PALUBA

Vecina fotografija je iz knjiga istoricara Miodraga Spirica i Zorana Stevanovica[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Pekarska slava Sveti Atanasije 1928 godina[attachment=1]

Sokolsko drustvo[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Aleksinacki skauti pre drugog svetskog rata[attachment=1]   Gimnazija 1936 godine

Dragisa Cvetkovic u Aleksincu 1939 godine[attachment=1]

Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja 11.09.1939 god

[attachment=1][attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Prva telegrafska depesa iz Aleksinca za Beograd 1855 godine[attachment=1]

Aleksinac je jedan od rijetkih gradića u Srbiji u kome nisam bio (osim na autobusnome kolodvoru, putujući za Niš ili Pirot). Možete li što više reći o fotografijama koje su samo šifrirane (imaju broje, nemaju legendu)? Unaprijed hvala

Fotografije su kao sto rekoh iz knjiga o Aleksincu od istoricara profesora Miodraga Spirica koji je Aleksincanin i koji se time dosta bavio cak i sad u 91 godini je aktivan . Ima skoro ispod svake slike koja su desavanja i godina tako sam ih imenovao jer su tako i preuzete uzecu knjigu za neki dan pa cu pogledati da li ima vise detalja a verovatno ima . Ima jos puno fotografija pa cu probrati jos neke . Potdrav admirale , uh pardon kontra-admirale  ;)

Čekamo daljnje slike i priče, kolega klasiću (obojica smo mlađi vodnici -  zasad)  ;)

Buni me što ispod donje fotografije, koju ste postavili prije neki dan, stoji  "Studenti Učiteljske škole". Nije li riječ o đacima/učenicima, budući da je to bila srednja škola? Na slici su valjda maturanti, završenici te škole.
Inače, još je 1921. godine V. S. Bakić pisao "O potrebi da aleksinačka Učiteljska škola postane Pedagoška akademija" (u: "Pedeset godina Učiteljske škole")

Osim toga, na toj su fotografiji i neke djevojke. Je li već tada aleksinačka Učiteljska škola bila mješovita, muško-ženska?
Na početku dvadesetih godina bila je samo muška - usporedi donju razglednicu:

   evo kontraadmirale istorijat skole tu ima podataka , tacno bila muska ali posle postalje mesovita
 

 
Ова угледна високошколска установа успешно наставља традицију Прве Учитељске школе основане на Светог Саву 1871. године у Крагујевцу. Школовање је трајало три године и прва генерација учитеља изнедрила је низ угледних људи, научника, писаца, политичара, новинара и других струка.

Од 1877. до 1896. године Школа је радила у Београду, а указом краља Александра Обреновића пресељена је у Алексинац и наставила да ради по измењеном плану и програму. Указ о премештању Учитељске школе из Београда у Алексинац донет је 31. јула 1896.

Од 1896-2003. године назив школе је Краљевска српска учитељска школа.

Године 1899. професор Учитељске школе и угледни научник др Тихомир Ђорђевић покреће познати часопис Караџић, који је био од великог значаја не само за ову средину већ и много шире.

Указ краља Александра Обреновића. pdf intrewiew

 II

Године 1915. у Школи је била смештена Војна болница, а у ратним условима редовна настава није извођена.

Школа 1919. ради под називом Мушка учитељска школа у Алексинцу, а потом постаје мешовита. После Првог светског рата у Школи је радило неколико професора, емиграната из Русије.

У послератним летописима наводи се да је „школа била потпуно руинирана, без прозора и врата, опустошена. Непријатељ је однео све у правом смислу те речи“...

Од 1920. до 1935. школовање траје четири, односно пет година.

Године 1929. отворена је школска поликлиника са школским лекаром.

На Светог Саву 1932. године школа добија Почасну диплому школске медаље Фидака, а „за масовно учешће ученика Учитељске школе у Првом светском рату и величанствене заслуге у васпитању омладине у духу одржања светског мира и гајења добрих односа међу народима“.

Године 1939. указом Његовог Величанства Краља Петра II Школа је одликована Орденом Светог Саве II реда, због „заслуга на националном и просветном пољу“.

Исте године у сали старе школске  зграде откривена је спомен-плоча За отаџбину се живи, за отаџбину се мре, у знак сећања на ђаке и борце антифашисте, који су храбро гинули у ратним логорима, на војним дужностима и борбама за ослобођење.

