, komandanta misije i pilota LM, spusti na površinu, bude im „baza“ tokom aktivnosti na Mjesecu i bezbjedno ih vrati u mjesečevu orbitu gdje ih čeka CSM.
       Lunarni modul se sastoji od dva dijela (stepena):


Donji dio LM ima oblik osmougaone prizme sa četiri elastične noge stajnog trapa. U njemu je smješten raketni motor, proizveden u fabrici Rocketdyne, namjenjen za spuštanje na Mjesec zajedno sa rezervoarima goriva, oksidatora i presurantom. Potisna snaga motora se može mijenjati od 4.700 do 30.000 N, što dozvoljava da se upotrebi za veoma snažno kočenje na početku spuštanja i blago manevrisanje neposredno iznad Mjesečeve površine. Na donjem dijelu se nalazi i radar za spuštanje kao i nekoliko spremišta za naučnu opremu koja se koristi na Mjesecu, alat, kutije za skupljanje uzoraka, priručni sistem za održanje života, Mjesečev rover kao i rezerve vode za piće, baterije i još neke „sitnice“. Na jednoj od nogu stajnog trapa su pričvršćene merdevine za izlazak/ulazak iz/u LM. Donji dio LM ima i ulogu „lansirne rampe“ za gornji dio koji, po završetku misije na Mjesecu, poleće sa njega.


Gornji dio LM je, u stvari, kabina (nepravilnog oblika) zapremine 6,7 kubnih metara i težine 4.700 kg (sa gorivom). U gornjem dijelu je ugrađen raketni motor na tečno gorivo, firme Bell Aerosystems, potiska 16.000 N koji služi za poletanje sa Mjeseca i dovođenje kabine LM na poziciju predviđenu za susret sa CSM. U gornjem dijelu je ugrađen, normalno, i Sistem za održanje života sa rezervama kiseonika, vode i hrane za maksimalnih 75 sati boravka i rada na Mjesecu. Osim toga, tu je Sistem za kontrolu položaja i precizno manevrisanje, sastavljen od četiri grupe sa po četiri potisnika (identični potisnicima sa CSM), sistemi za navođenje i navigaciju, brodski računar, komunikacijski sistemi i antene, radar za susret sa CSM, izvori el. energije kao i spremište za maksimalnih 108 kg Mjesečevog tla i stijenja. Na vrhu gornjeg dijela se nalazi uređaj za spajanje sa CSM i tunelski priključak.

       Na lansiranju, LM se nalazi (sklopljenih nogu stajnog trapa) unutar adaptera na vrhu trećeg stepena rakete-nosača, a odmah ispod CSM. Tu ostaje sve do izlaska na tans-lunarnu putanju i gašenja motora trećeg stepena, tada se adapter odbacuje, a CSM se okreće i spaja sa LM. U toj konfiguraciji lete do Mjeseca kada dva astronauta prelaze u LM, vrše provjeru sistema, učvršćuju stajni trap u otvorenom položaju i nakon toga se odvajaju od CSM. Nakon povratka sa Mjeseca, prelaska astronauta i pretovara materijala u Komandnu kabinu kosmičkog broda Apollo, kabina LM se odbacuje i usmjerava ka Mjesečevoj površini i razbija se o nju.
Lunarni modul je projektovan i proizveden u firmi Grumman Aircraft Engineering uz učešće više drugih firmi.


Položaj Lunarnog modula na lansiranju unutar adaptera[attachment=1]

Presjek Lunarnog modula[attachment=2]

Gornji stepen Lunarnog modula snimljen iz Komandne kabine[attachment=3]
Primjećuje se motor za poletanje sa Mjeseca, potisnici za manevrisanje i radar za susret na orbiti, u prvom planu ulaz/izlaz

Lunarni modul na Mjesecu[attachment=4]

       Za raketu-nosač kosmičkog broda Apollo razvijena je višestepena raketa na tečno gorivo, Saturn V. Razvijena u Hantsvilu, Alabama, u Maršalovom centru za svemirske letove (Marshall Space Flight Center) pod rukovodstvom znamenitog Vernera fon Brauna i njegove ekipe njemačkih konstruktora i inženjera, Saturn V je postao, i ostao do dana današnjeg, najveća i najsnažnija raketa ikada koja je ušla u operativnu upotrebu. Jedino su sovjetske rakete, neuspješna N-1 i zlosrećna Energija, imale nešto veći potisak na startu.

Tvorac većine američkih raketa-nosača, kao i rakete Saturn V, Verner fon Braun[attachment=1]


       Saturn V je dio familije raketa Saturn koje su od 1960. do 1962. godine koncipirane i projektovane u Maršalovom centru. Namjera je bila stvoriti lepezu raketa-nosača za sve vrste kosmičkih misija. Porijeklo Saturna možemo pratiti unazad, preko Juno-a i Redstone-a, sve do Penemindea i serije A raketa koje je fon Braun razvijao za Vermaht. Na neki način, stvaranjem Saturna je zatvoren svojevrstan krug. Naime, Saturn, američka raketa, je nastao na osnovu njemačkih raketa, a te iste rakete se dobrim dijelom zasnivaju na radovima oca američkog raketarstva i raketne tehnologije, Roberta Godarda. O čemu se tu radi... u drugoj polovini tridesetih godina njemački naučnici, među njima i fon Braun, su se obraćali Godardu za pomoć oko nekih tehničkih pitanja, a fon Braun se koristio i radovima koje je Godard objavljivao po raznim publikacijama. Nekoliko godina kasnije, 1944., jedna eksperimentalna raketa A-4 (V-2) je greškom pala u Švedsku, britanska obavještajna služba je uspjela da dođe do ostataka rakete koji su kasnije prebačeni u SAD. U ostacima je Godard prepoznao mnoge svoje izume i tehnička riješenja. Ali to je već tema za neku drugu priču, vratimo se našem Saturn V...

