PALUBA

[attachment=1]
Vojvoda Stepa Stepanović je rođen 02. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a pet razreda gimnazije u Beogradu. Kada je trebalo da upiše šesti razred, konkurisao je za pitomca Artiljerijske škole i bio primljen bez prijemnog ispita. Međutim, po završetku druge školske godine, Stepanovićeva XI klasa je prekinula školovanje; kada je počeo srpsko-turski rat, pitomci ove klase dobili su čin narednika i raspoređeni na dužnosti ordonans-oficira u ratnim komandama i štabovima. Sticajem takvih okolnosti XI klasa završila je školovanje tek 1880. godine. Stepa Stepanović je bio četrnaesti u rangu. U srpsko-turskim ratovima 1876 - 1878. godine, bio je ordonans-oficir u štabu Šumadijskog korpusa, zatim na više raznih komandnih dužnosti. Za ličnu hrabrost i umešnost u komandovanju odlikovan je srebrnom i zlatnom medaljom za hrabrost, Takovskim krstom V stepena sa mačevima i Ordenom sv. Stanislava III stepena sa mačevima i pantljikom. Od svih odlikovanja koje je dobio u svojoj vojničkoj karijeri, najviše je voleo ovo poslednje, jer ga je dobio za ličnu hrabrost; prvi je uskočio u turski šanac na Nišoru.

Uspesi koje je srpska narodna vojska postigla u drugom srpsko-turskom ratu 1877/8, ubrzo su pali u senku poraza na Slivnici 1885, koji je umanjio vojnički i politički ugled Srbije u svetu i kompromitovao njenu narodnu vojsku. U tom neuspešnom ratu, Stepa Stepanović je najpre komandovao četom (u borbama kod Vrapče), a zatim 2. bataljonom 12. šumadijskog puka (u bici na Slivnici). Koliko je Stepanović bio ogorčen na vladu i Vrhovnu komandu zbog poraza na Slivnici, vidi se iz njegovog dnevnika, u kome je 6. decembra 1885. zabeležio: "Komedija se nastavlja; sa čime je misle igrati - ja ne znam! Ljudi nemaju municije... puške neispravne i neočišćene. Niko nije hteo da se pobrine za utvrđivanje položaja, čak su i most ostavili neporušen. Divizijar onomad prošao ovuda, a ništa ozbiljno nije naredio. Bog milostivi neka nas uzme u zaštitu".

[attachment=1]
Po završetku srpsko-bugarskog rata Stepa je marljivo radio na stručnom usavršavanju - spremao je pripravničke ispite za generalštabnu struku. Krajem 1886. uspešno je položio ispit za čin kapetana II klase i time izvršio prvu pripravničku obavezu. Kada je 1889. položio i drugi deo ispita, unapređen je u čin generalštabnog kapetana I klase, preveden u generalštabnu struku i postavljen za načelnika štaba Drinske divizijske oblasti.

Prevođenje u generalštabnu struku omogućilo mu je brzo napredovanje u službi: bio je komandant bataljona, puka, brigade, divizije i armije, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, načelnik Opšteg odeljenja Ministarstva vojnog, a u dva maha i ministar vojske (1908. i 1911 - 1912). Na tim mirnodopskim dužnostima Stepa je stekao reputaciju do krajnosti pedantnog, neumitno strogog, ali čovekoljubivog starešine. Upravo ta "preterana strogost" učinila je Stepu najomiljenijim srpskim komandantom ne samo u vojsci nego i u narodu, jer, kako s razlogom ističe Arčibald Rajs, "prirodno je da čovek koji tako visoko shvata svoj vojnički poziv bude vrlo strog u pitanjima vojne discipline, koja je temelj svake dobre vojske".

U Prvom i Drugom balkanskom ratu 1912 - 1913. godine, vojvoda Stepa Stepanović je komandovao srpskom Drugom armijom, a najslavnije stranice njegove biografije vezane su za Prvi svetski rat, posebno za bitke na Ceru i Kolubari, nakon kojih je za uspešno komandovanje trupama Druge armije dobio vojvodski čin. Za vreme trojne invazije Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Druga armija je uspela da se sa ostalim snagama srpske vojske, pod veoma teškim uslovima (oskudica u hrani, odeći, obući i municiji, loše vremenske prilike, vrletan i snegom pokriven teren), povuče preko Peći, Rugovske klisure, Andrijevice i Podgorice za Skadar.

Mada je vojvoda Stepa Stepanović odigrao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na Solunskom frontu, njegov najveći uspeh vezan je za proboj toga fronta i izbacivanje Bugarske iz rata. Ovu tešku i vrlo složenu operaciju, Stepanovićeva armija je briljantno izvršila. Nakon toga, Druga armija vraćena na Kosovo, odakle je jedan njen deo (Jadranske trupe) upućen preko Albanije i Crne Gore ka Kotoru, a drugi dolinom Ibra i Zapadne Morave prema Bosni. Upravo onoga dana (1. novembra) kada je Prva armija oslobodila Beograd, Druga je izbila na Drinu, čime je cela Srbija bila konačno oslobođena.

Vojvoda Stepa Stepanović se vratio u otadžbinu sa oreolom jednog od najslavnijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Uprkos tome, on je i dalje ostao miran i skroman čovek, koji se nije otimao o titule, položaje i odlikovanja. Za njega je osećanje da je korisno poslužio svome narodu u njegovoj mukotrpnoj borbi za slobodu bilo najveće priznanje za sve što je učinio u toku svoje duge i uspešne vojničke karijere. Rukovođen tim uzvišenim osećanjem, legendarni vojvoda se, godinu dana posle završetka rata, povukao iz aktivne službe, da bi ostatak života proveo u krugu porodice u Čačku, kao običan penzioner.

Iza uvek ozbiljnog, pa i natmurenog lica najomiljenijeg srpskog vojvode krilo se široko ljudsko srce, a iza preterane strogosti, koja je ponekad ličila na dril, očinska briga za svoje vojnike, polupismene srpske seljake; štedeći njihovu krv, neretko se zamerao svojim pretpostavljenim starešinama. Savremenici ističu da su njegova visoka inteligencija, oštroumlje i brzina sa kojom je donosio sudbonosne odluke i diktirao borbene zapovesti izazivali divljenje kod njegovih neposrednih saradnika; da paradni dočeci i ispraćaji sa muzikom i banketima za njega nisu postojali ni onda kada je bio na vrhuncu slave. To najbolje potvrđuju Stepanovićeve reči upućene dopisniku Presbiroa Vrhovne komande, koji je povodom Cerske bitke hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu: "Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto to napišite".

Izvor: Wikipedia, razni sajtovi

[attachment=1]
Vojvoda Stepa Stepanović umro je 29. aprila 1929. godine u Čačku.

U Sarajevu kad je primio titulu pocasnog gradjanina Sarajeva rekao je:

Neka vas vera jedne od drugih ne rastavi
jer vi ste kost iste kosti
i krv iste krvi
Jer samo je jedan Bog

Ordenski znaci III,IV i V stepena ordena Belig orla kojima je odlikovan Vojvoda Stepa Stepanovic nestali su iz Vojnog muzeja u aprilu i oktobru 1944 godine,ostale su samo diplome
Ordeni Takovskog krsta II,III,IV i V stepena , Orden Karadjordjeve zvezde sa macevima IV stepena su nestali iz vojnog muzeja 1941 godine, ostale su samo diplome
Sacuvan je samo Orden Svetog Save I reda

Jel ovo spomenik iznad Loznice, koji gleda na Drinu?

Moguće, nisam siguran za lokaciju. Neko će već znati.

Cacak

Marš Vojvode Stepe Stepanovića

http://www.youtube.com/watch?v=JBrXotUnNW8

Malo o vojvodi Stepi i njegovim moralnim osobinama


Izvor  blog  (http://jovansolajic.blog.rs/blog/jovansolajic/jovan-ivankov-solajic-s-e-c-a-nj-a/2011/02/09/vojvoda-stepa-stepanovic-izlozba-u-cacku-povodom-150.-godina-rodjenja)

bas mislim da je spomenik onakav kakav bi i trebao da bude - namrsteni stepa koji nesto posmatra. smem da se kladim da bi ga i on licno tako napravio, a da bi za onakav sa konjem isabljom rekao isto sto i za grobnicu - potrosite pare na pametniji nacin

 Na četrdesetak kilometara od Zrenjanjina prema Rumuniji se nalazi selo Vojvoda Stepa. Posle PSR tu su naseljeni kolonisti, dobrovoljci! Tako je nastalo selo.

Jeste da je ovo iz filma, ali je meni veoma upecatljivo i mislim da dosta dobro odslikava licnost Vojvode Stepe
http://www.youtube.com/watch?v=NiPHmw6yU6E

genijalno :) ceo film vrlo verno odslikava likove, a nekako mi se cini da je dobar deo radnje i govora iz jakovljeviceve "srpske trilogije"

Scena kada srpska baterija trazi austrougarsku haubicu i kada Zoran Radmilovic sa neeksplodirane granata cita daljinu je opisana u "Srpskoj trilogiji" samo sto se to desavalo tokom Kolubarske bitke i nije bila haubica vec baterija koja se nalazila na Drenskom visu iznad sela Barosevac nedaleko od Lazarevca. A ima jos dosta scena preuzetih od Jakovljevica.

P.S

Neki kazu da je to najverniji ratni film snimljen kod nas.

Upravo tako. Prolazio sam kroz njega desetine puta kolima na relaciji Zrenjanin prema Ruskom Selu i Novim Kozarcima.
To je dionica od Zrenjanina prema Srpskoj Crnji.

Apsolutno se slazem sa konstatacijom da je film Mars na Drinu jedan od najvernijih ratnih filmova snimljenih kod nas, scenografija, kostimi, na to sam obracao posebnu paznju. Iako nisam strucnjak za uniforme i naoruzanje, analizirao sam pojedine scene i stvarno nisam nasao ama niti jednu zamerku. Mislim da film stvarno zasluzuje epitet kao najbolji ratni film snimljen kod nas. Nemogu da pronadjem podatak koji glumac je glumio vojvodu Stepu (tada jos djenerala) ali su se trudili da cak i fizicka slicnost bude sto veca.

Glumio ga je Ljubiša Jovanović.

Hvala :) nisam znao taj podatak, sada sam pogledao na netu Ljubisu Jovanovica i pogledao filmove koje je snimio i setio se likova koje je igrao.

ima. scena kad se prepucavaju kome je teze, artiljercima sto se voze ili pesacima koji "pesadisu", kod snajke na prozoru (aleksandar "bas" isto juri neku snajku i pipka gde ne treba dok ga kdir diviziona ne posalje da nesto radi), scena kad osluskuju paljbu artiljerije pa se stari ratnici podgurkuju sto novi ne znaju, itd, itd... davno sam citao,ali mi je upala u oci ova preterana "slicnost".

sto se tice tehnike, ima par scena koje su lose odradjene (prosla ponoc a ono sija podne), ali je vojnicki deo odlicno odradjen. puske su sa engleskim kundacima ko sto su i bile tad, topovi kako treba, uniforme, prosto nisam ni ja mogo da nadjem zamerku. jedino ne obratih paznju na puske austrijanaca. djeneral stepa je original, a ovaj odgovor kursuli mislim da je najzesci u celom filmu

U scenariju za film nalazi se dobar deo priča iz Trilogije ali i deo priča iz dokumenata pod nazivom "Solunci govore" kao i ličnih impesija režisera Žike Mitrovića koje je stekao slušajući priče rođenog strica koji je takođe bio akter Cerske bitke.
Imamo temu na forumu o tipu topa koji se pojavljuje u srpskoj bateriji u filmu kao i link ka interviju u kome je režiser opisao tehničke detalje sa snimanja.
Samo toliko da ne pokvarimo temu o čuvenom Vojvodi.

