PALUBA

Đorđe Petrović Karađorđe
(16. novembar 1762, Viševac - 14. jul 1817, Radovanje)

[attachment=1]
Đorđe Petrović, vožd naroda srpskog - vrhovni vođa Prvog srpskog ustanka, nazvan od Turaka Karađorđe (Crni Đorđe), rodio se 1762. godine u Šumadiji u selu Viševac.

Njegovi preci potiču iz Vasojevića. Po Radošu Ljušiću u jednoj od seoba srpskog naroda, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije sa hercegovačko-crnogorskih brda u Šumadiju. Prezime mu je po ocu Petru. Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.

Bavio se trgovinom, hajdukovao i često dolazio u sukob sa Turcima. Učestvovao je kao dobrovoljac u austrijsko-turskom ratu (1788.-1791.) na strani Austrije, a potom i u narodnoj vojsci Hadži-Mustafa paše u borbi protiv janjičara.

Na zboru u Orašcu 1804. godine izabran je za vođu ustanika. Kao strateg i komandant ispoljio je izuzetne vojničke sposobnosti. Najvažniji bojevi protiv Turaka dobijeni su zahvaljujući, pre svega, njegovoj odlučnosti, hrabrosti i umešnom komandovanju.

Na čelnom mestu državne uprave starao se da obezbedi jedinstvo vlasti i samostalnost Srbije. Posle vojnog sloma 1813. godine sklonio se u Austriju, a kasnije prešao u Rusiju, gde je, kao nepomirljivi borac protiv Turaka, prihvatio ideje grčkih heterista o zajedničkoj borbi hrišćanskih naroda na Balkanu za nacionalno oslobođenje.

Pronicljivi naučnik i jedan od vrsnijih tumača srpske istorije, Radovan Samardžić, ovako slika Karađorđa u vreme priprema ustanka:

"S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo. Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne."

Ženidba i emigracija u Austriju

1785/86. godine Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom.

Austro-turski rat i povratak u Srbiju

Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je neoklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.

Prvi srpski ustanak

Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi sve veći zulum koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovora oko pobune.

[attachment=1][attachment=2]
Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi Početak bune protiv dahija. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.
Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2. februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...

[attachment=3]

Slom ustanka

Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem, vođom Drugog srpskog ustanka, dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane. Nakon više premještanja njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su na Oplencu u crkvu Svetog Đorđa, u obiteljsku grobnicu Karađorđevića. Karađorđeva supruga Jelena nadživjela je svoga muža i preminula je 28. januara 1842. Prvobitno je sahranjena u Topoli, a 1912. njezini su ostaci sahranjeni s muževim na Oplencu u crkvi Svetog Đorđa.

Potomci

Karađorđe je osnivač srpske kraljevske loze Karađorđevića, njegovi sinovi su bili Aleksa i Aleksandar Karađorđević. Dinastija Karađorđevića i dinastija Obrenovića, čiji osnivač je Miloš Obrenović (https://www.paluba.info/smf/materijali-za-forum/knez-milos-obrenovic/msg106535/#msg106535/), smenjivale su se na srpskom prestolu narednih decenija.

Drugi o Karađorđu

[attachment=1]
Na pitanje ko je najveći vojskovođa francuski imperator Napoleon je odgovorio: "Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je Crni Đorđe i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!"

Međutim, o Karađorđu ima i drugačijih mišljenja: u svojoj knjizi Zavjere protiv svjetskog mira S. M. Štedimlija daje jedno drukčije viđenje Karađorđa: "Povjesničari koji su obrađivali taj dio razdoblja /19.st./, jednako kao i Karađorđevi suvremenici, tvrde da je Karađorđe bio naprasit i nasilan čovjek, uvijek spreman brzo udariti, sklon ubijanju bez ikakava razloga, čak i da osumnjičenika i ne sasluša..."

Mišljenja su očito podeljena, ali nije sporno da je Karađorđe istorijska ličnost koja je donela Srbima prvi zrak Sunca slobode nakon gotovo četiri veka ropstva pod Turcima.

Kada sam pre izvesnog vremena posetio Muzej vostanih figura u Jagodini od kustosa sam saznao par manje poznatih detalja o Karadjordju. Iako je uvrezeno misljenje da je Karadjordje bio grmalj od coveka on nije bi ni blizu visine jednog dvometrasa. Bio je visok oko 180-185 cm sto je u odnosu na prosecnu visinu stanovnistva u to doba bilo iznad proseka. Takodje jedna manje poznata cinjenica je da je Karadjordje bio procelav. Tada je bilo neprihvatljivo da se vodja ustanka prikaze na slikama kao celav covek te je uvek bio i ostao prikazan na ovaj nacin koji nam je svima poznat.

A evo Karadjordjeve figure u Muzeju.

Karadjordjev grob u crkvi na Oplencu

[attachment=1]

Crkva na Oplencu

[attachment=2]

Karadjordjev pecat - mali i veliki

[attachment=1]

Internet je cudo, evo dokaz za ono sto rekoh o tome da je Karadjordje bio procelav.

[attachment=1]

У ,,Читанци Првог српског устанка" која је изашла 2004. године због обележавања двестоте годишњице ПСУ, наводи се податак да током Карађорђеве посете руском цару у Петрограду насликан портрет Карађорђа од стране царског сликара (не могу да му се сетим имена али пронаћи ћу) и да је то једини портрет пред којим је Карађорђе позирао. Сви остали портрети су настали на основу тог портрета. И мислим да је тај портрет приказан на почетку странице. На њему се види да Карађорђе није проћелав. Ипак, мислим да није тачна чињеница да намерно није насликан проћелав само зато што је био српски вожд па је то недопустиво. Милош Обреновић је био проћелав, па је ипак на сликама савременика увек такав и насликан.   

