PALUBA

Kaćuša je ime za sovjetski višecevni lanser raketa, prvo raketno artiljerijsko oružje na svetu. Na bojištu ih je prvi puta koristila u Drugom svetskom ratu Crvena armija u borbama oko Moskve 1941. godine.


_{BM-13 Kaćuša na kamionu ZiS-3 u vojnom muzeju u Beogradu}
[attachment=1]

Sistem se sastoji od više raketnih lansera postavljenih na podvozje kamiona, što mu daje veliku pokretljivost. Rakete je moguće ispaljivati pojedinačno ili u nizu. Kaćuše su oružja male preciznosti, pa je njihova učinkovitost ostvarena istovremenim dejstvom većeg broja raketa na istu metu. Korišćene su kao oružje podrške pešadiji i oklopno-mehanizovanim jedinicama. Poznati su bili sovjetski sistemi BM-13 i BM-8 (u kalibru od 82mm do 132mm), a od 1942. godine povećava se broj verzija sistema. Na osnovu sistema BM-13, razvijen je sistem BM-30, od 300mm.

Kaćuše su bile montirane i na američke kamione koje je SSSR dobijao u vidu pomoći. Pored kamiona bile su montirane i na tenkove kao i različita vozila, a neke i na oklopljene vozove i brodove.


_{Kaćuša BM-13 na podvozju kamiona Studebaker US6}
[attachment=2]

Danas se niko  ne seća u kojim okolnostima sovjetski uređaj na mlazni pogon  za plotunku vatru iz vremena drugog svetskog rata BM-13 dobio žensko ime, i to u deminutivu - Kaćuša.

Prema jednoj verziji, sistem je dobio taj naziv u vezi sa popularnom  predratnom pesmom Kaćuša. Verzija je verodostojna, jer je prvi put baterija pucala 14. jula 1941. godine na fašiste na Trgu pijace grada Rudnja Smolenske oblasti. Pucala je ona direktno sa visokog brda - što je podsećalo vojnike na strmu obalu u pesmi.

Teško je zamisliti šta znači naći se kao meta za Kaćušu. Prema rečima onih, ko je preživeo takva gađanja (i kod vojnika vermahta, i kod sovjetskih vojnika), to je bila jedna od najstravičnijih uspomena iz rata. Zvuk raketa u letu svako opisuje na svoj način - škrgut, zavijanje, buka.

Zbog tog zvuka su one dobile kod Nemaca naziv Staljinovo orgulje. Iako su bile manje precizne nego klasična artiljerija, Kaćuse su bile posebno efikasne prilikom masovnih napada. Baterija od 4 sistema BM-13 je mogla da u trajanju 7-10 sekundi ispali salvu raketa i da na površinu od 4 hektara izbaci 4,4 tone eksploziva. Sa dobrom posadom lanseri su mogli da se nakon ispaljenja pomere na drugu poziciju i tako izbegnu neprijateljsku vatru.
 

_{Baterija BM-31 u dejstvu}
[attachment=3]

Bilo kako bilo, spojeno sa eksplozijama, u vreme kojih za nekoliko sekundi na površini od nekoliko hektara zemlja, pomešana s konstrukcijama, tehnikom, ljudima, dizala se u vazduh, to je pružalo strašni psihološki efekat. Kada bi sovjetski vojnici zauzeli neprijateljske položaje, ne bi ih dočekali vatrom ne zbog toga, što su svi bili ubijeni - jednostavno, raketno gađanje je izazivalo ludilo kod onih koji su ga preživeli.

Jedini, kojima u Crvenoj armiji Kaćuše se nisu sviđale bili su artiljeristi. Stvar je u tome što su mobilni uređaji minobacača na raketni pogon obično zauzimali položaje uoči plotuna i brzo bi se povukli.


[attachment=4]

Pri tome su Nemci, iz razumljivih razloga upravo Kaćuše su pokušavali da unište pre svega. Zato su odmah posle plotuna minobacača na mlazni pogon njihove položaje, po pravilu, gađala je nemačka artiljerija i bombardovala avijacija.

Uzimajući u obzir da su se položaji artiljerije i minobacača na raketni pogon često nalazili jedni blizu drugih, napad su izdržavali artiljeristi koji su ostali tamo odakle su gađale Kaćuše. Grozno oružje je bilo, s jedne strane, meta za fašiste, s druge strane, posebno čuvani objekti. Tokom čitavog rata nijedna Kaćuša nije bila zapljenjena od nemaca.