Interesantan je i rivalitet između Vojvode Stepe i Vojvode Mišića.

Ne znamo kako se Stepa odnosio prema Mišiću ali sam Mišić u svojim memoarima čak na nekoliko mesta uopšte ne krije da mu Stepa nije bio mnogo simpatičan a pogotovo kada je iako mlađi po godinama, po rangu i ocenama u pripremi za đeneralštabnu struku mnogo brže napredovao po činu i pozicijama u trupnoj službi od Mišića.

Da li se radilo samo o stručnom rivalitetu ili i o stvarnim ličnim međusobnim animozitetima "dva ratna druga" teško da možemo više da zaključimo sa ove distance.

 Po mome, animozitet između naših oficira se svodio na " obrenovićevce" ili " karađorđeviće". Čak se na jednom mestu  kod Ćosića i pominje taj detaljčić. E, sad!? Koliko ima istine u tome?

Па сад да је  Степа имао неку посебну протекцију, па тако напредовао тешко бих поверовао. Мишић је био почасни ађутант краља Милана. Као и сада то је сигурно имало утицаја на то како се други односе према таквом официру. Наравно овим ничим не доводим квалитете ове двојице војвода, само констатујем да је понекад "згодно" бити на месту где твоје квалитете могу уочити.

Što se tiče vojvode Mišića, general panta Draškić ga u svojim memoarima naziva: "...stari Obrenovićevac..."

Ne postoji ni jedan podatak koji govori, bar ga ja nisam do sad pronašao da je Vojvoda Stepa ikada javno proklamovao političke stavove ili međudinastičke simpatije.
Dok mnogo izvora govori da je izvan ratnog polja uvek bio povučen i skroman.

Takođe želeo bih da se odredim i prema Ćosićevim delima u kojima opisuje srpsku epopeju u I sv. ratu.

Mislim da Ćosićeva dela treba isključivo posmatrati kao romanistiku.Gradio je neku svoju verziju priče na temeljima ili na marginama stvarnih istorijskih događaja i ličnosti ali bez ikakve stvarne istorijske faktografije kojom se mogu dokazati izneti stavovi i mišljenja istorijskih ličnosti o kojima piše. Za istinu, takva faktografija piscima i nije neophodna osim ako ne pišu romansirane biografije a tu onda do izražaja dolazi neograničena umetnička sloboda i moć autorove imaginacije o mogućim dešavanjima.

Ako sa današnjeg aspekta posmatrate taj deo njegovog opusa ne možete a da se ne odate utisku da stalno provejava stav tadašnjeg establišmenta kao i njegov lični, da je učešće Srbije u bakanskim ratovima kao i u I sv.ratu bilo suvišno,nepotrebno i hegemonistički inspirisano.

Zbog svega toga ja iz današnje perspektive sa velikom rezervom tumačim analize istorijskih događaja o kojima on piše u svojim delima a odnosi se na period pre II sv. rata. 

I par slika Vojvode Stepe:

Rodna kuća Vojvode Stepe.

Nekoliko fotografija preuzetih sa Fejsbuka

Vojvoda Stepa na odru
[attachment=1]

Sahrana vojvode Stepe

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Iznosenje kovcega iz cacanske crkve
[attachment=5]

Zbog problema u radu foruma ovde cu napisati ispravku u vezi prethodnog posta.

Cetvrta fotografija je iznosenje kovcega sa telom vojvode Stepe iz cacanske crkve a peta je oprostajni govor generala Hadzica na sahrani.
Treca fotografija po redu je ordenje vojvode Stepe.

Pogrebna povorka sa kovcegom vojvode Stepe

[attachment=1]

[attachment=1]

Kralj Aleksandar i vojvoda Stepa

[attachment=1]

Politika o smrti vojvode

[attachment=2]

Vojvoda Stepa ispred Vrhovne komande u Kragujevcu
[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Мишић и Степановић нису били у баш "срдачним" односима.

U knjizi "Solunci govore" jedan oficir govori kako je na Krfu slučajno naleteo konjem na jednog dekicu u civilu. (oficir je bio nižeg rasta i nije dobro "pritegnuo" opremu).
Dedi nije bilo nista, ali odbio je da primi izvinjenje jahača. Rekao mu je da se javi u komandu i da kaže da ga šalje vojvoda Stepa. Kasnije je kažnjen, valjda zatvorom.

Izgleda je bio težak čovek.

Tada je vladala gvozdena disciplina a i nije bilo transparentnih ljudskih prava.
Tada je vojska bila vojska.
10 po turu se zvanično dobijalo i za mnogo manje prekršaje.
Nezategnut remen na konju npr. o tome je Jakovljević pisao u svojoj "Trilogiji".

Znači ništa posebno sasvim oubičajna praksa.

Znao se red i to žestoko.

У систему у коме влада дисциплина права се обично боље поштују. А дужности још више.

Na vojvodu Stepu je naleteo rezervni pešadijski potporučnik Ivan Ivanović.

Inače je vojvoda Stepa veoma držao do discipline i bio je poznat egzicir-majstor. Panta Draškić navodi primer, u svojim memoarima, da je prilikom posete regenta Aleksandra nekoj jedinici, trubač počeo da svira komande ali loše, na to se Stepa okrenuo i pripretio mu prstom i rečima: "Aaaa...naučiću ja tebe kako se svira!"

Ако се не варам, Степа је, као министар војни, једном казнио Мишића. Мислим да Мишић то помиње у својим успоменама.

Kažnjen je jer je prilikom izvodjenja egzercira na donjem Kalemegdanu, jednog koji je zabušavao, kanijom sablje onako usput drmnuo po turu, to je video neki viši čin i na licu mesta je protestvovao, na šta mu je čuveni "švaba" odbrusio kako je inače znao i stvar je stigla do ministra vojnog.

E sad da li je bio Stepa ili neko drugi, ne mogu da se setim.

Inače o tome sam već pisao ranije.
Antagonizam između njih dvojice postojao je još dok su bili pitomci vojne akademije i nema veze sa interdinastičkim raspravama, koje su kasnije taj antagonizam samo produbile.

Mišić inače stariji godinu dana, nije nikako prihvatao brže Stepino napredovanje kao mladjeg, jer su zahvaljujuci cestim ratovima jos kao nesvrseni pitomci u njima ucestvovali.Cini mi se da je Stepa brže proizvodjen u činove zahvaljujući tome.Takodje Mišić je smatrao da neosnovano dobija lošija nemeštenja i ocene od Stepe.Da li se radilo o klasičnoj provincijalskoj podozrivosti u odnosu na Stepu koji je bio skoro Beogradjanin ili o klasičnoj netrpeljivosti dva "alfa mužjaka" sličnog potencijala, više bi znali da kažu istoričari.

Sam Mišić smatra da je u interdinastičkim previranjima najviše stradao zbog toga što je u jednom periodu bio u adjutantskoj službi Kralja Aleksandra Obrenovića.

I treba reći i to da je Mišić najvećim delom imao brilijantnu karijeru generalštabnog oficira dok je Stepa put trasirao brilijantnom trupnom karijerom.
Svako od njih je u datom trenutku pokazao brilijantnost kada je bilo najteže.Prosto su se dopunjavali.
Stepa odradi Cer a Mišić potom Kolubaru i tako dalje.

Претерана дисциплина и кажњавање за сваку ситницу, довела је до великог огорчења подофицира крагујевачког гарнизона на Степу Степановића, команданта Шумадијске дивизијске области и до тзв. подофицирске контразавере. Неки историчари, међутим, сматрају да је подофицирска контразавера у Крагујевцу, уствари, само наставак нишке официрске контразавере која се десила две и по године раније. Било како било, обе завере су откривене, завереници ухапшени и осуђени на дугогодишњу робију а неки од њих су и убијени у затвору. И све то због ситних преправки на униформи и захтева подофицира да им се отвори менза и читаоница.

Одавно нисам прелиставао Мишићеве успомене, али то кажњавање због тога што је војника "клепио" сабљом по стражњици се десило када је био нижи официр (мислим капетан). Са Степом је имао озбиљнијих проблема мало касније. Ипак, ни Мишић није био без заштите. Био је почасни ађутант Краља Милана, а то је сигурно, као што се то и сада дешава само у другим околностима, иритирало трупне официре, па су га "сачекивали" када би се докопали "власти" и положаја.

Степа је важио за врло строгог, али и часног човека. Трудио се да и сам буде оличење војничких врлина. Зато је и био ситничав.

Био је велики противник расипништва. Према причи мог оца, препричавало се још пре Другог светског рата да је Степа, добивши прву пензију (која је била и за ондашње прилике висока), прво питао за кога је ово. Када је добио одговор да је за њега јер је то и заслужио, прокоментарисао је да држава која толико расипа на једног човека неће дуго опстати.

Prica o vojvodi Stepi (preuzeto sa sajta SRPSKO NASLEDJE (http://www.srpsko-nasledje.rs/))


Њему презиме није требало. У историју и народно памћење ушао је као војвода Степа.

ПОСЛЕДЊА РЕЧ КОЈУ ЈЕ ИЗГОВОРИО НА ЗЕМЉИ БИЛА ЈЕ "НАПРЕД"

пише:Снежана Ђурић-Калушевић      


Кад је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен војводином реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последнјег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

 

Војвода је био веома побожан човек, литургију је знао напамет, као и многе духовне, црквене песме. Волео је црквене свечаности, порте пуне света, нарочито сељаке у копоранима и опанцима који су се искрено и топло молили Богу да не буде рата, елементарних непогода, молили се за плаху кишу, топле сунчеве зраке кад су најпотребнији и берићет. Волео је тај народ и његову чврсту веру, народ пун моралног здравља који је избегавао спорове и сукобе изговарајући просте и врло једноставне речи: "Нека му Бог плати..."

На причест обавезно Велики петак је био дан кад је војвода неизоставно одлазио у цркву. Као командант, увек се причешћивао заједно са својим војницима. У најкритичнијим тренуцима, уочи одлучујућих битака, војвода се повлачио у собу или под шатор и моли се Богу:

"Свевишњи, Ти који господариш животом и смрћу, благослови овај план за одбрану народа мог и Твог... Ми се само бранимо, чувамо своје њиве и своја огњишта, своју слободу и своју државу, своју веру и храмове у којима се Теби искрено и топло молимо. Чувај, Боже, моје војнике, синове Србије, а непријатеља, који хоће да отме оно што си нам Ти дао, нагнај у бекство..."

О томе како је војвода гледао на чување вере и народних обичаја, најбоље говори ова причица коју је "Политика" објавила пре 60 година:

Било је то у оно доба кад се српска војска препорађала, кад је кроз све њене родове и цео народ прострујао нови дух, што га је у народној души као варница изазвала анексија Босне и Херцеговине. Генерал Степа је у том периоду, до Балканских ратова, у два маха био министар војни. Друго његово министровање пада 1912. године, кад је почео рат против Турака.

Разуме се да је министар војни у то доба имао препуне руке посла, али је генерал Степа стизао да обилази трупе у београдском гарнизону, па и по другим градовима. Штавише, он је у ове обиласке одлазио с нарочитим уживањем. Хтео је на сваком кораку да се увери колико је војска спремна за догађаје који ће уследити.

