PALUBA

Samson Černov, ruski Jevrejin je kao dopisnik ruskih novina 1912. došao u Srbiju 1912 da snima događaje za vreme Balkanskih ratova. Fotografije je slao u Rusiju, ali u Francusku, za list Il Ilustrasion. Po završetku Balkanskih ratova, otišao je u Pariz gde je napravio izložbu fotografija na kojima je prikazao bugarske zločine.

U Srbiju se vratio sa početkom Prvog svetskog rata, snimio je sve patnje srpskog naroda i vojske i, za vreme rata, nekoliko puta je putovao u Englesku i Francusku, gde je priređivao izložbe svojih fotografija i slika, jer je bio i slikar, na kojima je prikazivao srpsku Golgotu.

Godine 1918. prešao je u Pravoslavnu veru, a kum mu je bio komandant srpske Prve armije, general Terzić.

Ove slike su izdate u Londonu, 1916. godine, kao album.

Tekst: M. Jovanović

Slike su preuzete iz biblioteke Univerziteta u Kentakiju, SAD.

[attachment=1]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Izvrsne fotografije. Slika PetraI. izašla je i na marci.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Ljude koje gledamo na ovim slikama čekao je oporavak na Krfu, Plava grobnica pokraj ostrva Vido, a one koji su preostali, Solunski front.

Hvala gospodi Samsonu Černovu koji je i sam prošao muke ovih ljudi snimajući njihove patnje, i M. Jovanoviću koji je pronašao album u dalekoj Americi, izvukao ga iz zaborava i učinio ga dostupnim nama. Da ih se setimo, barem ponekad.

Vecernje novosti donose feljton o golgoti Srbije kroz odlomke iz knjige Branislava Nusica ``Devestopetnaesta``

1915 - Tragedija jednog naroda

Zvona zvone naopako

NAJVEĆI srpski komediograf Branislav Nušić bio je deo velike golgote srpskog naroda prilikom povlačenja preko Albanije. Tada mu se desila porodična tragedija - pogibija sina jedinca, i kako kaže, knjigom "Devetstopetnaesta - tragedija jednog naroda" obeležio je njegov grob. Tu je sabrao sudbine i patnje malih, običnih ljudi, ali i njihovih vođa, kao prvo svedočenje jednog našeg pisca o Prvom svetskom ratu.

* * * * * *
[attachment=1]

STIGAO kralj, stigao kralj! - prođe od usta do usta šapat, od jedne gomilice izbeglica do druge, od jednoga ćepenka do drugoga, od praga do praga i od kuće do kuće. Pođe šapat najpre otud, iz čaršije, gde pred načelstvom sabrane gomilice izbeglica drežde od rane zore pa do mrkloga mraka, pa se kao bujan potok razli kroz sve ulice i sve uličice prištinske, sve do poslednje udžerice na vrhu giljanskoga druma.

Ali to nije bio onaj usklik radosti kojim su oslobođeni Prištevci pre tri godine, kada je kralj oslobodilac prvi put slazio u Prištinu, razdragana lica, uzvikivali jedan drugome: "Stigao kralj!" Tada su na crkvi prištinskoj zvučno zvonila zvona, te im se jek celim Kosovom pronosio; kuće su bile iskićene trobojnim zastavama, narod se zbirao u gomile, uzdignute glave, vedar, veseo, svečano odeven, a ozgo, sa gazimestanske uzvišice, gruvali su topovi pozdravljajući dolazak prvoga srpskoga kralja u Milutinovu prestonicu, posle pet stotina godina.

Danas na crkvi zvone zvona naopako, mesto trobojnica pripremaju se u potaji bele zastave da se njima okite kuće prištinske, a narod se okupio u gomile, pocepan, izmučen i umrljan blatom. I danas pri dolasku kraljevu gruvaju topovi, ali otud sa Kačanika i Giljana, odakle neprijatelj slazi da još jednom okrvavi Kosovo.


Zamoren godinama i bolešću, slomljen brigom i teretom četvorogodišnjega rata, sedamdesetogodišnji starac predao je sinu brigu upravljanja otadžbinom, ali je ljubav za nju zadržao i dalje sebi.

Iz tih molitava, jednoga dana, trgla je staroga kralja potmula grmljavina, koja je dolazila sa severa. A kada se ta grmljavina počela oglašavati i otud od Mladenovca, okolina Kraljeva, koja je dotle, tešeći ga, pokušavala uvek ublažavati utisak težine situacije, morala je najzad prići mu, i skrušeno, rečju koja drhće u grlu, reći:

- Vreme je, Gospodaru!

- Čemu vreme? - senu kraljev pogled pod sedim obrvama, kao kad zasjakti žeravica pod belim puhorom.

- Topola nije više bezbedna!

Kralj, kao da preču ili ne htede čuti ove reči, naže se ponova nad kartom razastrtom na stolu. Znao je da su se na tome frontu borila četrdeset i četiri naša prema osamdeset i jednom nemačkom bataljonu, kao što je znao i da Topola nije više bezbedna.

- Neprijatelj je blizu i napreduje, Gospodaru!

- Onda, idite što pre, deco! - odgovori kralj i diže glavu.

Svi se zbuniše i počeše razmenjivati poglede. Ađutant Todorović priđe korak bliže kralju.

- Gospodaru! Niti mi možemo poći bez kralja, niti primiti na sebe odgovornost pred narodom i pred istorijom ako dozvolimo da jedan kralj bude zarobljen.

Kralj ponovo pogleda svoga ađutanta i, posle podužega ćutanja, odlučno, gotovo tvrdoglavo, reče:

- Ja neću kapitulirati... ja neću biti zarobljen!

- Onda vas preklinjem, Veličanstvo, odlučite se da krenemo što pre! - zavapi ađutant.

- Ja ostajem ovde! - dodade kralj još odlučnije. Svi se preplašeno pogledaše ne mogući da razumeju starca. I ađutant i svi ostali iz okoline kraljeve pokušaše još jednom da ga ubede.

- Ostavite me kraj groba moga oca i deda, da umrem ovde pred crkvenim vratima. Kad neprijatelj stigne, neka zateče pustu zemlju i leš jednoga staroga kralja!

Kralj to nije rekao kao frazu, on je sve reči iskazao tonom kojim se izgovara odluka. Najzad, prestolonaslednik, da bi ga slomio da napusti Topolu, izjavi želju da stari kralj dođe u Kragujevac.

- Pa dobro, kuda ćemo? - pita kralj ađutanta kad je, pritisnut razlozima i navaljivanjima sa svih strana, dao najzad pristanak da napusti Topolu.

- Ako je po volji u Niš, Veličanstvo, tamo je kraljevska vlada.

- Neću tamo, vodite me vojsci!

- Njegovo visočanstvo prestolonaslednik telefonira iz Kragujevca da bi želeo tamo da dođete. Tamo je Vrhovna komanda.

- Dobro, ići ćemo u Kragujevac!

U Kragujevcu, čim se najpre video sa sinom naslednikom, pošao je odmah da poseti tada već bolesnoga vojvodu Putnika, a odatle je otišao pravo u Vrhovnu komandu da se obavesti o celokupnoj situaciji na frontovima. Tu je saznao da ni veličanstveno požrtvovanje srpske vojske, ni njeni natčovečanski napori nisu kadri više zaustaviti bujicu koja je već preplavila severni deo Srbije; tu je saznao još i gorku istinu da se ni Kragujevac ne može održati.


(Nastaviće se)


Izvor:Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:309957-Zvona-zvone-naopako)

Kralj u koloni beznađa


Umorni starac Petar Prvi penje se na kola koja prevoze municiju. U Kruševac se sručila gotovo cela Srbija.

[attachment=1]
Kralj Petar na polozaju


KRALJ je sam zatražio da ga povedu u Niš, kako bi se našao u blizini istočnoga fronta. A čim je stigao tamo, zahtevao je da pođe na front. Moralo mu se učiniti i krenuo je odmah put Knjaževca gde su se vodile borbe. Ali, kad se popeo na Tresibabu, video je sa nje Bugare u Knjaževcu i borbe koje su se u samoj varoši vodile.

Vratio se sa jednim bolom više, i sutradan je odmah pohitao Vranji, jer je čuo da je ona u opasnosti. Stigao je automobilom do Vladičinoga Hana, uzjahao je odatle konja i pošao preko položaja ka Vranji...

Ali, on već nigde više nije mogao naći mira, on ga nije hteo; on je još verovao da može pomoći i trčao je sa bojišta na bojište, gde god je čuo da ima borbe i da ima opasnosti. U borbama pred Ćuprijom i Jagodinom bio je jednako na položajima, a noćivao je u vagonima na ćuprijskoj stanici, koju su zasipali neprijatelji bombama sa aeroplana. Najzad, morao se povući u Paraćin, a odatle u Kruševac.

Slika koju je tada Kruševac predstavljao izbrisala je iz duše kraljevske i poslednje ostatke vere.