Preteče raketa Saturn, fon Braunove rakete "Agregate" serije, projektovane i razvijane za njemačku vojsku.[attachment=2]


       U sklopu razvoja raketa Saturn, NASA je 10. januara 1962. objavila početak radova na konstruisanju rakete C-5, najsnažnijeg Saturna. C-5 je zamišljena kao trostepena raketa sposobna da velike terete (do 41.000 kg) izvede na trans-lunarnu putanju. Početkom 1963. godine je konačno odlučeno da C-5 bude raketa-nosač kosmičkog broda Apollo i biva joj dato novo ime- Saturn V.

       Kao što rekosmo, Saturn V je najveća ikada napravljena raketa. Maksimalne je visine od 110,6 metara (sa kosmičkim brodom Apollo na vrhu), prečnika 10,1 metara, a težina, kada lansira terete na nisku orbitu, ide do 3.039 tona. Kapacitet rakete-nosača je najviše 119 tona za niske orbite i 45 tona za letove prema Mjesecu. Glavni dijelovi rakete-nosača su tri pogonska stepena i instrumentalni odsjek.

Raketa-nosač Saturn V sa kosmičkim brodom Apollo na putu za lansirnu rampu. U pozadini hala za sklapanje raketa.[attachment=3]

Saturn V čeka na start[attachment=4]

       Najveći i najsnažniji dio rakete-nosača Saturn V je njen prvi stepen, oznake S-1C. Visok je 42 metra, a prečnika je 10 metara. Prazan, težak je 138,7 tona, dok se zajedno sa gorivom težina penje na 2.300 tona.


Prvi stepen S-1C u hali za sklapanje raketa[attachment=1]

Presjek prvog stepena rakete-nosača Saturn V[attachment=2]


       Prvi stepen je opremljen sa pet raketnih motora F-1 firme Rocketdyne. Motori F-1 su i dan-danas najsnažniji raketni motori na tečno gorivo sa jednom komorom za sagorjevanje. Za gorivo koristi kerozin RP-1, a oksidator je tečni kiseonik. Potisak motora je 6,77 MN, dok je maksimalni potisak svih pet motora prvog stepena nešto preko 34 MN.


Raketni motor Rocketdyne F-1[attachment=3]

Montaža motora F-1 na prvi stepen S-1C, rakete Saturn V[attachment=4]


       Centralni motor je bio fiksiran, dok su spoljna četiri motora mogla da se pokreću čime se obezbjeđivalo upravljanje raketom tokom leta. Vrijeme rada motora prvog stepena iznosi 168 sekundi, a paljenje počinje 8,9 sekundi prije poletanja kada startuje centralni motor. U trenutku prestanka rada motora prvog stepena, raketa se nalazi na visini od 68 km i kreće se brzinom od 9.920 km/h. Osam manjih raketnih motora na čvrsto gorivo su korišćeni za odbacivanje prvog stepena po prestanku rada. Odbačen, prvi stepen bi nastavio da leti po balističkoj putanji do visine od oko 109 km, a nakon toga bi se obrušio u okean oko 560 kmdalje od mjesta lansiranja.
       Prvi stepen S-1C je proizvođen u kompaniji Boeing, u njenim pogonima u Nju Orleansu, na istom mjestu gdje su se kasnije sklapali spoljni rezervoari za Space Shuttle.


Trenutak odbacivanja prvog stepena od ostatka rakete-nosača. Dvije svijetle tačke u podnožju prvog stepena su retro-motori na čvrsto gorivo pomoću kojih je stepen odvojen.[attachment=5]

   Drugi pogonski stepen rakete-nosača, nazvan S-II, visine je 24,9 i prečnika 10 metara. Potpuno opremljen i popunjen gorivom, na poletanju stepen je težio 480.900 kg. Preko 90% te mase je otpadalo na gorivo i oksidator.

Presjek drugog stepena S-II[attachment=1]

   Stepen je opremljen sa pet raketnih motora J-2, proizvedenih u Roketdajnu. Kao gorivo su korišćeni tečni vodonik (LH2) i tečni kiseonik (LOX),a ukupan potisak drugog stepena je iznosio oko 5 MN u vakuumu. Kao i na prvom stepenu, centralni motor je bio nepokretan dok su bočni motori mogli da se pokreću radi upravljanja.

Raketni motor J-2[attachment=2]

   Motori drugog stepena su radili šest minuta i za to vrijeme bi raketu iznijeli na visinu od oko 180 km,dosegavši brzinu od oko 25.000 km/h, brzinu blisku Prvoj kosmičkoj brzini. Centralni motor se programirano gasio 90 sekundi prije ostala četiri motora da bi se spriječile moguće, a potencijalno opasne, oscilacije u njegovom radu. Sekund nakon prestanka rada motora, pale se retro-rakete na čvrsto gorivo koje se nalaze na vrhu drugog stepena i odbacuju ga od ostatka rakete-nosača. Potrošeni S-II nakon toga balističkom putanjom pada u okean oko 4.200 km od mjesta lansiranja.