Једног дана, била је среда великог поста, око десет часова, у касарни код Топовских шупа настало је комешање. Дежурни трубач дао је знак да у касарну долази министар војни. Док су се командири и водници прибрали од изненађења, министар је већ био у коњушници осме батерије, загледао коње, прибор и кровину на којој су коњи лежали. Кад је то завршио, попео се на спрат изнад коњушнице, где су биле војничке собе. У пространој соби, у четири реда, било је поређано око педесет војничких постеља. Министар је сваку од њих прегледао: задизао ћебад, прегледао застираче, окретао сламњаче. Био је веома задовољан - све је било у најбољем реду.

У источном делу собе висиле су мале руске иконе које је Русија била послала за све наше касарне. Пред иконама, на лучном носачу, било је кандило. Генерал Степа приђе, погледа у иконе и обрати се командиру:

- А шта вам је ово? - упита генерал својим звонким гласом.

- Иконе, господине министре! - одговори командир, помало збуњен питањем

- А оно пред иконама? - пита даље Степа.

- Кандило!

- Кандило, кандило, али неприпаљено иако је данас среда великог поста - љути се генерал Степа.

Командир, збуњен, слеже раменима, не зна шта да каже. Генерал га погледа благим, очинским погледом, па додаде:

- Е, е, и ви сте ми хришћанин!

Затим је сишао да разгледа остале батерије у којима су, наравно, дотле већ стигли да упале кандила. Пред подне стигао је до војничке кујне. Казани су већ били скинути с ватре. Видећи помало збуњене старешине и војнике, љуте на себе што су пропустили да упале кандила, генерал Степа одлучи да их шалом на свој рачун мало разгали. Рече кувару да и њему сипа у један тањир. Кувар завитла великом кутлачом по казану, па нали пун тањир пасуља.

- Е, немој ти мени само чорбе! - огласи се генерал Степа, понашајући се тако као да је заборавио да је пост. - Сипај и меса да видим како је кувано...

Командир осме батерије дочека ове речи као иза бусије и умеша се у разговор:

- Данас нема меса, господине министре. Данас је среда великог поста.

- Е, е, и ја сам вам неки хришћанин! - узврати Степа и сви около праснуше у смех.

.....

...

Војвода Степа је волео све што је било народно. Волео је народни језик, народну песму, народно одело. Иако сам није певао ни свирао, радо је слушао доброг певача и свирача. Волео је народне обичаје и чувао их до краја живота, нарочито оне божићне, ношење бадњака, песме које прате овај обичај. Волео је прост народ и наша села, дивећи се српском сељаку због његове радиности, поштења и снаге да се бори с многим недаћама, али и његовој спремности да своју слободну државу, а слободе је у то време било напретек, брани од свих насртаја.

Још као млад официр, Степа је радо облачио народну одећу и одлазио у село. Није желео да се издваја од народа коме припада. Касније је своје кћери облачио у народну ношњу.

Волео је народне шаре и народне умотворине. Освртао се на њих и често говорио о ненадмашној машти наших ткаља и везиља. Војвода је волео природу, цвеће, животиње. Нарочито је волео коње. Читао је до краја живота. Историја га је одувек занимала. Радо је читао библиотеку Српске књижевне задруге, а од часописа "Српски књижевни гласник". Са задовољством је ишчитавао "Историју наших ратова" Милутина Лазаревића. Био је добар говорник, још бољи предавач. Умео је да се унесе у суштину ствари, да повуче друге за собом, да оживи догађаје.

За војводу се говорило као о човеку осетљивом и затворене природе. Било је прилика кад су га виђали сузних очију. Он је по природи крио своја осећања и расположења, али не зато што је хтео да за њих нико не зна, већ једноставно зато што није осећао потребу да их испољава. Једино је у старости према својим унуцима показивао своју љубав без устручавања. Имао је разумевања за туђе невоље, мада је, руку на срце, било тешко навести војводу да промени своју одлуку.

Могао је да се наљути, али би љутњу исказивао - ћутањем. Тада би се још више повлачио у себе. То је могло да траје по неколико дана. Био је веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Војводин лекар, др Говедаревић, испричао је ову анегдоту:

- Кад је војвода пао у постељу, долазио сам сваког дана и ослушкивао његово име, па смо остајали дуго у разговору. У том разговору затицао нас је војводин берберин Жарко који је сваког дана долазио да "уљуди" болесника. Чим би га угледао, војвода је говорио: "Е, Жарко је дошао и чека, не смемо га оставити да дангуби. Знаш како је, он живи од свог заната.."

Ручак насред улице

Његова преписка је била богата. Поштар који му је доносио писма, није се, чудио њиховом броју, али се увек питао кад војвода стигне да их све прочита. И да одговори. Највише су му писали људи из Босне и Војводине. Он се, изгледа, посебно интересовао за те крајеве.

[attachment=1]
^{Као млади потпоручник: У првој карактеристици писало је да највише даровитости показује у општој а "посебице у српској историји"}

Према војницима је увек имао много обзира. Бринуо је о њима као о својој деци. Био је, разуме се, веома строг, али је ту строгост углавном испољавао према старешинама под својом командом. Није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.

Ево о томе једне причице.

Пре отаџбинских ратова Степа је био командант дивизије у Крагујевцу. Наредио је да се посилни код официра могу користити само за оне послове који су предвиђени правилима службе.

Једног дана, међутим, војвода се уверио да се његова наредба не поштује. Око подне, усред града, срео је војника с порцијама у руци. Зауставио га је и започео разговор:

- Војниче, стани!

- Извол'те, господине пуковниче!

- Код кога си на служби?

- Код мајора Јовановића

- Шта то носиш?

- Ручак.

- Ко ти је рекао да носиш порције!

- Госпођа мајорица.

- Седи!

- Разумем!

Војник брзо седе украј улице.

- Једи! - заповеди Степа.

Војник је појео мајоров ручак.

- Е, сад иди кући и кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш мајоров ручак.

Војник је поздравио и отишао да испуни наређење.

Отада никоме више није пало напамет да користи војнике за овакве послове.

...

...

Зна се да је у српском народу било и других мудрих и храбрих војсковођа, али је ретко ко од њих био толико популаран као војвода Степа. Анегдота о њему има напретек и оне се препричавају још од његове ране младости, кад се још није могло знати шта ће на крају бити од тог мирног, вечито повученог у себе и готово аскетски скромног официра.

Скромност је заправо била само једна од многобројних врлина које су га красиле. Постићи највише што се може, учинити све за свој народ, борити се против зла, за праву, истину, а при том не истицати себе у први план, остати готово непримећен - то су Божји дарови. Том соју људи припадао је војвода Степа. Склањао се од свега што је личило на похвале, славље, пумпу, раскош, разметљивост.

Велика љутица

Најлепше особине војвода је понео из породичног дома. Ту су они чврсти корени којима је везан за село, морал, патријархални начин живота, тачност, уредност, вера у Бога, у правду, у људе око себе.

Војвода се родио надомак Београда, у селу Кумодражу, као трећи син Ивана и Радојке. Предање каже да су се преци Степини доселили у Кумодраж из Херцеговине или Лике, мада има и једна верзија по којој су дошли из лесковачког или пиротског краја. За оца војводиног говори-ло се да је радин и честит у сва-ком погледу, способан за све. Рекло би се да се активно бавио политиком - сврставао се у најистакнутије либерале у свом крају. Мајка је била из Сремчице, сељанка, али отмене душе и држања. Бистрину, тачност, уредност, скромност - Степа је наследио од ње. Учила га је раду и молитви, чувању породичног огњишта као светиње, учила га је одупирању злу и уверавала, од малих ногу, да Бог све види, све чује и да свако добро награђује.

- Још као мали био сам велика љутица - причао је војвода Степа сећајући се породичног дома и детињства у њему. - Кад би ме мати упртила на леђа и понела на њиву, ја сам се опирао, драо и ударао ногама и пртачи да би ми биле модре од трења кад би на њиву стигли. Од тих рана и модрица ништа ми није било. Мати није имала времена да се око мене и мојих ногу бави, па је све пролазило само од себе.

Постоји вероватна прича о томе да су понекад, док је био у колевци, Циганке дојиле Степу. Кад је мати одлазила на њиву и остављала своје најмлађе чедо са јетрвом, коју је он, како је истицао, много волео и које се радо сећао, стрина би довикнула коју Циганку која је поред куће пролазила да подоји њеног синовца.

Војводина старија кћер Милица после очеве смрти, причала је сећања из свог детињства:

- Тата је имао неку чудну љубав према Циганима-чергарима, њиховим чергама и њиховој голишавој деци. Док смо живели у Ваљеву, водио је нас, децу, у шетњу изван града, где су била мала циганска насеља. Ту смо обично застајали и тата је неко време посматрао черге, децу, голишаву и мусаву. Њега је занимао њихов живот и он је с великом пажњом пратио њихове живе покрете... И војвода је једном, у шали наравно, говорио о својим посетама малим циганским насељима:

- То ми је, ваљда, остало у крви од Циганкиног млека кад ме је дојила...

Враћај паре, момче

Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Осим родне куће у Кумодражу, друге није имао - живео је у кући свога таста Веселина Миловановића, чијом се кћерком Јеленом оженио још као млади поручник. У Кумодраж је повремено одлазио да види своју браћу који су се бавили земљом и од ње скромно живели. Све што су имали, стекли су својим знојем и својим жуљевитим рукама.

Војвода није трпео привилегије било које врсте. Сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине ништа не узме. А што се његове пензије тиче, то је текло овако. Прву пензију, у ствари, није ни примио, била је, по војводиној процени, превелика па је тражио да се - смањи! Један млади поштар, који је тек започињао службу, био је обрадован кад је међу поштанским упутницама видео једну с именом војводе Степе. За ову прилику, будући да је војводу просто обожавао, поштар се свечаније обукао, мислио је да је непристојно да се пред тако славним човеком појави у половној одећи. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.

Тај сусрет и тај дијалог забе-лежиле су касније многе новине.

- Ево срећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! - рекао је млади поштар у једном даху.

- Ако, ако, момче - узвратио је војвода Степа уз осмех. - Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?

- Три хиљаде динара, господине војводо! - рапортирао је узбуђени поштар.

- Мангупи! Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! Нека бар преполове, шта би с толиким парама!?

Збуњеном поштару није преостало ништа друго већ да врати поштанску упутницу.

Тако је, одиста, војвода вратио пензију. У то време то је била велика сума.

Наводимо, с тим у вези, само два податка: за хиљаду динара могло је да се купи пар најбољих волова, а за један динар - седам јаја!

Скроман човек

То није једини војводин гест. Знајући какви све могу бити потомци, али и да би поштедео државу или општинску касу, војвода је себи за живота подигао гробницу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од својих помрлих суграђана. Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменоресцу Бербељи дао нацрт гробнице. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермерних стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске под војводином командом. Војвода се жестоко наљутио, али је све било касно.

Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу, коју ће му обући, и ордење које ће понети. Од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супрузи је дао два замотуљка с новцем - један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му ни на ум падло да га сахране о државном трошку.

Тек што је гробница била готова, војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, иначе лекар, ракао му је:

- Ово није за вас. Превише је скромна гробница. Таман за мене. Ви сте велики човек, прослављени војсковођа. Ви ћете бити у Пантеону!" Најбоље је да ову гробницу уступите мени...

Војвода се узнемирио:

- Какав Пантеон! То не одговара мени, мојим уверењима. Ја сам скроман човек. Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон, нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић.

...

...

Сам стругао дрва

Степино ратно искуство било је веома богато: стицао га је још од првог рата против Турака 1876. године док је био наредник - питомац, па даље кроз ратове, такође против Турака 1877. и 1878. године и српско-бугарски рат 1885. године као пешадијски официр. Био је водник, командир чете, командант батаљона, пука, бригаде, дивизије, армије.