_{Vatra jedne baterije BM-13 tokom Bitke za Berlin, aprila 1945. godine}
[attachment=5]

Nakon II Svetskog rata, Kaćuše su izvožene u mnoge zemlje, a korisnici su bili Avganistan, Angola, Čehoslovačka, Egipat, Istočna Nemečka, Iran, Irak, Severna Koreja, Mađarska, Poljska, Sirija i Vijetnam.

Licencno su proizvođene u Čehoslovačkoj, Kini, Severnoj Koreji i Iranu. Učestvovale su u gotovo svakom ratu i sukobu nakon II Svetskog rata.

Samo mala ispravka, proektili nisu pogonjeni na mlazni, nego na raketni pogon. :D

Nejasnoću pravi prevod ruske terminologije. Kod njih se ovi projektili nazivaju "turboreaktivnim" (турбореактивный), ne zato što imaju turbinu - jer je nemaju, već zato što reaktivni mlaz nastao sagorevanjem čvrstog raketnog goriva ne samo daje projektilu brzinu, već su i mlaznice na raketi pod uglom, pa se projektil stabilizuje u letu obrtanjem oko uzdužne ose. Isto je kod Plamena i Ognja.

Inače, "Kaćuša" BM 13 na Kalemegdanu je iz posleratne proizvodnje, i to na kamionu ZIL 157, koji se proizvodio mislim tek od početka 50-ih. Točkovi su sa regulacijom pritiska u toku vožnje, što je kasnija modifikacija. Na osnovu svega navedenog, pričično sam uveren da je ovaj BM 13 je nabavljen od SSSR najranije 1961.

Ispravljeno u tekstu  :)


Hvala na info  :)

Velika većina BM 13 iz ratne proizvodnje montirana je upravo na Studebakerima iz Lend-Liza. Ratni ZIS (onaj sa uglastom kabinom) je bio nepodoban zbog male prohodnosti i nosivosti, dok je "Stud" bio prava "zver" za ono vreme. Kopija "Studa" je ZIS 151, koji se proizvodio od 1948. Posle je došao ZIL 157. Inače, reč je o istoj fabrici koja je promenila "S" u "L" posle smrti Staljina.

Samo kolko da shvatite zasto su je njemci zvali "Stljinove orgulje"  ;D ;D
Preporucujem da odvrnete ton do daske, fantastican dozivljaj, a zamislite kako im je bilo onda.   :o :o :o

http://www.youtube.com/watch?v=K0nIqZgnp60

Trpe, odvisno na kojoj strani putanje rakete se nalaziš... ;)

Inače u živo sam slušao/gledao samo 1*M63 Plamen, rafal od 32 rakete.. i dejstvo na cilju.. 
I 4*M63 - Plamen, rafal sa 8 raketa po oružju..

Vizualno i zvučno vrlo impresivno.

LPB

Немци су користили своје ракетне бацаче од почетка напада на СССР - значи пре Совјета - али у мањем броју него касније Совјети.

Заробили су их Немци подоста, али нису могли да их користе јер нису имали довољно муниције за њих.
Ево једне слике која то потврђује, а има их још доста по нету.

[attachment=1]

Такође, немци су покушали да направе и своју копију бацача који је је користио исте ракете (стабилисане крилцима), али је опет био проблем мањак ракета (услед непроизводње истих).
[attachment=2]

Donja slika lansera na šasiji "Loraine"(?) je za RS82, a ne BM13. Rakete 82mm, kratkog dometa.

Reč je o zaplenjenom sovjetskom lanseru. Ispravka: lanser je za rakete M8. Veliki broj je zaplenjen u početku rata. Šasija je francuska - "Somua".

A nemačka varijanta (15cm Nebelwerfer 41) je prvobitno zamišljena za polaganje dimne zavese. Posle su naravno preovladali parčadno-razorni projektili. Lafet je od PaK 36 3,7cm, domet 6900m. Napravljeno je oko 6000 lansera i oko 5,5 miliona raketa. Izgledala je ovako:

Да не мешамо са познатијим тенком, шасија је Somua MCG, полугусенични трактор.
Лансер је немачке производње, од 8цм, прављен за потребе Waffen SS-a, а као копија совјетских ракета калибра 82мм.
Коришћени су у мањем броју.

Gusenično vozilo sa Kaćušama bi trebalo da bude STZ-5-Nati Staljinec transportni traktor.

[attachment=1]

http://ru.wikipedia.org/wiki/СТЗ-5-НАТИ

Evo još par slika Kaćuša.

