PALUBA

Automati 9 mm Steyr-Solothur SL-100


Nemačkoj je od 1920. do 1932.g. Versajskim ugovorom bila zabranjena proizvodnja automata ali ne i rad na konstruisanju novih modela. Tako je poznata nemačka kompanija za proizvodnju naoružanja Rajnmetal (Rheinmetall) konstruisala novi model automata i projekat predala kompaniji Soloturn (Waffenfabrik Solothurn AG) u Švajcarskoj, koja je, inače, bila njeno vlasništvo. Glavni konstruktor automata je bio Luis Štange (Louis Stange) koji je za Rajnmetal konstruisao i čuvene nemačke puškomitraljeze MG 13 i MG 34 Šarac. Štange je modifikovao Bergmanovu konstrukciju MP. 18 stavivši glavnu oprugu u kundak i izvršio još neke druge manje izmene čime je smanjio trzaj ali i teorijsku brzinu gađanja za oko 25% u odnosu na Bergmana MP. 18.
U Soloturnu, koji je, kao što smo naveli osnovao aprila 1929. g. Rajnmetal uz saradnju Štajera, su izrađeni prototipovi, izvedena testiranja i model doveden do serijske proizvodnje. Međutim, Soloturn nije bio osposobljen za masovnu serijsku proizvodnju a i u Švajcarskoj su, u to vreme, postojala izvozna ograničenja pa su prototipovi i projekti predati austrijskoj kompaniji Štajer (Waffenfabrik Steyr) u Austriji.Ovde je automat ušao u serijsku proizvodnju 1930.g. pod oznakom 9 mm Štajer-Soloturn S1-100 (9 mm Steyr-Solothurn S1-100). Komercijalnu prodaju je vršila udružena firma pod nazivom Štajer-Soloturn sa sedištem u Cirihu. Automat, u originalnom kalibru 9 mm Mauzer, je uspešno prodavan a najviše u Latinskoj Americi (Čile, Salvador, Bolivija i Urugvaj). Vatreno krštenje, automat je doživeo u ratu za Gran Čako početkom tridesetih godina. U kalibru 7,63 mm Mauzer automat je, u manjim količinama, prodavan Kinezima i Japancima. Osnovni model je prodavana na komercijalnom tržištu u mnogo različitih sitnih modifikacija (pored različitog kalibra, postojale su različite dužine cevi, različite vrste bajoneta pa čak i trokrako postolje).
Austrijska policija je 1930.g. usvojila automat, u kalibru 9 mm Štajer, pod oznakom M 30 (ponekad označavan i kao Mod.30). Austrijska armija je 1934.g. usvojila automat, u originalnom kalibru 9 mm Mauzer, označivši ga M 34. Portugalska armija je 1935.g. usvojila Soloturn u kalibru 7,65 mm Para i označila ga P.M.Štajer Mo. 935 (po drugim podacima Mo. 937). Portugalci su 1942.g. naručili drugu partiju u kalibru 9 mm Para. Ovu verziju su označili 9 mm P.M.Štajer Mo. 942. Kako je proizvodnja automata bila obustavljena još 1940.g. verovatno je ova poslednja partija proizvedena sklapanjem od preostalih delova ili je uzeta sa fabričkih skladišta. Automat je usvojila i mađarska armija. Za vreme Španskog građanskog rata, značajan broj je prodat Frankovim snagama. Ovaj rat je bio pravi opitni poligon za ovaj automat koji se u njemu odlično pokazao.
   Za nas je najinteresantnije da je automat Soloturn i to austrijska vojna verzija bio standardni automat oružanih formacija Nezavisne Države Hrvatske. U svim izveštajima partizana i Jugoslovenke vojske u otadžbini on se i naziva “ustaški automat”. Zvanična hrvatska oznaka je bila Strojosamokres 9 mm OBR. S.1-100 za hrvatsko domobranstvo.
   Originalni primerci automata, kao i većina proizvedenih, bila je u kalibru 9 mm Mauzer. Ovaj metak se ne sme mešati sa metkom 9 mm PARA. Metak Mauzer je duži i mnogo snažniji razvijen za izvozne modele pištolja Mauzer 9 mm prodavane u Južnoj Americi. Ideja je bila da bi ovaj pojačani metak bio pravi korak u skladu sa predviđenim budućim razvojem automata. Smatralo se, da će se znatno jače punjenje ovog metka više nego anulirati većom masom automata, pogotovo što se sa automatom rukuje sa obema rukama. Ipak, nemački planeri su odbacili ovu ideju o zameni metka 9 mm PARA zbog znanja, iskustva i proizvođačkog potencijala metka PARA.
