PALUBA

Vojna istorija => Ličnosti => Topic started by: Boro Prodanic on November 26, 2010, 06:46:10 pm

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info



Title: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on November 26, 2010, 06:46:10 pm
Knez Miloš Obrenović
(18. mart 1780 — 26. septembar 1860)

[attachment=1]

Miloš Obrenović bio je knez Srbije od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i predvodio srpske ustanike u Drugom srpskom ustanku. Osnivač je dinastije Obrenovića. Za vreme njegove vladavine, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Otomanskog carstva. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Tokom svoje vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih na Balkanu.

Biografija

Miloš Obrenović je bio sin Višnje Gojković i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crne Gore. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege. Miloš je bio najstariji od trojice sinova koje je ovaj bračni par imao. Imao je rođenu braću Jevrema i Jovana. Njegova majka je bila udata za Obrena Martinovića iz Brusnice, pa je Miloš imao i polusestru Stanu i dvojicu polubraće, Jakova i Milana. U svojoj mladosti, Miloš je bio sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović.

Miloševo pravo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

[attachment=2]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on November 26, 2010, 06:49:32 pm
Drugi srpski ustanak

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu.

[attachment=1]
Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Smederevskom sandžaku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Knez Srbije

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

[attachment=2]
Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan Hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

Pod svodovima Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu počivaju mnogi velikani srpskog naroda. Hram je svojevrstan mauzolej dinastije Obrenovića. U desnoj kripti hrama je sahranjen knez Miloš Obrenović i njegovi sinovi Milan i Mihajlo.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on November 26, 2010, 06:53:06 pm
Ubistvo Karađorđa (https://www.paluba.info/smf/licnosti/dorde-petrovic-karadorde/), koje je naredio njegov kum Miloš, a izvršio drugi kum Vujica, ostavilo je velikog traga na potonju srpsku političku scenu, kroz stalni rivalitet dve dinastije, Karađorđevića i Obrenovića.

Ubistvo u Radovanjskom lugu

Prošlost Srbije je prepuna zločina učinjenih iz strasti, osvete ili borbe za vlast. Svojom brutalnošću, ali i istorijskim posledicama, Karađorđevo ubistvo u Radovanjskom lugu, 26. jula 1817. godine, ostalo je posebno upamćeno. Prošla su skoro dva veka, a istoričari se još nisu složili na koji se način ovaj događaj odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji. Voždovim ubicama, međutim, brzo je postalo jasno kakva je plata za učinjeno delo. Zločin koji je naredio jedan, a sproveo drugi kum, izbegao je ljudskom zakonu. Onom drugom – Božijem, izgleda da nije mogao.

Karađorđe je, zajedno sa svojim pisarom Naumom, ubijen na spavanju. Glava koja je devet godina vladala Srbijom, sekirom je odvojena od tela da bi se kasnije, kao cirkuska atrakcija, šetala od grada do grada. Tela su zakopana u neposrednoj blizini mesta ubistva, ali se izgleda, nisu smirila u grobu. To su, po svemu sudeći, na svojoj koži prvi osetili nalogodavci i neposredni izvršioci ovog brutalnog zločina. Snovi o gospodstvu i bogatstvu, slasti i vlasti, ostali su samo san. Java je, međutim, bila znatno bizarnija.

Nije ga htela ni voda ni zemlja

Prema narodnom predanju, koje se i danas mogu čuti u smederevskom kraju, prvi je stradao Dragić Vojkić, seljak iz Radovanja, na čijem se imanju ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama knjaza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze je sretao svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori su presušivali, bunari se zagađivali, stoka je bez vidljivog razloga krepavala. Za nekoliko godina, od imućnog čoveka, Dragić je stigao do prosjačkog štapa.

Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio Vožda, imao je mnogo ozbiljniji problem. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši sa razumom, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, hodajući besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek je pao u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ni u vodi nije bio poželjan. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo, godinama je dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.

Vojvoda Vujica je brzo shvatio da tu nisu „čista posla“. Zato je i požurio da sa Gospodom što pre „izmiri račune“. Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebali su, po njemu, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i biti. Ali, ne zadugo. Porodične tragedije koje su se nizale jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bio je dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli „gosti“. U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kada god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio je spas u manastiru. Kada je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je sa njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve teži. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je svoju grešnu dušu.

Noć kada kum dolazi

Sa bezglavim telima Gospodar Miloš se nije sretao. Njega je, po svemu sudeći, mučila kumova glava. Čitav život, pune 43 godine, srpski knjaz je strepeo od noći koja je dolazila svake godine. Avetinjska noć uoči letnjeg svetog Aranđelovdana, na godišnjicu Karađorđe smrti, za Miloša je uvek bila noć strave i užasa. Gde god bi je dočekao - u Kragujevcu, Topčideru, Vlaškoj ili Beču, svejedno, kum ga je posećivao. Javljao se kao olujni vetar, koji je lomio sve pred sobom, čupao drveće, nosio krovove, razbijao sve što bi mu se našlo na putu. Iz godine u godinu, vetruština je bila sve razornija. Godinu dana pred smrt, prvog leta nakon povratka iz izbeglištva, noć ga je zatekla u Vrbici. Trudio se da je nikada više ne dočeka sam. Iz Beograda je, na njegovu molbu, stigao i mitropolit Mihailo. Zajedno su prošli kroz olujni užas. Miloš se tada ispovedio. Ujutro je dao bogat prilog za izgradnju crkve, posvećenu svetom Arhanđelu Gavrilu. Naredio je i da se varoš ubuduće zove Aranđelovac. Znao je, međutim, da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon svega 20-tak dana vladavine, slutio je da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i Košutnjačku tragediju. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama. Nakon njega, niko više u porodici Obrenovića nije umro kod kuće u krevetu. Mihailo i Aleksandar, u razmaku od 35 godina, ubijeni su na isti dan. Milan je umro daleko u izbeglištvu.

Do Aranđelovdana 1860. godine, ostareli gospodar je još bio zdrav i pri svesti. Noć ga je zatekla u Brestovačkoj banji, gde je boravio u novoizgrađenoj kući bogatog Srbina iz Beča. Kuća je ostala bez krova, a Miloš bez ikakve nade da će mu biti oprošteno. Umro je u septembru, na Krstovdan. Kum ga je strpljivo čekao.

Izvor: Wikipedia, Internet, razne istorijske knjige - izvodi


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Rade on November 26, 2010, 07:08:14 pm
Radovanjski lug, grob Karadjordja.
[attachment=1]

Jedan od Miloševih izuma je i ekserčić na glavi pečata?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kuzma® on November 26, 2010, 07:41:28 pm
Prica kaze da je eksercic na pecatu izmislio Milos Obrenovic. Posto je bio nepismen a imao pecat sa svojim imenom hteo je da otisak uvek bude okrenut pravilno pa je naredio da se u pecat sa gornje strane zakuca eksercic.

edit: to bi trebalo da je onaj pecat iz Borinog posta


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: bizmark on December 29, 2010, 11:34:25 pm
     У књизи ,,Родослов српских династија" од Андрије Веселиновића и Радоша Љушића наводи се податак да је у време абдикације кнез Милош имао 335 царских дуката више него трезор Кнежевине Србије. Био је један од најбогатијих људи на Балкану. То је постигао тако што је увео монопол на со. Такође поседовао је око 70 процената воденица у целој Кнежевини, а можемо претпоставити колико су раније биле вредне. По мом мишљењу, он је прави диктатор и тоталитариста. Позната је и она његова реченица: ,,Море ја сам господар у Србији! Ако хоћеш хоћеш, ако нећеш опет хоћеш." Коментар на ово није потребан.
     Ево користим прилику да изнесем неку своју теорију у вези свих његових заслуга. Године 1815. Турци се нису понели као 1813. из простог разлога што је тада Европа била ослобођена феномена званог Наполеон и што је евентуално могла да баци поглед и на Балкан. са друге стране, Милош је народним парама поткупљивао Турке, а и ако је својим оне су ионако скинуте са народне грбаче. А што се тиче аутономије 1830. то је ипак заслуга руске победе у рату 1828-1829 године. Грци су добили независност, а ми аутономију. Ипак мислим да је овде упалило поткупљивање у вези са проширењем за 6 наихија и обезбеђивања права наследног кнеза са себе.   


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on December 30, 2010, 08:22:39 am
@Bizmark, Karađorđe mi je lično mnogo simpatičnija ličnost od Miloša. Međutim, mislim da sa distance od skoro 200 godina lako izvoditi pametne zaključke, za razliku od življenja u tom vremenu, koje nije bilo ni malo lako, kako za narod, tako i za one koji su bili na vlasti.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: bizmark on January 01, 2011, 08:55:56 pm
@Boro Prodanic, у праву си. Али погледај какве закључке о Милошу има, рецимо, др Радош Љушић. Када би видео ово што сам на Палуби написао о кнезу Милошу, мислим да никада не би положио историју Срба у 19. веку код њега.  ;D ;D ;D Мада да је народ и у то време назирао ово што сам горе изнео, види се по сталним бунама против Кнеза, као и прогонство.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on March 19, 2011, 02:07:10 am
U vezi s temom o Milošu preporučio bih knjigu Iz Srbije kneza Miloša: Kulturne prilike od 1815 do 1839 godine. Taj rad ozbiljnog povjesničara Tihomira Đorđevića (1868-1944) izdao je Geca Kon 1922. godine, ali je knjiga, bez obzira na starost od gotovo 90 godina i dalje nezaobilazno djelo. 


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 04, 2011, 11:34:30 pm
                                              
"ALEKSANDAR OBRENOVIC"


[attachment=1]

            Kralj Aleksandar Obrenovic bio je poslednji srpski kralj koji je nosio prezime Obrenovic. Aleksandar se rodio kao sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenovic. Rodjen je u Beogradu 14. avgusta 1876.godine, dok je zivot izgubio 29. maja 1903. godine u Beogradu, gde je sa svojom suprugom Dragom Obrenovic ubijen u majskom prevratu 1903. godine.
            O njegovom detinjstvu se zna toliko, da je brigu o njegovom odrastanju i skolovanju vodio licno kralj Milan, koji ga je o svom trosku poslao na skolovanje u Pariz. Tu su o njemu brinuli prijatelji porodice Obrenovic  Jovan Ristic i Kosta Protic, koji ce kasnije postati namesnici za vreme Aleksandrovog maloletstva. U Parizu Aleksandar stice solidno obrazovanje, gde je takodje naucio da govori francuski i ruski jezik.
            Ono sto valja napomenuti jeste rana abdikacija kralja Milana i uspostavljanje namesnickog rezima. To se dogodilo 21. februara 1889. godine, na godisnjicu proglasenja Kraljevine Srbije. Da podsetimo Srbija je do tada bila knezevina. Milan je ustupio tron svome mladjanom sinu Aleksandru, ali je pri tom odredio da se do njegovog punoletstva drzavom vlada putem namesnistva, pri cemu je za namesnike odredio Jovana Ristica, Kostu Protica i generala Jovana Belimarkovica. Na 500-tu godisnjicu od Kosovskog boja, Aleksandar biva miropomazan u manastiru Zica. Posebnim zakonom Aleksandar osniva drustvo za podizanje hrama Svetog Save na Vracaru, pri tom drustvo oslobadja od placanja svih poreskih dazbina 1899. godine.
            Aleksandrovi roditelji kralj Milan i kraljica Natalija, nisu bili u dobrim odnosima, pri cemu se zna da je kraljica na zahtev kralja Milana proterana iz Beograda 7. maja 1891.godine. Zna se da je Beograd napustila u drustvu Drage Masin, kasnije buduce srpske kraljice Drage Obrenovic.
            Sam Aleksandar postaje kralj na malo kontraverzan nacin, naime nakon izbora 1893. godine, radikali i liberali osvajaju podjednak broj poslanika, sto zemlju dovodi u duboku politicku krizu. Koju Aleksandar resava tako sto saziva svecanu veceru na dvoru, pozivajuci pri tom ugledne ministre i namesnistvo. Za vreme iste on im saopstava, da preuzima stvar u svoje ruke t.j. sva kraljevska ovlascenja u cilju poboljsanja stanja u zemlji. On pri tom razresava dosadasnju vladu, ali i namesnistvo svojih funkcija. Smatra se da je na ovaj nacin Aleksandar izveo tzv dvorsku revoluciju, odnosno drzavni udar.    


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 05, 2011, 11:36:36 pm
       
[attachment=1]

               Iako je dolazak na vlast kralja Aleksandra bio veoma kontraverzan, moze se reci da ni njegova vladavina, kao uostalom ni njegov privatni zivot, nije bio nista manje kontraverzan. Jedna od takvih kontraverzi bilo je i unapredjenje konjickog pukovnika Lazara Petrovica u cin generala. Petrovic takodje postaje licni kraljev adjutant. To izaziva proteste mnogih uglednih ljudi, na koje se sam kralj uopste ne obazire, kao ni na mnoge druge primedbe upucene na njegov racun. On 9.maja 1894. godine ukida ustav iz 1888. godine i vraca stari iz 1869. godine i na taj nacin izvrsava drugi drzavni udar.
               Na insistiranje svoje majke kraljice Natalije on 1895. godine odlazi na letovanje u Bijaric, gde upoznaje svoju buducu suprugu Dragu Masin, koja je bila dvorska dama njegove majke karaljice Natalije. Aleksandar sa njom zapocinje romansu, koja prerasta u veliku ljubav. Njihovu ljubav, svi su posmatrali kao prolaznu avanturu, iako je ona na posletku dovela do njihovog braka, na koji je u to vreme, u Srbiji malo ko gledao blagonaklono. Na koncu kralj Aleksandar se zeni Dragom, koja postaje srpska kraljica Draga Obrenovic. Kralj Milan, nije dao sinu blagoslov za brak sa Dragom Masin Lunjevicom, uz obrazlozenje da ce taj brak odvesti dinastiju Obrenovica pravo u propast. Nakon toga, Milan se vise nije vracao u Srbiju, umro je u Becu 1901.godine. Iako u stalnom sukobu, oko ovog braka su se Milan i Natalija konacno slozili. Kraljica Natalija takodje nije blagonaklono gledala na ovaj brak, pri cemu je sinu slala pisma u kojima je sve naj ruznije govorila o Dragi. Svako ko se usprotivio njihovom braku bio je zatvoren, ali posle nekog vremena ipak pomilovan po nalogu kralja.
               Za Aleksandra se vezuje i tako zvani Oktroisani ustav, cija je glavna karakteristika bila uvodjenje dvodomnog sistema. Mozda najveci problem za Aleksandra, bila je ne mogucnost kraljice Drage da mu podari potomka, odnosno naslednika dinastije i Srpske krune. To je dovelo do odbijanja ruskog cara, da primi kralja i kraljicu u obecanu posetu. To je dovelo do udaljavanja od Rusije i novi pokusaj da se Srbija priblizi Austriji. Konkretno, obecao je da ce pitanje svog naslednika resiti tako sto ce posiniti jednog od potomaka zenske linije dinastije Obrenovic, koji zive u Austro-Ugarskoj. To sa druge strane, izaziva snazne proteste od strane Rusije.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 06, 2011, 11:28:43 pm
MAJSKI PREVRAT:

[attachment=1]

         Usled nagomilanog ne zadovoljstva, svih slojeva drustva, 23. marta 1903. godine, izbijaju masovne demonstracije, organizovane od strane radnika i studenata. Demonstracije ubrzo prerastaju u zestoke sukobe sa vojskom i policijom. Jedan od predvodnika demonstranata bio je i Dimitrije Tucovic. Aleksandar za nerede okrivljuje radikale. No sustina je bila u tome, da Aleksandar nije mogao dobiti nove izbore.  Taj period ostace upamcen po tome, sto je Aleksandar uspeo da za svega sat vremena izvrsi dva drzavna udara. Prvo ukida ustav iz 1901.godine, raspusta senat i skupstinu, zatim postavlja svoje ljude na celo senata, ali i svih drugih bitnih institucija, pa potom ponovo vraca na snagu ustav iz 1901.godine, sto omogucava raspisivanje novih izbora 18. maja 1903.godine koje uspeva da dobije. Ova pobeda predstavlja poslednju Aleksandrovu pobedu, kako u politickom smislu tako i uopste.
         Dragutin Dimitrijevic Apis sa grupom oficira i zaverenika organizuje majski prevrat, u noci 29. maja 1903. godine, u kojoj zivota lisava kraljevski par.  Draga i Aleksandar ubijeni su u svojoj spavacoj sobi, a potom su njihova bezivotna tela bacena kroz prozor. Iste noci ubijeno je jos nekoliko vaznih licnosti medju kojima su: Dimitrije Cincar Markovic-predsednik vlade, ministar vojni Milovan Pavlovic, oba kraljicina brata Nikodije i Nikola Lunjevica.
         Ubistvom poslednjeg kralja iz loze dinastije Obrenovic, ugasila se ova dinastija koja je sa dosta uspeha vladala Srbijom u veoma teskim vremenima. Aleksandar i Draga, nisu imali dece, tako da se sa Aleksandrom loza  Obrenovica gasi, a na scenu ponovo stupa dinastija Karadjordjevica, koja iako dosta popularnija u narodu, Srbiji nije donela neki narocit boljitak u godinama dok su predstavnici ove dinastije vladali Srbijom. To vreme karakterisu cesti ratovi, krize i stradanje Srpskog naroda iz kojih je narod, uvek smogao snage da izadje kao pobednik, ali uz placanje prevelike cene.
         Obrenovice je sa druge strane krasila pragmaticnost i mudrost u obavljanju drzavnih poslova i vodjenju zemlje. Oni su bili ti koji su menjali Srbiju, oni koji su je reformisali, modernizovali, oni koji su je vodili napred. Nekada sa manje, a nekada sa vise uspeha. Moje je misljenje da ni dan danas nije shvacen pravi znacaj koje je ova porodica imala za srpski narod i drzavu. Na posletku nije nas Karadjordjevo suludo junastvo i oruzije oslobodilo od Turaka, vec na protiv Miloseva mudrost i pregovaracka umesnost.
         Aleksandar nije prvi Obrenovic koji je zivot izgubio nakon atentata na njega, ista sudbina zadesila je i kneza Mihajla Obrenovica jos jednog velikog vladara ove dinastije. Nazalost, tako je Srpski narod izrazavao svoju zahvalnost onima koji su nesto pametno i veliko uradili za svoju zemlju. Mnogo puta je dokazano da u Srbiji zemlji lose prolaze reformatori, a sa druge strane mnogo bolje manipulatori i popularisti. Cini mi se da je ovo i dan danas vrlo aktuelna tema, sta vise to je nasa realnost i to od momenta kada nas je knez Milos Obrenovic oslobodio od Turaka. Stice se utisak da mi kao narod, ali i nase vodstvo u zadnjih 200 godina jednostavno ne znamo sta cemo sa sobom i zemljom.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 06, 2011, 11:40:02 pm
Na ovoj slici se nalazi vodja atentata na kralja Aleksandra Obrenovica i kraljicu Dragu, t.j. idejni tvorac majskog prevrata Dragutin Dimitrijevic-Apis sa kolegama.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Рашо on May 06, 2011, 11:41:36 pm
Luda, plaha glava nedorasla kruni i položaju na kome se nalazio...

         Ubistvom poslednjeg kralja iz loze dinastije Obrenovic, ugasila se ova dinastija koja je sa dosta uspeha vladala Srbijom u veoma teskim vremenima. Aleksandar i Draga, nisu imali dece, tako da se sa Aleksandrom loza  Obrenovica gasi, a na scenu ponovo stupa dinastija Karadjordjevica, koja iako dosta popularnija u narodu, Srbiji nije donela neki narocit boljitak u godinama dok su predstavnici ove dinastije vladali Srbijom. To vreme karakterisu cesti ratovi, krize i stradanje Srpskog naroda iz kojih je narod, uvek smogao snage da izadje kao pobednik, ali uz placanje prevelike cene.
         Obrenovice je sa druge strane krasila pragmaticnost i mudrost u obavljanju drzavnih poslova i vodjenju zemlje. Oni su bili ti koji su menjali Srbiju, oni koji su je reformisali, modernizovali, oni koji su je vodili napred.

S ovim tvrdnjama se baš i ne bih složio...


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 07, 2011, 02:21:49 am
Dva interventa glede činjenica:
- Što se tiče Aleksandrovih mladih dana, zna se da je njegov učitelj bio i Firmilijan Dražić, rektor bogoslovije i budući mitropolit skopski.
- Nije li preistaknuta Dimitrijevićeva uloga u atentatu? Nije li prevrat 1903. godine izvršen pod zapovjedništvom pukovnika Aleksandra Mašina (čija je snaha bila Draga - rođena Lunjevica, udovica inženjera Svetozara Mašina, poslije supruga kralja Aleksandra)?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 07, 2011, 06:32:16 pm
U avgustu 1901 godine  grupa od 4 oficira i to  kapetani R.Arandjelovic i M.Petrovic i 2 porucnika i to A.Antic i Apis je pocela sa planiranjem atentata.kasnije su toj grupi oficira prisla jos trojica oficira .Planirali su ubistvo na balu kod Kolarca povodom kraljicinog rodjendana.Prvi politicar sa kojim su zaverenici stupili u vezu je Djordje Gencic Anticev ujak.Prvi sastanak sa njim je odrzan u Anticevom stanu u decembru 1901 godine.Gencic je trebao da u krug zaverenika uvede civilna lica.Prvi koga je Gencic uveo je njegov tast advokat Aleksa.Novakovic.Pored njih gradjanska lica su bili jos i Dragomir Rajovic,Jovan Avakumovic, Hadzi Toma.Gradjanski zaverenici su izabrali Petra Karadjordjevica za buduceg kralja i sa njim je kontakt u Svajcarskoj ostvarivao Hadzi Toma.Gencic je obavljao razgovore sa Ruskim i ustrijskim ambasadorima u Beogradu.Dok se krug gradjanskih zaverenika nije sirio, krug oficira zaverenika se neprestano sirio.Jedan Apisov prijatelj mu je jednom prilikom kad je cuo da Apis vrbuje i kraljeve adjutante i ordonanse rekao:Ti kako si poceo ponudices ucesce u zaveri i samom kralju.Vrbovanje oficira bilo je u svim garnizonima , a ne samo u beogradskom.Zaverenici su bili mahom nizih cinova porucnici i kapetani,pokoji major a pukovnik Damjan Popovic je odredjen za vodju zavere.General Jovan Atanackovic je vrbovan od strane gradjanskih zaverenika i nije imao kontakata sa vojnim delom zavere.Vrbovao ga je Aleksa Novakovic njegov kum i prijatelj iz detinjstva.
Ovo su bili glavni nosioci zavere od pocetka do realizacije.
Penzionisani pukovnik Masin je u noci prevrata u kasarnama 12 puka preuzeo komandu nad beogradskim trupama , a potpukovnik Petar Misic se spremao sa bataljonom 11 puka da krene pred dvor.Sve pre i posle je opisao langsdorff.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 07, 2011, 06:35:19 pm
Ruski pisac Valentin Pikulj je u svojoj knjizi Imam cast, u jednom poglavlju opisao ubistvo Aleksandra Obrenovica


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 07, 2011, 08:46:32 pm
Evo što, među ostalim, piše u Crnoj ruci Vase Kazimirovića (Kragujevac, 1997.):
- „Opkoljavanje dvora, zatim upad oficira-jurišnika u konak i, na kraju, ubistvo kraljice Drage i kralja Aleksandra u praskozorje 29. maja 1903. godine, sve je to urađeno po planu koji je sačinio pukovnik Aleksandar Mašin. I – pod njegovom komandom…“ – piše Kazimirović na 67. stranici i u fusnoti domeće: „Ovu činjenicu neki pisci su pokušali da ospore. Živan Živanović kaže, tako , da je Mašin sam sebe 'oglasio komandantom svih trupa' (Politička istorija Srbije, IV, Beograd, 1925, 347).“
- Austrougarski poslanik Konstantin Dumba (i ataše major Pomiankovski) u četiri sata 29. maja 1903. je „uspeo da se probije kroz kordon vojske oko dvora, a zatim stigne do pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom prevrat i izvršen“. (15.)
- „Jedan od razloga za sklapanje zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića, za njegovo ubistvo, bila je njegova ženidba sa Dragom Lunjevica, udovicom inžinjera Svetozara Mašina, snajom Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom izvršen prevrat.“ (41.)
- str. 19.: „Naređenje da se ubije predsednik vlade i ministar vojni izdao je pukovnik Mašin“ (19)
- „Za ceo svet u Srbiji, Mašin je //neposredno!// posle prevrata važio za glavnu ličnost među zaverencima u vojsci. U to je bio uveren i Nikola Pašić. U to, ali i u volju Mašinovu da sredi stanje u vojsci, suzbije razjedinjenost u oficirskom koru. Iz tog razloga, vođa radikala je organizovao u svom stanu susret između Mašina i //budućeg// vojvode Živojina Mišića (…)“ (68-69). Već 1904. „za glavnu ličnost među zaverencima“ važio je Damnjan Popović, za kojega je smatralo da ima najveći utjecaj na Petra Karađorđevića (usp. 153)
- „Uz Damnjana Popovića, Aleksandra Mašina, generala Atanackovića i druge, jedan od stubova vojnog vođstva zavere (jedan od 'duhovnih vođa' zavere) bio je Petar Mišić.“ (73)
- u vezi s obavještenjem Aleksandru da će biti ubijen u martu 1903: „Dostava je sadržavala sasvim tačne podatke i ona je mogla poticati samo od nekog važnijeg učesnika u zaveri, onoga koji je bio upućen u postojanje plana (Mašina, Damnjana Popovića i Petra Mišića) da se na Cveti kralj Aleksandar i kraljica Draga ubiju na Kalemegdanu…“ (115)
- „Predsednik vlade Jovan Avakumović, ministri Đorđe Genčić i Stojan Protić, i pukovnik Aleksadar Mašin, bili su za to da se prvo tačno utvrdi koji oficiri pripadaju kontra-zaveri, i koji su potpisali zahtev da se zaverenci odstrane iz vojske. Prema Dragiši Vasiću, taj zadatak poveren je kapetanu Dragutinu Dimitrijeviću-Apisu i on je odmah otputovao u Niš…“ (193)
- Engleska je tražila da se prije razgovora o obnovi diplomatskih odnosa s položaja uklone pukovnici Popović, Mašin i Leonidas Solarević, general Jovan Atanacković, pukovnik Mišić, potpukovnik Luka Lazarević, major Ljubomir Kostić (usp. 247)
- Kad je princ Đorđe krajem 1909. nastojao povratiti svoje pravo da naslijedi prijestolje, „zaverenci su uvelike radili na pripremama za odstranjenje cele dinastije Karađorđevića“, a „u krugu mladih zaverenika, koji su bili glavni faktor u svemu, našli su se i nepozvani, i vođe zavere od 29. maja 1903. godine – damnjan Popović, Aleksandar Mašin i Petar Mišić“, pri čemu je Apis bio „prvi čovek među mladim zaverencima“ (usp. 288)
- „Sve do podele zaverenika u dve grupe (na onu koja se protivila povlačenju zaverenika iz vojske i na onu koja je bila za to da se to učini), Apis je bio samo jedan od zaverenika. A tada je postao apsolutni vođa grupe mladih zaverenika – zagovornika penzionisanja stvarnih vođa prevrata, Aleksandra Mašina, Damnjana Popovića, Petra Mišića i drugih.“ (str. 715)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 07, 2011, 09:33:13 pm
Izvod iz Devetsto trece Dragise Vasica
Поручник Драгутин Димитријевић, пише Драгиша Васић у књизи "Деветсто трећа", био је у то време командир у пешадијској подофицирској школи, и са четом, кад је на њега ред дозалио, давао је дворску стражу. На овој дворској служби њему се план о убиству краљевског пара чинио одвећ лак и зато је, предвиђајући смену с ове дужности, и сам неуморно тражи другове да му приступе. А смео и обдарен оном моћи да задобије, имао је он све око себе највећи утицај.
Припремајући заверу, на скупу седморице официра, усвојен је план поручника Димитријевића. Убиство краља требало је да се изврши у сали "Коларац" на балу поводом краљичиног рођендана и то камама и цијанкалијем. По том детаљно разрађеном плану двојица завереника заузела су електричну централу на Дунаву, а један централу "Коларац". Текло је све по плану, без икаквих потешкоћа. Требало је само да се у 11 сати искључи струја, а двојица извршилаца у мраку знала су шта им је даље чинити.
ТРОЈИЦА официра - Драгутин Димитријевић, Антоније Антић и Радомир Аранђеловић, некако неочекивано, али одлучно затраже да се краљевски пар уклони убиством! Сагласност је пала, али писана заклетва официра, као високи облик обавезе, овога пута није прошла, него нешто доцније. У тексту заклетве записано је да су се завереници зарекли да ће краља убити и на српски престо довести Петра Карађорђевића, условно, ако их политичари са којима су у вези, увере "да неће услед самог догађаја, никакве опасности споља наступити и нашем народу положај отежати".
Мастилом исписану заклетву парафирали су: капетани Милан Петровић, Драгутин Димитријевић, Радомир Аранђеловић и Илија Радивојевић и поручници Милован Гавриловић, Антоније Антић, Драгутин Дулић, Милан Маринковић и Никодије Поповић. "Прошло је било пола ноћи", пише Драгиша Васић у "Деветсто трећој", "кад тројица официра однесоше заклетву Генчићу који се налазио у свом стану на Топчидерском брду."
"Сигурно, као увек, ничег стварног, ничег опипљивог, рече им он и наставити: И тако ће нас једнога дана и похватати, похапсити, па, можда и побити, а бар да шта учинисмо. Ја почињем, пријатељи моји, да сумњам у добар свршетак ствари."
Potsecam da je Masin bio generalstabni pukovnik u penziji i od strane zaverenika poslat da preuzme komandu nad beogradskim garnizonom


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 07, 2011, 10:08:46 pm
Slicno tome pise i Slobodan Jovanovic u knjizi o Vladavina Aleksandra Obrenovica
A sto se tice pukovnika Zivojina Misica ( u to vreme) poznato je da je on penzionisan po ubistvu kralja A.Obrenovica kao Obrenovicevac ,neko vreme bio i adjutant kralja ( detalji o tome u njegovim memoarima koje je priredio Savo Skoko) To je bilo i njegovo prvo penzionisanje.
Nije sporno da je kralj Petar hteo da penzionise  pukovnike P.Misica,D.Popovica, majora Lj Kostica ( koji je u vreme ubistva kralja bio komandant njegove garde) i jos neke od zaverenika
Na kraju
Majski prevrat ,izveli su dva generala,cetiri pukovnika,tri potpukovnika,tri majora,30 kapetana,47 porucnika,13 potporucnika i pet civila
Arhijerejske vlasti Srpske pravoslavne crkve odlucile su da se posmrtni ostatci kralja leksandra i kraljice Drage iznesu iz razorene male crkve Sv.Marka na tasmajdanu i pohrane u kripti velelepne crkve Sv.markoFormirana je komisija koja je 15 maja 1942 godine obavila taj posao.Citaat iz zapisnika komisije:
U prvom sanduku nadjen je zenski les preko koga je pokrov od nekada svetle boje.Haljina je bila dugacka...Kosa crvene boje..Zubi prirodni i ocuvani.Nikakvih dragocenosti nije nadjeno.U drugom sanduku nadjen je drugi les.Bio je odeven u frak,u beloj kosulji i sa crnom leptir masnom.Na levoj strani lobanje tragovi frakture i povrede tupim orudjem.U gornjoj vilici nedostaje tri zuba.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 08, 2011, 12:28:19 am
Čime kolega Treciclan pobija ono što piše istraživač Kazimirović?
Ako kolega Treciclan već toliko želi istaknuti Dragutina Dimitrijevića u zavjeri, možda bi, osim što se okvirno poziva na D. Vasića i S. Jovanovića, mogao u argumentaciji (is)koristiti Dejvida Mekenzija Apis (G. Milanovac, 1989). Čak i da je prvi na ideju da se ubiju kralj i kraljica te da se dovedu Karađorđevići došao Apis (i Antonije Antić), do realizacije je dalek put. Na kome su, vidi se i iz citata iz Kazimirovića, bili važniji D. Popović, A. Mašin i drugi viši oficiri, te Đorđe Genčić.    


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Рашо on May 08, 2011, 07:19:20 pm
Ja Apisa i njegovu grupu vidim više kao izvršioce tj. egzekutore nego kao organizatore. Zar ne mislite da bi organizator prevrata imao preča i važnija posla te noći umjesto da jurca po dvoru tražeći kralja? Mislite li da bi prevrat uspio da civilni, politički dio "družine" nije dobro pripremio teren za smjenu dinastija? Pokušavam da zamislim sliku kako pješadijski poručnik postrojava generale, pukovnike, potpukovnike, ministre... i izdaje im zadatke i zaduženja u prevratu. Nemoguće, naravno.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kuzma® on May 08, 2011, 08:22:09 pm
Nekoliko crteza majskog prevrata

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 08, 2011, 08:29:54 pm
Evo dvaju detalja koji možda mogu biti korisni:

- U noći ubojstva kralja Aleksandra i kraljice Drage (29. svibnja 1903. po julijanskom kalendaru, koji se tada upotrebljavao u Kraljevini Srbiji; što je 11. lipnja po gregorijanskom kalendar) formirana je nova vlada u koju su ušla četvorica zavjerenika: Jovan Avakumović kao premijer, Đorđe Genčić  - ministar privrede, general Jovan Atanacković – ministar vojni i  Aleksandar Mašin – ministar građevina.

- Političar, diplomat, znanstvenik… Čedomilj Mijatović – koji je, ne samo kao obrenovićevac, bio zgrožen ubojstvima te s tim povezanim katastrofalnim padom rejtinga Kraljevine Srbije - u knjizi A Royal Tragedy (London, 1906, New York 1907.) pisao je da ga je u ljeto 1901. godine jedan bivši oficir jedne kontinentalne vojske, kojega naziva „Grof Y“, obavijestio kako dvije velike sile rade na zbacivanju Aleksandra Obrenovića i dovođenju Petra Karađorđevića. Mijatović je u bečkim političkim krugovima saznao da Austro-Ugarska ne bi imala ništa protiv smjene Aleksandra, pod uvjetom da na srpski prijestol ne dođe – crnogorski knez (usp. str. 171-173).


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 08, 2011, 08:42:40 pm
Bi li nam uvodničar/otvarač teme Langsdorff mogao malo više približiti socijalne i druge prilike u Srbiji pod Aleksandrom, zbog kojih je  "usled nagomilanog nezadovoljstva svih slojeva drustva" došlo do masovnih demonstracija u ožujku/martu 1903. godine (po starom kalendaru)?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 08, 2011, 10:53:54 pm
          Situacija svakako da nije bila ruzicasta, ali kada je u Srbiji uostalom i bila. Cenim da od oslobodjenja od turaka, situacija u Srbiji za sve osim za one na vlasti, je bila vise nego losa, sto je na posletku i rezultovalo cestim krizama, ali i smenama na vlasti izmedju dinastija Karadjordjevic i Obrenovic, sta vise imali smo i vise atentata koji su zavrseni ubistvima aktuelnih vladara. Zalosno je jedino sto za nas Srbe kao narod ta situacija traje i dan danas. Ubistvo premijera Djindjica u mnogome podseca na ubistva nasih vladara u proslosti. Problem je uvek bio, a tako je i danas, u tome sto su licni interesi uvek bili vazniji i stavljani ispred interesa drzave, naroda i srpstva. Tako je na zalost i dan danas.
          Sto se samog atentata tice, svakako je da se radi o dobro organizovanoj operaciji, gde je uloga Dimitrijevica, ali i Antica, rekao bih preuvelicana. Konce su ipak vukli ljudi na visim pozicijama, zasto ne reci i u dosluhu i pod patronatom odredjenih stranih sila. Svakako ja ne bih umanjio ni ulogu Petra Karadjordjevica u celoj prici, jer je zasigurno i on imao svojih licnih interesa u svemu tome. Tako da je Apis u celoj prici odigrao ulogu frontmena i na taj nacin dosta uspesno skrenuo paznju, sa pravih organizatora atentata. Svako je tu pod fasadom laznog patriotizma, krio neke sopstvene interese, jer svakako cela stvar nije odradjena da bi narodu Srpskom bilo bolje. Jer jednog je vladara smenio drugi, koji ga je poveo u jos vecu golgotu i stradanje. I gle cuda i tu je kao uzrok bio atentat na Franca Ferdinanda i kao egzekutor opet clan organizacije "crna ruka". rekao bih malo i suvise koincidencije. Sto po meni jasno baca svetlo na umesanost Petra Karadjordjevica u celu stvar. Jer cudno je zasto se nije obracunao sa clanovima te organizacije na vreme ili zasto se nije ogradio od atentata u Sarajevu. Naprotiv, on je celi narod poveo u jos jednu golgotu i stradanje.
          Od samog pocetka izmedju porodica Kardjordjevic i Obrenovic postoji velika doza rivaliteta. Cilj i jednih i drugih je bio osvajanje vlasti i sto duzi boravak na vlasti. Ne branim ni jedne ni druge, ali licno tu vidim sustinu celog problema. Na kraju su deblji kraj izvukli Obrenovici, ali ni Kradjordjevicima nisu bas cvetale ruze. Na pitanje da li je Srbiji potrebna monarhija, dacu negativan odgovor. Realno nasi vladari nikada nisu mogli da se uzdignu iznad svojih licnih interesa, tako da funkciju vladara i vodja nacije zapravo nikada nisu u pravoj meri ni obavljali.     


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 09, 2011, 10:36:52 pm
Dakle ,Kontraadmirale, pocetak price o eliminisanju Kralja Aleksandra seze u 1901 godinu u toj prici su 2 kapetana i 2 porucnika i drustvo se vremenom siri kao i ideja sta uraditi sa Kraljem i Kraljicom
Da bi dobili podrsku u vojsci traze nekog viseg cina koji je poznatiji u sirim vojnim krugovima.Prvi sa visim cinom je pukovnik Damjan Popovic koji im pristuka 1902 godine,Prvi general koji pristupa je Atanackovic ali on ostaje u gradjanskom drustvu zaverenika koje organizuje Gencic ( svi  u gradjanskom delu su mahom liberali)
Ne pokusavam da uvecam ili umanjim neciju ulogu ali ocigledno je da je nekoliko oficira bilo inicijator  i pokretac aktivnosti.Kasnije su dosli drugi.
Pa nije mogao penzionisani oficir Masin da dobije ulogu koju je dobio u vojsci na dan atentata da nije bilo dogovora sa aktivnim licima.Na kraju tacno je da je on naredio da se ubiju oni koji su ubijeni Ogledati delo S.Jovanovica od str 337( okvirno)
Naravno ne potcenjujem uloge ni jednog od oficira ili zaverenika ali ipak treba ici redom
Langsdorff samo jedan komentar, Ferdinanda je ubio clan Mlade Bosne a ne crne ruke.Crna ruka je  obucavala Mladobosance u rukovanju oruzjemApitanje atentata u Sarajevu je jedno sasvim drugo pitanje i ne moze se mesati sa ubistvom kralja AleksandraDa nije to bilo Austrija i nemacka bi nasli drugi razlog za zapocinjanje rata.Sto se tice Petra Prvog - covek koji je preveo delo O slobodi  Dz.Stuarta Mila na srpski sta reci?Nije takav kakvog ga opisujes


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 10, 2011, 01:30:28 pm
Kad već Treciclan spominje Mašina kao penzioniranog oficira, treba podsjetiti kako je jedno od obilježja vladavine kralja Aleksandra bilo progon oficira pristalica Aleksandrova oca Milana. Tko je važio za privrženika kralja Milana, bio je proglašen neprijateljem vladara i njegove supruge. Od šest aktivnih generala četvorica su odstranjena iz vojske, a za zapovjednika aktivne vojske postavio je generala Mihaila Srećkovića, kojega je Milan svojedobno umirovio – zbog nesposobnosti. Nezadovoljni su postajali i časnici koji su bili odani Aleksandru. Postupno su oficiri počeli dizati glavu , u prvom redu oni koji su ubrajani u Milanove miljenike. Ali ne samo oni, nego, dakle i pukovnik kojega je Aleksandar zvao „moj Maško“.
Prema svemu sudeći, prvi je cilj bio samo odstraniti kraljicu Dragu. Nije sad pri meni dokumentacija iz koje bih zacijelo mogao provjeriti je li doista Dragutin Dimitrijević (i/ili Antonije Antić) bili prvi kojima je pala na pamet ideja da ubiju kralja. No čak i ako je Apis bio začinjavac kraljoubojstva: od ideje – preko barem operativnog plana - do realizacije dug je put. Apisa nije ispravno prikazivati, primjerice, kao svojevrsnog Nasera, pri čemu bi stariji oficiri bili kolektivni general Nagib, onaj koji je bio prvi čovjek Revolucionarnog vijeća, formalni vođa prevrata u Egiptu 1952. godine. „Zaverenički popa“ Damnjan Popović, Aleksandar Mašin i drugi viši oficiri nisu bili samo Nagib(i) nego i Naser(i).
Prema kolegi, „nekoliko je oficira bilo inicijator i pokretač aktivnosti“. Hm, možda je riječ o samom načinu obračuna s kraljicom i kraljem. Da je tada mladi Dimtrijević (1876.-1917.) imao značajnu ulogu, valjda bi bio i na nekom višem položaju. A bio je uglavnom važan izvršitelj, što se vidi i po njegovoj ulozi u obračunu s protuzavjerom. Uostalom, je li on bio u glavnom zavjereničkom odboru, odnosno komitetu? S druge strane, Naser je od samog početka prevrata bio u vrhu Pokreta slobodnih časnika, čak se on preko radija obratio egipatskoj javnosti.
Aleksandra Mašina (1857.-1910.) kolega spominje kao umirovljenog časnika. Mašin (potporučnik 1876., … kapetan I. klase 1885., … pukovnik 1898.) je bio jedan od tadašnjih najobrazovanijih vojnika, koji je bio i na vojnodiplomatskim položajima, a umirovljen je, recimo tako, „naprasno“ 1900., dakle kad je bio u 44. godini. Među ostalim, je li to životna dob u kojoj profesionalni oficir doista prekida veze s vojskom? Prema nekim dokumentima Mašin je od generala Dimtrija Cincar-Markovića tražio da bude vraćen u vojsku i unaprijeđen u generala, uz obećanje da će opet biti „onaj stari Maško“.
Kralj Aleksadar Mašina je zvao „moj Maško“, a Živojin Mišić u Mojim uspomenama (str. 215) smatra da je pao u nemilost zbog denuncijacije Cincar-Markovića. Naime, general je prenio Aleksandru kako je pukovnik izjavio da je njegova bivša snaha zaludjela njega, mladog kralja. Mašin je 1903. dao ubiti i Cincar-Markovića, koji se, inače, i sam protivi ženidbi Aleksadra i Drage.
Naglašavanje da Apis nije bio Naser, ne znači, pak, da je uloga mladih zavjerenika bila potpuno periferna. Čini se da su baš oni, konkretno Antić, operativno uveli Đorđa Genčića u krug zavjerenika. No, taj je bivši Aleksandrov ministar policije u glavni zavjerenički odbor primljen na prijedlog generala Jovana Atanackovića. Čak i da je Apis bio prvi koji je imao ne ideju nego baš operativni plan kako ubiti kralja i kraljicu te što nakon toga, mnogo je značajnija bila želja samog Petra Karađorđevića, ili primjerice, Petar Mišić. Taj je potpukovnik na samom kraju 1902. godine postao član glavnog zavjereničkog odbora. On će poslije, kad mlađi oficiri izvršitelji prevrata budu osnovali Crnu ruku, postati jedan od njihovih najžešćih protivnika. Njega je u zavjeru uveo major Luka Lazarević. „A to se desilo uprkos Mišićevim višestrukim izjavama, da je bolje da na prestolu Srbije 'bude jedno govno od Obrenovića nego jedna karađorđevićevska ciganska skitnica'. Po priključenju zaveri, Mišić je zauzeo sasvim drugi stav. Sad je govorio potpuno drukčije… Treba da je bio prvi koji je izjavio, da ne treba mnogo razmišljati o tome šta da se radi s kraljem i kraljicom. Jednostavno, treba oboje ubiti…“ (citat iz: Vasa Kazimirović, Crna ruka: Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine, str. 79; ima i na internetu iz nekog feljtona).


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on May 10, 2011, 02:58:47 pm
Nema nekih velikih neslaganja medju nama Kontraadmirale, neki detalji samo
I ja nemam svu literaturu pri ruci tako da mahom pricam po secanju, al dobro ostrimo vijuge


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 10, 2011, 04:09:31 pm
Ajmo onda zaključiti dijalektičko-jedinstveno, otprike kao što veli Slobodan Marković u odličnoj studiji Grof Čedomilj Mijatović (Beograd, 2006.): „Zaverenici su brojali oko 120 članova, mlađih i starijih oficira, kao i nekoliko političara. Na čelu starijih oficira zaverenika stajao je pukovnik Aleksandar Mašin“, a „mlađe zaverenike predvodio je Dragutin Dimitrijević Apis“ (str. 241).




Title: Re: Династија Обреновић
Post by: langsdorff on May 11, 2011, 09:50:40 pm
            Poznat mi je podatak da je atentat na Franca Ferdinanda izvrsio clan Mlade Bosne, ciji su pripadnici obucavani od strane Crne ruke, sto ne dvosmisleno dovodi u vezu ove dve organizacije. Licno, vec sam napomenuo, nisam ni na strani Obrenovica, ni Karadjordjevica, jer sam po opredeljenju republikanac, no svakako moramo priznati i jednima i drugima dobre stvari koje su uradili za Srbiju, a isto tako ne smemo ih braniti za lose sto su ucinili, vec naprotiv moramo biti objektivni. Vrlo je verovatan scenario, napada na Srbiju od strane Austro-Ugarske, cak i da Ferdinand nije ubijen i tu zaista nema nicega spornog. E , sad dali je sve to moglo da se odigra malo drugacije, verovatno necemo nikada dobiti odgovor. Sigurno je da su izgubili svi, posebno Austro-Ugarska koja se od carevine pretvorila u trecerazrednu zemlju.
            No, ono oko cega ne mogu da se slozim, jeste Petrova uloga u atentatu na kralja Aleksandra, licno verujem da je bio umesan u celu pricu, odnosno sve se odigravalo u njegovu korist, a ulog je bio veliki, kraljevska kruna. Sve to ga svakako nije moglo ostaviti po strani kao posmatraca, pogotovu ako uzmemo u obzir stav tada velikih sila, koje su insistirale na tome da Srbija mora ostati kraljevina, pri tome ne zeleci za naslednika crnogorskog knezevica. Dakle, sve je islo u Petrovu korist. No, svaka dalja polemika je bez predmetna, s obzirom na nedostatak materijalnih dokaza, tako da zalazimo u sferu nagadjanja, sto nikako nije dobro, kako za samu temu, tako i za sve one koji je budu citali.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on May 12, 2011, 01:05:15 am
Pa nije baš da nema materijalnih dokaza, ako se pod tim misli na dokumente (primarne izvore) i literaturu. Dakle, opet preporučujem knjigu Vase Kazimirovića Crna ruka.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: vandrej on May 17, 2011, 01:05:44 pm
Pozdravljeni!

Možete mi reč, gde bi mogao nešto više saznat o generalu Lazaru Petroviću i dal je ovo možda njegova sablja:http://www.kolekcionari.com/showthread.php?t=10041 (http://www.kolekcionari.com/showthread.php?t=10041)

LP


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 01:08:04 pm
Šta je, republikanci i karađorđevićevci, stala tema o kralju Aleksandru Obrenoviću, a? ;)

Evo kralja u Hilandaru/Hilendaru (preuzeto s http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/)
Prepoznajete li neku ličnost? Deligrade - hilfe!