   Пронашао сам име сликара. Име му је Владимир Лукич Боровиковски (1757-1825). Ево и слике:

[attachment=1]

Ok, ne sumnjam u ispravnost podataka, ali me onda interesuje ona slika koju sam u svom prethodnom postu vec postavio. Onu sam sliku preuzeo sa sajta  Fonda ``I srpski ustanak`` (http://www.orasac.rs/srpski/ustanici.htm) a sve zahvaljujuci podatku koji sam cuo od kustosa Muzeja vostanih figura u Jagodini. Koja od ovih slika Karadjordja je verna njegovom izgledu?

Већ сам видео ову слику где је Карађорђе и то у уџбенику за 7. разред основне од Радоша Љушића. Не знам ко је насликао ту слику, али не знам ниједан податак да је Карађорђе био проћелав. Када би могао неко да нађе било какав извор о томе. У записима Петра Јокића, као и Вука Караџића нигде нисам нашао такав податак. Ја опет предност дајем овој слици од Боровиковског јер му је Карађорђе позирао.

Možda obe dvije? Prva u njegovima mladjima, a druga u njegovima starijima godinama?

     Слика Боровиковског је насликана 1816. године, годину дана пре погибије. Да ли је за годину дана изгубио косу, немам такве чињенице ;D... Милутин Тасић у књизи ,,Великани Првог српског устанка" наводи белешке царевог секретара у коме је забележио нека лична запажања Вожда као и његов физички опис у време када је био на двору и када је настала горе поменута слика. Занимљиво је да је секретар проценио да је Вожд тада имао око 55 година. То може бити један од аргумената, мада климав, да је Вожд рођен 1762. године.   

[attachment=1]

Карађорђе је одликован руским одликовањем Орденом Свете Ане 1. реда. На слици је приказана Звезда ордена.


[attachment=2]

Орден Свете Ане 1. степена

Мислим да је овде прикладно поставити фотографије места где је Карађорђе подигао Први спрски устанак. Ово су данашње фотографије из Орашца и Маричевића јаруге где је наводно био збор на коме је Карађорђе изабран за вођу ("Вожда") устанка.

[attachment=1]
Споменик Карађорђу у Орашцу

[attachment=2]
Спомен дом - школа у Орашцу посвећена Првом српском устанку

[attachment=3]
Пут којим се силази у Маричевића јаругу, место где је наводно (неки то споре) одржан збпр на коме је Карађорђе изабран за Вожда

[attachment=4]
Спомен обележје на месту догађаја - Маричевића јарузи

[attachment=5]
Централни део спомен обележја

Dzumba jedna ispravka nije Maričića jaruga vec Marićevića jaruga.

Упрву си. Иправљено.

[attachment=1]
Карађорђев портрет у рељефи на спомен обележју

[attachment=2]
Уметнички приказ догађаја из 1804.године

[attachment=3]
Поглед од споменика ка излазу из јаруге. У том правцу су спомен дом - школа, и споменик из претходног поста

[attachment=4]
Спомен црква на излазу-улазу у Маричевића јаругу

[attachment=5]
Спомен црква

На самом уласку налази се табла са приказом споменичког комплекса кога , осим Маричевића јаруге и споменика устанку чине: споменик Вођду Карађорђу, Спомен дом - школа "Прво српски устанак", музеј "Први српски устанак",  црква Вазнесења Господњег и гроб Теодосија Маричевића.

[attachment=1]

[attachment=2]
Зграда музеја "Први српски устанак"

[attachment=3]
Зграда Спомен дома

[attachment=4]
Споменик Карађорђу. У позадини се назире Космај

[attachment=5]
Спомен дом изблиза.

Дан је био леп па ево још неколико слика са тог историјског места, одакле (од Спомен дома) пуца видик ка Младеновцу, Комсају и том делу Шамадије. Нисам имао бољи фото-апарат да то и квалитетније забележим.

[attachment=1]
Једна вееверица у самој маричевића јарузи

[attachment=2]

[attachment=3]
У даљини Космај и испод њега благо заталасана Шумадија

[attachment=4]
Поглед ка селима у правцу Смедеревске Паланке

[attachment=5]
У непосредној близини споменика Карађорђу и спомен дома

Nalete na jedan stari film,valjda mu je ovde mesto ako ne onda ga prebacite u sedmu umetnost.


Posle više decenija, ovaj prvi srpski i balkanski igrani film pronađen je jula 2003. u Filmskom arhivu Austrije u Beču. Ovo je delo neprocenjive estetske i istorijske vrednosti, koje prati istoriju "Kara-Đorđevog života od rođenja do smrti". Reditelj Čiča Ilija Stanojevič, producent Svetozar Botorić, snimatelj Luj de Beri i glumac Milorad Petrović su na izuzetan filmski način opisali život i sudbinu Karađorđa Petrovića (1762-1817), čoveka koji je učinio najveće delo - oslobodio zemlju od Turaka i ujedinio srpski narod.

Jedinstveno, izuzetno remek-delo srpske kinematografije.