Tu se sručila gotovo cela Srbija i tu je prvi put zapazio na licima brižnih građana da su već izgubili veru u državu i njenu moć. Tu su se javili i prvi znaci rasula i bezvlašća. I kao što se, kad ispod velike građevine iščupaš iz temelja osnovni kamen, ova zaljulja i hoće da padne, tako se i otadžbina naša - to se u Kruševcu već jasno videlo - izgubivši osnovni kamen u temelju, veru građana u državu i njenu moć, zaljuljala, posrnula, i svako je već sa strahom u duši očekivao trenutak da se surva i pretrpa sobom sve što je pod njom.

- Neću ovde da ostanem, neću - uzvikivao je kralj - ovde su svi preplašeni. Vodite me vojsci, tamo mi je lakše, tamo još veruju!

I moralo se krenuti. Pošlo se onim dugim i mučnim putem kroz Jankovu klisuru, kojim se izbija tamo na Prepolac. Drum je taj zagušio izbeglicama i kralj je, prolazeći kroz njihove redove, saučestvovao u bolu svojih bednih građana, koji su napustili domove i imanja i krenuli u planine. Kralju je nemilo i teško bilo što se on vozi automobilom, a narod gazi duboko blato; kako bi on voleo kad bi ih mogao sve povesti, kad bi mogao svima pomoći. Njemu je čak pričinilo zadovoljstvo kad se automobil koji ga je vozio zaglibio u blato i, usled napora da se izvuče, motor se onesposobio. On je odmah pristao da ide peške.

- Ići ćemo; kad mogu žene i deca, mogu i ja!

Ali starac je precenjivao svoju snagu. Nije mogao poći za narodom, zaklecala su mu kolena i zagušio ga teški, starački kašalj. Nastala je briga kako će dalje, ali je ta briga malo trajala.

- Moglo bi, Veličanstvo, na ona kola!

Drumom je prolazila gomila vojničkih kola, municionih, sanitetskih i provijantskih, koja su naši vočići sa naporom izvlačili iz izlokanog druma. Ađutant zaustavi jedne municione kare koje su vukla četiri mala i mršava vola.

- Vojnici! - reče ađutant trećepozivcima. - Zaustavite malo, čekajte da povezete svoga kralja.

- Kralja?! - učiniše oni prestravljeno i dohvatiše nevojnički da skinu šajkaču gledajući umorena starca koji je kraj druma povijen stajao, oslonjen na batinu.

- Jeste, jeste, kralja! - odgovorio im je krunisani starac, kao da bi hteo ovim dobrim ljudima da potvrdi reči ađutantove.

- Biće ti nezgodno, Gospodaru, tvrdo je na kari! - uze da se izvinjava vođa volova.

- Je l' tebi nezgodno, je l' tebi tvrdo kad sedneš na kare? - pita kralj.

- Ja, drugo, ja, ja...

- Šta drugo, isto je. Kad možeš ti, mogu i ja. 'Odi, pomozi mi da se popnem!

Trećepozivac skide ćebe kojim se bio obavio, savi ga dva - tri puta i položi na dasku, na koju će kralj sesti.

Ađutant na svojim snažnim plećima sam iznese kralja na kare i vodioci krenuše vočiće, te kare s kraljem uđu u masu koja je prekrila drum. Stari vojnici bi poznali svoga kralja i sklanjali bi se s druma, a masa mladih regruta, koji su nosili municiju iz Kruševca, išla je kraj njegovih kara i ne znajući ko je.

- Kako deco, možete li? - pita ih kralj s kola.

- Možemo, čiča, možemo! - odgovaraju regruti čija se mladost još nije umorila i klonula.

A ona dva trećepozivca, što vode vočiće, sebe čak smatraju kao saputnike kraljeve, pa se i brinu o njemu, te će gdekad usput nežno, rođački:

- Je l' možeš da sediš, Gospodaru?

Ili će ga opomenuti:

- Pazi, Gospodaru, ovde je izriven drum!

Oni se čak javljaju i onima kraj kojih prolaze, a koji skidaju kapu kralju, a prema stoci koju teraju naročito su nežni:

- 'Ajde, voko, 'ajde! Potegli malo da iznesemo ovde uzbrdo. 'Ajde, blago meni!

- Slab ti taj levak! - veli mu kralj.

- Šta ćeš, Gospodaru, pati i on kao što svi patimo.


Nastaviće se

Izvor:Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310067-Kralj-u-koloni-beznadja)

Prije nekoliko godina nabavih knjigu "Golgota i vaskrs Srbije 1914-1918" u dva toma. To treba pročitati da bi se, samo djelimično, shvatilo kakve su se muke preživjele i herojska djela napravila.

Imam poodavno te knjige.

Ali najjaci utisak je fotografija ratnika kome je dozvoljeno da posle rata prosi da bi preziveo.

Imam nekoliko knjiga o našoj Golgoti, ali ni jednu ne mogu čitati duže od 10-ak minuta... od suza.

I mnogo drugih potresnih priča i fotografija. Strahovite stvari od kojih se srce steže. A naravno i onih od kojih se naježiš od ponosa i uzbuđenja i kada se svaka dlaka na tjelu digne dok ih čitaš.

Kralj sluša naredbu

[attachment=1]
Narod pomesan sa vojskom u albanskim gudurama

KAD kare stigoše u Blace, naiđe nova nevolja. Pojavi se komandir pod čijom je komandom kolona kojoj pripadaju ove kare i saopšti da on ima naredbu da se sa svojom kolonom zaustavi tu, u Blacu, te da kare koje voze kralja ne mogu dalje ići. Saopštavajući to, komandir je, razume se, očekivao da će kralj narediti da kare pođu dalje, čim bi on bio opravdan. Ali kralj ne upotrebi svoju kraljevsku vlast, jer stari vojnik ne htede da se prekrši naredba. On siđe s kara dodajući:

- E kad je naredba, mora se slušati! I nastavi dalje put peške, sad već i sam ubeđen da neće moći izdržati.

Ađutant se zabrinu i poče da osmatra levo i desno, hoće li naći koga ko bi povezao kralja. I naiđoše jedne bedne taljige, kod kojih se nije znalo šta je bednije: da li kola, da li konji ili kočijaš. Kola su, vidi se, bila kadgod bolja kola, ali sad bi samo mogla služiti za iznošenje đubreta, konji su predstavljali životinjske skelete preko kojih je razapeta koža, amovi na njima krpe i uzice, a kočijaš jadan i podrpan siromašak. Ta su kola odvezla srpskoga kralja u Nemanjinu Belu Crkvu, današnju Kuršumliju.

Tu je razabrao da se u pravcu Niš - Prokuplje vode borbe i zahtevao je opet da ga tamo vode. I nije se imalo gde, odveli su ga u Prokuplje odakle je izišao na front Druge armije Stepe Stepanovića, da vidi Leskovac kako pada. Tu je, na položajima, probavio ceo dan, i tek kada se već čula grmljavina na mramorskim položajima kod Niša,

napustio je Prokuplje, samo nekoliko sati pre no što će neprijatelj u nj ući.

Zatim se iz Kuršumlije spustio preko Prepolca i stigao u Prištinu.

Odseo je u donjem delu varoši, tamo gde slazi vučitrnski put, u kući gde je nekada bio srpski konzulat, te se na njoj pune dvadeset i dve godine vila srpska trobojka još pre oslobođenja Prištine od Turaka. Sa gornjega sprata te kuće, iz sobe u kojoj je kralj odseo, dogleda se preko krovova niskih turskih kućica koje joj suseduju, tamo gde se prostire Široko polje i, dalje još, gde Šar i Karadag, kao dve džinovske mišice, obuhvataju u svoje naručje tužno Kosovo.

- Tamo se rešava sudbina moga jadnoga naroda! - šaptao bi bolno kralj i odvajao bi se od prozora ne mogući da dogleda mesto gde se taj veliki i koban čin događa.

To nije bio više onaj kralj koji je još pre godinu dana, kada je trebalo povesti odlučnu borbu i oterati neprijatelja iz zemlje, mogao sići u vojničke rovove i sobom prihvatiti pušku; to nije bio više onaj kralj od prošle godine, čija je pojava u vojsci na belome konju ovaploćivala u narodnome verovanju onoga „čoveka iz naroda“ koji će, po jednome proročanstvu, suzbiti poplavu neprijateljevu i spasti Srbiju. To je sad već bio slomljen, iznemogao starac, bez vere u dobru sudbinu svoga naroda.

- Da li je po jedna katastrofa srpskoga naroda odista vezana za ime Karađorđevića, i uvek u momentu kad oni ponesu, na svojoj snazi i svome imenu, borbu toga naroda za slobodu? - šaptao je starac sam sebi, zalazeći mislima u prošlost kada je jedan sjajan pokret srpskoga naroda, neprihvaćen od naroda koji su slobodu već umeli da cene, krvavo ugušen jednom neprijateljskom poplavom, kao ovo sad.

- I oni mi savetuju da bežim, da se sklonim. Sto godina istorijske nepravde nosi na svome imenu moj ded da bi se istorija ponovila, da bi i njegov unuk tako isto napustio otadžbinu u momentu njene propasti.