   Nakon pripajanja Austrije 1938.g. Nemci su sve automate Štajer-Soloturn, policijske i vojne, uvrstili u naoružanje. Vojne MP34  je uvelo u naoružanje ratno vazduhoplovstvo (Luftwafe) pod oznakom Maschinenepistole 34(ö). Odgovarajući uput L.Dv 258 izdat je 30. oktobra 1939. godine. Nemačka policija je uvela u naoružanj oba austrijska modela pod jedinstvenom oznakom MP34. Tokom 1939. i 1940.g. proizveli su za svoje potrebe određen broj  ovih automata u kalibru 9 mm PARA.
   Postoji, kao što smo već naveli, veliki broj modela ovog automata, ali mi ćemo ovde ukratko opisati samo one dve verzije koje se uglavnom sreću kod nas a to su 9 mm Štajer Mod.30 i 9 mm MP-34 u kalibru 9 mm Mauzer.
   Kod automata Mod. 30 pada u oči karakterističan oblik kundaka, koji deluje ubijen sa gornje strane. Potkov kundaka nema kućište za glavnu oprugu, već nareckani držač opruge na svom dnu. Na taj način se opruga lako vadi iz kundaka. Sigurnosni mehanizam se nalazi ispred samog branika obarača i on se nalazi samo na ovom modelu. Aktivira se povlačenjem polugice na dole, prema braniku obarača. Svi modeli Štajer Soloturna imaju selektor vatre, tako da mogu da gađaju i rafalno i pojedinačno. Dužina Štajera Mod.30 iznosi 1100 mm sa bajonetom i 850 mm bez njega. Dužina cevi je 200 mm, masa praznog automata 4,935 kg. Teorijska brzina gađanja je 500 met/min, početna brzina zrna 418 m/s. Metak Štajer 9x23 mm je imao masu od 7,5 gr.  Nišan je podesiv, sa gajkom, predviđen za daljine do 500 m, sa podeocima na svakih 50 metara. Šaržer je primao 32 metka.
   Automat MP-34 je, kao i Mod.30, vrhunskog kvaliteta, u literaturi za njega često navode da je to Rols Rojs među automatima. Jedina mana mu je bila komplikovana i skupa proizvodnja. MP-34 je imao jedinstveni sigurnosni mehanizam, koji je blokirao zatvarač i u otvorenom i u zatvorenom položaju. Selektor vatre se i kod MP-34 nalazi sa leve strane podkundaka, u vidu klizne polugice na metalnoj šini. Kada se prebaci na slovo D gađa jedinačnom a kada se prebaci na slovo E rafalnom paljbom. Sa leve strane sanduka nalazi se utvrđivač okvira koji je nešto izvučen. U položaju za gađanje okvir se postavlja bočno u horizontalnom položaju. Kod automata Soloturn moguće je i punjenje okvira kada je postavljen u automatu. Za punjenje okvir se uvlači odozdo – vertikalno a puni se iz šaržera odozdo pomoću vodiča šaržera. Kada se napuni, okvir se vadi iz utvrđivača i postavlja u položaj za gađanje tj horizontalno. Sa desne strane sanduka nalazi se otvor za izbacivanje čaura kao i ručica zatvarača. Ispod kundaka je pričvršćen branik sa obaračem. Prednja pređice za remnik se nalazi se ispod prednjeg nišana a zadnja iza jabučice ispusa kundaka.
Taktičko tehnički podaci za verziju koja je bila u naoružanju vojske NDH su sledeći (po zvaničnom tehničkom uputu): dužina automata sa bajonetom je 1058 mm, bez bajoneta 810 mm, masa praznog automata (bez bajoneta) je 4,0 kg. Dužina cevi 208 mm. Zrno 9 mm Mauzer, mase 7,10 gr, ima početnu brzinu 340 m/s (ovaj podatak podleže sumnji, verovatno je veća). Teorijska brzina gađanja je 500 met/min.  Okvir prima 32 metaka. I ovaj automat ima takođe podešivi zadnji nišan sa preklapačom i gajkom, predviđen za gađanje na daljinama od 50 do 500 m, sa podeocima na svakih 50 metara. Prednji nišan je osiguran branikom u vidu polumeseca.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Toga je bilo na gomile u Malom Zvorniku, Ubu i Valjevu 1977. godine. Originalni iz PTS-a.