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 01:17:39 pm
Ovo sigurno nisu svi srpski monasi, a ni (nesrpski) fesić ne treba da nas čudi: monaška republika Sveta Gora (Atos) u to je doba bila pod Otomanskim Carstvom 


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 01:29:35 pm
Evo još jedne slike iz 1896. godine (možda radi lakše identifikacije njegovih suradnika)
Ova je fotografija na http://scr.digital.nb.rs/document/F-5530, a na tom dijelu Digitalne Narodne biblioteke Srbije mogu se vidjeti i drugi prizori Aleksandrova posjeta Sv. Gori


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: brodarski on June 08, 2011, 02:52:22 pm
Nisam znao za ovaj link. Ima tu materijala za 55 godina gledanja. Vrlo dobra i pregledna stranica.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 03:25:36 pm
Jest, Brodarski (i ostali kolege), Narodna biblioteka nudi mnoštvo digitaliziranih sadržaja koje vrijedi pogledati.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: barbakan on June 08, 2011, 04:53:10 pm
Jest, Brodarski (i ostali kolege), Narodna biblioteka nudi mnoštvo digitaliziranih sadržaja koje vrijedi pogledati.

dobre stvari za videti , dobar link kontraadmirale , svuda se muvas  :)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: ORIĆAREB on June 08, 2011, 05:10:57 pm
Evo još jedne slike iz 1896. godine (možda radi lakše identifikacije njegovih suradnika)
Ova je fotografija na http://scr.digital.nb.rs/document/F-5530, a na tom dijelu Digitalne Narodne biblioteke Srbije mogu se vidjeti i drugi prizori Aleksandrova posjeta Sv. Gori
Svaka čast susjede, nenadmašan si. A i ovaj Aleksandar izgleda i nije bio grmalj od čovjeka.
Naravno to mu nije smetalo da bude Kralj, ali pretpostavljam da je bio dvometraš ko Petar Veliki
i okolina bi se drukčije ponašala. Naravno, možda mi je teorija bljak... :D


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 05:12:23 pm
Hm, Napoleon je imao manje od metra i pola žileta.
A i, susedek, nisam nenadmašan: to su Džumba, Brodarski, Deligrad, Dreadnought, Jadran2, Hrundi i još stotinjak palubaraca ;)  


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: ORIĆAREB on June 08, 2011, 05:22:35 pm
Hm, Napoleon je imao manje od metra i pola žileta.
A i, susedek, nisam nenadmašan: to su Džumba, Brodarski, Deligrad, Dreadnought, Jadran2, Hrundi i još stotinjak palubaraca ;)  
Komšija, opet si prebrz za mene i ta za Napoleona ti stoji. Ali biram Petra, više je bio narodni čovjek.
Tu si ti sa tom ekipom li, la, a ja ovako sa strane ko svaki militarac čučim i iskočim ponekad.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 08, 2011, 07:28:29 pm
((Dobro ajde, Ćiro, kad si me tako bezrazložno nahvalio, vodim te na piće u Ruđera Boškovića))


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: ORIĆAREB on June 08, 2011, 07:30:59 pm
((Dobro ajde, Ćiro, kad si me tako bezratložno nahvalio, vodim te na piće u Ruđera Boškovića))
Stani malo, gde si momentalno da se saberemo?
Ma Split je daleko za obadvojicu, možda jednog dana.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kontraAdmiral1 on June 09, 2011, 09:48:15 am
Ovo sigurno nisu svi srpski monasi, a ni (nesrpski) fesić ne treba da nas čudi: monaška republika Sveta Gora (Atos) u to je doba bila pod Otomanskim Carstvom  
Htio sam reći da svi monasi na slici najvjerojatnije nisu samo srpski, iz manastira Hilandar, nego su i iz drugih samostana na Atosu. Aleksandar je bio posjetio i Sv. Pantelejmona, ruski manastir.
Inače, Pravoslavna crkva u Kraljevini Srbiji uglavnom je kuburila s (jero)monasima.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: vladimir bošković on June 09, 2011, 11:09:43 pm
Mrmakova TV rekonstrukcija ubistva
http://www.youtube.com/watch?v=s2HykZt8cUQ


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on June 11, 2011, 08:08:50 pm
Te 1896 godine kada je Kralj Aleksandar Obrenovic posetio Hilandar kao njegov adjutant bio je i buduci vojvoda Zivojin Misic sa njim u Hilandaru.Kao uspomena na posetu kralja monasi su mu predali Miroslavljevo jevandjelje koje je sa sobom doneo u Srbiju.Miroslavljevom jevandjelju fali jedan list koji je buduci vladika kijevski Porfirije Uspenski istrgao jedan list godine 1845/46 zadivljen lepotom knjige.Taj list se i danas cuva u Publicnoj biblioteci Saltikova-Scedrina u Petrovgradu.
Na povratku u Srbiju kralj i Misic su posetili Atinu i prisustvovali otvaranju prvih obnovljenih Olimpijskih igara


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on June 11, 2011, 08:13:59 pm
Pukovnik Masin je penzionisan 1903 godine u jesen , a razlog penzionisanja je u tome sto je prilikom jedne sedeljke kod nekog generala Masin je o kraljici Dragi govorio malo ogorcenije i osudjivao je zato sto je zavela mladog kralja.Taj general je razgovor preneo kralju, a posledica je bila penzionisanje Masina.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: treciclan on June 11, 2011, 08:42:19 pm
U nekoliko recenica da vidimo kako u svojim uspomenama vojvoda Misic opisuje vreme pred i posle atentata:'"U drugoj polovini aprila te godine ( 1903)obilazeci neke garnizone ,inspektor pesadije djeneral Atanackovicstize u Valjevo ( Misic je bio tada komandant drinske divizijske oblasti sa sedistem u Valjevu)Obavesten da je odseo u gostionici Krunica ,ja odem da mu se javim,Kad sam ulazio u gostionicu,iz djeneralove sobe izadje kapetan Zivojin Bacic komandir cete u 5 . pukuDjeneral je daklenajpre primio jednog komanditra cete,pa tekposle toga komandanta divizije...."
Tridesetog maja u 4 ujutru Misic dobija depesu da :zbog licne svadje i sukoba od prosle noci kralj i kraljica nisu vise zivi,obrazovana j eprivremena vlada sa Jovanom Avakumovicem na celu i sa djeneralom Atanackovicem kao ministrom vojnim
Misic dalje pise:ü tom trenutku pored mog staba promice ceta kapetana Djure Dokica pod ratnom spremom"'Misicev adjutant ih poziva da dodju, a Misic mu naredjuje da postavi straze.
...'"docnije sam saznao da je Dokicdobio naredjenjeod zaverenikaiz Beogradada narocito pazi na moje postupke i da me stalno drzi pod prismotrom'"
U junu Misic je postavljen za pomocnika nacelnika Glavnog djeneralstaba.24 marta 1904 godine bio je potpisan ukaz o penzionisanju Misica


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Dreadnought on June 16, 2011, 11:23:32 am
Jedna stara razglednica ...


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Dreadnought on June 16, 2011, 11:26:24 am
Nek se nađe i ova Draga  :)


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dobri covek on July 13, 2011, 07:58:08 pm
Pozdrav svima, evo i ja da se javim.

Prvo, na slikama na kojima je prikazan kralj Aleksandar, sa pratnjom i monasima, monasi ne nose fesice, vec kamilavke - sto je i dan danas oznaka njihovog polozaja i monaskog zvanja na Svetoj gori . Kralj Aleksandar je tada vratio i izvesne, pozamasne, dugove manastira Hilandar, i tako sprecio da manastir preuzmu nasa pravoslavna "braca" Rusi, Bugari i Grci.

Drugo, Obrenovici su imali velikog i pozitivnog uticaja na stanje u Srbiji. Naime, ukidanjem izvesnog broja gimnazija u zemlji, mnogi kasniji komandanti pukova i brigada, generali na solunskom frontu su morali da upisu vojnu akademiju. Ovo je proverljiv podatak.

Kazu da je kralj bio relativno visok, za Srbina, ali da je (zbog ceste i ponekad preterane upotrebe piva) bio deblji nego sto je to trebalo. Obrazovao se na Beogr. Univerzitetu, pravne nauke (ovo je podatak iz knjige koju je u Nici napisala njegova, kasnije proterana svastika), a u vojsci je imao cin potpukovnika.

Ubila ga je, kao i sve njegove pretke, ono juzno, zensko voce. Njime je, po svemu sto sam citao, "komandovala" zena. Sto se nije svidjalo ni vojsci, ni beogradskoj javnosti, ni politicarima. Sto se desilo i nekim drugima... (ali to je druga prica),

Zabelezeno je da su se pojedini "oficiri" kasnije hvalili kako su i gde pucali, i kako su i gde sabljama ubadali kraljicu. Pojedini su nosili i pokazivali nakit "pozajmljen" iz kraljcine kutije sa nakitom.

Zabelezeno je da su zaverenici cepali ukaze sa postavljenjima i unapredjenjima, zahtevali i dobijali ordenje i sl. sto nikako ne ukazuje na najcistije motive atentata.
Zbog atentata dugo Srbija nije imala diplomatske odnose sa Britanijom i jos nekim zemljama.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 21, 2014, 12:28:05 pm
Српска Народна Скупштина уважила је предлог Министарског савета: да се Милош Обреновић, кнез Србије, са бесмртних му заслуга око ослобођења и уређења Србије подичи надимком Велики. Поводом тим, на закључној седници Народне Скупштине у Нишу (редовни сазив за 1898. годину), 11. јануара 1899. године, Њ.В. Краљ Алексадар I, обратио се посланицима беседом:
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 29, 2014, 07:55:58 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 29, 2014, 08:14:48 am
Oстаци  Александра и Драгиње положени  су  у гроб краљеве бабе Ане Јов. Обреновић у  Цркви Светог Марка.
Ана Обреновић, заједно са кнезом Михаилом,  убијена је  у Кошутњаку 29. маја 1868.

[attachment=1]

Краљица Драга и њене сестре Ана и Војка. Најстарија сестра Ђурђина, била је удата за генерала Лепог Лазу.

[attachment=2]

Лазар Петровић – Лепи Лаза (1850 —1903), генерал  Краљевине Србије, професор Војне академије и први ађутант краља Александра Обреновића.
Убијен у Мајском преврату 29. маја 1903. године.

[attachment=3]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 29, 2014, 11:36:07 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 31, 2014, 08:08:59 am
[attachment=1]
Mлађи брат краљице Драге, поручник Никодим, несуђени наследник трона и Никола (старији брат).

[attachment=2]
Милан Грујичић: Да ли знате зашто је луди Танкосић побио краљичину браћу Луњевице? Зато што је краљица имала другачије планове од радикала. Док је Александар шуровао са британском тајном службом, дотле се краљица повезивала са француском обавештајном службом. Отуд је француски лекар гинеколог, један од највећих стручних ауторитета, признао краљичину лажну трудноћу. Краљ и краљица су били пред разлазом и то није био проблем њихове брачне постеље, него политички раскол. Да се краљ приклонио Русима и обуздао краљицу, Обреновићи би и данас владали. Руска обавештајна служба је сазнала да краљица преко неких генерала полако преузима војску и спрема државни удар. Било је само питање времена кад би галски петао закукурикао на српском двору. Да се то десило Србија би добила трећу династију, Луњевице. Зато су Руси активирали вас преторијанце да извршите тај гнусни злочин. Ето то је разлог што је Танкосић побио Луњевице, два младића који су у тој ствари били потпуно безопасни и невини.
Љуба Вуловић: Срећа твоја, Милане, што смо у официрској униформи и што смо у домаћинској кући, иначе бих те изрешетао као пса. Ја сам за много мање увреде убијао, а ово ћу да отрпим.

Одломак из Романа о Топличком устанку И. Ивановића.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 04, 2015, 07:50:27 pm
У лето 1815. стигне књазу Милошу књига од Рушић-паше у којој га позива преко Дрине к себи на разговор: да гледају да се земља умири, да народ не пропада и с једне и с друге стране. Забринути Срби саветовали су Књаза да не иде Рушићу, али се Милош није дао одвратити. На то му Симо Паштрмац рече:
- Чујеш Господару, ако ти је баш мило мрети, попни се ето, на који хоћеш од ових грмова, скочи озго, и погини ту међу нама, а не носи своје главе сам везиру у шаке. Однесеш ли је, ти си права будала!
Милош му рече:
- Добро, Амиџа, а ако ја одем, посао свршим и здрав читав се вратим, ко ће онда бити будала: ја или ти? A?
- Ни ти, ни ја, Господару, него Рушић који те пусти, одговори Паштрмац.







Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on April 08, 2015, 11:01:06 am
Како се потписивао Милош Обреновић

1814.
21. априла: Милош Обреновић бивши воевода.
15. августа: Милош Обреновић воевода руднички.
15. августа (у писмима цару руском, грофу Салтикову, арх. Спир. Филиповичу, Родофинкину, петроградском митрополиту Амвросију): во имја цјелаго народа Милош Обренович.

1815.
5. јула (у писму Хуршид-паши): књаз Милош Обреновић са свим кнезовима и кметовима, - а после неколико дана истоме: верховни Сербији Књаз Милош Обренович.
26. јула (генералу панчевачком): покорњејши слуга М. Обренович
8. августа (генералкоманди Темишварској): јесам Генералкоманде милостивјејшег господина Команд. Генерала всенижајши слуга, верховни Сербији Књаз Милош Обренович с прочим старјешинама народа сербскаго.
27. јула (Петру Добрњцу): Милош Обреновић вожд.
27. јула (митрополиту нишком): јесмо твој покорни народ и наш старешина Милош Обренович, - а после пет дана истоме: верховни Сербији књаз Милош Обреновић.
29. августа (Марашли-али-паши): покорњејши раб и вјеран Милош Обренович с прочим народом, - а после два дана: твоје свјетлости покорњејши раб верховни Сербији књаз Милош Обренович.



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on June 29, 2015, 08:29:34 am
Јоаким Вујић је у Конаку књаза Милоша у Крагујевцу давао позоришне представе чији је писац, редитељ и глумац био он сам. Пробама позоришног комада 'Бој на Љубићу' присуствовао је лично Милош и штошта исправљао. Често би се испео на позорницу и упућивао како коју сцену треба извести. Кад је све наредио, вратио се натраг на своје седиште да одатле даље посматра. Настављајући са пробом наредне сцене, Вујић, који је играо Ћаја-пашу, дубоко се поклони ученику Крагујевачке Гимназије (који је глумио Милоша), и рече:
- Љубим руке Господару!
- Ене га сад! – љутну се Књаз. – Е, синко, да си ти био на Љубићу, не би ти то пало на памет! 


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Milan (longtrip) on March 19, 2016, 01:54:34 pm
Konak kneza Miloša Obrenovića u Gornjem Crnuću kod Gornjeg Milanovca fotografisana 1910. godine

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: MOTORISTA on January 08, 2017, 09:29:05 am
Nežna strana Knjaza - Pismo Miloša Obrenovića sinu Mihailu otkriva nešto što bi i danas svaki otac rekao sinu
Miona Kovačević   08.01.2017.

Odan i nežan otac, utisak je koji ćete imati posle čitanja pisama koja je knjaz Miloš Obrenović pisao svojoj deci dok je bio u emigraciji. Pisma, koja su objavljena u knjizi "Porodična prepiska kneza Miloša Obrenovića", bacaju potpuno novo svetlo na ovog inače strogog vladara. Neka od pisama možete da pročitate u nastavku ovog teksta, a autorka knjige, dr Tatjana Brzulović Stanisavljević otkrila nam je kako su ona nastala.

[attachment=1]

Budući da je bio nepismen, knjaz Miloš je pisma diktirao pisarima i to što se nije libio da i najintimnija osećanja prenese nekom strancu koji je sve beležio, dodatno "smekšava" utisak o njemu. U pismima ćerki Petriji-Perki pisao je o svom i njenom zdravlju, molio je da se čuva i davao savete o vaspitanju dece. Sa naslednikom, sinom Mihailom je bio nešto stroži i poslovniji.

- Miloš je jako kritikovao Mihaila i govorio mu da živi uredno, da ne provodi previše vremena po kafanama, da se ponaša kako dolikuje kneževom sinu. Spremao ga je za presto. Njih dvojica dosta su se bavila i novčanim transakcijama, jer Miloš je bio najbogatiji čovek toga doba i imao je puno mošija (imanja),  stanova i veliku ergelu konja i nekretnine je izdavao pa se u pismima govorilo o ubiranju arendi, plaćanju sudskih troškova, kupoprodaji konja, pomeranju ergele iz Srbije u Vlašku... U nekim pismima njih dvojica govore i o Miloševom povratku na srpski presto, mada koriste šifru kada to pominju i pišu "na polzu naše stvari". I Petrija i Mihailo su bili velika podrška ocu i izveštavali su ga o situaciji u zemlji, kakve su prilike, šta ljudi pričaju. Petrija ga je upozoravala na nekog Lakića iz Rume koji dolazi potplaćen od srpskih vlasti da ga ubije i da se čuva... - ističe dr Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Zaustavio bi povorku, stavio tablu na leđa pomoćniku pisara i počeo da govori

Pisma su pisana u periodu dok je knez Miloš bio u emigraciji, od 1839. do 1858. godine (kada se vratio na srpski presto). Njegova kancelarija uvek je putovala s njim.

- Pošto su putovali na konjima, kad bi mu palo na pamet da nešto napiše, on bi zaustavio povorku, stavili bi tablu na leđa pomoćnika pisara a pisar bi pisao dok mu Miloš diktira - opisuje dr Brzulović Stanisavljević za "Blic" knežev sistem korespondencije.

Osim pet Petrijinih pisama koja su već objavljena 2011, sva ostala su prvi put predstavljena javnosti. Preko njih vidimo kneza Miloša kao brižnog i krajnje "normalnog roditelja".

- Miloš je sada u mojim očima potpuno drugačiji. Svi smo učili o njemu kao o strogom državniku, prekom apsolutisti, neprosvećenom orijentalisti, dobrom diplomati oštre misli i reči koji je, pri tom, bio nepismen. Čitajući pisma otkrila sam novog Miloša, što me je potpuno zapanjilo. Ja sam ga videla kao svakog drugog roditelja, nežnog i brižnog, koji deli savete o zdravlju i vaspitanju unučića - kaže Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Knez Mihailo Obrenović
[attachment=2]

Miloševo najstarije dete, ćerka Petrija Perka je bila nepismena pre udaje, pa je prva slova učila sa decom (imala je četiri sina). Njena mlađa sestra Savka je išla u osnovnu školu, kasnije i u beogradsku gimnaziju, ali je Miloš to jedva dopustio.

- Kao tradicionalan i patrijarhalan čovek smatrao je da ćerke treba da budu lepo vaspitane i dobre domaćice i da treba ih uda za ugledne i čestite ljude. Ni jedna ni druga nisu dobile obrazovanje dostojno kneževih kćerki. Miloševa supruga Ljubica, na primer, nikad nije sela sa njim za sto. Čak i kasnije, kada su sa sofre prešli na normalne stolove, ona je uvek stajala i dvorila - podseća naša sagovornica na to koliko je Miloš bio konzervativan.

Petrija Perka Obrenović Bajić
[attachment=3]

Međutim, ona ističe da je za jednog nepismenog čoveka on uradio mnogo dobrih stvari za kulturno-prosvetne prilike toga doba: osnovao je 72 osnovne škole, prve gimnazije, Licej, Bogosloviju, Društvo srpske slovesnosti, bibilioteke... Ove godine će izaći druga knjiga iz zbirke Joce Vujića, posvećena pismima književnika. Cela zbirka je skenirana i u izradi je virtuelna izložba koja će biti dostupna na sajtu Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu.

Petrijino pismo Milošu Obrenoviću 
[attachment=4]

Božićna/novogodišnja Petrijina čestitka Milošu:

Vršac, 17/29. decembar 1851.

Vaša svetlost, premilostivejši babo!

Nastupajuće praznike Roždestvo Hristovo, Novo leto, Bogojavljenje Gospodnje, uzimam sebi slobodu sa mojom decom Vašoj svetlosti čestitati. Premda u stanju nisam sve moje želje ovde staviti, al znadem da je moj svetli roditelj o njima uveren. Ja imam samo tu jednu želju i šiljem svaki dan u mojim molitvama tu molbu premilostivom Tvorcu nebeskom da se smiluje na nas: da vidimo Vašu svetlost u sredinu zmeđu Vašeg srpskog naroda, još mlogo godina ove blage danove u zdravlju i miru da provedete za sreću i polzu njihovu, a za diku našu. Primite, svetli roditelju, ove iskrene želje od Vaše pokorne kćeri. Od brata Mihaila sam imala vesti, on se, fala Bogu, zdravo nahodi. Ja sa Tošom i decom se zdravo nahodimo. Preporučujem se ubuduće Vašoj visokoj milosti, ostajem sa svakim strahopočitanjem Vaše svetlosti

najpokornjejša kćer Petrija

Prepiska između Petrije i Miloša vezana za regrutaciju njenih sinova

Vršac, 27. januar 1851.

Vaša svetlost, premilostivejši babo!

Od brata Mihaila imala sam dva pisma, di mi javlja, u njegovom poslednjem, da Vama ide, Bogu fala, sve najbolje; da ćete se skorim moći poći natrag; i priključuje mi pismo od doktora Helijuza, iz kojeg sam se sama bolje osvedočiti mogla; sad mogu bez brige biti. Također i zet Koča mi isto piše o Vašem nama svima dragocenom zdravlju. Mene je jako obradovalo da se Vi, naš svetli babo, od dana sve bolje i bolje nahodite. Ja u tu nadeždu i radost živim Vas što skorije zdravog kod nas viditi. Molim mene što skorije obradovati sa takim glasom. Što se nas tiče nemam Vam, svetli babajko, dobre vesti pisati. Posle Vašeg sastanka počeše regrutacija; od 20 do 27 godina, di su mi svi četiri sina u te godine. No Lazu kao najstarijega, a Jevrema kao u školama, izbavila sam ih; al Miloša i Naciku ne mogu, okrom da ih otkupim, svakoga za 500 forinti. Al ja sam i to učinila, no što je hasna, ako budne rat pa nemaju dosta soldati, uzmu i one koji su se otkupili. Daklem, idu samo na prevarku – teško nami! No misleći imam barem zasad mira, pa položim 1.000 forinti; al ne dadu, premorivaju decu da položu zakletvu kao prost soldat na barjak; tako moram sad moju decu da krijem po tuđim mestima – dokle smo došli! A porez ne znamo di ćemo pre da platimo. Za ergelu imam čast javiti da sam srećno prodala, osim dva stara hata i šest najgorih različitih kobila. Kada se sastanemo imaću čast Vami račun i novce predložiti. Mi ovde danas zbog snega ništa ne znamo, tako lepo vreme imamo kao u proleće; za žita je jako škodljivo. Toša nam je došo pre blagih danova. Mi se, fala Bogu, svi zdravo nahodimo. Toša i moja deca celivaju Vam milostive ruke, također i ja ljubim Vašu desnicu, i preporučujemo se svi Vašoj visokoj blagonaklonosti sa svakim strahopočitanjem. Vaše svetlosti najponiznija kćer Petrija

*

Hajdelberg, 7/19. februar 1851.

Ljubezna kćeri Perka!

Vaše pismo od 27. januara ispravno dobio sam i radujem se da ste, fala Bogu, svi skupa zdravi; i uvidio sam koliko za ergelu toliko i za ostalo sve što mi javljate. I, daj Bože zdravlje, sve ćemo pregledati kad se sastanemo! Samo jedno niste dobro učinili što mi niste pre javili za decu, dok niste novce položili i taku sumu. Ja bih Vas savetovao da ste jednoga od njih četiri dali, jerbo ovo neće Vam nikako izostati, pa moraš i sina dati i novci odoše; a i tako sa četiri šta znaš raditi? A kojega god bi dala, ako se dobro uzvlada, sa vremenom bi bio i oficir, pa ne bi i to ništa falilo. Tu ste pogrešku učinili; a i sada, ako vidiš da se ne može izbegnuti, a ti podaj jednoga. Što se moga zdravlja tiče, mogu Bogu blagodariti i ovom dobrom i znamenitom doktoru. Ja sam skoro sasvim zdrav i kratko vreme biću sasvim dobro i polazim za dole. Uostalom pozdravljajući kako Vas tako i Tošu sa decom ljubezno,

ostajem Vaš istiniti roditelj

knjaz Miloš Obrenović

Pismo sa grbom Mihaila Obrenovića
[attachment=5]

Mihailovo pismo Milošu

Bukurešt, 10/22. maj 1847.

Vaša svetlost, milostivi roditelju

...

Pre nekoliko dana Maćić mi iznese Vašom svetlošću pisato mu pismo, u kome njega Vaša svetlost ukorava da ja neprestano po špacirima, balovima, teatrima, i ostalim uveseljenjima i društvima neprimerenim idem. Ja mislim da iz Beča u Bukarest došavšeg nećedu ovdašnja uveseljenja do tog dovesti da se ne obzire u kakvom je društvu, a onaj koji je to Vašoj svetlosti doneo, vidi se da nije mnogo boljih a ni viših uveseljenja video, pa mu se prašta. Vaša svetlost Maćiću za ovo preti, a ja ne želim da on za moje postupke odgovara, prvo zato što je on na retko kome uveseljenju pristup imao i sa mnom bio, a drugo što ne mislim da je on pored mene zato da mi nastavnikom bude.

Ljubeći Vam roditeljske ruke, prebivam

Vaš pokorni sin

M. M. Obrenović

Potpis Mihaila Obrenovića
[attachment=6]

Miloševo pismo Mihailu

Hajdelberg, 12. januar 1851.

Ljubezni sine Mihailo!

Budući da je vreme da se jedared i kuća u Anagase u svoj red stavi, to šaljem Milovana tamo u Beč da pregleda svo pokućanstvo i da primi od one kučke. Zato poručujem i Vami da bi i Vi oko toga nastajavali i nju iz kuće isterali; potom da pređete Vi u našu kuću u kvartir; a ona ako hoće da služi kako što je pogođena neka ide u Vlašku dole; ako pak neće i misli da ima kakvo pravo što tražiti neka izlazi iz kuće pa neka traži. Ja se, blagodarenju Bogu, sa mojim zdravljem mlogo bolje nalazim, koje će Vam Milovan sve opširnije kazati usmeno.

Pozdravljajući i ljubeći Vas nebrojano puta,

ostajem Vaš istiniti roditelj

knjaz Miloš Obrenović

Miloševa božićna/novogodišnja čestitka Mihailu

Decembar 1846. / januar 1847.

Ljubezni sine Mihailo!

Vaše pismo od 24. decembra ispravno primio sam i vrlo mi je milo znajući Vas u povoljnom zdravlju! Želje Vaše i čestitanje iz Vašeg pisma uvideo sam, ljubezni sine, sa velikom radošću moga srca, i Bog milostivi neka nas tim i obdari. Čestitajući Vam nastupajući post koji se približuje, da u blagopolučnom zdravlju, veselju i u svakoj želji dočekate i provodite nebrojenih takovih godina.

Pozdravićete od strane moje knjaza g. Daškova i g. Katova i g.Timona.

knjaz Miloš Obrenović

Kome je sve Miloš pisao

Lična prepiska kneza Miloša deo je Arhivske zbirke Joce Vujića. On ju je otkupio 1925. sa nekadašnjeg Petrijinog imanja u Temišvaru i zaveštao Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu gde je stigla 1932. U celokupnoj Miloševoj prepisci od 179 pisama najveći deo zauzima prepiska sa sinom Mihailom (131 pismo), sa ćerkom Petrijom ima 39 pisama i još 10 sa ostalim članovima porodice Obrenović: četiri Ankina (ćerke Miloševog brata Jevrema), jedno Jevremovo pismo i dva Jovanova (Miloševog brata) kao i tri pisma Julije Obrenović, Mihailove žene. U ličnoj prepisci nalaze se i pisma Fani Hipenberger koja je potraživala Milošu novac za izdržavanje njihovog vanbračnog sina Aleksandra, i kućepaziteljke Ane Rafelsberger u kojima mu izražava svoju ljubav i tugu zbog rastavljenosti.

Zbirka Joce Vujića

Zbirka Joce Vujića, u okviru njegovog legata u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, nesumnjivo je jedna od najvrednijih i najbogatijih privatnih arhivskih zbirki kod nas. Ona je 2014. proglašena za kulturno blago od velikog značaja.

Joca Vujić
[attachment=7]

Veleposednik iz Sente i poznati bibliofil Joca Vujić (1863-1934) zaveštao je 1931. godine testamentom svoju bogatu arhivu Univerzitetskoj biblioteci. Zbirka se većim delom sastoji se od prepiske istaknutih ličnosti od kraja 17. do početka 20. veka. Između ostalog, ona sadrži 272 pisma istaknutih ličnosti iz 18. veka, čak 1.427 dokumenata korespodencije kneza Miloša iz perioda njegove emigracije, kao i 540  pisama dugogodišnjeg srpskog agenta u Bukureštu Koste Anastasijevića, najčešće upućenih knezu Milošu o knezu Mihailu. Vujić je u zbirci čuvao i prepisku poznatih ličnosti novijeg doba, kao i preko stotinu vojnih i političkih izveštaja i otvorenih i šifrovanih telegrama iz srpsko-turskog rata 1875-1878. i iz ratova od 1912. do 1918. godine.

- Činio je moga dobra dela. Univerzitetu u Beogradu poklonio je 250 slika, u Narodnom muzeju danas se nalazi 229 slika. Pedeset je poklonio Matici Srpskoj. U svojoj kući u Senti otvorio je prvi pirvatni muzej koji je imao 30.000 knjiga 3.000 arhivskih dokumenata, zbirku numizmatike, oružje, etnografske predmete i 400 slika. Motiv mu je bio da se buduća pokolenja obrazuju u svojoj zemlji a ne da moraju zbog toga da putuju u strane. Pomagao je srpsku vojsku u balkanskim ratovima, osnovao je Srpsku školu u Budimskoj eparhiji i pomogao biblioteku skopskog fakulteta - nabraja njegova dobročinstva Tatjana Brzulović Stanisavljević.

Izvor: www.blic.rs


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on January 08, 2017, 11:50:39 am
Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on April 19, 2017, 05:08:26 am
Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Boro Prodanic on April 19, 2017, 06:29:27 pm
Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?

@Fazan, molim te da malo pojasniš ovo pitanje. Ko je i kada pomenuo novi srpski ustanak, Karađorđev, 1817? Od kada to po Srbiji mrtvi ljudi dižu ustanke?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on April 19, 2017, 09:15:49 pm
Sva njegova dobra dela samo su pokušaj iskupljenja za zločin nad Voždom Karađorđem, kumom.
Објективно - шта је нови Карађорђев устанак 1817. године могао да донесе Србији?

@Fazan, molim te da malo pojasniš ovo pitanje. Ko je i kada pomenuo novi srpski ustanak, Karađorđev, 1817? Od kada to po Srbiji mrtvi ljudi dižu ustanke?
Карађорђе је дошао у Србију 1817. као члан грчке Хетерије, са намером да подиже устанак. Према ”Историји Балкана” Барбаре јелавић, Хетерија је намеравала да користи Србију као базу за грчке операције против Турака.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Milan (longtrip) on April 19, 2017, 09:53:18 pm

Quote
Хетерија је намеравала да користи Србију као базу за грчке операције против Турака.

ima o tome nešto opširnije ovde  (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,13322.msg178428.html#msg178428)na forumu



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: chombe on September 19, 2017, 12:34:38 pm
U jednim starim novinama ( a kasnije i na vikipediji ) naletio sam na vrlo interesantnu sliku. Predpostavljam da se radi o Aleksandru Obrenoviću. Zna li se sudbina ove špade ???


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on September 19, 2017, 05:50:30 pm
У марту 1916. године регент Александар Карађорђевић отишао је у посету Француској. Том приликом добио је од народа Француске на поклон сабљу. Дршка сабље направљена је од злата са смарагдима и другим драгим камењем, у сечиву је златотиском написано:
'Право без мане, без страха, твоја душа је моја душа, О Краљу!' 
На дршци која је у рељефу од злата, представљен је човек (Србија), кога покушавају да угуше три змије (Аустрија, Немачка и Турска) са којима се он бори, док четврта змија (Бугарска) покушава да га убија са леђа и он је гази.
Сабља је нестала за време или након Другог светског рата и данас се не зна где се налази.

Извор: Удружење Краљевина Србија

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: chombe on September 19, 2017, 06:09:14 pm
Bravo majstore. Svaka čast. Ovo je puno više nego što sam očekivao. Pošto nije riječ o Obrenoviću, možete slobodno prebaciti razgovor u neku drugu adekvatnu temu.
HVALA još jednom !!!


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kuzma® on September 20, 2017, 07:54:37 am
Bravo majstore. Svaka čast. Ovo je puno više nego što sam očekivao. Pošto nije riječ o Obrenoviću, možete slobodno prebaciti razgovor u neku drugu adekvatnu temu.
HVALA još jednom !!!

Изгледа да адекватне теме нема, о Карађорђевићима имамо само теме о принцу Ђорђу и о кнезу Арсену и неку кратку о кнезу Александру. О краљу Петру I и Петру II и краљу Александру нема ништа, бар не у ``Личностима``.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: chombe on September 20, 2017, 08:45:07 am
Hvala KUZMA !!!

Ma nije velika šteta i da post ostane ovdje.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dzumba on September 20, 2017, 08:29:15 pm
Не знам шта је Краљ Александар Карађорђевић добио, још мање Краља Александар Обреновић, али испод прве фотографије пише (на француском) да је та шпада израђена за Александра српског, као ученика Лицеја и колеџа у Француској. Александар Обреновић и јесте завршио Лицеј у Француској. Краља Алаксандар Карађорђевић није учио лицеј у Француској већ је основно школовање завршио у Швајцарској а потом у Русији.

Ако је први текст из новина које су штампане пре 1916.године, онда је та шпада на слици оног Александра Обреновића.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on September 20, 2017, 09:12:50 pm
Не знам шта је Краљ Александар Карађорђевић добио, још мање Краља Александар Обреновић, али испод прве фотографије пише (на француском) да је та шпада израђена за Александра српског, као ученика Лицеја и колеџа у Француској. Александар Обреновић и јесте завршио Лицеј у Француској. Краља Алаксандар Карађорђевић није учио лицеј у Француској већ је основно школовање завршио у Швајцарској а потом у Русији.

Ако је први текст из новина које су штампане пре 1916.године, онда је та шпада на слици оног Александра Обреновића.

Ако сам добро разумео тај текст на француском, пише да ју је направио Falize (позната драгуљарска кућа, правили су круне и накит за европске краљевске куће) и да је дар ученика француских лицеја и колеџа. Без сумње се ради о поклону који је био намењен регенту Александру Карађорђевићу током Првог светског рата. Томе у прилог говоре текстови на руском који објашљавају симболику змија.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: chombe on September 21, 2017, 09:58:43 am
Не знам шта је Краљ Александар Карађорђевић добио, још мање Краља Александар Обреновић, али испод прве фотографије пише (на француском) да је та шпада израђена за Александра српског, као ученика Лицеја и колеџа у Француској. Александар Обреновић и јесте завршио Лицеј у Француској. Краља Алаксандар Карађорђевић није учио лицеј у Француској већ је основно школовање завршио у Швајцарској а потом у Русији.

Ако је први текст из новина које су штампане пре 1916.године, онда је та шпада на слици оног Александра Обреновића.

To je i mene dzumba navelo na krivi trag  ;). Očito smo krivo shvatili tekst.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dzumba on September 21, 2017, 08:55:59 pm
Врло могуће да је тако...у сваком случају енигма разјашњена.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: MOTORISTA on February 15, 2018, 08:31:40 pm
Vukovi zapisi otkrivaju kakav je zaista bio knez Miloš, zbog čije je samovolje donesen Sretenjski ustav
Miroslav Kos   15.02.2018.

„Kako sam opisivao slavna dela Miloša Obrenovića, potomstvo ima prava tražiti od mene opisanije i njegova moralnoga karaktera i rđavi dela...“, ovako Vuk Stefanović Karadžić počinje zapise za “Osobitu građu za srpsku istoriju našega vremena”.

[attachment=1]

Spis koji za Vukova vakta nije publikovan (po njegovoj želji otvoren je tek 1901. godine) daje realnu sliku života u tada vazalnoj Kneževini Srbiji kojom upravlja neograničeni gospodar života i smrti - knez Miloš Obrenović. Iako stručnoj javnosti poznat, ovaj Vukov zapis sada je prvi put kao zasebna knjiga publikovan u izdanju “Lagune” s naslovom “Tajna istorija Miloševe Srbije”. Priređivač izdanja, urednik u „Laguni“ Dejan Mihailović, podelio je Vukove zapise u šest tematskih celina koje govore o bezakonju, tiraniji i samovolji jednog vladara koja je izazivala mnoge bune u narodu (koje su u krvi ugušene), ali koja će, na kraju, 1835. godine, posle Miletine bune, dovesti i do usvajanja Sretenjskog ustava, jednog od najnaprednijih tog doba u Evropi.

- Sretenjski ustav je donet upravo zbog Miloševe samovolje. Posle Miletine bune, januara 1835, koja se završila bez krvoprolića, Miloš je shvatio da je sigurnije da izađe u susret nezadovoljnim knezovima. Poverio je izradu ustava svom sekretaru Dimitriju Davidoviću, koji je u roku od tri nedelje napisao ustav po uzoru na najnaprednije ustave tog vremena u Evropi. Ovaj ustav je bio na snazi kraće nego što je bio pisan jer su protiv njega bili, osim sizerene Turske, još i Rusija („francuski rasadnik u turskoj šumi“) i Austrija (koja ni sama nije imala ustav u svojoj višenacionalnoj državi). Na njihov pritisak i svoje zadovoljstvo, Miloš je ukinuo ustav dve nedelje posle donošenja. Ipak, nije prošlo nekoliko godina, a Miloš je morao da abdicira, a onda i zadugo napusti Srbiju i prepusti je ustavobraniteljima - objašnjava Dejan Mihailović.

Do materijala za svoje zapise o drugom licu kneza Miloša, Vuk dolazi tokom dvogodišnjeg boravka u Srbiji (na Milošev poziv) tokom kojeg je bio i državni činovnik i skupljač narodnih pesama, umotvorina, ali i radio i razmišljao o reformi jezika. Iz prve ruke mogao je da se uveri u realno stanje u državi u kojoj je jedini zakon bila volja kneza. Zapisi iz “Osobite građe” poslužili su Vuku kao osnova za čuveno pismo koje je aprila 1832. godine uputio Milošu i u kojem bez mnogo uvijanja u lice nepismenom knezu iznosi sve manjkavosti i bolesti njegove vladavine.

[attachment=4]

Vuk u pismu Milošu daje i savete - o slobodi javne reči, o podršci učenim ljudima i nepotrebnom zaziranju od učenog sveta, o tome da samo razvoj obrazovanja može da uzdigne Srbiju... Knjiga pokazuje da Vuk nije bio samo zapisivač narodnih priča, pesama i umotvorina, nije bio samo reformator jezika, nego i vizionar.

- Prvi savet u pismu Milošu bio je da uvede u kneževinu „konštituciju“, i to se uskoro dogodilo. Kad je dobio hatišerif i izborio se za kneževinu, Miloš više nije mogao da zaustavi proces uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti u zemlji. Vuk je dve trećine života proveo u Beču i odatle, kao evropski čovek, bolje video svoju zaostalu Srbiju - kaže Mihailović.

Vukovi zapisi ruše mit o bezgrešnom i mudrom Milošu Obrenoviću. Ne umanjujući njegove istorijske zasluge, Vuk ga predstavlja kakav je zaista bio, najčešće surov, beskrupulozan i bezosećajan. Naša deca će, ipak, u školama nastaviti da uče drugačije.

- Van svake je sumnje da kada bi i u udžbenicima bila potpuna slika, da bi to doprinelo da bolje razumemo i vreme i karakter neke istorijske ličnosti. Prekrajanje i lakiranje istorije, doduše, nije naš izum, ali kod nas se, čini mi se, divinizacija vladara obavljala uvek sa posebnom ideološkom strašću i sklonošću ka zaboravljanju - zaključuje Mihailović.

[attachment=3]

Lečenje

Neki Milošev baščovan, Kosovac, krupan i zdrav čovek, kojega je on bio oženio nekom sirotom udovicom koju je od sprdnje zvao sestrom, kao i njega zetom, dođe k njemu u avliji negde predveče pijan, pa poviče:

– Ej, šura! Daj rakije.

Onda Miloš zapovedi svom podrumdžiji, te mu donese po oke najžešćega špirta (Weingeist), pa ga nateraju, te sve na jedan dušak popije; a kad se u njemu špirt zapali, Miloš zapovedi, te ga bace u vodu, kao da bi se razladio (jer kažu, da su oni u ovakim događajima i druge tako lečili), no on siroma umre.

Lek za zubobolju

Nekoga ludog Peru iz naije Požeške, koji je za to ostao nem i suludast, što je od rođenja bio gluv, i koga je Miloš za to, po osobitoj svojoj ljubavi k budalama, uza se vodio, zabole u Požarevcu (u mesecu avgustu 1829. godine) zubi; onda Miloš zapovedi, te ga opoje špirtom, pa mu njegov berberin s nekoliko momaka na silu povadi sve zube, i zato siroma onaj dan umre.

Proba

Godine 1820. dotera nekaka žena muža svoga Milošu na sud, da se raspusti s njime, što ne može bračnu dužnost da izvršuje (onda se i u ovakim, kao i u svima drugim, parnicama ispitivalo i sudilo na polju: Miloš sa sudijama stane ili sedne na divanani, a parničari dole, između momaka, po avliji). Kad se muž stane izgovarati da žena nema pravo što ga za to tuži, onda ji u po podne odvedu u jednu zgradu, i nateraju ji, pred tolikim momcima, koji su oko nji stajali, da učine probu.

Titulisanje

Miloš upravo pokazuje, da je rad, da niko nije ni nalik nanj, ili upravo, da su svi drugi ljudi osim njega ništa. On je istina 1816. g. bio zadovoljan sa imenom knez, no budući da su se svi narodni činovnici, osim pisara i buljubaša zvali knezovi, zato se on u svome pečatu i u potpisima nazove knjaz. No po vremenu čujući da je knjaz i knez jedna reč, i da Rusi svakoga Srpskog kneza zovu knjazom, on zapovedi, te se na aktama načinjenim na skupštini u početku 1827. godine niko ne potpiše knez, nego se svi knezovi nazovu ispravnicima; no po tom čujući da su ispravnici u Karavlaškoj velika gospoda, on, posle dugoga savetovanja sa svojom svitom, kako bi se činovnici nazvali da mlogo ne znače, zapovedi na skupštini u početku 1830. godine da se knežinski i sreski knezovi u napredak zovu kapetani (a knežine i srezovi kapetanije), a naijski ispravnici ili serdari.

Pera iz Selevca

Nekakav Pera iz Selevca, iz naije Smederevske, dolazio je u vreme Đakove bune u Kragujevac s ostalim kmetovima, kao deputirac, i kao rečit i slobodan čovek korio je Miloša u oči za kojekake nepravde, i najposle po svršetku bune savetovao ga da se u napredak uzme u pamet jer može biti gore nego što je bilo; za to Miloš, pošto se svima oprosti, i sa svim umiri, zapovedi nekakome Ćor-Đuri, te Peru ubije negde u šumi.

Batine za popa

Godine 1832. nekakom popu iz naije Požarevačke, kome je bilo oko 60 godina, i imao je sina u gardi oficira, udare 40 batina, što je neotice, prevaren od kmeta, venčao nekaka čoveka, kojega je prva žena živa bila.

Raseljavanje

Ne samo što Miloš činovnike tako svojevoljno izbacuje i premešta, nego isto tako svojevoljno raspolaže i imanjem sviju ljudi u Srbiji, tako, da niko ni odašta nije pravi gospodar. On svoje polze radi raseljava sela, kao n. p. što je raselio Rvatsko selo više Topčidera, da načini sebi livade.

Požurivanje

Kad kakav sveštenik u crkvi služi polako, ili služenje njegovo onako što nije povoljno Milošu, on često smešeći se rekne Amidži ili drugome kome od svoje svite:

- Idi, oca mu jebem, teraj onoga, neka svršuje.

O učenim ljudima

U pismu Milošu Vuk sa istančanim političkim osećajem daje savete nepismenom Milošu koji je zazirao od učenih i prosvećenih ljudi i sumnjičio ih za zavere protiv njega: “Da učeni ljudi bune podižu protiv praviteljstva, toga se ni malo ne treba bojati, ni za to škole prezirati i njihovu uredbu odlagati. Ja mislim da se učeni ljudi mudroj i pravednoj vlasti najradije pokoravaju, jer oni znadu da društvo ljudsko bez vlasti biti ne može..., a na nepravednu vlast ustaju i najprostiji ljudi.”

Bolje spaija, nego knez

“Ne mogu propustiti da ovde na svršetku ovoga pisma ne spomenem još jedan važni posao Vaše Svetlosti, koji Vam, po mome mnjeniju, nikakav pravi Srbin ni pametan čovek ne može odobriti, a to je, što ste kupili sela u Karavlaškoj (turski naziv za južnu Rumuniju, op. aut.). Vi ste črez to, na preveliku sramotu svoju i naroda Srpskoga, a na radost sviju neprijatelja Vaši, sami javno pokazali da je po Vašemu mnjeniju bolje i pouzdanije u Karavlaškoj biti spaija, nego u Srbiji knjaz, i da se Vi u Srbiji bavite samo od dana do dana, da biste što više novaca skupili, pa onda, kako Vam najmanje što budne nepovoljno, da bežite u Karavlašku. Teško Vama, ako ste na te misli spali, a još gore, ako to dočekate!”, piše Vuk Milošu.

Milošev pasoš za Vuka

„Sima Milosavljević Paštrmac, koga je Miloš prozvao Amidža“
, piše Lj. Stojanović u svojoj biografiji Vuka Karadžića, „ratnik i barjaktar u oba ustanka, bio je knežev buljubaša, gotovo stalno uz njega, i uveseljavao ga je svojim šalama i vrlo često grubim podsmevkama na svačiji račun. Kao neka vrsta dvorske budale, on je često u šali rekao ponešto knezu, što niko drugi ne bi smeo”.

[attachment=2]

Kada je Vuk u zemunskom karantinu dugo čekao da se Miloš smiluje i da mu pasoš da nastavi put za Beč, stigao mu je jedan posprdni, čiji je autor bio upravo Amidža.

Tekst pasoša je glasio:

"Ja, Amidža prvi i poslednji

Koji imam vlast davati svakojake pasoše i muškom i ženskom i starom i mladom i zdravu i kljastu objavljujem nastojaščim pasošem da pokazatelj sego g. Vuk Stefanović iz Trrršića u Jadru, od skora prozvavši se Drobnjak iz Petnice, polazi odavlen preko beogradske skele u Zemun, a otalen dokle mu tojaga traje.

LIČNI OPIS:

Ime i prezime: Vuk Stefanović Karadžić iz Trrršića. U mladosti kozar, a sada spisatelj srpske gramatike.

Usta su mu: Kao čarapin početak.

Nos: Kao modri patlidžan.

Osobiti znakova: Nema; ali kad bi se čovek ostrag zagledao u njega, rekao bi da je u jednu nogu prirom!”


Ispod ličnog opisa je nacrtano kako je Vuk u manastiru Rakovici noću hteo da se u nuždi posluži krčagom umesto noćnim sudom da mokri, ali mu pisar u Zakonodavnoj komisiji Laza Zuban ne dozvoljava, nego se oko krčaga otimaju.

Izvor: www.blic.rs


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Dreadnought on February 15, 2019, 03:35:41 pm


Tribina "Knez Miloš Obrenović – prvi ili drugi ‘otac‘ moderne Srbije?" održana prošle godine u Klubu "Tribina mladih" Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Srđan Graovac, istoričar.


https://youtu.be/8Zzx6bB4pSQ


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on September 08, 2021, 11:26:29 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Dreadnought on September 19, 2021, 02:37:05 pm



Quote
Gosti iz prošlosti - Miloš Obrenović u anegdotama



https://youtu.be/XAwFsnTHxVk


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: MOTORISTA on October 10, 2021, 10:00:52 am
Da li je i kada Miloš Obrenović rekao: „Evo mene, eto vas - rat Turcima"
Nova ekonomija/Dimitrije Gašić
19.09.2021.

Generacijama se prenosi da je podižući u Takovu Drugi srpski ustanak knjaz Miloš izgovorio one poletne reči ističući sebe samog „Evo mene, evo vas - rat Turcima!“

Međutim, današnjim medijskim rečnikom rečeno, ova istorijska istina nastala je tako što su je pronosili tadašnji, a i potonji „senzacionalistički i tabloidni izveštači“. Zato pravi, profesionalni istraživački novinar mora da nađe dobro obavešteni izvor. U ovom slučaju biće to dobri stari Vuk Stefanović Karadžić koga, izgleda, ne čitaju pažljivo (svi) oni koji se mnogo hvale da to rade. Elem,  da proverimo da li beše Vuk ima nešto o tim rečima kodže Miloša, što su bezmalo postale poslovica. A kad je nešto poslovica, tu je negde blizu i legenda, a iza brda već i - mit. Za početak treba precizirati -  pomenute reči nije izgovorio Miloš kao knjaz, već kao knez rudnički, što je tada bio.

Knjazom je postao tek kad je ustanak uspeo i pošto mu ni saborci, ni Turci nisu došli glave. Već on mnogima od njih. Ili druga stvar - kad se govori o ustanicima, uvek se samo ističe njihov patriotizam i slobodarstvo, a o tome da su nahijski kneževi kao inspiratori bune zapravo bili nekakva „lokalna samouprava“ i „poreznici“ turske države, nema reči ni koliko kod Vuka.

Čitamo dakle Vukov članak „Hadži-Prodanova buna i Drugi srpski ustanak“ uz kratko pojednostavljeno podsećanje na kontekst: po propasti Karađorđevog ustanka, u godinama, naročito mesecima pred proleće 1815. godine, odnosi srpske i turske uprave se sve više kvare. Nahijski kneževi su sve nezadovoljniji ponašanjem svojih „pretpostavljenih“ i to nezadovoljstvo ide ka domunđavanju o novoj buni, ustanku, ali i ka odmetanju, hajdučiji ili saradnji sa hajducima. Tako se i desila poznata Hadži-Prodanova buna koju su Turci silom smirivali, ali i oslanjanjem na Miloša. On se kao junak Prvog ustanka bio nekako nametnuo za vođu, a konačno, piše Vuk, „Miloš je uz ovu bunu dobio čast i poverenije kako kod Sulejman-paše i kod ostali Turaka, tako i kod naroda Srpskoga“.

Kako su se stvari i potom, tokom razoružavanja Srba, pogoršavale, uz nečuvene zulume (pečenje čoveka na ražnju, npr.) mnogi su na njega navaljivali da se dižu ponovo, pogotovo posle ubistva Stanoja Glavaša. Miloš je, s druge strane, uviđao da Sulejman-paša ne drži reč i već se opredelio za ustanak, ali ga je odlagao što zbog hladnoće, što zato da otpremi „brata Jefrema u Ostružnicu“ da proda još jednu turu volova, a i da se dobije vreme i sakupi para za novi ustanak. A otkupljivao je i zarobljenike, njih „šezdeset duša“.