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Могуће је да су немци производили и лансер и ракете за њега. Конструкција и лансера и ракета очигледно није оригинална, већ представља копију заплењеног совјетског. Било би логично да лансер може да користи обе муниције као међусобно замењиве, и немачку и руску.
"Somua" је наравно фабрика, тј. назив произвођача полугусеничне шасије, а не само познати тенк који је у њој произвођен.

Da ne pričam previše... >:(

evo nešto malo da se zanimate:

http://hotfile.com/dl/57560387/b9681ad/Tank_Power_Vol.248_-_Katiusza.pdf.html
http://hotfile.com/dl/58204680/aed866e/Stalin_Organs_-_Russian_Rocket_Launchers.pdf.html
http://hotfile.com/dl/43123413/e0987eb/Field_Rocket_Equipment_of_the_German_Army_1939-45.pdf.html

Evo i nesto o projektilima-raketnij snarjadi- sto bi rekli rusi:
[attachment=1]

Izreal je u Šestodnevnom ratu 1967. godine zarobio veći broj BM-24 raketna lansera i raspoređene u dva bataljona, koristio u Yom Kipurskom ratu 1973. godine, kao i u Ratu u Libanu 1982. godine. Kasnije je na osnovu ovih lansera, razvio sopstvenu veziju raketnog lansera MAR-240, koji koristi iste rakete. Lanser je montiran na šasiji Šerman tenka.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

   Негде сам прочитао (нажалост сада се не сећам где) да су системи БМ-8 и БМ-13 имали систем за самоуништење. Коришћен је у ситуацијама када је претила опасност од заробљавања ,,Каћуше,, и да је то један од разлога зашто Немци нису заробили ниједану. Мада видели смо горе и друге тврдње као и фотографије.
   Причао ми је један учесник Другог светског рата (прво у редовима ЈВуО, а 1944. је прешао у партизане) да је крајем 1944. у Крагујевцу била једна артиљеријска јединица (совјетска наравно) са ,,Каћушама''. Био је јако знатижељан да види то чудо од технике, међутим Руси никако нису дозвољавали, чак ни партизанским официрима, да приђу ,,Каћушама''. Стално су биле прекривене церадом и увек су имале гомилу стражара око њих. Толики је био степен тајности да чак ни припадници идеолошки пријатељске војске нису смели да је виде.

[attachment=1]

Modeli Kaćuša...
[attachment=1]

Snimci od pre nekoliko godina, BM-13 Kaćuša na kamionu ZiS-3 u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.


[attachment=1]

[attachment=2]

Ovo je posleratni kamion ZiL. Ima i centralnu regulaciju pritiska u gumama, što znači da je iz pedesetih godina. JNA je BM-13 dobijala posle rata u većem broju.

Katarina, šasija fina.
Rakete lepe, da neprijatelja očepe.
Rakete vitke, rešavale su bitke.
Nešto sam se danas oraspoložio,
zato što sam uplatu na račun dobio. 8) :)

Ovo su ipak minđušice sa Snupijem, mada oblik rađa izvesnu dilemu o čemu se radi.

https://youtu.be/eAH6nreIvG0

Uništen i zarobljen BM-13



[attachment=1]

Isto, pogled sa druge strane.



[attachment=1]

https://youtu.be/KfsTjA9vLN8

https://youtu.be/eFujVDxBjiE

https://youtu.be/lkR3URCU5Uo

https://youtu.be/WGTXH6jGVqk

BM-13, učesnik parade 2020. godine u Tiraspolju povodom 30-godišnjice (nepriznate) samostalnosti Pridnjestrovlja.




[attachment=1]

Fotografija sa parade 2020. godine u Tiraspolju.




[attachment=1]