Savladan već teškim mislima, kralj se jednoga trenutka strese celim telom. On se uzbuđeno diže sa svoga mesta, priđe vratima i naglo ih otvori uzvikujući prigušenim glasom:

- Pukovniče!

Svi se okupiše oko stola kraljevog.

- Vidite - reče kralj pokazujući vrhom pisaljke na karti. - Naš front se sad prostire evo ovako, od Kačanika pa pravcem, kako ide Binačka Morava, od jugozapada ka severoistoku... je l’ tako?

- Tako je, Veličanstvo!

- Naš front je okrenut leđima Kosovu - nastavlja kralj. - Međutim, Nemci slaze ozgo, Ibrom i Labom, i zalaze nam s leđa, te ćemo se danas ili sutra naći izmeđ’ dve vatre. Naše levo krilo treba da se povuče ovamo ka Sitnici, da tako postavljen front može prihvatiti i braniti se kako od napada Bugara tako i od napada Nemaca.

- Jedva se i ovo održava - zausti ađutant da kaže, ali ga kralj preseče:

- Ne možemo pobediti, ali se možemo boriti. Mogli bismo razviti front ovako, sa desne strane Sitnice, da zatvorimo ibarski klanac, kojim se slazi u Peć, drenički, kojim se slazi u Đakovicu, i crnoljevski, kojim se slazi u Prizren. Mi bismo se naslonili na Čičavicu, Goleš i Jezerske planine, a između neprijatelja i nas bila bi Sitnica. Na Sitnici treba primiti odlučnu bitku, neka se na njoj još jednom reši sudbina Srbije...

Kralj poćuta malo i dodade zatim jasnim i svečanim glasom:

- Ja ću se lično staviti na čelo moje vojske, i tu ćemo na Sitnici svi izginuti!

Svi ućutaše pod utiskom ove kraljeve izjave. Bili su uvereni u nemogućnost njenoga izvođenja, smatrali su je samo kao izraz jednoga trenutka raspoloženja kraljeva, ali su se divili starčevoj jačini i svežini duha koja kao da se beše povratila u slomljeno telo.


(Nastaviće se)

Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310170-Kralj-slusa-naredbu)

Beznađe u carskom gradu

[attachment=1]
Bogoslovija u Prizrenu, iznad hram Svetog Hrista Spasa

NOĆ 12. novembra spustila se nad Prizren. U prvi mah tamna, kao da bi što gušćim pokrovom da pokrije Srbiju koja prespavljuje poslednju noć na svome tlu, a zatim, od ponoći, vedra kao da bi zarana da osvetli staze i bogaze mračnih klanaca u koje će se sutra zorom probuđena Srbija uputiti. Pred ponoć je dunuo ozgo, sa Dulje, studen severac i rasterao mračne oblake koji su bili zastrli nebo nad Prizrenom, i rasuo studenu vedrinu širom ravnoga Podrimlja.

Kao vaskrsla prošlost, koja se zabrinuta digla iz groba da bdi nad očajnom decom svojom, uzdiže se iznad Prizrena Dušanov grad, i studen vetar, koji briše ozgo sa Jezerca, peva tužnu pesmu kroz pukotine na njegovim oronulim bedemima.

Duboko tamo u klancu, kroz koji se Bistrica lomi pre no što će sići u Prizren, tamo gde se ponosno uzdiže Drven-grad, na obalama Bistrice, kao kolo duhova sabranih na zbor, leže rasuti ostaci veličanstvene crkve Svetoga Arhanđela, pod čijim je svodovima ceo srpski narod negda klicao: "Slava tebi, Bože naš!" u času kada je Dušan Silni stavljao sebi carsku krunu na glavu.

Tajanstvena noć... a ponoć već prevalila. Iz gomile svetoga kamenja koje leži zariveno na bistričkim obalama jedna se ploča sama diže, diže se teško i sa naporom, jedva uznoseći težinu šest vekova koji leže na njoj. Diže se i iz mračne dubine, koja se pod njom pojavi, poče se uznositi nad gomilom razvala prozračna sen beloga jednog viteza. Sve na njemu, vidi se, bilo negda carsko, sve sjajno, sve iskićeno kao što je bilo sjajno i iskićeno i doba naše istorije koje je sa ovim vitezovima u grob sišlo.

Sen prolazi uskim ulicama, i dolazi do jedne velike i ugledne zgrade čije dvorište zatvara čvrsta dvokrilna kapija. Pred kapijom je vojnik sa nožem na pušci; uvio se u šinjel i natukao šajkaču na uši, a naslonio se na direk koji nosi kapiju pa, boreći se sa dremežom koji mu nameće nedoba i mraz, uvlači glavu duboko u povrnutu jaku od šinjela, te se zagreva sopstvenim dahom.

Vojnik je na straži, vojnik čuva! Šta je to u ovome času što se može sačuvati, kad ni Bog više ne čuva Srbiju?

Beli vitez se uputi pravo toj kapiji i stražar se trže iz sna, izvuče glavu iz povrnute jake, razrogači oči, prestravljeno i hitro spusti pušku na ruku, odape je i prozeblim glasom prošapta:

- Stoj! Ko ide?

- Ja! - odgovori beli vitez tamnim, grobnim glasom.

- Ko si ti?

- Kralj Vukašin Mrnjavčević!

- Šta je odziv?

- Kraljevska kruna - odgovori pouzdano sen.

- Prolazi!

I sen maričkoga kralja, koja je negda sa one daleke i krvave reke potegla čak ovamo da bi ispunila sveti zavet čuvara carske krune u grobu, prođe kroz odškrinutu kapiju, pređe tiho i nečujno preko dvorišta i dođe pod jedan prozor kroz koji se jedva nazirao žižak.

To je zgrada srpske prizrenske Bogoslovije, gde je odseo prestolonasle-dnik, vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant srpske vojske.

Stanovao je na gornjem spratu, u odeljenju koje je od svoga stana odvojio rektor Bogoslovije, koji se sa svojom porodicom povukao u drugo krilo. Tu je prestolonaslednik probavio nekoliko brižnih dana, tu primao izveštaje, tu održavao savetovanja - poslednja savetovanja.

Na okruglome stolu, nasred prostrane odaje u kojoj stanuje prestolonaslednik, leži razapeta karta, po kojoj je mladi nosilac krune debelom pisaljkom ispisao silne crvene brazde. Ta karta kazuje mnogo, u ovome času sve. Na njoj je nepouzdanim potezom ruke, koja je drhtala, izbeležena jedna debela linija koja polazi od Mokre gore i vodi Limom na Prijepolje, pa ispod Sjenice izbija na Giljevo te, presecajući Ibar negde ispod Rogozne, prolazi pod Mitrovicom Kosovskom i ide na Drenicu. Odatle preko Janjeva i Giljana seče Binačku Moravu pa savija na jug Kačaniku i silazi padinom Šarovom te, obuhvatajući Tetovo i Gostivar, spušta se na Kičevo i dohvata se izvora reke Crne, slazi njome u prilepsko polje i prekida se kod grčke granice.

Ta linija beleži granicu do koje je doprla neprijateljska poplava. Van granica te poplave, kao dve male oaze ili kao dva još nepotopljena ostrva, stoje još samo Prizren i Bitolj.

VeĆ dva dana, juče i danas, prestolonaslednik ne izlazi iz svoje odaje. Dotle je još odlazio od jutra do večeri na one mnogobrojne i beskrajne sednice vlade i Vrhovne komande na kojima je, posle dugih i burnih savetovanja, imala da se utvrdi jedna gorka, ali jasna kao dan, istina - da više nikakve nade nema. Upravo na tim sednicama niko nije ni većao o nadama, već samo još o putevima kojima će se napustiti Srbija.

Prestolonaslednik bi potom klonulo seo na prostran minderluk, zaturio se i oslonio leđima na jastuk, pritisnuo dlanovima slepoočnice i umorno gledao pogledom bez izraza, dugo gledao u jednu tačku, podajući se, usamljen u tom trenutku, osećanju rezignacije protiv koje su se njegova mladost i pouzdanje, koje ga je uvek pratilo, dosad stalno bunili. Događaji su se nizali pred njegovim očima brzo, hitro, bez reda, bez veze, bez zadržavanja, kao kinematografski snimci.


Nastaviće se

Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310236-Beznadje-u-carskom-gradu)

Bespuće jedini put


[attachment=1]


POSLEDNJA zajednička sednica vlade i Vrhovne komande, sa koje se prestolonaslednik vratio tako umoran, održana je još preksinoć. Na njoj su donete i poslednje odluke koje su odmah i izvršene - vlada i Vrhovna komanda napustile su juče izjutra Srbiju. Prestolonaslednik je ostao da to učini zajedno sa vojskom i od juče ujutru on ne izlazi iz svoje sobe, gde prima svakog trenutka izvešća o poslednjim borbama koje se vode na putu od Kosova ka Prizrenu.