Поред учитељског смера 1940. је отворен и једногодишњи течај за „образовање забавиља деце предшколског узраста“, који је трајао до 15. јуна 1941. Овај течај завршило је 50 кандидаткиња.

III

Године 1959. Школа добија назив „Душан Тривунац“, по свом некадашњем ученику, првоборцу и устанику из околних крајева.

Школи је 1969. додељен Златни знак признања од Савезног одбора, за залагање у раду и допринос у организацији Црвеног крста.

Године 1970. Школа прима велико државно признање Орден заслуге за народ са златном звездом, у чијем се образложењу наводи да је оно уследило „као репрезенту историје учитељста у Србији, расаднику савесних и вредних учитеља, лучоноша писмености и прогреса, градитеља хуманих и праведних односа у друштву, признање вредностима које не пролазе, јер су им домети несагледиви“.

Поводом тридесетогодишњице оружаног устанка и дана ослобођења Алексинца, 13. октобра 1971. године Школа је међу изабранима и прима Спомен плакету „за изванредне резултате у области просвете и културе“.

IV

 Године 1972. Школа прераста у Педагошку академију.

Године 1974. добија Повељу Музичке омладине Београда и Музичке омладине Србије „за племениту сарадњу и несебичан допринос у раду Музичке омладине“.

Године 1982. Школа прима републичку Повељу 25. мај „за постигнуте резулате од изузетне вредности у области васпитања и образовања у Србији“.

Године 1993. Школа усваја назив Виша школа за образовање васпитача и ради по  реформисаном плану и програму.

Године 2005. Школа добија Златну плакету града Ниша за изузетан допринос у сређивању и очувању животне средине.

V

 Године 2007. ова установа постаје Висока школа за васпитаче струковних студија и ради у складу са стандардима Болоњске декларације, а исте године добија акредитацију и дозволу за рад од стране Министарства просвете Републике Србије.

Висока школа је организатор стручног Симпозијума „Васпитач за 21. век“, који се већ пет година одржава у Сокобањи и који окупља еминентне просветне раднике, васпитаче, педагоге и универзитетске професоре из земље и иностранства. Један од резултата овог научног скупа је и зборник радова Наше стварање.

            Лепа и опремљена зграда,  дуга и богата традиција, велики број студената на буџету и самофинансирању, велик број доктора наука и магистара, пријатна и радна атмосфера,  библиотека са фондом од преко 30.000 наслова, осавремењени кабинети и интернет презентација, издавачка делатност и објављивање уџбеника, читаоница и спортски терени, одлична сарадња са локалном заједницом и предшколским установама, добра инфраструктура и географски положај – само су неке од предности и карактеристика ове Школе.

            Поред редовне наставе у две смене, Висока школа организује многе културно-уметничке програме, промоције књига, изложбе слика, излете и екскурзије, годишње прославе, пријем нове генерације студената и сл.

Гости Школе били су познати писци: Слободан Марковић (Либеро Маркони), Гроздана Олујић, Добрица Ерић, Перо Зубац, Слободан Станишић, Мошо Одаловић, Воја Марјановић, Гордана Малетић, Власта Ценић, Влада Батинић, Тамара Кучан и многи други.     

Možda treba reći da je Učiteljska škola preseljena iz (velikog) Beograda u (mali) Aleksinac zbog "političkih razloga".

Jedna nejasnoća. Pišete:
Године 1939. указом Његовог Величанства Краља Петра II Школа је одликована Орденом Светог Саве II реда, због „заслуга на националном и просветном пољу“.
Исте године у сали старе школске  зграде откривена је спомен-плоча За отаџбину се живи, за отаџбину се мре, у знак сећања на ђаке и борце антифашисте, који су храбро гинули у ратним логорима, на војним дужностима и борбама за ослобођење.
Je li doista već 1939. postavljena ploča o "borcima antifaštima2?

verovatno greska , nemoguce da 1939 budu oba dogadjaja a nasao sam jos jednu pise da je od 1896-2003 nosila naziv Kraljevska srpska uciteljska skola , tako im pise na zvanicnom sajtu

da, vidi se to "kraljevstvo" na sajtu na kome je i sadašnja Висока школа за васпитаче струковних студија
(http://www.vsvaspitacka.edu.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=49:2009-10-05-12-15-08&catid=38:2009-10-10-14-52-55&Itemid=61)


Inače, zanimljivo kako je mali Aleksinac imao i Učiteljsku školu i (polu)gimnaziju. Valjda je to u nekoj vezi s time što je dugo bio pogranični grad.