Kaćuša – Stalјinove orgulјe

[attachment=1] _{Istočni front, južni sektor. Dve baterije BM-13-16 u akciji}

Tokom 1919. godine obezbeđena su sredstva za istraživanje revolucionarnih teorija inžinjera Nikolaja Ivanoviča Tihomirova, koji je nameravao da razvije raketu koja je istovremeno i raketa i lanser. Laboratorija u kojoj je radio bila je u sklopu prvog istraživačkog instituta za raketnu tehnologiju u Sovjetskom Savezu, čiji je jedan od glavnih projekata tog perioda bio razvoj rakete sa pogonom na čvrsto gorivo. Tihomirov se 1920. susreo sa Artemijevim, koji je već 1908. u tvrđavi Brest Litovsk izveo svoje prve eksperimente sa osvetlјavajućim raketama i kao vodeći naučnik, i kao takav bio delegiran od strane sovjetskih oružanih snaga da radi u laboratoriji. Laboratorija se 1925. seli u Lenjingrad, a godinu dana kasnije se vrše prvi uspešni eksperimenti sa raketama sa pogonom na barut. Prva raketa sa pogonom na bezdimni barut biva ispitana 3. marta 1928. Projektil je leteo nekih 1300 metara. Nakon smrti Tihomirova aprila 1930, Petropavlovski postaje direktor instituta. Sa vojne akademije „Feliks Đeržinski“ nekoliko oficira artilјerijske struke biva premešteno u laboratoriju. Maršal Tuhačevski, koji je razumeo vrednost ovih projekata, odvojio je laboratoriju od istraživačkog artilјerijskog instituta. Na kraju 1932. dobija i novog direktora – Klemenova.

U celom razvoju projektila, najveći problem je bila stabilizacija projektila, lija je tačnost bila veoma mala i imala mnogo rasturanja. Sredinom 1933, nakon propasti brojnih eksperimenata, Artemijev je predložio da se reaktivne akete kalibra 82 i 132 mm stabilizuju aparatom za vođenje.Prvi uspeh, i potvrda inovacije Artemijeva, dogodila se na testiranju projektila RS-82 i RS-132, koji nisu odstupili od trajektorije leta na dalјiinama od 5 do 6 hilјada metara. Jedan od najbitnijih saradnika na ovom projektu bila je kompanija Volga German G.e. Langemark, koja je upravlјala prviom odelјenjem laboratorije koja je radilo na testiranju raketa sa pogonom na barut. U nekoliko izvora se Langemark, koga je kasnije ubila GPU, pominje kao „otac Kaćuše“. Na čelo laboratorije 1935. dolazi Kostikov. Zbog njegovih uspešnih istraživanja 18. avgusta 1941. dobija orden Heroja Sovjetskog Saveza.

Određeni napori su učinjeni na prevazilaženju problema slabe preciznosti projektila RS-82 i RS-132 istraživanjem mogućnosti gađanja plotunom. Lansirne šine za projektile, koje su već bile testirane ugradnjom pod krila aviona, oktobra 1938. su montirane na šasiju kamiona ZIS-5. Time je udaren kamen temelјac za samohodni lanser sa 24 raketa kalibra 132 mm. Lansirne rampe su bile ugrađene pod uglom ka prednjem kraju šasije, ali nisu lansirane preko kabine kamiona. To je imalo određenih nedostataka: znatnu nestabilnost prilikom lansiranja, oštećenje vozila i lansirne aparature gasovima temperature 1100 – 1200 stepeni. Kako bi se izborili sa tim, drugi model je ugrađen  na troosovinski kamion ZIS-6. Na specijalni ram je ugrađen isti broj lansirnih šina. Ram lansera je bio pod određenim uglom, a elevacija se mogla podešavati od 15 do 45°. Aprila 1939, konstruktori sa Raketnog instituta iz Moskve, Popov i Galkovski, razvijaju dva samohodna raketna lansera. Model koji je Popov modifikovao gađao je preko kabine vozila i imao 16 lansirnih šina. Tako je napravlјen lanser BM-13 „Eresa“.

 [attachment=2]_{Jedna od prvih verzija, proizvedena 1938, ugrađena na kamion ZiS-6}

Kako bi bili sigurni, u početku nisu sve rakete lansirane odjednom. Rakete, koje su ispalјivane mehaničkim putem iz kabine, u intervalima od pola sekunde, prvo su morale biti pripremlјene. Od 1943. sve rakete su se lansirale jednim sistemom palјenja.

Septembra 1939. Eresa je poslata na opitovanje. Rakete su palјene električnim putem, specijalnim piropatronama. Sistem je mogao da gađa jedinačnom vatrom ili plotunom. Lansiranje raketa je sada bilo moguće iz kabine kamiona, ali i van njega. Proizvedena su šest lansera ovog tipa. Pet lansera je poslato u trupno testiranje, dok je šesti poslat u Sevastopolј kako bi ga ispitale obalske jedinice. Priprema za palјbu trajala je od 5 do 10 minuta, zavisno od uvežbanosti posluge. Punjenje sistema je trajalo 5 minuta, dok je za lansiranje plotunom bilo potrebno 15 do 20 sekundi. Poslugu je činilo 5 do 7 lјudi, u zavisnosti od kalibra i tipa lansera. Radijus kretanja vozila iznosio je oko 200 km.