Kada je pala noć od 12. novembra, prestolonaslednik se odmah po večeri povukao u odaju i, pod svetlošću jedne petrolejske lampe, nanovo se nadneo nad onu kartu, oslonivši brigom već izorano mlado čelo na ruku. Drugom je rukom opet prihvatio pisaljku, ali njome nije više beležio ni promene na frontu, ni granice poplave koja je svako jutro i svako veče sve više bujala i rušila i poslednje svodove na kojima je do juče počivala srpska država. Izveštaji, koji su juče i danas stigli i stižu neprestano, takvi su da se više sa karte nema šta čitati niti na njoj zapisivati.

Druge i drugačije linije izvlačio je prestolonaslednik sad na karti, linije koje su se od Prizrena zračile ka zapadu i jugozapadu. Jedna je od tih linija išla pravo na jug putem koji je probio Crni Drim, pa preko Bicana na Debar i dalje na Strugu; druga je, idući uporedo sa prvom do Ljum-Kule, napustila reku i preko Dukađinskih planina, opet slazila na njegove obale; treća je linija išla Podrimljem da prebrodi Beli Drim do Đakovice i Peći, gde se račvala u tri ogranka, od kojih je jedan išao na Plav i Gusinje, pa preko Prokletije na Skadar, drugi preko Rugova i Čakora, a treći preko Rožaja i Berana na Andrijevicu. Budući srpski kralj beležio je puteve kojima su srpski kralj, srpska vojska i srpski narod pošli napuštajući svoj dom i svoju državu i za kojima će sa ostatkom vojske i on sutra krenuti.

Časovnik je beležio skoru ponoć, i prestolonaslednik je sad već nestrpljivo gledao u vrata kojima se ulazi u njegovu sobu. Gdekad bi zastao, zaustavio disanje i pažljivo osluhivao na tim vratima pa bi, kad ne bi ništa čuo, nastavljao šetnju po prostranoj sobi.

Najzad se ta vrata otvoriše i na njima se pojavi jedan mlad čovek kojega on s vrata dočeka pitanjem:

- Gde ste?

- Vi još ne spavate, Veličanstvo? - upita njegov sekretar tihim glasom, kao da ne želi remetiti ponoćnu tišinu.

- Ne, ne mogu! - odgovori prestolonaslednik suvo i klonulo.

- Pa ipak, dobro bi bilo. Sutra treba raniti.

- Da, znam! Ko je dole?

- Oni, pukovnici i ja. Niko više.

- Hoćete li početi? - upita kraljević tiho, kao da zbori kraj samrtnikove postelje.

- Da, sad, dok prevali ponoć i dok se uverimo da sve po kući spava - odgovori tako isto tiho sekretar.

- Samo obazrivo. Javite mi kad se svrši.

- Nećete dotle leći?

- Ne, ne mogu. Javite mi!

Oko stola, u uglu, iz kojega lampa osvetljava sobu, sede dva mladolika konjička pukovnika. Treća je stolica za stolom prazna i njoj se uputi i sede sekretar. Na stolu je pola ispijena boca crnog i gustog hočkog vina, po stolu pepeo i gomila ugašenih cigareta i drvaca od žižica. Razgovor se oko ovoga stola, iako dosta živo, ipak tihim glasom vodi. Govorilo se o povlačenju i pogreškama ovog ili onog, o žrtvama koje su podnesene i koje će se podneti, o bespuću kroz Albaniju.

Kad prevali ponoć i sekretar se diže da obiđe kraljevića, razgovor zaneme začas. Nastade jedna duga tišina i muklo ćutanje. Svesni da je već nastupio težak, sumoran, bolan trenutak, niko od govornika nije imao hrabrosti da ga ma jednom rečju uznemiri. Sekretar se vratio i ćuteći seo na svoje mesto.

- Ne spava još? - upita jedan od pukovnika.

- Ne! - odgovori sekretar.

- Spava li sve po kući?

- Izvesno! Potpuno je mirno. Pukovnik pogleda u sat.

- Mogli bismo?

- Još malo. Neka prevali potpuno ponoć.

Lica ovoga maloga društva zaklonjena su senkom koju baca lampin šešir nad sobom i samo se još vidi kretanje ruku koje se pružaju do stola da stresu pepeo sa cigarete ili da je ugase. Posle dužega vremena, sekretar se ponova diže s mesta.

- Hoćemo li? - upitaše ga pogledom oba pukovnika. On klimnu glavom i udalji se opet iz sobe. Malo zatim uđe jedan momak noseći u ruci maleni ručni fenjer u kome je gorela sveća, a za njim drugi, noseći teške alate, ćuskiju, ašov i dleto. Pukovnici se digoše od stola i pođoše za sekretarom i momcima u jednu malu sobicu, vrstu magacina, gde su bile stovarene neke dvorske stvari u sanducima.

- Evo, ovu dasku! - reče sekretar pošto je prihvatio fenjer iz ruku momkovih. - Povucite ovaj sanduk, legao je baš na nju.

- Pazite, nemojte oštetiti dasku da se ne bi poznao trag! - dodade jedan od pukovnika.

- I nemojte udarati da se ne bi ko u kući probudio! - dodade drugi.

I pod siromašnom svetlošću maloga fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti kraljevska kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate albanske planine, gde se nije znalo šta očekuje ni same kraljevske begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska carska kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i kraljevska srpska kruna.


Nastaviće se

Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310400-Bespuce-jedini-put)

Kada se sve ovo čita i gleda, normalno je da navru osećanja.
Dvano sam čitao u dodatku Politike koji je bio posvečen toj  golgoti sledeću priču:

Prilikom nastupanja srske vojske i gonjenju Bugara, srpskog ranjenika je preuzeo sanitet i utovario ga u korpu
na magaretu. Kako je na bojištu bilo i bugarskih ranjenika jednog od njih su utovarili u drugu korpu na magaretu.
Komora koja je pratila vojsku naiđe i da Srbinu somun kao sledovanje. Ovaj polomi somun na pola i doda Bugarinu.
To je video jedan francuski doktor pa upita Srbina: to ti je neprijatelj zašto deliš hleb sa njim? odgovor je bio
Neprijatelji smo bili na frontu a sada smo isti mučenici.

Ovu su priču trebali da pročitaju mnogi koji su se bavili ratovanjem u zadnjih dvadeset godina.

Zbogom srpskoj kruni


[attachment=1]

GROBARI su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosili se i spuštali motike i budaci bez šuma, bez lupe.

Sekretar i pukovnici su se povukli da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko ne diže glave.

Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:

- Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu kraljevske krune - i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.

Šapćući, kao što se šapće u noći kad će se izvršiti zločin, nastavili su razgovor o tužnome činu. Sećali su se doba kada je tu istu krunu, sakovanu od Karađorđevih topova, pronosio na glavi kroz beogradske ulice Karađorđev unuk. Oni su tada kao mladi oficiri bili u eskorti i učestvovali u toj velikoj svečanosti narodnoj. Koliko se nada vezivalo toga dana za tu kraljevsku krunu, posle kosovske propasti; i ko bi tad slutio da će ista generacija, isti ljudi, još u punoj mužanskoj snazi, doživeti da učestvuju i u sahranjivanju te krune.

- Ko će doživeti da je iskopa? - reći će opet jedan od njih. - Mi, ili oni što idu za nama?

- Teško nama ako toliko bude počivala u grobu, da sačeka nova pokolenja. Mi, mi je moramo iskopati - dodade drugi sa onim upornim pouzdanjem čoveka naviknuta na borbu, koje ni u času sloma ne iščezava.

- Veruješ li, odista?

- To je još jedino što nam je ostalo, gola vera.

- U Šta - upita pukovnik kome je prisustvo pogrebu kraljevske krune izbrisalo iz duše i poslednju iskru vere.

- U ono što će doći, u ono što mora doći. Ne može jedna ovako velika borba ostati bez pravednih rezultata - hrabri se pukovnik koji je sačuvao pouzdanje.

- Da postoji još srpska vojska, i ja bih imao tu veru.

- Postoji narod!

- Samo, kad bi se ta vera sačuvala kod naroda.

- Kad se mogla sačuvati kroz pet najmučnijih vekova, od Kosova do danas, zašto bi danas posrnula.

- Kosovo je manja katastrofa. Kada je na Kosovu stradala jedna vojska i jedna država, bilo je još srpskih država koje su živele i koje su postojale.

- Pa i danas. Evo, postoji Crna Gora.

- Da, postoji danas, a hoće li postojati sutra?

Za vreme tih razgovora dizao bi se jedan po jedan od stola, otvarao lagano vrata od sporedne sobe, gde su grobari tiho i bez šuma kopali i navirivao bi da vidi je li posao gotov. Morao se iskopati dubok, vrlo dubok rov i to se moralo raditi bez udara motike i budaka, tiho i nečujno. Zato je posao i trajao duže.

A na gornjem spratu, odmah nad tom sobom gde se kopao grob srpskoj kruni, mladi njen nosilac i dalje se borio sa teškim i sumornim mislima. Čas po čas bi zastao, činilo mu se da je u tom trenutku čuo udar motike i taj zvuk bi se zario duboko u mladu mu a već iskrvavljenu dušu.