Još par slika klasične ljepotice oružarske industrije

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Baš ljepotica ,imamo malo u arhivi o njoj,
sutra stavin.
Hebiga ima interesantan film na tv, samo san baci pogled.

poz.

kako sam obećao evo članak iz Metka br. 11 - 90. g.
autor Boško Ljubinković

sutra ostatak ,počima nekakva grmljavina a sa time imam loša iskustva,ne ja nego komp.

poz.

kako sam obećao, evo nastavka članka

i ostatak,ugodno čitanje

poz.

http://www.youtube.com/watch?v=OGGx3YnyAKo

Zar nije bio zabranjen i razvoj novih modela oružja, pa su mnoga artiljerijska oružja u nazivu imali 18, da bise moglo predstaviti da su razvijena do kraja 1.SR. Pa i Štangeov puškomitraljez je imao naziv MG13!
Mislim da je neposredno poslije 1.SR proizveo prototip automata pod nazivom MP19 i čijim daljim razvojem je nastao ovaj automat.
Je li to isti gospodin Boški LJubinković koji sada piše za Kalibar?

https://www.youtube.com/watch?v=FnqrU9YiUvY

https://youtu.be/h1saOEnZZUY

Zna li se broj koliko je ovih automata nabavila (kupila) NDH?

Tek sad vidio.  :P
Nisam siguran ali valjda je.

poz.

Kupila (prema nekim izvorima prokrijumcarila ?!) 1000kom.

NDH je nabavila i određenu količinu Lugera P08.

Bili su "nemački" ili su imali šahovnicu umesto nemačkih oznaka? Možda postoji koja slika tih oznaka?

Hvala.
LpB

Bili su Austrijski i imali su sahovnicu, preciznije oznaku Ustaske vojnice.
Nazalost generalno o ovom automatu se malo zna i izvori su kontradiktorni a situacija je utoliko gora kada se zeli istraziti niegova upotreba na ovim prostorima.
Od pretjeranog zanemarivanja i ignoriranja (u prvim pravilima JNA se oznacavao kao "ustaska masinka" do suvremene revizionisticke mitomanije da je prozvodjen u NDH i to u Jasenovcu kratak je put?!?
Ako nesto ima pisanih tragova tada su oni u arhivima NDH u Beogradu a vojni muzej na Kalemegdanu ima mozda najbolje sacuvane primjerke.
Ja osobno mislim da ih je bilo vlise od 1000, da nisu svi imali oznaku NDH i da su se pojavljivali u 3 kalibra.

Прочитао сам књигу Бојана Димитријевића "Усташка војница Независне државе Хрватске 1941-1945", Издање Институту за савремену историју, Београд 2016.

О овом аутомату (страна 340 поменуте књиге) се каже:

"Тако се Војница снабдевала од Немаца њиховим типовима какав је MP-41 (односно Obr. Sch.41) кал 9мм,познати као "Шмајсер" или у верзији са кундаком, или аустријским полицијским типом Штајер Солотурн SL-100 или PP-34 kal 9mm. Ови аутомати били су веома популарни у усташким редовима, посебно код старешинског кадра  и такође су представљали неку врсту статуса и привилегије.  У редовима Војнице познати су и као "Аскерица". Постоји верзија да их је Дидо Кватерник илегално набавио у Аустрији мимо немачких власти.