Komitet državne odbrane bio je vrlo impresioniran demonstracijom raketnog oružja, tako da je u leto 1941. odlučeno da se krene sa serijskom proizvodnjom. Prednosti novog oružja zasenile su njegove nedostatke: dok je kod konvencionalne artilјerije bilo potrebno menjati cevi nakon 1000 do 3000 ispalјenih projektila, lansirne šine su se mogle koristiti bez ograničenja. Glavna slabost novog oružja bio je demaskirajući efekat, jer je prilikom palјbe otkrivala svoj položaj i to se moglo videti sa većih dalјina.

U vreme nemačkog napada na Sovjetski Savez, u Moskvi se nalazilo 7 pogona za proizvodnju i 3000 projektila. Istog dana, u moskovskoj fabrici „Kompresor“ se otpočelo sa serijskom proizvodnjom lansera BM-13. Proizvodnja je mogla da potraje samo do oktobra 1941, kada je fabrika preselјena u Čelјabinsk. Proizvodnja je nastavlјena već u februaru naredne godine.
Avgusta 1941. na kamion ZIS su montirana tri reda lansirnih šina, čime je omogućeno lansiranje 36 raketa M-8. U jesen iste godine, lanser BM-8-48 ugrađen je na kamion ZIS-6, koji je mogao da lansira salvu od 48 raketa za manje od pola minuta.

Sovjetski kamioni su se proizvodili u fabrici Josif Stalјin, koja se prethodno zvala AMO (Avtomobilьnoe Moskovskoe Obщestvo). U Rusiji je 1916. bilo šesnaest fabrika automobila, od kojih su najpoznatije i najvažnije bile one koje su se nalazile u Gorkom, Moskvi i Jaroslavu. Model ZIS-6, čija se šasija koristila u proizvodnji Kaćuša, ušla je u serijsku proizvodnju 1933. Trotonski ZIS-5 je proizvođen do sredine tridesetih godina, kao i 1,5-tonski GAZ AAA. Oba tipa kamiona su proizvođena za potrebe Crvene Armije. Kamion ZIS-5 je za pogon trošio različita goriva, a kurbla je garantovala palјenje i po ciči zimi.

Fabrike podizvođači su zbog nemačkog napredovanja ka Moskvi krajem 1941. takođe preselјene na Ural. Prvih dana rata, na proizvodnji Kaćuša je bilo angažovano više od 200 fabrika, ali je nedostatak kamiona uskoro postao problem. Nedostatak kamiona se mogao nadoknaditi samo kroz program „Lend-Lease“. Od juna 1941. do septembra 1945. zapadni Saveznici su odobrili slanje 427 284 kamiona Sovjetskom Savezu, od kojih je 409 526 stiglo na odredište. Tako je napravlјen skok broja kamiona u Crvenoj Armiji sa 272 600 kamiona 1941. na 664 500 kamiona 1945. godine. Lanseri su se sada ugrađivali gotovo isklјučivo na američke kamione tipa Studebaker i GMC.

U periodu između 1941. i 1942. u naoružanje su uvedena tri nova tipa lansera: 36-struki lanser kalibra 80mm, ugrađen na kamion ZiS-6, najpoznatiji lanser tipa M-13 (na vozilima ZiS-6, T-70 i T-60) i šesnaestostruki lanser  kalibra 300 mm, tipa M-31, koji se montirao na šasiju kamiona GAZ AA.

Kaćuše su izrađivane u kalibrima 60, 70, 80, 130,132, 140, 280 i 300 mm, od kojih su najčešći bili kalibri 80, 132 i 300 mm. Broj lansirnih šina je varirao, tako da su bili prisutni modeli sa 4, 12, 16, 24, 30, 36, 48 i 60 lansirnih šina. Osnovni model Kaćuše u jedinicama Crvene Armije bio je tip BM-13 sa lansirnim šinama dužine 5 m, ugrađenih na kamione tipa ZiS-6, odnosno ZiS-151.
Lanseri su ugrađivani i na rečne monitore i brodove Crnomorske flote. Za tu namenu su upotreblјavani lanseri tipa M-8-M, M-13-M a kasnije i M-8-24 i M-13-16. Ovi lanseri su upotreblјavani u podršci kopnenim jedinicama na Krimu, poluostrva Kerč i u borbama oko Novorosijska. Pomorska jedinica kod Novorosijska je bila koja je naoružana ovim oružjem. Prva borbena upotreba vezuje se za 12. decembar 1942, kada su četiri čamca ispalila dvadeset salvi. Prema sovjetskim izvorima, Kaćuša je odgovorna za potapanje nemačkog torpednog čamca južno od Novorosijska, koje se desilo marta 1943.