Drugi stepen S-II na testiranju[attachment=3]

Detalj iz montažne hale[attachment=4]

   Ugovor za izradu drugog stepena rakete-nosača Saturn V dobila je firma Nort Ameriken, a proizvođeni su u njenom pogonu u mjestu Sil Bič, Kalifornija.

   Treći stepen rakete-nosača, S-IVB, iako najmanji i najskromninji, imao je dva bitna zadatka. Prvi, da kosmički brod izvede na orbitu oko Zemlje i, drugi, da u datom trenutku ubrza kosmički brod i izvede ga na putanju ka Mjesecu.

Treći stepen S-IVB[attachment=1]

   Stvoren u Daglasovim projektnim biroima, a proizveden u fabrici u Hantington Biču u Kaliforniji, visine je 17,8 metara, a prečnika je 6,6 metara. Na startu je težio 119.900 kg.
   Treći stepen je imao samo jedan raketni motor J-2 koji je bio modifikovan tako da se mogao ugasiti i opet upaliti. Gorivo je, naravno, tečni vodonik i tečni kiseonik, a potisak je 1 MN. Na zadnjem kraju trećeg stepena su bila ugrađena i dva pomoćna sistema potisnika na tečno gorivo kojima se kontrolisao položaj na orbiti oko Zemlje i kasnije prolikom kretanja ka Mjesecu.

Presjek trećeg stepena[attachment=2]

   Daglas je stepen S-IVB proizveo u dvije verzije, verziju 200 i verziju 500. Verzija 200 je korišćena kao drugi stepen manje rakete-nosača Saturn IB, dok je verzija 500 bila treči stepen močnog Saturna V. Verzije su se međusobno neznatno razlikovale.

Montaža trećeg stepena na raketu-nosač Saturn V[attachment=3]

   Nakon prvog paljenja, motor trećeg stepena bi radio oko dva i po minuta što je bilo dovoljno za izlazak na orbitu visine oko 190 km. Nakon izlaska na orbitu motor se gasi dok traju pripreme za prelazak na putanju ka Mjesecu. Kada je sve spremno, obično nakon napravljena dva i po kruga oko Zemlje, u tačno određenom trenutku motor trećeg stepena opet startuje i u narednih šest minuta ubrzava kosmički brod do brzine bliske „brzini oslobađanja“ (11,2 km/s), što je dovoljno za uspješan prelazak na trans-lunarnu putanju i kasniji ulazak u Mjesečevu orbitu.
   Poslije odvajanja kosmičkog broda od trećeg stepena, svo preostalo gorivo bi se usmjerilo u pomoćne potisnike da bi se promjenila putanja, a time i  otklonila mogućnost sudara sa Apolom na putanji.

Potrošeni i odbačeni treći stepen na putanji ka Mjesecu[attachment=4]

   Neki od odbačenih stepena S-IVB su završili na orbiti oko Sunca, dok su neki upravljeni da se razbiju o Mjesečevu površinu u cilju mjerenja podrhtavanja tla seizmometrima.

   Da Saturn V ne bi slijepo jurio kroz Kosmos stara se Instrumentalni odsjek koji, u stvari, predstavlja „mozak“ čitave rakete-nosača i upravlja njenim letom i svim procedurama od poletanja do konačnog prestanka rada motora trećeg stepena.

   Instrumentalni odsjek je oblika prstena, prečnika 6,6 metara,a visine 914 mm. Montiran je na vrhu trećeg stepena, neposredno ispod adaptera Lunarnog modula. Na ranijim Saturnima Instrumentalni odsjek nije postojao već je oprema bila smještena u posebnim spremnicima.

Instrumentalni odsjek na kranu u montažnoj hali[attachment=1]

   Unutrašnja strana „prstena“ je podjeljena na 24 pregrade u koje su smješeni sistemi za vođenje i navigaciju, inercijalna platforma, digitalni kompjuter za upravljanje letom i kontrolu, komunikaciona oprema, telemetrija, sistem za detekciju opasnosti, sistem klimatizacije, izvori za napajanje.

Dvije fotografije montiranja Instrumentalnog odsjeka na vrh trećeg stepena Saturna V
[attachment=2]
[attachment=3]

    Instrumentalni odsjek je izrađen u IBM-u.

   Priča o Saturnu V, i uopšte o programu Apolo, ne bi bila kompletna kada ne bi pomenuli još jednu raketu-nosač, manji i skromniji Saturn IB. Dvostepena raketa-nosač Saturn IB je nastala razvojem ranije rakete Saturn I, a osmišljena je i proizvedena u Krajsleru.

Raketa-nosač Saturn IB[attachment=1]

   U prvoj fazi programa Apolo, Saturn IB je korišćen za ispitivanje elemenata kosmičkog broda na orbiti oko Zemlje. Zbog svojih skromnih mogućnosti, mogao je na nisku orbitu da podigne Komandno-servisni modul djelimično popunjen gorivom ili potpuno opremljen Lunarni modul.

Ekspandirani crtež[attachment=2]

   Visina rakete, bez korisnog tereta, je iznosila 43,2 metra, prečnik 6,61 metar, a težina (takođe bez korisnog tereta) 589.770 kg. Mogla je na nisku Zemljinu orbitu da iznese maksimalni teret od 21.000 kg.