Režija: Čiča Ilija Stanojevič
Produkcija: Svetozar Botorić
Scenario: Čiča Ilija Stanojević, Ćira Manok, Savković
Fotografija: Luj de Beri
Muzika: Milorad Petrović, Čiča Ilija Stanojević
Uloge: Milorad Petrović, Čiča Ilija Stanojević, Sava Todorović, Dobrica Milutinović



http://www.youtube.com/watch?v=gG17LSVDjq0

Neki istorijski podaci........nisam ih znao do sada.Imaju veze sa obe "dinastije",ali postaviću ih ovde......

Interesantan podatak je da su 24. juna 1798. Turci u Beogradskoj tvrdjavi pogubili grčkog pisca i patriotu Fereosa Konstantinosa Rigasa, poznatog kao Riga od Fere, i još sedam njegovih sledbenika. Navodno ,Rigas je bio osnivač i vodja tajnog društva koje se borilo za oslobodjenje Grčke od turske vlasti.

Po zvaničnim podacima "Heterijа" je osnovаnа 1815.godine u Odesi (pominje se i 1814.) dаkle mnogo posle Rigine smrti.Heterijа je tаjnа Grčkа orgаnizаcijа kojа u svom progrаmu imа revolucionаrno - oslobodilаčkа opredeljenjа.

Postoje realne indicije da je i sam Karađorđe bio član Heterije.U svаkom slučаju mnogi istoričаri tvrde dа je uprаvo zbog sаrаdnje sа Heterijom Đorđe Petrović ubijen. Ipаk, veomа je vаžnа vezа Heterije sа slobodnozidаrskim ložаmа.

Knez Aleksаndаr Ipsilаntin ,sin Konstаntinа , je bio nа njenom čelu.Ipsilanti su bili knezovi Vlaške i Moldavije.
-1816. godine Aleksаndаr Ipsilаntin je iz lože "Pаlestinа" аfilovаo u ložu "Trois Vertus" u Petrogrаdu čiji je člаn bio i ruski cаr Aleksаndаr I.
Heterijа "Filikа"(kako je Grci zovu) je među svojim vođstvom imаlа člаnove mаsonskih ložа iz Rusije, Besаrаbije i nekih drugih krаjevа Evrope pа je sаmim tim i svoju orgаnizаciju podredilа uzorimа slobodnog zidаrstvа tog vremena.

Izgubivši svаku nаdu u pomoć ruske vlаde Kаrаđorđe prihvаtа poziv Heteristа. Zаjednički rаd sа heteristimа bi zа cilj imаo Kаrаđorđev povrаtаk u Srbiju i preuzimаnje vlаsti, а zаtim pripreme zа podizаnje hrišćаnskog ustаnkа nа prostorimа Bаlkаnа. Ovаkаv plаn je Kаrаđorđe dogovorio sа heteristimа u Jаšiju nа imаnju Ipsilаntijа.
U to vreme je i knez Miloš Obrenović preko svog punomoćnikа kod ruskog konzulа u Bukureštu stupio u vezu sа nekim člаnovimа "Heterije". Te kobne 1817. godine uz pomoć Đorđe Levаntisа, Grkа, nа službi u ruskom konzulаtu u Jаšiju, Kаrаđorđe prelаzi u Srbiju.

Knez Miloš Obrenović je znаo zа sаrаdnju Kаrаđorđа sа Heterijom, isto kаo što je znаo dа Rusijа nije zаinteresovаnа zа promene u Srbiji. Čuvаjući svoj položаj knezа, izdаje nаređenje dа Kаrаđorđe bude ubijen. Sа sigurnošću se može reći dа je Kаrаđorđevа sаrаdnjа sа člаnovimа Heterije kаo i splet mnogih drugih okolnosti nа izvestаn nаčin odvelo Kаrаđorđа u smrt te 1817.godine.

Knez Aleksаndаr Ipsilаnti, predsednik "Heterije" krаjem 1820. godine obаveštаvа Milošа o pripremаmа zа ustаnаk i trаži od njegа dа učestvuje u njemu.
Miloš sа Heterijom igrа dvojаku igru.
Sа jedne strаne je izbegаvаo dа direktno odgovori nа zаhteve Ipsilаntijа, а sа druge strаne je preko Germаnа i dаlje održаvаo kontаkte sа nekim člаnovimа Heterije.
Početkom 1821. godine Miloš je od Germаnа sаznаo zа predlog o konvenciji Grčke i Srbije koji mu je spremаlа Heterijа.
Igrom sudbine  8)  Turci u Adаkаleu hvаtаju izаslаnikа Heterije sа tim dokumentom..."

Трагом Карађорђа:


http://www.youtube.com/watch?v=thT6cHpgzfA

http://www.youtube.com/watch?v=83B6JcFZfrU

http://www.youtube.com/watch?v=EvPwdfb22W4

http://www.youtube.com/watch?v=gRF7q1TxNqg

http://www.youtube.com/watch?v=tEI7RMu9drk

http://www.youtube.com/watch?v=pz1RHYhcC2w

http://www.youtube.com/watch?v=FR4HXd9fuiE

http://www.youtube.com/watch?v=65aaguCJTDo

http://www.youtube.com/watch?v=1giqmExrCq8

http://www.youtube.com/watch?v=nGskLcJP2yU

http://www.youtube.com/watch?v=DbANQw8zG38

http://www.youtube.com/watch?v=jtTF2WZN294

http://www.youtube.com/watch?v=MJZrxUI6p_8

http://www.youtube.com/watch?v=Mu3rXHImjWA

http://www.youtube.com/watch?v=SMVNeq-8Cb0

Георгие Петрович Черни  
Предводитељ Срба

Карађорђа су често сликали у време Првог устанка, али је ово једини  сачувани и веродостојни портрет  Вожда. Остали сликарски радови или су изгубљени у времену или их је, због непријатељског става према устаницима, уништила аустријска  цензура. Руски гравер  Алексей Агапиевич Осипов (1770-1850), израдио је овaj бакрорез  према  првобитном цртежу француског сликара Жан- Франсоа Робера (Jean-François Robert, 1778-1855)  јуна 1808. године.  Гравира је први пут објављена у књизи  Путешествии в Молдавию, Валахию и Сербию (1810) руског државника и историчара Д. Н. Бантиша-Каменског (Дми́трий Никола́евич Банты́ш-Каме́нский  1788- 1850) 1810. године а прештампана у књизи Први србски устанак и његов жалостни свршетак: по архивним петроградским документима, написао:  В. Милорад  Георгије Медаковић (1824-1893), издата у Новом  Саду 1893. г.

Насловна страна књиге Милорада Медаковића.
Нови Сад, 1893.

Карађорђе и један српски официр
Бакрорез Kristijana G. Geissler-a из 1808. Репродуковано из књиге Љ. Константиновић: Графика XIX века као историјски извор, Београд, 1985.

U prilog temi dodajem i jednu knjigu napisanu 1815. u Mlecima.Knjiga je prvoklasni istorijski izvor i baca neočekivano svetlo na istorijske prilike koje su dovele do sloma Prvog srpskog ustanka! “Službeni glasnik” je tek 2009. godine objavio ovu knjigu u malom tiražu!

СЕРБИЕ ПЛАЧЕВНО ПАКИПОРАБОШЧЕНИЈЕ ЉЕТА 1813
(СРБИЈЕ ЖАЛОСНО ПОНОВНО ПОРОБЉЕЊЕ 1813. ГОДИНЕ)

Link ka pdf-u:
http://facebookreporter.files.wordpress.com/2012/02/serbie-placevno-pakiporaboscenie.pdf

Насловна страна књиге анонимног аутора.
Поновљено издање, Лајпциг, 1846.

Мада непознати писац узрок за пропаст устанка објашњава издајом  митрополита Леонтија, Родофинкина, Недобе и Карађорђевог секретара Јанићија, овај пасус говори другачије.

Одељак из књиге Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813.

Кара-Ђорђево освојење Београда

Илустрација из књиге Константина Н. Ненадовића:
Живот и дела великог Ђорђа Петровића, Врховног Вожда, ослободиоца и Владара Србије,Беч, 1883.

Armijski djeneral Stevan Hadžić i Vojvoda Petar Bojović prenose kovčeg sa posmrtnim ostacima vožda Karađorđa, 1930. godine

[attachment=1]

[attachment=1]

Карађорђево писмо обрштеру Персију, команданту Земуна.

[attachment=1]
Јего Високоблагороном г-дину обрштеру от Першу в руце jему с почитанијем у Земун – ад ЈБ.
Ваше Високоблагородие
Чест имам вама јавити како шаљем тамо ивана ијуговића секретара совета народњега ну (…) и хитним делом а потајно на господина генерал фелштаух (?) мајстора које молим да би тајно и што скорије одправио њега а овај оће вам усмено катзати и више ношто би тајно било. остајем вашего високоблагородија покорни слуга

У Београду                                             Кара Ђорђе Петровић
марта 4 го(дине) 1810              в(ерховн)и пре(дводитељ) на(рода) се(рбскаго)

Predavanje o Karađorđu, istoričar Milovan Balaban, KC Novi Sad.


https://youtu.be/3Xzm90zb0n4

Fotografije od pre 6 godina, proveo sam porodično par dana u Aranđelovcu i okolini, pa smo posetili i Orašac.


[attachment=1]


[attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]



[attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

U porti crkve Svetog Vaznesenja Gospodnjeg se nalazi grob Teodosija Maričevića.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]



izvor (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Теодосије_Маричевић)

Još jedno predavanje o Karađorđu održano u Kulturnom centru Novog Sada, autor i predavač msr. Srđan Graovac.


https://youtu.be/DScBpfb54uM

Predavanje "Smrt vožda Karađorđa", Kulturni centar Novog Sada, predavač mrs. Ognjen Karanović, stručni saradnik Matice srpske – arhivista u Rukopisnom odeljenju.


https://youtu.be/g01sZKRz3_c

Бата Лака из Београда – Дру Јовану Хаџућу у Н. Сад, 1862. год.

Господине!

Ево вам шиљем оне листове 'Шумадинке', у коима су покојног проте Ненадовића рукописи излазили. У првом од њи наћи ћете казивање реченог проте о једном догађају, из кога се види, како је Јанко Катић према Карађорђу био, како га је уважавао, и како је о њему мислио. Овако отношење Јанково према Вожду сувишни је доказ, да он никад казао није, да је већи од Карађорђа, као што Вук у 'Даници' својој за 1828. годину на стр. 217. о томе пише, и као што је у 'Правителствујушчем Совету Сербском' на стр. 12. ово исто повторавајући, јошт већма и силније изразио, додавајући да: 'наиске старешине, које су се у почетку буне саме старешинама начиниле, као и Карађорђе, првијех година нису ни у сну хтеле да знаду, да је Карађорђе њиов старешина, и да им он заповеда и проч.' Ово последње и Књаз Милош, кад су му читали, рефурирао је, казавши: 'Лаже Вук, ј…. му отца, лаже Бандула.'