Био је готово на свим положајима у Главном генералштабу, у Министарству војном, а то своје богато искуство преносио је на младе официре као професор на Војној академији у Београду.

Генерал Воја Живановић овако је описао Степу Степановића:

"У рату, на бојиштима, био је храбар, улазио је у зону ватре без бојазни, никад нико није могао да примети да је у тим моментима уплашен, нервозан. Био је засипан непријатељском пешадијском ватром, али се није повлачио с тог места све док није сазнао оно што га је као официра занимало: како се држи непријатељ и како се понашају старешине и војници којима он командује..."

На другом месту генерал Живановић истиче ове војводине вредности:

"Био је веома начитан, међу официрима и војницима без сумње најбољи познавалац наше књижевности. Одлично је знао и светску књижевност."

Према породици био је веома осетљив, али је то скривао дубоко у себи. Према унуцима био је веома нежан, чак у толикој мери да су у то тешко поверовали и они који су га добро познавали. Отаџбина му је била изнад свега. Оне трагичне 1915. године, кад се српска војска, притиснута аустријско-мађарским, немачким и бугарским армијама, које су јој претиле окружењем и уништењем, повалчила из земље, напуштајући своју отаџбину, војвода Степа ни прстом није мрднуо да спасе своју породицу.

"Где сви остали, ту и моја породица" - нашао је војвода Степа оправдање за своје понашање. Стрепео је и туговао за својима као што су туговали и стрепели српски официри и војници за време изгнанства, али ни то војвода није јавно испољавао.

У храни је, кажу они који су га познавали, био готово вегетаријанац - месо је ретко јео, а кад би се затекао у вароши, у некој кафани, попио би само чашу пива. Као домаћин, служећи своје госте, попио би чашицу добре домаће ракије. Вино није пио. Велико друштво је избегавао. Волео је природу, шетњу, самовање. У часовима усамљености доносио је важне одлуке. Све је било прорачунато у милиметар, предвидео је све могуће одлуке непријатеља. Ниједне врсте изненађења код њега није могло да буде. Према војницима се понашао - очински: стрепео је над њиховом судбином, чинио је за њих све што је могао, али је и тражио д њих све што је и било могуће, посебно у оним судбоносним биткама. Губитак сваког војника у рату изазивао је у њему велики бол. Потиштеност је била видљива. Рањенике и болеснике обилазио је редовно, а нарочиту пажњу посвећивао је уређењу и обележавању гробова. С неизмерном тугом гледао је како на ратиштима у земљи, и касније, у туђини, расту гробља српских војника.

У "Споменици војводе Степе Степановића", коју је Народна одбрана објавила непосредно после војводине смрти, о њему је, једним записом, сведочио Велибор Јонић:

"Било је то у Валони приликом повлачења. Случај је хтео да лађицом, која нас је од обале до велике лађе превозила, будем превезен у исти мах кад и војвода Степа и његов штаб. За све време војвода је марамицом брисао сузе које су, као потоци, лиле. Гласно је понављао једну реченицу: "Много смо грешили и зато нас је Бог казнио... Сви ми, онако гладни и изнурени, били смо као скамењени. Они, чије срце ни у највећој опасности није задрхтало, плакао је..."

На Солунском фронту нико из његове армије, официр или редов, није могао да оде у Солуну. Био је у том погледу неумитан. Међутим, упркос томе, било је момената у којима се готово без дозволе могло отићи у овај град. Требало је војводи показати писмо родбине из Србије којим се тражи помоћ. Не би, у таквим приликама, дозволио да га моле за одсуство, већ би, кроз сузе, рекао:

- У таквим приликама, не треба ме ни питати...

Знао је војвода да су сви официри оставили своје породице без ичега, без икаквих прихода, да им је потребна помоћ, па су они од своје скромне плате куповали разну робу и одашиљали је у пакетима преко Црвеног крста.

О свом народу војвода Степа је ретко говорио. Чак и кад су га просто салетали страни новинари, који су пратили његову армију на бојиштима, избегавао је да даје изјаве. Зашто говорити, сматрао је, о нечему што је очевидно: он је веровао у снагу свог народа, у његову истрајност, његово осећање правде, ценио је његове душевне врлине.

А што се страних новинара тиче, упућивао их је на примере и догађаје у којима се види велика душа српског народа.

...

...

Душа српског народа

У књизи "Солунци говоре" има једна необична ратна прича која више но ма шта друго открива душу српског војника у ратним приликама. У доба затишја на Солунском фронту, каже та прича, један српски војник - извиђач кренуо да извиди положај како би био сигуран да се непријатељ није пребацио близу српских ровова. Крећући се опрезно, залазећи у шибље између два положаја, није примећивао ништа сумњиво. У једној шуми, по маховини око стабла, закључио је да је ту негде близу извор па би да попије који гутљај воде...

Чим је везао коња за стабло, војник је пошао да тражи извор. Али, тек што је учинио неколико корака, стао је као громом погођен. На извору је приметио једног бугарског наредника који је марамицом квасио чело и груди... И ту је, тог часа, настала драма у драми: шта да уради српски војник? Види пред собом бугарског наредника, али сломљеног неким невидлјивим болом, скрушеног... Шта да учини? Да пусти бугарског крвника да га остави на миру? А шта ако је и он извиђач, ако је, којим случајем, открио српске положаје, митраљеска гнезда, па груне бугарска артиљерија и разори их? Не, не, не сме да га пусти! Да га убије? То би могао лако да учини - био је заклоњен иза стабла, на десетак метара од њега, лако би га смакнуо... Али како да убије болесног човека? Зар то није велики грех и да ли би му Бог то опростио? Згрозио се од те помисли... Неће га убити, али га неће ни пустити. Остало је треће - заробиће га и одвести у команду па нека други одлуче.

Тако је и учинио - сломио је гранчицу и тиме скренуо пажњу. Престрашени бугарски наредник, чим га је приметио са упереним карабином, подигао је руке и предао се. Српски војник је пропустио свог заробљеника на-пред, упозоравајући га да ће мо-рати да га убије ако покуша да побегне... Чим је војник узјахао коња, бугарски наредник је пао на колена. Једва је промуцао:

- Убиј ме, братко, к'о Бога те молим...Не могу даље. Болестан сам... Изгорећу од неке ватре. Прежали један метак...

И тако, да не дужимо, српском војнику није преостало ништа друго већ да свог коња уступи заробљенику. Још га је уз пут уз седло придржавао да не падне. Тако су стигли до војводе Степе. Војник се исповедио - испричао је војводи сваки детаљ. На то је војвода Степа рекао:

- Добро си учинио, војниче! Алал ти вера!

А затим је, обраћајући се официрима и страним новинарима, рекао:

- Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста народ који има овакву војску никад не може да пропадне...

Али, да се вратимо у мирнодопско време у коме је војвода био само - пензионер, па као сваки добар домаћин бринуо о породичним потребама. Живећи у кући свог таста у Чачку, занимајући се својим унуцима и цвећем у башти, војвода се лаћао и других послова - стругао је дрва. С тестером у руци "борио" се против букових цепаница... У дну дворишта, пролазећи улицом, грађани су виђали војводу у старој војничкој блузи, са шајкачом на глави и цокулама на ногама, како приљежно струже дрва.

У том послу затекао га је неки сељак, који га није познавао, али је знао да у тој кући живи славни војвода. Сељак је свратио да мало поразговара са "слугом" кога је војвода, мислио је, унајмио за овај посао.

И тако започе разговор сељака и војводе.

- Помози Бог, стари! - проговори сељак.

- Бог ти помогао! - узврати војвода Степа.

- Ово је, је ли, кућа нашег војводе Степе?

- Јесте...

- А ти му стружеш дрва...

- Стружем, ја шта ћу! - узврати Степа.

- А пошто си погодио? - пита даље сељак.

- Нисам погађао. Знаш, ја радим стално код војводе, па ме плаћа месечно...

- Ако, ако, добро је и то - примети сељак. - Чуо сам да војвода није шкрт... Али, није то важно, важно је да имаш и кога да служиш. Ја бих му то и џабе радио. Заслужио је то наш војвода.

...

...

Млади потпоручник Иван Ивановић један од 1300 каплара из оног легендарног батаљона, чија је трећина покошена у славној Колубарској бици, доживео је необичан сусрет са војводом Степом. Сусрет му је донео - петнаест дана притвора. Било је то у пролеће 1916. године на Крфу.

Коњем на војводу

Догађај је необичан и заслужује пажњу из више разлога: младим поручником се бавила Врховна команда јер је јашући побеснелог ата, загрејан чувеним крфским вином, налетео на једног полазника, а тај пролаз-ник је био главом и брадом прослављени војвода Степа. Коњ је сапима окрзнуо пролазника, овај се мало затетурао, пала му је капа с главе, а убрзо потом пукла је брука, па се цела ствар нашла пред Врховном командом српске војске.

Истина, коњ је, како рекосмо, сапима само окрзнуо пролазника, али је потпоручник Ивановић са ужасом приметио како тај стари човек посрће од удара и како му паде капа и откотрља се. А штета! Јездио је тако поносно. Млади официр је у мислима јуришао на непријатеља, ослобађао своју поробљену земљу и већ био у свом завичају.

Невешт јахач

Потпоручник је с муком зауставио коња, спреман да се извини старцу, срећан што се на томе завршило. Али, гле чуда! Старац је проговорио на чистом српском језику. Рекао је: "Господине потпоручниче..." По томе је Ивановић закључио да је избеглица, да је родољуб, да је с муком тешком прешао преко Албаније, а замало да га он, потпоручник српске војске, убије на Крфу! Пришао је старцу и почео да се извињава; "Добри стари господине, молим вас, као родитеља вас молим, да ми опростите... Ђаво ме наведе да појашем коња, иако сам невешт јахач. Било би ми неописиво жао ако бисте остали у уверењу да се ово догодило са злом намером..."

- Не примам извињење! - узвратио је странац. - Да се јавите на рапорт!

Ивановић се упорно и искрено, од срца извињава, жао му је старијег човека. А човек ћутећи слуша речи Ивана Ивановића, али не прима извињење. Види белаја! Заинатио се старац, хоће да истерује неку правду.

Старац још једном понови:

- Јавите се на рапорт!

Овај заповеднички тон мало је љутнуо потпоручника Ивановића, па и он рече мало набусито али и подсмешљиво:

- Добро, да се јавим на рапорт, али желео бих да знам по чијој заповести...

- По заповести војводе Степе Степановића!

Ивановићу се одсекоше ноге. Загледао се мало боље у старца и у њему препознао славног војсковођу. Боже, хтео би и без рапорта, без суда, да казни себе! Зар он овако мали, ситан, да коњем насрне на славног војводу! Готов је, нема му спаса...

Сутрадан је писмени рапорт доставио команданту места. Изложио је догађај бираним речима. По њему, десило се то што се десило једино због тога што је био неук јахач. И богзна како се извињавао војводи. Признао је да је попио коју чашу крфског вина.

Заплет је био на Крфу, расплет у Солуну.

Пошто је војвода Степа командовао Другом армијом а јединица потпоручника Ивановића припадала је Првој армији, ствар се даље развијала по прописима. Рапорт је стигао до Врховне команде, а она га је упутила војводи Степи.

На тражење Врховне команде, поводом рапорта потпоручника Ивановића, и војвода је дао реч. Војвода је писао руком. Једном реченицом војвода је оспорио тврђење потпоручника Ивановића да је невешт јахач. Наиме, војвода је чуо речи којима је јахач нагнао коња у трк. И цитирао је те речи. А то је - на ужас Ивана Ивановића - била прописна команда за прелаз у - трк. И како сад објаснити да неко познаје чак и коњичке команде а да не зна да јаше...