   Saturn IB se sastojao od dva stepena, prvog stepena S-IB (Krajsler) i već opisanog drugog stepena S-IVB.
   Prvi stepen je u stvari bio svežanj od osam raketnih motora H-1, koji su kao gorivo trošili kerozin RP-1 i tečni kiseonik. Vrijeme rada motora prvog stepena je iznosilo 150 sekundi,a ostvarivali su potisak od oko 7 MN na nivou mora.
   Nakon završetka programa Apolo, Saturn IB je korišćen još u tri navrata u programima Skajlab i Apolo-Sojuz.

Presjek prvog stepena[attachment=3]

Osam motora H-1[attachment=4]

NASA je odlučila na poseban način obilježiti 45 obljetnicu od znamenitog leta Aopolla 8 u kojoj je bila prva ljudska postava koja je napustila zemlju i došla do mjeseca. Za ovu prigodu NASA je uz pomoć satelita napravila video kojim je prikazala kako je izgledao taj veliki događaj poznat pod imenom 'Earthrise'.

U prosincu 1968. posada u kojoj su bili Frank Borman, James Lovell, William Anders zaputili su se u misiju u tijekom koje su snimili jedne od najpoznatijih fotografija u povijesti koje prikazuju kako se zemlja izdiže iznad mjeseca.

NASA je za svoju simulaciju ovog poznatog leta koristila snimke satelita koji kruži oko mjeseca od 2009. godine, a njih je spojila sa zvučnim zapisima misije te dijalozima između tri astronauta.

http://www.youtube.com/watch?v=dE-vOscpiNc

12.000 fotografija iz programa Apollo



Fotogalerija : Project Apollo Archive (https://www.flickr.com/photos/projectapolloarchive/albums)

Pronašli izgubljenu „apolo“ kapsulu – možda se „Snupi“, ipak, vrati kući


Dva meseca pre nego što je misija „apolo 11“ sletela na Mesec, Nasa je lansirala probnu kapsulu, koja se izgubila u svemiru. Naučnici-amateri sada su možda pronašli izgubljenu kapsulu.

Misija „apolo 10“ trebalo je da bude probna, u kojoj bi sve procedure, izuzev samog sletanja na Mesec, bile urađene i testirane. Dva lika iz popularnog crtanog filma i stripa su odabrana da budu maskote, pa je tako komandni modul nazvan Čarli Braun, a lunarni modul Snupi.


Pogled na „Snupija“ iz „Čarlija Brauna“
[attachment=1]



„Čarli“ se vratio kući, ali je „Snupi“ imao druge planove. Lunarni modul je skliznuo u orbitu oko Sunca i tako postao jedina američka svemirska letelica koja više nikada nije viđena.

Poput igle u kosmičkom plastu sena, šansa da „Snupija“ pronađu kretale su se okvirno 235 prema jedan. Pedeset godina kasnije i to na godišnjicu misije „apolo 11“, astronomi su „98 odsto ubeđeni“ da su, ipak, uspeli.


„Snupi“ iznad Meseca 22. maja 1969. godine
[attachment=2]


Astronom-amater Nik Havs, saradnik Kraljevskog astronomskog društva, započeo je potragu 2011. godine.

Do tada, 40 godina nakon misije, na „Snupijevu“ kretnju uticali su Sunčeva, Zemljina i Mesečeva gravitacija, a to je značilo da su astronomi morali da pretražuju terabajte teleskopskih snimaka i podataka.

Čak i sada, posle višegodišnjih napora, Havs i njegove kolege ne mogu sa sigurnošću da kažu da je objekat koji su pronašli zaista „Snupi“.

„Sve dok ne priđemo mnogo blizu i uspemo da dobijemo detaljan radarski profil, ne možemo da budemo sigurno. Moraćemo da sačekamo da prođe blizu, ali bi tada mogli da napravimo detaljnu fotografiju. Bilo bi to veliko dostignuće za nauku“, rekao je britanski astronom, prenosi Skaj njuz.

Sledeći datum kada će kapsula proći blizu Zemlje je za nekih 18 godina, a tada bi mogla da se, prema njegovim rečima, organizuje i misija vraćanja „Snupija“ kući.


izvor (http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/1882/tehnologija/3554939/pronasli-izgubljenu-apolo-kapsulu--mozda-se-snupi-ipak-vrati-kuci.html)

Човек и бактерија – два хероја свемирске саге
Аутор: Дарко Пејовић недеља, 07.07.2019.

У свету је током јула почело обележавање педесетогодишњице „малог корака за човека, а великог за човечанство”. Србија се прикључила обележавању овог јубилеја трибином на Коларцу

Hил Армстронг, први човек који је корачио на Месец, несумњиво је прва звезда свемирског програма „Аполо”, у чијем је фокусу Земљин природни сателит био од 1968. до 1972. године. Друга звезда месечеве саге је неупоредиво мања, не по значају, већ по величини – реч је о једноћелијском организму, бактерији steptococcus mitis. Њен двогодишњи опстанак у екстремно негостољубивој средини за човечанство је корак велики као и отисак Армстронгове стопе у Месечевој прашини. Зато не чуди што је трибина на Коларцу, поводом педесетогодишњице спуштања људске мисије на Месечево тло, започела посветом том микроскопском хероју.