U to vreme Miloš je nekoliko puta uzmicao uz Rudnik gradeći nekoliko kuća jednu za drugom, sve dublje u planinu i dalje od puteva. Oko njega skućile su se i mnoge druge vođe pobuna. Bili su uz njega „i još mlogi kojekakvi momci koji su očekivali smrt od Turaka; pa su onde kao čuvali Miloševu kuću, a upravo su kod njegove kuće čuvali i krili svoje glave. I da ne bi u kakvo podozrenije pali bili su pokupovali nekoliko trnokopa, pa su danju na lepom vremenu od besposlice krčili i sadili šljive...“

Sad ono glavno: „Miloš na cveti u jutru dođe u Takovo i onaj dan onde kod crkve učini skupštinu, i stane se već javno dogovarati s narodom i s kmetovima, šta će se sad činiti i sav sabor nađe da drukčije nikako biti ne može nego da se biju s Turcima dok svi ne izginu; i što je najčudnije i sami starci i kmetovi, koji su svagda bili protivni buni i oni sad pristanu i poviču da nema drugoga spasenija... Miloš onda im na to odgovori da će im on biti starešina, ako će oni njega slušati i između sebe se kao braća paziti...“

Izvor: www.novaekonomija.rs


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 22, 2021, 10:24:06 am
Први састанак Милошев са Марашлијом у Београду

Преговори за мир између султанова пуномоћника Марашлије и Милоша Обреновића, као вођа устаника, прилично су се отегли. Најпосле, докле не дође из Цариграда одобрење Порте да Марашлија може у име султаново свршавати све послове око измирења, Милош се погоди (1. октобра 1815. г.) с Марашлијом да овај распусти половину своје војске, а с другом половином и са свима старешинама да се крене у Београд у пратњи српских старешина Проте Матеје, Вујице и других. Марашлија је стигао на Врачар 10. октобра и зауставио се на простору између Ташмајдана и Батал-Џамије. Тек 13. октобра Марашлија је ушао у варош и одсео у кућу највиђенијег Турчина у Београду, код Хаџи-Риџала, унука Фочић Мехмед-аге.
За Марашлијом требао је доћи и Милош у Београд, као што је обећао Марашлији али је оклевао. У Београду су Турци били крвни непријатељи Милошеви, а у београдској тврђави још је седео Сулејман-паша, и држао у затвору Милошева брата Јеврема. Међутим Марашлија је с навећим нестрпљењем очекивао Милоша. Прође већ три четири дана а Милоша нема. Марашлија се поче плашити да га Милош не превари, па ту да га опколи са својом војском. У том београдски Турци стану растурати свакојаке вести о неверству Срба и спреми Милошевој да опколи у Београду Турке и да их уништи. Чак и сами бегови, ајани и бимбаше из његове војске стану му преговарати:
- Тебе ђаур превари, те ти не даде нама да се бијемо, да харамо и да робимо него толико време лежасмо беспослени; а сад те опет превари и под саму зиму доведе те у ове зидине, а он оде да купи војску; па сад док се није сасвим спремио замамљује нас дајући по мало таина, а кад се он сасвим спреми, а удари киша и снег, онда ће и ово у један пут пресећи, па нам онда ваља своје коње јести и од глади и од зиме мрети овде.
Оваки говори јако узнемире Марашлију, и он стане питати Проту Матију и Вујицу:
- Камо Милоша? Милош мене превари!
Српске старешине уверавале су Марашлију да га Милош неће преварити, а Милошу су писали да похита с доласком. И Милош није оклевао, дошао је у Београд око 18. октобра. Турци су се силно обрадовали његовом доласку и, честитајући један другоме, говорили су по улицама:
- Мужде, мужде; Ђелди Милош! Машала! (Радосна вест, радосна вест, дошао Милош! Бива што бог хоће!)
Сутра дан вече Милош се упути са одабраним кнезовима и првим људима у пратњи својих момака и везирових гаваза, сви с оружјем у појасу, те везиру Марашлији. Пред везировим конаком било је много Турака и турских слугу, који су држали запаљене буктиње и фењере. Милош је једва прошао кроз гомиле Турака, који су се гурали и желели да га виде. Кад је Милош ушао у везирову собу видео је везира, где седи окружен једним капиџибашом, Портиним изаслаником, неколиким пашама, ајанима и многим бимбашама и беговима. Марашлија је био у зачељу а остали у полукругу. У соби је владала таква тишина да би се и муха чула, кад би пролетела. Сви су држали чибуке при устима, али нико дима не пушташе.
По доласку Милошеву донеше и Србима каву и чибуке и тек тада Марашлија преко тумача запита Милоша:
- Јеси ли ти онај исти Милош, с којим сам ја у Ћуприји говорио?
- Јесам, честити везире! - Одговори Милош.
- Јеси ли при оној речи, како смо говорили у Ћуприји?
- Јесам - одговори Милош.
- Е, кад јеси, а ти сад понови оне речи пред овим царским људима! - рече Мараш.тија.
- Хоћу, честити везире.
- Јесте ли цару покорни? – Запита везир.
- Јесмо.
Ово питање везир Марашлија три пута је поновио и Милош у име народа три пута одговори. После трећега одговора Милош је рекао:
- Честити везире, ево, пред тобом и пред свима овим царским људима велим да ја с народом нисам устао на цара, нити је моја жеља нити снага да царску земљу отимам, већ нас је горки зулум подигао да би се овога јарма, ове погибије једанпут ослободили. Свему томе узрок је Сулејман, везир београдски, који је и мене и сав народ на ово натерао.
Док је Милош ово говорио Марашлија и сви Турци око њега врло пажљиво су га слушали. Кад је Милош престао говорити онда му Марашлија рече, како је од Султана дошао ферман да се он врати натраг, како ће се у Београд послати други за везира.
На то Милош одмах одговори:
- Јок, честити везиру! Ако ти пођеш од нас и ми ћемо сви ићи из ове земље, тако је нас преклани предао Куршид-паша, па се он врати натраг, а нама остави Сулејман-пашу, који нас је све хајдуцима начинио (а он је прави хајдук), и ћаше сав народ да затре и цареву земљу да опусти.
Говорећи ово Милош је набројао насиља и злочиначка дела Сулејман-пашина и говорио је тако живо да су се тим насиљима чудили и Срби и Турци. Милош је завршио свој говор овим речима:
- Наше су куће, честити везире, још по планини на колима, ако не верујеш а ти пошљи људе, нека виде. Ми се не можемо вратити на своја огњишта док не истераш из града Сулејман-пашу и док ти нама не останеш за везира.
Милошев говор јако се свиђао и Марашлији и Турцима, сви су му одобравали, и везир је одговорио да ће све речи Милошеве доставити цару, да ће цара молити да на место Сулејман-паше остане он у Београду и нада се да ће цар то одобрити.
Сви разговори између Милоша и Марашлије завршени су 25. октобра. Мир између Милоша и Марашлије утврђен је исто тако углављен је између њих и програм, по коме ће се створити нов начин управе у земљи. Сулејман-паша је отишао у Ниш и тек после тога Марашлија ушао је у тврђаву и свечано заузео везирско место. При уласку Марашлије у тврђаву на првој градској капији Милош је својом руком заклао, према турском обичају, 12 овнова, те је преко њих ушао везир у тврђаву и у везирски конак.
Марашлија је остао у Београду као везир до смрти своје (21. августа 1821. године). – Време, 1110/1925.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Dreadnought on December 31, 2021, 04:01:15 pm



Aleksandar Obrenović i Kralj Nikola ....




[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Brok on December 31, 2021, 05:21:50 pm
Ima li neko saznanja o umešanosti velikih sila u majskom prevratu?
O tome gotovo se ništa ne zna.

Ono što se zvanično zna, da su se Rusi držali neutralno, kao i Austrougari, dok je Engleski poslanik (ambasador) iz revolta napustio zemlju.
Poznato je da su Rusi i Austrougari (verovatno i Englezi) znali da će se desiti likvidacija kralja, kraljice i ostalih.
O Francuskoj, gde je u progonstvu boravio kralj Petar I. Karađorđević se malo zna, mislim na stav Francuske.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dzumba on January 01, 2022, 06:23:41 pm
Оно што је сигурно завера, односно Мајски преврат је дело српских грађана и нема везе са странцима. Скоро сви су осудили убиство краља и у том смислу сигурно нико то не би подржао. Све монархије су се се плашиле револуционарних преврата,а Мајски је личио управо на то.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 03, 2022, 12:46:47 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kuzma® on January 03, 2022, 08:46:24 pm
Мање познати историјски подаци у вези Александра Обреновића.

- На 7 рођендан отац га је завојничио (да се тако изразим) у 7. пешадијски пук, тај датум (2.август) је наредбом краља био пуковска слава у спомен на дан када је његов главар на тај дан 1883. године као војник у тај батаљон ступио
- Истог дана је тај пук као први у тадашњој војсци именован као 7. пешадијски пук "Краљевић Александар", када је Милан абдицирао назив је промењен у 7. пешадијски пук "Краља Александра I". Именовање пука 1883. године је обележено са 21 артиљеријским плотуном.
- Александар је као припадник пука за 5 година стигао до чина потпоручника. Те 1888.године је из иностранства послао телеграм команданту пука мајору Магдаленићу где га обавештава о свом унапређењу и обећава да ће својим владањем оправдати то "отличје". Истовремено је честитао пуковску славу. Све је објављено у тадашњем СВЛ.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Brok on January 04, 2022, 10:04:38 am
Оно што је сигурно завера, односно Мајски преврат је дело српских грађана и нема везе са странцима. Скоро сви су осудили убиство краља и у том смислу сигурно нико то не би подржао. Све монархије су се се плашиле револуционарних преврата,а Мајски је личио управо на то.
Dakle 100 posto sve iz domaće kuhinje.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 04, 2022, 04:09:50 pm
Један руски  докуменат о 29. мају.


Доносимо овде, у преводу, извештај шефа 'Охранке' - руске тајне политичке полиције пре Рата на Балкану, жандармеријског официра ротмистра - капетана I класе - Владимира Тржецјака, о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге у ноћи 29. маја 1903, и о улози руске тајне полиције том приликом. Извештај је упућен шефу жандармерије и директору Департамента Полиције руског Министарства Унутрашњих Дела. Овај смо докуменат добили од г. Душана Семиза из Лењинграда.

                                                                                                                                             Поверљиво.
На основу шифроване депеше Ваше Преузвишености, од 5, ов. јуна (1903), част ми је доставити следеће:
У моме извештају од 9. ов. априла бр. 188, част ми је било изложити, да је, услед ојачања у Србији Либералне Странке, и са укидањем Устава од године 1901. краљ Александар дигао противу себе све политичке странке без изузетка, и да је још онда агентурним осматрањем утврђена могућност скорог атентата на живот Краља са сврхом збацивања династије Обреновића. Као што је то сада утврђено, укидање Устава имало је за сврху обезбедити Краљу могућност да прогласи у Београду опсадно стање, и да ухапси све српске политичаре према Краљу непријатељски расположене. Пошто би извршио ова хапшења, краљ Александар спремао се је да, по настојању Краљице, поднесе у најближем заседању Скупштине законски предлог о именовању наследником му старијег краљичина брата, поручника Никодема Луњевића (sic). Да је Краљ заиста гајио оваке намере види се из нађена у краљевим хартијама пописа лица која су имала да буду ухапшена, и из новог законског предлога о именовању поручника Луњевића престонаследником.
Према гласовима који круже по Београду, главни иницијатори државног удара који се десио били су: 1) садашњи Министар Правде, Љубомир Живковић, 2) Министар Финансија, Др. Војислав Вељковић, 3) Генерал Јован Атанасковић, садашњи Министар Војни, 4) брат првог краљичина мужа, пуковник Машин, садашњи Министар Саобраћаја, 5) Георгије Генчић, садашњи Министар Народне Просвете, 6) Мајор 6. пешадијског пука Мишић, 7) Лука Лазаревић, који је имао учешћа у атентату на краља Милана, 8 ) Живко Желовановић (sic) и 9) Драгомир Рајевић.
Извршење Завере, која је никла још у марту ове године, било је поверено официрском кору 6. пешадијског пука, са гарнизоном у граду Беграду, нарочито непријатељски расположеноме наспрам Краља. Међу завереницима налазили су се официри месне више војне школе и лични ађутант Краља, Кирило Наумовић, Осим тога, у државном удару узели су учешћа месни коњички пук и једна батерија. Постојање завере било је познато већини официра београдског гарнизона, а тако исто и понеким официрима војних јединица у гарнизону града Ниша.
28. прошлог маја, у старом краљевском двору, за време ручка, на којем су били између осталих и бивши Министар-председник генерал Цинцар-Марковић и дежурни ађутант Наумовић, Краљ, на захтев Краљице, одлучно је тражио од Цинцар-Марковића да прогласи у граду опсадно стање и изврши хапшења, мотивишући своју жељу тиме да је он добио вести о завери. Генерал Цинцар-Марковић није се слагао са Краљевим мишљењем, и пошто се вратио кући телефонски је молио Краља да му уважи оставку.
Глас о томе да Краљ тражи да се хитно изврше хапшења, и да већ наслућује заверу, био је одмах достављен завереницима од стране ађутанта Наумовића, и још истог вечера, под председништвом пуковника Машина, одржан је у менажи 6. пешадијског пука састанак на којем је дефинитивно решено одмах приступити остварењу завере.
Око један сат по поноћи, завереници су коначно установили акциони план према којем је већина официра са једним батаљоном 6. пешадијског пука имала да се упути ка Двору, док су остали официри добили налог да изолују Двор од осталог града а затим да убију све министре, управника града Маржичанина, и браћу Луњевиће.
Група официра која је имала да уђе у Двор налазила се под вођством мајора 6. пешадијског пука Мишића, а учествовали су у њој мајори Михајло Анђелковић, Лука Лазаревић, капетани Драгутин Димитријевић, Сава Тривковић, Илија Радивојевић, и поручници Антоније Антић и Милутин Лазаревић, Ову групу требало је да сретну у Двору завереници пуковник Александар Машин и краљеви ађутанти Наумовић и Панајотовић.
Чим су завереници стигли до врата спољног дворског врта, преко пута од Руског Посланства, краљев ађутант Панајотовић отворио је вртна врата, која су обично затворена. Одмах иза завереника ушао је у унутрашњу авлију Двора један део нижих чинова батаљона 6. пешадијског пука, који је у исти мах наишао на оружан отпор дворских жандара. Разоружавши их, један део официра заједно са војницима напао је на дворску стражу, при чему је дошло до јаке пушчане ватре, те је ту убијено са обе стране више официра и војника, У исто време, други део официра, под вођством мајора Мишића, пошао је парадном улазу Двора, но будући да њихов саучесник, ађутант Наумовић, није отворио врата, они су их обили.
Тек што су завереници ушли у предсобље, генерал-ађутант Лазар Петровић, који је у Двору ноћивао, нареди једном од слугу да утрне у целој згради електричну светлост. Оставши у тами, завереници су се потпуно изгубили и дуго времена лутали су по Двору, тражећи краљеву спаваћу собу. У то време, из ходника Двора пришао је ка завереницима краљев ађутант Наумовић, па их је из салона за примање провео у краљичин салон, и објаснио да се краљева и краљичина спаваћа соба налази иза краљичине собе за рад. У врата која воде из салона у краљичину собу за рад бачена је онда динамитна бомба, која је одскочила и убила Наумовића, Ушавши у краљичину собу за рад, завереници су почели да траже, при светлости свећа и шибица, тајна врата која воде у краљеву и краљичину спаваћу собу, али их никако нису могли пронаћи. У исто време један део завереника открио је генерал-ађутанта Лазара Петровића, па су од њега под претњом смрти стали тражити да им покаже где се налази Краљ и како се отварају врата. Када је Лазар Петровић одбио да задовољи овом тражењу, њега су у самој краљичиној соби за рад убили куршумом из револвера у главу. Онда су завереници с помоћу секира провалили тајна врата и ускочили унутра у краљеву спаваћу собу.
Тражећи спаса од завереника, краљ Александар, скупа са краљицом Драгом, сакрио се био у гардеробну собу где су их и открили.
Гласови о последњим тренуцима Краља и Краљице веома су противречни и збркани. Углавном, према исказима самих убица, Краљ је, одевен само у црвену свилену кошуљу, штитио собом Краљицу, огрнуту једино спаваћом хаљином (пењоар), и први метак уперен у краљеву главу од стране официра Антића или Христића донео је смрт, док је Краљица рањена прво у трбух. Када су Краљ и Краљица пали, завереници су наставили да пуцају у њих, тако да је Краљ задобио свега 23 ране, а Краљица - 20. Последњи је пуцао у Краљицу, у њено десно око, пуковник Машин, назвавши је том приликом јавном женском.
Одмах иза тога, разголићене лешине Краљице а онда и Краља, избачене су од завереника кроз прозор у дворски врт, где су остале лежати све до 6 сати изјутра.
У 6 сати, телеса Краља и Краљице бише завијена у мртвачке одоре и пренесена у нови Двор, где је извршена обдукција, па су онда, у ноћи од 29, на 30. маја, на санитетским колима, у пратњи једног полицијског чиновника и жандара, пренесена у цркву Св. Марка на Староме Гробљу, где су сахрањена.
Истовремено кад и краљевски пар, у граду су завереници убили, у њиховим становима, Министра-председника Цинцар-Марковића, Министра Војног Милована Павловића, који се упорно бранио, Министра Унутрашњих Дела Велимира Теодоровића (тешко рањен), и краљичину браћу Никодема и Николу Луњевиће.
Дошавши у стан к Луњевићима, завереници су им поручили, да их тражи Краљ, па су их одвезли у двориште Дивизијске Команде, и ту су их у дворишту убили. Краљичине сестре, које станују у близини, виделе су кад су телеса њихове браће натоварена на обична кола и одвезена на Старо Гробље Св. Марка, где су сахрањена у заједничкој јами.
На исто су гробље, током целе ноћи, упућивана и телеса жртава завере, и одмах сахрањивана.
Остали министри, као и управник града Маржичанин, успели су да се сакрију испред завереника, и избегли су смрти, а овај последњи има да захвали за свој спас једино нашем посланику Г. Чарикову.
Веома карактеристична чињеница у овим крвавим догађајима, који су се одиграли у ноћи од 28. на 29. маја, било је држање војника 6, пешадијског пука; они нису имали ни појма о намери завереника-официра да убију краљевски пар, већ су били уверени да завереници кане уклонити из Београда краљицу Драгу; и зато, када су видели, да завереници бацају кроз прозор телеса краљевског пара, већина војника у ужасу побегла је из Двора. Исто тако карактеристично је, да су већина официра, који су ушли у Двор, нарочито млађи, били напити, те да су након убиства краљевског пара почели пуцати у слике краљичина деде Николе Луњевића и жене кнеза Михајла Обреновића, рођене грофице Хуњади. За време овог дивљаштва; један куршум прелетео је дворски врт и пробио прозор у стану нашег посланика Чарикова, те су га касније пронашли у оделу дечје васпитачице, које је одело висело на зиду преко пута од прозора.
Приказавши подробности крваве ноћи од 28. на 29. маја, част ми је уједно известити Вашу Преузвишеност о томе, какво је учешће у овој афери имала поверена ми агентура.
Још 25. маја, сарадник мој, Александар Вајсман, долазио је из Софије у Београд, и био је веома милостиво примљен од стране краља Александра. У току аудијенције, која је дата Вајсману, овај је реферирао Краљу, да постоје агентурни подаци о томе да је у Београду склопљена завера противу Краља и Краљице; на ово је Краљ одвратио Вајсману, да је он о истој ствари већ обавештен од стране бугарског кнеза Фердинанда, и да ће ускоро предузети мере за угушење завере и ухапшење завереника. Има разлога веровати да је, услед реферата Вајсманова, као и поводом писма које је Краљ примио дан пре убиства од генералштабног пуковника Живаловића (sic), у којем се Краљ обавештава о припреманој завери, Краљ у очи убиства и тражио оно од Министра-председника Марковића, да у Београду одмах прогласи опсадно стање и изврши хапшења. Иако завереници раде сада на томе да сакрију све хартије нађене код пок. Краља, ипак самоубиство пуковника Живаловића, који се убио без икаква видљива разлога 2. овог месеца, може да се објасни само његовом издајом, учињеном према завереницима, те проналаском његова писма међу краљевим хартијама.
Истог оног дана, 25. маја, друг Вајсман вратио се је натраг у Софију, али је, добивши од мене писмо по предмету скупљања података о Милошу Спремо, 28. прошлог месеца у вече пошао из Софије натраг у Београд, где је стигао око 4 сата изјутра, 29. истог месеца. Сазнавши још на станици о истом извршену убиству Краља, Вајсман се, несвраћајући у хотел, упути посланику Чарикову, који му је одмах поверио мисију прикупљања података о подробностима убиства краљевског пара. Неналазећи за сходном могућно да сам општи одмах иза убиства Краља са ново изабраном Владом, Г. Чариков се кроз све следеће дане служио искључиво посредством Вајсмана, као човека с помоћу којег је он могао сваког тренутка имати на расположењу све могуће податке, који су га занимали као представника руских интереса.
Следећих дана, посланик Чариков, уз сарадњу Вајсмана, предузео је следеће мере:
1) Будући да су, са падом дотадашње Владе, одстрањени готово сви полицајни чиновници града Београда, појавила се озбиљна бојазан да би одмах иза убиства Краља могло доћи до великих уличних нереда у граду, који би могли изазвати непожељну за Русију окупацију Београда од стране аустријских трупа. Да би се ово избегло, Вајсман се, по упутству Г. Чарикова, ставио у везу са новоизабраном Владом, и, радећи у име Г. Чарикова, настојао је да се одмах предузму с помоћу војске и полиције мере да би се уклонила могућност нереда.
2) Са убиством Краља, у граду Београду се одмах, у лицу новоизабраног Министра Правде Љубомира Живковића, почеле да појављују републиканске тенденције, које су имале доста присташа међу београдском школском омладином; а у истом правцу почели су да раде, по упутствима из Беча, и многобројни аустријски агенти, који су у последње време поплавили Београд. Још пре него што је стигла депеша Господина Императора са приволом за избор Петра Карађорђевића, по упутству посланика Чарикова, преко Вајсмана, јављено је новој Влади, да треба одмах паралисати републиканску агитацију, да би се избегле компликације у већ им тако озбиљној ситуацији за Србију. Услед ових упутстава посланика Чарикова, пуковник Александар Машин појавио се на збору студената, који. су дискутовали о неопходности и савремености увођења републике, па је изјавио да ће их војска све оружјем растерати ако се они сместа не буду разишли, Жеља пуковника Машина одмах је извршена, будући да је становништво Београда ионако живело под терором месних трупа.
3) Напокон, по упутству посланика Чарикова, друг Вајсман је саопштио садашњој Влади, да је неопходно, ако се хоће избећи новим компликацијама, да избор кнеза Петра Карађорђевића добије одобрење од стране Господара Императора, те да се осигура да се избор кнеза Петра у Скупштини обави једногласно.
Будући да у Србији немам на расположењу никакових службеника, то је, за остварење намера посланика Чарикова, од друга Вајсмана одмах организована група службеника од оних који су раније служили у агентури код мога претходника, док смо имали да чувамо краља Александра. Ти су службеници међутим већ отпуштени. Чим сам, наиме, сазнао о појави републиканске струје у Београду, ја сам нашао за потребно да се сместа онамо упутим; но када сам стигао у Београд, једногласни избор кнеза Петра Карађорђевића био је већ обављен и републиканска струја сасвим угушена.
Приликом мога представљања посланику Чарикову, он ми је више пута изразио своју захвалност за услуге које му је учинио друг Вајсман, и рекао ми је да је о овом обавестио већ Министра Спољних Послова, грофа Ламздорфа. Осим тога, да би ми се дала могућност да ја и даље водим у крајевима Србије револуционарну агентуру, посланик Чариков ме је представио, као представника месне руске заграничне револуционарне агентуре, Министру Спољних Послова Љубомиру Каљевићу, који ми је у име Владе обећао да ће ме и даље у свему помагати. Осим тога, посланик Чариков саопштио ми је, да ће ме по доласку кнеза Петра Карађорђевића он лично представити њему, и постараће се да ојача положај агентуре у Србији, признајући је од своје стране врло важном и корисном установом за циљеве Владе.
За време боравка у Београду, пошло ми је за руком да лично посетим Двор, и да разгледам место убиства краљевског пара. Терорисано од војске, становништво Београда до данашњега дана, по моме мишљењу, нема јасне представе о томе по коју цену је учињен преврат, и колико је срамотно било држање у том преврату српских трупа, које су погазиле заклетву дату своме Краљу, и не само да су убили незаштићене људе, него су још оскврнили и извргли руглу лешине краљевског пара. Са неразумљивим за ме цинизмом, садашња Влада је дозволила страним новинарима да разгледају место догађаја, којом приликом Влада није нашла за потребно да нареди дворској администрацији да сакрије бар трагове оне крваве драме која се одиграла у Двору. Дописници листова, у моме присуству, разгледали су неопране мрље крви на паркетираном поду, претраживали краљевску постељу, посматрали ноћно окрвављено рубље краљичино, и тајне делове њене тоалете као удате жене...
Са негодовањем сам гледао где, готово са дозволом официра који је пратио дописнике, они узимају ситне ствари које је Краљ поклонио Краљици. Ја сам сматрао за своју дужност да на ово скренем пажњу официра, али се он само осмехнуо...
Не мање тежак утисак чини и разгледање сиромашне гробљанске капеле св. Марка, где је сахрањен краљевски пар. На прљавом паркету пода цркве смештена су до зида два мала крста од цинка, на којима је црном бојом исписано: 'Александар Обреновић - Драга Обреновић'.
Краљ и Краљица су сахрањени испод пода, у гробници краљеве тетке Анке Обреновић. Над гробницом Краља нема ни запаљене свеће, ни кандила; према наређењу садашње Владе, забрањена је црквена служба у покој душе им.
Цео Београд је окићен заставама, и све што сам могао да видим показује да Привремена Влада и српски официри, тероришући месно становништво, намерно чине све да би отклонили позорност од учињеног од њих злочина, те показали према убијеном краљевском пару презир, као према смрћу кажњеним злочинцима. Међутим, реакција је неминовна, и ако новоизабрани краљ Петар не казни оштро кривце, и не ода дужне почасти остацима краљевског пара, догађаји у ноћи од 28. на 29. маја биће само почетак даљих крвавих историјских преврата у Србији.
Изволите примити, и т. д.  Владимир Тржецјак, в. р.

'Нова Европа', 7/1927.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Brok on January 04, 2022, 04:42:47 pm
Један руски  докуменат о 29. мају.
Jako zanimljivo, hvala Jason.
Ako imaš još nešto slično, slobodno postavi.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 05, 2022, 11:07:02 am
Права истина о веридби краља Александра


[attachment=1]
Изненадна веридба Њ. Величанства Краља Александра и Госпође Драге Луњевице, унуке славног војводе из ратова за ослобође Србије, дала је повода разним противним оценама, које потичу или из недовољних обавештења, или из злонамерног извртања факата о догађају, који је извршен најправилнијим начином. Следеће саопштење служи за потпуно обавештење читалачке публике:
Пометња у земљи до састава данашњег кабинета, последица је неуставног поступања пређашње владе. Она је безобзирно напустила своју позицију, заборављајући на најсветију дужност помагања владаоца у свим државним питањима, и на пристојност и поштовање уставних права владаочевих, у која неоспорно спада и његово право избора супруге. Тој пометњи допринело је још и то што су неколико ђенерала и виших чиновника из Двора, заборавили на своју заклетву и оданост престолу, прешав у отворену опозицију - после свршеног чина веридбе. Они нису били начисто са собом, да ли, у овим озбиљним приликама, треба да послуже Краљу, или да се покоравају жељама Краљевог Оцa.
Сажаљевајући, што Краљ Милан није пристајао на Њeгoв корак, Његово Величанство Краљ Александар, у једном питању тако важном, као што је Његова женидба. хтео је и желео је пре свега, да Себи нађе друга који ће Му обезбедити срећан и задовољан живот, и дати Му могућности, да од сада спокојно гледа у Своју личну будућност, и да се боље  и поузданије, ведријим челом и већом енергијом посвети напретку и снажењу Отаџбине.
Не треба заборавити особеност прилика, у којима је Краљ одрастао, и у којима се Србија неправилио развијала за ових 15 година услед раздора у Краљевој кући. Услед те појаве и долазиле су ваздашње трзавице, као узрок изненађењима, која је Краљ често морао да чини силом околности, а врло често и преко Своје воље.
Краљ је осећао потребу, да тим изненађењима и неправилностима у владавини учини крај дефинитивно, те да се једном и у Двору државна политика управља према државним потребама, да се кућа Краљева и Његова породица одвоје од политике, и остану изван политичке дискусије.
То је могао краљ да постигне само тако, ако узме Себи жену, према којој би одиста имао ocећаје најискреније и најдубље љубави, и жену, која би била упозната са приликама у Србији, те да се тиме избегну све будуће тешкоће и трзавице у Краљевом Двору.
Краљ је познавао Своју вереницу још као дворску госпођу Своје мајке и имао је прилике, да је уочи као жену ретких врлина по интелигенцији, срцу и узвишеним осећајима, и по њеној природној скромности. Од тога доба, Он је заволео госпођу Драгу чистом и безграничном љубављу, и још тада се решио, да само њoj поклони Своју руку.
У својој скромности г-ђа је Драга чинила све могуће покушаје да одврати владаоца од овога корака, бојећи се, да не дође у сукоб са родитељима и политичарима који овај корак не би одобрили. Одговор Краљев на све њене молбе и наваљивања, био је увек један те исти: 'Ја Вас толико волим и толико поштујем, да никада не бих поискао Вашу руку, да нисам решен да успем, макар се борио са целим светом па и са Вама'.
У суботу 8. јула ов. године, звао је Краљ бивше министре да им саопшти Своју неоступну намеру у горњем смислу. Кад је сео за сто примети, да нема министара Генчића и Нешића, и посумња, да нису отишли да разгласе догађај по вароши. Ађутант, коме је наредио да пита где су, донесе одговор, да су отишли Крунском улицом, у којој седи г-ђа Драга. Краљ је раније, био заклео све министре да не предузимају ништа против Његове намере, нити да иком ишта кажу о њој и тек им је тада поверио ту Своју намеру; а кад су се вратила два поменута министра, Краљ их је заклео да кажу где су били. Са позивом на ранију заклству, коју су погазили, они су признали, да су ишли код госпође Драге да је склоне на одлазак из земље. Чувши ово, Краљ је обукао униформу, наредио кола, дао министрима прокламацију о веридби, са наредбом да је пошљу у штампу, и Министру полиције заповедио, да се стара, да све у вароши и земљи буде мирно и у добром поретку. Полазећи, рекао је министрима: 'Господо, ви се нисте поштено према мени понашали. Ја цепам Вашу оставку и наређујем вам, да радите онако, како ја будем казао'.
Затим је Његово Величанство Краљ отишао у стан госпође Драге, али је тамо није нашао. Послушавши министре, она се била склонила код једне своје рођаке, са намером, да отпутује исто вече. Краљ замоли њеног брата наредника, питомца Војне Академије, да му каже где је госпођа, изјављујући да то очекује као будући зет. Он смерно одговори, да га је сестра заклела да не каже где је; а на то му Краљ, као Врховни Командант Војске, заповеди, да одмах оде по њу и доведе је, додавши, да јој каже да он неће отићи из њеног стана, док се она не врати, ма колико дуго трајало. На такав категорички позив и видевши колика је љубав и одлучност Краљева, госпођа се Драга врати и са благодарношћу прими Краљеву понуђену руку, приставши, да буде Његова верна и послушна сапутница живота.
Светла Вереница припада по мушкој лози одличној српској породици покојног војводе Луњевице; а по женској, исто тако славној и јуначкој лози Чарапића.
Никола Милићевић, прозвани 'Луњевица', по селу у коме је рођен, у времену првог устанка, био је виђен и веома богат трговац. У ратовима за ослобођење учествовао је са својим Рудничанима, али је његова нарочита заслуга у томе, што је новцем помагао ствар устанка и набављао ратне потребе. Његовим посредовањем Књаз Милош оженио се је Књегињом Љубицом. Године 1815. био је на збору код Такова међу војводама, кад је Књаз Милош изабран за вођа; а затим је донео пуне бисаге талира, и поклонио народу за прве ратне потребе.
У свима народним пословима одликовао се као частан и енергичан човек. Умро је 1839. године у чину мајора, као председник окружног рудничког суда. Био је ожењен ћерком славног војводе Чарапића, који је погинуо 1806. године при освојењу Београда.
Покојни Панта Луњевица син је Николин и отац Светле Веренице. Био је дуго времена на најважнијим местима државне администрације, као окружни начелник и управник вароши Београда. Важио је као одани Обреновићевац, и један од најенергичиијих управних чиновника, са ретком особитом популарности у околини, где се са службом бавио.
Светла Вереница има 32 године, брижљиво је образована, и одликује се природном оштрином и друштвеном елеганцијом. Говори више језика. Удата је била за рударског инжињера, који је напрасно преминуо од срчаног удара, на путу својих рударских испитивања. У овом кратком браку није имала деце. Има два брата и три сестре. Један је брат артилеријски официр, а други је свршени питомац Војне Академије. Најстарија сестра, примерна госпођа и мати, удата је за директора угледног и најстаријег новчаног завода у Краљевини Србији; друге две: једна од седамнаест а друга од петнаест година, девојке су, и живе под закриљем Светле Веренице, која им у свему замењује умрлу мајку.
Светла Вереница била је дворска госпођа код Њеног Величанства Краљице Наталије од 1891-1897 године.
Породица Луњевичина вазда је сматрана у Србији као једна од најстаријих и најважнијих породица, по улози претка Николе у нашим устанцима, и по ваздашњим везама са династијом Обреновића.
У народу се сматра, да је Његово Величанство Краљ учинио срећан избор, решивши Се, да узме Сапутницу живота из тако знамените, одличне и поштоване народне породице, по слободном избору Свога срца. Најбољи доказ народних осећаја налази се у сјајној манифестацији вароши Београда и у одушевљеним изјавама народне радости преко нарочитих депутација, које сваки дан стижу у српску престоницу. (Српске Новине, Службени Дневник Краљевине Србије, од 18. и 21. јула 1900. године.)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kilezr on January 05, 2022, 02:01:17 pm

 Kralj treba da se vodi interesima Zemlje; dinastije  pa tek posle svojim ku r...om!
 A, da je tadašnja Engleska tajna služba umešana u atentat ja čvrsto verujem .


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 06, 2022, 04:45:33 pm
Карикатура краља Александра Обреновића и Драге у Француским новинама (1901).
Petit père putative et petite mère dubitative. link (https://www.antikvarne-knjige.com/fotomagacin)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Brok on January 06, 2022, 05:33:51 pm
A, da je tadašnja Engleska tajna služba umešana u atentat ja čvrsto verujem .
To je tvoje neko mišljenje/osećaj ili imaš neki izvor ili pojašnjenje?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on January 07, 2022, 12:26:34 am
Зашто би Велика Британија имала било какве везе са овим антентатом, када се зна да је након њега прекинула дипломатске односе са Србијом? То што се десило у Београду је ужаснуло целу Европу - не толико ради атентата, колико ради чињенице да су краља убили официри који су му се заклели на верност.

Истина о краљу Александру је вероватно негде између. Нити је био тако добар како су га режимске новине у његово време славиле - нити је био тако лош како су га после смрти пљували.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 07, 2022, 10:46:25 am
Зашто би Велика Британија имала било какве везе са овим антентатом, када се зна да је након њега прекинула дипломатске односе са Србијом?
Срби су били једини народ у Европи чија династија није потицала од Немаца. Зато је, према мишљењу неких кругова у Енглеској, принц Артур, војвода од Конота и Стратерна, син краљице Викторије, требало да дође на српски престо. Енглеска (ВБ) је прекинула дипломатске односе са Краљевином Србијом, тек кад је Народна скупштина изабрала Петра Карађорђевића за краља.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kilezr on January 07, 2022, 11:33:15 pm
 Jedna studija o dešavanjima . Objavljena davno u NINU
 
  
Kriza u odnosima Kralje vine Srbije i Velike Britanije



U stvaranju nove ratni�ke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu ta�ku. U tome i jest zna�enje i zna�aj Majskog prevrata. On je u zdanju mra�ne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Ishodi�te ove slike je u doga�ajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, izme�u dva rata, postojano �uvana u Austriji i Nema�koj. Izbijanjem nedavnog gra�anskog rata ova slika je ponovno o�ivljena

      Ubistvo kraljevskog para u Beogradu, 29. maja/11. juna 1903, izazvalo je pravu senzaciju u evropskom javnom mnjenju. U Beograd su se sjatili novinari iz mnogih poznatih evropskih listova. Osim �oka, ubistvo je odmah izazvalo i moralne osude �irom Evrope: od Londona do Sankt Peterburga, od Skandinavije do Carigrada. Jedino je u sedi�tu Francuske Republike ubistvo monarha lo�e reputacije primljeno sa vi�e razumevanja. Osuda je bila op�teevropska, ali je u jednoj od velikih sila dobila razmere osude celog naroda i dr�ave. Bila je to Britanija, po�etkom XX veka, najmo�nije i najve�e svetsko carstvo koje je pokrivalo gotovo �etvrtinu svetskog kopna, a u kome je �ivelo preko �etvrtine svetskog stanovni�tva.
       Stav javnosti u Britaniji je tokom XIX veka postao mo�an �inilac politi�kog �ivota. Govore�i o uticaju �tampe na politi�ke tokove u Britaniji, jedan od najpoznatijih viktorijanskih novinara, Vilijam Tomas Sted (1849-1912) zabele�io je 1904: �Novinari su danas istinski kraljevi i sve�tenstvo. Stoga istori�ari, ukoliko nisu budale, moraju da pi�u ne o dinastiji Burbona, Tjudora ili Habzburga, ve� o dinastijama dnevne �tampe.� U �lanku naslovljenom �Javni savetnici Njegovog veli�anstva�, Sted je zaklju�io da svaka britanska vlada po�iva na podr�ci �Javnog saveta�, kako je on nazvao najmo�nije britanske novinare, svaka vlada strahuje od nenaklonjenosti novinara, a raduje se njihovoj podr�ci.
       Zna�aj britanskog javnog mnjenja relativno rano je shva�en u Srbiji. Knjaz Mihailo Obrenovi� bio je jedan od prvih koji je uvideo da Srbija treba da radi na unapre�enju slike o sebi u Britaniji. Kada je nakon bombardovanja Beograda od strane turskog garnizona 1862, Britanija zauzela izrazito proturski stav, okrivljuju�i Srbiju da je sama izazvala bombardovanje, knjaz Mihailo odlu�io je da po�alje u London suprugu, kneginju Juliju, i senatora Filipa Hristi�a sa ciljem da rade na podr�ci britanskog javnog mnjenja prema Srbiji. Januara 1863, knjaz je rekao Filipu Hristi�u: �Ona je (vlada engleska) uspela da i javno mi�ljenje u Engleskoj zadobije za svoje tvr�enje, i danas, mi imamo protiv sebe ne samo vladu englesku, no i javno mi�ljenje englesko. Kako pak u Engleskoj javno mi�ljenje uti�e jako na politiku i na sve poslove vladine, ja dr�im da nam je du�nost poku�ati da publiku englesku obavestimo i upoznamo s pravim stanjem stvari. Zadobijemo li za nas javno mi�ljenje u Engleskoj, onda �e, sigurno, i vlada engleska morati, unekoliko, promeniti svoje dr�anje prema nama.� Ova akcija pokazala se delimi�no uspe�nom jer su objavljene desetine �lanaka u londonskoj �tampi koji su kritikovali vladin proturski stav, ali je turkofilija ostala i dalje jednako jaka u britanskom javnom mnjenju.
       Tokom Velike isto�ne krize (1875-1878), balkanski hri��ani su, prvi put, dobili mo�nog za�titnika svojih interesa u britanskom javnom mnjenju. Znameniti britanski dr�avnik, Vilijam Juart Gledston (1809-1898), vo�a, tada opozicione, Liberalne stranke, objavio je, 6. septembra 1876, pamflet koji je izazvao senzaciju u Britaniji, naslovljen Bugarska zverstva i isto�no pitanje. Pamflet je najo�trije osudio zverstva nad bugarskim hri��anima i dostigao tira� od 200.000 primeraka do kraja istog meseca. Time je pitanje polo�aja balkanskih hri��ana u�lo na velika vrata u britansko javno mnjenje. Od tada se, u Britaniji, mo�e pratiti turkofobija liberala, nasuprot rusofobiji konzervativaca, mada strana�ka pripadnost nije uvek bila odlu�uju�a u ovom svrstavanju.
       Od dveju srpskih dr�ava Gledston je posebno voleo Crnu Goru, a naro�ito je podr�avao borbu Bugara za samostalnost. Ova bugarofilija liberala osta�e sastavni deo britanskog javnog mnjenja, i nesta�e tek tokom Prvog svetskog rata. Prirodno je da je u takvoj atmosferi naklonosti prema Bugarima, napad Srbije na Bugarsku 1885. izazvao indignaciju britanskog javnog mnjenja. Nakon ovog napada kralj Milan nije u�ivao naro�ite simpatije u Engleskoj, a skandali na dvoru poslednjeg Obrenovi�a dospeli su i do britanske �tampe, mada sa manje pompeznosti i karikaturalnosti nego u Be�u.
       Srbija je na po�etku XIX veka bila nepoznat pojam u Britaniji. O Srbima po�inje da se pi�e tek od kraja dvadestih godina XIX veka, a tek od �etrdestih godina mo�e se na�i i poneka knjiga o Srbiji. Tokom Velike isto�ne krize balkanski hri��ani, prvi put, postaju poznati �irim krugovima u Britaniji. U celini, tokom XIX veka izgradila se prete�no pozitivna slika Srbije u Britaniji kao o dr�avi u kojoj �ive sre�ni i slobodoljubivi seljaci, dr�avi koja je u stanju da se brine u sebi, i u kojoj je vidljiv umereni progres.
       Zna�aj javnog mnjenja u Britaniji koji je shvatao knjaz Mihailo nisu, na�alost, shvatale i sve potonje srpske vlade. Kada su u jutarnjim �asovima, 29. maja/11. juna 1903. ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, vest je tog istog dana obi�la i �okirala svet. Politi�ko ubistvo po�etkom XX veka nije bilo retka pojava. V. Dedijer daje listu politi�kih ubistava tokom XIX veka iz koje se vidi da je samo u desetle�u pre Majskog prevrata (1893-1902) ubijeno petnaest istaknutih li�nosti u svetu, uklju�uju�i pet predsednika i tri krunisane glave me�u kojima su bili persijski �ah, italijanski kralj Umberto, i carica Elizabeta austrijska. Izgleda da je na srpske zaverenike poseban utisak ostavilo ubistvo ameri�kog predsednika Vilijama Mek Kinlija (1843-1901), tre�e ubistvo �efa ameri�ke izvr�ne vlasti. Na Mek Kinlija je pucao jedan anarhista prilikom posete panameri�koj izlo�bi u Bafalu, 6. septembra 1901. Nekoliko dana kasnije Mek Kinli je umro. Srbija je, u Britaniji, i pre Majskog prevrata, vezivana za ubistva. V. T. Sted je jo� 1899. zabele�io u svom uglednom nedeljniku Rivju ov rivjuz (Revienj of Revienjs) slede�e re�i o Srbiji:
       Srbija kipti od zavera. To je njeno uobi�ajno stanje. Mala kraljevina koja le�i izme�u Austrije i Rusije, sa rivalskim dinastijama i nezadovoljenim �astoljubljima, jedno je od politi�ki najgrozni�avijih sredi�ta u Evropi. U Srbiji se ubistvo ve� dugo smatra kao jedno od prirodnih i gotovo neophodnih politi�kih metoda.
       Ono �to je �okiralo zapadni svet nije stoga bio sam �in ubistva, ve� je zapanjenost bila izazvana uvidom u odre�ene pojedinosti beogradske tragedije. Posebno sna�no delovale su �injenice da su kralja ubili oficiri koji su mu li�no polo�ili zakletvu, te da su u revolucionarnu vladu, obrazovanu odmah po kraljeubistvu u Beogradu, u�la �etvorica zaverenika. Drugi detalji kao �to su desetine metaka ispaljene u kralja i kraljicu ili broj uboda bajonetima u telo kraljice Drage, te bacanje golih tela miropomazanih vladara kroz prozor, samo su dalje ra�estili evropsko javno mnjenje. Na sve ovo nadgradila su se proizvoljna dodavanja evropske �tampe koja se utrkivala da izmisli �to groznije pojedinosti ubistva.
       U vreme Majskog prevrata Britanijom je vladala unionisti�ka vlada. Predsednik vlade, od jula 1902. do decembra 1905, bio je Artur D�ejms Balfur (1848-1930), a ministar inostranih dela bio je markiz Lensdaun (1845-1927), koji je bio ikusan zvani�nik Imperije, i biv�i potkralj Indije. �tite�i interese Britanije po udaljenim kolonijama, postao je veoma nesklon lokalnim nacionalizmima.
       Britanija je brzo odredila politiku prema novom stanju u Srbiji. Balfur je 15. juna u Donjem domu izjavio da je britanski poslanik u Beogradu bio akreditovan samo kod kralja Aleksandra i njegovom smr�u diplomatski odnosi dveju zemalja su okon�ani. Lensadaun je u Domu lordova, �etiri dana kasnije, izjavio: �Ni�ta nam nije dalje od pomisli nego da odr�avamo ono �to je on (lord Njuton) nazvao uobi�ajnim odnosima sa osobama koje su ume�ane u ove doga�aje.� Ser D�ord� Bonam, britanski poslanik u Srbiji, napustio je, po instrukcijama Forin ofisa, Beograd 21. juna, a u poslanstvu je ostao vicekonzul Vilfred Tesid�er. Ovim su diplomatski odnosi izme�u dveju zemalja, �iji po�etci padaju jo� u 1837. prekinuti. Pored Britanije i Kraljevina Holandija je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, dok je dr�avni sekretar SAD dao, 20. jula 1903, uputstvo D�onu D�eksonu, koji se u trenutku Majskog pravrata, nalazio na putu ka Beogradu sa namerom da preda akreditive kralju Aleksandru, da sa�eka jednodu�no priznanje novog poretka u Beogradu od strane drugih diplomatskih predstavnika.
       Za utisak o novom srpskom kralju Petru posebno je bio zna�ajan dosije naslovljen �Porodica Kra�or�evi�a, 1868-1903� koji je pripremljen u Forin ofisu odmah nakon ubistva. U dosijeu se nalaze pojedinosti u kojima se trvdi da je Petar Kara�or�evi� (1844-1921) bio ume�an u ubistvo knjaza Mihaila. Posebno su britanske diplomate iz Be�a slale takve izve�taje. U kasnijim izve�tajima se tvrdilo da je ume�anost Petra Kara�or�evi�a u ubistvo nesumnjiva. Izve�taji britanskog poslanika na Cetinju, Kenedija, tako�e su bili veoma nepovoljni po kralja Petra. Kenedi ga je nazvao �lukavom varalicom, la�ovom i kukavicom. Njegov sopstveni �urak, knez prestolonaslednik Crne Gore, govorio mi je ovako o njemu.�
       U Londonu je stvorena vrlo nepovoljna atmosfera prema Srbiji. U ovo vreme srpski poslanik u Londonu bio je �edomilj Mijatovi� (1842-1932), vi�estruki srpski ministar finansija i inostranih dela, poznati ekonomista, istori�ar i knji�evnik, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, i prvi Srbin koji je postao po�asni �lan Kraljevskog istorijskog dru�tva u Londonu. Mijatovi�, i njegova engleska supruga Elodija Lotn Mijatovi�, bili su veoma ugledne osobe u Londonu, sa brojnim va�nim poznanstvima. Uprkos ugledu koji je imao, Mijatovi� je po�eo da prima prete�a pisma ogor�enih Britanaca odmah nakon Majskog prevrata. On je obavestio novog ministra inostranih dela Kraljevine Srbije Ljubomira Kaljevi�a �est dana nakon ubistva:
       Javno je mnjenje ovde jo� jednako razdra�eno svakojakim pri�ama o groznim detaljima ubistva. Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnu�anje izjavljuje. Kao �to sam javio, Lensdaun me onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko li�nih prijatelja, koji nisu politi�ki ljudi.
       Ja �ekam da Kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno podnesem moju molbu za razre�enje od moga sada�njeg polo�aja.
       Posle Mijatovi�eve ostavke, nova srpska vlada imenovala je Aleksandra Jovi�i�a (1856-1934) za otpravnika poslova, �to su Britanci odbili da prihvate, jer bi ovakav rang podrazumevao odr�avanje redovnih diplomatskih odnosa. Umesto toga, Jovi�i� je prihva�en u Londonu kao generalni konzul. Sa kakvim se reakcijama on sreo, saznajemo iz se�anja njegove k�erke Lene Jovi�i� koja ka�e da je �bilo dovoljno pomenuti Srbiju da bi se podigao zid predrasuda�.
       Engleska vlada o�ekivala je od po�etka znak kajanja iz Beograda, i ka�njavanje kraljeubica. Sa druge strane, u�esnici u zaveri bili su toliko mo�ni da je bilo nerealno da bilo koja srpska vlada iza�e u susret britanskim �eljama. Naredne tri godine i Jovi�i�, i Mijatovi� i srpske vlade, nastojali su da izna�u izlaz iz ovakvog stanja.
       Najpre se �inilo da �e engleski nepopustljivi stav odneti pobedu. Krajem 1903, austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba ubedio je svog ministra inostranih dela Goluhovskog da sa ruskim ministrom inostranih dela Lamsdorfom koordinira diplomatski �trajk protiv Srbije, sa ciljem da se Srbija prisili da ukloni zavereni�ke oficire sa uticajnih mesta na dvoru i da ih adekvatno kazni. �trajk je gotovo potpuno uspeo jer su u Beogradu, po�etkom 1904, ostali samo poslanici Helenske Kraljevine i Porte. Kralj Petar doneo je cini�nu odluku. On je uklonio a�utante sa dvora koji su u�estvovali u prevratu, ali ih je istovremeno unapredio na vi�e polo�aje. Pukovnik Ma�in postao je vr�ilac du�nosti na�elnika srpskog general�taba, a pukovnik Popovi� je postao komandant Dunavske divizije. Ovo je zadovoljilo Rusiju, koja je vratila svog poslanika, �to su sledile i ostale dr�ave. I SAD su obnovile odnose po okon�anju diplomatskog �trajka, maja 1904. Sada su Britanija i Holandija ostale usamljene u politici nepriznavanja novog srpskog vladara. Pored moralne osude, glavni prakti�ni razlog za britansko odlaganje priznanja novog stanja u Srbiji bila su britanska nadanja da �e u Srbiji biti izvr�ena protivzavera. U ovakvoj vrsti nade Britance je posebno dr�ao generalni konzul u Beogradu Tesid�er. Na osnovu njegovih izve�taja izlazilo je da je u Srbiji, u vojnim krugovima, postojalo veliko nezadovoljstvo vladavinom kraljeubica.
       I engleski dvor je bio ogor�en, a posebno kralj Edvard VII. Danas je, me�utim, napu�teno uverenje da je obnavljanje odnosa sa Srbijom bilo usporeno istrajno��u kralja Edvarda VII da se diplomatski odnosi ne obnavljaju. Kako je pokazala pa�ljivija analiza diplomatske gra�e, kralj Edvard se oslanjao na stavove lorda Lensdauna u pogledu krize u Srbiji, i nije pokretao nikakve sopstvene inicijative.
       Nadaju�i se padu novog re�ima u Srbiji, Engleska je �ekala. Karakteristi�an je stav ser Erika Baringtona, osobe od poverenja markiza Lensdauna. Barington je rekao Mijatovi�u, po�etkom 1905: �Engleska ni�ta ne predla�e niti i�ta tra�i. Ona ne osporava pravo Srbiji da dr�i ubice kralja Aleksandra Obrenovi�a na dvoru, u vladi, u vojsci i na najvi�im vladinim upravnim mestima, da ih unapre�uje i da im dodeljuje odlikovanja. Ali, ona zadr�ava slobodu i pravo da odbije da ima diplomatske i prijateljske odnose sa takvim Srbima.� Tada je Mijatovi� predlo�io penzionisanje trojice vode�ih zaverenika kao ustupak Britaniji, �to je Barington prihvatio uz odre�ene rezerve, ali je ovo bilo neprihvatljivo za srpsku vladu.
       Zvani�an Beograd postajao je tokom 1905. sve nervozniji zbog britanskog odbijanja da obnovi diplomatske odnose sa Srbijom. Stanje u Makedoniji bilo je postojano nestabilno od vremena Ilindenskog ustanka, i izbijanje ve�ih sukoba u Makedoniji o�ekivalo se iznova svakog prole�a. Imati najve�u svetsku silu za neprijatelja, u jednom ovakvom sukobu, bilo bi za srpsku vladu veoma nepovoljno. Ve� je vlada Ljubomira Stojanovi�a (maj 1905 - mart 1906) bila spremna da se sporazume sa Britanijom, ali je tek vlada Nikole Pa�i�a (april 1906 - juni 1907) bila dovoljno sna�na da ponudi Britaniji penzionisanje �etiriju vode�ih zaverenika. Britanija je tra�ila �est, pogodba se zavr�ila na pet zaverenika, dok je jedan sam podneo ostavku. Zauzvrat, zaverenici su dobili penzije ravne platama, i pride nagradu od 60.000 dinara li�no od kralja Petra. Odnosi su obnovljeni dekretom engleskog kralja koji je objavljen 30. maja 1903, tri godine nakon prekida odnosa.
       Tokom krize u anglo-srpskim odnosima britanska javnost zauzela je stav pun nepoverenja prema Srbiji. Henri Vikam Stid (1871-1956), dopisnik �Tajmsa� iz Be�a, i kasniji urednik �Tajmsa�, izvestio je dan nakon ubistva:
       Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i dr�avnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do toga da sva pre�a�nja postignu�a izblede do bezna�ajnosti, uz tragediju odigranu izme�u pono�i i sitnih sati ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi odgovaraju�a pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali, ne mo�e se na�i paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladaju�e porodice i njenih pristalica. Puni i dosadno verifikavani opisi ovog hekatomba1 se jo� o�ekuju, ali dovoljno je poznato da se beogradska tragedija obele�i kao jedinstvena u savremenoj povesnici. (Tajms, 12. juni 1903, str. 7 a)
       Tajms je odmah poslao u Beograd svog dopisnika za jugoisto�nu Evropu D�ejmsa Dejvida Bar�era (1850-1920). On je izve�tavao povremeno o Balkanu od 1888, a od 1895. postao je prvi Tajmsov stalni dopisnik za Balkan. Bar�er je bio najvi�e naklonjen Bugarskoj, a Srbiju je poznavao od 1889. kada je izvestio o proslavi petstogodi�njice Kosovskog boja u Srbiji. Bar�er je ve� 12. juna izvestio iz Beograda. Njemu je bilo te�ko da pojmi da se tamo �u roku od dvadeset i �etiri �asa dogodila jo� jedna od onih stra�nih tragedija koje su unakazile istoriju Srbije�. Primetio je da svuda preovla�uje �savr�eno spokojstvo�. Beograd je imao �sve�an izgled�, sa zastavom na gotovo svakoj ku�i, �to je ukazivalo �ili na zadovoljstvo ili na strah onih koji su u njima�. (Tajms, 13. juni 1903, str. 7 a). Dva dana kasnije primetio je da nije bilo znakova opozicije novom poretku stvari, i da je Srbija ostala pod civilnom vla��u. �Ali u stvarnosti vojska je na vrhu i vladavina pretorijanizma je po�ela.�
       I drugi vode�i londonski dnevnik toga vremena Vestminster gazet je javio da �e srpski kralj do�i u Beograd �da dobije mesto pre nego vlast�, a vlast �e biti u vojsci jer je �ovo slu�aj vojske na prvom mestu, i drugih nigde�. Za vode�i konzervativni dnevnik Morning post pisao je o beogradskoj tragediji Hektor Hju Munro (1870-1916), poznat pod pseudonimom Saki, popularan �kotski pisac i novinar. Poput Bar�era on je �tra�io od stanice do stanice du� srpskih nizija znake oplakivanja�, ali nije ih na�ao nigde, nije �ak na�ao �ni dokaza ikakvog neobi�nog uzbu�enja�. Glavni nedeljnik Spektejtor tako�e je izvestio o prevratu nazivaju�i ga �klanjem na veliko, koje se �ita poput kakve dvorske tragedije italijanske renesanse� (Spektejtor, 13. juni 1903, str. 922). Vilijam Sted pisao je u Rivju ov rivjuz da je �bio prenera�en� vestima o kraljeubistvu, a bio je �jo� vi�e zapanjen kada je saznao da krivci masakra sebe smatraju �udima od ljudi ispunjenim herojskim rodoljubljem.� (Rivju ov rivjuz, juli 1903)
       Britanci su pa�ljivo pratili i srpske reakcije na prevrat. Bar�er je izvestio da je odluka britanske vlade o povla�enju poslanika ��udno shva�ena� u Beogradu, �zahvaljuju�i preovla�uju�em ube�enju da je po�injen veoma zaslu�an �in koji je uzdigao Srbiju u o�ima civilizovanog sveta�. On je naveo jedan beogradski list, verovatno Mali �urnal, koji je tvrdio da je Engleska, budu�i naviknuta da tla�i druge narode mo�da za�alila ��to je broj potla�enih nacija u svetu sada smanjen za jedan�. Nadalje, ��in preduzet u srpskoj prestonici je spasao �ast Srbije, podigao je njen presti�, i obnovio je mir i spokojstvo u zemlji�. Po Bar�erovom mi�ljenju, ovi izlivi su �veoma karakteristi�ni�, i odra�avaju �sada�nje stanje javnog mi�ljenja�, koje posmatra �strano negodovanje sa prezirom�. (Tajms, 22. juni 1903).
      