Предмет је поново стигао у Врховну команду. Ова га је редовним путем доставила команди потпоручника Ивановића с наређењем да се сад и млади официр изјасни поводом изјаве војводе Степе. Ивановић се згрануо кад је прочитао да је означеног дана изговорио прописану коњичку команду. Он, резервни пешадијски потпоручник, он који је кубурио и са командама сопственог рода војске. Али, написао је одговор у коме је рекао да је војвода Степа у праву. Признаје да је крив, па моли да му се одмери казна...

Врховна команда, са потписом начелника штаба генерала Петра Бојовића, одмерила му је казну: петнаест дана притвора! Издржавање казе било је у логору Сурукли, близу Солуна. Командант пука наредио је да се поред његовог шатора подигне исти такав и за Ивана Ивановића. Ноћи и све слободно време потпоручник је проводио у том шатору. Командант га је примио и у своју менажу.

Ивановић је био први кажњеник на Солунском фронту.

...

...

Војник Богдан

Тако је било у туђини, на Солунском фронту. Међутим, војводина скромност и поштовање војних правила продужили су се и у миру, после његовог одласка у пензију. Некако у то време, решењем Министарства војске и морнарице, војводи Степи је на услугу додељен аутомобил. Истим решењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање команданту граничних трупа, команданту коњичке дивизије и команданту краљеве гарде.

Војводи Степи одређен је и возач, који је, иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у позним годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.

- Кад ми је то саопштено у чачанској касарни био сам просто ошамућен - сећа се Бакаловић. - Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто ни у сну могао да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је:

"Војниче, слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил, осим нас двојице, не сме нико да седне!"

- Ту његову заповест поштовао сам годину и по дана - колико је трјао мој кадровски рок - сећа се Бакаловић. - Волео сам да возим, али се војводи, на моју велику жалост, никуда није ишло. Иначе, тај аутомобил је био дотрајао, без марке, често се кварио, а путеви - да не причам. Возио сам војводу неколико пута за Београд и Крагујевац на седнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни председник.Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио. Војвода је цупкао около, загледао у мотор, видео како се мучим да пронађем квар, па напослетку рекао:

"Одох ја пешке, а ти, кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме..."

Бакаловић се с тугом сећа дана кад је умро стари краљ Петар и када је возио војводу на сахрану.

"Изгубили смо великог краља и великог слободара!" - рекао ми је кад смо се преко Рудника запутили према Тополи. "Био је и у рову, и на сељачкој свадби и на слави својих војника. А преко Албаније, синко мој, ишао је пешке, као и сви војници Србије. А могао је француским авионом да се превезе за неколико сати на безбедно место. Хтео је да дели судбину свог народа. Зато су га сви волели и поштовали..."

- Док је војвода причао, ја сам се молио Богу да се аутомобил не поквари - сећа се Бакаловић.

- То се, нажалост, ипак десило на неколико километара од Тополе. Војвода је постао нервозан. Бојао се да не закаснимо. Квар, срећом, није био велики - стигли смо на време...

Чувар државне касе

Бакаловић се живо сећа једног младог поручника из команде у Крагујевцу који је, поред осталог, био задужен да војводу снабдева бензином. Доносио га је у лименим кантама и увек помало узбуђен. Било је то одређено следовање које је редовно стизало, али га је војвода чешће враћао него што га је примао.

- Био сам у дворишту војводине куће кад је стигао млади поручник - сећа се Бакаловић. - Дошао је неким возилом и у рукама држао две канте бензина.

Кад је војвода изишао из куће, млади официр је рапортирао:

"Господине војводо, донео сам бензин за ваш аутомобил..."

"Вратите то, господине поручниче!" - рекао је мирно војвода. "Нисам потрошио ни претходно следовање...

"Али, господине војводо, ја сам се својим потписом у команди овим бензином раздужио" - рекао је молећивим гласом поручник.

"Вратите, господине поручниче, и задужите се поново!" - неумољив је војвода. "Бензин је скуп, колико ја знам. Лако је своје чувати, али човек се познаје по томе како чува туђе. А овај бензин је државни, као и аутомобил. Треба бити скроман и чувати државну касу више него своју..."

Војвода је рекао све што је имао да каже и младом поручнику није остало ништа друго већ да врати бензин и да се поново задужи.

Према многим сведочењима, усменим и оним у записима, војвода Степа је био ретко честит и поштен човек, чврстог карактера, отворен у разговору, јасан у наређењима. До крајности је био скроман, побожан, осетљив. Лаж није трпео, ко га је само једном у служби слагао - никада му више није веровао. Имао је око, видео је све, мада се понекад правио да не види, али је у згодној прилици давао на знање да је видео, да зна.

Од својих потчињених тражио је највише што се може, а сам је увек, лично, био за то пример. У ратовима, као официр, командир и командант, касније као генерал и министар војни, па још касније, после победоносне битке на Церу, као војвода, Степа је умео да одржи врло коректне односе са свим старешинама у српској војсци, али није волео да чује реч "немогуће".

Лако је замислити израз лица овог питомог човека, али ненадмашног војног статега, кад чује једног од својих подређених команданата који, уместо спремности да изврши заповест, једноставно каже: "Немогуће, господине војводо!"

Ово се управо десило на Солунском фронту, уочи одлучујећег продора српских и савезничких трупа, чије су припреме за судбоносну битку трајале неколико дана. После ураганске артиљеријске ватре, требало је да пешадијске јединице силовито крену у јуриш, не дозвољавајући непријатељу, бугарским и немачким армијама, ни да предахну.

По војводиној заповести

У тој атмосфери, војвода Степа је, проучавајући положај на коме ће се водити део одлучујуће битке, рекао свом начелнику штаба да одмах позове команданта батерије и пита га за положај испод Кравице.

- Има ту један ћувик и на њему у току ноћи треба поставити два топа и гађати непријатеља у ребра! - рекао је војвода Степа.

Убрзо потом преко телефона се јавио командант батерије.

- Извол'те, господине војводо! - трепери узбуђен глас команданта батерије преко телефона.

- Слушајте, у току ноћи поставите на онај ћувик где се налази крушка два топа! - заповедио је војвода Степа. - Њима ћете у ребра непријатеља да гађате!

- Немогуће - изустио је командант батерије.

- Зашто? - пита војвода Степа.

- Зато, господине војводо, што је то брисани простор. Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ни један од нас главу изнео...

Војвода Степа га прекиде речима:

- Слушајте, по сваку цену морате горе да избаците два топа!

- Немогуће! - понавља Командант батерије.

- Нема немогуће! - грми војводин глас преко телефона. - Ви знате да је горе, на ћувику, једна крушка. Ако у пет часова ујутро не буду два топа на ћувику, у осам ћете пред командантом дивизије висити о крушци! Јесте ли ме разумели!?

Разговор је био завршен.

Међутим, негде око четири сата изјутра зове телефониста батерије Штаб армије и тражи њеног команданта. Војвода Степа подиже слушалицу из које "бије" разговетан глас команданта батерије:

- Господине војводо, по вашем налогу истурио сам целу батерију на онај ћувик и чека наређење за напад...

Војвода се осмехнуо и рече:

- Знао сам да сте добар капетан. Предложићу вас за мајора. И заборавите оно о вешању. Крушка служи и као заклон...

...

...
У светски рат Степа је ушао као генерал и заступник начелника штаба Врховне коман-де, пошто се начелник Генералштаба, војвода Радомир Путник, затекао у Аустрији, на лечењу. Чим је војвода Путник стигао у земљу, Степа је преузео команду над Другом армијом.

Бачени у Дрину

У августу 1914. године нашао се лицем у лице са аустроугарским командатима и њиховим корпусима у Подрињу и на Церу, где је српска војска однела победу, прву савезничку победу. После тродневне крваве битке непријатељеве трупе бачене су стрмоглавце у Дрину и Саву. За ову величанствену победу, која је снажно деловала на српску војску и савезнике Србије на другим фронтовима, генерал Степа је добио чин војводе. Он је био други војвода у српској војсци, а четири месеца касније, после сјајне победе на Колубари, придружиће им се и трећи - Живојин Мишић. Четврти српски војвода био је Петар Бојовић, који ће ову титулу добити после успешних операција за ослобођење Ниша 1918. године.

Војвода Степа није био омиљен само у народу, веома је био поштован и цењен и у дому Карађорђевића и међу министрима и официрима.

Кад је на Видовдан, 1928. године, на Церу откривен вели-чанствени споменик јунцима ове битке, на тој свечаности није било прослављеног команданта - Степа је био у болесничкој постељи. Али, не само што није био заборављен на овој свечаности, него му је краљ Александар Карађорђевић послао телеграм пун неизмерне захвалности за све што је учинио. Телеграм гласи:

"Вративши се са прославе на Церу, прва моја мисао иде Вама, драги мој војводо. Сви ми који смо се јутрос овде окупили, жалимо дубоко што нисмо видели нашег војсковођу на месту његове славне победе. Стога ми је дужност да Вам овим путем још једном кажем колико Вам је земља захвална што сте је бранили и одбранили, колико Вас сви ценимо и у души носимо."

Војвода Степа није волео публицитет, није уживао у похвалама и признањима која су стизала са свих страна. Клонио се почасти и признања. Замољен једном да каже нешто о себи, не могавши да одбије стране и домаће новинаре, војвода Степа је изговорио само једну реченицу:

"Из народа сам поникао; он ме је начинио овим што сам; морам се покоравати његовој вољи и служити му до последњег дана."

То је било све.

По завршетку рата војвода Степа је изабран за председника Народне одбране. Једва је на то пристао. Бранио се да има и млађих и бољих и здравијих људи који то место треба да заузму. Али, том притиску, тој свеопштој жељи, није могао да се одупре. У то време, после одласка у пензију, живео је у скромној кући свог зета и кћерке у Чачку, а кад је било нужно долазио на седнице Народне одбране. У то време у просторијама ове институције могле су се видети бисте Радомира Путника и Живојина Мишића, па је била разумљива жеља да се начини биста и војводе Степе.

Без војводине бисте

Предложено је да се за ову прилику ангажује вајар Марко Брежанин. Њему је препоручено да оде у Чачак, пронађе војводу и умоли га да му позира. Да не би било одлагања, јер су мислили да војводу треба "ухватити на брзину", вајару је препоручено да понесе сав свој алат, па чак и блато. Све је ово требало да буде урађено у име Народне одбране.

Вајар Брежанин је ово прихватио с великом радошћу и похитао у Чачак. Распитао се где станује славни војвода и запутио се његовој кући. У дворишту је затекао старијег човека у похабаној одећи - стругао је дрва.

- Помаже Бог, пријатељу! - поздрави вајар непознатог човека, слутећи да би то главом и брадом могао бити славни војсковођа.

- Бог вам помогао! - узврати војвода Степа, обрадован, као и увек, оваквим поздравом. Допадало му се то што су људи на почетку сваког посла, и при поздраву, наравно, помињали Бога. Без Божјег благослова, истицао је, не може се ништа обавити како ваља.

Пошто је одмерио дошљака, упита га:

- Шта желите?

- Долазим из Београда - одговори вајар Брежанин и, верујући да ће имати више успеха ако се буде понашао као да га није препознао, настави: - Послали су ме пријатељи да умолим војводу Степу да ми позира. Хоћу да израдим његову бисту за Народну одбрану и друге установе...

- Па, познајете ли ви њега? - упита војвода.

- Немам ту част! - узврати вајар, надајући се да ће приволети војводу да пристане.