Umoran od naizmeničnih udara osećanja i bolova, on najzad priđe prozoru i razmače zavese da na mrazom zamagljeno staklo nasloni usijano čelo i klonulu glavu. Da li je kraljević u tom trenutku putovao pogledom preko onih planina, krševa i stena, s one strane Drima, gde njegov nesrećni narod, izmučen i gladan, poslednjim ostacima svoje krvi boji snežne staze albanskih klanaca ili, neodvažan da se osvrne na neposrednu prošlost, zalazi mislima duboko, u prvo doba naše istorije.

Poveden mislima, on zađe u davnu prošlost srpsku i poče se zaustavljati na svima istorijskim slomovima srpske države: pod Bodinom, pa zatim pod Časlavom, pod Lazarom, pa zatim pod Đurđem Brankovićem i najzad pod Karađorđem-dedom i pod Karađorđem-unukom. On pođe u pameti da pribira, da traži: nema li jednog istog istorijskog ili možda unutarnjeg, što leži u psihi srpskoga naroda ili u njegovom karakteru, u njegovoj sudbini ili možda u nekom fatumu; nema li nečega opštega, nečega zajedničkoga, u svima ovim katastrofama srpskoga naroda?

- Ipak ima - šaptao je mladi kraljević uzbuđeno - ima, ima!...

Svaki od ovih srpskih slomova nastao je iz drugih razloga, pod drugim okolnostima, u drugim prilikama, ali je ipak sve, kao omorina, kao težak vazduh pred nepogodu, pratila i bila im predznak zavada srpske vlastele i rasulo i rastrojstvo koje je iz te zavade klijalo.

- Jesmo li bili dorasli da ponesemo ogromnu zadaću osnivanja velike države ili smo je trebali ostaviti poznijim, zdravijim pokolenjima - jauknu mladi kraljević i osećajući jedan deo odgovornosti na sebi samome, on se odvoji od prozora i umorno se sruči ponova na minderluk.

Ozdo se više ne čuje nikakav udar. Grobari su završili posao. Srpska kruna je već sahranjena...

Ponoć je davno minula i tamu noći poče da osvaja bledilo zore. Doba je već da se mrtvi vrate u grobove.

I sen maričkoga kralja Vukašina Mrnjavčevića odvoji se od prozora, kroz koji je videla gde je grob i druge krune srpske, pođe kroz dvorište i prođe tiho, nečujno, kroz odškrinutu kapiju kraj dremljiva stražara. Uputi se ulicom ka Marašu, a zatim Bistričinom obalom, tamo gde je čeka otvorena grobnica, gde leži ono sveto kamenje, pod kojim je sahranjena carska kruna Dušanova.


Nastaviće se



Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310550-Zbogom-srpskoj-kruni)

Srbija među gudurama


[attachment=1]

KAD smo mi iz Prizrena krenuli na sever - kralj, vlada i Vrhovna komanda krenuli su na jug. Da bismo stigli istome cilju, krenuli smo jedni uz tok, a drugi niz tok jedne iste reke, ali su oba ova puta zatim savijala na zapad i vodila obalama Jadranskoga mora.

Kada je još 13. oktobra predsednik ministarstva Nikola Pašić otišao iz Niša u Vrnjce na pogreb svome dugogodišnjem saradniku i drugu, ministru Lazi Pačuu, nastavio je sa pogreba u Kraljevo da se nađe sa poslanicima Engleske, Francuske, Rusije i Italije i da ih upozna sa situacijom u kojoj se zemlja nalazi od trenutka njihovog napuštanja Niša. Tada im je izjavio da bi se situacija još mogla promeniti ako saveznici na vreme stignu i oslobode Skoplje, koje su Bugari već bili zauzeli.

- Ako se moramo odreći nade - rekao je poslanicima tada Pašić - vladi neće ostati ništa drugo no da se povuče u planine!

I Srbija se morala odreći i te, kao i svih ranijih nada, i krenula je u planine.

To je bio jedan od najtežih i najmučnijih trenutaka u ovoj velikoj tragediji srpskoj, polazak zvanične Srbije u planine, 11. novembra 1915. godine. Prizrenci i izbeglice koje su rešile da ostanu u Prizrenu sa očajanjem su šaputali među sobom da je kraljevska vlada napustila otadžbinu. Iako je svako znao da će to biti, da je rešeno, da je odlučeno, ipak je očajno kršio ruke:

- Dakle, odoše, ostaviše nas?

- Do ovoga časa još sam u nešto verovao, ali sad...

- Do ovoga časa bio sam građanin jedne države, a sad... rob, rob!

Takve su se očajne reči bacale i razmenjivale posle odlaska vladinoga, i nimalo nije svet mogla umiriti okolnost što su u Prizrenu još i stari kralj i prestolonaslednik. Oni su vojnici, oni će s vojskom. Vlada je otišla - to znači nema više Srbije, vojska je ostala zato da se i ona povuče.

Sa starim kraljem je opet bilo nevolje. Topovska zrna već su tresla prizrenske krovove kada je pristao da napusti poslednji slobodan grad Srbije. Žaleći što mu se nije dala prilika da pogine na Kosovu, on se tvrdoglavo opirao da pođe iz Prizrena.

- Niko ne može da natera jednoga kralja da napusti svoju kraljevinu! - uzvikivao je starac uzbuđeno.

On je s nepoverenjem slušao da bi njegov ostanak u stvari značio napuštanje kraljevine, jer zarobljen kralj ne znači samo propast kraljevine, već i kapitulaciju one ideje koju ona u ovoj borbi predstavlja i čiji je on nosilac.

Stari kralj je odmahivao glavom na sve te razloge i očajno uzvikivao:

- Pustite me bar da umrem ovde, na vratima Srbije.

Vlada je otišla 11. novembra, a on je ostao u Prizrenu još četiri dana. Najzad, kad je već poslednji trenutak bio nastupio, te je morao i sam uvideti da drugače ne može biti, otišao je najpre u crkvu - to je bila nedelja 15. novembra - i odstojao je celu službu, moleći se bogu za one koji su krenuli i za one koji ostaju. Iz crkve je kralj pošao peške na put, zdraveći se i praštajući se sa očajnicima koji su ostali i koji su ovaj mučni prizor gledali sa prozora svojih kuća ili sabrani u prestravljene gomilice pod strejama prizrenskih kuća.

Kralj se sa teškim suzama u očima okretao levo i desno i mašući rukom pozdravljao:

- Zbogom, deco! Zbogom!

Kad je izišao daleko van grada, on je seo u automobil i uputio se ka Ljum-Kuli.

Na Ljum-Kuli, dokle se stizalo kolima i automobilima, čekali su mali tovarni konjići, sa kojima će se poći dalje. Kola i automobili, koji su dovde dovezli kralja, Vrhovnu komandu i vladu, ovde su nemilosrdno uništavani. Kola, pošto je sa njih skinut tovar i ispregnuta stoka, bacana su u ambis; automobili prelivani mašinskim zejtinom i benzinom i paljeni. Drugima su, opet, šoferi namenili lepšu smrt, jednu vrstu samoubistva. Na visini, do koje se ovde prizrenski drum penje, gde se diže ljumska kula, obala je kamena i odsečena, i Drim teče dole pod stenom u grdnoj dubini. Oni su dovodili svoje automobile do ivice ovih stena, pustili su motor u pokret i otkočili kočnicu. Motor je zatutnjao, kola krenula i strmoglavila se ozgo sa užasnim tutnjem.

Odatle, od Ljum-Kule, nastaje uska staza kojom se uputila duga povorka begunaca i natovarenih konja, sve jedno po jedno, sve jedno za drugim.

Stari kralj je prvo veče zanoćio na Ljum-Kuli, a sutradan krenuo sa tri svoja oficira i šest vojnika kraljeve garde. To mu je bila sva pratnja, a pratila su ih još i tri konja, koje je kralj pogdekad uzjahao, ali je radije išao peške, mada je bio nemoćan, a staza teško prohodna.

Vojvodu Putnika poneli su vojnici na ramenima. Njegova teška bolest nije mu dozvoljavala ni po ravnome putu da hodi, a kamoli po ovome bespuću. Sagrađena je, njega radi, jedna drvena karaulica koja je nošena na motkama. Ta karaulica ličila je po obliku na srednjovekovne plemićke nosiljke, a inače je bila od običnih dasaka, sa sedištem unutra i prozorom kroz koji je prodirao vazduh i svetlost u drvenu kućicu.

- MoŽete li, vojnici?
- upitao bi pogdekad stari vojvoda, zamoren bolešću i zlom sudbinom.


Nastaviće se

Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310698-Srbija-medju-gudurama)

Domaćini bez ognjišta

[attachment=1]

KRALJEVA grupa, pa grupe Vrhovne komande i vladina, išle su svaka za se, nisu čak svakad ni noćivale na istome mestu, niti su za isti broj dana i noći prešle ovaj teški put do Skadra. Sa njima, pred njima i za njima išla je masa begunaca, vojske i naroda.

Bile su to činovničke i oficirske porodice, pa onda veliki broj nadleštava, činovnika, strane misije i naša sirotinja. Sve je to krenulo tim putem zato što je kralj tuda krenuo, računajući na veću zaštitu i tek se ovde u planini uverilo da je cela kraljeva zaštita tri oficira i šest vojnika.