      
       Samo nekoliko nedelja nakon Majskog prevrata pojavila se knjiga sa ovom tematikom u Londonu, naslovljena Beograd, beli grad smrti. Istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage. Pisac je gospo�a Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri, dobila od �edomilja Mijatovi�a i njegove supruge. Naslov ove knjige o Beogradu kao gradu smrti ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni grad Srbije. Beograd �e jo� dugo asocirati prose�nog Engleza na unaka�ena tela ubijenog kraljevskog para.
       Ve� od septembra 1903. Tajms je po�eo da podrobno izve�tava britansku javnost o poku�ajima da se obore kraljeubice. Henri Stid je javio da je jedna zvani�na istraga pokazala �da 900 od 1 300 oficira srpske vojske formalno stoje uz pokret protiv ubica koji ne pomi�ljaju da budu proterani sa vlasti, i za koje se ka�e da prete kralju Petru da �e da objave dokumente koji dokazuju njegovu upletenost u zaveru protiv kralja Aleksandra ukoliko se poka�e kao kukavica�. (Tajms, 9. septembar 1903).
       Bar�er je krajem 1903. jednako verovao da �e ubistvo biti osve�eno: �Sada�nje stanje stvari u Srbiji je takvo da te�ko mo�e da jem�i jedno optimisti�ko predvi�anje. Kona�na pozornica grozne drame poslednjeg leta jo� nije izvedena, a ruka boginje Osvete po �ijem su tragu gr�ki tragi�ari voleli da idu u svojim plemenitim remek-delima, jo� uvek te�ko vaga nad tom nesre�nom zemljom. Sve pojave vode ka zaklju�ku da se dan okajanja pribli�ava.� (Tajms, 23. decembra 1903)
       Tajms je pozdravio uklanjanje a�utanata iz redova zaverenika, ali je tokom 1904. i dalje povremeno izra�avana nada da �e protivzavereni�ka grupa preuzeti stvari u svoje ruke. Kakav je bio stav prose�nog Engleza u ovo vreme o Srbiji, mo�e se videti iz bele�aka jednog kamermana, Motor�oa, koji je do�ao da snimi krunisanje kralja Petra, septembra 1904. On ka�e da je na ponudu da ide u Beograd bio iznena�en. Najpre je oklevao imaju�i na umu stra�na ubistva koja su se dogodila samo nekoliko meseci ranije, kao i pri�e o bombama i banditima u Srbiji koje je pro�itao u novinama. Tokom prvih godina nakon Majskog prevrata Tajms je imao jedan jedini �lanak o Srbiji koji se nije ticao kraljeubistva, kraljeubica, ili krize srpskih vlada. �lanak obave�tava da je kralj Petar otvorio prvi srpski univerzitet. Ali, i ovo obave�tenje propra�eno je komentarom da je sve�anost �proizvela malo entuzijazma u narodu�. (Tajms, 18. oktobar 1905). Bar�er je i krajem 1905. jo� uvek predvi�ao sukob izme�u zaverenika i njihovih protivnika. (Tajms, 31. oktobar 1905), a u februaru 1906. je zaklju�io: �Me�u seljacima unutra�njosti - glavnim delom stanovni�tva - me�u politi�arima u Beogradu, u vojsci, i u gornjim klasama dru�tva, �elja za njihovim padom se sada otvoreno izra�ava, a preovla�uje uverenje da se razdoblje njihove prevlasti brzo bli�i kraju.� (Tajms, 9. februar 1906)
       Od po�etka 1906. vidna je i promena raspolo�enja u Tajmsu u pravcu nala�enja na�ina da se diplomatski odnosi sa Srbijom obnove. Odnosi sa Srbijom su postajali posebno zanimljivi u kontekstu ja�anja nema�kog uticaja na Balkanu. Sama obnova odnosa propra�ena je mirno, agencijskim vestima, mahom bez komentara.
       U vreme krize anglo-srpskih odnosa Srbija nije predstavljala zna�ajnog partnera za Britansko carstvo u ekonomskom smislu. U�e��e srpskog uvoza i izvoza iz Britanske imperije merilo se u promilima. Britanski zvani�nici i novinari bili su, po�etkom XX veka, mnogo vi�e zagledani u Bugarsku i Makedoniju, nego u Srbiju. Na Balkanu Britanija nije imala neposrednih teritorijalnih interesa. Jedini njen interes bio je da ne dozvoli prevlast nijedne druge velike sile pojedina�no na Balkanu. �ta je onda dovelo do tako duboke krize u odnosima Srbije i Britanije?
       Samo nekoliko dana nakon Majskog prevrata, ruski poslanik u Beogradu �arikov prokomentarisao je britanski stav. Po njegovom mi�ljenju, budu�i da Engleska nije neposredno zainteresovana za Balkan, i za o�uvanje mira u ovom delu sveta, ona je u polo�aju da bude rukovo�ena ��istim moralnim razlozima�.
       Za razumevanje britanskog stava va�no je prodreti u glavne sastojke tada preovla�uju�eg morala, tj. viktorijanskog mentaliteta. Prema britanskom istori�aru Normanu Dejvisu, ovaj mentalitet imao je pet odlika:
       1. odanost prema kruni,
       2. rodoljublje,
       3. samouzdr�avanje,
       4. ose�anje du�nosti,
       5. bogoboja�ljivost.
      
      
       Uvid u me�udejstvo ovih sastojaka i Majskog prevrata mo�e da ponudi odgovor na uzroke reagovanja britanskog javnog mnjenja.
       Ako su Britanci smatrali odanost prema kruni za vrhovnu vrednost, onda je ubistvo miropomazanog monarha vrhunski prestup. Kada ga ubiju sopstveni oficiri koji su mu polo�ili zakletvu, slu�aj samo dobija na te�ini. Srpski presto zasnovan na krvi, kako ga je naslikao Bertrand Partrid� u Pan�u predstavlja vizuelizaciju ovog stava. Bar�er je sa�eo britanski stav o novom kralju i stanju u Srbiji, krajem 1903: �Da je kralj Petar odmah po dolasku u Beograd skupio hrabrost da ukloni krive oficire sa svakog polo�aja vlasti i uticaja, takav �in odluke bi, po svakoj verovatno�i, konsolidovao njegov polo�aj i polo�aj njegove dinastije... On je, me�utim, odabrao lak�i pravac, sa ishodom da je sada prakti�no zarobljenik u rukama krvlju zamazane kamarile... On izgleda osetljiv na poni�enja kojima je izlo�en, ali sada je prekasno da se vrati putem unazad, i sve �to mo�e jest da se prilagodi svojim tamni�arima.� Razume da su Britanci, u na�elu, cenili rodoljublje i kod drugih naroda. Ali, Srbija, sa slikom koju je u to vreme imala, i nije smatrana za civilizovanu zemlju, pa je rodoljublje njenih gra�ana uzimano vi�e kao mana nego kao prednost.
       Na�in na koji je prevrat izvr�en bio je u neposrednoj suprotnosti sa britanskom samouzdr�ano��u. �Ne vidimo razloga da o�ekujemo i�ta dobro od revolucije u Srbiji. Ona je bila suvi�e nasilna, suvi�e krvo�edna, suvi�e prezriva prema onim zakonima, istovremeno prema moralu i �asti, koje �ak i polucivilizovani priznaju za neophodne uzdr�anosti.� Slavljenje kraljeubistva, u pojedinim zvani�nim krugovima u Srbiji, jednako je bilo u sukobu sa na�elima samouzdr�anosti: �Za ubice se stoga mo�e smatrati da im je oprostio kralj, da im je aplaudirao narod, i da ih je blagoslovila Crkva, �skladna saglasnost glasova� koja te�ko da je vi�ena u Evropi od masakra Sv. Vartolomeja.� (Spektejtor, 20. juni 1903)
       Ose�anje du�nosti bilo je najsporniji deo viktorijanskog mentaliteta. Kako je primetio D�ejms Moris, postojalo je �jedno ube�enje, zajedni�ko me�u imperijalistima razli�ite vrste, da je duhovna sudbina pozvala Britance da budu nadmo�ni; da su oni izabrani narod, bo�anski razli�it, nadaren posebnim talentima, ali istovremeno narod kome su poverene posebne du�nosti�. Ovo ose�anje odnosilo se na dve dileme kada je u pitanju Srbija: 1. �ta treba da se uradi sa diplomatskim odnosima prema Srbiji? 2. �ta treba da se uradi sa Srbijom, kojom vladaju kraljeubice? Na prvo pitanje odgovor je bio jasan i nedvosmislen. Gotovo niko nije pomi�ljao da sa Srbijom kojom vladaju kraljeubice treba da se odr�avaju ikakvi odnosi. Intiman odgovor na drugo pitanje bio je da Srbiju treba okupirati, ali su politi�ki razlozi ravnote�e na Balkanu preovladali, pa ovaj stav nije mnogo eksploatisan. Bar�er je, u pismu direktoru Tajmsa, primetio da su Srbi �veoma zadovoljni sami sobom� u vezi s kraljeubistvom, smatraju�i da bi �austrijska okupacija bila najbolji lek za Srbiju kada ne bi vodila ruskoj okupaciji Bugarske�. I Herbert Vivijan je predlagao okupaciju: �Kada bih ja bio ministar inostranih dela, preporu�io bih okupaciju Srbije od strane velikih sila, mo�da �ak i podelu.�
       Kona�no, bogoboja�ljivost je zna�ila da su Britanci posmatrali druge narode kroz njihovu pobo�nost. Stoga je pona�anje mitropolita Srbije posebno uzbudilo britansko javno mnjenje. Pet dana nakon kraljeubistva mitropolit Ino�entije (ro�en 1840, mitropolit 1898-1905) slu�io je blagodarenje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kako je primetio H. Vivijan, �govor mitropolita gotovo da je navodio da je blagoslov Crkve tako�e podeljen pijanim kriminalcima, koji su zaklali neza�ti�enog kralja i kraljicu, i sada su u�ivali nad svojom pokvareno��u�. Pona�anje mitropolita izazvalo je osudu i nekih srpskih glasila, kao �to je list karlova�ke mitropolije. Srpski sion osudio je mitropolita �to je ukrasio svoj dvor zastavama, i �to nije hteo da obavi opelo kraljevskom paru �iji je brak li�no blagoslovio, �to �ukide op�tu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u te�kim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim dr�anjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost...�
       Za Spektejtor smrt kraljice Drage bila je prljavo ubistvo �i pevati blagodarenje nad njim je odvratno pokazivanje istovremene bezobzirnosti i sujeverja�. Kona�no, Vilijam Sted proglasio je mitropolita za �pravog pravcatog vikara od Breja2 Balkana�. Mitropolitu je �ak bila posve�ena i podrugljiva pesmica u Spektejtoru, autora Edvarda Sidnija Tajlsa.
       Sa kraljem koji je prikazivan kao kukavica i pod nadzorom kraljeubica, uz stare�inu Crkve koji je prikazivan kao prevrtljivi vikar od Breja, Srbija se Britancima �inila kao zemlja koja bi mogla da se civilizuje stranom, po mogu�stvu austrijskom intervencijom. Ali, i oni koji su zastupali ovakav stav, bili su svesni da bi intervencija u tom trenutku bila nerealna. Britanci, dakle, nisu bili jednodu�ni u ose�anju du�nosti prema Srbiji, ali su bili sasvim jednodu�ni u odbacivanju i osudi stra�nog ubistva, i slavljenja koje je sledilo u Beogradu. Prekid diplomatskih odnosa je izgledao kao dovoljna demonstracija britanske osude kraljeubistva. O�ekivalo se da i druge evropske zemlje slede Britaniju, ali je to prihvatila samo Holandija. Srbija je, u novim okolnostima, izgledala kao zemlja kojom se vlada na nemoralan na�in, mo�da i zemlja koju valja �aliti, ali svakako ne zemlja prema kojoj bi ijedan Britanac trebalo da ose�a naklonost.
       Svako vi�enje drugog obuhvata niz asocijacija koje se aktiviraju kada god se opa�a ili pominje dati predmet. Asocijacije vezane za Srbiju krajem devetnaestog veka bile su dvosmislene (zemlja slobodoljubivih seljaka, narod koji se bori za slobodu protiv Turaka, poluevropska zemlja, skandali na dvoru), prete�no pozitivne ali i negativne. Nakon Majskog prevrata asocijacije vezane za Srbiju svedene su samo na one negativne: krvavi presto, zemlja dr�avnih udara, orijentalna zemlja, vladavina kamarile, Beograd - beli grad smrti.
       U britanskom zemljopisnom osmi�ljavanju Balkana Srbija je tokom devetnaestog veka postepeno pozapadnjivana, tj. po�ela je da se do�ivljava kao evropska zemlja. Granice Evrope u to vreme nisu bile zemljopisne, ve� politi�ke. Gde god je Turska imala prevlast, i gde god je preovla�ivao islam, ta se oblast smatrala delom Istoka, a ne Evrope. Pri tome je Istok imao jedno veoma uvredljivo zna�enje. Granica izme�u Istoka i Evrope, od Karlova�kog mira (1699) stajala je kod Beograda, kao najsevernijeg grada Istoka. �ta je to zna�ilo u do�ivljaju civilizacije, vidi se iz knjige pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha. On je 1829. pre�ao iz Zemuna u Beograd i tom prilikom zabele�io: �Stra�na granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam pre�ao samo nekoliko koraka.�
       Nakon Majskog prevrata Srbija je u britanskom vi�enju vra�ena za tih nekoliko koraka, �to je zna�ilo mnogo. Ona je ponovo postala deo Istoka, tj. Bliskog istoka. Bar�er je krajem 1903. zapisao: �Na Istoku ni�ta ne uspeva kao uspeh, i tamo se retko mo�e na�i neskladna bele�ka u op�tem horu Vae victis. Ali, za ovo nije potrebno duboko poznavanje orijentalnog karaktera - jer Srbija, iako najzapadnija od balkanskih dr�ava tako�e je najorijentalnija...� Ovakav stav prema Srbiji postepeno je ubla�avan nakon 1906, ali je obnovljen u punom obimu posle ubistva u Sarajevu, tokom julske krize 1914. Govore�i o britanskom stavu prema Srbiji pred Prvi svetski rat, oksfordski istori�ar Donald Kamerun Vot primetio je da je postojala �sna�na odvratnost prema srpskoj monarhiji i sistemu, odvratnost koju su delili svi osim neznatne nekolicine... Srbi su smatrani za �isto�njake� izraz koji je nosio u sebi naglaske poni�avanja i prezira.�
       Kao �to sam ve� pomenuo, tokom krize u anglo-srpskim odnosima Britanija nije imala posebnog interesa za Srbiju. Kada je Srbija postala saveznik Britanije, avgusta 1914, interes se odjednom pojavio, i slika ratni�nih i krvavih Srba preobrazila se tokom Prvog svetskog rata u sliku hrabrih saveznika, �uvara evropske kapije od prodora necivilizovanih naroda. Novi diskurs slavljenja Srbije do�iveo je vrhunac 1916. kada je Vidovdan sve�ano proslavljen u dvanaest hiljada britanskih �kola, i kada je arhiepiskop kanterberijski slu�io pomen, povodom Kosovskog boja, u katedrali Sv. Pavla u Londonu. Ovaj pozitivni imid� Srba u Britaniji nastavio se i preneo na Kraljevinu Jugoslaviju, i postojano je �uvan izme�u dva svetska rata.
       Da se Majski prevrat ne zaboravi u Engleskoj, pobrinuli su se brojnim svojim spisima Meri Idit Daram (1864-1944) i Herbert Vivijan (1865-1940), oboje negda�nji veliki prijatelji Srbije. Vivijan je �ak bio i odlikovan od strane Aleksandra Obrenovi�a. Ovo dvoje autora nastavili su da �ire tvrdnje o Srbiji kao zemlji kraljeubica, na �ta su dodali i stav da je Srbija odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Brojni prijatelji koje je Srbija stekla tokom Prvog svetskog rata neutralisali su aktivnost Daramove i Vivijana. Krvavi imid� Srba obnovljen je, me�utim, tokom devedesetih godina prethodnog stole�a. Sa njim je sledila i potpuna revalorizacija srpske istorije, i obnova odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata.
       Britanski vojni istori�ari izme�u dva svetska rata su se trudili da odaju �to ve�u zaslugu srpskoj vojsci za u�e��e u Velikom ratu. Ovakav stav prili�no se izmenio tokom devedesetih godina. D�on Kigan, poznati vojni istori�ar, i vojni urednik Dejli telegrafa, potpuno je revalorizovao srpsku vojnu istoriju. Kigan za Srbe pred Prvi svetski rat ka�e: �Srbi, �tavi�e, bili su �udaci �ak i na divljem Balkanu, a �to je jo� gore, u o�ima civilizovane Evrope. �Azijatsko� pona�anje oficira njihove vojske 1903... izazvalo je �ok svuda.� (John Keagan, The First njorld Njar, 1998. str. 58). Nekada slavljene pobede u Britaniji, pobede na Ceru i Kolubari, zaboravljene su, pa Kigan dalje ka�e da su do sredine avgusta 1914, �Srbi, prvobitan uzrok krize, bili zaboravili. Rat ne�e do�i u njihovu malu kraljevinu u narednih �etrnaest meseci.� (str. 77) �tavi�e, i srpski vojnik je dobio nove odlike �Zapravo, Srbi, premda varvari u svireposti s kojom su vodili rat, nisu uop�te bili nazadni u vojnom smislu.� (str. 166). Kao �to se vidi, imid� krvavih Srba iz ratova za jugoslovensko nasle�e tokom devedesetih sada se protegao na celu srpsku modernu istoriju.
       Ishodi�te ove slike je u doga�ajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, izme�u dva rata, postojano �uvana u Austriji i Nema�koj. Izbijanjem nedavnog gra�anskog rata ova slika je ponovno o�ivljena. Da li je nedavna negativna slika o Srbima ponovo proizvod sukoba evropskih vrednosti sa doma�om politikom, ili je proizvod nerazumevanja sveta prema Srbima, stvar je tuma�enja, mada se ve� sada �ini da je bilo i jednog i drugog.
       U stvaranju nove ratni�ke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu ta�ku. U tome i jest zna�enje i zna�aj Majskog prevrata. On je u zdanju mra�ne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove.
      
       SLOBODAN G. MARKOVIÆ
       (Autor je magistar, saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: kilezr on January 07, 2022, 11:39:47 pm

 NIN od 29.05 2003.g.

 Inače . Moje mišljenje je to.
 Kada je Engleska propuštala priliku da se meša u unutrašnje stvari po kugli zemaljskoj ?


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 08, 2022, 11:09:44 am
Краљ Александар Обреновић и др Хипократ (Владан) Ђорђевић.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 17, 2022, 05:06:26 pm
Александар и Драга у манастиру Враћевшница код Горњег Милановца 1901.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 18, 2022, 11:52:34 am
Стара црква Светог Марка у Београду где су сахрањени Александар и Драга Обреновић 1903.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 18, 2022, 01:55:33 pm
Интересантна џукела


У очи 29. маја, пред саму своју погибију, Краљ Александар и Краљица Драга дођоше из Смедерева у Београд. Краљица, која је волела природу и тишину, јер је била већ жена која је залазила у године и коју су интриге замарале, жалила је што не може и даље да остане у малом летњем дворцу поред Дунава. Простодушан смедеревски свет је њу увек дочекивао са веселим усклицима и цвећем. А тај мај је био баш пун цвећа... И поред свих својих мука, Краљица је уживала у њему и брала га је са задовољством девојчице.  
Нико није више него она осећао да се приближује страшан тренутак. Као све трагичне личности, и она је патила и страдала са своје сопствене кривице, али није веровала да је крива. И зато, кад нису могли да је утеше ни лектира, ни музика, ни снови (јер је она била страшна сањалица!) Драга је правила сплетке да у њима нађе разоноде, или је бацала карте, врачала и бавила се тумачењем снова. Њена душа не беше више способна ни да прими ни да пружи ма шта узвишено.
Из дана у дан Краљ је добијао писма у којима му је упозоравано на заверу или му се једноставно претило смрћу. Раздражљив и лукав, он је добијао експлозије гнева или наступе подмуклости. Од тих напасти највише је страдала Краљица. И знајући да ће је, под притиском јавнога мњења, Александар једнога дана напустити и одгурнути од себе, она је гледала да бар оне последње утицаје које је још могла да врши на њега, искористи у своме интересу. Као и све велике љубавнице, које су јалове и не могу имати деце, и она је имала снажно породично осећање. Њена браћа и сестре су је просто 'пумпале.' Она није имала ни пет пара свога новца. Александра она није никад волела па је лако могла да му поставља услове, али пошто је силно заволела круну, која јој је најзад и срасла за чело, она није могла ни да мисли на растанак са тим одвратним човеком, од кога је зависило цело њено достојанство.
Давно је Драга знала за заверу и мирила се с њом. У тој завери она је гледала као неки спас. Замишљала је да ће заједно са мужем бити изгнана али никад није замишљала да ће заједно са њим пасти. Горда и мудра, она је најзад више волела да са њим заједно и погине као нека Шекспирова краљица, него да преживи и то понижење да је гарда преда полицији а да је ова 'спроведе' у иностранство. Сем тога она се плашила још и нечега другог. Она је зебла да је Александар, подмукао и прек, просто не отрује. С тога је била тужна и јетка. Прорицања, снови, карте, све је то имало на њу дубок утицај. Као дивља звер, она је месецима чекала смрт са философском хладноћом, играјући као нека савршена глумица улогу једне од најлепших краљица у једној најјезовитијој драми.  Легавши те ноћи, у очи саме смрти, у своју раскошну постељу, она је, ко зна по који путу своме животу, мислила на своју страшну судбину. Овом приликом је била још више увређена него обично. Пре свега, Краљ јој беше у лађи рекао да је оматорила кад није могла да се брзо попне уз неке басамаке, онако како је он то хтео. Ова реч је пала пред једном дамом и пред једним официром. Затим у колима, док су се возили кроз Београд до Двора, Краљ јој је рекао да не поздравља толико љубазно светину јер, рекао је он, та те светина не воли и не тражи твоје осмехе. Мислећи на то све, краљица се расани, упали лустер, устаде и отпи мало воде из чаше коју јој беху оставили крај кревета, помоли се Богу и покуша по стоти пут да заспи, јер је, као и све лепотице, знала да ништа више не уништава лепоту него несаница. Али једна чудна, луда мисао, не даде јој да се смири. Она скочи, устаде, пређе боса по полумраку до Краљеве постеље и поче да га буди лудим пољупцима.
- Саша, Саша! - викала је она. Имам да ти кажем нешто! Саша!  
Као обично у последње време, он је био нељубазан. Одговарао јој је на француском, којим се природније изражавао него српским, називао је рђавим именима и хтео је да га остави на миру. Она није могла да га послуша и савијала се као црв. Причала му је опет о оном чудном младићу, о ономе потпоручнику, који јој се тајно пријавио у Смедереву пре неколико дана и открио јој сву заверу у главним потезима, признав да је и он њен члан и молећи је да спасе Краља. Али Краљ није хтео да је слуша и одговарао јој је на стари начин:
- Интересантна џукела, интересантна џукела...
Али Драга, обузета лудим страхом, сва дрхтећи, желела је да се бежи, да се спасава... Она је била просто досадна. Она изазва Краља и он јој рече:
- Бога ми ћу вас ударити! Ви заборављате да ја могу заиста и да погинем због вас и још ми досађујете том идејом. Ја лудим... оставите ме на миру!. Пакујте се, ако хоћете, и идите још сутра из Србије па се спасавајте, али ме пустите да спавам... Ах, уздахну он, нико не зна колико пати Краљ Србије, коме сви завиде. Мој последњи гардист мирније спава него ја... Ја лудим од несанице и више бих волео да још ноћас погинем него да се ово све продужи још неколико дана... Игра ми глава, да, да!... У Србији човек није сигуран ни у Двору... Убију те као пса ако не радиш право... А ја, додаде он, нисам радио право, као ни ви...
Краљица бризну у плач. Она никад не беше видела оволико одлучности код свог меканог љубавника и сва цвокоћући у грозници, она одиже нагло његов покривач, скочи у његову постељу, загњури се у њу и леже узањ. Беше јој зима. Обузе је панични страх. Краљ јој окрете леђа и ћуташе, сит ње, и згађен оваквим гестовима своје жене. Беше му дошла до грла и он је размишљао шта да јој одговори, кад се зачуше први пуцњеви и кад неко залупа на њиховој ложници. Престрављен, изван себе од беса и бојазни:
- Ко је то? викну Краљ.
- Величанство, муцаше неки познат глас иза врата... Завера... завереници...
Драга Машин изгуби свест. Краљ уста и оста на сред собе блед као восак.

----------
И неколико сати после тога прођоше у најстрашнијој кризи. Ти тренуци беху у толико ужаснији што је уз њега била и Драга, коју је он сад сваких пет минута волео и сваких пет минута мрзео. Њихови дијалози, час јетки до лудила, час слатки до лудила, беху ужас за обоје. Ипак, она беше срећнија од њега и присебнија него он. Предосећала је да се ближи оно што су јој већ двадесет година прорицали и чекала је смрт молећи се Богу. Али Луњевица до последњег часа, она га је молила за своју браћу а не за себе. Она је чак имала снаге и да теши Краља, кад је он у једноме часу заплакао. И кад му је рекла, не да му пребаци, него да му и последњи пут покаже своју оданост:
- Видиш да је требало бежати! Лепо је упозоравао онај поручник…
Краљ је одговорио расејано:
- Интересантна џукела, врло интересантна џукела...
Обоје су се просто морали смејати. То им беше последњи смех у животу, јер Краљ рече:  
- И он је сад извесно међу убицама...

----------
И заиста, тако је и било. Млади официр је имао те ноћи један од најтежих задатака, који је и извео. Сав крвав, он дође у свитање у свој стан, преобуче се и изиђе на улицу. Нигде није било живе душе. Он притеже кајиш на коме му је био још топао револвер, узе сабљу у леву руку и пође замишљено у Град. Беше страховито узбуђен. Радовао се што је најзад завера извршила свој завет али му је било криво што га Краљица није послушала. То га је чинило и по мало расејаним.
У Граду, он нађе своје другове и поздрави се са њима ћутећи. Неки, који су били 'учесници' као и он, поздравише га са поштовањем, као хероја; јер његов подвиг, рекоше, омогућио је читаву ствар.
Али око девет сати изиђоше ванредна издања новина. Мали Журнал, који је дотле уздизао Александра и Драгу до у звезде, писао је преко целог листа, крупним словима: Нерон Србије је мртав!... Народно весеље је бучало на све стране. Војска беше добила предовољство. Из целе земље стазала су новој Влади телеграфска честитања. Драгу су псовали чак и они који су је дотле љубили у обе руке... И јуначки младић отвори новине. Ту прочита описе страшне трагедије, сазнаде да су и оба брата Краљичина, оба Луњевице, убијени. Ту прочита и остало: како је убијен овај, како је убијен онај, па и опис како је убијен Министар Председник. И тада се младић намршти и свега сети. 'Да, да! Ја сам изгубљен', - шапташе он... 'Изгубљен!'... и читаше даље: 'У џепу Министра Председника нађено је једно загонетно писмо у коме му је откривена цела завера. По својој лежерности, стари реакционар је то писмо непрочитано оставио у свом спољном џепу од капута. Како је отворено и прочитано, видело се да је срећа што га није и прочитано, видело се да је срећа што га није читао, јер би завера била у последњем часу, синоћ, онемогућена. Кажу да писмо терети једног завереника' ... 'Да, да!' шапуташе потпоручник. 'Ја сам свршио!' И он пође блесаво ка једној групи официра. 'Интересантна џукела!' говорили су они претресајући исти случај. 'Интересантна џукела'... одговори им јетко он. Али нико није могао правилно да разуме ту јеткост. Нико није знао ко је тај издајник.
Тек кад из једне собе одјекну револверски пуцањ и кад се објаснише узроци његовог самоубиства, тек онда сви разумедоше онај осмех и ону јеткост. И тек тада се сви сагласише да је то морала бити једна изванредно интересантна џукела. Али један стари официр устаде против овога суда. Он рече:
- У сваком случају, то је ипак морао бити неки частан човек. До ђавола, али ја више не умем да мислим!
И он наже нову чашу коњака, коју испи на искап.          (Арсеније Михаиловић)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 20, 2022, 12:26:46 pm
Краљево венчање. Беседа Митрополита Инокентија.


[attachment=1]

Благоверни и Христољубиви Краљу!

Ти љубиш Србију свом силином племените душе Твоје и свим жаром искреног – млађаног срца Твога. Теби је Србија преча од свега другог. То Србија види и зна, с тога Те она љуби онако силно и одано, како може да љуби само онај народ, који је потпуно свестан, да је Његов Краљ у истини Благо народа Његовог.
Бог Те, Христољубиви Краљу, за то благословио те да ва век у Свом народу црпиш истинску снагу Своју! Бог преблаги нека и од сада, па до века, озарава Твоју душу оним узвишеним идеалима, којима добри ђеније Обреновића ствара, ослобађа, проширује и обнавља Богом Ти дану Краљевину, водећи је путем мира, реда и сложног рада општем напретку и добру.
Бог Те живео! Бог Ти свакад у помоћи био!
Ти савијаш сада Твоје рођено гнездо према народу Твоме, с тога Грлица из српског народа ево долеће у домаће гнездо – рођено гнездо Твоје, јер Ти, љубећи Свој народ више и јаче од свега другог, тако хоћеш. Она, као истинска кћи српског народа, љуби Те свим жаром оне свете и најискреније љубави, која је истински одјек српске народне љубави према Теби, Зеницо, Надо, Благо наше! Она Ти гугуче српске жеље, српске наде, српско уздање у Тебе, јер је она истинска – достојна кћи српског народа. Љуби и Ти Њу, Краљу, оном силином племените љубави, којом је Твоја душа испуњена према Богу даном Ти народу српском. Љуби Њу, Краљу, оним жаром искреног – млађаног срца Твога, којим љубиш све што је Српско – Теби рођено.
А Ти, Невесто – брачни Друже Господара и Краља Србије, увек буди према Њему искрен, чист и веран одјек српске народне љубави и оданости. Кад облаци брига за добро народно падну на чело Његово, Ти Му разведри душу милоштом Твојом. Кад Му срце затрепери осећањима, која хоће да прекипе, Ти, добра кћери српског народа, притеци Му свом искреношћу и чистотом Своје љубави, да Га срећа не засени и не занесе, да Га брига и туга не ломи, него да свакад ведар и чио свом снагом увек само за добро свог народа живи и ради.
Љубите се узајмно, прегоревајући и жртвујући Себе за брачног Друга свога; јер све што за свога Друга жртвујете, себи сте жртвовали, пошто, по речима Мајке наше свете Цркве, Ви обоје од сада, па до века два вь плотъ єдину – постајете једна душа и једно тело. О, колико ће Божја благослова излити се на Вас и на Србију са такве Ваше узајмне љубави! Љубав, слога и мир из Владалачког Дома задахнуће сву Србију љубављу, слогом и миром; а тиме ујемчиће Србији срећу и напредак њезин.
У часу, кад Божји Миропомазаник, с благословом свете Цркве, заснива Своју домаћу срећу, помолимо се Милосрдном Богу за Узвишеног Краљевског Кума – Најблагочастивијег Императора целе Русије Николаја II и за љубећу мајку свију Руса Царицу Александру Феодоровну нека би Преблаги Господ увек одазивао се жељама Њихова срца онако, како се и Они сада одазивају жељи срца Господара и Краља Србије Александра I. Бог Их живео! Бог Их благословио!
У овом овако значајном часу за Краљевске Супружнике и свеколики народ српски, помолимо се Милосрдном Богу, да Он Краљево срце увек одржава у Својој руци, те да жеље срца Краљевских Супружника увек буду у пуној сугласности са стварним потребама и истинским добром Краља и Отаџбине.
Бог да благословом милосрдним ва век штити Краљевски дом и народ српски, на славу Божја имена, на срећу и добро Краљевског Дома и српског народа! Амин.



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 30, 2022, 06:20:05 pm
Kраљ Александар Обреновић и краљица Драга с пратњом.


[attachment=1]
1.Краљ Александар; 2. Краљица Драга; 3. Гђица Ана Петронијевић,  дворска дама; 4. Потпуковник Михајло Наумовић, краљев ађутант; 5. Генерал Божидар Јанковић; 6. Генерал Цинцар Марковић; 7. Мајор др. Михаило Величковић; 8. Ђорђе Симић,  председник Министарског савета; 9. Др. Милош Петронијевић, краљев секретар; 10. Пуковник Михаило Кумрић, краљев  ађутант; 11. Никодем Луњевица, краљичин брат; 12. Мајор Војислав Блазнавац, ађутант и нећак краљев; 13. Потпуковник Миливој Николајевић, дворски маршал, 14. Генерал Лазар Петровић, краљев ађутант.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 11, 2022, 12:06:19 pm
Illustrirtes Wiener Extrablatt, 163/1903.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on February 11, 2022, 04:39:12 pm
Зашто би Велика Британија имала било какве везе са овим антентатом, када се зна да је након њега прекинула дипломатске односе са Србијом?
Срби су били једини народ у Европи чија династија није потицала од Немаца. Зато је, према мишљењу неких кругова у Енглеској, принц Артур, војвода од Конота и Стратерна, син краљице Викторије, требало да дође на српски престо. Енглеска (ВБ) је прекинула дипломатске односе са Краљевином Србијом, тек кад је Народна скупштина изабрала Петра Карађорђевића за краља.
Ово су теорије завере, без икакве основе. Велика Британија је прекинула дипломатске односе када су видели да завереници неће бити кажњени.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dzumba on February 11, 2022, 05:10:05 pm
Quote
Ово су теорије завере, без икакве основе. Велика Британија је прекинула дипломатске односе када су видели да завереници неће бити кажњени.

Баш тако!


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 12, 2022, 02:06:38 pm
Забелешке гђе Марије уд. ген. Цинцар-Марковића
Пред 29. мај 1903.

Публикујући ове своје брижљиво вођене прибелешке, намера ми је да се одужим успомени на мога почившег супруга, као и увек императивном захтеву живота за познањем истине. Ова моја излагања само су једна врста исповести, а историчари од позива имају последњу реч.

I.
Ивањдански атентат.

Двор је био у великој ужурбаности у току првих дана по извршеном ивањданском атентату на краља Милана. А још истог дана кад је атентат извршен, хитно буде одазван у Двор генерал Д. Цинцар-Марковић. У кратком разговору који је имао за предмет последњи догађај, а у тренуцима при којима је краљ Александар необично раздражен противу претпостављених духовних твораца овог случајно неуспелог атентата, много је сумњао на ондашње прваке радикалне странке. Најзад је почео и јаким гласом да говори:
- Ранка Тајсића и Николу Пашића требало би одмах ставити под суд и безусловно осудити на смрт.
Генерал Цинцар-Марковић покушавао је да га од таквог расположења одврати или бар ублажи његову оштрину и домашај. Наводио је при  томе многе разлоге, стварне и политичке природе. По његовом личном мишљењу, и ако је он само војник од професије, - такав један начин решавања овога случаја од стране Круне могао би бити пренагао, па према томе и са последицама свакако суровим, ако не и неправичним. Наговештавао је уз то и сву неполитичност таквог једног акта, јер су оба поменута лица вође једне од највећих и у народу већ најсолидније укорењених странака.
Тад неочекивано и готово без шума, појавио се на прагу врата од суседне одаје краљ Милан, још са завојем око руке, озбиљан, нешто побледео и замишљен. И несумњиво преко свога обичаја, чак и у случајевима много мање важним и озбиљним од тадашњег, стишан и лагано, обратио се краљу сину:
- Доиста, Саша, Мита (генерал Ц.-Марковић) има право. Ти си раздражен у овим првим тренутцима после директне опасности која је претила мом животу, па зато си и нешто пренагао у решавању, а и безобзиран на последице које би из тога у крајњим линијама могле произаћи, а биле опасне по мир у земљи и безбедност престола. Зато, и ја саветујем, да би претходно требало оставити овај догађај нормалном извиђању, без икаквог ургирања са наше стране, да ли и у коликој мери има саучесништва политичке позадине у овом обичном злочиначком атаку на мој живот, дајући у исти маг и пуну слободу суду да донесе своју одлуку, са свом строгошћу законских прописа које случај и околности буду захтевали. Јер, веруј, Цинцар-Марковић ти је мало час разложно приметио и то, да би се данас од радикалних вођа само у крајњој нужди смели правити политички мученици.
Доцније, када је Н. Пашић долазио у Двор да заблагодари краљу Александру на рехабилитацији – добио је и за посланика у Петрограду, и затекав тамо и генерала Ц.-Марковића пришао му је и најусрдније изјавио:
- Г. ђенерале, познато ми је ваше заузимање код краља, као и да ми је оно спасло главу. Зато, увек ћу вам остати благодаран.
Доцније, 1902. г. кад је генерал постао председник министарства, Н. Пашић је слично изјавио и мени, генераловој супрузи, долазећи у наш стан у Крунској улици.
После ове двоструке интервенције, краљ Александар се знатно стишао, и разговор је продужио кад живљи кад спорији, још читавих два часа, у помирљивијем тону.  (наставиће се...)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 12, 2022, 02:10:58 pm
II.
Дефинитиван одлазак краља Милана у иностранство.

Краљ Милан је по многим знацима судећи још у времену много пре ивањданског атентата, у велико морао бити у фази кидања са дотадашњим гледиштима и уверењима на унутрашњи политички живот земље, јер су још приликом абдикације код њега такве промене наступиле, па су нешто доцније, кад је већ настало касно, у неколико исчезле. (Једном приликом, а пре образовања Врховне Команде у Нишу, краљ Милан је говорио генералу Цинцар-Марковићу, да је абдицирао понајвише зато, што су га извесни пријатељи уверили, да га и војска напушта. Али, генерал га је најенергичније разуверавао, позивајући га да се баш самој војсци врати и стави јој на расположење своје ретке способности.
После овога атентата, а по сопственом његовом признању, осећао се још и физички и духовно толико депримиран, да му је што благовременији одлазак у неку страну бању ради одмора и лечења (његовог стомака) био неопходно потребан.
Овај разлог изгледао је још у толико разумљивији, што је у том времену краљ Милан и свој програм на војничком препороду Србије у великој мери развијао и већ га знатним његовим делом довршавао, а уз сарадњу свог помоћника начелника штаба Команде активне војске генерала Д. Цинцар-Марковића и других виђенијих војних личности, како у погледу реорганизације тако и у васпитно-моралном и офанзивном духу српске војске. О таквом програму и његовој успешној примени сведоче и сјајни маневарски резултати с јесени 1899. године , кад су војни представници свих већих и мањих сила маневрима присутни, дали најласкавију оцену у погледу материјалне спреме ангажованих трупних јединица и способности њихових команданата. Војска је очигледно изискивала од краља Милана тадашњег свог командујућег у доба мира, да у њеном интересу и даље остане у земљи и на од пресудног значаја војном положају, па ипак, он се решавао да напусти Србију, по свему судећи, у души својој одлучен или бар слутећи, да ће му тај одлазак бити и дефинитиван. Да је оваква претпоставка тачна, потврђује и његов последњи разговор, који је са генералом Цинцар-Марковићем, на кратко време пред свој одлазак у иностранство, водио у штабу Команде активне војске. Том приликом после уобичајеног начина предаје дужности генералу Ц.-Марковићу, који га је за ово време одсуства имао да заступа, на положају Команданта активне војске, краљ Милан обратио му се у најинтимнијем тону:
-Мито, ја ускоро одлазим на пут ван Србије, али са неком потајном слутњом, против које се узалуд борим, да се више нећу ни враћати у земљу. Но баш зато ти и остављам у аманет – како то народ каже, мога сина Александра који је, као што и сам знаш, доста несталан и ако веома и интелигентан, а при том и саме прилике у земљи нису добре.
На ово генерал му одврати:
- Величанство, зашто се таквим мислима бавите? Ваш скори повратак неопходно је потребан како војсци и земљи у опште тако и вашем сину краљу, за кога се ви толико бринете. Разуме се, да на мене можете рачунати што се тиче и сама краља, јер сам као и заклети официр дужан помагати му да достојно врши своју краљевску дужност, а још више као ваш одани пријатељ.
- Не, Мито, по други пут, поновио је краљ Милан, није искључен и такав случај, а што се тиче војске, знам да њезину судбину са најлепшим изгледима на будућност стављам у сигурне руке. Ти се сећаш, да сам кнезу Катарџији одговорио, када ми се он једном приликом у твом присуству обратио, хвалећи успешан рад у војсци: 'Voila ma repouse'. Е, па и овом приликом могу рећи нешто слично, упућујући лично теби, својој десној руци: 'Mon bras droit cest Toi.'
(Краљ Милан је, иначе, био у најискренијим пријатељским односима са генералом Д. Цинцар Марковићем, о чему сведочаху многа њихова писма овоме, као и његова слика у акварелу ¾ природне величине коју је поклонио ђенералу, са посветом написатом лично његовом руком: 'Свом првом изврсном сараднику, Начелнику Штаба Команде Активне Војске генералу Димитрију Цинцар Марковићу, у знак захвалних и пријатељских осећаја. – Командант активне војске генерал Милан'.
Исти овакав примерак слике имао је још и краљ Александар у свом радном кабинету.)
А на сам дан поласка на железничкој станици у салонском одељењу својих специјаних кола, проговорио је на само са генералом Ц.-Марковићем, још неколико речи завршавајући их опет са напоменом:
- Молим те, још једном, припази на мога Сашу; ти знаш њега и његове слабости и позната ти је исто тако и чињеница 'да је Србија земља изненађења'.
То су биле последње речи краља Милана у незваничном тону изговорене у вагону, а у брзо за овим и воз је кренуо са њиме пут Беча и Карлсбада у који је одлазио ради лечења.   (наставиће се...)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 13, 2022, 09:20:59 am
III.
Женидба краља Александра са Драгом Машин.