- Е, жао ми је, господине - одговори војвода Степа. - Знате, он није овде. Отишао је да надгледа своју гробницу. Сад се бави дограђивањем своје вечне куће. Али, знате шта, колико га ја познајем, он неће пристати на то. Мислим да сте узалуд долазили. Поздравите и Народну одбрану и установе и пријатеље и реците да је војвода спремио себи вечну кућу и да је то њему најбољи споменик.

Вајар се вратио необављена посла. Тако је Србија остала без бисте свог најомиљенијег војводе.

Војвода Степа био је дубоко убеђен да ће историја свакога поставити на своје место, веро-вао је у историјску правду. Свеједно да ли је реч о народима или појединцима. Отуда га није жестило туђе неразумевање. Увек је мислио да ће се неправда вратити ономе ко је чини.

Дело ослобођења поимао је, пре свега, као дужност - био је војник јер је у време ослободилачких ратова искрено мислио да наше национално питање може да реши само војник.

Носио је у себи велику мисао дубоког етничког и етичког значаја, он је говорио видовданску мисао: Изгубљена отаџбина увек је отаџбина; прегажено царство увек је царство. Иако је отаyбина изгубљена - она је још жива у души народној. И док у срцу гори вера у себе, вера у обнову снаге, у морално здравље народа, у његов велики стваралачки чин - дотле отаџбина постоји.

Изгнанство из отаџбине сматрао је само привременим поразом, пролазним чином. Дубоко је веровао у васкрс своје отаџбине и тријумфални повратак својих војника, као што је, исто тако, дубоко веровао да ће се насилници који су изазвали рат и насрнули на мали српски народ ускоро наћи на коленима.

То се управо и догодило.

Шетње и у рату

Ни у ратним приликама, ни касније, у миру, војвода се није одрицао својих омиљених шетњи.

Једног дана, баш док се он шетао, француски капетан-извиђач, који је војводиној армији био придодат на службу, летео је изнад фронта, али му је авион отказао и он је, на једвите јаде, успео да се неповређен спусти на поље поред друма којим је шетао Степа. Чим је излетео из авиона, пилот је потрчао према војводи и рапортирао:

- Господине војводо, мотор ми је стао изнад наших линија, али сам ипак успео да сачувам апарат и да се спустим неповређен...

- Добро сте, господине капетане, успели да паднете усред пшенице! - одговорио је војвода, окренуо се и наставио шетњу, остављајући збуњеног пилота.


Војвода је увек говорио да је пшеница Божји дар и да се о сваком зрну мора водити рачуна. Степа је добро знао шта је глад - кроз ту муку прошли су његови војници за време оног суровог марша смрти кроз Албанију, а многи су помрли желећи само мрвицу хлеба... Отуда свакако овај прекор савезничом пилоту који је своју летелицу спустио у житно поље.

- Војвода је - казивао је даље др Поповић волео кишу. Једном смо он и ја обилазили наше војне болнице. Ишли смо аутомобилом који су нам дали француски савезници. На друму нас, тако, једном ухвати киша. Наредио сам возачу да стане и да подигне кров, али се војвода успротивио:

- Не! Доста ћу бити покривен у гробу. Нека пада, бар је добра ова киша...

Војвода је о себи веома ретко говорио. О својим подвизима - никад! А за његово име везано је ослобођење Криве Паланке и Кратова 1912. године, Једрена и одбрана Пирота у 1913. години. У почетку рата 1914. године, до доласка војводе Радомира Путника са лечења у иностранству, био је заступник начелника штаба Врховне команде. Успешно је у то време извршио мобилизацију и концентрацију српске војске. Чим је дошао војвода Путник, Степа је примио команду над Другом армијом. Са својим трупама Степа је извршио марш-маневар на Цер и извео Церску битку - прву добијену победу на свим савезничким фронтовима.

За ову добијену битку, која је одјекнула широм света и донела велику славу малој Србији, престолонаследник-регент Александар Карађорђевић дошао је у Богатић саопштио генералу Степи Степановићу да је унапређен у чин војводе. После Радомира Путника, Степа је био други српски војвода.

У јесен 1914. године, са својом армијом војвода Степа је учествовао у поновном избацивању аустроугарских трупа, најпре код Лазаревца, а потом преко Космаја, Ковина, Авале, Торлака и Београда.

У лето 1915. године његова армија иде на пиротско бојиште, одакле одступа, по наређењу, преко Ниша и Прокупља ка Приштини, и даље на Пећ - Чакор - Андријевицу - Подгорицу - Скадар - Драч - Крф.

Тријумфалан дочек у Сарајеву

После реорганизације српске војске, у пролеће 1916. године, војвода Степа долази с Крфа у Солун, одатле на Могленски фронт, где остаје све до пробоја у септембру 1918. године, који његова армија изводи преко Доброг Поља и гони Бугаре до границе. У том часу настаје примирје.

Војвода Степа са својом армијом мења правац: наступа преко Косова, ослобађа Косово Поље, Призрен и Метохију, делови његових трупа ослобађају и Црну Гору. Степина армија потом преко Санџака стиже у Сарајево, где он са штабом остаје све до повлачења с ове дужности и повратка својој породици у Чачак.

Војвода Степа је тријумфално дочекан у Сарајеву. Он је то схватио као почаст и његовим војницима и официрима и није му сметало. Међутим, кад је некоме од његових домаћина пало на памет да му за смештај понуде раскошне конаке великих везира и аустроугарских поглавара, војвода Степа је то одбио речима:

"Децо, децо, није то за мене... Пустите да ја себи нађем место...

И нашао је обичан грађански стан. Није војвода тиме желео да постиди Сарајлије. Они нису познавали овог једноставног, скромног човека. Нису знали за ове војводине особине, ретке у победника, који обично доносе богат плен. Нису слутили да би такво признање овом човеку умањило његову радост и срећу што је једно велико дело завршено. Ниједну врсту награде за то дело војвода није могао да прихвати.

Војвода је умео и да се наљути. Жестоко. Ево о томе једног сведочења. Кад су после Церске битке трупе Друге армије заузела положаје на обалама Дрине и Саве, док су непријатељске трупе биле с друге стране ових река, штаб војводе Степе био је у Богатићу. Седећи пред зградом штаба, војвода је гледао како запрежним колима превозе хлеб за војску. Зауставио је кола и рекао возару да му дода један хлеб - да види какав је. Кад је пробао - згрозио се. Како и не би кад је у њему било и - песка! Љут као рис, војвода је тражио да одмах дође командант интендантуре, пуковник Михаило Петровић. Кад се овај јавио на рапорт, војвода је рекао:

- Зар песком храните моју храбру војску?!

Пуковник се извињавао - рекао је да није било брашна, па је био принуђен да жито узме директно са гувна, неочишћено, са земљом и песком...

- То није никакав разлог! - узвратио је војвода. - Зашто ме о томе нисте обавестили? Да сте то учинили, тражио бих од Врховне команде да хитно пошаље добро брашно. Има Србија довољно жита у резреви...

Никад више такав хлеб није дељен војницима.

КРАЈ

[attachment=1]

Vojvoda Stepa Stepanović (sasvim levo) sa svojim štabom iz svetskog rata, prilikom pogrebnog sprovoda Kralja Petra I u Beogradu 1921. godine. Snimljeno na Terazijama, zgrada u pozadini levo je hotel Moskva.

Danas 85 godina od smrti vojvode Stepe Stepanovića
Tanjug   27.04.2014.

U Čačku će danas uz državne i vojne počasti biti obeleženo 85 godina od smrti vojvode Stepe Stepanovića.

Državnu ceremoniju predvodiće načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković, najavio je Odbor Vlade Srbije za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova. Na grob proslavljenog vojskovođe biće položeni lovorovi venci, najavio je Odbor koji je organizator komemorativne svečanosti zajedno sa Moravičnim okrugom i Gradom Čačkom. Vojvoda Stepa Stepanović (1856-1929) bio je jedan od najznačajnijih vojnih zapovednika u Srbiji tokom oslobodilačkih ratova koji su se odigrali između 1912. i 1918. godine. Njegovi najveći uspesi na bojnom polju bile su bitke na Jedrenu 1912. godine i bitka na Ceru 1914. godine. Doprinos vojvode Stepe Stepanovića, kako navode hroničari, pobedi srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu, bio je nemerljiv. Bio je nosilac velikog broja visokih srpskih i stranih odlikovanja, a poslednje godine života proveo je u Čačku, gde je umro 27. aprila 1929. godine. Sahrani su prisustvovali kralj Aleksandar Karađorđević, patrijarh srpski Dimitrije, vojvodini saborci, predstavnici stranih delegacija i političkog života Srbije, a nekrolozi su objavljeni i u svetskoj štampi. Plato ispred pošte u Čačku krasi spomenik Vojvodi Stepi, od koga do kuće u kojoj je stanovao vodi kaldrmisana staza, sa mermernim pločama na kojima su ispisane velike vojvodine pobede.

Izvor: www.blic.rs

15.07.2014.
vs.rs

[attachment=1]

Mинистар одбране Братислав Гашић, са градоначелником Београда Синишом Малим и председником београдске општине Вождовац Александром Савићем, у Врчинској улици у Кумодражу, отворио је обновљену родну кућу војводе Степе Степановића.

Обраћајући се присутнима, међу којима су били патријарх српски Иринеј и заменик начелника Генералштаба Војске Србије, генерал-потпуковник Јовица Драганић, говорећи о прослављеном српском војводи, који је учествовао у свим ратовима које је Србија водила у другој половини 19. и почетком 20. века, министар Гашић је изразио наду да ће кућа бити место где ће најмлађи моћи да науче шта је љубав према свом народу.

– Војвода Степа Степановић је у два наврата био министар војни, а изнад свега се доказао као храбар и истрајан старешина, одликован са двадесет највиших одликовања. Ово место треба да нас подсети како су се наши преци борили за очување српске државе, традиције и идентитета – истакао је министар.

Гашић је подсетио да је Степановић звање војводе добио после битке на Церу, што је и прва савезничка победа у Првом светском рату.

– Важно је да смо данас овде, на прагу куће у којој је рођен јер се у години када обележавамо почетак Великог рата суочавамо са покушајима ревизије историје, којима се морамо одупрети, како бисмо сачували успомену на славне претке – истакао је министар Гашић и изразио наду да ће обновљена кућа постати значајан и посећен музеј, где ће сви посетиоци имати шта да науче о лику и делу славног војсковође.

[attachment=2]

Градоначелник Београда Синиша Мали истакао је да је кућа својеврсан драгуљ, који је у великој мери обогатио културно – историјску понуду главног града, који ће и убудуће обезбеђивати средства за овакве пројекте.

Родна кућа српског војводе и војсковође Степе Степановића у београдском насељу Кумодраж, која је 1974. године проглашена културним добром, састоји се из три просторије, од којих су у две изложбени панои са фотографијама о животу и раду војводе Степановића, а у трећој је очувано оригинално кућно огњиште. Поред куће, у дворишту су још два помоћна објекта.

Степановић је био учесник српско-турских ратова крајем 70-их година 19. века, као и балканских и Првог светског рата, током којих је командовао Другом армијом. Битка на Дрини, Колубарска битка, реорганизција српске војске на Крфу и њени успеси на Кајмакчалану и око Битоља, као и пробој Солунског фронта, неки су од догађаја који су уврстили Степановића међу највеће војсковође у Првом светском рату и српској историји.Степановићевим именом названа је једна од главних улица на Вождовцу, а у Кумодражу му је подигнут и споменик.

[attachment=3]

Praunuka Stepe Stepanovića: Pradeda je bio skroman, nije se odvajao od vojske
Tanjug   19.08.2014.