Što se dublje u planinu zalazi, put je sve strmenitiji, sve teži, jer je go kamen i u njemu urezana uska staza, pod kojom zjapi provalija.

Kralj ne može, njemu i inače klecaju kolena. Kliza se i pada. Dižu ga, on polazi, pa se opet kliza i pada.

- Padam često! - veli.

- I mi, Veličanstvo! - teši ga ađutant, podmećući mu svoja snažna pleća.

- I vi, al' se vi dižete, a mene moraju da dižu.

Na konja su ga još manje smeli popeti, to je bilo još opasnije. Zastaju kod prve širine da ne bi zakrčili put. Kralj seda na kamen i navlače mu preko čizama debele seljačke čarape, ne bi li mu pomogle da se ne kliza. Al', pouzdanije nego to, ađutant mu podmeće pleća, on ga grli, i tako nastavljaju put.

- Ovo je strašno! - žali se jedan građanin majoru koji je pred njim. - A tek je prvi dan putovanja; na šta li ćemo naići sutra, a na šta prekosutra?

Major ćuti, ne obzire se i korača dalje.

A put sve teži, staza pogdegde uska i strmena da se jedva može proći. Smetovi leže po okolnim planinama i stegao užasan mraz.

Prvi konak posle Ljum-Kule bio je Spas, gde izbija klanac kojim je nekada išao put za Đakovicu i gde se na desnoj obali Drima uznose razvaline Leke Kapetana, vojvode Dukađinskog. Tu je, u jednoj pustoj dolinici, koja se spušta do obala Drima, usamljen han na putu, a ko zna gde je selo toga imena, valjda negde u planini.

Kod hana se već skrhala masa ljudi i stoke, a pridolaze sve nove i nove grupe koje su jutros ranije krenule. Sve prostorije posednute, a i nema ih mnogo. Han je obična, kamena, dvospratna zgrada. Dve sobe na gornjem spratu su zauzele porodice oficira Vrhovne komande, a dole se strpalo sve što je zarana stiglo. Ovo što sad pridolazi, tiska se oko hana, razgrće sneg i blato i nanosi drva, te sprema vatre oko kojih će probdeti noć.

Kralj će stići docnije i neće naći mesta za sebe. Kada mu se učini ponuda da se na gornjem spratu načini mesta za njega, on će odbiti.

- Neka ih, neću da uznemiravam žene i decu. Ženama i deci treba krova, mi vojnici možemo i ovako!

I kad je rekao to "mi vojnici", pogledao je sa zadovoljstvom na nekoliko starčića iz trećega poziva, ostatke onoga trećega poziva koji je onako slavno izginuo, braneći odstupanje mlade vojske sa Kosova.


Badava se navaljivalo na njega da se skloni pod krov, badava mu je obraćana pažnja na mraz koji je sve više stezao, starac je uporno ostao pri tome da on neće da se odvaja od svojih vojnika, da hoće da pati zajedno sa njima. I dok su trećepozivci nanosili drva i spremali vatru za sebe i svoga kralja, dotle se on setio da obiđe bolesnoga vojvodu Putnika koji je već ranije stigao u Spas.

Dva klonula starca, kralj bez kraljevine i vojvoda bez vojske, dugo su, dugo razgovarali o zloj sudbini koja ih je postigla.

Uzeo je kralj, kao i ostali, krišku hleba u ruku i malo kuvanoga pasulja kojim su ga ponudile izbeglice sa gornjeg sprata hanskog.

- Zlo, nesreća! - veli kralj, sedajući međ' svoje nove drugove.

- Veliko zlo, gospodaru! - odgovaraju starci praveći mesta kralju.

- Sam kamen i pustinja! - nastavlja kralj. - A kako je kod nas sve pitomo i lepo...

- Eh! - učini jedan trećepozivac koji je sedeo prema kralju. - Nema nigde ono. Ne bih dao ja jednu moju njivu za celu ovu planinu.

- Pa dao si je, eto, dao si je - dobacuje mu drugi.

- Pa... dao sam, al', ne daj bože, da ostane ovako.

- Da l' će ovo dugo ovako, gospodaru?

- Neće valjda - teši ga kralj. - Neće. Da nismo daleko i od Francuza i od Rusa, stigla bi nam pomoć te ne bismo ovako postradali.

- Bome, postradali smo mnogo.

- Je l' vas mnogo izginulo?

- Pa jeste, prepolovili nas.

- Šteta, a borili ste se baš čestito, hvala vam!

- Izgibe sam domaćin, gospodaru.

- Znam, znam! - učini kralj i uzdahnu. - Nisu mi dali, a tražio sam i ja da ostanem tamo, da se borim sa vama starcima i da poginem.

- Kud bi ti, gospodaru?

- Tražio sam, al' nisu mi dali! - ponovi kralj.

- Moraš se ti čuvati, gospodaru, potreban si ti nama.

- Treba vama kuća vaša i deca vaša; treba vama zemlja vaša i treba vama otadžbina vaša, a ja... šta ću vam ja? Danas jesam, sutra nisam, ako nisam ja, biće drugi. Nije zlo izgubiti kralja kad imaš otadžbinu, ali je zlo, braćo moja, izgubiti otadžbinu a sačuvati kralja.

- Pa ono jeste... - odgovara kao ubeđeno trećepozivac.

- Biva, da umre domaćin, a kuća ostane - nastavlja kralj. - Nije ni to dobro, ali opet kuća je tu, imanje je tu, naći će se ko će prihvatiti imanje i kuću; ali je naopako, moj brajko, kad vidiš domaćina bez kuće, bez ognjišta, bez njive, bez livade, bez stoke.


Nastaviće se

Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310812-Domacini-bez-ognjista)

Pašiću zaleđen osmeh

[attachment=1]

PRE četiri ili pet dana, kod hana su sedeli oko vatre i ministri koji nisu ni noćili na Ljum-Kuli, već odmah nastavili put. Oni su prenoćili u hanu, ali su dugo sedeli na utrini, oko vatre, da se prihvate i da se razgreju pre nego što legnu. Po licima, osvetljenim plamenom, među kojima se naročito ističe lice ministra-predsednika uokvireno sedom bradom, videlo se da vode brižne razgovore.

Sa lica Pašićevog iščezao je onaj izraz mira i hladnokrvnosti, sa usana mu se izbrisao onaj osmeh, koji je kroz pedeset godina političkoga života igrao na njegovim usnama, pa ipak, on se držao tako kao da se još uvek nada nečemu. Nije klonuo ili bar nije dozvolio da se to na njemu primeti. Na licima ostalih njegovih saradnika bio je mnogo jače izražen otisak opšte nevolje.

Razgovori su se vodili o velikim brigama koje su ležale na vladi. Vojska je zašla u planine bez hleba i bez ikakvih drugih potreba. Posle dvomesečne neprekidne i očajne borbe, posle nečuvenih napora, ta se premorena vojska povlači u planine gde je očekuje glad. I kad stigne u Skadar, čime će tamo biti prihvaćena? Ima li tamo hrane ili, bar, može li se doneti?

Saveznici su bili primili na sebe snabdevanje srpske vojske i, prema obaveštenjima koja je vlada imala, ta hrana se već nalazila u Medovi. Sva je briga, dakle, bila kako bi se i na koji način ona mogla prebaciti iz Medove u Skadar, dok niko nije ni slutio da u Medovi nema nijednog zrna savezničkog obećanja.

- Valja što pre stići u Skadar - šapće Pašić - pre no što se vojska počela skupljati tamo.

- Tamo su valjda već stigli saveznički poslanici?

- I da nisu stigli, iz Skadra ćemo moći dobiti veze sa savezničkim vladama.

- Mogla bi se, verovatno, umoliti italijanska vlada da ustupi kakav brod koji bi prebacivao hranu iz Medove.

- Treba stići u Skadar što pre! Kako stoji sa rasporedom putovanja? - okrete se Pašić jednom činovniku koji mu je stajao za leđima.

- Prema obaveštenju kapetana Redžepa, sutra možemo stići u Arsit-han, prekosutra u Čeret.

Esad-pašin kapetan Redžep i još nekoliko Esadovih čauša pratili su našu vladu, za kojom je išao i jedan odred zanatske čete. Kapetan Redžep je i ranije bio u vezi sa nama i znao je srpski, te je on služio najviše kao tumač, a i kao vođa po ovim teškim putevima.

- I kad bismo onda stigli u Skadar? - zapitaće jedan od ministara.

- U svemu treba nam još tri dana, ako gospoda ministri mogu da izdrže te ne budemo prinuđeni da pravimo manja odstojanja.

- Kad mogu ostali... - zausti neko da kaže.

- Ostali neće tako putovati. Vrhovna komanda ne može zbog vojvode. Sa njegovom nosiljkom je vrlo teško praviti ta odstojanja. Neće moći ni njegovo veličanstvo.

- Mi moramo! - prekide Pašić.

Tako su ovi razgovori i savetovanja bili u neku ruku ministarska sednica, držana oko vatre, među smetovima i usred planine.