Одломак из књиге Историја чудноватих догађаја у Београду и Србији, од Рашид-беја.

… Срби, не могавши сносити такво стање, стадоше се међ' собом договарати да дигну буну, али како немаху вођу, који би их предводио, потајно се о томе споразумеваху. И наравно такав су избор могли учинити само међу обор-кнезовима. Међ' осталим кнезовима највише се одликоваше кнез села Тополе, чувени Карађорђе. Будући Карађорђе такав, и иначе због тога што беше једном из затвора побегао, Фоч-оглу Мехмед-ага посла 15 – 20 пандура т. ј. заптија да га ухвате.
Међу тим пандурима налажаше се и један проклетник, по имену Ибрахим, који о томе Карађорђа благовремено извести. Услед тога Карађорђе би принуђен, те с неколико људи оде у хајдуке. Најпре оде у село Врбицу, па покупивши неколико несрећника, зађе редом из села у село, и стаде дизати Србе на буну. А који се год томе успротивио, палио му је кућу. Пошто прикупи на тај начин већу гомилу људи, узе у руке некакаву артију, и стаде им говорити: 'Ево, од нашег славног цара, Његовог Величанства Султана Селим Хана, дође ми овај ферман, у ком заповеда српском народу, који му је толико веран, да казни и из Србије отера београдске дахије, које је омрзнуо због тога што погубише Хаџи Мустафа-пашу.' И помоћу таких мајсторија, он је успео да потчини остале Србе, који га испрва не хтедоше слушати.
Сам пак, пошто се прогласи за команданта свих Срба, стаде убијати и растеривати замет и тимар-сајбије, субаше, дахијске момке и друге Турке. Годину дана касније т. ј. 1219. по Хеџири, на одстојању за 1 – 2 сата опседне Београд, позорницу светог рата, с главним станом на Топчидеру.
Како се поменутом пандуру Ибрахиму, што беше благовремено обавестио Карађорђа о покушају убиства, беше досадило тако дуго борављење у опсађеном Београду, напусти га заједно с једним својим другом, и кренувши се за Босну, свратише у Карађорђев главни стан. Пошто изиђе пред Карађорђа, Ибрахим му стаде причати, зашто је Београд напустио, како је намеран да иде у Босну, и како је дошао да га моли, да му на име раније учињене му доброте, даде мало трошка. Карађорђе му на то одговори: 'Којекуде Ибрахиме! Никад не могу заборавити доброту, коју си ми учинио, а све што бих ти, на име тога, дао, било би мало. Међу тим хоћу да те почаствујем нечим, чиме ћеш вечно остати задовољан. Чуо сам, да је, у вашој мусломанској вери , шахидл'к највећи ступањ, путем кога се иде право у рај. Ето, дакле, ја ћу вас обојицу учинити шехидима, како не бисте ни ви заборавили моју доброту'. – Те обојицу онде код његовог шатора погуби.

Као и данас, свака страна има своје виђење истог догађаја...

Новине Cербске из царствујушћег града Виене, у Суботу, 29. Септемвра 1817.

Пoлїтїческа приключенїя.