Moram staviti komentar na ovo "mali" Aleksinac. Pre x godina sam pomagao prijatelju, inače velikom poznavaocu vazduhoplovne tematike, oko sređivanja podataka o letačima JKRV. Verovali ili ne, najviši čin koji je neko imao PRE 1937. je bio Brigadni general a taj tip je rođen upravo u ovom mestu. Ni manjeg mesta ni većeg čina! :)

 

ako imas podatak i ime bilo bi dobro da se postavi bas me zanima jer verujem da to malo ljudi zna ovde

   ne verujem da je zato sto je bio pogranicni grad , gimnaztija postoji i pre uciteljske evo podataka i o tome145 godina postojanja i rada gimnazije u Aleksincu


   Do dobijanja autonomije 1830. god. U kneževini Srbiji postojale su samo osnovne škole. Po dobijanju autunomije osnovana je u Beogradu trorazredna vrhovna ili viša škola sa ciljem da sprema buduće kadrove nove države.

   Krajem 1833. viša škola je po naredbi kneza Miloša premeštena iz Beograda u Kragujevac, koji je tada bio prestonica Srbije I ona je počela sa radom školske 1834/35 godine. Osim četvororazredne gimnazije u Kragujevcu, 1836/7. otpočele su rad i dvorazredne gimnazije u Šapcu i Zaječaru i 1837/8. u Čačku.

   Posle abdikacije kneza Miloša juna 1839. preseljena je iz prestonice, iz Kragujevca u Beograd. Pošto Beograd kao prestonica nije mogao biti bez gimnazije, avgusta 1839. doneta je odluka o osnivanju iste u Beogradu.

   U vreme dobijanja gimnazije, Aleksinac se nalazio u periodu svog naglog uspona i razvoja, nastalog posle oslobođenja od Turaka, decembra 1832. godine. Po popisu iz 1834. godine grad je imao 129 kuća I 810 stanovnika, a 1865. kada dobija gimnaziju 653 kuće i 3726 stonavnika.

   Nakon oslobođenja u gradu je formiran okružni sud koji je radio do 1833. godine da bi od 1836. godine bio ponovo uspostavljen.

   Kao granično mesto Aleksinac 1834. dobija Carinarnicu i karantin, što utiče na povećanje broja mehana, pekara I drugih radnji u gradu. Godine 1865. Aleksinac dobija prvu fabriku. Te godine Jovan Apel otvara fabriku piva.

   Pošto se nalazio na carigradskom drumu, Aleksinac je posle oslobođenja od Turaka postao bažna stanica za poštanski saobraćaj. Oktobra 1854. otpočela je gradnja prve telegrafske linije u Srbiji na relaciji Beorad-Aleksinac. U u nutrašnjem saobraćaju prvi telegramja poslat iz Aleksinca15. Aprila 1855. godine. Godine 1837. u Aleksincu je podignuta crkva kojoj je ruski car Nikola I poklonio knjige, plaštenicu i raspeće.

   Posle oslobođenja od Turaka stanovništvo grada poklanja veliku pažnju i razvoju prosvete želeći da svojoj deci obezbedi potrebno vaspitanje i obrazovanje.

   Dobijanjem osnovne škole 1835. godine (muške i ženske) i nedeljne škole za šegrte i kalfe 1860. godine kod Aleksinčana se javila želja za otvaranjem gimnazije. U tom cilju oni su preko poslanika za varoš Aleksinac uputili 1831. godine molbu Preobranskoj vanrednoj skupštini u kojoj su tražili da se u Aleksincu otvori polugimnazija, a takođe i knezu Mihailu sa istim zahtevom. Početkom 1862. (januara 14.) opština dobija odgovor da se molba za sada odbija.

   Tek treća molba od 19.05.1865. upućena knezu Mihailu pozitivno je rešena i 9. juna 1865. godine, Užice, Kruševac i Aleksinac dobijaju dvorazredne gimnazije.