Od Spasa put napušta obale Drimove i vodi u unutrašnjost Dukađinskih planina, kroz jedan niz provalija, klanaca i stena pokrivenih snegom i smetovima. Hladnoća sve više steže, mraz sve oštriji. Begunci, i inače iznureni trudnim putem, nespavanjem i glađu, uvijeni u krpe i dronjke, u ćebad i šatorska krila, klonulo gaze smetove i očajno pogledaju preda se, putem koji ih je vodio u sve dublje i dublje bede.

Vlada žuri da po rasporedu stigne večeras u Arsit-han, a zatim što pre u Skadar. Danas su pala dva vladina konja s tovarima i skrhala se u ambis. Kažu da je tu bilo dokumenata koji su zauvek propali.

Oficiri Vrhovne komande ne mogu tako da žure, oni lagano idu, stopu po stopu, prateći nosiljku svoga šefa, starog vojvode. Vojnici, koji je nose, nigde skoro da naiđu na širinu da bi je mogli poneti na ramenima te pružiti korak, već je nose na rukama, a ruke im se skočanjile od zime te se svaki čas menjaju.

Kralj već malaksao. Jučerašnje naporno pešačenje od Ljum-Kule do Spasa, noćašnje bdenje kraj vatre i današnji težak i studeni dan oduzeli su mu i poslednje moći. On, poguren, umoran, poprskan blatom i neizbrijan, naslanjajući se jednom rukom na batinu, a drugom na rame svoga ađutanta, korača lagano i svaki čas zastaje da uzme malo vazduha.

Putem se već sretaju oni koji su malaksali, koji su klonuli, pa napustili svoje društvo i ostali kraj puta. Sretaju se već i samrtnici koje je glad i mraz savladao i koji su se kraj druma povukli i predali laganoj smrti koja ih već grčevito grli.

Sretaju se već i mrtvi koji su tu ostali juče i prekjuče i čije je telo sneg već zavejao, a u snegu se obeležio trag kurjaka koji su namirisali lešinu, obišli je, pa će noćas, kad planina bude pusta i mirna, doći da je rastrgnu. Što dublje u planinu, ta je pojava sve češća; mrtvi ljudi i mrtvi konji sve češće kite staze, tako da klanci, kroz koje begunci hode, već počinju ličiti na kosturnice.


NESREĆNICI POSEJALI DRUMOVE

STARI kralj sa teškim bolom, skidajući kapu, prolazi pored ovih žrtava, skrećući pogled sa nesrećnika koji su posejali drumove. Da bi ugušio osećaj koji mu je legao na dušu, skretao bi govor ili pažnju na drugi koji predmet.

- Možeš li, sine? - pripitao bi kakvog dečka koji je prolazio kraj njega, spuštajući mu ruku na rame.

- Mogu! - odgovara dečko i ne sluteći da je to kraljeva ruka na njegovom ramenu.

- A hoćeš li upamtiti sve ovo što vidiš?

- Hoću! - odgovara dečko.

- Ako, upamti, treba da upamtiš pa da pričaš svima.


Nastaviće se


Izvor: Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:310950-Pasicu-zaledjen-osmeh)

Gasnu poslednje iskre

[attachment=1]

ŠTO se dalje ide, put sve teži, a glad i zima sve više stežu i sve ih više ostaje uz put. Noći su bile naročito strahovite, a već se nigde nije moglo naći drva. Padali su uz put ljudi kao mušice, padali su i dizali se, ili su ostajali tamo da grobovima svojim obeleže put kojim je Srbija prošla.

Vlada je uvek napred žurila, i stigla je, kao što se u Spasu ugodilo, petoga dana po podne u Skadar. Kralj je duže putovao, čitavih osam dana do Lješa i još tri zatim do Tirane. Spavao je kao i ostale izbeglice, kraj vatre, pod krovom kakve arnautske seoske udžerice, po hanovima; jeo je suvi hleb ili, gdekad, ako bi gde zatekao kakvu komandu, što su mu odvajali pogdešto iz kazana.

Poslednje te večeri, pre no što će se povući pod krov da legne, kralj je prišao jednoj vatri oko koje su posedali vojnici. On sutra neće nastaviti put za Skadar, on će se sutra rastati od vojnika, pa je rad još malo s njima da progovori. On će sutra samo donekle poći skadarskim putem; zatim će pregaziti Drim i otići u Barbalušu, a odatle u Lješ. Vojnici i izbeglice nastaviće put pravo za Skadar.

Nešto je blago lebdelo u vazduhu naglašavajući blizinu obala na kojima sunce greje. Zvezde su jasnije sjale i boja neba nije bila više onako sumorna. Sve što je verovalo u smrt počelo je ponova verovati u život. Oh, kako je zamalo ta vera trajala!

Kralj je bio razgovoran. Ukazujući na modre planinske mase, koje se oko Skadra uznose i koje vedra noć jasno ocrtava i izdvaja, on veli vojnicima oko vatre:

- Eno, vidite li, deco, i tamo smo lili krv, po onim brdima.

- Kako se zovu ona brda? - pita jedan ostariji vojnik.

- Ono tamo, u dubini, što uznosi vrh, biće da je Taraboš, a ova manja brda, ovamo levo, tu je Brdica.

- Je l’ to Brdica? - zapita jedan čičica iz trećega poziva kome pri pomenu ovoga imena prelete namah taman oblak preko čela.

- To će biti!

Čičica se zagleda tamo, pomno se zagleda i zaigraše mu suze u očima. Zatim prošaputa više sebi:

- Tamo sam sina izgubio!

- Onda, je l’? - pita kralj.

- Jes’ onda - dodade čičica - pa evo sad došao sam da mu obiđem grob.

Svi se ućutaše, osećajući dužnost da ne remete svečanost trenutka, u kome se u očevoj duši budi ponova tuga, na dogledu sinovlja groba. Čičica je dugo, dugo gledao one modre povijarke, gde toliki mladi srpski životi leže, pa se onda okrete vatri i dodade:

- Ko zna da nije bogu bilo drago da me dovede dovde, te da i ja u blizini sinovljoj legnem u zemlju. Evo, kako sam iznemogao, daj bože da sutra i do Skadra stignem.

- Što je bilo mučno i teško prešli smo već - teši ga kralj. - Ovo sad do Skadra lakši je put, možemo i mi starci.

Zatim se zapodenu razgovor i o Skadru. Kralj je pričao vojnicima da je u mladim godinama odlazio u Skadar i kazivao im je da je lep i bogat grad.

- A je l’ to naše? - pita vojnik.

- Naše je, naši su ga kraljevi zidali - veli kralj - tri brata, Vukašin, Uglješa i Gojko, i mnogo su muka videli dok su ga nazidali. Sve što bi oni za dan nazidali, zla bi vila za noć porušila. Je l’ zna ko onu pesmu o zidanju Skadra na Bojani?

- Znam ja - reče jedan mlađi vojnik iz grupe.

- E, je l’ tako kaže pesma: „Sve što braća za dan nazidala, zla bi vila za noć porušila?“

- Jes’, tako! - odgovori onaj.

- Ama, zar je to moglo uistinu da bude? - zapitaće jedan trezven starčić, koji je dotle samo slušao razgovore, zabavljajući se ušivanjem rukava na šinjelu koji je negde uz put zakačio i iscepao celom dužinom.

- Šta to? - pita ga mladić.

- Pa, to što pesma kazuje. Zar je bilo nekada tako zlih vila pa da za noć poruše sve što bi kraljevi za dan nazidali?

- Bilo je - dodade stari kralj - bilo je, a ima ih i sad.

- Sad? - učiniše nekoliko njih.

- I sad još! - nastavi kralj bolno mašući glavom - Eto, zar ne vidite moju sudbinu. Sve što za dan sagradim, zla mi vila za noć poruši. Koliko smo se svi mučili da sagradimo ovu državu, pa eto... poruši mi vila za noć, poruši do temelja!...

Kralj prekide i duboko se zamisli. Svi ućutaše povedeni i sami razmišljanjem o zloj vili koja ruši sve što Srbin zida.

Noć poče jače da osvaja, a zima jače da steže. Kralja opomenuše da mu valja leći.


(Kraj)

Izvor:Vecernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:311065-Gasnu-poslednje-iskre)

Ovde mozete  mozete pogledati Sotrin dokumentarac  Gde cveta Limun zut,po meni  najbolje  uradjen film o golgoti koju je nasa Vojska prosla.


http://watch0nline.info/gde-cveta-limun-zut/gde-cveta-limun-zut-1-video_09e0bec70.html

Ovde mozete preuzeti emisiju ``Kvadratura kruga`` i prica o ostrvu spasa za srpsku vojsku


http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2009/10/19/1826721/Trag-2110.flv


P.S.

Nadam se da je link za preuzimanje dobar posto vec imam od ranije preuzetu a na mestu gde mogu online da pogledam otvara neku drugu pricu.

Ovo je video klip sa fotografijama ratnog reportera Samsona Cernova. On je belezio stradanja srpskog naroda od 1912 do 1918 godine (balkanski ratovi i I sv.rat).