Турска. Публичне – и австрїйске, и друге иностране – новине писалесу пре више времена, а и повећа часть Србаля морала є чути, дасе говори, да є Георгїй Петровићъ, Црный, бывшїй Србскїй врховный вождъ изъ Россїе у Србїю опетъ дошао, и погублѣнъ. Србске новине ћутилесу досадъ о томъ зато, што су раде быле, да се о ствари той са свимъ извѣсте, и да є читательима своима одсудно дати могу. Садъ пише Зритель Австрїйскїй, – єдне одъ Вїенски новина – као изъ офїцїелногъ источника, садъ држе и Hовине Србске, да су дужне, приключенїе то у листове свое ставити. И зато ћемо све вѣсти у ньи ставити, кое су одъ почетка досадъ у публичнымъ, у Вїени издаваемымъ, новинама стояле, и све ћемо їй редомъ, како су у коима стояле, съ немачкога на србски преведене дати.
Првый є быо Странствователь (Вандереръ) у коме є вѣсть та овако стояла: 'Офїцїелне вѣсти съ Турске границе являю, да су далеко чувеногъ Црногъ Георгїя, бывшегъ Србскогъ поглавара, съ Гркомъ некимъ кодъ Смедерева уватили, и главе имъ одсѣкли, и у Бѣоградъ послали, гди су коже съ ньи садрли, и по Татару у Цариградъ оправили.' Зритель Австрїйскїй пакъ писао є о томъ овако: 'Писма изъ Темишвара потврдьую офїцїелну вѣсть, да су далеко чувеногъ Црногъ Георгїя, и пр. какогодъ и Странствователь. А привилегиране Вїенске новине явилесу, после єдне седмице, то овако: 'Писма изъ Букареста являю, да се говори, да є Князъ Влашкїй одъ намѣсника Бѣоградскогъ вѣсть добїо, да є Црный Георгїй, бывшїй Србскїй поглаваръ, у Србїю дошедшїй, погублѣнъ.' У среди мѣсеца Септемвра писалесу и Вїенске привилегиране новине, и Зритель Австрїйскїй о томе овако: 'Іошт’ пре баирама, 1/13. Августа наступившегъ, и съ обычнымъ славама започетогъ, дошла є Кара-Гьоргьева одъ Валиса Румилскогъ, и гувернера Бѣоградскогъ, Мерашлїя Алїй-Паше послана, глава у Цариградъ. И са тимъ су се, као што се лако мыслити може, различни гласови о жалостивой кончини тогъ воинственогъ, и у млогомъ призрѣнїю важногъ, мужа разнели. По писмама изъ Цариграда одъ 13/25. Августа чини намъ се, да є найвѣроетнїе, да се Црный Георгїй, у Србїю дошедшїй, у село Хазанъ, недалеко одъ Смедерева, тамошнѣмъ Кнезу Воицы (не знамо, има ли у Србїи Кнезъ, коме є име Воица?), свратїо, и одъ нѣга съ претворнымъ прїятельствомъ прїймлѣнъ быо. Но наскоро пао є као жертва пристрастїя и мрзости, кою є їошт за прве, одъ нѣга устрояване, буне свирѣпїемъ своимъ на себе навукао, и као жертва страха одъ нѣговы, далеко прострты, и буни поспѣшаваюћы, планова. Реченый Кнезъ явїо є Бѣоградскомъ Паши, да є Црный Георгїй дошао, и у исто време послао му є нѣгову, осѣчену, главу, за знакъ вѣрности и привржености къ высокой турской порти. Но глава та нїе, као што обычно быва, на вратыма Сераила у Цариграду, свима на угледъ, натакнута.'
Тако су писале немачке австрїйске новине, и изъ ньи су друге иностране вѣсть исту у свое листове помећале, гдикое и примѣчанїя своя додале, пытаюћи, како ће се вѣсть та Россїйскомъ двору допасти, будући да є Црный Георгїй россїйскїй Генераллѣтнантъ, и кавалѣръ ордена Ст. Анне првогъ степена быо. Тако су Обще новине одъ 3. Октовра п. р. (новине ове излазе у баварскомъ граду Аугсбургу) такодье о приключенїю томъ умствовале, и овай членъ са россїйске границе писале:
'Дуго време веће, како ни єдна вѣсть толико впечатлѣнїя у Петербургу произвела нїе, као што є вѣсть о убїенїю россїйскогъ Генераллѣтнанта и кавалѣра ордена Ст. Анне првогъ степена, Црногъ Георгїя, у труской земльи, и као што намъ се чини, съ дозволенїемъ тускогъ владѣнїя, учинила. Сви се у Петербургу о ньой разговараю; и сами они, кои взаимна одношенїя Россїе и Турске съ занимаюћимъ окомъ сматраю, єсу тогъ мнѣнїя, да приключенїе то зла слѣдсва имати може; и већъ се надаю, да ће обе те силе прїятельство свое раскинути, ако се Турска у словїяма не подвргне, коя їой се одъ россїйскогъ двора, колико знамо, предлажу. Како є, т. є. офїцїелна вѣсть о приключенїю ономъ у Петербургъ дошла, таки є скоротеча россїйскомъ посланику у Цариграду оправлѣнъ, и заповѣсть му однео, да одъ турскогъ двора иште, за четрнайстъ дана да обяви, да поступъ тай негодуе, и да ће виновнике найстрожїе гонити и казнити. Ако бы се турскїй дворъ противїо, да таква обявленїя издати неће, то є посланику наложено, да таки пасоше иште, и изъ Турске отиде. Генералъ коньичный Графъ Бенингсенъ, подъ кимъ россїйска пазећа восйка на турской границы стои, добїо є заповѣсть, да войску ту не само не распусти (као што су хтѣли да учине, будући да су се надали, да ће се све распре съ Турскомъ поравнати) и неумали, већъ што брже на 80.000 войника умложи, тврдынѣ на границы свакомъ потребомъ снабдѣ, и накратко, све наредбе учини, да бы се, у случаю, ако нужно буде, на Турке оружати могао. Да є Императоръ тврдо наумїо, да ствары той съ сходномъ крѣпосћу поспѣши, то се и отуда види, што ће у путу свомъ у южне области царства и Бенингсенову войску прегледти. Досада смо се увѣкъ на втеченїе енглескогъ кабинета у Турску, на ползу Россїе, осланяти могли, но садъ є и Енглеска съ Турскомъ у рапсре уплетена, и то на ново сбогъ Іонїйски острова, а имено сбогъ Парге. Силный Алїй-Паша, кои є великомъ своїомъ власћу у великомъ почитанїю кодъ Турака, неће ни рѣчи о томъ да зна, да Енглеска близу нѣговы добара тврдыню вида, и будући да є са садашньимъ великимъ Везиромъ у превеликомъ и тѣсномъ прїятельству, то ни самъ Султанъ ништ' одсудно у той струцы не предузима. Великїй Везиръ єстъ нерїятель Россїи, а особито сбогъ тога, што є пролѣтось одъ Султана публично укоренъ быо, да се нїе больма потрудїо, да се распре, измедь' Россїе и Туске царствуюће, намире. По свой прилицы гледаће онъ съ Алїи-Пашомъ свакояко, да Россїю съ Турскомъ завади, ако бы Султанъ самъ радъ и быо, да се Россїя съ ниъмъ не свади. Будући да Али-Паша сву свою млогочислену войску по европейскомъ начину устроява, и понайвише француске офїцїре у ньой има, и будући да є самъ Султанъ велику войску европейски устроїо, то бы россїйска войска овогъ рата млого више противленїя одъ турске стране имала, него досадъ.'
Но Зрителю Австрїйскомъ нїе членъ тай вѣроетанъ, и зато га претреса, и опровргава, и то, као изъ офїцїелногъ источника, овако: 'Обще, за нову повѣсть тако богате, новине залудьене су своимъ корреспондентомъ са россїйске границе, онъ не мора заиста прїятль мира и покоя быти. Нашемъ, толико путїй већъ освѣдоченомъ, намѣренїю вѣрни, да лажне вѣсти поправлямо, можемо читателѣ наше увѣрити, да сва у горнѣмъ члену исчислѣна, потврдьенїя у редъ лажны вѣстїй принадлеже. Ако є погубленїе бывшегъ Србскогъ поглавара, Црногъ Георгїя велико впечателѣнїе у Ст. Петербургу учинило, то є само зато учинило, што су се сви вратоломномъ нѣговомъ – ни одъ какве силе ни произведеномъ ни подпоможеномъ – одваженїю зачудили. Россїйскомъ Монарху, нето тако миролюбивомъ, као и остали нѣгови силни прїятельи и саюзницы, и немыслећемъ, да узнемирителѣ покоя у коїойгодъ држави ободрава, было є предпрїятїе Црногъ Георгїя исто тако непознано, као и осталой Европи. Тай славолюбивый и свирѣпый бывшїй водьа Србскїй нїе завѣта свогъ држао, съ россїйске землѣ одшедшїй, и животъ свой противъ своїи земляка самъ своевольно у бѣду положившїй, кадъ є преко Дунава прешао. Како є россїйскїй Монархъ дознао, да є онъ побѣгао, таки є пресудьенїе издао, да за нѣга не мари: зато су и прїятельска договараня съ россїйске стране у Цариграду започета. Нити треба већегъ доказателства, да цѣло то, политицы обе сасѣдне силе непознано, приключенїе никаква втеченїя у взаимна ньина одношенїя не има, но што су се о првой точки договараня своїи, о измиренїю долнье границе на Дунаву, започеты, Россїя и Турска погодиле.
Све, што у члену, кои мы претресамо, о Бенингсоновой пазећой войсцы на турской границы стои, све то єстъ лажь. Россїя има восйку, но о пазећой некаквой войсцы незнамо ни рѣчи, а їошт’ манѣ о умложаваню те войске, и о кретаню нѣны частїй. Ове вѣсти само єсу истине. Ньима ће се прїятельи свеобщегъ покоя на ново увѣрити моћи, да, при крѣпко изреченой вольи првы европейски владѣтеля, тай покой, прво благо народа, по готово тридесетогодишнѣмъ страшномъ времену, никоимъ начиномъ узнемиритисе не може. А што гдикои пристресницы желе, да се покой тай узнемири, то причине желанїя тога знамо: а што надежде свое публицы као истине вѣсти и ствари натоварити трудесе, то намъ є доста, да їй чистомъ, и слободно и у очи имъ реченомъ истиномъ опровргнемо.' - Тако немачке новине о погубленїю Црногъ Георгїя говоре, и умствую!