   U prvoj zgradi gimnazije koja se nalazila u današnjoj glavnoj ulici (nižeod zgrade škupštine opštine), radilo se od njenog osnivanja do 1936.godine. U školskoj zgradi koja se nalazi na uglu beogradskog i banjskog druma (preko puta crkve) radila je gimnazija od 1. oktobra 1936. do 4. Marta 1963. godine kada počinje da koristi prostorije zgrade bivše učiteljske škole (današnji sud). Od 1. oktobra 1971. gimnazija radi u zgradi u kojoj se i dan danas nalazi.

   Te daleke 1865. godine u prvi razred upisan je 51 učenik, a naredne školske godine u oba razreda bilo je 70 upisanih učenika. Prvi nastavnik gimnazije bio je Todor Mijušković, profesor, a veroučitelj Petar Milojković, aleksinački sveštenik.

   Život I rad Aleksinačke gimnazije od njenog nastanka 1865. do školske 1937/8. godine, kada je konačno postala potpuna osmorazredna gimnazija nije bio nimalo lak. Brojni ukazi tadašnjih vlasti uticali su da ova obrazovno.vaspitna institucija menja svoj status u pogledu planova i programa, dužine trajanja školovanja tadašnjih učenika, kao i oblika finansiranja rada ove škole.

   Često se dešavalo da sami građani finansiraju rad Gimnazije, a više puta molbe su upućivane tadašnjim vlastima da rad škole bude finansiran od strane države.

 

   Danas, kada smo zakoračili u 21. vek, želimo da otrgnemo od zaborava život i rad Gimnazije u Aleksincu, kao i čitav niz njenih učenika i profesora koji su od 1835. do danas u ovoj istituciji sticali I prenosili znanje u cilju obrazovanja, samoobrazovanja I vaspitanja.

   Ovde, na ovom mestu i danas, ne možemo pomenuti sve koji su ugradili sebe u temelje Alekinačke gimnazije, ali bismo bili nepravedni ako ovom prilikom ne pomenemo Kostu Taušanovića, političara i privrednika, Tihomira Đorđevića, profesora univerziteta – etnologa, Savu Uroševića, prof. Univerziteta i poznatog minerologa, Kostu Stojanovića, univerzitetskog profesora, Vladimira Đorđevića, kompozitora, Borisava Stevanovića, psihologa i univerzitetskog profesora, Antonija Isakovića, književnika i akademika. Dragoslava Antonijevića, akademika i mnoge druge.

   Tokom proteklog vremena, iz klupa Aleksinačke gimnazije otišlo je na dalje školovanje veliki broj bivših učenika. Postali su poznati doktori, magistri različitih nauka, lekari, inžinjeri, profesori, istraživači, naučnici i kadrovi različitih profila.

   Aleksinačka gimnazija danas slavi 145 godina svoga postojanja i rada na ovaj način želimo da se setimo svih onih učenika I profesora koji više nisu sa nama, o kojima govorimo sa dužnim poštovanjem i da  podsetimo sadašnje učenike i profesore na značaj, perspektice I razvoj gimnazijskog obrazovanja I vaspitanja.

   S obzirom na solidan učenički potencijal, visoko stručni nastavni kadar, gotovo maksimalnu opremljenost škole, možemo se nadati dobrim rezultatima u okviru vaspitno-obrazovnog procesa, a na osnovu školskih izveštaja smatramo da učenici iz škole odlaze sa solidnim znanjima koja su primerena zahtevima prilikom upisa na fakultete i više škole.
 

a evo i malo poznati podatak da je clan reprezentacije Jugoslavije na prvom svetskom prvenstvu 1930 u Urugvaju bio jedan Aleksincanin.Aleksinčanin član reprezentacije Jugoslavije na  prvenstvu u Montevideu
 U sklopu popularnosti filma Dragana Bjelogrlića “Montevideo, Bog te video”, lepo je podsetiti se da je i jedan rođeni Aleksinčanin bio član čuvene reprezentacije Jugoslavije, koja je napravila najveći uspeh u istoriji našeg fudbala.
 
Među fudbalerima, na koje je aktuelni film oživeo sećanja, a koji su tada imali status narodnih heroja, nalazio se i Dragoslav Mihajlović – Vampir, rođen 13.decembra 1906. u Aleksincu, u učiteljskoj porodici, od majke Jelke i oca Nikole.
 Mihajlović je napravio prve fudbalske korake u Aleksincu u tadašnjem “Deligradu”, a kasnije se sa porodicom seli za Beograd, gde je igrao levog beka u BSK-u, a odlikovala ga je oštrina u duelima i izuzetna snaga, pa je tako i zaslužio nadimak Vampir.
 