Неколико нових тренутака, неколико јачих потреса и читав низ судбоносних догађаја на престолу и у целој земљи. У двору велика ужурбаност, а у народу још увек необавештеност о ономе што се вртоглавом брзином спрема. Једино у званичним круговима и донекле у београдској чаршији пробија вест: Краљ Александар намерава да се жени са удовицом Драгом Машин, и с тешком муком покушава да састави владу која би се примила да изведе ову женидбу. У тој цељи, у истини, позивају се у Двор многе мање или више виђене личности, са понудом да се приме образовања таквог једног кабинета, али још увек безуспешно. Најзад краљ Александар, крајње раздражен, управо очајан овим сталним и узалудним консултовањем, позива у Двор и генерала Цинцар-Марковића, познатог пријатеља његовог оца краља Милана. Овај је дошао Краљу и одмах одлучно устао против намераване његове женидбе, наговештавајући, при том, да је она неумесна како с погледом на политичке тако и династичке разлоге па чак и приватне интересе. Најзад, после дугог и напорног објашњавања и указивања на све могуће штетности од извршења такве једне намере, дубоко у ноћ, генерал успева да га од тога одврати, и оставив га нешто сломљеног и утученог, враћа се из Двора својој кући. Сутрадан, око осам часова изјутра, изненада је зазврчао телефон у кући генерала Цинцар-Марковића, и овај, пришав му одмах, дохвати слушалицу. Сам краљ Александар био је на телефону, и без икаквог увода, раздрагано и пркосно, обраћајући му се, рече:
- Господине генерале, реците драгичка!
- Зашто, Величанство? одговорио је овај прилично изненађен.
- Знате ли шта је ново? Ја сам ипак нашао људе, који ће по мојој жељи саставити владу, и ако ви то не хтедосте учинити.
- Шта кажете, Величанство? Образовати такву владу? Е, то онда ништа не ваља. А ко се примио тога посла?
- Алекса Јовановић.  До скорог виђења!
Са овим речима Краљ је завршио разговор. Генерал Цинцар Марковић, поражен оваквим извештајима, чим је одступио од телефона, хитно потражи кола из Врховне Команде у Горњем Граду, и кад су ова нешто доцније стигла, наредио је кочијашу да у најбржем касу тера коње. Упутио се био тадашњем митрополиту Инокентију. Стигавши тамо, одмах је у највећох хитњи покушао да од њега као шефа цркве узме обећање, да ће се и он одупрети овом краљевом женидбеном кораку, у разговору овако вођеном:
- Драги и поштовани куме, (били су у сродничком односу) ја дођох до вас с молбом, да и ви као поглавар цркве, покушате дати отпора Краљу. Знате да је јутрос образовао владу која би му имала извести женидбу са удовом Драгом Машин. Мишљења сам, да би сте и ви нешто могли учинити у спречавању тог краљевог акта, јер и по самим црквеним канонима, ако би се поред родитељског неодобравања придружило и црквено одбијање, Краљева женидба са Драгом Машин дошла би у питање.
- Да, куме, то је истина и ја ћу све чинити што се буде могло, али ипак не јамчим успех. Јер, шта ћете, кад се они толико воле 'као голуб и голубица', а уз то се и руски цар прима за кума.
После овог одговора, генерал Цинцар-Марковић је напустио митрополита и одмах отишао да потражи и неке од својих другова, тада виђених војних лица, и од њих договорно да изузме реч, да ће се и они са њиме и са осталим официрима, којима је ова одлука имала одмах бити достављена, приликом краљеве прокламације војсци, успротивити женидби Краља са Драгом Машин. Уговорени начин био је, да се сви тада присутни официри уздрже од давања сваког израза одобравања потпуним ћутањем кад Краљ буде завршио свој говор.
(Осим овога, још истог дана, генерал Цинцар-Марковић на своју руку, телеграфски из Земуна, позвао је краља Милана да се хитно врати у земљу, због судбоносних догађаја. У исти мах, овај је ставио у дужност једној поверљивој и краљу Милану оданој личности (тад. пуковник Љ. Лешјанину) да краља Милана причека на одређено месту Дунавске обале, када буде стигао. Али после неколико дана, од краља Милана долази одговор: 'Кад српском народу конвенира једна неваљалица за краљицу, шта је потребна моја интервенција'. Очигледна његова грешка.)
После и овога корака, сада нешто убеђенији у успех, генерал се врати својој кући, мада ипак унеколико страхујући, да краљ Александар, осигуран својим последњим препадом у образовању жељене владе, како је по природи својој био прек и по некад непромишљен, не одлучи сада какву акцију и против њега лично. Зато дошавши своме дому, дозва себо свога оданог послужитеља Николу из Врховне команде, коме преда кључеве од свог кућног писаћег стола, са потребним налогом за своју породицу – жену и кћери, који су се тих дана налазили на одмору у бањи Мехадији, а за случај ако по краљевој наредби буде лишен слободе.
У том стању очекивања и неизвесности за све праве родољубе, догађаји у Двору почели су се нагло ређати један за другим. Пошто је обнародован указ о образовању владе Алексе Јовановића, убрзо за овим дошла је на ред краљева прокламација народу о његовој веридби са Драгом Машин.   (наставиће се...)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 13, 2022, 09:24:25 am
IV.

Најзад, једног лепог летњег дана изведено је званично верење, када је у свечаној поворци нарочито делегиране групе официра, већином часника у Двору, предан и прстен краљевој вереници. А на кратко време за овим дошла је и краљева обзнана војсци, односно официрском кору београдског гарнизона, коју је сам Краљ саопштавао присутним официрима у Војној Академији.
У говору он је своје 'драге официре' обавестио да је судбоносан час за њиховог краља, који је одлучио да свој живот споји са животом једне жене из свога народа. Краљ узима за сапутницу у свом будућем породичном животу, Драгу Машин, унуку заслужнога војводе Николе Луњевице. Уверен је да ће му овај корак омогућити сретан живот и донети мир у дому. Нада се, да ће и заклети му официри овом вешћу бити обрадовани, јер домаћи мир и срећа владаоца солидна је залога народне среће и будућности.
Краљ је свој говор завршио, па ипак у целој оној маси официра није учињен ни један покрет, мртва је тишина владала. У таквој атмосфери, пуној нечег тешког и потмулог, једва осетног треперења душа, кроз коју је кобно лебдила судбина Обреновића, још неколико немих тренутака прођоше спори као векови, и, Краљ већ поче да бледи приметно узбуђенији и нервознији. Онда, у један мах, као из какве бескрајне празнине, са дна провалије, из редова виших официра, зачу се један снажан, али и безизразан узвик:
- Живео Краљ! Живели узвишени Краљевски вереници!
Овом узвику, који је долазио од једног генерала огромног стаса, испрекидано и већином појединачно, следоваху и други узвици, распростирући се постепено и на редове нижих официра. (Овај генерал био је Михаило Срећковић, доцније и командант Активне војске, место Цинцар-Марковића).
И мање пажљивом посматраоцу морало је пасти у очи, да је запањеност обухватила све официрске редове: местимично гунђање и израз рђавог прикривања негодовања огледао се у лицима готово свију присутних. Убрзо за овим, и краљ Александар се повуче, а по његовом одласку отпочело је растурање официра са скупа. Овим последњим чином Краљева женидба са Драгом Машин, постала је свршена ствар, а тиме завршен и овај судбоносни период времена са овим значајним моментима.    (наставиће се...)

[attachment=1]



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 14, 2022, 10:23:42 am
V.
Политичка ситуација и долазак на владу генерала Цинцар-Марковића.

У току владавине од образовања па све до оставке кабинета Алексе Јовановића, стање у земљи остајало је увек исто, у знаку свадбеног предузећа. А и после оставке овога кабинета, народ је и даље био миран и никаквим видљивим начином није показивао своје унутрашње расположење, па је чак и само његово незадовољство, - уколико га је било, остајало немо. Још сам догађај Краљеве женидбе са Драгом Машин 1900. године, изгледа, да је за огромни део народа био један акт поглавито приватне природе, каква се појава најбоље може објаснити његовом индиферентношћу а можда и урођеном апатијом за политичке догађаје од увек и у највећој мери, или, бар утолико уколико ови не тангирају директно његове битне интересе: личну слободу и економско стање. Разуме се, да је ово увек схватљиво код народа код којих није у довољној мери развијен интерес за опште државне и социјалне, на изглед и најбезначајније односе, од којих ипак и врло често, близу и у многоме зависи опште стање и прогрес у друштву и држави. За оваку подобност маса тражи се веће искуство и већа утаначеност духа и развијена свест, што сама виша култура доноси. У противном, маси се све може сервирати и злоупотреба је неминовна. Онда народ је већином резоновао: Краљ хоће да се жени једном из народа изабраном женом, иако удовицом из једне обичне друштвене средине, пореклом неког српског војводе из устанка и т. д. Истина, до њега су допирале тајом и вести о ранијем не тако угледном гласу будуће краљице, с погледом на њезин приватан удовички живот. И то је народу у неколико мутило осећање поштовања које је од увек гајило према брачном односу, по инстинкту свом осећајући у њему једну подлогу особите моралне вредности за будуће развијање једне здраве, снажне и напредне породице. Али, ово резоновање је и даље остајало скривено у интимности његовог свакодневног живота, јер му неко ништа више није објашњавао, а и она сам се чувао од сличне индискреције бојећи се органа полицијских власти.
С друге стране, преко тих истих органа државне власти достављена им је и вест, да се руски Цар примио да Краљу кумује на венчању – један од владара и народа, који му је изазивао не само поверењенего и дубоко поштовање, које се граничило са религијом. А позната је била и она његова неповерљивост према странцима у опште, која се тек од последњих великих ратова за ослобођење и уједињење у данашњу државу, изменила, бар у погледу народа са којима је јео савезнички хлеб и просипао заједничку крв. После последње светске катаклизме, није ни чудо да му се и менталитет морао променити.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 14, 2022, 10:31:32 am
VI.

А што се тиче варошког становништва, нарочито београдске чаршије, чиновника и у опште интелигентнијих редова друштва, незадовољство које је још приликом Краљеве женидбе избило, одржавало се и даље, па чак се и појачало. Нарочито је осуђивана упорност краљице Драге да се и без порода одржи на престолу. Ово у толико пре, што су у велико почеле кружити вести и допирале до самог народа, да краљица Драга, за коју је до скоро уверавано да је у другом стању, измишљава своју трудноћу, из страха да је Краљ по блиско истеку уставом предвиђеног рока, у коме је, да би могла остати на престолу, морала имати порода, не напусти. Она је била, као што је тврђено, решена, да чак и дете своје сестре подметне као своје и Краљево, мада је ова претпоставка врло сумњива, узевши у обзир да је сам чувени француски гинеколог, кога је краљ Александар дозвао у Београд ради Краљице, у свом реферату навео, да могућност Краљичине заблуде није научно искључена, јер је све знаке који у овакву заблуду одводе, на себи имала. Услед ових разних неповољних вести по Краљицу, по некад произвољних, услед дотадашњег већ и иначе оправдано незадовољног гледања на њу у варошким и интелигенијим круговима, јер је стрпљење већ почело да издаје, и сам народ почео смешећи се и сумњиво да врти главом. Мада, при свему том, често и много се одазивајући скупоценим поклонима у стварима и новцу, на вест да је Краљица у другом стању! чак су и колевке слане на поклон.
Најзад, међу политичарима, а после оставке кабинета А. Јовановића, продужавала је и даље на изглед, а можда и у скупштини, код већине, извесна апатија као последица заморености, коју је изазвало дотадашње напрегнуто ненормално стање, док је код мањине политичара, истрајнијих и агилнијих, колико обавештења допуштају био став пажљивог очекивања, у коме су се према приликама и једнакости погледа на ствари прибирали…
Међутим, краљ Александар, је журио да по одласку Алексе Јовановића, поново образује владу. Између осталих, он позове и генерала Цинцар-Марковића на консултовање у Двор. Овај, на највеће Краљево наваљивање, које је ишло до формалног преклињања, понижавајућег за једног владаоца, пристане најзад да образује у неколико мешовити кабинет радикално-либерални, а највише ванстраначки, пошто је од Краља добио обећање да ће испунити све услове које му је поставио.  (наставиће се...)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 14, 2022, 10:42:09 am
VII.
Програм и рад кабинета генерала Цинцар-Марковића.

Унутарњи и спољни програм рада овог кабинета, на замашно широкој основици и са појединостима, већ својим делом и у главним линијама остао је познат само најужим ливима т.ј. појединим члановима кабинета, а остали и најважнији део, због природе самих ствари и краткоће времена задржао се у кругу његових идеја нацрта и извесним материјалним припремама, познат још једино и у целости краљу Александру.
Као што је напред поменуто, генерал Цинцар-Марковић, пре него што ће се примити састава нове владе, наишао је на велику предусретљивост: на Краљеву понуду да постави устав и обећање, унапред дано, да ће их испунити. Генерал Цинцар-Марковић одмах је и поставио своје услове. Између осталих, а као најглавнији у унутрашњој политици, били су повраћај слободоумнијег устава из 1888. г. са потребним корекцијама, најхитније доношење нових закона о чиновницима, свештеницима (са правом на пензију), закона о земљорадничким кредитима у најмодернијем духу, о штампи итд. Детаљније појединости остале су у програму, а познато је још и с његове стране намеравано укидање диспозиционог фонда на данашњој основици. Генерал Цинцар-Марковић је тражио да остајање овог фонда буде условљено редовним издавањем признаница на узети новац са тачно одређеним циљем утрошака, као и са обавезом прегледа ових рачуна у нарочито образованој секцији парламента после извесног времена и у погодним спољним приликама.
Сем овога и као најглавнији услов овог програма, било је хитно извршење намераваног Краљичиног развода брака и питање престолонаслеђа.
После дефинитивног утврђења не само нетрудноће него и саме неспособности краљице Драге да рађа, о чему су тако мишљење дали, као што је напред напоменуто, познати руски и француски професори акушери, краљ Александар је потпуно клонуо. Ову прилику генерал Цинцар-Марковић није хтео пропустити а да, најпре понова а са свом урођеном му енергијом убеђујући Краља да је учинио грешку склапајући такав брак, не отпочне од њега категорички тражити испуњење већ датог му обећања, да ће у случају, ако краљица Драга не могадне имати деца, пристати без оклевања на предложени му развод брака. И доиста, нешто време по овоме, Краљ је почео да попушта, мада у први мах знатно утучен а доцније и са изгледом убеђења о неминовности развода. Шта више, често пута, после дуготрајних ноћних седница у Двору, кад би га генерал Цинцар-Марковић опомињао да је прилично доцкан и да би због Краљице требао да се повуче у своје одаје, овај је изнервиран и потом одмахујући руком, одговарао равнодушно: 'Та манте је, ја имам својих послова', што раније никад није чинио.
И тако, пошто му се најзад учинило да је одлука за развод у души Краљевој довољно сазрела, окренуо се је и самој краљици Драги, мада са највећом обазривошћу.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 14, 2022, 10:52:36 am
VIII.

У одлучним разговорима које је са њоме водио, увек у истом смислу, доказивао јој је, да због утврђивања њезиног садашњег стања од немогућности да рађа, мора се што пре а по даном савету лекарских специјалиста, ићи на нарочито лечење у Франценбад, ако не жели, да пропуштајући овај савет доведе у безизлазан положај како Краља, свога супруга, тако, а и највише, себе саму; јер, познато јој је, да би према самом уставу, по скором истеку рока од три године, не имајући дотле порода, морала одступити с престола, јер би у противном случају самом том чињеницом њезин брак са Краљем дошао у питање, повлачећи за собом и своју неминовну неважност. Краљица Драга, по изгледу мирна и јако ражалошћена у први мах – после краћег устезања, што је пре личило на рађање извесне сумње у њој одговорила је, да у приказаном интересу династије, престола и мира у земљи, пристаје отићи на лечење у поменуту бању (с обзиром на доцније њезино неповерљиво држање, оправдано је ово мишљење).
Да би у борби коју је отпочела за одржањем свога дотадашњег положаја истрајала, није се устручавала чак ни од шпијунисања Краља и његове најближе радне околине, узев да је често пута, а за поменутих дугих ноћних седница у Краљевом кабинету за рад, са генералом Цинцар–Марковићем, овај је примећивао неко лако шушкање иза завесе, која је раздвајала ово одељење од персијског салона, из кога се опет директно одлазило у Краљичина одељења и спаваћу собу. Уистини, Краљ је, кад то сам т.ј. без скретања пажње од генералове стране, примети, устајао да се увери има ли кога иза застора.
Успевши тако да краља Александра приволи разводу, генерал Цинцар-Марковић, приступа и другој етапи, односно самом извођењу развода Краљевог брака. За овај посао био је предвиђен овакав начин. Од краљице Драге је добивен пристанак за одлазак на лечење од неродства. (Дефинитивно се одлучила за одлазак у Франценбад после убеђивања од стране новог дворског лекара и познатог акушера др. Н. Хаџи Николића, рођака генерала Цинцар-Марковића, да се лечењем у тој бањи може оспособити за рађање). Она је имала 5. јуна 1903. године, у пратњи генерала Цинцар Марковића, отпутовати у Франценбад. (Непосредно пред 29. мај 1903. г. генерал Цинцар-Марковић, набавио је комплетно цивилно одело, у коме је требало да отпрати краљицу Драгу до Новог Сада. У овом оделу је по погибији и сахрањен.) Одмах, још истог дана по њезином одласку, требала је бити објављена унапред припремљена прокламација, по чијем текст краљици Драги је, из већ познатих разлога, бивао забрањиван повратак у земљу; садржавајући у себи, истим махом и све мере нужне за најхитнији развод, као и за спречавање каквих било потреса, услед којих би овај акт могао штетно утицати на нормалан ток државног живота. Уз то, одређивана је Драги Машин доживотна помоћ у новцу под условом да се никад не врати у Србију; најзад, у њему је наређиван и сазив Велике Народне Скупштине, која би свако извршење Краљевог развода имала да потврди.
Међутим, а у случају да краљ Александар у последњем тренутку ипак одустане од већ датог обећања за Краљичино удаљење из земље и развод брака, би предвиђана и једна изванредна мера, према којој би Краљ привремено, а у току самог извршења Краљичиног прогонства и осталих аката, био стављен под нарочитом, оружаном присмотром; па, ако би се и даље противио, онда да му и сама оставка на престо буде изнуђена, а сазваном Великом Народном Скупштином о његовој судбини дефинитивно одлучи. Али, дошло до ове крајње мере против самог Краља или не, ипак је Велика Народна Скупштина поред многих других послова имала да расправи још и једно врло важно династичко питање: дефинитивно измирење у том времену постојећих династија Обреновића и Карађорђевића. Да би се ово омогућило, пред парламент је имала бити изнета и кандидатура будућег престолонаследника, за положај на листи кандидата, налазила су се имена: енглеског војводе од Конаута, руског великог кнеза Константина, данског принца Леополда и сина поч. краља Петра Карађорђевића. Ефективно, имала је бити подупрта кандидација сина краља Петра Карађорђевића, на који начин је и смишљано измирење обеју династија, а остала имена кандидата, послужила би само томе да не дозволе управо искључе могућност сваког тумачења какве специјалне наклоности овом или оном кандидату.   (наставиће се...)

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 15, 2022, 12:47:12 pm
IX.
Спољни програм генерала Цинцар-Марковића

Сарађујући још из много ранијих година и то врло интензивно на одржању не само националне свести него и будећи све више веру о скоро ослобођење, па чак и пружајући средства за борбенији став у даном моменту код живља у Старој Србији и Маћедонији, а преко канала као што су друштва патриотског обележја: 'Српска Браћа', 'Кнегиња Љубица' и друга (Знатних података о овоме раду било је код ових друштава, а нарочио код њихових агилних чланова: Јована Хаџи-Васиљевића и гђе Вуловић, које су се личности чешће сусретале са представницима наших неослобођених крајева, а са неким арнаутским делегатима Исе Бољетинца у кући мог мужа. Неке њихове слике још се ту повлаче.), доласком својим и на врх Државне Управе, генерал и председник Министарског Савета Цинцар-Марковић је још интензивније и са већим материјалним и моралним средствима наставио свој рад. А ово у толико пре, што је убрзо имао превести у дело намеравани рат противу Турске. (По стално добиваним извештајима у Турској је било хаотично стање, јер су слободноумнији елементи већ почели показивати извесно дејство док је код Управних класа а нарочито у војсци било крајње расуло).
У том правцу акције, нагло су почели проширивати већ засновани канали за предстојећу сарадњу тамошњег елемента, док је покушано и закључење споразума са Арнаутима – односно њихових група око Исе Бољетинца за неутралност у случају нашег војничког продирања у Стару Србију. Шта више, нагло обавештавајући своје поверенике у тим крајевима о нашој скорој војној акцији, сваком могућом приликом дотуривано је оружје за наше саплеменике.
Најзад, после краћих дипломатских преговора у које је знатно био упућен поч. Милован Миловановић, постигнут буде и споразум са Бугарском за заједничку акцију противу Турске, одржаван у стриктној тајности. Према њему су ратним операцијама обеју споразумних држава имали да претходе велики маневри у јесен 1903. године, на југо-источној нашој односно југо-западној бугарској граници према Турској, како би изненадним препадом, у току једне ноћи и без претходне објаве рата форсираним упадом у аспириране крајеве, Турска била стављена пред свршен чин, односно наше ослобођење подјармљених словенских крајева, а пре могућности ма какве стране интервенције и озбиљнијег отпора од изненађене турске војне управе.
Односно поделе сфера интереса у тој акцији, између бугарске и наше владе, постојала је детаљно утврђена линија у случају откидања од турске империје само Старе Србије и тракијског дела према Бугарској. Према њој су Скопље и Призрен припадали Србији, а ако се продужењем операција успех обеју војсака и даље проширио, споразум о накнадној подели изводио би се путем правичних компензација, о чему би дефинитиван суд доносио руски цар. На примедбу наших фактора да је овакав начин компромиса одвише деликатан и стога тежак и незгодан у практичном извођењу, са бугарске стране најкатегоричније је било одговорено, да на друго решење не могу пристати. Саме пак наше војне операције имале су бити вођене према нарочито израђеном плану од нашег генералштаба, још за боравка краља Милана у Србији припремљеном. Према њему је решевајућа битка у евентуалном рату са Турском, за овлађивање вардарском долином, имала бити вођена на предкумановском терену, што је развој ратних операција у 1912. години и потврдио.
Најзад, с обзиром на познату оскудицу у муницији уопште, као и нарочита потреба у већем броју брзометних топова, влада генерала Цинцар-Марковића, држала је у каси Председништва Министарства суму од 7.000.000 динара, будући одређена за исплату у том времену хитно наручиваног топовског и другог ратног материјала у Круповој фабрици. Ови већ учињени закључци о набавкама у поменутој фабрици, спречени су од извршења, изненадним догађајем од 29. маја 1903. године.
Прегледом архиве у Главном Генералштабу нађен је записник са седнице виших војних команданата под председништвом краља Милана, тадашњег команданта Активне Војске. Приликом дискусије о могућем месту за решавање главне битке у рату са Турском, црвеном писаљком подвучено је мишљење генерала Цинцар-Марковића, према коме је ова имала бити вођена на предкумановским положајима. За исти овај рат а према казивању још и генерала Ж. Мишића и Вукомана Арачића, и мобилизациони план био је израђен.
Другом једном приликом, из првих година по Мајском преврату, онда када је доцнији војвода Мишић био пуковник у пензији и ако ранији дуго-годишњи његов помоћник у Главном Генералштабу, изненада једног дана аутомобилом буде посећен од војводе Путника. Војвода Путник нешто брижан упитао је Мишића: 'Је ли, знаш ли ти где је план јадранске железнице, за који сигурно знаш да је израдио г. Цинцар-Марковић?' У први мах околишећи, затим као и увек смешећи се, одговорио је војвода Мишић: 'Па ја мислим у архиви Главног Генералштаба – нарочито личној поч. ген. Ц. Марковића'. По овом одговору, Путник је још рекао да ће боље потражити, додајући: 'само волео бих да га имам уза се и кога који је са њиме сарађивао, јер му радове увек добро не разумем.'


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 15, 2022, 12:50:37 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 15, 2022, 01:03:22 pm
X.
Мартовски избори

Учинив главне припреме према свом раније утврђеном 31. програму, а пошто је имала и уставну дужност да према краљевом указу о распуштању Народне Скупштине, изврши изборе народних представника за нов парламенат, влада генерала Цинцар-Марковића, приступи и извођењу самих ових избора. 29. маја 1903. Кад је брат генералов отишао у Председништво Министарства пред њиме је отвоена каса, у којој није било ништа друго сем неколико туцета хартије и писаљки, будући да је све друго већ раније било склоњено на одређено место. Доцније, преко породице неког Степановића столара враћене су неке хартије и то чисто приватне природе генералове, мени његовој супрузи. А у стану генераловом нађено је само 1.800 дин. и једна прибелешка о његовој меници од 3.000 дин. недавно есконтованој. Према томе, архива са документима о раду генераловом из времена његовог председниковања, постоји благовремено сачувана од надлежних после преврата, само је треба потражити.
Између осталих мера, генерал Цинцар-Марковић, као председник нове владе, изричито скрене пажњу министру унутрашњих дела у своме кабинету Вељи Тодоровићу, на дужност која му је и иначе била, да се предстојећи избори морају потпуно слободно извршити, без и најмањег притиска полицијских власти. Добивши од њега захтевани одговор чак и у присуству пок. краља Александра, убрзо затим приступио је вршењу избора.
Резултат њихов био је изненађујући (види књигу Ж. Живановића), јер и од изашлих гласача на биралиште, огромна већина дала је своју куглицу за тадашњу владу. Неоспорно, за бољег познаваоца ондашње психе маса, као и личности самог генерала Цинцар-Марковића, ово је било довољно објашњиво. Јер, оваквом изборном резултату требало је тражити разлог, на првом месту, у оном веома добром расположењу варошког становништва као и великог дела шумадијских и дринских сељака прама самој личности тадашњег председника. Варошко становништво а специјално београдска чаршија, гајила је врло добро расположење према генералу, познавајући га још из раније као војног команданта несумњиво ретке способности и беспрекорног карактера и чврсте руке, према којим особинама могло је од њега очекивати бар паметан и сасвим исправан рад. У народу, као што је већ напоменуто, а нарочито у Шумадији, сеоски свет га је задржао у најлепшој успомени из времена бугарског рата год. 1885., када се он као командант XI пука, одлучно успротивио захтеву краља Милана, да се услед општих неуспеха код трупа на Сливници и доцнијег паничног повлачења код неких јединица, и у његовом пуку потраже т. з. 'прсташи' и изврши стрељање сваког десетог.
- Величанство, одговорио је тадашњи мајор Цинцар-Марковић, изашав на чело свог пука, ако такав захтев не изволите повући, онда стрељајте прво мене, јер одговорност за рад пука а исто тако и за његово људство, лежи на његовом команданту. Ја тврдим, да су моји војници увек савесно вршили своју дужност.
У ствари, овај је пук 7. и. 8. новембра одиграо једну сјајну епизоду, поражавајући знатан део бугарске војске, а грешком Врховне команде није дозвољено и гоњење разбијених њихових делова ради потпунијег искоришћавања задобијене победе на центру целокупне војске. Доцније, Бугари су се прибрали и да пристигнутим појачањима из Источне Румелије, прешли надмоћни у контра напад и тако не само спасли Софију која је већ увелико била евакуисана, него и успели да разбију наше трупе.
Док у Подрињу, генералова породица беше позната из старина (у доба народних устанака његов деда зв. Цинцар Марко Костић, беше кнез шабачке нахије и околине и на Баурићском шанцу је и командовао) а после многих бојева завршио свој живот са седамнаест рана. А отац генералов, Коста, цео свој вег провео је у служби у том крају, и у Шапцу је као дугогодишњи окружни начелник и умро (види 'Поменик' Милићевићев; деловод. Протокол Вожда Карађорђа; Мемоаре Проте Матије Ненадовића и друге забелешке).


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 15, 2022, 01:11:39 pm
XI.
Мартовске демонстрације

Из једног обичног повода, неумешношћу полиције у извесној мери, а много више услед бујност тадашње омладине, 23. марта 1903. године, проливена је крв на београдској калдрми – и као што се обично дешава у таквим приликама, највише невина.
Док је омладина претећи и крајње раздражена што јој се спречава приступ двору где је хтела да манифестује своје негодовање, - универзитетски грађани су пошли удружени са трговачком омладином. Први због тадашњих политичких прилика: октроисања устава, и неколико случајева самовласног мешања полицијских органа, при изборима, што се од увек дешавало а и данас то бива; други, због увођења обавезног прибављања калфенских легитимација са сликом. Они су доспели до Калимегдана, и скоро прве револверске хитце из своје средине упутили на присутне жандарме. На дворском телефону свакои час прилазећи му, председник министарства генерал Цинцар-Марковић, примао је службене извештаје и слао нужна упутства управнику вароши. Све до тренутка пуцања из гомиле, наређивао је да се час шмркови час физичка принуда без употребе оружја ставља у дејство. И једног тренутка, док је он давао ова упутства, краљица Драга приђе телефону и разјарено добаци управнику:
- Пуцајте у месо!
На то, генерал Цинцар-Марковић, ражљућен приђе нагло и готово отргнувши из краљичиних руку слушалицу, оштро је опомену:
- Величанство, овде није ваше место, а најмање можете мимо одговорног министра, давати ма какве налоге подручним ми органима.
А одмах за овим, понова је затражио обавештења од управника вароши, у бризи за даљим развојем догађаја; и када му овај објасни, да је тог часа извештен, да је неко из гомиле опалио први хитац из револвера на жандарме, генерал се трже, и набравши веђе, узбуђено и наглашавајући сваку реч, одговорио му: 'Рђаво је… онда, нека нападнути жандарми, али само у најнужнијој самоодбрани, употребљавају своје оружје. Јесте ли разумели, г. управниче, никаквих излишних жртава не сме бити!'
- Разумем, г. генерале, али жандарми, у опасности по свој живот, већ су местимично и сами почели служити се оружјем.
На овакав начин, са достојним жаљења жртвама, демонстрације су се наставиле, да се после краћег времена за овом заврше, са рашчишћавањем улица од гомила које су се бесомучном брзином растурале на све стране; а између данашње радње Цупаре и раније Пантелићеве посластичарнице, остао је до увече још један редак кордон жандарма, са пушкама к нози. Они су били одређени да спречавају да се каква ново образована гомила неби преко Теразија кренула у правцу Двора.
По извршеним изборима, са повољним резултатом за тадашњу владу, а пре но што је ова у опште имала могућности да ма што од свога постојећег програма бар покуша спровести у живот, у року од два непуна месеца, доста непојмљиво, одиграла су се два крвава догађаја у знаку протеста против генералове владавине, од којих је последњи – од 29. маја 1903. – поред толикоих непотребних жртава однео и његову невину главу. Да ли је ово фаталност, или на извесним местима недовољно познавање програма и личности генерала Цинцар-Марковића, то ћемо мало доцније у овом излагању видети.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 15, 2022, 01:26:26 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 16, 2022, 10:28:15 am
XII.
Негодовање Русије и неуспели покушај Ламсдорфа, приликом доласка у Ниш фебруара 1903.

Изненадни долазак графа Ламсдорфа, руског министра спољних послова, који се на повратку са свога пута у Софију задржао у Нишу фебруара 1903. године, није био довољно запажен. А садржина преговора, односно, разлог који га је тада на овај пут водио, остао је и данас, за највећи део политичара нешто мало познат, а за све остале потпуна тајна. Тадашњи разговор вођен је одиста искључиво у присуству Краља и генерала Цинцар-Марковића.
Само из неких генералових наговештаја мени, његовој супрузи, а највише из познавања општих односа и прилика под којима је генерал Цинцар-Марковић онда припремао свој програм, и знатним га делом оставио у извесним значајним припремама, могу да реконструишем тадашњу дискусију између генерала и графа Ламсфорда.
Оријентација руске спољне политике за последњих 20 година највише је била управљена далеком истоку, налазећи тамо тежиште својих битних интереса. Ово јој је у толико лакше било чинити што је оправдано сматрала да је закључењем трајног споразума у европском концепту сила нашла осигурано залеђе на њеним западним границама, у исти мах, кад је веровала, да се тим истим споразумом обезбеђује и на случај решавања дарданелског и са њим у вези и балканског питања које се бар, у својој целокупности, без њезиног пристанка неће моћи изводити. Мада је ипак нешто страховала од евентуалне заједничке и истовремене акције бугарско-српске у овом правцу и из сопствене иницијативе.
А да се у тој својој тенденцији ка Далеком Истоку још више изрази, од неког времена утицао је на њу и нагли напредак самог Јапана, а нарочито у војничком погледу, као и све јаче испољавање његове тежње да се, тражећи природног пута своме набујалом унутрашњем животу, прошири на рачун западних, себи суседних територија, које је Русија онда у целости држала под својом влашћу, подразумевајући ту и Порт Артур са Сахалином, као природним кључем за одбрану свих тих претендованих просторија, мада недовољно запажено од страних тадашњих званичних руских државника, и само дволично држање Немачке, којој је још онда, изгледа, била доста несносна огромна сухоземна војна снага Русије, не само у Европи него и на Азијском Истоку, где је и она држала у своме поседу кинеску провинцију Кјао-Чао. И да би се на неки начин, а посредно, ослободила ове море, која је у многоме претила да помете њене тамошње велике планове експанзије, тајно је подбадала Јапан на што агресивније држање према Русији. (У Немачким војним школама огроман број јапанских официра дужи низ година, школован је, и увек им указиван најгостољубивији пријем. А на неколико година доцније, 1905. г. избио је рат Русије са Јапаном).
Зато, а у безусловној вези са излагањем горе наведених чињеница које представљају спољно-политичке прилике и смерове Русије, схватљиво је, што је ова последња на случај предвиђеног рата са Јапаном, хтела да има одрешене руке на самом Балкану, одакле је увек могла очекивати непосредни повод европском сукобу, јер су на њему битни интереси извесних великих сила као што је већ напоменуто, стално били ангажовани, а уз то чак и до самог Босфора и Цариграда допирали. А, према, томе, а у толико појмљивије, није јој ни мало могло бити пријатно, када је сазнала за намеравану блиску акцију балканских држава против Турске. Разуме се, било да ове државе Турску победе, било да као побеђене без могућности њене интервенције остану. И зато, да би такав један план балканских Словена у том незгодном времену по своје блиске намере спречила, испослала је свога министра спољних послова графа Лансдорфа на Балкан, са задатком, да најпре Бугарску а затим и Србију на сваки начин успе одвратити од већ приуготовљеног рата.
И доиста, кад је граф Лансдорф фебруара 1903. на повратку из Софије приспео у Ниш, у коме се тада налазио краљ Александар, на хитан краљев позив генерал Цинцар-Марковић, одмах је кренуо на пут и стигао на место у очекиван час.
Дошавши у Ниш, генерал Цинцар-Марковић одмах је отишао на састанак са графом Ламсдорфом, и дискусије су отпочеле. У врло бурном вишечасовном разговору који је вођен између представника обеју братских земаља, а једино у присуству краља Александра, руски министар спољних послова одмах је покушао да објасни генералу, нерасположење које је избило у руским владајућим круговима на вест, да Србија и Бугарска намеравају ускоро повести рат против Турске. Износио је као разлог томе нерасположењу уверење руске владе, да је Турска довољно јака да их без руске војне помоћи увек може тући. Међутим, сама Русија, наводио је даље, налази да општи моменат није згодан, како с обзиром на још довољно не изведену опредељеност великих сила у међународним односима, тако и због извесних планова на азијској страни, мада, разумљиво, не обележавајући их јасно, али са очигледном тенденцијом да и у таквом облику наговештени разлози буду убедљиви. У овом разговору генерал Цинцар-Марковић је са своје стране износио побуде, његово схватање тадашње међународне ситуације, нарочито на Балкану, наглашујући и историјски редак моменат постизавања потпуног споразума међу балканским Словенима; па онда, већ у велико насталу апатију у зачмалој Турској, као и њезину немоћ да чак и учестале побуне арнаутског живља угуши; затим, напоменуо да је готов, умешно и од дугог времена припремани мобилизациони и оперативни ратни план, са хитним скорим доласком већ нарученог ратног материјала за рат против Турске, који би се изненадно без претходне објаве требао извести на јесен исте године, под видом великих јесењих маневара свих дивизија, (уз дочек побуњених и добро наоружаних наших саплеменика из неослобођених крајева као и једног дела Арнаута око Исе Бољетинца, који је и 1912. године одржао дато своје обећање, бар у толико што се са једним делом својих одржао у неутралности) док би у унутрашњости Србије била вршена општа мобилизација наших обвезника и хитно слана на граничну линију по препаду. И кад је генерал Цинцар-Марковић отпочео разлагати мере које су преко чешког народног представника Крамаржа и његове групе и Клофача, заступника чешке Народне Скупштине у Царевинском Већу у Бечу предузете с тим да овај, непосредно пред отпочињање ратних операција наше војске у јесен 1903. покрене питање о тешком положају Словена под Аустријом, а нарочито Чеха, те скрећући тиме пажњу европског јавног мнења на те чињенице, омета и сваку евентуалну агресивну акцију Аустро-Угарске противу већ свршеног дела ослобођења словенских покрајина испод турског господарства, тада Ламсдорф је на мах почео бивати нестрпљивији, и на крају дискусије очито незадовољан. Затим, размишљајући, неко време, после чега је постао сталоженији, обећао је да ће ипак о резултату овог преговора реферисати на надлежном месту, додајући, да ће поред све интересантности изношених разлога и њихове убедљивости, што заслужује озбиљну пажњу, имати тешкоће за пријем у Русији, која је у тешком положају због својих тадашњих пројеката. После овога, поздрављајући се, и још једном обећавши му сву могућу потпору, граф Ламсдорф још истога дана увече, продужио је свој пут натраг у Русију.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 16, 2022, 10:41:43 am
XIII.
Роварења у Русији и убрзо обарање постојећег режима са свргнућем династије Обреновића

У времену проласка руског министра спољних послова графа Ламсдорфа кроз Ниш фебруара 1903. године, разне неповољне вести које компромитују све више и више династију, краља Александра и краљицу Драгу, а већином неосноване на стварном стању, кружиле су по целој земљи, понајвише у Београду. Уз то, све су ове вести као по неком фактуму и истините и измишљене без икаквог проверавања и даље могле остајати у свој целости, благодарећи слабој обавештености о самом програму владе, који због краткоће времена а изузетно озбиљности његове, није се ни могао ни смео објављивати пре него што наступе предвиђени моменти. Сем тога, те вести, убациване су у незадовољне официрске редове противу оправдано омрзнуте краљице Драге.
Политички кругови, међутим, преморени нередовним догађајима и честим променама влада и из ванпартијских редова већином узиманим личностима, осећајући врење у официрском кору, повлачили су се у ставу очекивања нечег неизвесног – (ово нарочито важи за период мартовских избора) када су, чак и два активна министра из генераловог кабинета, поднели своје оставке. Један од њих г. Лозанић, после повољно по владу извршених избора, понова је дошао генералу Цинцар-Марковићу, и честитајући му на познатом резултату, понудио му свој повратак у владу.
Али, по извршеним мартовским изборима, одједном као да је у атмосфери нешто лакнуло, хоризонт се почео постепено разведравати, политички живот будити у целој земљи, групишући се око једног одређеног тела – свога представништва. Тих дана групе виђенијих сељака и врло често пратиле су мог мужа од Министарства Спољних Послова до наше куће. И тако, добивши најзад постоље, влада генерала Цинцар-Марковића хитно је стала сређивати своје нацртр за рад и пребирати за то одређени материјал, са којим је убрзо имала изаћи пред народ.
Међутим, руска влада, примајући у том времену непрекидне вести од свог представника на српском двору Чарикова: о свим моментима и околностима под којима је тадашњи политички живот у Београду кретао, а нарочит о смеровима и актима београдске владе и општем расположењу духова у земљи, и претпостављајући да такви извештаји треба да верно маркирају све оно што би морало да је достојно пажње, изненада прима извештај о исходу мартовских избора. Према писању петроградске званичне штампе и према круговима блиским руској влади, ова вест је неповољно примљена – привидно и због Чариковљевог извештаја о местимичним притисцима на бираче, а у ствари понајвише због тога што им је јасно постало, да ће руска интервенција код Србије као и код Бугарске што је било, у смислу спречавања војне акције на Балкану, дефинитивно промашити. (Генерал Цинцар-Марковић, редовно је примао извештаје о великом незадовољству руских владајућих кругова против њега и његове политике, што је и у званичној петроградској штампи изражавано. Док су од славенофилских кругова у исти мах тражена обавештења о његовој личности и политици коју заступа). А разуме се, на тај начин довести у питање и њену политику на Даљем Истоку и припремани рат на тој страни.
У последњем тренутку, стиже у Петроград и други извештај руског посланика Черикова, у коме овај најхитније предлаже својој влади да би постојећи покрет официра незадовољника у Србији, требало искористити у сврху тадашње руске политике. Предлагани начин био је, да се официрима да пристанак и обећање моралне потпоре око промене режима и свгнућа динстаије Обреновића.
И на таквом преокрету, не налазећи каквог другог изласка из мучне ситуације, руска влада решава се на крајње средство: давање свога пристанка на предложено решење. (У зиму 1902/03 год. налазио се у Петрограду пенз. пуковник Александар Машин, бивши ађутент краља Александра, доцније један од истакнутих вођа официра завереника. Породица Цинцар-Марковића, има писмо тога официра, којим је он молио генерала Цинцар-Марковића, да му овај издејствује код Краља реактивирање и и генералски чин, а он ће, вели, 'опет постати онај краљев Машко.' Генерал Цинцар-Марковић одговорио му је, да је Краљу испоручио његова уверавања о оданости, што се тиче његове молбе, нека он прво дође у Београд и реактивира се, па ће после доћи на решавање у његово унапређење у генералски чин).
И тако је званична Русија оног времена, давањем свога пристанка за извршење мајског преврата, мада не и на познати начин, и услед рђаве процене ондашње Србијине и своје ситуацие – ово највише благодарећи Чариковљевом раду, који је због тога ускоро по преврату премештен из Београда и нешто за тим пензионисан, - успела, да се обезбеди у извођењу својих ако и погрешних планова на Далеком Истоку. Ово потврђује и жалостан резултат преухитреног, недовољно припремљеног рата са Јапаном 1905. год. С друге стране, Србија је, уредивши своје унутрашње прилике једним наглем преокретом, са појединачним потпуно излишним, од неоцењиве вредности, и невиним жртвама, и не знајући, не само спречила доношење многих лепих и корисних закона и извођење других врло важних послова по земљу и народ, него је одложила и остварење националних задатака споља, - у новом периоду времена приступивши раду на завођењу нужних политичких и административних рефорама, - да тек доцније, предузме и доврши посао на припреми и коначном решењу националног ослобођења и уједињења, под знатно тежим околностима. (Турска добија устав и нагло почиње да сређује своје унутрашње прилике са поправком у свима гранама администрације а нарочито преуређењем војне силе. Заводи општу војну обавезу; подстакнута је на овај преображај отвореном: комитском акцијом на место раније припремане изненадне побуне нашег елемента кад рат отпочне и опште непријатељским ставом балканских Словена. Док Аустро-Угарска, рачунајући на истрошеност Русије у недавном рату да јапаном, врши изненадно атак анексијом Босне и Херцеговине). - Политика, 6642–6650/1926.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 17, 2022, 08:56:24 am
Поводом бележака гђе Цинцар-Марковић

Као што год су историји добродошли сви подаци, који помажу расветљењу владе Краља Александра Обреновића, исто тако, при свакој њиховој појави потребно је одмах да се исправљају сви нетачно представљени догађаји у њима, док су још живи савременици.
У броју 6643 'Политике', од т. м., гђа Марија Цинцар-Марковић, у својим 'Забелешкама' пише:
'…Пошто је обнародован указ о образовању нове владе Алексе Јовановића, убрзо за овим дошла је на ред Краљева прокламација народу, о његовој веридби са Драгом Машин…?
Ово излагање гђе Цинцар-Марковић, нетачно је. Своју веридбу, краљ Александар био је објавио прокламацијом, датираном 8. јула, под кабонетом Владана Ђорђевића, и излепљеном по зидовима београдских домова. Алекса Јовановић, који у томе није имао никаква учешћа, образовао је свој кабинет тек 14. јула, дакле четири дана после издане прокламације.
И док гђа Цинцар-Марковић не може довољно да наприча, како је њен муж, генерал Цинцар-Марковић, доцнији председник министарског савета под краљем Александром и краљицом Драгом, одвраћао Краља од те кобне женидбе – треба да зна, да се породица Алексе Јовановића поноси што је Јовановић, који је као и муж госпођин, све чинио да одврати Краља од рискантног корака, па кад није успео, учинио је тада још нешто више од генерала Цинцар-Марковића. Личним самопрегоревањем, Јовановић је тада притекао у помоћ својој отаџбини, од свију напуштеној; и под најтежим политичким приликама примио се да образује Краљевску владу, да би државу, која је била запала у вртлог, извео на чистину.
Како гђа Цинцар-Марковић већ није читала јако документоване мемоаре Јовановићеве, у његовој књизи 'Министарство Алексе С. Јовановића' базирано на Јовановићевим ранијим мемоарима о женидби краља Александра, штампаним за живота Краља и Краљице у 'Малом Журналу' 1902. године – онда нека чује шта вели о тој женидби, њен девер, рођени брат њеног мужа Марко Цинцар-Јанковић командант Целокупне Жандармерије под кабинетом Владана Ђорђевића, а доцније гањан од краља Александра, као јако експонирани противник његовог брака. Одмах по убиству краља Александра, у 'Вечерњим Новостима' бр. 195. oд 1903. године Марко Цинцар-Јанковић пише овако, од речи до речи:
'… Што је Драга постала Краљица, има да захвали свима онима, који је чешће по својим домовима и виноградима частише, гозбе у њену част приређиваше, под руку је водише, па чак јој и проводаџисаше, чему сам ја ваздан противан био…' И ту Марко Цинцар-Јанковић, као главне кривце помиње Владана Ђорђевића и остале који су тако радили.
Или, нека госпођа Цинцар-Марковић прочита у 'Вечерњим Новостима' од 10. јула 1903 . године, по историју важан чланак, под насловом 'Најцрњем Гаврану', из пера познатог књижевника и журналисте Николе Јовановића-Американца. У томе чланку, посвећеном по убиству краља Александра, Владану Ђорђевићу, писац без сваке резерве напада Ђорђевића, износи факта и назива га, правим и јединим проводаџијом Драги Машин за краља Александра. Та Јовановићева фотографија Владана Ђорђевића, даје многе детаље, који су претходили веридби краљ Александра.
И најзад могла би гђа Цинцар-Марковић, да прочита 'Политичку Историју Србије' од Живана Живановића, и ако не у свему веродостојну и објективну, али у којој писац, на једном месту овако правилно резонује:
'… Ова анализа свију околности, води јасном закључку, да од женидбе краља Александра, не би било ништа, да је краљ Милан ма и у последњем часу дошао у Београд…  Али краљ Милан не дође; и тим је била решена судбина краља Александра, као и обратно, судбина краља Милана и целе династије Обрениовића…'
Што се тиче моралисања гђе Цинцар-Марковић о краљици Драги у броју 6644 'Политике', двадесет и три године после Краљичине смрти, пошто се гђа добро уверила, да је заиста мртва – остављам живим савременицима да донесу лични суд о овоме гесту гђе Цинцар-Марковић, жене председника министарског савета, чија се породица кретала на двору краљице Драге као међу својом фамилијом.
Породица Алексе Јовановића, о моралу краљице Драге, не може да каже, ни црно ни бело. Тврдити за њу да је као удовица била оваква или онаква може само онај, који се дружио у то време с њом, и био интиман, а Јовановићи је нису ни познавали, док није постала Краљица. Па и тада, по својој урођеној скромности, са њом су долазили у додир само кад су морали, те никад нису уживали њено нарочито благовољење, за то је било других, којима ни данас није рђаво. А за Алексу Јовановића, кад је сишао са владе, причала је Краљица дворанима: 'Направио се, као да је он господар у овој кући; па оно хоће, оно неће.'
Да завршимо. Гђа Цинцар-Марковић се одушевљава што је њен муж генерал Цинцар-Марковић био пријатељ краља Александра. Али, зар се тако чува пријатељ, кад он, као председник министарског савета и војник, допушта да се истраге против сумњивих официра воде неозбиљно, те бивају изигране, на штету Краљевог живота. Зар се тако чува Краљ, кад он као председник министарског савета, са министром војним Милованом Павловићем одвраћа Краља да поклања вере извештајима београдске полиције, која је официрску заверу у велико била осетила, јер су о њој већ и врапци по крововима цвркутали, и у коју једино није хтео да верује генерал Цинцар-Марковић, зато што је и он био официр.
Можда би се стари судија, Алекса Јовановић, и у овој прилици показао већи пријатељ краљу Александру од генерала Цинцар-Марковића, схватајући политичку ситуацију много озбиљније од њега.

Милорад А. Јовановић,
правни референт Мин. Вера у пензији.   


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 17, 2022, 08:58:20 am
Одговор гђе М. Цинцар-Марковић

У одговору на примедбе учињене од стране сина поч. Алексе Јовановића, у вези са мојим излагањем о моментима око женидбе краља Александра, имам само ово да наведем:
Излажући само суштину догађаја уопште, а из времена када је мој муж г. Цинцар-Марковић био на челу државне управе, без било каквих тенденција, тако је г. М. Јовановић изгледа ипак схватио, - и то је његова лична ствар – није могла бити искључена и нека омашка у погледу датума, цифара итд. Стога, нека ме г. Јовановић извини за нешто нетачно забележени датум доласка на владу његовог оца пок. А. Јовановића.
Што се тиче осталих његових рефлексија, мора и сам признати да су потпуно неумесне. Износећи своје забелешке, ја нигде не подвукох безусловно пријатељство мога мужа Цинцар-Марковића – као што то он чини, према краљу Александру, за кога је он ипак имао наклоност као сину пок. Краља Милана. Он је био његов дугогодишњи сарадник на војним пословима и велики пријатељ. Зато је и свој живот изгубио желећи да, спасавајући државу, војску итд.. спасе несумњиво и његовог сина пок. Краља Александра.
Затим, како је то г. Јовановић могао доћи до закључка да ја дајем свој суд о моралним квалификацијама краљице Драге? Зар из текста мојих забележака није могао видети да ја наводим само општи суд јавности из тога времена о краљици Драги?
И, најзад, вара се много г. Јовановић ако мисли да је генерал Цинцар-Марковић и ако као председник министарства, могао и смео ићи против закључака надлежне истраге т.ј. немогућности утврђивања одговорности осумњичених официра.
Па онда, логично је, да је он – мада неправник – с обзиром на недоказану кривицу тих официра, морао и да их узме у заштиту од незаконитих прогањања, не желећи да се ствара један излишан скандал.

Марија уд. ђенерала Цинцар-Марковића.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 17, 2022, 09:23:47 am
Изјава г. Антонија Антића   

Поштовани Господине Уредниче,
У броју 'Политике' од 22. овог месеца госпођа Цинцар-Марковићка у својим забелешкама о двадесет деветом мају наводи:
1) Да је краљ Александар сакупио официре београдског гарнизона у Војну Академију.
2) Да је своје 'драге официре' обавестио о судбоносном кораку своје женидбе.
3) Да је тајац, који је тад међу официрима настао, прекинут узвиком: Живео Краљ! Живели узвишени Краљевски вереници! А да је то узвикнуо ђенерал Срећковић, доцнији командант Активне Војске.
Сматрам да је овај моменат од извеснога значаја и да га треба дати онаквога какав је он у истини био.
Значај овога момента је у томе, што је краљ Александар био дао пристанак да о својој намераваној женидби упита за мишљење официре београдског гарнизона, али то после није учинио. Ја сам присуствовао томе догађају, па у интересу истине сматрам за дужност да исправим нетачности из забележака гђе Цинцар-Марковићке.
Ми, официри београдског гарнизона нисмо примљени на Војној Академији, као што то тврди госпођа, већ у сали онда новога а данас старога Двора. Тај пријем је текао овако:
Краљ Александар, у пратњи новога министра војног, мајора, а сада ђенерала у пензији г. Милоша Васића, ушао је у салу у којој смо ми били окупљени, и без икаквог увода прочитао нам текст војничке заклетве из Правила Службе. Одмах за тим одлучним тоном рекао је да је његово право да се жени оном коју је он изабрао, и да у то његово лично питање нема нико права да се меше, па ни његов отац, краљ Милан.
После овога у сали је настао тајац, који је одједном био прекинут узвиком 'Живео Краљ!' Тај узвик није дошао од ђенерала Михаила Срећковића, као што би то гђа Цинцар-Марковићка, вероватно из каквих личних побуда желела да представи. Тај узвик је био из уста једног артилерискога пуковника, који је одмах сутрадан произведен у чин ђенерала и постављен за управитеља Војне Академије. Име тога пуковника не износим из пијетета према његовим синовима који су у прошломе рату јуначки пали на бранику отаџбине.
Молећи Вас, Господине Уредниче, да пустите ово неколико редака у Ваш цењени лист, ја Вас молим да примите уверење о моме свагдашњем поштовању.