„Посада ’Апола 12’ која је на Месец стигла 19. новембра 1969, имала je и задатак да покупи делове сонде ’Survivor 3’. По повратку на Земљу, у објективу камере, откривене су бактерије steptococcus mitis, које су живнуле на собној температури. Дакле, није их уништио боравак у окружењу без атмосфере, где је температурна разлика током обданице 400 степени Целзијусових”, испричао је проф. др Милан Ћирковић из Астрономске опсерваторије. Тема његовог предавања била је панспермија – теорија да су „споре живота”, жилаво опстајући на метеоритима чак и милионима година, стигле на Земљу преваливши међузвездане и међупланетарне удаљености. А ова идеја иде и корак даље: да би човек, смишљено или нехотично, као у случају steptococcus mitisа, могао да „извезе” микробе у космос. Да посеје живот...

Ако је ова теорија тачна, ко су наши праочеви, коме дугујемо захвалност што су „оплодили” нашу планету? Имамо ли „браћу и сестре” расуте у бескрају? Да ли су млађи или старији од нас, да ли међусобно личимо? Можда нас посматрају, па чак и тајно посећују, можда они једни с другима комуницирају и причају и о нама, али ми једини нисмо на том свемирском фејсбуку па то не знамо...

„Постоји најмање стотинак научних дефиниција живота, што показује да одговор на наизглед лако питање уопште није једноставан. А ако немамо дефиницију живота, нећемо знати где да га тражимо у свемиру и како да га препознамо. Ми верујемо да универзални закони физике и хемије важе у читавом космосу, али шта ако није тако када је у питању биологија”, запитала је Анђелка Калезић, молекуларни биолог и физиолог. Парадоксално је, како је рекла, да је на Земљи живот бујао и буја у толико облика, а да је свуда около само хладан и мртав свемир. Заправо, такав је докле наш поглед сазнања досеже. А то је као када бисмо захватили чашу воде из океана и закључили да у њему нема риба, пошто нису уловљене чашом...

Нема сумње, у потрагу за ванземаљским животом мораће да се путује много даље од Месеца, тог првог иностранства људског рода. Мотив није само знатижеља, већ и проналажење планета-уточишта, ако једног дана климу Земље начисто упропастимо, а природна богатства оглођемо до костију. Невоља је што су прижељкиване дестинације због своје удаљености недостижне садашњим технолошким, финансијским, па и биолошким моћима људског рода.

Ово последње чини се као непрелазна препрека, пред којом нису устукнули само ретки визионари и сањари. Неке од њих надахнуо је наш велики биолог Иван Ђаја (1884–1957), утемељитељ у свету познате Београдске школе физиологије. За њихова истраживања о одбрамбеној улози хипотермије (температура тела далеко испод нормалне) почетком шездесетих година прошлог века знала је и америчка Национална ваздухопловна и свемирска агенција (NASA). У њеним редовима тада је радио Војин Поповић, истакнути члан Београдске школе физиологије, а НАСА је огромна средства улагала у програм истраживања хибернације. Стремило се проналажењу начина да се космонаути уведу у стање „зимског сна” и да тако, широм затворених очију, уз смањену потрошњу кисеоника и других извора енергије, превале чак и вишегодишња космичка путовања.

„Хибернација је једна од фасцинантних адаптација организма, која нам може помоћи у стремљењу ка том циљу. Могућности бивствовања у граничним условима су несагледиве, али морамо најпре да спознамо механизме који то регулишу на молекуларном нивоу. Истраживања која је шездесетих спроводила НАСА нису стигла до експеримената с људима”, објаснио је др Бато Кораћ, професор Биолошког факултета у Београду.

Ипак, биће да идеја о свемирским спавачима није отуђена у корист аутора СФ романа и филмова. Пре отприлике годину дана, вођа Пројектне групе Руске фондације за напредно истраживање Анатолиј Ковтун је изјавио да тамошњи научници развијају медикаменте који могу да изазову вештачку хибернацију космонаута. Иначе, 2018. је почела и реализација петогодишњег руско–америчког програма припреме посада за међупланетарне летове. Први такав, на Марс, НАСА је најавила за 2033. годину. У међувремену, амерички космонаути ће 2024. поново летети на Месец. Руска свемирска агенција „Рускосмос” је почетком фебруара ове године објавила да ће своју прву посаду на Месец послати 2031, а да ће потом тамо почети градња истраживачке базе.

Дакле, Месече, ево нас опет. А после, само је небо граница. Видећемо изнад којих све планета...

Izvor: www.politika.rs

Nil Armstrong bežao od slave


Možda je sletanje na Mesec bilo "mali korak za čoveka", ali za astronauta koji je izgovorio tu čuvenu rečenicu, povratak kući je bio ogroman teret i doneo mu je mnogo muka o kojima do tada nije razmišljao.


[attachment=5]


Nil Armstrong je izbegavao pojavljivanje u javnosti i sve ono što teret slave podrazumeva, a detalje njegovog života otkriva nova knjiga.

Mark, Nilov sin, kaže da je njegov otac dnevno dobijao i po više hiljada pisama iako nije želeo slavu. Drugi sin, Erik, dodaje da Nil nije sebe video kao američkog heroja.

Slično tvrdi i Džejms Hensen, autor Armstrongove biografije: "Nikad nisam upoznao čoveka kao što je Nil. Nije bio egoista i nije ga zanimalo da zaradi na onome što je učinio. Njegova tadašnja žena, Dženet, nije primećivala nikakve promene. Za nju je on bio isti, stari, Nil koji se vratio sa Meseca".