Tekeriš - Praunuka Stepe Stepanovića, Ivana Lučić navodi da je njen pradeda, koji je sa svojim vojnicima potukao austrougarsku vojsku na Ceru, bio skroman čovek, koji se nikada nije odvajao od svoje vojske i čiji je jedini zahtev, po penzionisanju, bio da na poklon dobije kobilu Vilu.

[attachment=1]

"Pradeda je bio skroman, narodski čovek. Znate onu njegovu čuvenu izreku - 'iz naroda sam potekao, sa narodom sam stalno'' rekla je Tanjugu Lučić (67), lekar u penziji iz Beograda. Ona je, uoči svečanosti obeležavanja 100 godina od Cerske bitke u Tekerišu, istakla da se Stepanović nije odvajao od svoje vojske, u nekim specijalnim šatorima, već da je uvek bio uz narod. "Kada je otišao u penziju najviše je voleo da ode u Čačak, gde je u miru i tišini radio u svojoj baštici i šetao. Voleo je Moravu i bedem na reci i to se kroz naše generacije prenosilo." istakla je Lučić. U daljem razgovoru ona kaže da Stepa Stepanović nije dozvolio da se ubije njegova kobila Vila. Kako kaže, iako je oslepela, Vila je nadživela Stepanovića, koga je ispratila i u pogrebnoj povorci na večni počinak. Da mu poklone konja bio je jedini zahtev Stepanovića kada je otišao u penziju, kaže njegova praunuka. Govoreći o pradedinoj skromnosti, ona je podsetila da je Stepa, kada je dobio penziju rekao: to je za mene previše, šta će meni ovoliko. Upitana sa kakvim se emocijama danas suočava uoči obeležavanja 100. godišnjice bitke na Ceru, Lučić je navela da se oseća ponosno i da joj je čast što je u Tekerišu. "Uzbuđena sam, znam koliko to znači za ceo srpski narod, za mene i moju porodicu posebno. Svakako da sam presrećna što se sve ovde obeležava na jedan lep način." rekla je Lučić. Ona na današnji dan nije želela da komentariše to što je pre dve godine u Čačku oskrnavljen spomenik Stepe Stepanovića, rekavši da će o tome drugom prilikom, a da danas treba da se slavi bitka, njegova pobeda i veliki uspeh ne samo za za malu Srbiju nego i za sve druge saveznike. Na pitanje da li neko od Stepanovićevih potomaka nosi ime Stepa, Lučić je navela da se prezime Stepanović izgubilo, ali da ga i dalje prenose braća Stepe Stepanovića. "Na žalost ili na sreću, imao je dve ćerke. U to vreme, prezime Stepanović nije moglo da se uzme kao dodatno prezime, tako da nijedna ćerka nije zadržala prezime Stepanović." rekla je Lučić.

Izvor: www.blic.rs

[attachment=1]

Vojvoda Stepa na onovremenoj propagandnoj razglednici saveznika iz I Sv. rata.

Pohodna tzv. "meka" oficirska šajkača (šapka) Vojvode Stepe izložena u Vojnom muzeju u Beogradu.

Zanimljiva je kokarda sa insignijama kralja Aleksandra I što znači da je ovu kapu vojvoda nosio pred penzionisanje kao vojvoda kraljevine SHS.
O tome govori i podbradnik koga nije bilo na oficirskim kapama u I sv.ratu.

јеси ти сигуран за кокарду? ово је из краљевине србије колико ја видим.

Sekir

Siguran.

To je kokarda sa monogramom (stilizovano slovo A) Aleksandra I.
U vreme velikog rata kokarde su bile sa monogramom (stilizovano slovo P) Petra I.

Buni te isto što i mene.
Raspored boja u kokardi od unutra ka spolja: Crveno-Plavo-Belo srpska trobojka Kraljevine Srbije.
To znači da je po smrti Kralja Petra a do zvaničnog formiranja kraljevine SHS važila ova kokarda na kapi Vojvode Stepe.
Kasnije u Kraljevini Jugoslaviji raspored boja u kokardi je odgovarao Jugoslovenskoj trobojci Plavo-Belo-Crveno.

онр, не за*ебавај :) погледај мало боље, ово је петров монограм :) А има "пречку" на ~  две трећине од врха испод које је римско 1. П нема пречку већ је 1 испод "постоља" слова П.

ssekir75

Ne zezam.
Meni izgleda kao A.
A sve ove kokarde su očigledno postojale.
Kokarda sa monogramom A u obe verzije boja.
Mene sada zaista interesuje u kom periodu je važila ova sa monogramom A i bojama srpske trobojke.

ајде увеличано, твоје слике: александар, петар, војводина капа. упореди пажљиво, војводина кокарда и ккп1 су идентичне. ћирилично П, на средини и дну (према напоље) има оне украсе попут завијутака. паралелне странице, и тек доле на дну римско 1. кка1 странице су косо и између њих је римско 1. на дну нема завијутака. ово је дефинитивно из периода краљевине србије. једино што буни јесте различита круна са војводине капе и ове кокарде са П1, али можда је било више произвођача.

иначе мислим да су монограм А1 почели да производе још док је стари петар био жив, а александар постао регент. нисам сигуран, и ово треба проверити, само ми је сад пало напамет јер је и стари петар формално био краљ СХС до смрти 1921.

Slabo sam video.
Tačno je P1 na vojvodinoj kapi.
Bilo je bar dva proizvodjača insignija.
Jedna od kokardi na fotografijama je savremena replika pa otuda razlike.
Ali zaista jeste zanimljivo postojanje kokardi A1 u obe kombinacije boja.

за произвођаче не знам. имам само жандарску (без монограма) из краљевине југославије, па и она немам појма где ми је.  :-\

https://www.youtube.com/watch?v=tY3Zubdkw7A

Врло занимљиво. Тешко је у тако кратко време сабити импресивну биографију каква је Степина. Врло је занимљиво видети то у приказу странаца.

Постоје две могућности. Једна је да су у првим годинама Краљевине СХС и даље биле у употреби кокарде са српским распоредом боја. Српске пуковске заставе су замењене тек након промене имена државе у Југославија. Друга могућност је да се ради о кокардама са монограмом краља Александра Обреновића, пре мајског преврата. Ово ми делује као вероватнија могућност.

Оно што је сигурно искључено је да је неко за време док је стари краљ Петар био жив ковао кокарде са монограмом регента. Уосталом, Александар би у Србији био други краљ са истим именом, тако да би монограм био другачији. 

та прва "могућност" уопште није могућност него истина. све до 1921. су сигурно биле српске кокарде, а кад су замењене стварно не знам. можда тек после 1924. кад је кренула унификација опреме.

нисам видо сигуран монограм александра обреновића, али ако је ово тачно http://www.wikiwand.com/en/Alexander_I_of_Serbia онда је на слици сасвим сигурно монограм краља александра карађорђевића (http://www.wikiwand.com/en/Alexander_I_of_Yugoslavia). а знајући какав је стари пера био, не би ме нимало зачудило да је дозволио ковање кокарди са александровим монограмом.

У сваком случају било би интересантно видети кокарду из времена краља Александра Обреновића па упоредити.
Иначе, Петар I је умро неких месец и по дана након доношења Видовданског устава, тако да је могућност југословенских кокарди у српским бојама врло вероватна. Ко је производио кокарде?

е то не биК знао. имам негде жандарску без монограма, али и она не знам где ми је а и мислим да ништа не пише на полеђини.

General Stepa Stepanović, I Balkanski rat.


[attachment=1]

Jedna kolorizovana, Stepa i Mišić.

[attachment=1]

Nisam siguran da li je ova priča već postovana, meni je vrlo interesantna:

Војвода Степа Степановић је 1. јануара 1920. године требао да прими своју прву пензију, поштара који је дошао да му уручи пензију вратио је назад са наређењем да се пензија смањи јер је превелика.
"Враћај паре момче, хоће да упропасте државу", загрмео је војвода.

Њему је као српском војводи и истакнутом ратнику у свим дотадашњим ратовима, припала државна пензија у вредности од 3.000 тадашњих динара.

Велики је то био новац тада, за 1.000 динара могао је да се купи пар најбољих волова.
Војвода је почео да прима пензију тек када су је преполовили.
По пензионисању је живео у кући свог таста Веселина Милановића у Чачку.
Од државе је одбио кућу у Београду као и многе друге привилегије.

Степа Степановић је због заслуга за прву савезничку победу у Великом рату, Церску битку, постао тек други човек у Србији који је добио чин војводе.
Заслужан је и за брз пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

По одласку у пензију одбио је многе дворске балове и пријеме.
Тражио је само једно, да му се поклони коњ на којем је учествовао у многим биткама и војним походима.
Била је то једна стара и оронула кобила већ предвиђена за одстрел.

Иако је било много чуђења и преврата очију од стране млађих колега, Степи су поклонили кобилу Вилу за одлазак у пензију. Вила је на крају надживела војводу и управо је она вукла ковчег са његовим посмртним остацима и тако га испратила на вечни починак 27. априла 1929. године

Војвода Степа Степановић одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима, орденом Белог орла са мачевима, оредном Таковског крста, орденом Светог Саве, орденом Светог Станислава III степена са мачевима и пантљиком.

Живео је и радио под паролом: "Отаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа."

Колико би се људи данас одрекло привилегија којих се пре век одрекао велики војвода, можемо избројати на прсте једне руке.

Војвода Степа није хтео да се брука пред својим прецима а ми се данас брукамо и пред пред прецима а и пред децом.

Најбољи данас нису живи али ми не смемо заборавити да смо ми данас живи управо зато што њих више нема

Mladi Stepa.

[attachment=1]

I neprijatelji na sahrani

Čačani su obeležili 90 godina od smrti jednog od svojih najslavnijih i najomiljenijih sugrađana - vojvode Stepe Stepanovića (1856-1929.)

Čuveni vojvoda, istina, nije rođen u Čačku, ali se u ovaj grad doselio posle Velikog rata i briljantnih pobeda koje su ga proslavile u celom svetu. U gradu na Moravi je i umro, pa je sahranjen na čačanskom groblju, gde ga je na večni počinak ispratila masa od nekoliko desetina hiljada ljudi.

Među hiljadama onih koji su došli da se oproste od tvorca velike pobede na Ceru bili su i kralj Aleksandar, koji je posle rata zazirao od susreta sa njim skoro koliko i Stepini ratni protivnici od boja sa njim, koji su, takođe, došli na sahranu nekadašnjeg ljutog neprijatelja.

Njegovi vojnici iz Druge armije ispratili su ga plotunima iz topova. Sahrana vojvode Stepe je, kažu upućeni, bila je jedna od najvećih sahrana ikada viđenih na prostoru od Beograda do Užica.

Ljudi su, kako je zabeleženo, hrlili u Čačak da isprate genijalnog vojskovođu koji je uniformu nosio i u penziji. U njoj je i umro na tvrdom vojničkom krevetu skromne kuće u centru Čačka. Tu kuću dao mu je tast Veselin Milovanović, tadašnji načelnik Kragujevačkog okruga. U nju se po završetku Velikog rata uselio sa suprugom Jelenom i ćerkama Milicom i Danicom i u njoj živeo do smrti.

Za tih 10 godina, koliko je proveo u Čačku, veliki vojvoda je među sugrađanima ostao zapamćen po neverovatnoj skromnosti. Na početku nije verovao da komandant čija se ratna strategija izučava u najprestižnijim vojnim akademijama sveta sam cepa drva, jede isključivo vojnički hleb i živi siromaški kao većina njegovih tadašnjih komšija, iako na to, za razliku od njih, nije bio prinuđen.