У фуснотама (на истој страници) у вези овог аутомата пише:

Фуснота 41: "Набављених 1000 примерака подељено је на следећи начин: 600комада у ПТБ, 300 за Францетићеву јединицу и 100 за УНС. Т.Аралица, н.д. 161" (ово "н.д." значи наведно дело и односи се на Араличину књигу: "Хрватски ратници кроз стољећа. Оружане снаге Независне државе Хрватске и друге хрватске постројбе на осовинској страни 1941.-1945", књига 3)

Фуснота 42: "Т.Аралица, н.д.,155. Динко Шакић наводи да је лаки аутомат Аскерица произведен у малим количинама у радионицама Усташке обране у Јасеновцу. Прављена по узору на финске аутомате, имала је округли оквир или бубања за 72 метка. Д. Шакић, н.д.,40"

Космонауте, ево одакле долази  "до сувремене ревизионистичке митоманије да је произвођен у НДХ и то у Јасеновцу"... у вези места производње аутомата у НДХ. Из Хрватске, из књиге Т. Аралице, који наводи речи усташког главара Динка Шакића. Како је Шакић био и командант логора Јасеновац, ваљда он боље да ли се тамо производило неко оружје. Иначе, ја лично ценим да се Шакић преварио када говори о "Аскерици" јер се фински аутомат "Соуми 1931" 9мм (којег је такође било у Усташкој војници) разликује од аустријског "Солотрун" и више личи на "Шпагин". Дакле, ако се шта производило у Јасеновцу то није била "Аскерица", односно аустријски ауотомат Солотурн СЛ-100, већ нешто по узору на фински аутомат "Соуми 1931".

Ако је ико проучио архиве из Војног архива у вези НДХ то је Бојан Димитријевић. Сигурно нема никаквог разлога да не наведе нешто и о овом аутомату ако је пронашао. Из књиге је очигледно да није нашао, већ цитира хрватске изворе.

Boško LJubinković je u tekstu o ovom automatu (postavio Solaris na prvoj stranici) napisao da je Portugalija 1942. kupila određenu količinu direktno od Štajera.
Ako je mogla Portugalija kupovati direktno od proizvođača, što ne bi mogla i NDH. Možda odatle priča da su automati prošvercovani.

I MP41 je bio namijenjen komercijalnoj prodaji.

Meni je zanimljivo nešto drugo. Opet švajcarci u igri  ;)

Steyr-Solothurn S1-100 je projektovan u fabrici Rheinmetall iz Düsseldorf-a. A proizvodnja prototipa pod velom tajne je poverena švajcarskom proizvođaču oružja Waffenfabrik iz Solothurn-a (https://de.wikipedia.org/wiki/Waffenfabrik_Solothurn) 1929.godine. Zbog toga je oružje imenovano tako.

Te 1929. Rajnmetal je i kupio Zoloturn i tamo počeo proizvodnju oružja.
Pored junaka ove teme tamo je razvijen i puškomitraljez S2-200, usvojenog od strane Austrije kao MG30 i Mađarske kao 31M. Iz njeka su kasnije razvijeni i njemački avionski mitraljezi MG15 i MG17.
Takođe razvijene su i protivtenkovske puške 20mm S-18/100 I S-18/1000.

Da su bili samo švajcarci, ni po jada. Bili su i holanđani, šveđani, sovjeti...

Hvala Brodarski!

Pored Ustaške vojnice postojalo je i Domobranstvo (regularna vojska), Oružništvo (žandarmerija) i Redarstvo (policija).
Tako da je nešto automata moralo završiti i tamo. Možda ne ovog modela.

U Kalibru iz novembra 2019. (br.277) da je NDH kupila i 185 pištolja Valter HP. Valter HP je u njemačko naoružanje usvojen kao P38, ali se komercijalno prodavao pod nazivom HP.
I ti pištolji su nose šahovnicu.

Tako da je nabavki naoružanja bilo više.

