PALUBA

       Овај чланак сам нашао у дневним новинама "Дан" , па ми се учинио прикладан за данашњи дан који је свакако историјски.Ставио сам овај текст у Сукобе, јер је истина да је историја Израела, историја једне дуге и крваве битке која још увијек траје.

Сјутра ће, ширем свијета, бити обиљежен јубилеј оснивања израелске државе – без сумње, један од најзаначајнијих догађаја 20. вијека. Наиме, 14. маја 1948. године израелски лидер Давид Бен Гурион је, у изузетно драматичним условима, прогласио настајање јеврејске државе. Као да је тада отворена и Пандорина кутија, јер су тог тренутка започеле исто тако драматичне посљедице проглашене независности, што је све доминантно обиљежило новију историју Блиског Истока.
Било је много, исувише много догађања у фасцинантној историји јеврејског народа да би овдје све то могло објашњавати. Ипак, поменимо у најкраћем - како би читаоци могли боље схватити велики подухват „изабраног народаЋ да поврати своју државу. Пауза између двије јеверјске државе је трајала ништа мање него 19 вјекова. Дакле, у тако дугом периоду јеврејски народ, расут и често прогоњен по цијелом свијету, био је без своје земље и државе. Али истовремено био је то народ са јаком свијешћу о себи, што је, очигледно, било пресудније за његово трајање.
Ционистички покрет, са централном идејом о утемељењу државе Јевреја, формира се у 19 вијеку. (Ријеч „ционЋ означава један од библијских назива за Јерусалим). Оснивач покрета био је писац и новинар Теодор Херцл, човјек који је присуствовао суђењу Драјфуса, касније аутор књиге „Држава ЈевејаЋ. Једно вријеме је фигурирала афричка земља Уганда као могуће мјесто инсталације „ЈуденстатаЋ, односно, обновљене јеврејске државе. Касније је превладао избор Палестине, територије старих предака, гдје је и створен библијски мит „обећане земљеЋ. На ционистичким конгресима „стари власници обећане земљеЋ романтично су понављали намјеру и право „народа без земље да се врати у земљу без народаЋ. Демографски гледано ствари су стајале много другачије. На тој земљи су већ неколико вјекова доминантно живјели Арапи, дуго под Отоманском империјом, а послије Првог свјетског рата под протекторатом Велике Британије. Управо је британска влада, с тежњом да придобије јеврејски лоби у свијету на страни савезника у Првом свјетском рату, прокламовала право Јевреја да у Палестини оснују свој „национални домЋ, како је то писало у Декларацији Балфура (британског министра иностраних послова). У различитим фазама долази до таласа досељавња Јевреја чиме се мијења, не само демографско стање, већ убрзо и сама историја Блиског Истока. Према британским подацима из 1945. г. на подручју Палестине било је 1.200.000 Арапа и 553.600 Јевреја.
Новембра 1947.г. одлуком Генералне скупштине УН одлучено је да престаје британски мандат и да се Палестина подјели на двије државе – јеврејску и арапску. Често се превиђа чињеница да је Совјетски Савез, за разлику од Велике Британије, био на страни Израела у првој фази његове независности. Нешто касније, Москва и Лондон ће промијенити стране, па ће Совјети бити арапски савезници, док ће Британци постати савезници Израела.
Права драма започиње тачно прије 60 година. Британци се повлаче 14. маја 1948. Истог дана Израел објављује своју независност. Сјутрадан шест арапских земаља започињу рат против „страног узурпатираЋ са једним циљем - да тек проглашену јеврејску државу „баце у мореЋ.
Сматрани војно инфериориорним, Јевреји су изненадили свијет побједом над здруженим арапским војним снагама - Египта, Сирије, Јордана, Ирака, Либана и Палестине. Након 15 мјесеци борбе Јевреји су формирали нове границе (углавном садашње), које многи данас називају окупираним територијама. И ту почиње права драма палестинског народа. Његов положај се даље погоршавао након побједе Израела и у три наредна израелско-арапска рата (1956, 1967, 1973 год.) Тако ће се и формирати двије паралелне истине – израелска, која се базира на легитимности одбране земље пред пријетњама уништења – док палестинска оправдава своју борбу за слободу и повратак избјеглица на своју земљу. Слиједе терористички напади, репресије, интифаде, одмазде, покушаји примирја, дубоко неповјерење.
Израел функционише као демократска држава. То је данас земља евидентног економског просперитета. Ван сваке сумње, ради се регионалној војној сили. Једина у региону посједује атомску бомбу. Израел није теократска држава, премда се припадност јеврејском народу заснива на религији. У Израелу је обновљен један већ мртав језик – хебрејски, управо када данас у свијету дневно изумире по један језик.
Моћ данашњег Израела се заснива и на великом утицају јеврејске дијаспоре у свијету, посебно у САД. (Према израелским демографима данас у Израелу живи 5.313.000 Јевреја, док у Сједињеним Америчким Државама живи 5.275.000 хиљада Јевреја). Приликом тражења рјешења на Блиском истоку утицај Вашингтона је одлучујући. Низ мировних споразума, у Ослу, Кемп Дејвиду, Мадриду нијесу донијели очекиване резултате. Ни најновија формула којом се предвиђа стварање двије одвојене државе – Израела и Палестина - још увијек остаје мртво слово на папиру.
Сјутрашњем рођендану у Израелу присуствоваће и предсједник Буш. Обећана земља – шест деценија послије - има што да сумира. Изнад свега, остварен је вјековни сан Јевреја. Али, уз консолидовану јеврејску државу траје и стварност, не без контрадикторности и рискантних изазова. Довољно је рећи да ће сјутра у истој држави бити дан славља и радости за израелске Јевреје, односно дан комеморације и туге за већину муслиманских Палестинаца.
Подсјетимо се и на недавно откриће израелских историчара о пошиљци 60 борбрених авиона из Чехословачке 1948. године који су чак имали одлучујући значај за израелску побједу у рату против шест арапских армија. Ови авиони су, наиме, за Израел полетјели са Капиног Поља, аеродрома поред Никшића. Операција је извршена у највећој тајности чији детаљи још нијесу код нас довољно расвијетљени. (У сваком случају, мали никшићки аеродром је током једне деценије био мјесто два драматична историјска догађаја).

ПиШе: Миодраг ЛекиЋ

Дневна новина "Дан"