Антоније Антић,
пуковник у пензији.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 17, 2022, 09:32:07 am
Одговор гђе М. Цинцар-Марковић 

На исправку мојих навода учињену у броју 'Политике' од 27. октобра а поводом описа момента када је краљ Александар саопштавао официрима београдског гарнизона своју веридбу са Драгом Машин, одговарам:
Поред присуства господина који је потписао исправку било је свакако и других који су можда били у положају непосреднијег посматраоца тога момента; зато ја ипак остајем при своме наводу, да је ген. М. Срећковић први одговорио краљу Александру, а за њиме можда и оваквим редом како опет он тврди из пијетета према погинулим синовима б. пуковника и ђенерала, којега је ипак са доста марљивости обележио!
Што се тиче каквих мојих личних побуда које он жели да се разумеју као нарочити интерес према овом или оном лицу у питању, ови су бар мени непознати. У осталом, изгледа да у наводима поменутог господина има пре извесне резерве, којом би се желео послужити доцније, ако му буде устребало.

Марија Цинцар-Марковић, удова.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 10:18:01 am
Глас једног учесника

Госпођа Цинцар-Марковић изнела је до сада, како она вели, по забелешкама свога мужа, пок. ђенерала Димитрија Цинцар-Марковића, масу неистина, из којих у крајњој линији излази, као да је 29. мај 1903. године пресекао једну напредну и пуну полета владавину. Читајући дакле што је она написала или, тачније речено, само потписала, чисто човек није у стању да позна оно злокобно доба, кад је, за срамоту свију нас, на престолу Србије седела Драга Машин. То је збиља велика смелост, кад она са оваквом чудном лакоћом обилази извесне крупне и свима нама добро познате чињенице, које су бесповратно жигосале владавину коју сада на силу треба отргнути праведном суду историје, па на место њих, произвољно и онако како њој годи, измишља неке нове којима у ондашњем склопу догађаја апсолутно није ни могло бити места. И кад је тако, ред би био да неко од политичара из средине генерација, које су онда живеле и патиле, потегне баш оне чињенице које је госпођа намерно пренебрегла, но које, као суштина свега што бејаше довело до познате мајске катастрофе, саме собом дају одговор на ова крвљу писана и запечаћена питања:
1) Ако није постојала намера да се за престолонаследника прогласи млађи брат краљице Драге, поручник Никодије Луњевица, зашто се са званичне стране агитовало по касарнама да га официри предусрећу као каквог принца и зашто га је сам краљ Александар до последњих дана у свима приликама истицао поред себе и испред свију ађутаната, виших официра међу којима се налазаше и један ђенерал? (Ред којим се улазило у Саборну цркву при свечаности, био је овај: напред Краљ, за њим Луњевица, после Иса Петровић ђенерал, и народ остали.)
2) Да ли је уопште било могуће раставити краља Александра од једне жене, због које је у своје време, како многи верују, преко једног плаћеног најамника дигао руку на свог оца и због које је доцније, пред венчање, издавао војсци наредбе да противу њега, управо свог некадањег владаоца и доскорашњег највишег команданта, употребе чак и оружје, ако би се којим случајем овај појавио негде с ове стране Саве и Дунава?
3) Ако би се у томе и успело, да ли би који владар у Европи пристао да његова кћи метне на главу круну коју је пре ње носила једна проблематична жена и да ли би краљ Александар, како се са овом последњом беше до гуше укаљао и при том како је био самовољан и навикнут да крши владалачку заклетву и да се титра са људима и најсветијим осећајима свога народа, био достојан да и даље остане владалац Србије, а што је још најглавније, да ли би он, са таквим својим квалификацијама, био у стању, баш у моменту кад Србија стајаше на прагу судбоносних догађаја, пружити јој давно жељени мир и спокојство на начин, како је то био урадио његов сталожени и у слободној Швајцарској однеговани следбеник, краљ Петар?
4) Да ли у времену, кад нашу од свију напуштену и исмејану земљу беху притисли очајање и срам, и када се династија и цео ондашњи режим из основа љуљаху, когод од наших државника имао времена да мисли још и на спољна освајања?
5) Да ли се могаше за та освојења апеловати на пожртвовање једне војске, чији официри и подофицири по шест месеци нису примали своју злехуду плату, него су се морали понижавати просећи код зеленаша да им по скуп интерес штогод уделе, и чији су војници, због отказа трговаца да јој лиферују месо, маст и друге зачинке, морали месецима јести чорбу, у којој се зрна пасуља или парчади од кромпира, да се изразимо тадањим одомаћеним термином, 'играху жмурке'?
6) Да ли је когод паметан могао и смео помишљати, да турску царевину, која је онда била у војничком погледу много јача но што је била доцније после младотурске револуције, насрне са цигло 20-30 хиљада људи, колико би могло узети учешћа у маневру који је, према тврђењу госпође Цинцар-Марковић, требао у јесен 1903. године бити изведен у јужној Србији?
7) Да ли би, код онако очајно празних државних каса, какве су код нас биле онда, тих 7.000.000 динара, колико је, по казивању госпође Цинцар-Марковићке, њен муж за ту сврху чувао у својој каси, било довољно да подмири потребе једног рата у војсци, која је и иначе у много којечему оскудевала?
То је што сам имао да приметим. А остало остављам компетентнијим од себе.

Милутин Д. Лазаревић,
ђенералшт. пуковник у пензији.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 10:21:32 am
Одговор гђе М. Цинцар-Марковић

У броју 'Политике' од 29. октобра о. г. изашла је једна изјава која се незаинтересованом посматрачу мора приказати као знатно пристрасан, јер се односи на моје писање. Према томе, неразумно би било са моје стране и у будуће одговарати писцу из тога извора, кад се узме у обзир да су његови наводи базирани доста на уличним причањима одмах по 29. мају (и сам вели 'говорило се, уверавам се'), када се поред осталих баснословних вести протурала и једна оваква: 'Краљ и краљица изгинули су у међусобној свађи!' итд.
Да наведем још нешто: Господин пуковник, на чије се писање односи овај мој одговор, вели, да би била неозбиљна ма каква операција противу Турске у оном времену са 5 дивизија припремљених за велике јесење маневре у износу 25-30.000 људи. А зашто тај господин није хтео знати да се велики маневри врше и са позивом резервиста, чији би онда укупан износ морао бити ваљда и нешто већи од наведене цифре.
А затим, зар из мога навођења није запазио, да је поменута у више махова, припремана заједничка акција српско-бугарске војске?!
Што се тиче немогућности да је оном времену било резервисаног новца за војне потребе, откуда онда и без прављења икаквих државних зајмова, да од 29. маја одпочне уредно исплаћивање чиновничких и официрских принадлежности?
Најзад, у ком одељку мојих излагања стоји да се онда смерала каква нова женидба краља Александра по разводу брака од Драге Машин?
Тиме завршавам ову мени врло непријатну дискусију.

Марија Цинцар-Марковић.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 10:27:32 am
У прилог историје

У вези полемике, која се развила у 'Политици' између више њих и гђе Марије Цинцар-Марковић, поводом њеног написа 'Пред 29. Мај 1903.', који она у самој ствари не пише, него је само сагласна с тим, да прави писац може њу потписивати у место себе, и под њеним потписом одговарати на исправке… наишао сам у броју 6650 'Политике' од 29. т. м., чланак 'Глас једног учесника'. Поводом тога чланка, у вези са извесним местом у његовој садржини – једино у циљу долажења до праве историске истине, којој треба сви да тежимо, имам да учиним следеће саопштење:
У нештампаним Мемоарима Алексе С. Јовановића, бив. председника Министарског Савета који се налазе у мојим рукама и из којих сам већ нешто средио и штамтпао у 'Правди' прошле и ове године… у једном њиховом још необјављеном одломку, пише Јовановић од речи до речи овако:
'Проглас краљичиног брата за престолонаследника, у основу је измишљен, што се најубедљивије види, из следећег поверљивог расписа од 23. априла 1903. године, тадашњег министра унутрашњих дела Веље Тодоровића, који је овако гласио.

Окружним начелницима и т. д.
Дознао сам да се по народу проносе лажни гласови, који уносе забуну међу грађане и ометају правилну радњу државних власти. Тако се протура глас, да ће Луњевица бити проглашен за престолонаследника и да ће ова влада уступити место другој и томе подобно. С тога вам препоручујем да овакве гласове најстрожије побијате и свакога онога, за кога се докаже да их проноси, најстрожије казните, за проношење обеспокојавајућих гласова. За извршење ове наредбе ви сте ми лично одговорни.'


На ову забелешку Алексе Јовановића, обратио сам прошле године пажњу и г. Драгиши Васићу, писцу књиге 'Девесто трећа', те је и он цитирао поменути распис, на односном месту у својој књизи.

Милорад А. Јовановић,
правни референт Мин. Вера у пензији.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 10:31:51 am
На забелешке гђе Цинцар-Марковић

Поводом писања гђе Марије Цинцар-Марковић о мени у Вашем листу од 29. о. м., част ми је замолити вас да донесете овај мој одговор:
Ја нисам ступио у кабинет пок. Генерала Цинцар-Марковића по мом споразуму с њим већ по мом споразуму са краљем Александром. Краљ Александар ме је позвао к себи и наваљивао да уђем у кабинет пок. Цинцар-Марковића, тврдећи да ће тај кабинет наставити радове, који су раније били започети, а у којима сам и ја имао извесног удела. И ако сам сумњао, да ће тај кабинет моћи да настави те радове, морао сам примити понуду. Али кад сам после тога видео држање краљице Драге према свима онима, који нису одобравали њену другу удадбу, ја сам поднео оставку и нисам отишао у министарску седницу, у којој је моја оставка прочитана и уважена, и то ми је узето за зло. После поднешене оставке једино сам генерала Милована Павловића, министра војног, видео, и он ми је, кад сам му казао да сам оставку поднео, с болом у души рекао: благо теби кад си у положају да можеш оставку поднети; за мене је то искључено. И према томе, тврђење гђе Марије – да сам ја после поднешене оставке, а поводом изборног успеха, рекао пок. Цинцар-Марковићу, да би је моју оставку повукао – не само да је проста неистина, већ је и нешто више од тога.

С. М. Лозанић


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 10:34:56 am
На забелешке гђе Цинцар-Марковић

Поштовани г. Директоре,
Поводом написа гђе Цинцар-Марковић и полемике која се услед њих развила, слободан сам – као објективан посматрач – обратити пажњу на нека факта, која ће још боље расветлити тадашње догађаје и допринети сазнању праве историске истине. Да не бих сам изнео оно што сам имао прилике чути на два до три месеца после 29. маја, јер би ми се могла пребацити каква нетачност, то овим јавно позивам следећу господу да изјаве шта знају о намераваном рату с Турском и предстојећем раскиду брака између краља Александра и краљице Драге.
1) Позивам г. Михајла Рашића, генерала и министра у пензији, који је тада имао врло важну поверљиви мисију. Носио је својеручно краљево писмо султану Абдул Химиду. Њега је вест о догађају 29. маја затекла на путу за Цариград, ако се не варам у Једрену.
2) Господина Богдана Дамњановића, пуковника и државног саветника у пензији, који је у друштву у коме се и потписани налазио, јавно причао о тој мисији г. Рашића и узвикнуо: 'Јао, шта учинисмо!' Г. Богдан, који је пре тога био командант дринске дивизијске области, вршио је у то доба дужност управника града Београда.
3) Г. Павла Денића, тадашњег министра грађевина, који је вршио у последње доба и дужност министра иностраних дела. Он ће умети и знати рећи штогод о намераваном раскиду брака између краља и краљице.

Један пензионер.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 18, 2022, 11:16:00 am
Der Floh, 30/1900.


[attachment=1]
Der König fingt:
Hab' ich nur Deine Liebe,
Die Dreie brauch' ich nicht…


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: dzumba on February 18, 2022, 07:17:39 pm
У време када се водила ова полемика на страницама ондашње штампе било је још живих учесника и оних којих се то лично тицало. Њима је било важно да се огласе. Данас, овај догађај је углавном само запис из уџбеника историје који већина ђака гледа да прескочи. Свако време има своје, као што садашње полемике око многи ствари наше поромке за 100 и кусур година неће уопште занимати.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on March 02, 2022, 05:00:06 pm
Наталија и Александар Обреновић.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on April 25, 2022, 09:00:04 am
Маркa с ликом краља Александра Обреновића.

[attachment=1]
Марке с ликом краља Александра Обреновића почеле су да се емитују 1890. године и штампане су у Државној штампарији у Београду. До краја 19. века емитовано је 19 редовних марака у три серије. Две марке са ликом краља Александра Обреновића прештампане су 1. новембра 1900. године. Марке од 20 пара и 1 динар штампане су у много већем тиражу од потребног, док су марке номинале 10 и 15 пара недостајале, па су на марке од 20 пара и 1 динар стављени претисци који означавају нову вредност – од 10 и 15 пара.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 11, 2022, 11:00:19 am
Из живота кнеза Милоша.

1. Начин како је путовао.

Вредно је знати како је кнез Милош путовао по Србији. Оно, што ћемо о томе овде саопштити, причао је Јован Гавриловић, који је од 1831. до 1877. године обављао различите високе државне послове у Србији и често бивао у пратњи кнежевој.

Кнез Милош је обично путовао на коњу, само су једна скоро обична кола ишла за њим, у која би он седао тек кад пада киша. Његови су пратиоци јахали на коњима. С кнезом су, осим његових доглавника, ишли још и његови секретари или писари. Имали су уза се на нарочитом коњу смештену своју канцеларију: деловодни протокол, хартију, печат, мастило, пера итд.
Један или два татарина ишли су увек пред кнезом. На путу, кад би пало на памет да коме што пише, кнез би, јашући, дозвао к себи секретара или писара и заповедио му да то и то томе и томе напише. Секретар би уставио коња који канцеларију носи, извадио хартију и писаћи прибор, па написао на леђима ког сагнутога момка, потписао, запечатио и предао татарину да писмо однесе коме треба. Ако ли је писмо кнезу донео какав други писмоноша, онда се њему предаавао и одговор на писмо које је донео.
Како се на коњима путовало, то се није могло ићи брзо, јер је кнез коње нарочито чувао; и низ најмање брдо морало се одјахати и ићи пешице а коње водити за собом.
Полазећи из Крагујевца, кнез Милош није ранио, него је око 7 - 8 сати у јутру полазио на пут. Идући из Крагујевца према Пожаревцу, кнез би обично ручавао у Баточини, где је имао и свој 'конак'; после ручка, пошто би се коњи добро одморили, отишао би у Свилајнац на коначиште, обично у Ресавчеву кућу; други дан се ручало у коме селу између Свилајнца и Пожаревца, па се стизало порано у Пожаревац на конак.
У Пожаревцу је кнез Милош имао конак за себе а кнегиња Љубица с децом за себе. Млади кнезови Милан и Михајло имали су један мали коначић за себе, у коме су ноћивали, учили и ишли у школу, која је била у блзини. До конака младих кнезова је била зграда за канцеларију и становање писарског особља.
Сви чиновници, који су се у Крагујевцу хранили у кнежеву конаку, имали су и у Пожаревцу у конаку храну и стан. Кнегиња се лично бринула за канцеларијско особље. По њеној заповести подрумџија је морао давати писарима кад год су затражили вина, бермета и друго пиће; само скупоцено пиће, као што је шампањско, токајско итд. није им смео давати.
Тако намештена кнежева канцеларија у Пожаревцу радила је своје послове. Ту су се писала писма: великом везиру у Цариград; кнезу Метернику у Беч; грофу Неселроду у Петроград; аустрјиским пограничним генерал-командама, а писало се и Арону Деспинићу у Ковин због трговачких послова. И други економни и приватни послови отправљали су се из те канцеларије, и све се то трпало у један деловодни протокол, тако да се често под једним бројем налазио извјештај о свињама које су ухватиле шап, а одмах под другим долази писмо великом везиру о ком важном државном послу.
Пред зградом канцеларије били су обори, у којима су се храниле свиње, које су продаване трговцима из Мађарске.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 12, 2022, 10:19:57 am
Коначић за кнежевиће Милана и Михаила, фотографија Јов. Влаховића.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 12, 2022, 10:25:58 am
2. Бадње вече у Пожаревцу.

Благодарећи опет причању Ј. Г. остао је забележен опис вечере на бадњи дан 1833. године у Пожаревцу.

Као што је већ обичај у свакој српској кући, на бадњи дан се не руча него само вечера, зато је тог дана у кнежевом конаку вечера била готова у 5 сати после подне (тај је конак порушен 1844., јер је био паду склон).
Сто је био подугачак, било је постављено за 12 лица. На столу је био колач, а воштана свећа је горела усађена у колач. Испод чаршава и по патосу је била прострта слама.
Кнез Милош је седео у прочељу а иза њега су стајала два момка и једна девојка који су га служили. Кнез је имао на глави мали црвен фес, кратку гоњу аљину од жутог сукна, с дугметима позлаћеним и искићеним бисером. Панталне су му било отворено плаве са златним штритима са стране.
До њега су седела два његова сина, Милан и Михајло, један с десне а други с леве стране оца. До младих кнезова поређали су се чиновници по старешинству. Доле у застави, спроћу кнеза седела је кнегиња Љубица, тако је она имала последње место за столом. Јован Гавриловић је седео с леве стране до кнегиње.
Јела су момци доносили на сто на више места. Сваки је узимао јело из чиније. Кнез први, а кнегиња последња.
За вечером је Алекса Симић причао, како је Гавриловић читао у неким немачким новинама да је нека девојка месечарка, у једном граду у Саксонији, кад је био пун месец, устала из постеље, отишла на таван куће, и с тавана на кров. Ноћни је стражари спазе, и после се скупи више света; сви су је гледали како иде по крову високе куће, и бојали су се да се не стропошта доле: али она, онако исто како се попела, сиђе на таван а с тавана у собу и спусти се у постељу.
- Можда је било тако нешто, па новинар накитио да забави своје читаоце, - рећи ће сам Гавриловић.
- Веруј да новинар није лагао, дода кнез Милош. Кад сам ја био чобанин на Златибору, мој је један другар био месечњак. Он се дигне ноћу, отера своје овце на пашу, и после их опет све дотера. Кад у јутру ми, другари његови упитамо за то, он је одговорио, да ништа не зна.
Кнез Милош је том приликом још испричао, како је он као дечко био покућар код неког Турчина, заповедника у шанцу Ћуприји. Тај се Турчин окужи и Милош му је, онако окуженом, завијао гуке и гледао га.
- Онда, рекао је кнез, нисам ни знао, да је куга приљепчива болест.
Кнегиња Љубица је мало времена, пре 1833. године почела седати с кнезом заједно да руча и вечера, него га је она дворила док би он ручао и вечерао.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on May 12, 2022, 10:33:01 am
3. У битки код Пожаревца.

Кад је букнуо у Шумадији устанак 1815. године, онда је Тахир паша, старешина пожаревачки, домамио неке нахијске кнезове и наредио да се стрељају у сред града. То је паша учинио да би се народ застрашио. Осим тога је бацио у тамницу многе угледне људе из округа.
После сукоба на Винцима, после пораза на Рановцу, Турци се укопају и утвре код Пожаревца, да би се одупрли великој српској сили.
Приспе и кнез Милош под Пожаревац. Три дана се превозила војска преко Мораве а Турци, због великих киша, нису то ни опазили. Тек се четврти дан пролепша време и војска се српска појави на равни код Пожаревца.
Дели-паша, као анадолски јунак, чим то виде, скочи на хата и излети с војском, јурну на Србе и сузбије их. У тој борби је погинуо млади Јован Вукомановић, шурак кнеза Милоша. Кнез Милош дојури, заустави своју војску и охрабри је па, заденув пиштољ за појас, исуче сабљу и полети право Дели-паши, говорећи:
- Вала, Дели-баша, ти имаш куд и на другу страну, а ја немам куд ни камо него туда, па или жив или мртав.
За њим полете сва војска и војсковође. У огорченој борби Турци буду сузбијени и истерани из Пожаревца. То је било у другој половини месеца јуна 1815. године.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on July 22, 2022, 10:45:05 am
Aлександар Обреновић 1889. године.

[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on July 23, 2022, 09:05:40 am
Где, када и како су сахрањена тела Драге и Александра Обреновића


Врло мало људи зна где су гробови, односно где су сахрањени Драгиња (то јој је било право, крштено, име) и Александар Обреновић. Где су?
Ту су: у најстрожем центру Беотрада у крипти (подруму) цркве Светог Марка, свакако најлешше сакралне грађевине у нашем главном граду. У крипти су три беле мермерне надгробне плоче у нивоу пода. На левој пише да су ту земни остаци четворо Обреновића: Александра I, краља Србије, његове супруге Драге, Анке Јована Обреновића (бабе краља Александра) и Милана Милоша Обреновића који је био књаз Србије свега три недеље пошто је Коџа Милош морао да абдицира под притиском уставобранитеља. Тај најстарији Милошев син, Милан умро је врло млад, од јектике... У средњој гробници сахрањен је ктитор храма Лазар Панча, а у десној гробници су мошти негдашњег митрополита сремског Теодосија, епископа нишког Виктора, шабачког Гаврила и неготинског Мојсија...
Ове плоче од белог мермера постављене су 1975. г., одлуком Српске православне цркве. Земни остаци покојника пренети су овде 1942. године... Али пођимо, ипак, неким редом...

Краља Александра I Обреновића и краљицу Драгу није убио Апис, наравно. То је једна од честих заблуда код неупућених. У то време капетан Драгутин Димитријевић - Апис био је један од вођа официрског дела завере, чак не ни главни завереник, а у тренуцима када су краљевски брачни пар убијани, капетан Апис је лежао врло тешко рањен у подруму двора... У краља и краљицу је пуцало више официра (изређало се њих више од десет) што из страха, што из мржње, али сви се после сложише да је у њих први пуцао из револвера поручник Михајло Ристић, један од пргавијих и жустријих завереника. У званичном извештају др Михелса (а тај лекар је обавио аутописију из простог разлога јер је био комшија двору) записано је да је у телу Александра нашао 20, а у телу краљице Драге чак 36 устрелних рана од револверских хитаца. Сам чин убиства има бар две приче: према аустријским изворима (имали су очигледно свог обавештајца међу атентаторима) прво су официри пуцали у Драгу, а тек потом у краља Александра. Према пак, нашим и руским изворима (и Руси су имали свог човека међу пучистима) прво је убијен краљ, а тек онда краљица када је наводно заштитнички пала преко њега...
Било како му драго, али када су шаржери испражњени официри су кренули сабљама да овере свој крвави посао. Тела су измасакрирали сабљама, а и то је био колективан чин јер завереници су се били заклели да више њих мора учествовати у убиству како нико не би доцније било настрадао сам, било сам приграбио сву славу. Ипак, онај поручник Михајло Ристић који је први опалио а после масакра сабљама скочио је на отворени прозор краљеве спаваће собе и заурлао у младо јутро 29. маја 1903. године.
- Тирани су мртви!
Исти поручник је наредио да се искасапљена тела монарха одмах избаце са прозора првог спрата двора у башту према улици, пред масу војника. Тако је и урађено...
Много година касније када је писао књигу о мајском преврату српски политичар Живан Живановић (иначе ујак Драгутина Димитријевића Аписа, а у време преврата министар просвете) питао је Михајла Ристића зашто су тела бачена кроз прозор. Ристић је рекао: 
- Тамо у дворишту су стајали војници који су пошли по заповести својих официра а заправо нису знали зашто су ту. У току пуцњаве и јурњаве те ноћи која је трајала од 2 сата до 4 сата тог јутра они су могли и да наслуте шта се дешава. Војници су до тог јутра знали само за верност краљу и ко зна шта им је све могло пасти на памет. Осим тога ни ми учесници преврата нисмо знали може ли са које стране доћи и контранапад, а било је и колебљиваца. И да би за све била јасна извесност, да тога краља, заједне са краљицом, нема више, ја сам наредио да се тела избаце кроз прозор… (Из књиге Ж. Живановића 'Угашење династије Обреновић'.)

Свитало је, војска је била блокирала центар града. Од Славије до Калемегдана и од железничке станице до Палилуле. Па ипак је светина нагрнула на Теразије, пред позориште, а неки су успе да се 'прошверцују' и пред сам двор. Најприсебнији међу превратницима пуковник Александар Машин (рођени брат првог мужа краљице Драге) постављен је од пучиста те зоре за војног команданта Београда. Наредио је војницима да тела прекривена чаршавима унесу у двор. Тела краљице, краља и (истовремено убијенога Лазаревића) краљевог првог ађутанта однети су у ходник првог спрата двора. Ту су истог пре поднева (после детаљне аутопсије Михелса) стављени у обичне дрвене и неофарбане мртвачке сандуке. Лешеви су чекали одлуку новоформиране пучистичке владе.
Влада је одмах донела одлуку, а Стојан Протић, именован за министра унурашњих дела добио је задатак да организује сахрану. Министар је, наравно, позвао начелника министарства Ђорђа Ђорђевића и наредио да ту ствар оконча 'тихо, брзо и без таламбаса'.
Припреме за тајну сахрану су почеле су одмах. Начелник министарства унуташњих дела Ђорђе Ђорђевић је наредио да се набаве најскупљи и највећи мртвачки сандуци који се могу набавити у Београду. Сандуци су морали бити купљени у два предузећа који су се бавили погребним услугама јер нико није имао на лагеру више од једног луксузног сандука. За краља је набављен код фирме 'Угреновић' а за 'његову жену' како је била званична титула краљице Драге од тог дана, код погребног друштва 'Палестина'. Начелник Ђорђевић је планирао да тела из двора експедује тачно у један час након поноћи, 'у глуво доба кад су већ и кафанске певачице заспале, а пекари још нису устали'.
Чим се смркло позван је дворски лимар Ђока Трифковић. Они обични сандуци од неофарбаних дасака стављени су у лимене које је мајстор Ђока залемио у присуству начелника Ђорђевића и његовог заменика Боже Ристића, једног полицијског писара кварта теразијског, дежурног официра гарде, представника погребних предузећа од којих је купљена опрема и ватрогасца Милоша Милосављевића. Господин Милосављевић је био заправо приде уз погребна кола ватрогасног друштва, а та су кола била највећа у вароши и само су она могла да приме одједном ова два огромна мртвачка сандука.
Тачно у један сат по поноћи, дакле 30. маја 1903. у мртвачка кола ватрогасног друштва из Београда упрегнути су краљеви вранци. Три црна фијакера су пратила...
После су се сви, присутни овој пратњи, клели да су вранци из краљевих штала њиштали тако јако да се њихов њисак чуо у двору чак и онда када је поворка стигла пред цркву Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану.
Вод жандарма унесе по мраку два тешка сандука у малу цркву. Надгробна плоча са гроба Милана Обреновића (сина Милоша Обреновића) већ је била дигнута али свима би јасна једна техничка потешкоћа. Гробница која је била намењена за сахрану није никако могла да прими ова два велика сандука. Није требало ни да се проба: сандуци нису могли у тај гроб.
И ту на лицу места начелник Ђорђевић је наредио да се скине надгробна плоча на којој је писало: 'Овде почива Анка Обреновић...' Онако, од ока, величина плоче је одговарала. Анка Обреновић је била баба убијеног Александра, а и она је била убијена у Кошутњаку са Кнезом Михајлом Обреновићем. Свима у црквици Светог Апостола Евангелисте Марка би хладно око срца јер је и Анка Обреновић убијена 29. маја, али 1868. године.
Уз светлост два невелика полилеја три београдска свештеника, од којих је најстарији био Никола Божић читаше Велико опело. Тако је наредила влада, односно Стојан Протић, а начелнику Ђорђевићу се чинило да једном краљу, ма како био неомиљен, ипак следује такав црквени обред без обзира што то јако дуго траје и ма колико ова дужност била непријатна...
И када свештеници завршише с појањем прота Никола Божић брзоплето рече:
- Приђите на последње цјелованије...
Уједе се он после и за језик и за брк, али би касно, а још већа језа уђе међу присутне. Ем, што није било никог ко би желео да убијене пољуби у чело, ем је то било неизводљиво јер су сандуци били - дрвени закуцани великим ексерима, а онај средњи метални чак и залемљен.
У гроб прво спустише сандук са телом краља Александра а на њега и ковчег са Драгом. Наместише плочу. Мајстор је зали цементним млеком...
Мало је људи знало ко је ту сахрањен. Никаквих трагова није било. На плочи ништа није показивало да је уз Анку Обреновић ту још неко сахрањен...

По доласку новог краља Србије на престо Петра I Карађорђевића, а на власт у војсци и 'цивилу' учесника војног пуча и преврата од 29. маја 1903. било је јако непопуларно па и опасно причати о последњим Обреновићима.
Из заборава гроб Александра Обреновића и Драге Машин израња у време друге окупације Београда у Првом великом рату од стране Аустроугара. У току 1917. године, некако упоредо са Солунским процесом (на коме је Војни суд српске војске осудио многе официре заверенике из 1903. а Драгутина Димитријевића и стрељао) окупационе власти у Београду мењају надгробну плочу на гробу где су сахрањени последњи монарси династије Обреновић, у малој цркви Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану. Тај окупациони епитаф туђина гласи:
'Овде почивају у миру Божјем Његово Краљевско Величанство Краљ Србије Александар Обреновић и Њено Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године'.
Тако се ето догодило да су се Аустроугари постарали и за оца (Краља Милана) и за сина (Александра). Наиме, када је краљ Милан Обреновић умро 1901. године у Бечу лично Цар Фрањо Јосиф је одбио захтев владе Краљевине Србије да отаџбини преда тело, изговарајући се да је 'краљ Милан био лични пријатељ који му је оставио аманет да га сахрани на територији Аустроугарске'. Краљ Милан Обреновић, отац Александра Обреновића је сахрањен у манастиру Крушедол а на том погребу није имао никог свог, не само рођака, већ ни саплеменика.
А када су Аустријанци још 1917. године као окупатори Београда и Србије подигли нову надгробну плочу са онаквим епитафом направили су заиста медвеђу услугу већ 14 година мртвом последњем Обреновићу. Србија и Срби су га тада стварно заборавили...

Ни између два велика рата није било 'интересантно' распитивати се о Обреновићима. Не само из династичких разлога јер је после Петра I (ослободиоца) владао његов син Александар I Карађорђевић (Ујединитељ) него и стога што су сада и пучисти из 1903. године постали 'табу' тема. Знано је, наиме, да су они исти људи у униформама који су довели Карађорђевиће уклонивши последњег Обреновића доцније постали тајна организација 'Уједињење или смрт' у народу названи 'Црна рука'. Све у свему народ је 'заборавио', а власти нису дирале надгробну плочу коју је поставио окупатор.
И како то обично бива, што је један окупатор направио други је срушио. У бомбардовању од 6. априла 1941. године нацистички немачки авиони су бомбама срушили цркву Светог Апостола Евангелисте Марка на Ташмајдану. Гробови Обреновића остали су испод рушевина и згаришта. Српска православна црква је почетком 1942. године (уз одобрење Недићеве а и окупационих власти) организовала пренос посмртних остатака чланова династије Обреновић у крипту цркве Светог Марка, новог велелепног сакралног здања подигнутог између два велика рата на самом западном крају Ташмајданског парка. Архијерејски намесник Београда у то доба, протојереј Константин Луковић био је на челу Комисије за ту 'другу сахрану' која је у присуству власти (у окупираној Србији) пренела ковчеге са земним остацима Александра Обреновића и његове Драге. У званичном записнику је нарочито напоменуто да 'ни један члан некадашње владарске династије није присуствовао том чину, а да је као званични сведок записник потписом оверила госпођа Милица Трифуновић'.
Милица Трифуновић није била баш било ко. Удовица покојног Ђоке Трифуновића дворског лимара са двора Обреновића била је поуздан сведок: она се једина сећала како су изгледали Александар и Драга пре него што је њен муж залемио металне ковчеге увече 30. маја 1903. године у ходнику првог спрата старог двора. Остало је записано у званичном извештају комисије да је 'у првом (горњем) сандуку, који је делом иструлео, нађен женски леш...  Коса црна на средини раздељена и очешљана' - описивала је даље Комисија из 1942. земне остатке Драге. 'Зуби су природни и сасвим очувани. Лобања леша приликом обдукције је тестерисана. Других повреда костију нема... У овом сандуку никаквих драгоцености није било'.
Иначе Драга је била обучена за укоп у ружичасту хаљину у којој је по сведочењу госпође Милице Трифуновић обукла после последњег купања собарица чијег се имена удовица дворског лимара више није сећала. Али сетила се да је Александра окупао последњи пут и обукао у црни свилени фрак лични краљев слуга, неки Лазар и да је краљ био сахрањен са брилијантским дугмадима на манжетнама за кошуљу. И заиста Комисија сведочи (1942) да су 'дугмад за манжетне на ланчићима од сребра имала по један мали рубин и по три ситна брилијанта свако'. Комисија сведочи да приликом отварања сандука од лима није нађен само један мали црвени рубин, а остало је било ту...  - Борба, 1995/43.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on July 23, 2022, 09:19:36 am
Александар Обреновић у посети Хиландару (на Ускрс 1896. године). На сл. делегације Краљевине Србије, Османског царства и Краљевине Грчке.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kuzma® on July 26, 2022, 08:44:35 am
Александар Обреновић у посети Хиландару (на Ускрс 1896. године). На сл. делегације Краљевине Србије, Османског царства и Краљевине Грчке.


[attachment=1]

U drugom redu drugi  zdesna kraljev adjutant tadasnji major Zivojin Misic. Misic je tada bio na duznosti komandata 7. bataljona koji je kasnije prerastao u 7. pesadijski puk. Na toj duznosti ga je 1896. godine zamenio takodje major Stepa Stepanovic.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on August 02, 2022, 05:04:49 pm
Postkarte.


[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on October 27, 2022, 02:23:06 pm
Обреновићи


Династија Обреновића старином је из племена Братоножића у Црној Гори. То добро знају и Братоножићи и њихови сродници Милошевићи, боље познати под именом Ђукићи, у селу Горњој Добрињи (код Пожеге), од којих је био кнез Милош. Истраживач ужичке Црне Горе г. Љубомир Павловић забележио је од Милошевића (Ђукића) у Горњој Добрињи овакво предање:
'Њихов је предак био поп Милош који је пред крај 17 века из племена Братоножића у Црној Гори на позив неког рођака, калуђера у кабларским манастирима, дошао у Рошце ради поповања и довео собом из Братоножића много сродника. Прву кућу засновао је на брду, где су сада Достанића куће, па се иста премештала, тако да је час припадала овом селу, час Средњој Добрињи.'
Поп Милош је имао синове: Михаила, Гаврила и Ђуку. Михаило је поповао и имао синове: Петра и Теодора. Петар је опет био поп и оставио је иза себе кћер, удату у Чачку, умро је 1804. године и сахрањен код добрињске цркве. Теодор је био – пише Љ. Павловић – земљоделац и деобом од Петра отишао је у Средњу Добрињу и оставио је синове: Радомира, Радисава, Радоњу, Милоша, Јеврема и Јована. Милош Милошевић је Милош Т. Обреновић, кнез обновљене Србије, кога је поп Петар извео и направио човеком уз његова брата по мајци војводу Милана Обреновића.
Гаврило је био трговац и оставио иза себе синове: Теофана, Арсенија и Танаска. Теофан је трговао, немирне природе, одметнуо се у хајдуке у због гоњења пребегао у Турски Бечеј у Банату, тамо остао и имао потомства. Ђука је оставио иза себе синове: Филипа, Радована и Јована попа и наследника попа Петра.
Од Радисава у Средњој Добрињи има потомства; од Радоње су замрли, од Радомира одведени у Лорет; Арсенијеви су потомци у Узуновићима као: Арсићи; од Танаска су Танасијевићи у Мађеру. Од Ђукиних синова највише је Милошевића и зову се: Јевђенијевићи, Грујићи, Радовановићи, Поповићи и Достанићи, којих укупно у селу има 27 кућа, славе Никољдан. Ова породица и данас попује у овом селу.
Теодор Михаиловић (око 1740-1802), земљоделац из Горње Добриње, са првом женом Горданом (око 1745-1777), имао је синове Радомира, Радисава и Радоњу. Након смрти супруге, оженио се Вишњом Урошевић (око 1745-1817) из Доње Трепче код Чачка, која је раније била супруга Обрена Мартиновића (око 1740-1777) из Бруснице код Горњег Милановца и са њом је имао синове, Милоша, Јована и Јеврема. Вишњини синови из првог брака били су Обреновић Јаков и Милан. После смрти Теодора Михаиловића, Јаков и Милан су позвали себи у Брусницу мајку Вишњу са децом из другог брака. Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају и презиме своје браће по мајци, Обреновић, с тим да њима уз презиме Обреновић стоји и презиме Теодоровић, по њиховом оцу. И данас постоје потомци Јакова Обреновића под презименом Јаковљевић.
По предању Братоножића, које је г. др Јован Ердељановић објавио у својој расправи о овом племену, Обреновићи су од братства Прогоновића из села Клопота у Братоножићима, и то од Томаша Јанкова Прогоновића. Због крви је Томашев син Радоје побегао из Братоножића у Билело Поље или Беране – како је г. др Ердељановић рачунао, негде почетком 18 века – тамо је убио Турчина, па је селећи за Србију или погинуо или умро у путу, а његова жена са три малолетна сина прешла у Србију, и да су од њих Обреновићи.
Занимљивост ради навешћемо како Прогоновићи у Братоножићима броје своје претке, (пасове) до Брата, далеког претка од кога се по њиховом предању намножило племе Братоножићи. Овај Радоје, од кога су по њима Обреновићи, син је је Томашев, Томаш Јанков, Јанко Јованов, Јован Раславов, Раслав Прогонов, Прогон Вучетин, Вучета Лазов, Лазо Ников, а Нико Братов.
Братоножићи одржавају и живо предање да је њихов предак Брато био од старе династије Бранковића, што у споменутој својој расправи г. др Ердељановић сматра као врло вероватно. Ако је тако, био би занимљив случај, да се једна стара српска династија обновила у својим далеким потомцима – у Обреновићима.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on November 22, 2022, 10:46:27 am
Кнез Милош, официри крагујевачке тополивнице и галачки губернатор


Кнез Милош кад се вратио на престо и дошао у Србију јануара 1859. године, нашао је ново стање с којим се није мирио. Пред својим пријатељима и пред народом говорио је да ће владати као –'конштитуционални владалац', а Портином изасланику Кабул-ефендији рекао је да не може владати по уставу од 1838. године. Наговештавао је како се устав мора променити.
- А шта ћете радити, док се устав не промени? - запита Турчин.
- Шта ћу радити? чиниш 'волко одговори Милош - нећу га поштовати.
И није га поштовао. Отпочео је владати као и раније што је владао, само што сам Милош није био онај, који је раније био. Није прошло ни месец дана по његовом доласку у Србију, а он нареди те се у Крагујевцу затворе и у гвожђе баце сви официри, који су сачињавали персонал артиљеријске дирекције и тополивнице. Ово је урадио с тога, што му је било достављено да су оба та војна завода просто опљачкана и да је све то учињено злоупотребом управе тих завода.
Тек кад су официри похапшени и бачени у окове, Кнез је наредио Ранку Алимпићу, професору Артиљеријске Школе, да одмах оде Крагујевац, да оба војна завода затвори и да састави комисију за ислеђење кривице похапшених и у окове бачених официра.
Алимпић је отишао 17. фебруара 1859. године, провео је у Крагујевцу десетак дана, а војне установе није затворио. У артиљеријској дирекцији све је било у реду, само је у тополивници владао неред и било је злоупотреба,.и то не од официра који су тамо вршили дужност него од великаша, који су, седећи на високим положајима, у државној тополивници поручивали да им се израде и излију разне ствари од гвожђа и бронзе. Те су ствари одношене у њихове куће и куће сродника двора па и у сам двор, а за њих се ништа није плаћало држави.
Састављена комисија свршила је свој посао. Ранко се вратио у Београд и већ 27. фебруара око четири часа по подне поднео извештај старом Господару. Кад је изашао пред Кнеза, овај га је врло радо дочекао, осмејкивајући се шеретски, како је то само Кнез Милош умео, и гледајући га кроз наочаре, рекао му је:
- Ене, ене, ти, чиниш 'волко, брже отуда него одовуда! Шта си тамо свршио? Јеси ли ујдурисао, како ће се оправдати лопови? А? Јеси ли?
Ранко му преда писмени извештај о стању које је нашао у Крагујевцу у оба војна завода, а усмено у кртким потезима изложи у чему су биле злоупотребе у тополивници. Стари га је Кнез слушао и лагано климао главом, и кад је Ранко застао, убрзано је додао:
- Кажем ја, кажем ја, чиниш 'волко, да ћеш ти њих да оправдаш!
- Не правдам их Господару, дела говоре. Али... ја бих молио Вашу Светлост да ми допусти да испричам једну занимљиву ствар о једној влашкој кнегињу.
- О влашкој кнегињи? - мало зачуђено пита кнез Милош.
- Да, Господару.
Ту сад Ранко исприча о некој влашкој кнегињи, која је, живећи у Паризу, пре неку годину написала на француском језику књигу о понашању и управљању највише управе у Румунији, књигу у којој је представила поквареност и корупцију румунских великаша. Као најочигледнији пример између осталих наведен је галачки губернатор.
У Галац је био дошао некакав врло богат странац трговац. Губернатор, чим осети де странац има много новаца, створи му кривицу, стрпа га у затвор и сав му новац одузме - тобоже узме у благајну на чување. После многих невоља трговац се једва спасао хапсане. Опљачкан до голе душе, једва се некако помоћу свог консула дотетура до Букурешта, те преда кнезу Влашке жалбу против галачкога губернатора. Влашки кнез даде ту странчеву жалбу своме министру унутрашњих дела с оштром препоруком, да се та ствар извиди и трговцу новац врати. Министар одмах пошаље странчеву жалбу галачком губернатору тражећи да пошаље странчев новац и изјашњење.
Губернатор је добро знао и кнеза и министра, па кад прими акт, он га прочита, пресавије и на полеђини место ма каквога изјашњења напише крупним словима:
- Ја крадем, ти крадеш, он краде (то јест кнез Влашке).
Одмах за тим спакује министарски акт заједно са странчевом жалбом, и врати министру, али без новаца.
Завршивши свој говор Ранко рече старом Кнезу:
- Ето, Господару, тако је било за време прошле владе и у нашој тополивници, и није право да сиромашни твоји официри данас плаћају, ни криви ни дужни за оно, што је из тополивнице однесено у куће наших великаша прошлога режима.
- Јест, јест, синко, ја све то знам, а познајем и ту кнегињу, која је то писапа - рече кнез Милош, замишљено се осмехујући.



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on November 25, 2022, 12:27:44 pm
Први српски указ

По закљученом усменом миру 1815. године налазимо први указ кнеза Милоша Обреновића о постављењу Вићентија Петровића за обор кнеза грочанске нахије. Овај указ гласи:
Вели ест Бог! и велика ест благост и милост Божиа, која е изабрала славному роду Сербском, верховнаго кнеза, и праветеља народа нашего, за увести преслатки мир и тишину в земљи нашој Сербији!
По указу пресветлаго и милостиваго нашего Царја Султана Махмута; и честитога великога везира Марашли Али Паше Урумеилијскога: вједомо свакоме творим, како је доли подписаној верховниј кнез и правитељ Народа Сербскаго, по смотренију моему изабрах Господара Вићентија Петровића за обер кнеза нахие грочанске способним бити, кое њега властију моеју пред народом постављам и препоручујем њега код сви поштенородни кнезова и кметова селски од нахие грочанске, што би њега за истинита обркнеза препознали, и њему пристоину чест одавали и у свакоме послушанију били; и заповјести мое сваке кое преко Господара Вићентија обер кнеза у нахији излазити буду свагда слушали и исполњавали, ако би се кои непослушни или преступник ове наше заповјести нашао, онаи ће сваки под страшан одговор пасти, и најпосле свога живота лишити се оће; на кое ему даем ово писмено потврждено печатом герба моего болшаго ради вјерованна.
Злочинца уфати, или ако се не би уфатити дао, да га може убити; по заповјести моеј.

Милош Обреновић,
Верхони кнез и правитељ Народа Сербскаго


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kubovac on November 25, 2022, 05:05:56 pm
OTKRIVENE TAJNE O SRPSKOJ ISTORIJI POSLE 194 GODINA: Pronađeni novi spisi, pisani na francuskom

NACIONALNI arhiv Austrije sadrži brojna "blaga" iz doba Habsburške monarhije koja su bitna i za srpsku istoriju, a koja do sada nisu pronađena.

To su ustanovili i Srbi iz Beča, Radovan B. Milić i Snežana Minić, koji su nedavno "iskopali" do sada nepoznata dokumenta koja govore o periodu vladavine kneza Miloša Obrenovića i dobijanja nezavisnosti Kneževine Srbije od Osmanskog carstva.

Više nije tajna šta su sakrivala pisma, izveštaji habsburškog diplomatskog predstavnika iz Konstantinopolja, upućena princu Meternihu u Beč, u periodu od 1828. do 1838.

Milić i Minić, članovi Slovenačko-srpskog kulturno humanitarnog društva "Sretenje" iz Slovenskih Konjica, duboko su se "zakopali" u tajne kartonskih kutija Nacionalnog arhiva Austrije.

Posle tačno 194 godine iz tamnih arhivskih depoa, na svetlost istorije današnje Srbije izvukli su nepoznata dokumenta koja govore o periodu vladavine kneza Miloša Obrenovića i dobijanja nezavisnosti Kneževine Srbije od Osmanskog carstva.

U 36 arhivskih kutija, sa više desetina hiljada različitih dokumenata iz 19. veka, pronađena su 34 izuzetno značajna dokumenta sa više od 200 pečatiranih papira, koji su bili predmet istraživačkog rada ovo dvoje posvećenih istraživača.

- Radi se o sasvim novim otkrićima, do sada neobjavljivanim izveštajima koji su putem tajnih diplomatskih kanala stizali tadašnjem ministru spoljnih poslova Austrije iz Konstantinopolja, današnjeg Istanbula. Požuteli papiri, pisani na francuskom jeziku, govore o spoljnopolitičkim događanjima u Srbiji, u prvoj polovini 19. veka i nastojanju Miloša Obrenovića da od Osmanskog carstva izdejstvuje nezavisnost za svoju Kneževinu. U izveštajima su detaljno analizirana događanja u ustaničkoj Srbiji koja obuhvataju obaveštajna saznanja o knezu Milošu prema predstavnicima turskih vlasti - objasnili su oni.

Reč je, dodaju, o značajnim dokumentima koja do sada nisu bila dostupna srpskim istoričarima, niti su im bila poznata, uključujući i Radoša LJušića, autora knjige "Knez Miloš državotvorni vladar".

Dokumenta koja su spasili tamničenja u depoima Nacionalnog arhiva Austrije, trebala bi da upotpune sliku o knezu Milošu Obrenoviću i Srbiji s početka 19. veka.

Da bi se to i ostvarilo, potrebno bi bilo, kažu, da sva otkrivena dokumenta uz pomoć države budu publikovana u jedinstveni Zbornik dokumenata diplomatske građe, koji sadrže izveštaje habsburškog poslanstva u Konstantinopolju od 1828. do 1838. godine.

Jedino na taj način, smatraju, ovo jedinstveno otkriće moglo bi biti u funkciji države Srbije i zainteresovane srpske javnosti.

Pored navedenih, sasvim slučajno i neplanirano, otkrivena su još dva dokumenta sa 11 papira koja datiraju iz 1837. godine, a odnose se na ondašnju Crnu Goru i vladiku Petra Petrovića NJegoša.


Izvor (https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1175759/otkrivene-tajne-srpskoj-istoriji-posle-194-godina-pronadjeni-novi-spisi-pisani-francuskom)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: Kubovac on November 26, 2022, 02:06:50 pm
Šta je pisalo u tajnom pismu porodice Obrenović: Kako je okončana ljubav kneza Mihaila i kneginje Julije

Na današnji dan pre 100 godina, dnevni list Vreme pisao je o tajnom pismu kneginje Julije, zbog koga je njen brak sa knezom Mihailom Obrenovićem, okončan nakon petnaest godina.

Julija je dolazila iz stare mađarske, aristokratske porodice, a knez Mihailo je ženidbu sa groficom Hunjadi gledao kao obnovu tradicije i nov početak srpsko-mađarskog prijateljstva.

Iako nije dolazila iz vladarske kuće, bila je cenjena kao „vladarka od plemena”, s obzirom na to da se njena porodica ubraja u najstarije plemićke porodice iz Mađarske.

Dok je Bečki dvor na kome je vršila dužnost dvorske gospođice osporavao ovaj brak, ona je, kako piše list Vreme, imala ambicije da „sebe nazove vladarkom” bez obzira na to što nije gajila simpatije prema knezu Mihailu.

Ono što je ostavilo snažan utisak na Beograđane jeste činjenica da je na srpski dvor Julija došla kao „katolička kći” nemenjajući svoju veroispovest, dok je knez Mihailo bio “suviše kavaljer da bi to tražio od svoje supruge”.