Predsednik Nikson i posada Apola 11
[attachment=4]


Nekoliko nedelja posle istorijske misije na mesec 1969. godine, tri astronaute Armstrong, Majkl Kolins i Baz Oldrin su poslati na turneju od 38 dana. Putovali su svuda, od Meksika do Jugoslavije. Videlo ih je oko 100 miliona ljudi, a tada 38-godišnji Armstrong je imao svet pod nogama.


Armstrong
[attachment=1]


Međutim, za razliku od Oldrina koji je prihvatio slavu, Nil nije želeo da se promeni. Pokušavao je da živi običnim životom, plašio se za život svojih sinova, Marka i Erika, poučen iskustvom kolege pilota Čarlsa Lindberga, čoveka koji je prvi preleteo Atlantik. Naime, Lindbergov sin, star 20 meseci, bio je otet i za njega je tražen otkup od 50.000 dolara. Kada je otkup plaćen, dete je vraćeno mrtvo. Ta nesrećna priča počela je da opterećuje Armstronga.
Mark kaže da je znao da su porodici upućivane pretnje.

"Tata je bežao od slave zato što nije želeo da se bratu i meni dogodi ono što se desilo sinu Čarlsa Lindberga", rekao je.
 
I brak je počeo da trpi. Nil je godinama izbegavao da sa Dženet govori o bolnim temama, a Hensen kaže da je iznenađen da im je brak trajao toliko dugo. Razveli su se 1994. godine posle 38 zajedničkih godina. Armstrong se potom ponovo oženio i brinuo se kako će to uticati na njegove sinove. Počeo je da deci poklanja više pažnje.

Nil Armstrong je umro 2012. godine u 82. godini života.


Misija "Apolo 11"
 
U drugoj polovini jula navršiće se 50 godina od kada je Nil Armstrong prvi zakoračio na Mesec u misiji "Apola 11".


[attachment=2]


[attachment=3]


Misija Apollo 11 spustila se na Zemljin satelit 20. jula 1969. a šest sati po sletanju Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je kročio na Mesečevu površinu.
 
Tada je izgovorio legendarne reči: “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”. Raketa Saturn V sa astronautima je lansirana 16. jula 1969. godine.

Armstrong je nešto više od dva sata proveo van letelice kojom je upravljao Majkl Kolins. Baz Oldrin, astronaut koji je sa Armstrongom krenuo u misiju, šetao je Mesecom nešto kraće, a zajedno su prikupili gotovo 25 kilograma materijala sa tla i vratili se na Zemlju.
 
Astronauti su za sobom ostavili američku zastavu, pločicu u znak sećanja na palu posadu misije Apollo 1 i pločicu sa imenima članova posade Apolo 11.


izvor (https://www.kurir.rs/planeta/3282509/mracna-strana-sletanja-na-mesec-isplivali-novi-detalji-o-astronautu-koji-prvi-krocio-na-zemljin-satelit-dok-su-ga-svi-slavili-on-je-prezivljavao-agoniju-video)

“Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo”

Čuvena rečenica Nil Armstronga, kada je nogom kročio na mesečevo tlo.

Pratio sam direktan TV prenos tog događaja, davne 1969. godine, i od tada se pitam da li je to spontana rečenica Armtronga, ili je deo unapred predviđenog scenarija.

Evo šta kaže profesor Milinović

https://youtu.be/KTx_V3_NLWE

[attachment=1]

Ovo je pomalo detinjasto (na račun onoga koji pravio ovaj kolaž), a i nedostaju bar tri bitna dostignuća NASAe:
- prva misija sa ljudskom posadom koja je napustila Zemljinu orbitu: Apolo 8
- NASA je izvela ukupno devet takvih misija
- šest uspešnih sletanja na Mesec sa povratkom na Zemlju

Србин из програма „Аполо”: Заиста смо спустили човека на Месец
субота, 20.07.2019.

Нил Армстронг је закачио неколико попречних штапова кроз заставу како би застава могла да се вијори, одговара Дејвид Вујић на теорије завере

[attachment=1]

Да, ми смо заиста спустили човека на Месец, рекао је последњи живи члан „Српског Апола” Дејвид Вујић, који борави у Београду поводом обележавања 50.годишњице слетања „Апола 11” на Месец. На питање Танјуга, како одговара онима који сумњају да је човак заиста био на Месецу пре 50 година, Вујић каже да ужива када одговара скептицима.

„Ја им кажем, провели смо много времена у Дизниленду да би снимили филм. Али, то није случај. Влада САД и НАСА и сви који су учествовали: извођачи, подизвођачи и добављачи и инженњери потрошили су 25 милијарди долара на тај пројекат, што би у садашње време било око 120 милијарди долара за Аполо програм”, навео је Вујић. Ми смо спустили човека на Месец, нагласио је Вујић на презентацији на Машинском факултету. „И у складу са вашим питањем да ли смо то заиста урадили, ја уживам да испричам причу Едвина База Олдрина, који је заиста шетао по Месецу. Када су га исто питали, он је ударио човека у лице и рекао - да ми смо се спустили на Месец”, навео је Вујић.

Каже да има више појединости када је реч о тим сумњама, на пример: људи кажу да су видели заставу на Месецу, где нема ваздуха и питају па како се онда она вијорила. „Нил Армстронг је био паметан и разумео то и зато је закачио неколико попречних штапова кроз заставу, како би застава могла да се вијори”, објаснио је Вујић. Друго, наводи Вујић, људи кажу да су видели одраз Нила Армстронга на визиру кациге код Олдрина и питај се како то да није имао камеру и ко је онда снимао њих двојицу на Месецу.