Pored Crnomorske flote, Kaćuše su svoj put našle i u drugim, manjim, flotilama (na Onjegi i Azovskom jezeru), a 1945. godine su ušle i u naoružanje brodova Tihookeanske flote.
Prvi testovi u borbenim uslovima izvršeni su na Dalekom istoku. Lansirne šine RS-82 ugrađene su na lovački avion I-16 i njima su, kako se tvrdi, 1938. godine u 85 borbenih letova oboreno 10 japanskih bombardera.

Razvoj i testiranje, kao i sama upotreba „Ereze“, bila je strogo čuvana tajna. Čini se da su posluge bile regrutovane iz redova NKVD i policije. Novo oružje čak nije prikazano ni savezničkim atašeima akreditovanim u Moskvi. To ne bi bilo čudo da se takva praksa nije nastavila čak i u vreme kada su Nemci uspeli da zarobe određeni broj komada novih lansera. Kako su nastojali da sakriju novo oružje čak i od pripadnika svoje vojske, ne čudi reakcija sovjetskih vojnika koji su pri prvom susretu sa dejstvom novih lansera paničili i sakrivali se.

[attachment=3] _BM-13-16

Formiranje male jedinice naoružane Kaćušama naredio je sam Stalјin. Nova jedinica, ranga baterije, formirana je 28. juna 1941. pod komandom kapetana Flerova. Nekoliko vojnika iz artilјerijske škole „Feliks Đeržinski“ pridodato je jedinici. Stalјinovim naređenjem, baterija je upućena u najopterećeniji sektor – centralni, gde su Guderijanovi tenkovi nezadrživo napredovali.
Nemačke jedinice su 13. jula 1941. zauzele Oršu, jednu od najvažnijih železničkih čvorišta u centralnom sektoru. Samo dan kasnije, železnička stanica je bila zatrpana nemačkim ratnim materijalom, tako da je nesvesno postala meta sovjetskim Kaćušama. U 1515 časova, otvorena je vatra, koja je trajala 15 do 20 minuta. Lansirano je oko 100 raketa kalibra 132 mm. Kao rezultat napada, nemački vozovi pogođeni, municija uništena, tenkovi izgoreli…

Od 1. jula 1941. do 1. jula 1945. proizvedeno je 12 197 „orgulјa“, koje su nesumnjivo dale veliki doprinos pobedi Sovjeta nad jedinicama Sila osovine.

Pre 85 godina, 1. novembra 1938. godine, obavljena su prva ispitivanja višecevnog raketnog sistema M-13.

Razvijen je u NII-3 pod rukovodstvom I.I.Gvaija i A.G. Kostikova. Sistem M-13 je bio razvoj teme instalacije sa više punjenja, na kojoj je Institut za istraživanje mlaznjaka u početku radio za postavljanje na bazu tenkova.

U februaru 1938. godine pojavila se ideja o stvaranju višestrukog raketnog sistema od 24 lansirne vođice. Postavljen je na šasiju kamiona ZIS-5. Rakete 132 mm su kreirane u nekoliko verzija, uključujući i hemijske. Naknadni rad se fokusirao na stvaranje visokoeksplozivnih fragmentacionih i raketnih projektila.
Originalni dizajn uključivao je bočno gađanje, što je omogućilo povećanje broja lansirnih rešetki.

Međutim, ovaj dizajn je imao nedovoljnu stabilnost, što je u velikoj meri uticalo na tačnost vatre, pa je 1939. godine odlučeno da se napravi poboljšani sistem M-13 - sa izduženim vođicama za 16 raketa. Takođe, noseće vozilo lansera ZIS-5 zamenjeno je stabilnijom i unapređenom šasijom kamiona ZIS-6.

U ovom obliku, instalaciju M-13 usvojila je Crvena armija juna 1941. godine. Upravo su je na frontu od milja nazvali „Kaćuša“.

[attachment=1]


Izvor (https://www.facebook.com/100063686955760/posts/pfbid031wCFnCrhbGP7L77j3Cz1CxYLNskZU9c3fTgx2JoSVuQLyokrXQF2kJZEoB4BcVUXl/?mibextid=Nif5oz)