Bila je izuzetno lepa i imala je hladne, aristokratske manire velike dvorske dame. Teško se snalazila u novom okruženju, koje je za nju bilo strano, skromno i primitivno. Takođe, nije se mnogo dopadala narodu, niti se trudila da privuče njihovu pažnju.

Kako je pisao list Vreme ona je „ni rđava, ni dobra, nebom Srbije prošla efemerno, kao jedan meteor, ne ostavivši za sobom ni najmanji svetao trag“.

Svoje srce ostavila je u Beču mladom knezu Arenbergu, a stupanjem u brak ove emocije su postale jače i intenzivnije, čime se sve više otuđivala od svog supruga.

„Bez ljubavi u braku, ne imajući poroda, duhovne veze između njih postale su sve slabije, njihov odnos sve hladniji“, piše list Vreme.

Budući da je izbegavala svog supruga, njihov odnos je polako postajao sve više nepodnošljiv, što je ubrzalo i kneževu odluku o razvodu braka.

Dok je čekao pravi trenutak da to uradi, u dvorištu kneževskog dvora pojavilo se pismo napisano rukom kneginje Julije.

Pismo je tu verovatno dospelo tako ga je vetar kroz otvoren Julijin prozor izbacilo u dvorište kuće, nakon čega je završilo u rukama dežurnog ađutanta, a potom i kneza Mihaila.

„Za vreme moga bavljenja u Karlsbadu, davala sam parastos za pokoj duše knezu Milošu, ali verujte mi, dragi moj, u duši mojoj molila sam se Bogu za pokoj duše nezaboravljenog kneza Arenberga“, pisalo je u tom pismu.

U to vreme, kada je i knez Miloš, preminuo je i otac mladog kneza Arenberga, u koga je Julija bila zaljubljena.

Nedugo nakon čitanja ovog pisma, Knez Mihailo je otpratio svoju ženu na put bez povratka. Razvod braka se dogodio u tišini, a javnost je dugo nakon toga očekivala veliki povratak kneginje Julije, neznavši da su njih dvoje, već odavno, stavili tačku na svoj brak.


Izvor (https://www.danas.rs/vesti/drustvo/sta-je-pisalo-u-tajnom-pismu-porodice-obrenovic-kako-je-okoncana-ljubav-kneza-mihaila-i-kneginje-julije/)


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 08, 2022, 09:23:36 am
Родослов Обреновића почиње са Обреном Мартиновићем († око 1780) из Бруснице код Горњег Милановца и Вишњом Урошевић († 30. 6. 1817) из Доње Трепче код Чачка, који су имали синове Јакова и Милана и ћерку Стану. После Обренове смрти, Вишња се преудаје и са Теодором Михаиловићем († 1802) из Горње Добриње код Пожеге, добија синове Милоша, Јована и Јеврема. (Теодор Михаиловић са првом женом Горданом († 1777), имао је синове Радомира, Радисава и Радоњу.) Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају презиме своје полубраће по мајци Обреновић, с тим да се њима увек на презиме Обреновић додаје и Теодоровић, по њиховом оцу.

1. Јаков Обреновић (1767—1811).
2. Mилан Обреновић (око 1870—1810), војвода рудничке нахије. Био ожењен Стојом Обреновић (?—1813).
          1. Христофор (Риста) Обреновић (?—1825).
3. Стана Обреновић.
4. Mилош Теодоровић Обреновић (1780—1860), кнез Србије. Био је ожењен Љубицом Вукомановић (1788—1843).
          1. Петар Обреновић (1806—1811)
          2. Петрија Обреновић (1808—1871), од 1824. супруга Теодора Бајића од Варадије.
          3. Савка (Јелисавета) Обреновић (1814—1848), од 1831. супруга Јована Николића од Рудне
          4. Mилан Обреновић (1818—1839), кнез Србије.
          5. Mихаило Обреновић (1822—1868), кнез Србије. Био ожењен Јулијом Хуњади (1821—1919), грофицом.
                    1. Велимир Теодоровић (1849—1898), Михаилов ванбрачни син са Маријом Бергхаус.
          6. Tеoдор Обреновић (умро као дете).
          7. Maрија Обреновић (умрла као дете)
          8. Габријела Обреновић (умрла као дете).
5. Joван Тодоровић Обреновић (1787—1850), старешина округа рудничког и пожешког. Био је ожењен Круном Михаиловић (1789—1835), па Аном Јоксић (1818—1880).
          1. Oбрен Обреновић (1818—1826).
          2. Jeлисавета (Савка) Обреновић (1828—1834).
          3. Aнастасија Обреновић (1825—1891), од 1858. супруга Теодора Алексића од Мајне (1825—1891).
          4. Eрмила Обреновић (1844—1918), од 1860. супруга Николе Чупића, па од 1867. супруга Тихомила Тешe Николића (1832—1886).
6. Јеврем Теодоровић Обреновић (1790—1881), главни кнез нахије шабачке, београдске и ваљевске. Био је ожењен Томанијом Богићевић (1796—1881). Имали су деветоро деце од којих су троје умрли у раном детињству, осталих шесторо су.
          1. Јелена Обреновић (1818-188?), од 1834. супруга Константина Хадијe.
          2. Симеона Обреновић (1818—1837), од 1834. супруга Јанаћа Германа.
          3. Анка Обреновић (1821—1868), од 1842. супруга Александра Константиновића.
          4. Јекатарина Обреновић (1826—1848).
          5. Стана Обреновић (1828—1842).
          6. Милош J. Обреновић (1829—1861). Био је ожењен Еленом Катарџи (1831—1876).
                    1. Милан Обреновић (1854—1901), кнез и краљ Србије (1868—1889). Био је ожењен Наталијом Кешко (1859—1941).
                              1. Александар Обреновић (1876—1903), краљ Србије (1889—1903). Био је ожењен Драгом Луњевицoм (1866—1903).
                              2. Сергије Обреновић (1878—1878).
                              3. Ђорђе Обреновић (1889—1925), ванбрачни син краља Милана и Артемизе Христић.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 20, 2022, 11:56:48 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 21, 2022, 10:28:05 am
Михаило Обреновић, кнез Србије (4/16 септембар 1823. Крагујевац – 29. мај/10. јун 1868. Београд).


Син је кнеза Милоша и кнегиње Љубице Обреновић. Васпитаван је од домаћих учитеља. 1839. г. после Милошеве оставке, отишао је с оцем у Влашку. Када је убрзо затим умро кнез Милан, његов старији брат, позван је натраг у Србију за кнеза. Султан га је потврдио као изабранога а не као наследнога владаода, и одредио му за саветнике Вучића и Петронијевића. Одмах после његовога примања, владе (у марту 1840.), Љубица Обреновић и Јеврем Обреновић изазвали су покрет Обреновићеваца против Вучића и Петронијевића, који се убрзо претворио у покрет против целе њихове странке, тзв. уставобранитеља, и против чиновништва у опште. Вучић и Петронијевић, са неким главнијим уставобранитељима, морали су прво побећи у београдски град, под заштиту турскога паше, па онда, после некога времена, отићи из земље. Велики број њихових присталица изгубио је службу.
Михаилов режим имао је да се бори не само с уставобранитељима, него и са самим Обреновићевцима, од којих је већи део, руковођен кнегињом Љубицом, тражио натраг кнеза Милоша. Саветован од својих министара, нарочито од Ђорђа Протића, М. је био подједнако противан и повратку Милошеву и повратку Вучићеву.
Порта, Русија и Аустрија радиле су стално на измирењу кнеза Михаила и уставобранитеља. Када је почетком 1842. дошло до измирења (тада се и Вучић вратио у земљу), онда је Порта, у споразуму с Аустријом, настала, да М. промени владу и узме за министре уставобранитеље, друтим речима, да прими за саветнике Вучића, и Петронијевића.
Од 1841. Порта је изгубила поверење у М. и његове министре, јер је држала, да су они изазвали буну у Бугарској и у Босни. Пошто се М. устезао да узме уставобранитеље за министре, Вучић је отишао у Крагујевац, дочепао се артиљерије, која је ту била смештена, и подигао буну. Кнез М. лично, на челу својих катана, пошао је да савлада буну. Између њега и Вучића дошло је до судара 22. 8. 1842. код Крагујевца. Уз М. је било пристало више народа него уз Вучића, али како је Вучић имао топове, који су М. недостајали, он је разбио М. војску и заузео Крагујевац. По том је настало гоњење М. војске, која се повлачила. Једна нова битка била се код Жабара, где је М. војска наново потучена. Њено се повлачење претворило у бежање и увече 25. 8. М. је стигао у Топчидер, и ноћу између 25. и 26. прешао на аустријску страну. За њим је поврвело преко границе много његових присталица, нарочито чиновника. Из Земуна М. је тражио заштиту Порте и консула против бунтовника, али Порта му је замерала, што се испред бунтовника није склонио у београдски град код паше, него је прешао у Земун, на земљиште туђе државе. Под овим изговором Порта је свргла M. с престола.
1842-1858. M. je провео у емиграцији, бавећи се највише у Бечу. 1848. био је дошао до Новога Сада, како изгледа, у намери да се умеша у догађаје, али тaj његов корак није имао никаквих резултата. 1953. када је изгледало, да Русија намерава да обори кнеза Александра Карађорђевића, М. је, у виду једнога писма на саветнике, издао један политички манифест, у коме је тврдио, да он не би, ако би се на престо вратио, гонио своје старе противнике, него би гледао, да оствари измирење странака. Исте године, оженио се М. једном мађарском племкињом - Јулијом Хуњади.
У емиграцији М. је изишао на глас као заштитник српских књижевника; помагао је и Вука и Даничића и Бранка и многе друге. Вуку је давао сталну помоћ, и омогућио издавање многих његових списа. Када се, уочи пада кнеза Александра Карађорђевића, стало поговарати о новом кнезу, М. је, и ако је сва интелигенција била за њега, повукао своју кандидатуру испред кандидатуре свог оца. У Србију се вратио почетком 1859. заједно са кнезом Милошем. Одрекао се апанаже, која му је као престолонаследнику била одређена, добио је од кнеза, Милоша, врховну команду над војском, и, веран својој политици измирења, странака, коју је наговестио у манифесту од 1853. покушавао је да ублажи гоњења, која су била настала у земљи после извршеног династичког преврата.
На престо је М. ступио после Милошеве смрти (14. септембра 1860.). Одмах је пресекао политичка гоњења, вратио отпуштене чиновнике у службу или им одредио пензију, саставио једно министарство од конзервативаца и либерала, које је имало да утре пут измирењу странака. На Народној Скупштини, држаној 1861. г. тзв. Преображенској Скупштини, М. је извршио основне измене у државним установама. Надлежност Савета била је ограничена на законодавне послове, независност саветника укинута, и они доведени у положај обичних чиновника. На тај начин, дугогодишња борба Савета и кнеза о надмоћност окончана је потчињавањем Савета кнезу. Донето је једно устројство централне управе, које је министре, који су дотле стајали и под кнезом и под Саветом, ставило искључиво под кнеза. Један закон о чиновницима дао је влади право дискреционога отпуштања и пензионисања, које она дотле није имала. Општине, чија се организација дотле више оснивала на народним обичајима него на закону, добиле су потпуну законску организацију; њихови органи били су бирани од народа, али њихов избор потребовао је потврду власти, која их је могла сменити, ако би била њиховим радом незадовољна. Народна Скупштина задржана је, али само са саветодавним гласом. Слобода штампе није дана, и за све време М. владе цензура је била тако строга, да је издавање опозиционих новина било скоро сасвим онемогућено. На овај начин, сва власт била је прикупљена код владаоца, и М. режим био је у пуном смислу лични режим. М. је завео у Србији владу 'просвећеног апсолутизма', каква је постојала у полицијским државама 18 века. Овај апсолутистички карактер М. управе био је појачан још тиме, што је одмах после Преображенске Скупштине М. саставио једно чисто конзервативно, Гарашанин-Христићево министарство. Као главни задатак своје владе М. је сматрао рат с Турцима, и према томе нарочиту је пажњу обратио на војску, која се дотле састојала само из тако званог 'гарнизонога, воинства', које није бројало ни 4.000 људи. М. је установио 1861. народну војску, чија је прва класа имала 50.000, и друга класа 40.000 људи. По том је приступио набављању пушака и топова у већим количинама, и снабдео је војску модерним оружјем; тада је створена и српска артиљерија. На Балкану, ниједна држава није у војном погледу била у то време јача од Србије.
Пре него би почео рат с Турцима, М. је мислио да треба да уклони турске гарнизоне из српских градова и да склопи савезе с осталим хришћанским државама и народима на Балкану. Градско питање поставили су сами Турци, бомбардовањем Београда (јуна 1862). То бомбардовање, за које није било никаквих озбиљних разлога, створило је између Србије и Турске запето стање. Да се велике силе нису умешале, М. би се био заратио с Турском. 1867. г. Користећи се повољном дипломатском ситуацијом, М. је решио градско питање мирним путем. Султан је, по савету великих сила, повукао своје гарнизоне из свих српских градова и предао их је на чување српском кнезу.
У исто време када је радио на решењу градскога питања, М. је склапао савезе и споразуме са балканским државама и народима, са Црном Гором (1866), ca бугарским револуционарним одбором (почетком 1867), са Грчком (августа 1867), са Румунијом (јануара 1868). Србија је изгледала, стожер једне велике балканске лиге, управљене против Турске; њен престиж био је већи него икада, и рат се очекивао свакога часа. 
Али, последње године М. владе, осећало се извесно колебање. М. се 1865. потпуно одвојио од своје жене Јулије (и ако до формалног развода брака није дошло), и намеравао је да се ожени Катарином, кћерком своје сестре од стрица, Анке Константиновићке. Министар Гарашанин, који је томе браку био противан, морао је одступити. Одступање Гарашанина изазвало је велику затегнутост односа између Русије и кнеза Михаила, и он је остао моментано лишен руске потпоре, која му је била неопходно потребна у случају акције против Турске. Аустријска дипломатија покушавала је, да одврати М. од рата с Турском, и стављала му је у изглед да може чисто дипломатским путем добити од султана управу над Босном и Херцеговином.
Докле се М. колебао у својим ратоборним плановима, Омладина (једно националистичко друштво, образовано истина у Војводини, али у коме су главну реч водили либерални емигранти из Србије), тражило је што пре рат с Турском, и нападала je M. спољашњу политику као недовољно одлучну.
29. маја 1868, М. је, приликом једне шетње у Кошутњаку, убијен. Са њим је био његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза седеле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина ћерка са којом је кнез желео да се ожени. Поред М. погинула је и Анка, а Катарина је рањена. Убиство су извршили људи, које је нашао Павле Радовановић, београдски адвокат, који је радио у договору с кнезом Александром Карађорђевићем.
Убиство М. изазвало је велику народну жалост, и први од свих српских владалаца, он је добио споменик у Београду. Његова унутрашња политика, због сувишне полициске стеге, није била популарна, али његова спољашна политика изазивала је велико одушевљење и код интелигенције и код народа. Народна самосвест била је разбуђена у највећој мери и створено је јако ратоборно расположење. За време своје кратке владе, М. је постигао велике успехе; усредсређивање све власти код владаоца, установљење народне војске, решење градског питања, склапање балканског савеза. Према тим успесима није стајао, на другој страни, ниједан већи неуспех. Личне особине М., његов патриотизам, његово савесно вршење владалачких дужности, његова дарежљивост и његова готовост, да своје приватно имање да на ратну спрему Србије, његов потпуно частан карактер и достојанствено држање, - све то, заједно с успесима, које је постигао и са надама, које је пробудио, учинило је, да је М. остао запамћен као примеран владалац.

Литература: М. Милићевић, Поменик, IV, 482. и Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретера (1896); М. Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895); С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила (1923); Ж. Живановић, Политичка историја Србије (књ. I).



Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 21, 2022, 10:48:32 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 23, 2022, 05:00:25 pm
Милан Обреновић, кнез Србије (6/18. октобра 1819. Крагујевац – 26. јуна/8. јула 1839. Београд)


Био кнез Србије у периоду од 1/13. јуна до 26. јуна/8. јула 1839. године, као први престолонаследник Обреновића. Тешко болестан, он није ни један акт потписао као кнез, а није управо ни знао, да је кнежевска власт прешла на њега. Преминуо је 25 дан своје владе, у конаку на Варош-капији. Сахрањен је у палилулској цркви на десној страни близу западних врата. Доњи Милановац име носи по њему.
 
Почетком децембра 1834. године, наредио је Кнез Милош свима судовима да 'незадржано наредбу учине да се сви апсеници, што год их у держави нашој има, макар шта они согрешили и макар под каквим испитом били, са свим из апса одпусте... и да им се каже да се они зато апса ослобођавају, што је возљубљени син мој Милан опасно болестан, па сад ослобођени да се моле Богу за његово исцеленије.'


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 23, 2022, 05:03:55 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 24, 2022, 11:37:39 am
Милан Обреновић, кнез и краљ Србије (Јаш, Румунија, 10/22 август 1854. – Беч, 29, јануар/11 фебруар 1901., Беч).


Син је Милоша Јеврема Обреновића и Марије Катарџи. Остао је 1860. без оца. Погибија кнеза Михаила (1868) затекла та је као лицејца у Паризу. Проглашен од београдског гарнизона за кнеза, он је дошао у Београд 11. јуна 1868. Велика Скушпштина признала је његова права на наcледство престола 20. јуна. Потом му је и Порта даровала берат наследнога кнеза, какав је од ранијих кнезова добио био само кнез Милош 1830. Намесници су му били Блазнавац, Ристић и Гавриловић, а васпитачи прво Француз Хует, па онда Дубровчанин Медо Пуцић. За време малолетства, кнез Милан је, у октобру 1871. посетио рускога цара у Ливадији, и све до Берлинског Конгреса сматрао се као руски штићеник. Када је 10. октобра 1872. узео власт у своје руке, поверио је састав свога првога министарства Блазнавцу, а после његове смрти, у марту 1873., поставио је за председника министарства Ј. Ристића. У току исте године учинио је прву своју посету аустриjскоме цару. У октобру 1878. оборио је Ристића, коме није могао да опрости, што је за време његова малолетства (1869) намесништво са Великом Скупштином издало нов Устав.
После Ристића, кнез Милан је довео на владу конзервативце, којима је кроз целу своју владавину поклањао много више поверења него либералима. С пролећа 1874., ишао је, у пратњи министра Мариновића, у Цариград, да се представи султану. Али овај његов пут, који није донео никакве политичке добити за Србију, био је критикован у земљи. Између конзервативаца, који су били на влади, и либерала, који су имали већину у Народној Скупштини, постојала су непрестана трвења, која су изазивала честе министарске кризе, и довела, почетком 1875. до првог распуштања скупштине у парламентарној историји Србије.
Херцеговачки устанак, који је убрзо затим избио, изазвао је ратоборно расположење у земљи, које се осећало и у ново изабраној скупштини, у којој су опет либерали имали већину. Кнез Милан је био принуђен, да састави једно либерално министарство (августа 1875), али га је оборио већ идућег месеца, јер није одобравао његову ратоборну политику. Онда је састављено једно прелазно министарство, од млађих либерала и млађих конзервативаца. Кнез се венчао 5. октобра  са Наталијом, кћером рускога пуковника, Петра Кешко. Под притиском јавнога мњења, кнез Милан је предао априла 1876. наново власт либералима, а 20. јуна огласио свој први рат Турској. У току самога рата (2. августа) родио му се син Александар. После првога рата, који се свршио рђаво, кнез Милан је намеравао да обори либерално министарство, да доведе на владу конзервативце, и да с њима укине Устав од 1869. Али, како за овај план није нашао потпоре код Руса, он је задржао либерално министарство и даље на власти, и ушао је с њиме 1. децембра 1877. у други рат с Турском. После свршенога рата, руска дипломатија, покушала је да Ниш, Пирот, Врање, које је наша војска била узела, да Бугарима, али томе се одупро кнез Милан, решен да војском брани оно што је војском и добио.
После Берлинског Конгреса, који је донео Србији независност и 4 нова округа, кнез Милан, који се дотле држао Руса у спољашњој политици, почиње се окретати ка Аустрији. Када је либерално министарство дошло у сукоб с Аустријом на питању трговинскога уговора, он је променио владу, саставио једно конзервативно, односно напредњачко министарство, и дао нашој спољашњој политици аустрофилски правац. Не само да је закључио трговински уговор са Аустријом, него је закључио с њоме и једну тајну конвенцију (1881), по којој се српска влада обвезивала, да неће трпети на своме земљишту никакву радњу противу аустриских власти у Босни, докле се опет Аустрија од своје стране обавезала, да ће потпомагати учвршћивање династије на престолу и ширење Србије, у правцу њене јужне границе, изван Новопазарскога Санџака. Конвенција од 1881. била је лично дело кнеза Милана, који је у преговоре о њој посветио само једнога члана кабинета. Када је њен текст био утврђен, показао га је само још двојици других министара.
Сигуран са потпором Аустрије, кнез Милан је 22. фебруара 1882. прогласио Србију за Краљевину и узео краљевску титулу. Исте године, у октобру, на њега је пуцала из револвера, али га је промашила, Илка, удовица пуковника Јеврема Марковића, који је 1878., поводом једнога војног бунта, био стрељан. Под напредњачким министарством, краљ Милан се много више мешао у државне послове него под ранијим либералним министарствима: 1881. заложио се, да се концесија о грађењу железнице да Бонту-у; 1882. за време борбе између напредњака и радикала, стао је отворено на страну напредњака, и предузео је једно велико путовање по земљи, ради сузбијања радикализма. На скупштинским изборима 1883., поред свега његовог залагања, за напредњаке, већину нису добили напредњаци, него радикали. На овај радикални успех краљ Милан је одговорио тиме, што је позвао на владу Николу Христића, познатог још из доба кнеза Михаила са своје строге полициске управе.
Убрзо затим, поводом разоружавања. народне војске, избила је у источној Србији т.зв. Тимочка буна, коју су организовали локални радикални одбори у тим крајевима. Краљ Милан, с помоћу војске, брзо је угушио буну, а цео главни одбор радикалне странке ставио пред преки суд. Мислећи да је тиме коначно победио радикализам, он је довео напредњаке поново на владу, и засновао свој лични режим. Политичке слободе које је дало напредњачко министарство од 1880., биле су сада или сасвим укинуте или јако сужене. За време прве и друге напредњачке владе, извршена је коренита реформа пореског система и установљена Народна Банка. Приступљено је и реорганизацији војске. Са ранијом системом народне војске потпуно је прекинуто и тежиште војне снаге пренето у стални кадар.
1885. краљ Милан је уједињење Бугарске и Румелије схватио као поремећај балканске равнотеже на нашу штету. Када није успео добити с помоћу аустријске дипломатије никакву накнаду за Србију, он је огласио Бугарској рат 2. новембра 1885. Тај рат, у коме је српска војска била сузбијена од Бугара код Сливнице и изгубила Пирот, окончан је 5. марта 1886. једним уговором мира, који је повратио стање ствари пре рата и није наметнуо Србији не само никакве територијалне жртве, него ни плаћање ратне одштете.
Под првим утиском неуспеха на бојном пољу, краљ Милан је хтео да да оставку. Доцније, он је, у место оставке, покушао споразум с радикалима, и био је вољан дати им власт, али не самима, него у друштву са напредњацима. Када у овоме удруживању радикала и напредњака није успео, он је задржао напредњаке на влади, све докле се они, у његовој размирици са краљицом Наталијом, нису ставили на страну ове последње. Јуна 1887. он је предао владу удруженим. либералима и радикалима. У децембру исте године, дао је владу самим радикалима, али, пун неповерења према њима, он их је априла 1888. уклонио с власти, и саставио једно чиновничко министарство са Николом Христићем. Под овим министарством извршен је развод брака између њега и краљице Наталије. Уверен, да је после тога постао немогућан на престолу, он се коначно одлучио на оставку, али, да би осигурао престо своме малолетном сину, он се претходно споразумео с радикалном странком и издао децембра 1888., у сагласности са Beликом Скупштином, један врло слободоуман Устав.
22. фебруара 1889. одрекао се престола и настанио у Паризу, под именом грофа од Такова. Одмах по његовом одласку из Србије, дошла, је краљица Наталија, али на његово наваљивање намесништво ју је (1891) силом протерало. Због финансиских тешкоћа он се, те исте године, за два милиона динара, добивених од Русије, одрекао свих својих права члана владалачког дома, иступио из српскога, држављанства, и обећао да неће више долазити у Србију. Како је ова његова изјава узакоњена 14. марта 1892., то је у ствари над краљем Миланом било изречено прогонство. Ипак, после државног удара од 1. априла 1893., који је он припремио, краљ Милан се вратио у Србију, добио натраг своја права члана владалачкога дома и окуражио свога, сина на укидање Устава од 1888. 1895. г. краљ Александар се подао утицају своје мајке, и краљ Милан је опет отишао из земље, али се вратио 1897. Тада је постао командант активне војске, али се, поред војних послова, мешао и у политичке, тако да је изгледало да је он прави краљ, а не његов син.
На Ивањдан 1899. на њега је покушан, без успеха, један атентат из револвера. Тај атентат дао је повода затварању и осуђивању великог броја радикалних првака. 1900. он је прекинуо са својим сином, због његове женидбе са Дратом Машин. После тота настанио се у Бечу, где је идуће године и умро. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
O личности и политици краља Милана мишљења су била међу његовим савременицима подељена. Његове су присталице хвалили његов политички дар, његово реално гледање на ствари, његову енергију, његову вештину опхођења са људима, његов утицај на масу, његове говорничке способности. Његови противници говорили су о његовим слабим живцима и оскудици моралног осећања, о његовој болесној неповерљивости, превртљивости, и напраситости. Што се тиче његове политике, његове присталице су тврдиле, да је он добио пресудан утицај на државне послове тек 1880. после Ристићевога пада, да је тада, показао велику увиђавност, што је напустио Русију, ратом изцрпену и бугарофилски расположену, и тражио ослонца код Аустрије, тада на врхунцу њене дипломатске моћи, да је 1885. један од првих осетио бугарску опасност, да је ослободио српску политику панславистичких сањарија, да је 'европеисао' Србију, која се до његове владе налазила у патријархалном стању, и да је поставио здраву основу њеној војној организацији. Његови противници замерали су му, да није умео да се прилагоди положају уставнога владаоца, да је без потребе довео Круну у сукоб са радикалима, најачом странком у земљи, да, је интересе Србије стављао више интереса Српства а интересе династије више интереса Србије, и да је за његове владе углед Србије ниско пао, због њене потчињености Аустрији и њенога неуспеха у бугарском рату. Али и присталице и противници његови слагали су се у томе, да је он био необичан човек, и да је био један од најачих политичких темперамената свога доба.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 24, 2022, 11:56:40 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 25, 2022, 11:16:14 am
Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 - Београд, 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889-1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903.


Син краља Милана и краљице Наталије. Васпитаван је у Србији и имао је за гувернере др Лазара Докића и ђенерала Јована Мишковића. За време размирице између његових родитеља, био је, као дванаестогодишњи дечко, по жељи краља Милана, одузет немачком полицијом од краљице Наталије код које се налазио у Висбадену. После оставке краља Милана, 1889., ступио је на престо и имао је за намеснике Јована Ристића, ђенерала Косту Протића и ђенерала Јована Белимарковића. 1, априла 1893., са знањем и одобрењем краља Милана, извршио је државни удар, и пре навршеног пунолества узео краљевску власт у своје руке. Намесници и министри били су уочи државног удара позвани на дворску вечеру и ту изненада затворени. У завери противу намесништва краљ Александар је био потпомогнут дворским официрима и командантима београдског гарнизона. Прво своје министарство Александар је саставио из радикала, под председништвом свога некадашњег гувернера Докића. Под утицајем свога оца он се међутим убрзо разишао с радикалима, већ почетком 1894., и, пошто је објавио да треба стишавати партијске страсти, почео је чинити огледе са т.зв. неутралним министарствима, која су, у ствари, била састављена од мање истакнутих либерала и напредњака, и која су сва била непријатељски расположена према радикалима. 9. маја 1894. Александар је својом прокламацијом обуставио Устав од 1888. и повратио Устав од 1869. Између либерала и напредњака који су требали да држе ново стање није могло доћи до праве слоге. Краљ Александар је под јесен 1894. довео на владу Николу Христића, под којом су извршени избори за Народну Скупштину, и, како су у новој Скупштини имали већину напредњаци, којима је краљ Александар у то време већма наињао него либералима, то је у лето 1895. образовано чисто напредњачко министарство Стојана Новаковића. На неколико недеља раније краљ Милан је отишао из Србије, а краљица Наталија дошла у Београд, и од тада место Милановога осећао се њен утицај у политичким пословима. По њеној жељи, крајем 1896. краљ Александар се је вратио радикалима и саставио Симићево министарство, које га је у току 1897. водило прво у Атину, па онда на Цетиње, како се говорило, у циљу његове женидбе. После тих путовања, која се нису свршила никаквом женидбом, краљ Александар се поново приближио своме оцу, под чијим је утицајем, октобра 1897. отпустио Симићево министарство и саставио министарство Владана Ђорђевића, које је имало задатак, да настави неутралну политику, прекинуту 1895. Под тим министарством, краљ Милан је постављен за команданта активне војске и имао је врло велики утицај на политичке послове. Од напредњака и либерала склопљена је једна 'краљева партија', и гоњења радикала опет су настала. Врхунац тих гоњења достигнут је после једног неуспелог атентата нa краља Милана (1899).
У лето 1900. када су се краљ Милан и председник владе Ђорђевић налазили ван Београда, краљ Александар је изненада објавио своју веридбу са Дратом Машин, дворском госпођом краљице Наталије. Драга, Машин, рођена Луњевица, била је удовица, једнога инжињера; она у своме првом браку није имала деце, и стога се за њу држало да је нероткиња. Осим тога, била је много старија од краља Александра. Ни краљ Милан ни краљица Наталија нису одобравали женидбу свога сина са госпођом Машин, а тако исто ни београдско друштво. Ђорђевићево министарство дало је одмах оставку, и краљ Александар је имао муке док је саставио једно чиновничко министарство, под председништвом Алексе Јовановића. У официрском кору, где је престиж краља Милана био врло велики, осетило се јако незадовољство противу краљеве женидбе; нови министар војни, пуковник М. Васић, успео је одржати мир у војсци, али положај краља Александра остао је од тада несигуран код официра. Пристанак рускога цара да буде венчани кум краља Александра и помиловање радикалних првака, затворених због атентата на краља Милана, створило је код публике повољније расположење према краљевој женидби, која је извршена 23. јула 1900.
Краљ Александар био је сада вољан да да власт радикалима, али под условом, да се они удруже са напредњацима. Пошто су радикали на то пристали, образовано је напредњачко-радикално министарство Михаила Вујића, а 6. априла 1901. октроисан је краљевом прокламацијом, један нови Устав, чија је главна карактеристика, била установа Сената, делом постављенога, а делом изабранога. Либерали и онај део радикала, који није хтео пристати нa дружбу са напредњацима, били су у опозицији према новоме стању, и доказивали су, да се под Уставом од 1901. у привидно парламентарним формама, само продужује лични режим. Крајем 1902. краљ Александар је опет прекинуо са радикалима, и саставио је, под председништвом ђенерала Димитрија Цинцармарковића, једно министарство налик на његова ранија неутрална министарства. 1903. извршен је нов државни удар; Устав од 1901. био је обустављен на неколико сата, да би се могао променити изборни закон. Под промењеним изборним законом извршени су нови избори, који су дали већину 'краљевој партији'. Међутим је била скована, завера између официра београдског гарнизона и присталица Петра Карађорђевића. Ноћу између 28. и 29. маја 1903., официри завереници опколили су с војском двор, упали унутра и убили и краља Александар и краљицу Драгу.
Намере краља Алексaндра последњих месеца његове владе остале су нејасне; говорило се да је хтео отерати своју жену и огласити рат Турцима. - Влада краља Александра остала је запамћена као влада сталних криза и државних удара, и како на пољу спољашње политике тако и на пољу унутрашње политике није дала никакве веће резултате. Најважнија дела из тога доба јесу конверзија државних дугова, покушај обнављања балканског савеза (долазак бугарског и црногорског кнеза у Београд 1895), добијање српских владика у Македонији, и реорганизација војске, извршена од краља Милана као команданта активне војске. И ако није имао велике политичке способности свога оца, краљ Александар није био лишен свакога политичкога дара, као што су његови противници представљали, и у опхођењу са људима и странкама показивао је једну вештину, која се код тако младог човека не би очекивала.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 25, 2022, 11:18:18 am
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: fazan on December 25, 2022, 09:31:39 pm
Надам се да ће доћи време када ће се улога краљева Милана и Александра Обреновића у српској историји мало другачије посматрати. Неке критике једноставно не стоје. Неке ствари њихови савременици нису могли разумети.

Србија је из једног патријархалног друштва, заснованог на породичним задругама, прелазила у неки облик европског грађанског друштва, са свим проблемима које је тај прелаз носио. Током те транзиције, зеленаши су ”на добош” (јавним аукцијама за наплату дугова) продали целу Србију више пута. Дужници обично нису ни разумели шта им се догађа. Радикали су изашли са (радикалном) идејом да су кућа и окућница (није морала бити уз кућу, радило се о површини од пар хектара) неприкосновени и да се не могу продати ради дуга. Наравно да је та идеја добила огромну подршку. Са друге стране, историјски гледано, довела је до уситњавања сеоских домаћинства и ми данас у Србији имамо изузето уситњен посед. Није постојала мотивација да се оде у град, живело се (лоше) на малим поседима.

Критиковали су Миланово окретање Аустрији, потпуно игноришући како је дошло до тога. Бугарско-српски рат је био изузетно непопуларан, али јако мало се зна о томе како је и зашто уствари дошло до рата.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 26, 2022, 11:21:09 am
Милош Обреновић, кнез Србије 1815-1839 и 1858-1860 (7. март 1780, Средња Добрња, нахија ужичка – 14. септембар 1860, Топчидер, код Београда).


Син је једног сиромашног сељака, Теодора Михаиловића из Добрње. Обреновић је назван по своме очуху Обрену Мартиновићу из Бруснице. У младости је служио као момак код марвених трговаца, и гонио је њихове волове чак на Јадранско море. У првом устанку војевао је Милош уз свога полубрата Милана Обреновића, који је био војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске) и рудничке. 1807. г., у нападању на Ужице, Милош је тешко рањен. Када, је 1811. Карађорђе разделио велика војводства, било је раздељено и војводство Милана Обреновића (који је умро 1810). Милош је онда пристао уз Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који су, насупрот Карађорђу, бранили права великих војвода. Због тога је Милош био затворен, као противник Карађорђа и Caвeта, али му је Карађорђе опростио кривицу. 1813. Милош се храбро борио на Дрини и на Сави, нарочито се одликовао у борби на Равњу, између Саве и Засавице. Када је Карађорђе напустио Србију и војводе нагле за њим преко границе, Милош је остао у земљи, не желећи да оставља породицу и да се одваја од осталог народа. Турцима се предао на пољани код таковске цркве и помагао им у умиравању и обезоружавању народа. Београдски везир (Сулејман-паша Скопљак, и ако раније рањен у борби са Милошем на Равњу, поставио га је за обор-кнеза над три нахије: над рудничком, крагујевачком и над пожешком.
1814. када је избила Хаџи-Проданова буна, Милош, не само да није пристао у буну, него је ишао заједно с Турцима, да је угуши. Велики турски зулуми, који су потом настали, варварско истраживање и купљење оружја по народу, сеча главних људи, све је то учинило да се Милош одвоји од Турака, нарочито када је видео, да нема више поверење Сулејман-паше и да га овај држи у Београду као заробљеника. Чим је уграбио прилику да измакне из Београда, Милош је стао спремати нов устанак, и, како се прича, на Цвети 1815., пред таковском црквом, објавио је почетак устанка речима: 'Ево мене, а ето вам рата с Турцима'.
Турска војска упутила се одмах ка Чачку. Милош се утврдио на брду Љубићу, на левој страни обале, према Чачку. Пре него је нa тој тачки дошло до одсуднога резултата, Милош је потукао Турке код Палежа (данашњега Обреновца), и очистио пут уза Саву од Београда до Шапца. Услед тога, устанак је захватио нахије Ваљевску и београдску. Бојеви код Љубића свршили су се потпуним поразом Турака, поглавито стога што су Турци, обесхрабрени погибијом свога војсковође, почели сами да дижу логор, а Срби онда навалили на њих изненада. Затим је Милош кренуо на Пожаревац, и, после кратке борбе очистио је и тај крај од Турака. Последње његове веће борбе биле су на Дрини. Он је потукао Турке на Дубљу, у средини Мачве, и једнога, пашу заробио.
Али, тек после свих успеха, настале су за њега праве тешкоће, јер су се на Србију дигле две велике војске, једна са западне стране, под Куршид-пашом, а друга са источне стране, под Марашли Али-пашом. Обе паше желели су да, ако је могуће, умире Србију лепим начином и позвали су Mилоша на разговор. Милош је отишао прво Куршид-паши, на Дрину, и ако је Куршид био познат као вероломан човек, који га може посећи, када му буде дошао на вeру. Прича се, да је Милош, доиста, једва жив изишао из Куршидова логора. После тога, почео је преговоре са Марашлијом, који је био ститао у Ћуприју. Желећи да он добије код султана ту част да је Србију покорио и умирио, Марашлија је нудио Mилошу боље услове него Куршид. Докле је Куршид тражио, да народ одустане од борбе и да преда оружје, Марашли није тражио од народа оружје. 'Будите ви само цару покорни, па, ако хоћете, и топове за појавом носите'.
Милош се погодио са Марашлијом на овој основи: 1. Срби пропуштају Марашлијинога ћају са седам-осам хиљада војника у Београд; 2. Марашлија спроводи са својим пратиоцима српске изасланике у Цариград, да моле од султана ферман, којим се Србима опрашта све што су чинили; 3. између Срба и Турака настаје примирје, како на источној тако и на западној страни.
Како је у то време Русија била већ свршила са Наполеоном, и стала наново распитивати на Порти, јесу ли извршене одредбе Букурешког Уговора о Србији, Порта је желела да се што пре умири српска буна. Она је дала Србима опроштај. Марашли-паша кренуо је са свом својом војском у Београд, а Милош је са својим људима остао и даље под оружјем.
Од 1815-1830 стање ствари у Србији било је уређено усменом погодбом између Милоша и Марашлије. Та је погодба важила за београдски пашалук, који се простирао од Дрине до Мироча-планине, и од Саве и Дунава па до Ћуприје, Параћина, Краљева и Ужица. По тој погодби, у београдском пашалуку постојале су турске власти, али данак нису купиле оне него српски кнезови, и када је требало Србима судити, онда је уз муселима седео и један српски кнез. Из ових врло скромних уступака, Милош је успео постепено извући више или мање потпуну унутрашњу самосталност Србије. Милошева је политика била испрва упућена на то, да се начини врховним господаром Србије. Одмах после споразума са Марашлијом, почео се потписивати 'верховни кнез и управитељ народа Сербскаго', и од Скупштине од 1815. успео је добити признање ове титуле. Ипак зато, Милош је имао моћне супарнике међу народним старешинама, и тек пошто их је у времену 1815-1817 уклонио са света (1817. био је и Карађорђе убијен по његовој наредби), Милош се утврдио у положају 'Верховнога Кнеза'. После тora Милош је гледао, да што више прошири надлежност српских власти на штету турских. Он је присвојио за српске власти право, да суде саме по кривицама и споровима Срба (само у мешовитим српско-турским делима судиле су турске власти, али и онда уз сарадњу српских власти). Затим је сакупио царске приходе, скеле, ђумруке, разне таксе и т.д. Постепено су, и у судским и у финансијским пословима, дошле српске власти на место турских. Домаћа управа, уређена Милошем, била, је врло енергична, што се најбоље види по истребљењу хајдучије. Али она није била лака народу, поглавито због злоупотреба које су се чиниле са старешинским кулуком, и због Милошевог монополисања сточне тртовине. Према Турцима Милош се испрва правио 'верна раја'; није помишљао на Букурешки Уговор, и као максимум уступака, тражио је оно што су сами Турци нудили Србима, 1806., приликом Ичковога Мира. Када је 1816. наново кренула у Цариграду српско питање, Русија је имала тешкоћа са Милошем. Докле је она, у својим захтевима, на прво место стављала аутономију Србије, Милош је желео, да се на прво место стави наследност кнежевскога достојанства, које би султан имао њему да дарује. Али, постепено, између Милоша и Руса дошло је до потпуне сагласности.
Милош је обратио Русима пажњу, да Букурешки Уговор није имао у виду само београдски пашалук, него све оно што је држала Карађорђева војска, а то ће рећи још шест нахија преко београдскота пашалука. На основу тога, Милош је тражио, да се тих шест нахија поново присаједини Србији. Да би изиграла руску дипломатију, Порта је покушала 1820. да добије Милошев пристанак на мање уступке него што су били предвиђени у Букурешком Уговору, али Милош је те уступке одбио, и тражио је потпуно извршење Букурешкога Уговора. Захваљујући његовом чврстом држању и непрестаном наваљивању руске дипломатије, Порта је 1826. у Акерманској Конвенцији, изјавила своју готовост, да изврши одредбе Букурешкога Уговора које се тичу Србије. Акерманска Конвенција није била извршена јер је дошао руско-турски рат, који се свршио Једренским Миром 1829. У томе миру Порта се обвезала на извршење Акерманске Конвенције, и услед тога је Порта издала хатишериф од 1830., којим се Србији признавала унутрашња самоуправа, а Милош наследност кнежевекога достојанства. Што се тиче оних шест нахија које је према Букурешком Уговору требало присајединити Србији, Порта је гледала на све могуће начине да ову обвезу не испуни, и издала је хатишериф о присаједињењу тих нахија Србији тек 1833., пошто их је кнез Милош без њенога, питања, заузео.
1835. Mилош je ишао у Цариград да захвали султану на привилегијама које је даровао Србији. После хатишерифа од 1830. поставило се одмах уставно питање. Пошто је Србија добила унутрашњу самоуправу, питање се природно поставило, да ли ће и даље остати дотадашњи систем управе. Милош, који је своју власт стварао по обрасцу турских власти, био је завео у земљи источњачки деспотизам, којим нико није био задовољан. Руска дипломатија била, је унела у хатишериф једну одредбу по којој је српски кнез имао да влада у договору са једним саветом, и сви они који су желели да ограниче Милоша, тражили су од њега установљење тога савета. Почетком 1835. неколико народних старешина, међу којима је био најзнатнији Милета Радојковић, дошли су са више хиљада људи у Крагујевац, да би убрзали издавање Устава. (т. зв. Милетина буна). Устав, издан на Сретење те исте године, био је сувише слободоуман, и, услед протеста Порте, Русије и Аустрије, Милош, коме до тога Устава није било ни стало, убрзо га је опозвао. Од 1935- 1838. Милош је одутовлачио решење уставног питања, али је решио аграрно питање. После хатишерифа од 1830., турске спахије имале су да се селе из Србије. Питање је било, шта ће се радити са њиховим спахилуцима. Било је људи који су предлатали, да се турски спахилуци поделе између неколико угледнијих породица, које би образовале земљовласничку аристократију, каква је постојала у Влашкој. Милош на то није пристао. Он је изрекао начело, да земља припада ономе ко је ради. Тиме је ударен темељ слободном сеоском поседу, који је после омогућио стварање земљорадничке демократије у Србији. 1838 Русија је поново покренула уставно питање. Милош, који се противу ње био везао са Енглеском, ступио је са Портом у преговоре о Уставу, у нади да ће Порта, под утицајем Енглеске, пристати на онакав Устав какав је он желео, а не какав је желела Русија. Спор између њега и Русије водио се у главноме око тога, да ли ће чланови Савета, који је хатишериф од 1830. предвиђао поред кнеза, бити непокретни или покретни. Русија, која је намеравала дa Mилоша ограничи Саветом, тражила, је непокретни Савет. Милош, који је желео да од Савета начини своје оруђе, примао је само такав Савет чије би чланове могао по својој вољи мењати. У Цариграду је руски утицај у српским стварима био јачи од енглескога. 1838. Порта је октроисала, у виду хатишерифа, један Устав за Србију, који је установљавао, поред кнеза, један непокретан Савет, чији чланови 'неће моћи бити збачени без узрока, докле не би било доказано код Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија или због нарушенија закона и уредба земаљски'. Mилош никако није могао пристати на овај Устав, и пошто је учинио један узалудан покушај да с помоћу војске обори Устав, он је 1. јуна 1839. дао оставку на престо у корист овога најстаријег сина Милана.
Милош је пао, не толико због Русије и Порте, колико због јаке унутрашње опозиције, коју је изазвао његов деспотизам. Материјално благостање, које је под његовом владом створено, појачало је код људи потребу правне сигурности, а под Милошем, који се био начинио неограничени господар свачијега живота и имања, те безбедности није било. За време своје владе Милош је постао један од најбогатијих људи на целом Балкану, и имао је своја добра не само у Србији, него и спахилуке у Влашкој.
1838-1858. Милош живео махом у Влашкој и у Бечу. Он је стално радио на своме повратку у Србију. Када је, после смрти његовога старијега сина Милана, дошао на престо његов млађи син Михаило, Милош је, преко своје врло одважне жене Љубице, која је остала у Србији, покушавао да изазове покрет у своју корист. 1844. пребацио је преко Дрине наоружане катане, који су узели Шабац и мислили да узбуне целу западну Србију. 1848. спремао је такође буну у Србији. Ради тога дошао је био до Загреба, али је српска влада удесила, да га хрватске власти затворе, и Милоша је стало доста новаца док се ослободио затвора. 1857. дао је Милош пет хиљада дуката Тенки за његову заверу против кнеза Александра Карађорђевића. 1858., за време Св. Андрејске Скупштине, имао је Милош агенте у Београду, који су му врбовали на све стране приврженике и бацали немилице новац.
11. децембра 1858. Св. Андрејска Скупштина збацила је кнеза Александра, и позвала Милоша натраг на престо. Милош је свечано ушао у Београд 25. јануара 1859. Његова друга влада није трајала ни пуне две године и није ништа додала његовој историјској слави. Милошева појава била је изазвала велико одушевљење у народу, који је у њему гледао обновиоца Србије, али он је био већ једном ногом у гробу, и, као што је 1838. био већ несавремен у стварима унутрашњег уређења земље, тако ни сада није умео да погоди потребе новога доба.
Ниједна личност 19 века није у томе степену узбудила машту српскога народа као Милош. Постао је легендарна прилика као Краљевић Марко; око њега створио се читав циклус народних прича, које га представљају као великог мудраца, досетљивца и шаљивца. По скоро једнодушној оцени историчара, Милош је највећи политички ум који је Србија дала у целом 19 веку. Потпуно необразован, незнајући ни да чита ни да пише, Милош је имао инстинктивно осећање реалности и несавладљиву примитивну енергију. Готово из ничега, он је створио српску државу. 1815. када се решавала судбина земље, Милош је са својим побуњеним сељацима, представљао малу силу према двема царским војскама, које су једновремено ишле на Србију, и све што је добио, дугује својој вештини преговарања са Турцима. Када је, после тога, требало створити једну домаћу власт која ће моћи да замени турску власт, Милош се показао управо онакав организатор, какав се тражио: он је имао и довољно чврстине да свој народ држи у стези, и довољно мудрости да према Турцима непрестано врда. Значај просвете, судова и писаних закона Милош није разумевао, и зато је пао, када су те ствари постале неопходно потребне. Али и са тим недостатцима, Милош остаје највећи владалац Србије 19 века, онај који је ударио основу и њеној спољашној независности и њеном унутрашњем уређењу.

Литература: Вук Караџић, Милош Обреновић (скупљени и етнографски списи, књ. I, 1898); М. Милићевић, Поменик IV, 471; М. Милићевић, Кнез Милош прича о себи (Споменик Српске Краљевске Академије); М. Гавриловић, Милош Обреновић (три свеске).