Маюшный а и подавнашный примѣръ водолеченя

Покойный Карађорђе како є повише бывао на коню и у путу, него ли дома и у постельи, тако є исто и ноћу као и даню безъ разгађаня ходіо за своима пословима. Равно є тако єданъ путъ изъ Београда вечеромъ пошао за у Тополу, а кад' буде око поноћи, устави се у єдноме селу, и свомъ приликомъ у Орашцу, на путу, но не да спава и поспава, него да одмори малко своє конѣ и момке, и за то сяше предъ крайню тога села кућу, не гледаюћи што є сиромашка. Домаћинъ старацъ и нѣговъ давный познаникъ чаракне ватрицу, и како му сынъ дома се недесіо, тако и онъ собоъ изађе предъ кућу виђети коє гостъ у поноћи, та га позна и у кућу съ добро-дошо Господару позове, Карађорђе остави момке да видаю конѣ, а онъ пође у кућу, да учини старцу на волю, али єдва се прегрнутъ увуче у ню, а іоштъ єдвіє се у истой смѣсти, када л' ту дѣтенце и кориту малешно спававше садъ се пробуди и врискати почне; майка га тѣши, дає му сисе и люля га и шишка, но све залудъ, никако неће да умукне, а нѣ сироте и стидъ и страа, те и осимъ туге што іой бы дѣтету тако изнебуа. Іоштъ се снебывала и мучала око свога дѣтета майка ядна, да ућути, ал' никад ништа; найпосліє га и псовати па и клети почне што заглуша. На то Карађорђе, дотле све ћутавши и мировавши рече іой: 'Некуни, коєкуде, то дієте, греота є; оно незна другчіє да му є и Царъ у кући дошао, него га развій до нага, пакъ ходи са мном'. Жена се и препане, али неймаде куда, послушаг га, те узме повійтакъ и дієте у нѣму развѣно, па за ньиме, а онъ сподбіє угаракъ са ватре, и машући ньиме да му свієтли, упути се на потокъ, исподъ куће текућій, но и дієте єднако вришти. Ал' онъ ту дошавъ одломи лиснату гранчицу одъ некога дрвета, замочи є у воду, па ньоме покропи дієте, коє одма пресѣкне плакати, чудећи се заръ што то бы, пакъ мало часъ опета проплаче, а онъ умочи гранчицу опета, и рекне му майци, да му окрене другу страну, те га тако и отда покропи. Садъ и дієте опета прекине плачъ, и позадуже проћути, па одпочне, али съ по' волѣ и усилія плакати, а онъ га опета и съ треће стране попрска замоченомъ гранчицомъ, те дієте ућути опета и безъ икаква презаня га гледа; но и онъ причекавши іоштъ мало, хоће ли снова дієте се расплакати, а кадъ више то нехтене дієте, и онъ га іоштъ и по четвртой страни, куда iоштъ ніє, окропи, пакъ му рече мaйцы: 'Садъ га завій, па носи у корито, ћутаће и заспати доиста.' Тако и буде, и Карађорђе ту іоштъ у кући при ватри посѣди, и са старцемъ се мало нешто поразговори и своіомъ плоскомъ наздрави старцу ракійце прекстивши се и спаси Богъ рекавъ, пакъ се дигне, и збогом отиде своимъ путемъ, а за обштимъ посломъ, да га нитко више у селу овда ни чу ни виђе.
Овако є онъ понайвише истія и безъ хуке и буке ходіо свуда, и опета є свуда стизао, своє послове свршивао, па и на далеко се по такима врлинама юнашствомъ и побѣдама чуяо. И Богъ да га прости.  – С. М. С.