 Za reprezentaciju je debitovao 13. juna 1930. na prijateljskoj utakmici u Sofiji, protiv Bugarske (2:2), kada su ekipu sačinjavali samo beogradski fudbaleri.
    
                       Mihajlović u akciji i na grupnoj slici kao četvrti sleva među igračima koji čuče
 
Bio je jedan od odabranih za put na 1. Svetsko prvenstvo u Montevideo gde je odigrao sve tri utakmice, ali je čitava njegova karijera reprezentativca stala u te četiri utakmice tokom juna i jula 1930.
    
                  Slika tima Jugoslavije sa SP u Urugvaju i scena iz filma rađena po originalnoj fotografiji                                  (Mihajlović stoji kao prvi sleva)
Na utakmici protiv Slavije u Pragu 23. novembra 1930. teško je slomio nogu i morao je da završi karijeru sa samo 24 godine.
Još kao igrač zaposlio se u policiji i ostao na tom poslu do 1944., kada je odlučio da ode iz zemlje i nikada se nije vratio.
Otišao je u Australiju gde je od 1950. do 1960. trenirao JUST, klub jugoslovenskih iseljenika. Takođe je trenirao ekipu SC Sale City.
Umro je od oboljenja na bubrezima. 18.juna 1978. u Sejlu u Australiji.
M.P.
* U pripremi teksta korišćeni delovi knjige istoričara Zorana Stevanovića "Vek fudbala u Aleksincu" i

[attachment=1][attachment=2][attachment=2]

Malo je poznato da je Fk " Deligrad " za koji je igrao nekada Dragoslav Mihajlovic  bio jedan od najstarijih klubova u Srbiji .Klubovi koji su u Srbiji osnovani pre Deligrada su:
- Prvo srpsko društvo za igru s loptom - Beograd, 1899.
- Bačka - Subotica, 1901.
- Sokol - Beograd, 1903.
...- Šumadija - Kragujevac, 1903.
- Srpski mač - Beograd, 1906.

Prvu fudbalsku loptu u Aleksinac je doneo dr Josif Bucek, vrativši se sa studija iz Češke.
Prve utakmice u Aleksincu igrali su između sebe timovi Gimnazije i Učiteljske škole.
Sačuvan je i rezultat 1.utakmice, koju je sudio sam dr Bucek bio je 4:3 za Gimnaziju.
Onda je pomama za "loptanjem" osvojila ceo grad i 1908. je osnovan gradski klub.
Šteta što su komunisti ovaj klub ugasili posle II svetskog rata.
Razlog za gašenje je što je Deligrad igrao utakmice i za vreme rata.
Inače, od osnivanja pa sve do gašenja Deligrad je bio najbolji aleksinački klub, kvalitativno mnogo iznad svih ostalih, koji su se osnivali i gasili.
U upravi su uvek bili najuticajniji Aleksinčani, a igrati tada za Deligrad je bila stvar prestiža.
[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2]

Dragoslav Mihajlovic -Vampir[attachment=1][attachment=2]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Barba Barbakane, a gdje je objašnjenje za one koji ne poznaju Aleksinac? Na primjer, što je bilo u zgradi gdje je sad policija? Ili, je li Grobarski most nekad možda bio Partizanov?  ;)

Sto se tice grobarskog mosta , pravilan naziv bi mu bio grobljanski jer se nalazi u blizini starog groblja i po tome je i dobio ime medjutim narod ga zove grobarski i nema nikakve veze sa grobarima odnosno partizanom mada bi mogli svi koji navijaju za partizan u gradu da stanu na njega toliko ih i ima  ;)  a sto se tice zgrade policije mislim da je tu nekada davno veoma davno bila opstina  sada ne mogu to proveriti kontraadmirale jer sam trenutno u gipsu ( povreda ahilove tetive na fudbalu )  :zid    Pozdrav kontraadmirale

Evo kako su izgledale deonice Aleksinackog rudnika koji je tad bio u vlasnistvu belgijskih industrijalaca , slika dobijena posredstvom gospodina Dragana Jorde koji zivi u Holandiji.[attachment=1]