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 26, 2022, 12:55:37 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 29, 2023, 02:07:25 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 31, 2023, 01:29:49 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 27, 2023, 01:00:30 pm
Личност Велимира Михаила Теодоровића и његова задужбина 'Велимиријанум'


Велимир Михаило Теодоровић родио се 20. маја 1849. године у Рогашкој Слатини као природни син кнеза Михаила и Марије, кћери марвеног лекара Беркхауза, са којом се као шеснаестогодишњом девојком млади кнез упознао боравећи у бањи 1848. године. Дете је крштено у католичкој вери, којој је припадала и његова мати и на крштењу је добило име Виљем.
Кнез Михаило се са правом очинском нежношћу старао о детету, не заборављајући ни његову матер. Преко свог бечког банкара Тирка, обезбедио им је стално месечно издржавање, а купио им је и кућу. Мати се међутим, кад је детету било четири године, удала за једног лекара и са собом је повела и дете. Овај брак није био срећан. Очух Велимиров био је несавестан човек: широко је искоришћавао приходе своје жене и свога пасторка, натеривао жену да те приходе увећа,. најзад им је и кућу задужио, због чега је била изложена јавној продаји, али је кнез поново откупи, овога пута само у корист детета.
Ове сасвим неповољне прилике, у којима је дете расло, утицале су и убрзале долазак Велимиров у Србију. По кнежевој наредби, он је 1857. године, у својој седмој години, доведен у Београд и поверен кући Анте Радивојевића, настојника кнежевих добара. У почетку је Велимирово порекло било тајна за околину, па је чак и његов нови старалац Радивојевић допуштао да се верује као да је то његов ванбрачни син. У новој средини детету је посвећена сва потребна пажња и поведено је рачуна о његовом васпитању у националном духу. Велимир је уписан у београдску основну школу, ону код Саборне цркве, у којој је и завршио своје основно школско образовање.
По завршеној основној школи уписан је у београдску гимназију. Тада Велимир добија новог васпитача; његово духовно и душевно формирање, поред школе, бива врло срећно поверено сигурним рукама Стеве Тодоровића, члана Академије наука, професора и академског сликара.
Године 1861, тек што је Велимир био уписан у гимназију, Тодоровић је био позван од стране др Пацека, дворског лекара, који га је обавестио о жељи кнежевој да Тодоровић узме на себе старање о даљем васпитању детета и понуђено му је да одмах потпише о томе већ састављен уговор. 'Садржина уговора, пише Тодоровић, била је кратка. У њему ое препоручује да поред науке обратим особиту пажњу на домаће васпитање, уливање здравих појмова о дужности, упознавање са узорима људским итд. Одређује ми се плата у 200 дуката цесарских годишње, стан у Старом здању са 2 велике сале и балконом, храна и дозвола да могу узимати помоћнике. Највећа благодет беше у уговору за мене и дете, што нам се ставља извесна сума, са којом би за време ферија могли путовати у Италију, Швајцарску или коју другу земљу'.
Заиста, није се могао замислити срећнији избор васпитача за једно младо створење, рано отргнуто од материнске љубави и старања, коме је и са очеве стране могла бити пружена нежност само на посредан начин. Тај дечак дванаестих година, који је у сазнању за свој прави друштвени и породични положај могао да нађе разлога да већ своју прву младост обоји меланхолијом, бива поверен племенитим рукама педагога и уметника. Јединствен модел, достојан одушевљења уметника Тодоровића, претстављала је Велимирова младост у буђењу, чије су се духовне очи тек почињале да отварају пред непознатим светом. Тодоровић је пришао Велимиру, свом васпитанику, као што је прилазио пејзажу и лику, који би га одушевили, да, помоћу кичице и боја излије на платно устрепталост своје уметничке природе пред њиховом лепотом.
Уз Велимира се налазио и његов вршњак Живко, син чика Анте, његовог ранијег стараоца, а био им је придодат и Тодоровићев сестрић Јован Стојшић. Тодоровић се заложио да их свестрано образује. Узео им је посебне наставнике за рачун и француски језик, а музичко васпитање поверио је Корнелију Станковићу. Све остале предмете је сам са њима прелазио. Није заборавио ни на телесно васпитање својих васпитаника.
'Да бих душу својих ученика што више упитомио, пише Тодоровић, и љубав ка лепому развио, казивао сам им у причи лепоте из Хомерове 'Илијаде', упоређивао наше народне песме; приметио сам, да су ове моје приче на Велимира силно утицале; његово питомо и добро срце загревало се, у дирљивим моментима очице би му засузиле. Све ми је то давало уверење да ће од њега постати благородан и доброг срца човек. Народност своју и отаџбину сматрао је за највећу врлину. Кад би му ко у то дарнуо, прешао би из своје мирноће у најватренију гесту'.
О великом школском распусту, Тодоровић је путовао са децом у иностранство. Прво путовање, 1862. г., било им је у Венецију. На путу, деца су водила дневнике, у које су бележила све што су видела. Велимиров дневник се тако истицао живим запажењима да га је Тодоровић, по повратку, предао др Пацеку, а овај га показао кнезу, који је изјавио своје допадање и радост због напретка Велимира. Следеће године, опет о распусту, били су у Швајцарској, у Женеви.
У јулу 1864. год., после завршених испита, Тодоровић се захваљује на дужности Велимирова васпитача, две године пре истека уговорена рока. И од љубави Тодоровићеве за Велимира, и од његова одушевљења за свој васпитачки позив, била је силнија његова жарка жеља да се сав посвети сликарству и да све друго, ма колико драго, остави по страни. Пред том тако чистом и неодољивом жељом уметника Тодоровића, попустио је и кнез и дао је разрешницу васпитачу Тодоровићу.
Велимир је био само четири непуне године васпитаник Тодоровићев, али тај кратак период времена остаје најзначајнији у формирању његовом. Тодоровић је умео да на подесном тлу Велимирове чисте младости усади доброту и племенитост, које су расле и развијале се упоредо са Велимиром, тако да су у његовим зрелијим годинама то била два моћна стабла његова унутрашња живота. Пре растанка са Велимиром, Тодоровић је насликао један мајсторски портрет свога васпитаника, који данас припада Државном савету. Ово изврсно дело, кроз умне плаве очи на бледом лику, открива нам младалачку душу Велимира, над којом је бдио са пажњом и нежношћу уметник Тодоровић.
По одласку Тодоровића, Велимиру је био постављен за васпитача, на препоруку Илије Гарашанина, Милутин Стојановић, гимназиски професор. После две године (1866), Велимир је завршио шесторазредну гимназију и требало је да отпутује на продужење школовања у Швајцарску. Пре него што је напустио отаџбину, био је преведен у православну веруи на крштењу је добио име Велимир, које је већ и раније носио. Узео је презиме Теодоровић - старо породично име Обреновића - и под тим презименом је вођен у јавним књигама, а сам је између свог личног и породичног имена уметнуо очево лично име - Михаило. На крштењу му је кумовао митрополит Михаило, који је својеручно у документу о крштењу написао, да је Велимиров отац, Михаило М. Теодоровић.
Затим Велимир одлази у Швајцарску на продужење школовања. Напушта отаџбину пошто је у њој провео скоро десет година (1857 -1866). То је несумњиво најлепши период његова живота, јер после свог првог детињства проведеног у страном свету, загорчаног злим поступањем очуха, пред којим је била немоћна и његова несрећна мати, Велимир је познао отаџбину, у њој је наишао на много љубави и биле су му пружене све могућности за лепо васпитање и складно развијање његових способности. Одлазио је у иностранство, у једну високо културну земљу, да би обогатио и проширио знања стечена у својој земљи; али он неће бити засењен тим страним: светом, црпеће користи које та културна средина пружа, а његове мисли биће и даље упућене отаџбини, њој ће и даље бити намењена најчистија и најјача љубав његова срца.
Годину дана доцније (1867), кнез је, на повратку са изложбе у Паризу, посетио Велимира у Женеви, то је било њихово последње виђење, којом приликом је Велимир обдарен једним скупоценим прстеном. Њихови сусрети нису били чести ни док је Велимир био у Београду. 'На питање: да ли се Велимир виђао са кнезом? могу рећи, - пише Тодоровић, - врло ретко. За време мојега васпитавања скоро четири године, неколико пута, и то увече, после девет сати, у биљарској соби у сутерену (негдашњег старог дворца), где би децу, Велимира и Живка, примио, и са осмехом их по нешто запиткивао. При поласку обдарио би их са појединим дукатом.'
У следећој години (1868) одиграла се трагична погибија кнежева, чијом смрћу, изгледало је, и Велимиров положај постаје несигуран и необезбеђен. Велимир је био исте године враћен у Београд. Срећом, намесништво је имало пуно увиђавности према Велимиру и његовим заузимањем постигнуто је поравнање са сестрама кнежевим, којима је, као законским наследницама, пошто је кнез умро без тестамента, припало, смрћу кнежевом, целокупно Обреновића имање. Велимир је добио у сопственост велико пољско добро 'Негоје' у Румунији и, поред тога, румунске руралне обвезнице у вредности тридесет хиљада дуката. Тиме је његово материјално стање добило врло повољно решење. Пошто је Велимир још био малолетан, одређени су му три стараоца: Митрополит Михаило, претседник Касације Ђорђе Петровић и ондашњи председник Народне скупштине Живко Карабиберовић. Избор старатеља показује колику је пажњу намесништво поклонило Велимиру, који је службено називан 'питомац кнеза Михаила'.
Исте године (1868) Велимир је, у пратњи др Пацека, отишао у Румунију да обиђе и упозна своје велико добро, а старатељи су имали да одлуче о његовом коначном образовању и о избору позива за Велимира. Решили су да Велимира упуте на пољопривредну академију у Хохенхајму у Виртембергу, руководећи се при овом избору свакако тиме што је огромно добро 'Негоје' састављено од зиратне земље и да Велимир треба да се оспособи да би њиме сам управљао. Њихова одлука је била и извршена, Велимир је отишао у ту школу и на њој остао годину и по дана, до летњег семестра 1870. године.
Ове године Велимир је навршио 21 годину и био проглашен пунолетним. Тада су му старатељи предали на слободно располагање 'Негоје', које је било издато под вишегодишњи закуп, са годишњим доходком од 50.000.- дин.
Још пре пунолетства, Велимиру је било одобрено да пређе у Минхен и да на тамошњем универзитету студира државне науке. Велимиру се много допала ова варош привлачног колорита, у коме се нарочито оцртавала уметничка струјања и он је више није напуштао. Тако је Минхен, у почетку изабран само за студије, постао стално боравиште Велимирово. Ни у овом великом граду он није остао незапажен. Знало се за његово порекло по оцу, спољашности привлачне, манира финих, са великим средствима, он је радо и предусретљиво приман и у највише минхенско друштво. Међутим, ово друштво га није засенило и није могло да ослаби његове присне и срдачне везе са Србима у Минхену. Рекло би се да је дружбу са својим земљацима, махом скромним студентима, које је обилато помагао, претпостављао оном високом друштву. Друштво његових сународника дочаравало му је слику отаџбине, преносило га је у њу и он је, бар за моменат, заборављао сву раздаљину и све препреке, које су га делиле од ње и бивао је срећан.
Године се низале и све се мењало. Од Велимира, оног младоликог и углађеног студента, постао је зрео, стасити господин, увек беспрекорно одевен, држања у коме се опажало неусиљено и урођено господство. Његова спољашност се изменила, али унутра у души остало је нешто исто и непромењено - његова жарка и неизмерна љубав за отаџбину. У колико је та љубав била јака и неодољива, у толико су и они, који су бездушно створили препреке за његов повратак у отаџбину, били неумољиви и несаломљиви. Нису му допустили повратак, па ни најкраћи боравак у земљи са којом се осећао нераздруживо везан и којој је припадао свим својим срцем. Колико би било блажено за његову душу, мучену носталогијом, поново виђење оних планина што красе и штите његову земљу и река које је браздају. А колику би радост тек у њему изазвао онда мали и примитивни Београд, за који су биле везане најлепше године његовог младалачког живота. То му је било ускраћено, и он је умро не остваривши ниједну од тих жеља. Зато су његова расположења, - иако се налазио у блиставом и веселом баварском граду, или у својој дивној вили на домаку снежних баварских Алпа, увек у обиљу материјалних средстава, - ипак остајала чежњива и сетна.
У својој незадовољеној љубави према отаџбини, Велимир није постао огорчен. Остао је благ и није пропуштао прилику, кад је могао, да јој користи и помогне. Тако је у време српско-турског рата (1876-78) послао велики новчани прилог за ратне потребе, а у српско-бугарском рату (1885) послао је за исхрану војске седам стотина свиња са свога имања 'Негоје'. Исто тако, својим знатним прилозима у неколико махова је притицао у помоћ београдском народном позоришту у материјалној кризи.
Као да неизмерна носталгија није била довољна да загорча живот Велимиров, дошле су и непредвиђене тешкоће у вођењу његовога добра 'Негоје'. Кад је био истекао закуп добра, закључен под старатељством, Велимир је добро поверио на управу присном пријатељу и другу још из детињства, у чије је поштење веровао. Али је овај ово поверење злоупотребио, задуживши имање без знања Велимирова. Требало је много напора и личних жртава са стране Велимирове па да се, путем разних трансакција, стање поправи. Од материјалне штете за Велимира је било теже разочарење у поштење пријатеља и друга. И то је сигурно много допринело његовом брзом и изненадном крају.
Под теретом неодољиве чежње за отаџбином и горког разочарења у најбољега пријатеља, Велимирово срце је почело да слаби и најзад, на запрепашћење његове околине, престало је да куца 13. фебруара 1898. године, у 8 часова увече, док је Велимир седео у наслочањи. Као што је Велимиров живот дошао на свет тихо и, свакако, нежељено, тако и његово гашење, после непуних 49 година, било је немо и неопажено. Крај Велимира, у моменту његове смрти, налазио се његов верни пратилац Андра Милосављевић, надзорник његових добара, који је све до своје недавне смрти са пијететом чувао и оживљавао успомену на Велимира. Око одра Велимирова били су се окупили сви Срби, ђаци у Минхену, заједно са својим хором 'Србадија' и, испуњени тугом за изгубљеним добротвором, испратили су га до минхенског гробља, на коме је сахрањен. Доцније су, старањем државе, његови земни остаци пренети у отаџбину и данас почивају на почасном месту београдског гробља.
Силну љубав Велимира за отаџбином нису могле да ослабе неоправдане политичке препреке, које су неотклоњиво спречавале његов повратак и макар најкраћи боравак у земљи. Напротив, пред немогућношћу повратка, његов патриотизам постаје све пламенији и јачи. Рекло би се да га је у туђини, без породице, у његовој леденој самоћи, једино загревао и сагоревао пламен те чисте и велике љубави. Године се низале, Велимир се удаљавао од младости и залазио у зрело доба, а увек су га пратиле исте мисли: како да послужи и користи отаџбини, чије су му вратнице остале заувек затворене. Обузет тим мислима и потстицан осећањима оне велике љубави, Велимир већ у 40 години свога живота, у добу које обично скрива у себи још многе могућности за личну срећу, пише тестаменат о распореду своје имовине на случај смрти. Тај тестаменат, сачињен у сажетим и јасним реченицама, открива и сведочи, да је отаџбина, вечна и непромењива, чији је лик Велимир издвајао од лица ситних људи због којих је патио, претстављала највећу радост и једину трагичну срећу његовог краткотрајног живота, иначе оскудног у правим радостима и богатог у трагичним заплетима.
Тестаменат је написао у Минхену 3. фебруара 1889. године, а два дана доцније, у присуству два сведока, депоновао га је код јавног бележника, о чему је добио потврду. После краћег увода, Велимир у тестаменту каже: 'Ако бих ја, неоставивши потомака из законитог брака умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест: Краљевини Србији, као мојем једином и искључивом наследнику. Али ово ће моје имање ипак бити одвојено од државног имања, важиће као јавна задужбина и ова ће задужбина носити име – 'Велимиријанум'. А циљ задужбине Велимир овако замишља: 'Задужбинском је фонду циљ, да послужи унапређењу науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији. Сва средства и путови, који служе овоме културном народном циљу одговарају смеру моје задужбине, и њима се може поћи ма којим било начином, ради извођења овога циља, а понаособ фонд ће се употребљавати за следеће циљеве: а) за образовање младића у свима горе означеним гранама; б) за установљење или унапређење школа и завода за горе означене циљеве; в) за образовање наставника и наставница, као и за давање путних стипендија; г) за потпомагање људи заслужних за науку, уметност, трговину, индустрију и занате и за потпомагање њихових породица'. У § 3 ст. 1 тестамента предвиђено је: 'Задужбински фонд мора се неокрњен одржати и само се дохотци и камата, који се од њега добијају, могу употребити на циљеве задужбине''. А у § 4 ст. последњи стоји: 'Тада ће, то јест у трећој деценији, управа задужбине сваке године одвајати десет од сто од задужбинских прихода и предавати вароши Београду, у циљу улепшавања вароши, и иначе на употребу у интересу унапређења београдске општине, којим делом располаже београдска општинска управа', док је § 5 регулисано питање управљача задужбине и то на следећи начин: 'За управљање задужбином одређујем Краљевско-Српски Државни Савет. Краљевско-Српски Државни Савет може слободно и самостално одлучивати о свима пословима који се тичу ове задужбине, он је једино и искључиво у праву да управља задужбинским фондом и да употребљава задужбинске приходе'.
Велимиров тестаменат, из којег смо цитирали основне одредбе, - поред његовог жарког родољубља, израженог у одређивању отаџбине универзалним наследником све његове имовине, - показује широки и здрави смисао Велимиров за главне задатке отаџбине, за чије остварење јој он оставља сва своја не мала материјална сретства. Велимир је племенито замислио своју задужбину као један неугасив пламен који ће горети и осветљавати путеве што воде оним узвишеним циљевима, он је својој задужбини придао улогу вечно живе снаге која ће неуморно утирати путеве који воде тим циљевима и убрзавати ход на њима. Зато је предвидео да фонд задужбине остаје неокрњен и да се само његови приходи могу употребљавати на задужбинске циљеве. Велимир се сетио у завештању и Београда, у коме је провео десет најлепших година свога живота. Он је оставио Београд као малу незнатну варош, са видљивим траговима дугог ропства, а живео је у лепој високо културној престоници Баварске; отуда је желео да се и вољена престоница његове земље, путем снажног, складног изграђивања и културног напретка, успне на ниво великих европских градова. Данас је већ остварен тај преокрет, Београд је од оног некад запуштеног турског места преображен у прави европски град, са привлачном физиономијом, на којој је додата и додаваће се и даље по која лепа црта сталним приходом из Велимирове задужбине.
(Општина београдска дала је једној малој, скоро просеченој улици име Велимира. Рекли би смо да дуг захвалности, који се дугује Велимиру као великом на- родном добротвору и као добротвору престоничке Оп- штине, налаже да нека важнија улица буде названа тим именом, или да га носи један од београдских паркова, на пр. онај код Студентског дома. У сваком случају треба исправити натпис на табли оне мале улице и на њој тачно исписати пуно име - Велимир Михаило Теодоровић - уместо Велимир Тодоровић, како сад погрешно пише.)
За руковаоца своје задужбине одредио је Државни савет, јер је сматрао да ће они циљеви бити најпотпуније остваривани ако задужбина буде у рукама те високе правне институције. Како је Велимир умро без потомства, српска држава је, његовом смрћу, наследила сву његову имовину, која се углавном: састојала у оном великом пољском добру 'Негоје' у Румунији. Иако је Велимирова последња воља у том погледу била јасно изражена, ипак је српска држава имала да савлада велике тешкоће да би дошла до свог несумњивог права наследства. И на крају, да би избегла огромне трошкове и прекратила небројене спорове са лицима која су по разним основима истицала захтеве у погледу богате заоставштине Велимирове, она је пристала и на поравнање, чиме је окрњен и жртвован знатан део њеног права. Тек 1902. г., четири године после смрти Велимирове, Министарство финансија је обавестило Државни савет да се најзад, после толиких препрека и трошкова, успело да српска држава буде од румунских судова проглашена универзалним наследником Велимировим. Доцније, септембра 1904. год., продато је путем јавне продаје добро 'Негоје' за суму од 2,300.000.- дин. у злату.
Пошто је на овај начин држава реализовала своје право на наследство, нажалост окрњено у дугој наследно-правној процедури, остало је да се сврше правне формалности оснивања задужбине. Пре свега, било је потребно посебно законско овлашћење да би Државни савет, као државна власт са функцијом тачно законом одређеном, могао да постане руковалац задужбине у смислу завештања Велимирова. Такав закон је издејствован, то је Закон о задужбини 'Велимиријанум' од . фебруара 1905. год., чији чл. 1. гласи: 'На основу т. 14 чл. 144 Устава овлашћује се Државни савет да, у смислу завештања Велимира М. Теодоровића, управља имањем задужбине 'Велимиријанум' и да приходе тога имања употребљује и распоређује на оне циљеве, које је поменути добротвор у своме завештању означио'. Затим је Државни савет, на основу чл. 2. пом. закона, прописао Правила задужбине 'Велимиријанум', објављена у бр. 242. 'Српских новина' за 1908. год. Овим Правилима, поред осталога, установљен је Саветски одбор за 'Велимиријанум', састављен од потпретседника Државног савета, који је претседник Одбора и три члана Државног савета. Овај Одбор све своје извештаје и предлоге у вези са задужбином упућује Државном савету, који о томе у пленарној седници коначно одлучује.
Кад је тако било у потпуности изведено правно конституисање задужбине, Државни савет је могао од државе да прими онај новац намењен фонду задужбине и исти је депоновао на приплод код Управе фондова (данас Државне хипотекарне банке), а са приходима, који су у виду интереса притицали, започео је да ради на остварењу задужбинских циљева. Стварањем нове, заједничке државе проширено је поље задужбинске делатности, а и Државни савет уједињене Краљевине наставио је да предано води задужбину и да бди над остварењем њених високих задатака. Готовина задужбине, која се састојала у златној динарској вредности, претворена је послератном девалоризацијом валуте у обичну динарску вредност, чиме је знатно смањена. Данас задужбина има депоновано у Државној хипотекарној банци дин. 2.757.354,95 у готовом и дин. 30.000.- у обвезницама ратне штете, што доноси приближно годишњи приход од дин. 105.000.-. Од ове суме прихода одваја се 10% општини београдској за улепшавање вароши; 24.000 дин. се шаље Госпођици Терези Шустер у Минхену, за њено издржавање, доживотно јој осигурано завештањем, и подмирују се незнатни задужбински трошкови, а сав остатак се употребљава на задужбинске циљеве.
Сума, годишње трошена за остварење задужбинских задатака, није по износу велика, али се и том незнатном сумом, обнављаном сваке године и рационално распоређиваном, постижу велики и значајни резултати. Врло су дуге листе лица и установа на које се расподељују годишњи расположиви износи прихода задужбинског фонда. И летимични преглед тих листа показује да се ти приходи распоређују и као светлост доспевају до многих просветних, културних, научних и социјалних активности у земљи. Колико је значајних дела, литерарних и научних, издато уз обилату помоћ из задужбине 'Велимиријанум', колико стотина одабраних књига је задужбина откупила и откупљује, чиме потстиче ауторе на даља стварања, а њихова дела, плодове најлепших умова и срца, - раздајући школским и народним књижницама, - чини приступачна онима за које су и писана. Задужбина сваке године награђује на Универзитету научне темате и новчано помаже сиромашне студенте, затим додељује одређене новчане износе трговинској, индустријској и занатској комори да оне то употребе за унапређење својих привредних грана. И најзад, социјална делатност задужбине постаје све изразитија и огледа се у сталном помагању домова за збрињавање сирочади, старих и немоћних, и у новчаном подржавању свих друштвених подухвата којима је циљ да се ублажи беда невољних и да им се осигура бар кора хлеба насушна.
Личност Велимира Михаила Теодоровића, непрекидном линијом своје трагичности која се провлачи кроз цео њен животни пут, изазива у нама живу самилост; племенитост и доброта те личности буде у нама љубав према њој, а неисцрпно плодна делатност њене задужбине испуњава нас пијететом пуним истинске захвалности.

Љубомир Ж. Јевтић секретар Државног савета (1940).
Биографски подаци узети из књиге 'Велимиријанум Задужбина Велимира Михаила Теодоровића', коју је издао Државни савет, а штампала Државна штампарија 1909. године.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on February 27, 2023, 01:02:15 pm
[attachment=1]


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 10, 2023, 11:14:49 am
Милош Јевремов Обреновић


[attachment=1]
Родио се у Шапцу 13. новембра 1829. године. Отац му је био Јеврем, најмлађи брат кнеза Милоша а мати Томанија, најстарија ћерка војводе из првог устанка, Анте Богићевића. Браћу Јована и Јеврема кнез Милош је био послао у рудничку - шабачку нахију, као заступнике. Иако никад није било племство у Србији, за време Милошеве владе постојала је нека врста народног племства, такозваног 'господарства'. Господар је био књаз, господари су били његова браћа, па и све српске војводе из првог и другог устанка. Истина, то се господарство за војводе гаси смрћу, - једино је остала до светоандрејске скупштине за Вучића, Симића, Петронијевића и неке друге.
У једној од првих господарских кућа, одрастао је и Милош Јевремов. До своје дванаесте године, као какво аристократско дете на западу, живео је уз учитеље, професоре и гувернанту. 1842. године преузима кнез Милош његов даљи одгој и шаље га у пажевски корпус у Петроград. Но, Милош се не задржава дуго у Петрограду. Са пропратним писмом, кнез Милош га 1844. године, из Румуније шаље пруском краљу Фридриху Виљему, да га овај прими у кадетски пажевски корпус. С њим је било још неколико младих Срба. У оно доба, па све до 1860, у Немачкој нико није могао бити официр ако није племић. 1848. године, као потпоручника хусароке регименте, видимо младог Милоша у неколико двобоја са немачким кнежевима, где се он одликује. У једној дебати међу официрима, гроф Инценплиц избацио је један погрдан израз за Србију и њене грађане. Генерал Јован Белимарковић, у то доба млад потпоручник, сав блед од узбуђења, издвојио се од младог кнеза, пришао грофу Инценплицу, тражећи да се извини.
- Гроф Инценплиц не даје извињење. Ако сте племић мени раван, стојим вам на расположењу.
- Врло добро, - одобравали су пријатељи грофа Инценплица.
- И ја велим, господо: врло добро, - одврати млади Милош Обреновић, - што више противника, већа је част. Са грофићем Инценплицом ја сам свршио; преносим његов рачун на вас, јер он мени није раван. Ја сам синовац Књаза, великог и славног, који је мишицом својом заљуљао турску царевику, од које се до недавно Европа тресла. Синовац сам Књаза који је варварске победиоце ваших царева и витезова небројено пута победио, који је свом народу слободу извојевао. Чекам да ми нађете племића мени равна, те да оружјем исправимо погрешку вашег грофа Инценплица.
Из овог случаја, који описује историчар Маленић, види се какав је био млади Милош. Време од револуције 1848. године до 1849, млађи Милош је провео код стрица кнеза Милоша, на његовом добру у Румунији. Путујући истовремено са братом - кнезом Михаилом у Француску, Енглеску и Италију, 1859. године враћа се у свој пук у Пруској. После годнну дана, кнез Милош моли пруског краља да му врати синовца. Краљ Фридрих Виљем му даде да задржи чин гардијског поручника у Пруској, а чин капетана доживотно, на страни. Дошавши у Румунију, Милош затече тамо родитеље, кнеза Милоша и Михаила. Неколико месеци Милош је са Михаилом обилазио имања, па тако одоше и до имања у Маџарској. У то доба бејаху у жалости због смрти средњег брата - господар Јована, који је умро 22. јануара 1850. године у Сремским Карловцима. Румунски владајући кнез Штрибеј био је велики пријатељ кнеза Милоша. Чим је дошао млади Милош Јевремов, Штрибеј га постави за ађутанта капетана на своме двору. 1852. године Милош се заљуби у ћерку румунског бојара Ласкора Катарџије - Марију, најлепшу жену оног доба. Милошеви родитељи, па ни сам стари кнез, не знађаху ништа о овој великој љубави, док се Милош не повери мајци. Томанија то рече кнезу.
- Не бојарку, снахо! викну стари кнез и диже се љутито. - Зар да ми унесрећи кућу? Одмах да га водиш код Перке (најстарије ћерке Милошеве) - Зар не видите шта ради и онај Михаило?! Он опет граби у Пешту.
После неколико дана, баш кад је кнез био добро расположен, пријавише му посету кнегиње Кантакузен, једне од најбогатијих фамилија у Румунији, а у одличним пријатељским везама са старим кнезом. Кнез изиђе да дочека високу гошћу и изненади се лепотом девојке која је била у њеној пратњи. Мало после, за време разговора, та девојка одједном паде на колена пред кнезом. Чистим руским језиком она му рече:
- Ви кнеже шаљете Милоша у Срем да тражи девојку. Он неће ићи, јер сам ја његова вереница. Ми се волимо и узећемо се.
Кнез Милош се забезекнуо:
- Лаже он тебе. Неће он тебе, он воли неку бојарку!
- Не лаже, господару, та бојарка сам ја.
- Чиниш волико, кћери, па чија си ти?
- Ја сам кћи вашег пријатеља Ласкара Катарџије.
На дан свадбе кнез се радовао као дете. 1853. године из овог брака роди се кћи Томанија, која после три месеца премину, а 10. августа 1854. године роди се у Јашу доцнији Краљ Милан Обреновић.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 11, 2023, 11:31:18 am
Милош Јевремов Обреновић био је сталан дипломатски курир кнежев. Уједно, он је био надзорник свих кнежевнх имања. Како кнез  Михаило није имао порода, то је у прво време имао намеру да за свога наследника узме принца Петра Карађорђевића. Изгледа, међутим, да је околина кнежева, Гарашанин и Мариновић, нарочито, утицала да за наследника одреди Милана, сина Милошевог.
После Светоандрејске скупштине, јануара 1859. године, тражио је Милош да пође са стрицем, али кнез то одби, док се не устоличи. Разлог због кога кнез Милош, јануара 1859, не поведе собом Милоша у Србију је у томе што се замерио депутацији. Ови су постављали неке услове, и стари кнез, обрадован позивом у Србију, хтеде да их прихвати. Но, Милош, како је био присутан, наљућено викку:
- Постављате услове као нож под грло! Кога ви претстављате?
Депутација се нађе у чуду. Када је млади Милош изишао, чланови захтеваху да он не долази у Србију, тим пре што је као и његов отац Јеврем, кога нису никако трпели. Нешто доцније већ начет тешком болешћу, Милош дође по позиву кнеза Михаила у Београд.
Целе 1859. и 1860. године, Милош је привезан уз болеснички кревет. Туберкулоза га је постепено уништавала. Кнез Михаило много је волео свога брата од стрица и тешко му је падала његова болест. Сви његови напори да спасе Милоша остали су безуспешни.
Стари кнез, такође тешко болестан, лежаше у топчидерском конаку. С њим заједно и Милош, у истом конаку, проживљаваше последње дане. 14. септембра 1860. угаси се живот кнеза Милоша, у дубокој старости од 82 године. Четрдесет дана после тога, млади Милош, отац Краља Милана, премину на рукама кнеза Михаила, у својој тридесет првој години. Било је то на Арханђеловдан 1860. године. Сахрањен је у манастиру Раковици.
Пред смрт је био огорчен на жену Марију, која му је убрзала смрт разним непријатностима.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 11, 2023, 11:46:28 am
[attachment=1]
3анимљиво је колико је старом кнезу Милош било по вољи мушко потомство. Кад се Милошу Јевремовом родио син, први унук кнеза Милоша, овај дарује сиротињи Букурешта 100 дуката, Цркви Светог Михаила 50 дуката цесарских и житељима својих добара на сваку кућу по 5 дуката. Исто тако плати све дугове Милошеве, око 500 дуката. Кнез Милош, као глава породице, крстио је доцнијег Краља Милана изговоривши ове речи:
- Имао сам премила брата Милана; имао сам узданицу сина Милана; ево ми Бог даде и унука: име му је Милан. Он ће бити кнезу унук и син и брат.
Милош Јевремов у то доба беше озбиљан кандидат влашких бољара за заједничког владајућег кнеза Румуније и Молдавије. Дописивао се са многим државницима. Савременици тврде да је био израдио и план о заузећу Ниша. Тај план је употребио његов син краљ Милан са пуковником Ивановићем.
Покојни Ива Вуковић-Мркша у својим белешкама каже: Руски цар Никола, за време кримске војне, пређе са војском реку Прут код Скуљана. У његовој пратњи је био и Милош, као крилни ађутант. Он остаде код цара од 3. јула до 2. септембра 1853. године, када му цар поклони два црна ата и златау дувањару са дијамантима. Уједно му даде поклоне за старог кнеза и Михаила. Милош је тад одликован орденом Белог орла. Он је био спона између старог кнеза и Русије.
Млади Милош Јевремов лично је оставио Вуковићу-Мркши и једну истиниту епизоду кнеза Милоша.
У Хамбургу 1848, скупило се много немачких владалаца и принчева, француских легитимиста и орлеанаца, енглеских лордова, руских кнежева и читаве чете грофова и барона. У једној сали, где је била банка за играње, бацане су велике своте новаца. Једном приликом уђе и кнез Милош, чувен по богатству. Гледајући једно време како се добијају и губе новци, он зажели и сам да учествује у игри. Ставио је на рулет један сребрни талир и изгубио. Кад је банкар скупио гомиле златног новца, он нађе и онај талир. Са потцењивањем баци сребрњак на под.
- Ђубре припада метлару - рече.
Кад објаснише Кнезу ове речи, он се промени од љутине. Прогура се до банкара. Кад је овај објавио да се могу улози положити, кнез извади велики кожни новчаник из кога је верило читаво богатство и повика:
- За све!
Свет се повуче. Банкар, блед и узбуђен, преброја 3000 наполеона у злату. У највећој тишини паде карта. И банкар изгуби три хиљаде наполеона. Један од пратилаца кнежевих приђе да узме добијени новац, а Кнез на њега дрекну.
- Не, несрећниче, не прљај руке!
Кнез зграби сто и преврну сав новац на под.
- Одвојте оном 'ђубретару' колико му је доста за конопац, а остало носите православној цркви.
Још истог дана кнез је оставио за увек Хамбург и Висбаден. Ова се анегдота налази у збирци старих записа покојног Михаила Барловца.

У нашој историји девенаестог века изгледа да је Милош Јевремов Обреновић остао заборављен. Истина, он није активно учествовао у животу Србије, јер и сама краткоћа живота није му дала прилике да се истакне. Он је био један од првих старешина из 1859. године кад је после једне тромесечне мисије узео учешћа у образовању и преуређењу официрског кора. Кнез Михаило, под очевим потписом, унапређује га за 'полковника-кавалира'. Стари кнез и кнез Михаило имали су намеру да пруже могућности Милошу да покаже своје знање и искуство стечено у Немачкој, као и његову природну умешност. - Драгослав Р. Петровић, 'Правда', 12.523/1939.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on December 15, 2023, 10:28:19 am
Милош Јевремов Обреновић
Отац краља Милана Обреновића IV родио се 13. новембра 1829. године у Шапцу, од оца Јеврема Обреновића најмлађег брата кнеза Милоша, и мајке Томаније, ћерке чувеног лозничког вође Анте Богићевића. То дете беше први мушки род у кнежеве браће, те је на крштењу добио име стричево. До своје једанаесте године мали је Милош растао и школовао се у родитељској кући, најпре у Шапцу, па потом у Београду. О школском одмору одлазио је у Пожаревац својој браћи од стричова, кнежевићима Милану и Михаилу, синовима кнеза Милоша.
Године 1839. отишао је у Русију на даље школовање, где је кнез Милош већ раније послао 30 свршених питомаца Гвардијске школе, да се школују о његовом трошку. С обзиром на здравље остао је у Одеси, место да оде у Санкт Петербург, где је, по царевом одобрењу, требао да ступи у Пажевски корпус, а треће године пређе у Кијев. Кад је сазнао за одлазак Обреновића из Србије (1842), подозревајући да је свему томе допринео и руски цар, више није хтео остати у Русији. Преко Јаша је дошао у Букурешт, где је становао код своје сестре Анке Константиновић, мајке Александра Константиновића, пуковника (чија је ћерка Наталија била удата за црногорског кнежевића Мирка) и Катарине Богићевић (која је имала сина из првог брака са Милив. Блазнавцем - Војислава Блазнавца, пуковника). Неко време становао је и код свога зета Јована Германа, банкара, за кога је била удата његова сестра Савка, умрла још 1837. у Београду.
Одатле је (маја 1843) отишао у Нови Сад, и ту је у кући стрица Јована нашао све у жалости за тек умрлом кнегињом Љубицом. Из Новог Сада оде у Пешту родитељима, где затече већ тешко болесну сестру Јелку (удату за Константина Хадију), која је још те јесени умрла, такође у туђини.
У Пешти је марљиво учио све до 1845. године, када га је, као спремна за универзитет, кнез Милош позвао у Беч, да ту, под његовим надзором, настави више школовање. Године 1847. тек што је млади Милош положио семестралне испите, кнез Милош, који је предвиђао крупне догађаје, науми да свог синовца спасе из те опасне средине, те се реши да га пошaље у Берлин, у ратну школу. Као синовцу кнеза Милоша био му је слободан приступ у официрску касину, где су иначе могли долазили само племићи, који су тада једино и могли бити официри у пруској војсци. По његовом захтеву у ову касину могли су долазити и његови српски другови, међу којима је био и Ранко Алимпић.
У Берлину је својим одличним напредовањем у школи и витешким понашањем брзо стекао поштовање и симпатије своје околине. Био је на гласу јахач, одличан у мачевању, а нарочито у борењу копљем. У касини је још у почетку имао сукоб са једним племићем, који се беше ружно изразио о Србима, уз повлађивање осталих немачких другова. Млади Милош је свима очитао добру лекцију, да њему дотични племић, од кога беше пала увреда, није раван, него да му се нађе други какав племић, који је њему, као синовцу кнеза Милоша, раван, па да се оружјем реше ко има право. Председник ове касине, хусарски пуковник принц Фридрих Карл, најмлађи брат краљев, изравнао је лепим начином овај сукоб. Принц се спријатељио са Милошем, и често га је звао својој кући, а кад је већ после неколико месеца положио прве испите са сјајним успехом и достигао своје другове, краљ га је одликовао позивом на свечани дворски пријем (Grand-Cour).
Те исте године дошао је у Берлин руски цар Никола I, па је са својим шураком, - краљем Фридрихом Вилхелмом IV - посетио и ратну школу. Том приликом, разговарао је и са младим Обреновићем, рекавши му, да јави кнезу Милошу да га је видео и позвао га да посети Петербург. Цар га је и пољубио у образ. Цео овај призор описан је у Vossische Zeitung-у броју од 18. 12. 1847.
Од тога дана Милошева се важност знатно повећала. На Бадње Вече био је гост на дворској забави. Том приликом је представљен краљици Елизабети (Лудовика од Баварске), из чије је руке примио божићни дар, као и сви остали. Краљ је то вече свог најмлађег брата нарочито даривао - верио га је са принцезом Анхалт.
У дому ових племенитих супружника био је млади Обреновић за све време, док се бавио у Берлину, не као гост, него као прави члан породице.
Јован Ристић је причао, да је у Берлину, 1878. године (за време конгреса), био у посети и код принца Фридриха Карла, тада већ прослављеног немачког генерал-фелдмаршала и војсковође, који му је доста лепих и интересантних ствари испричао о своме пријатељу Милошу Јевр. Обреновићу, како је између осталога, одвајао од својих уста, да помогне другоме. Сећајући се тога, он - принц – који није био богат, поклонио је официрској сирочади своју дотацију од пола милијона талира, којом га је даривао немачки народ после свршеног рата с Француском.
Бурне 1848. године млади Милош хтеде отићи из Берлина, а нарочито кад је дознао, да је кнез Михаило сишао у Нови Сад, али му стари кнез поручи: 'Седи где си, да ми се ниси мрднуо. Овамо и ми не знамо куда ћемо'.
Те исте године стари кнез дође у Берлин, па је са својим синовцем посетио многа места по Немачкој. Кнез Милош се реши да иде у Петроград, а синовац оде у Белгију, где је пробавио шест месеци, проучавајући чувене фабрике оружја у Бриселу и Лијежу, јер је жеља старога кнеза била, да му синовац буде војник од главе до пете. Потом је прешао у Енглеску, где је целу зиму провео уз кнеза Михаила. Кад се вратио из Енглеске, задржао се неко време у Француској, па у лето 1849. оде опет у Берлин да доврши школовање у ратној школи, те 6. марта (22. фебруара) 1850. буде произведен у чин официра (тог истог датума, после 32 године, његов син Милан постао је први краљ Србије после Косова).
Млади официр остао је још годину дана у Берлину, а своју официрску службу почео је - затвором, тим омиљеним начином генерал-маршала грофа Врангела, који је тада био главни командант у Берлину, а иначе врло омиљен код војске, која га је из милоште и прозвала 'Папа Врангел'. Војник строг, али праведан. Кад му се јавио по дужности млади официр Обреновић, генерал-фелдмаршал га премери од главе до пете, па правећи се да је пречуо, запита:
- Шта речи ти, синко, да си?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља.
- Шта?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља, Ваше Превасходство.
- Што се тиче Превасходства, то ти, синко, остави на страну. Превасходне господе има пуно у мога краља, а ја сам генерал-маршал. А ти си необријан, ето, то си ти.
- Господине генерал-фелдмаршале, ја сам у дубокој жалости за мојим стрицем (22. јануара исте године умро је у Сремским Карловцима његов стриц Јован Обреновић, сахрањен код цркве Св. Јована у Новом Саду), а у мом завичају је обичај да се човек не лицка кад је у жалости за својима.
- Е, то је леп обичај, и чим га буде краљ унео у наше прописе носићемо и ми браде, као козаци цара Николе, зета краљевог, а дотле ћемо се бријати. Него ти ћеш, синко, у затвор за 24 сата, јер ти мамузе нисту по пропису. Младом Обреновићу већ пркипе, па се заборави те одговори:
- Господине генерал-фелдмаршале, па и ваше нису по пропису.
- Богме, имаш право, синко, зато ћеш и за мене одлежати 24 часа, и тако ћемо задовољити прописе.
Али први овај сусрет младог Обреновића са чувеним пруским генерал-фелдмаршалом мора да је ипак утицао на 'Папа' Врангела, јер код јесењих маневара Милош је по нарочитом захтеву главнокомандујућег прикомандован као ордонанс-официр маршала Врангела.
По завршеним маневрима провео је неко време при артиљерији, а после је био преко целе зиме у генералштабу. Ипак је умео уграбити времена да посећује и предавање г. др Петермана на универзитету, код кога је стално био на стану, те је лепо напредовао у учењу турског језика.
При крају поклада 1850. године краљ га једном позове у аудијенцију, у којој је млади Обреновић пробавио више од једног часа. Краљ Фридрих се распитивао о приликама у Србији, а поглавито о животу и раду кнеза Милоша. Опраштајући се с Милошем, краљ му је рекао:
- Звао сам вас да се опростим са вама. По жељи кнеза Милоша ви ћете отићи својој породици. Али све док се не будете вратили своме завичају, ја сам рад да вас задржим у мојој војсци. Ставио сам вас данас 'а la suite' при пуку, у комe стe служили, задржавајући вам чин и ранг у војсци. Пре него што одeте, пријавите се министру Мантojфел-у. Намеран сам да пошљем свога преставника у Србију. Кнезу Милошу изјавите моју жељу и жељу мога зета цара Николе, да се што пре врати своме народу.
Млади Милош вратио се на сами велики четвртак 1851. својим родитељима, који су тада живели у Влашкој и баш се спремали да иду у Букурешт кнезу Милошу, да заједно проведу празник. Кад је ступио пред старог Милоша и пољубио га у руку, заузео је одмах војнички став и рекао:
- Бабо, ево ти војника!
У Букурешту је млади Милош уз кнеза Михаила ступио у познанство са свима великодостојницима, страним конзулима и аристократијом. Кнез Милош науми да га ожени и да га тога ради пошaље својој кћери Петрији (удатој за Тошу Бајића, спахију у Банату), која је изабрала за свога брата од стрица Лауру, ћерку Петра Чарнојевића, спахије у Араду (доцније се удала за мађарског спахију Андреја Мочоњија, порумуњеног Цинцарина). Али Милош се беше заволео с другом, Маријом Катарџијевом, бојарском ћерком, што је мајци његовој било познато.
Једнога дана дође кнезу у посету поспођа А. Кантакузена, млада жена отменог бојара, у чију је кућу кнез често одлазио. С њом је дошла и њена пријатељица Марија Катарџијева, врло лепа и интелигентна девојка, која се староме на први поглед допала. Она одмах клече пред старога кнеза, пољуби га у руку и замоли руским језиком:
- Ваша светлост хоће да шаље свога синовца Милоша у Немачку, да тамо нађе себи девојку. Ја сам се верила с Милошем и он ми се заклео, да ме никад оставити неће. Благословите кнеже, да би и вас Бог благословио и на овом и на оном свету.
Староме кнезу допаде се и смелост и смеран говор лепе молитељке, која му се представи као синовица његовог пријатеља Ласкара, код кога је сад у гостима. (Ласкар Катарџија, племић, бојар и вођа конзервативне странке у Румунији; год. 1859. био и кандидован за избор кнеза.) Кнез Милош није дуго тврдио пазар:
- Тако је ваљда божја воља. Пољуби руку, девојко и да си благословена. Поздрави стрица, да ћемо сутра доћи у прошевину.
Тако се оженио отац краља Милана. Свадба његова беше велики догађај у Букурешту.
Године 1852. кнез Милош је требао да иде у јужну Русију на маневре руске војске, на које га је позвао руски цар, али једно због слабости, а друго и да се не замери ком другом, стари кнез не оде лично, него је место себе послао свога синовца Милоша, 'јер то и јесте за војника'.
У јужној Русији и на Криму провео је тада млади Милош два месеца. Године 1852. роди се Милошу ћерка Томанија (која је пред Божић 1853. године умрла), а 1854. син Милан, доцнији први краљ Србије после Косова, коме је крштени кум био стари кнез.
- Имао сам - рекао је тада кнез Милош - брата и сина Милана. Ево ми Бог даде и унука. Нека му је име Милан. Он ће ми бити унук, син и брат.
Да је ко тада могао рећи старом Милошу, да ће то дете, што држи у рукамај бити краљ!
После Кримског рата јавља се у Влашкој и Молдавској јака струја за сједињење и зближење са осталим балканским, хришћанским народима. Млади Милош је био свом душом уз тај покрет. Тако исто и стари кнез - само не отворено. Млади Милош је ради тога посла био у преписци са Цариградом, Варном, Рушчуком, Трновом, Видином, Београдом, Пештом, Бечом, Турином, што се види из писама, која сачувао Иван Вуковић-Мркша, некадашњи благодјејанац Јеврема Обреновића и српски државни чиновник. А душа је свега тога био кнез Михаило, који се већ беше оженио (јула 1853.) у Бечу графицом Јулијом Хуњади - од старог историјског колена Сибињанин Јанка. У овоме је послу из Србије узимао видна учешћа у Илија Гарашанин, који је лично, под својим потписом, писао Милошу Јевремову.
Вође народне странке у Влашкој имале су намеру, да Милоша Јевремова кандидују за кнеза, ако се бојари не би сложили око заједничког кандидата у обе кнежевине. Али већ дође и 1858. година, када је народна скупштина у Београду једногласно решила да стари кнез поново заузме престо у Србији.
- Снахо, само ја и ти; моја Љубица, моја браћа не дочекаше - узвикнуо је стари Милош, гледајући уз себе удовицу и сина, исте године умрлог му брата Јеврема.
А Милошу рече:
- Спремај се, сине; ти ћеш самном у Србију.
Али ова жеља старога не испуни се. Млађи Милош чинио се и сувишe слободоуман тадањим Србима из Србије, и он je мораo још неко време остати у Влашкој.
- За мене је ово смрт, ја то не могу преживети. Ја Србију више видети нећу - јадао се млађи Милош, кад је испратио кнеза и српску депутацију.
Од тешке туге паде у постељу. Годину дана је тако венуо.
Кад је стари кнез доспео да се исправи погрешка, Милош Јевремов је чисто полетео у Србију и стигао је у Београд сутрадан по Сретењу 1860. године. Одушевљено је одмах прионуо на посао, за који се спремао. Српска коњица, српска артиљерија, војна опрема - то му беше једина брига. Не помагаху ту ни родбинске молбе и преклињања, ни лекарски савети и наређења.
Те године ишао је стари кнез у Бању Алексиначку, па је и њега повео са собом не би ли се окрепио. Али све је било узаман. Кнез се вратио из Бање јако оронула здравља, и више се није мицао из топчидерског конака. Кнез Михаило је долазио с Милошем у Топчидер све до саме смрти старога кнеза, који умре 14. септембра 1860. Смрт старога кнеза кога је Милош Јевремов обожавао, силно је утицала и на његову тешку бољку. Како је о смрти старога кнеза легао у постељу, више се није дизао. Снага му је брзо опадала.
Умро је 8. новембра исте године на рукама свога брата кнеза Михаила, а сахрањен у храму манастира Раковице.


Title: Re: Династија Обреновић
Post by: JASON on January 12, 2024, 01:44:16 pm
Кнез Милош и Хаџи Мелентије Стефановић


Манастир Рача, украј Дрине, био је дуго година запуштен. У времену првог устанка био је старешина овога манастира чувени Хаџи Мелентије. Он је у устанку играо видну улогу. Био је врло речит. Његова се реч слушала и поштовала.
Још пре Карађорђева устанка (1794), Хаџи Мелентије је ишао у Јерусалим, да се поклони Христовом гробу. Пре повратка свратио је у Цариград и од султана добио дозволу да може оправити манастир Рачу. И он је оправио манастир 1795. године. Али 1813. г. морао је и Хаџи Мелентије пребећи у Аустрију. Настанио се био у манастиру Фенеку. Мемишага, гаваз Видајић паше, допадне манастиру Рачи, запали га и посече два калуђера, Исаију и Игњатија.
Кад се Србија ослободила Турака, Хаџи Мелентије се врати у Рачу и затекне манастир у згаришту; само су камени зидови стрчали. После неког времена Хаџи Мелентије оде у Босну, у село Црвицу, на тајни састанак са Видајић пашом, кога је јетко корео што је био тако бездушан и наредио да се запали манастир. Видајић му се правдао, да то није учинио, нити би такво што икад урадио, јер је и он Србин. Том приликом Видајић паша дао је Хаџи Мелентију пуне бисаге сребрних новаца, да оправи манастир.
Кад се почео манастир Рача оправљати, Кнез Милош је ослободио село Рачу свих државних терета и упутио сељаке тога села да помогну оправити манастир. Он је о томе издао ово

Објавленије
Вједомо творимо свакому, коме надлежнит знати, да опредјелавам и манастиру Рачи, у Соколској нахији, село Рачу, да онога житељи буду у свакому случају на послуги реченому манастиру, како у поправљању манастира, тако и другим потребама, гдје буду позвани Господином архимандритом Аџи Мелентијем, до времена и провидјенија далшега за таку његову службу манастиру Рачи, коју ће показати. Ослобождавам иј од вилајетске обичне порезе, да немају давати кнезу ништа, но вмјесто обичне сваке службе народње и порезе, само имају у помоћ у подизању манастира Раче давати.
Дато у Београду
16. Августа 1818. год.
Милош Обреновић, верјовни Србскиј Књаз.

Хаџи Мелентије био је и војвода сокоски. Чувао је тај крај од босанских Турака и одржавао везу са устаницима у Шумадији. Од њега су стрепиле и дахије. За њега, у почетку 1804. године, Фочић Мохмед ага, вели:

Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Аџи-Мелентија,
Кој' је иш’о преко мора сињег,
Те је влашку ћабу полазио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана,
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи;
Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!

Хаџи Мелентије је био јако заузет за ствар свога народа и сав предан борби за ослобођење. Год. 1810. ишао је у Русију са Миланом Обреновићем и Михаилом Грујићем, да моли за војну помоћ Србији. Тада је у Русији добио златан крст на зланом ланцу и велики брилијантски прстен. Због овога прстена дошао је у сукоб са кнезом Милошем, који је тражио, да му Хаџи Мелентије да овај прстен, пошто га он, као духовник, не може носити. Али Хаџи Мелентије није га дао. Услед тога дошла је омраза између њих.
Кад је марта 1824. г. умро Хаџи Мелентије, овај је прстен предао кнезу Милошу архимандрит манастира Раче, Мојсеј.

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info