Čerte iz Karagjorgjeva života.

Najslavnii vladatelji najvećma su i uvažavali ljude koi su se naukama zabavljali. Njihov dvor bio je svagda sjajno sastalište najodličnii umovah na njinih deržavah. Ali nije se čuditi da oni, rodivši se medju izobraženim narodima, i naučivši se od djetinstva važnost umnosti poznavati, istoj su veliku čest pokazivali; no čuditi se je da jedan čovjek u pastirskoj kolibici rodjeni i odrasli u narodu do najmanje zrake prosvjećenja lišenomu, znao je samom uzvišenosću svoje duše i bistrinom svojega uma visoku cjenu učenosti dokučili, i ništa manje odličije od najprosvjećenüh vladateljah osvjedočavati joj. To je bio Karagjorgje. U narodnomu domu, gdje je Sovjet svoje sjednice deržao, tu je on opredjelio dve ili tri staje (sobe) za obitaljšte modromu Dositeju. Je li mu se shodnijega pribivališta moglo naći? - Svaki put, kada bi Karagjorgje u Sovjet došo, ili samo prošo iz pred sovjetskoga doma, on nebi nikada izostavio pohoditi Dositeja. Dobri starac bio je neizkazano čustviteljan na takovo postupanje: on bi svagda poitao Voždu na susret očevidnim tronućem serdca. Je li moglo biti ljepšega pozora, do toga sastanka? bojar klanjao se filosofu, a filosof obožavao je bojara: Oni su se razumjevali; oni su znali što je svaki za sebe serbskomu narodu, i kakvo je dostojanstvo njihovo: jedan je bio otac serbskoga deržavnoga života, a drugi otac serbske prosvjete. Budi in slava i blagodarnost vječna!
Karagjorgje nije samomu Dositeju od učenih ljudih svoje veliko prizrenje pokazivao. Zna se da je on davao učiteljima istu platu, koju i najvišim deržavnim činovnicima, to jest, Sovjetnicima. Zna se da verlo često, kada bi u jutru izlazio iz svojega dvorca, on bi pošo sa svima vojvodama, koi bi ga pratili, u narodno učilište, od njega zavedeno, a uredjeno od Dositeja. Tu bi svojon krepkom rječju preporučivao učećoj se mladeži da prilježno uči; pokazivao bi joj hitnu potrebu učenih ljudih u deržavi; obećavao joj, da ju većma pouzpali, velika odličja i zvanja. Vidite li, govoraše, mi imamo dovoljno mišicah za obranu Serbije, ali ne dovoljno vještih ljudih za upravljanje iste: … da mi znamo deržavu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drugačije bi sada stojali. Učite se vi dakle; u vama je sva nadežda naša sa te strane. Slušajte vaše učitelje i poštujte ji: ja nji neodlikujem od mojih vojvodah; učitelj i vojvoda preda mnom su ravni. Zlo onomu izmedju vas, na kojega bi mi se oni potužili. Kada bi odlazio, svagda bi, stisnujući ruku učitelju, ulaknuo mu u istu, bez da iko vidi, po koi dukat (zlatnik).
Veliki vojvode, kao što je bio Karagjorgje, običavaju najvećma uvažavati vojnika, ne da oni necjene visioko i deržavnika; ali jedan vjest vojvoda svagda je kod njih najsjajnije i pervo lice Karagjorgje, kao što je gotovo u svačemu udivitelno izjatije bio, tako je i u ovomu. On svojim vojvodama u oči govori, da narodne učitelje cjeni ništa manje od njih. Da je ova miso dustojna dubokoga uma jednoga filosofa, i da je osobito slavna za spomen Karagjorgjev, to ne treba mlogo dokazivati. Medjutim ne samo inostranci, no i mnogi Serbi misle da on nije drugo znao, okrom hrabro i vješto biti se!

Matia Ban.
Zora Dalmatinska 19/1849.

Јозо Кљаковић: Карађорђе (1918).

[attachment=1]