Hvala Prvačić

Uspeo nači taj pištolj i oznaku.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Ја сам написао из поменуте књиге само оно што се односи на поменути аутомат који је предмет ове теме. Помињу се и пиштољу али само у набрајању типова, између осталих и пиштољ који си поставио. Није то једини пиштољ који је НДХ купила.  Ова књига се не бави првенствено наоружањем, већ организацијом и деловањем Усташке војнице. И држи се теме а о пиштољима пиши у тим темама.

U pravu si. Ne treba temu širiti.

Mada nebih isključio da je bilo više nabavki ovog automata od strane NDH.
Ovih automata ima i na fotografijama iz krajeva gdje nije dejstovao PTS, a ni Crna legija.
Ili je Aralica pogriješio po pitanju raspodjele ovih automata u okviru vojnice.
Naravno ovo su samo moje pretpostavke.

Не, не мора значити да је Аралица погрешио. Током трајања НДХ неке јединице Усташке војнице (па и наведене) су дејствовале на различитим деловима територије НДХ.

Nemora da znači da griješi.

Ali ako je sve to tačno, znači da je do nabavke došlo prije maja 1942. godine. U maju je PTB preformiran u PTS.

У Усташкој војници су стално биле неке "преформације".

Poglavnikova garda je dignuta sa nivoa bojne/bataljona (PTB) na nivo sdruga/brigade (PTS).

Eugen Dido Kvaternik je ujesen te 1942. smijenjen, a krajem godine je poginuo Francetić.
Tako da sve upućuje da nabavka bila najkasnije u ljeto 1942., a vjerovatno i ranije.


PS

Prodaja ovog automata Portugaliji 1942. (o čemu je pisao Boško LJubinković) i nabaka od strane NDH (o čemu je pisao Aralica), možda je uslovljena i patentnim pravima na MP40.

MP40 je razvijen u Ermi, a proizvodili su ga i Štajer i Henel.
Prvi je tokom rata komercialno prodavao junaka ove teme Portugaliji i NDH, a drugi svoj MP41. Ni MP41 nije bio rijedak na prostorima Jugoslavije.

https://www.youtube.com/watch?v=S4t8F1TmOuo

Boško LJubinković je prije 30 godina mnogo jednostavnije i preciznije opisao razlike između verzia ovog automata.

Šta fali Ian McCollum objašnjenju?

Ne fali ništa.
Ali po meni je to Boško jednostavnije objasnio. Na samom početku teksta je rekao da postoje tri različite varijante ovog modela.
Ian je to nekako "isjeckao".

I gađanje:
https://www.youtube.com/watch?v=BfLDBEDdblk

Pokazao je "army version in 9mm" a u stvari se radi o policijskoj verziji sa odozgo ulubljenim kundakom koja je bila u 9mm Steyr. Osim ako se ne radi o rekalibriranim primjercima nakon anslusa.

Verzija u kalibru .45 je S1-100, sa kočenjem kao kod Šmajsera.
Verzija u kalibru 9mm Štajer je policijski model 30.
Vojska je koristila verziju MP34 u kalibru 9mm Mauzer, ali ta verzije se za izvoz proizvodila i u drugim kalibrima.

"Lutajući" po raznim sajtovima, naišao sam na dvije fotografije Štajer-Zoloturna mod.30 na prostoru Jugoslavije.
Jedna je sa prostora Sandžaka u naoružanju pripadnika muslimanske milicije, a druga sa prostora istočne Srbije u naoružanju JVuO.

MP-34 nije tako rijedak, posebno na teritoriji koji je pripao NDH. Mada je možda riječ i o S1-100, jer je na dosta fotografija nemoguće razlikovati ove modele.


U oktobarskom broju Kalibra (288), Milan Milanović je pisao o Valteru P-38 (HP) koje je nabavila NDH. Pominje i nabavku automata Štajer-Zoloturn i Šmajser MP-41.
Piše da je oružje kupovano direktno od fabrika, a ne od NJemačke vojske.

NDH su vjerovatno isporučeni MP-34, vjerovatno iz istog kontigenta kao i Portugaliji.
Mislim da mod.30nije iz te narudžbine. Oni su vjerovatno došli nekim drugim kanalima. Možda sa NJemačkom policijom, a možda su isporučeni kao pomoć nekim formacijama.