Iako mu je nuđeno, a i po zakonima je imao pravo na to, prilikom odlaska u penziju vojvoda Stepa je mogao da živi u raskošnoj vili. Država mu je nudila na korišćenje mercedes, jedan od četiri koje je kupila, obezbedivši mu i vozača. Vojvoda je to, međutim, odbio, uz obrazloženje da je automobil državna imovina koju treba čuvati i da je benzin skup.

Još veći šok je izazvao kada mu je vojnik doneo prvu penziju. Ni nju nije hteo. Rekao je da je u pitanju mnogo novca i da državi treba da se daje, a ne da se od nje uzima.

On, koliko se zna, od Kraljevine SHS nije uzeo ništa iako je bio jedan od najzaslužnijih za njeno stvaranje. Penzionerske dane u Čačku provodio je pod starom vinjagom ispred kuće, gde je čitao knjige. Šetao je do Morave, a kraj nje je imao svoju klupu.

Čačani su ga poštovali, a i on njih iako su ga razljutili kada su počeli da prikupljaju novac da mu podignu grandiozni spomenik. Otišao je do uprave grada i od rukovodilaca tražio da prikupljeni novac iskoriste za izgradnju nove škole.

Spomenik skromnog izgleda, izgrađen od belog mermera, sam je podigao za života. Hteo je da bude što jednostavniji, ali mu jeplan umalo pokvario kamenorezac. Majstor je na svoju ruku isklesao sve Stepine pobede. Vojvodu je to naljutilo, pa se pobunio i od majstora tražio da izbriše sve što je upisao.

- Nisu to samo moje pobede već pobede svih srpskih vojnika - zagrmeo je, prema predanju, na majstora vojvoda.

"Napred u boj"

Kada je vojvodu, izmučenog mnogim bitkama, bolest oborila u krevet, mnogi Čačani, među kojima je bilo mnogo ratnika, dolazili su u dvorište Stepine kuće i molili se za njegovo ozdraljenje. Ipak, vojvoda je umro 27.aprila 1929. godine, sat i po pre ponoći, u svom vojničkom krevetu i pokriven, po svojoj želji, vojničkim šinjelom. Njegove poslednje reči bile su : "Naperd u boj"!

Telo vojvode Stepe prvo je bilo izloženo u njegovoj vojničkoj sobi u kući, a potom i u čačanskoj crkvi. Pred smrt, osećajući se da mu se bliži kraj, svojoj supruzi Jeleni, dao je dva zavežljaja sa novcem - jedan da ima od čega da živi, a drugi za sahranu, jer nije želeo da bude sahranjen o državnom trošku i od narodnih para.

Njegove poslednje reči, kako se priča, bile su "Napred u boj".

Čobanski štap mu skrojio sudbinu

Vojvoda Stepan Stepa Stepanović rođen je 12. marta 1856. u Kumodražu kod Beograda, gde se njegov čukundeda doselio. Vojvodin deda Stepan, po kome je Stepa dobio ime, bio je borac i pod Karađorđevom i pod zastavom Miloša Obrenovića, pa se u familiji negovao kult ratnika.

Međutim, Stepa je rastao obavljajući seoske poslove, a najčešće je, što je sličnost i sa drugim srpskim vojvodama, čuvao stoku. Kada je došlo vreme da Ivan i Radojka, Stepini otac i majka, odluče koga će od dvojice sinova školovati jer za obojicu nije bilo novca odluka je doneta na neobičan način.

Zapravo, Stepan i njegov brat Marko, koji je, isto kao i Stepa voleo školu, rukohvatom pastirskog štapa odlučili su ko će ići na školovanje. Poslednji rukohvat pripao je Stepi, što mu je otvorilo vrata za školovanje. Osnovnu školu vojvoda je završio u Kumodražu. Potom je išao u šestogodišnju gimnaziju, koja se tada nalazila u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu. novac za školovanje obezbeđivao je služeći kod imućnijih Beograđana.

Stepa tek 16. u klasi

Ključni događaj u životu Stepe Stepanovića bila je njegova odluka da upiše u tek osnovanu Artiljerijsku školu, preteču Vojne akademije, kao jedan od prvih od 29 pitomaca. Među ostalima bio je i vojvoda Živojin Mišić. Međutim, ni Stepa, a ni Mišić nisu bili među najboljim pitomcima, jer je Stepa bio 16. u klasi, a Živojin Mišić tek 19. ali im to nije smetalo da u ratovima i borbama pokažu svoj ratnički talenat i svrstaju se u red najvećih vojskovođa tog vremena.

Izvor: https://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/734956/I-neprijatelji-na-sahrani

https://youtu.be/PHOtY3Q7tuo


https://youtu.be/7_LdHNccya0

https://youtu.be/vx1Bu3Ok5Zk

Родна кућа војводе Степе у Кумодражу. 1928. г.

[attachment=1]

Retka fotografija vojvode Stepe u civilu. Snimljeno na Krfu. Fotografija je iz "Ratnog albuma 1914-1918" Andre Popovića

[attachment=1]

Биографски подаци војводе Степе Степановића


Произведен:
за каплара 6. септембра 1875. год.,
за п.наредника 4. маја 1876. год.,
за наредника 1. јуна 1876. год.,
за п.поручника 10. децембра 1876. год.,
за поручника 20. октобра 1882. год.,
за капетана II кл. 22. фебруара 1887. год.,
за капетана I кл. 1. јуна 1891. год.,
за мајора 20. априла 1893. год.,
за п.пуковника 29. априла 1897. год.,
за пуковника 1. априла 1901. год.,
за ђенерала 29. јуна 1907. год.,
за војводу 20. августа 1914. год.

Служба у војсци:
као водник до 31 марта 1882 год.;
као ађутант батаљона до 1 новембра 1882. г.;
као водник до 15. фебруара 1883. год.;
као ађунтант пука до 12. јануара 1884. г.;
као командир чете до 10. новембра 1886. год.;
као приправник Главног Ђенералштаба до 10. октобра 1888. г.;
као ађутант начелника Гл. Ђенералштаба до 28. марта 1889. г.;
као вршиоц дужности начелника дивиз. штаба до 1. септембра 1892. г.;
као командант батаљона до 2. августа 1893. г.;
 као начелник штаба дивизије до 8. oктобра 1895. г.;
као командант батаљона до 12. марта 1896. г.;
као шеф Ђенералштаб. Одељења Мин. Војске до 18. марта 1897 г.;
као командант пука до 15. октобра 1898. г.;
као вршиоц дужности начелника ђенералштаба, одсека команде активне војске до 3. марта 1899. године;
као вршиоц дужности начелника опште војног оделења Мин. Војске до 12. јула 1900. г.;
као командант пешад., бригаде дунавске дивизије до 19. априла 1902. г.;
као помоћник начелника штаба Гл. Ђенералштаба до 23. маја 1903. г.;
као начелник општег војног одељења Министарства Војске до 26. јуна 1903. г.;
као команд. шумад. див. области до 31. марта 1908. г.;
као Министар Војске до 24. децембра 1908. г.;
као Министар Војске на расположењу, а потом командант моравске дивиз. области, па дивиз. дунавске области, Министар Војске поново до 23. маја 1912. г.;
као командант II армије од мобилизације 1912. године до демобилизације 1913. г.;
као Министар Војске на расположењу од демобилизације 1913. године до мобилизације 1914. г.;
управљао мобилизацијом и концентрацијом војске 1914. год., а по свршетку концентрације командант II армије;
као командант II армијске области до 1919. године када је разрешен и стављен на расположење Министру Војске;
као наставник војног вежбања у крагујевачкој гимназији од 21. фебруара 1883. године до 1. јула 1884. г.;
као хонорарни професор ратне историје у Војној Академији од 9. марта 1897. године до краја школске године 1897. и од 3. децембра1902. год до краја школске год 1903.;
био је уредник Службеног Војног Листа и Ратника;
Председник Средишног Одбора Народне Одбране од 1920. године до своје смрти.

Из некролога објављеног у Добровољачком гласнику неки занимљиви детаљи о војводи Степи.

Predstava „Šah-mat“ o Stepi Stepanoviću: Njegova hrabrost i posvećenost otadžbini nadilaze maštu

Pozorišna predstava „Šah-mat“ o životu srpskog vojvode Stepe Stepanovića premijerno će biti izvedena 15. avgusta u dvorištu Narodnog muzeja u Čačku.

Drama sa protagonistima vojvodom Stepom i kraljem Aleksandrom Prvim Karađorđevićem obiluje snimljenim igranim sekvencama, koje kroz retrospektivu događaja daju gledaocima uvid u značajna dešavanja tokom vojvodinog života i prikazuju najznačajnije momente u novijoj srpskoj istoriji.

Reditelj filma i predstave je glumac Vladimir Jocović, koji igra kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, a autor teksta je Miljan Guberinić, kome je pripala uloga slavnog vojvode Stepe Stepanovića.

„Ovo je jedan kompleksan i veoma zahtevan projekat u kome je učestvovalo u igranim sekvencama ili učestvuje direktno na sceni više od trideset ljudi. Snimano je na više lokacija, a u filmu učestvuju kolege i iz drugih gradova, pa ćete tako imati priliku da vidite i prvaka drame Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu Miloša Krstovića, zatim Ivicu Todorovića, glumca milanovačkog pozorišta, i mnoge druge“, kaže Jocović.

Guberinić ističe da je velika odgovornost bila da se napiše scenario za predstavu o jednoj tako važnoj istorijskoj ličnosti, a da ne budu samo opšte poznate pojedinosti iz Stepinog života, već i one sa kojima se javnost nije susretala tako često u istorijskim spisima:

„Nekoliko godina sam proučavao lik i delo vojvode Stepe Stepanovića. Bio je veliki izazov staviti sve u jedan komad i obuhvatiti period od ranog detinjstva do starosti i poslednjih decenija života koje je proveo u Čačku. Pokušao sam da prikažem i njegovu blagu ličnost, posebno prema deci i siročetu iz komšiluka, a ne samo strog i krut način ophođenja. Vojvoda Stepa je bio vojskovođa čija hrabrost, odlučnost i posvećenost otadžbini nadilaze ono što se može izmaštati. On je bio i suprug, otac, komšija, prijatelj, poznanik... Stepa nanovo oživljava i gledaocima prikazuje svoj život u prvom licu“, kaže Guberinić.

Najvažnije je, dodaje, bilo da svi ti podaci i događaji budu tačni:

„Nismo želeli da prekrajamo istoriju, što se često može videti u dramskim i filmskim delima“.
Filmske sekvence, koje su integralni deo pozorišne predstave, snimane su počekom juna na više lokacija u Čačku, među kojima su Gradsko groblje, Kafana „Mladost“, na Kablaru i u domaćinstvu porodice Teofilović, kao i u vili Obrenovića u Smederevu, a nešto ranije u „Podzemnom gradu Karađorđevića“ u Malom Zvorniku.

Zanimljivo je da je najmlađi član glumačke ekipe, u toku snimanja, imao devet meseci - Uglješa Teofilović u ulozi Stepe Stepanovića po rođenju.

Projekat „Šah-mat“ se realizuje u okviru programa „Čačanska rodna - Prva nacionalna prestonica kulture Srbije - Čačak 2023“.
U planu je da se, pored redovnih igranja, kao i festivalskih nastupa, igrane sekvence prošire za još desetak minuta, kako bi dobili formu od 55 minuta, koje bi trebalo u budućnosti da se prikazuju kao TV drama.

[attachment=1]


Izvor (https://lat.sputnikportal.rs/20230811/predstava-sah-mat-o-stepi-stepanovicu-njegova-hrabrost-i-posvecenost-otadzbini-nadilaze-mastu-marija-jakovljevic-1159760272.html)