Ovo je album objavljen 1916 godine

http://www.youtube.com/watch?v=tp2Zhe9sjQ4


Dopuna:

Tek sada primetih ta su to fotografije koje je Boro vec postavio.

Na Dan drzavnosti Srbije navrsilo se i 97 godina od zavrsetka prebacivanja srpske vojske iz Albanije na Krf.

Ranije sam pomenuo emisiju KVADRATURA KRUGA i pricu OSTRVO SPASA a sada evo i YT linkovi za gledanje

http://www.youtube.com/watch?v=L9rq3Gd1Pxw

http://www.youtube.com/watch?v=8rDLq0TPHb8

Neverovatan dokumentarni film nastao pre II svetskog rata. Ovo svakako vredi pogledati.

http://www.youtube.com/watch?v=NjSXN2S3bLI

Telegram - austrougarska objava rata Srbiji. Oplenac.

[attachment=1]

Poznata slika.

Nosiljka sa obolelim Vojvodom Putnikom u povlačenju preko Albanije i antologijski Vezirov most i posledice Bele smrti.

Fotografije čuvenog Riste Marjanovića.

Ove dve fotografije ( iz porodicnog albuma )do sada  nisu nikada objavljene . Na nima je moj pradeda Aleksandar Ilic mesto Natalinci , srez Oplenacki , Albanska Spomenica od  23.11.1921 gobine ,  Karadjordjeva zvezda , Medalja za gradjanske zasluge od 01.05.1930 . Snimljene su na Uskrs 1916 godine na Krfu .

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата (http://xn----7sbbgqqcsmdf1anf9f.xn--90a3ac/)

Galerija fotografija iz I svetskog rata, dobrim delom do sada nepoznate.

Писмо једне Гркиње са Крфа српском официру

...Крф је онакав какав је био и пре 1915. године. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину. Дошли сте, показали сте шта је живот и отишли, а нас оставили несрећне. Опет ћемо бити саме у друштву намрштених лица, усред разговора о новцу и опкољене до смрти овом страшном водом, јер даље не можемо. Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без људи и љубави.

(За време боравка српске војске на Крфу, многи официри и војници оженили су се девојкама са Крфа. Будући министар спољних послова Краљевине Југославије, Александар Цинцар Марковић, такође је био ожењен Крфљанком Идалијом Зерва.)

[attachment=1]
Фотографија са свадбе српског официра и Крфљанке.

Велику улогу у васкрснућу српске војске имао је Крфљанин Милтијадис Маргаритис, власник фабрике прехрамбених производа.  У тренуцима највеће драме и искушења,
Маргаритис је све своје активности и имовину ставио у службу српског народа. Умро је у сиромаштву 1939.

[attachment=1]
Милитијадис Маргаритис, почасни конзул Краљевине Србије
на Крфу за време Првог светског рата.

Evo i jedne priče u vezi tih vremena:


 Mi mou thimonis matia mou -
- Da li znate da postoji jedna legenda koja na najlepši mogući način povezuje Srbe i Grke? Legenda o ljubavi, istini, prkosu…naposletku i o rastanku, daljini i bolu dvoje zaljubljenih. Naime, ova legenda seže sve do Prvog svetskog rata i strašne sudbine koja je zadesila srpski narod.Srpska vojska, suočena sa napadom Bugarske i Nemačke, beše primorana da se povuče iz Srbije preko nepreglednih planina Crne Gore i Albanije. Gladni, promrzli, bolesni…prevališe stotine kilometara sve do grčkog ostrva Krf. Tu bejahu dočekani kao u sopstvenoj kući. Lokalno grčko stanovništvo, iako malobrojnije od silne srpske vojske, pružilo im je hranu, utočište i preko potrebnu podršku i reč utehe. Pitate se sigurno gde je mesto legendi u ovoj istorijski potkovanoj priči.Legenda govori o velikoj ljubavi između jednog srpskog vojnika i Grkinje sa Krfa. Kažu da su takve ljubavi, nastale u tmurnim, sumornim, ratnim vremenima, zapravo i najjače, najiskrenije…snagu da istraju pronalaze u svemu što ih okružuje. Ipak, dužnosti prema Kralju i otadžbini, bile su važnije od svega…nakon oporavka na Krfu, srpska vojska krenula je u proboj Solunskog fronta i oslobađanje voljene Srbije. A jednoj ljubavi daljine su donele kraj…a legenda kaže da je pjesmu „Mi mou thimonis matia mou“ ta devojka sa Krfa ispevala Srbinu koga je snažno volela…Ipak, to je samo legenda o pesmi koja, sa sigurnošću možemo reći, predstavlja himnu srpsko-grčkog prijateljstva,

Ne ljuti se na mene, oko moje
što u tuđinu odlazim
ptica ću postati
i ponovo ću tebi doći

Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi „laku noć“

Ne ljuti se na mene, oko moje
što cu te sada napustiti
i dođi na kratko, da te vidim
da se od tebe oprostim..

Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi „laku noć“

http://www.youtube.com/watch?v=fsrXKwzwPVA

Καλή ώρα στρατιώτη σερβικο!

У добар час, српски војници. Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите кућама и породицама које вас тако жељно очекују.
И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки Хришћани са вама. Идите децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце
кад би ова полазила у славу. И тај израз више него ма где доликује да се један упути вама - племенита децо, храбре и славне Србије.
Идите децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше отаџбине! (М. Ландис)

[attachment=1]
Опорављена српска пешадија напушта Крф, полазећи у нове борбе.

А ти путниче, кад дођеш на Крф, прођи га унакрст, обиђи гробља и гробове бесмртника српских и одај пошту сенкама њиховим и ослушни шапат који се слива са шумом морских таласа: Овде завршисмо свој пут у славу и част отаџбине. Причајте целом свету, и мајци Србији и потомцима нашим, како се скупо платила слобода. (Из Зоре, календара за просту 1917. годину, штампаног на Крфу.)

[attachment=1]
Српски војник после повлачења.

Кали ора стратиоти сервико.

[attachment=1]
Čiju uniformu nosi treći sleva? Britansku? Grčku?

Britanci.

[attachment=1]

Александар Дероко

Чувени београдски архитекта, пројектант првобитног изгледа храма Светог Саве на Врачару био је праунук Венецијанца Марка де Рока који је дошао у космополитски Дубровник и у њему остао. Његов деда Јован из Дубровника се преселио у Београд, и постао наставник сликарства. Породица је становала у Кнез Михаиловој улици 1-3, на углу са Сремском, у кући Дероковог деда-ујака Јована Ђорђевића, оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду, писца текста „Боже правде” и наставника историје и географије младог краља Александра Обреновића..

Ωρα καλη Σερβοι στρατιωτες.   Ora kali Servi stratiotes.

Српски официри на положају изнад Љеша 1912. године. (разгледница)

[attachment=1]

Francuski i srpski vojnik fotografisani u parizu 1916. godine

[attachment=1]

Izvesni kapetan prve klase Boža, snimljeno u Parizu 1917. godine.


[attachment=1]

Uspomena na Božić 1916. godine u Bizerti, foto-kolaž u izdanju fotografa Živkovića.


[attachment=1]

Grupa oficira srpske vojske i izaslanice kola srpskih sestara u Prizrenu 1912. godine. Snimljeno sa prizrenskog staroog grada (Kaljaja).


[attachment=1]

Ови официри на слици мора да су кибицовали неке фрајле међу овим дамама... :D

 ;D

Naročito ova dvojica, vidi se po izrazima lica   :)


[attachment=1]


Vidi kako se šepure kao pauni, uglancane čizme da možeš da se ogledaš u njima, "nonšalantni" sat ... :D

Isti Kursula i bata Kole Hadzivukovic

[attachment=1]

Fotografija nastala prilikom povlačenja srpske vojske.


[attachment=1]


Razgovor o onome što što se ostavlja u zemlji i o neizvesnoj budućnosti.

Narod i vojska u zbegu ...


[attachment=1]


[attachment=2]

...


[attachment=1]


[attachment=2]

Oštećena Crkva Ružica na Kalemegdanu, 1915. godina.


[attachment=1]

Ulica Kralja Petra, 1915. godina.


[attachment=1]

Oštećenja u današnjoj Makedonskoj ulici.


[attachment=1]

Užasavajuće fotografije prijevoza mrtvih vojnika u '' plavu grobnicu ''.

[attachment=1]

Zavojište Srpske vojske na Krfu 1916. godine.



[attachment=1]

Zavojište Drinskog brdskog artiljeriskog puka u Agios Matijasu na Krfu 1916. godine.



[attachment=1]

Evakuacija ranjenika u povlačenju 1915. godine.



[attachment=1]

Odmor u pokretu pri povlačenju, 1915. godine.



[attachment=1]

Le ravin de la mort (Photo Henry Barby).

[attachment=1]
25. новембра, године 1915. Врховна команда српске војске донела је одлуку о повлачењу трупа преко Црне Горе и Албаније. У повлачењу војника праћених избеглицама, живот је изгубило више од 240.000 људи. На Крф је савезничким бродовима пребачено 135.000 војника, који су опорављени и реорганизовани наставили борбе на Солунском фронту наредне године.