„Камера је била постављана на њиховим оделима, тако да су се међусобно снимали док су шетали. Ето то су нека најчешћа питања која се постављају, да ли смо били на Месецу. Јесмо и уложили смо веома велики напор у коме је учествовало око 400.000 научника, инжењера и руководилаца, који су допринели успеху тог пројекта”, истакао је Вујић. На питање новинара да ли ће човек поново отићи на Месец, Вујић је казао да је актуелна америчка администрација већ најавила да ће се у наредних пет или седам година поново отићи на Месец. Како је рекао, то је заиста намера САД, „да обнови НАСА пројекат и да поново види човека на Месецу у наредних пет до седам година”.

„Посебно када је реч о томе да се организује и направи свемирска станица на Месецу, насупрот садашњој међународној свемирској станици. Тако да постоје озбиљни планови за то, како би се спровели додатни истраживачки пројекти на Месецу, а један од њих који се сада разматра је управо НАСА пројекат којим би се поставила свемирска станица”, навео је Вујић. Присећа се да је на почетку Аполо програма недостајала било каква свемирска технологија. Такође, Вујић истиче да је због совјетског Спутњика постојала намера да се убраза тај пројекат, као и да се тадашњи председник САД Џон Ф. Кенеди обавезао да ће САД послати човека на Месец.

„Првобитни циљ је био да истражимо земљину орбиту, какав је утицај бестежинског страња и како у њему да преживимо. Друго, да се истражи да ли је Месец направљен од „зеленог сира” односно да ли је направљен од матриајала који може да се користи на Земљи”. Вујић додаје да је тако сва опрема и технологија која се користила била нова као резултат пројекта. Допутовао је Београду на позив Амбасаде САД у Београду да би учествовао у кампањи „Ви сте свет”.

Вујић је своју презентацију започео на српском језку. Казао је да када је био мали није знао готово ниједну реч на енеглеском језику, иако је рођен у Пенсилванији када су његови родитељи емигрирали у САД, али да је сада под старе дане заборавио српски језик, као и да је ипак хтео да се присутнима обрати на српском.

Наставио је на енглеском и истакао да је за њега велика част што му је организована посета Србији, као и што је говорио на Машинском факултету у Београду. Вујић је рекао да је рођен у Мидланду (1935) и да је његов отац био из Окучана у Славонији, а мајка из Глине у Лици. Одрастао је, са сестром Љубицом, у породици оца Митра и мајке Милке (Тодоровић), који су се доселили у САД. Дипломирао је на пословној администрацији на Универзитету Јужна Калифорнија и магистрирао бизнис и техничке науке на Каритосу, државном универзитету Калифорније.

Активан је у области војне авијације, космичких летова, система транспорта, енергије, развоја технологије, унапређења бизниса, маркетинга и политичког лобирања. Био је инжењер, масон, српски лобиста и званични портпарол НАСА и програма „Аполо 11” у САД. Пет деценија се навршава од када је Нил Армстронг, 20. односно 21. јула 1969. први закорачио на Месец у мисији „Апола 11”.

У твом свемирском програму за људско освајање Месеца директно су били укључени Милојко Мајк Вучелић, Славољуб Сем Вујић, Милисав Шурбатовић, Данило Бојић, Драгиша Гиш Јовановић, Петар Гајић, Вељко Гашић и Давид Вујић из Србије који су емигрирали у САД. Славољуб Вујић је био продуцент и кординатор пројекта „Аполо 11”. Милисав Шурбатовић је био шеф инжињеријске екипе, а Данило Бојић, креатор шатла „Орао” за шетњу по Месецу. Драгиша Јовановић и Петар Гајић су били инжињери, док је Вељко Гашић био саветник, али истовремено и дизајнер америчких војних авиона.

Давид Вујић је заступао НАСА и био задужен за односе са медијима и јавношћу. Ова српска екипа радила је и на програму „Аполо 13”.

Izvor: www.politika.rs

prof Milinović u svom stilu i jako interesantan za slušanje...

Čovek je živa enciklopedija - zna praktično sve podatke o raketama i raketnim motorima. Ima ogromno tehničko znanje, koje zna preneti i objasniti čak i najvećem laiku.
Volim slušati njegova izlaganja, i predavanja, bez obzira o čemu govori.

Usput, u toku ovog izlaganja pomenuo je knjigu Filozofija Kosmosa, od Konstantina Cijalkovskog, kao literaturu koju svakako treba pročitati.
Tražio sam tu knjigu po netu, po knjižarama, kod uličnih prodavac, na buvljaku, ali nikako da joj uđem u trag. Može li mi ko pomoći?

https://kupikniga.mk/product/kosmicka-filozofija/ eto ti je u Sjevernoj Makedoniji

Hvala Trifko, ali slabo razumem makedonski jezik.  ;D
Za ovakvu knjigu, da bi je potpuno shvatio i razumeo potrebno je potpuno poznavanje jezika.  :super

Još nešto o prvom sletanju na Mesec: vodi se rasprava o tome kada je tačno Armstrong dotatnuo mesečevo tlo. Razlika je u nekoliko sekundi, ali za tako značajan događaj je i to veoma bitno!


Jednu stvar o sletanju čoveka na Mesec nikada nećemo saznati (video)
A. J. 26. jula 2019. 10:44

Prvo spuštanje ljudi na Mesec, misija Apolo 11, bila je fascinantno precizna za to vrene. Što se preciznosti tiče, u nekim stvarima zadovoljila bi standarde i danas. Raketa Saturn V poterala je svemirsku letelicu do brzine od čak 11 kilometara u sekundi, sve do Meseca udaljenog 384.400 kilometara, što je oko 1,5 svetlosnih sekundi.

Ono što fascinira je činjenica da je zapovedni centar u Hjustonu u svakom trenutku kontrolisao položaj Apola 11 do dozvoljene greške od samo devet metara. Išlo su do krajnjih granica merljivosti tog doba, do milisekundi.

Uprkos tome, dogodilo se nešto neverovatno – zna se da su se Nil Armstrong i Baz Oldrin na Mesec spustili 20. jula 1969., da je to bilo u subotu u 22 sata i 56 minuta po istočno američkom vremenu, ali ne i u koliko sekundi. Armstrong je rekao: „OK, sada ću izići.“ Usledila je pauza od osam sekundi, a onda je rekao: „Ovo je mali korak za…“ I tako dalje.

U kojoj tačno sekundi je čovek prvi put zagazio na površinu Meseca? Službeno saopštenje NASA-e kaže je da se to dogodilo u 22.56.20. Njujork Tajms je preneo isto. Ali, kad je počeo da se pravi transkript razgovora Armstronga sa Zemljom, ispalo je da se to dogodilo između 22.56.43 i 22.56.48. Još veća zbrka nastala je kada je NASA u novembru te godine objavila svoj konačni izveštaj – i vreme 22.56.15.

Magazin Atlantik, bez puno respekta za NASA-u tog vremena, navodi da se stručnjaci danas slažu da je tačnost tog  službenog izveštaja uputna jer reč je o dokumentu podložnom mogućim greškama niza ljudi koji su učestvovali u njegovom sastavljanju. Pritom se misli na kancelarijske službenike, naravno, ne na naučnike.

Džejkob Stern možda je našao način kako da tome doskoči pola veka kasnije. Naveo je da je izvesni nemački stručnjak za software, Heiko Kafen, 2009. pokušavao da napravi program koji bi savršeno vremenski tačno pratio to putovanje na Mesec. Nazvao ga je na 50. godišnjicu spuštanja, a ovaj mu je rekao da nema mnogo vremena za razgovor jer je pri kraju praćenja rada programa na 192 sata dugom putovanju Apola 11.

On je, takođe, upoređivao transkripte snimaka sa pravim snimcima i našao je da se ne slažu u delu stupanja Armstronga na Mesec. Rekao je da je jako razočaran što se NASA barem za 50. godišnjicu „možda najvećeg dostignuća čovečanstva“ nije bolje potrudila da tačno utvrdi taj istorijski trenutak. Kafen je svoj posao započeo još 2011. Pritom je naišao na mnoštvo prepreka.
Prateći što se događalo s televizijskom slikom tokom prenosa s Meseca, dakle brzinom svetlosti, do Zemlje, a onda kroz analognu elektroniku tog doba, sve dok nije stiglo do gledalaca, došao je do ukupnog kašnjenja od čak nekoliko sekundi u odnosu na tačno događanje na Mesecu.

Kako su slika i zvuk išli delom različitim putanjama kroz aparaturu, bilo je jasno da se lako moglo dogoditi da postoji vremenska nepodudarnost jednog s drugim. To se i danas, u digitalnom dobu, događa kod direktnog televizijskog prenosa, a kamoli pre pola veka.

„Na kraju, nikada nećemo znati da li su video i audio sasvim sinhronizovani“, rekao je Kafen.
Problem je i to što je snimak, ipak je to bila 1969., bila takva da u senci lunarnog modula nije bilo jasno u crno-belom prikazu da li je u datom trenutku Armstrongu stopalo još uvek na letelici ili već na tlu. Da prema ljudima tog vremena ipak ne smemo da budemo previše strogi, slaže se i Bil Beri, istoričar NASA-e.

„Tačan trenutak kontakta Nilove čizme s površinom Meseca neizbežno je danas u domenu interpretacije, jer se u to vreme udaljenost merilo oruđima koja nisu bila zamišljena za utvrđivanje takve tačnosti“, rekao je.

Kafenu je zbog toga preostalo da radi sa „razumnim pretpostavkama“. Njegov nalaz je da je Armstrong zakoračio u 22 sata, 56 minuta i – 22 sekunde. Erik Džouns, jedan drugi superstručnjak, bivši istraživač u Los Alamos nacionalnoj laboratoriji, došao je, prateći Kaffenova saznanja do vremena 22.56.15.

Što se Berija tiče, on se time ne zamara, ne smatra da je uopšte bitno cepidlačiti oko nekoliko sekunda u ovom ili onom smeru, kad niti je vreme igralo ulogu u tom događaju, niti je oprema bila takva. A to znači da se danas to više ne može sa sigurnošću rekonstruisati.

„Eto, to se događa kad zaluđenici za svemir i inženjeri imaju na raspolaganju 50 godina da analiziraju iznova i iznova podatke“, rekao je kroz šalu.

Izvor: https://www.krstarica.com/zabava/zanimljivosti/jednu-stvar-o-sletanju-coveka-na-mesec-nikada-necemo-saznati-video/


https://youtu.be/gg5Ncc9GODY

https://youtu.be/fQzJFpZ0qpw

https://youtu.be/aNgL3Mv7hac