Curciska kafana ulica kralja Petra I

Curciska kafana se prvi put spominje 1861.godine.Spadala je te godine u mehane prve klase.Na spratu je imala sobe za prenociste putnika.Vlasnik
mehane bio je Djordje Jankovic cukun deda mog prijatelja Djordja Jankovica koji je po njemu i ime dobio.[attachment=1]

Барбакан, правиш једну "страшну" грешку :) "Правилно" се каже гробарски мост :P. Ево ја сам завршио гимназију коју сви у Нишу зову "Гробарска" (гимназија Светозар Марковић), не гробљанска. А придев "гробарски" је у смислу поред гробља ,а не на гробљу. Тако се каже у "јужни крајеви :angel:.

Hvala Dzumba na ispravci  :) , moja greska mada sam negde video raspravu o tome grobarski ili grobljanski ipak nisam siguran ni da si ti u pravu :) znam  za tvoju gimnaziju da zovu grobarska   uglavnom  razumemo se po juzni krajevi  ;)

Наравно, ја се шалим. Граматички је исправно како си ти написао. Ипак, људи тако имају своју граматику. За њих је она исправна и зато се треба држати локалног говора.

Most je definitivno grobarski... Više mosta je i grobarska česma. ;)

Jedna anegdota vezana za železničku stanicu u Žitkovcu, koja, primetili ste na slici - nosi naziv Aleksinac.
Naime, prilikom izgradnje železničke pruge, bilo je dvoumljenja da li da pruga ide kroz Aleksinac ili kroz Žitkovac. I kako to obično biva, ni tada se nije pitala struka, gde je najbolje da ide pruga. Stoga je napravljen kompromis, pruga će ići kroz Žitkovac, ali će se stanica nazvati Aleksinac.

 :klap

A kad se već govori o "južni krajevi", oklopnomehanizirane jedinice mojeg probavnog sustava preživjele su u više navrata Niš, čak Pirot, ali su iz stroja izbačene u pravoj "južnoj pruzi", u Leskovcu. Kad sam tamo bio na službenom putu, molio sam konobare da ne stave ljutu papriku u meso, oni kažu da nema što da se brinem, a ono, kad zagrizoh, oči mi se iskobeče, obrazi zacrvene i crevca igraju čoček, moravac i vranjansko kolce istodobno. Čak vjerujem da mi u meso nisu stavljali one otrove - nego valjda oko Leskovac ljutu papriku stavljaju i u stočnu hranu. Nekako preživjeh Leskovac, tako što sam u detoksifikacijske svrhe pio goleme količine mlijeka (iz tetrapaka, jer i krave u Leskovac jedu ljuto sijeno i crvenu travu) i  jeo jogurta toliko da sam gotovo postao bijel kao kreč.
Na svim svojim putovanjima, od Cipra do SAD-a, običavao sam jesti što jedu domorodci (aboridžini). To me je, dakle, u Leskovcu skupo koštalo. Zato, kad smo na povratku, bili u Nišu (to je naselje pokraj Aleksinca), u restoranu "Stara Srbija" naručio sam - lignje.    

A bre druže Admirale, kude si našo da jedeš lignje u Niš. Tamo osim ćevapčiki i sarme nema ništa ozbiljno.  :D

Sigurno je sigurno.
Da se spasim od Leskovac, jeo bi i šanpjera (kovača) iz Nišavu i krokodila iz Moravu  ;D

Dobro je kad si preziveo Leskovac , drugi put pazi  :) , steta sto nema nekih morskih zivotinja u Moravi i Nisavi bio bi cest gost niskih restorana  :)

Kad se već spominju „južni krajevi“ bi li mi Džumba, Barbakan, Pera... mogao reći što zapravo kaže stari Piroćanac ako veli da u vezi s jezikom iznuđuje se gađa ćuruntija i jebandžija zguzn?

Gornje fraze sklepa sam po rječniku na kraju publikacije: Dušan M. Ćirić i Tomislav G. Panajotović, Mijalko Rasnički vam priča, knjiga prva, Pirot: NIU Sloboda, 1976. (str. 155-156), u kome među ostalom stoji da znači: iznuđuje - očekuje; gođa (a ne gađa, kako sam pogrešno napisao) - mnogo ; ćuruntija - gužva; jebandžija - stranac, zguzn - osećati se krivim.  :angel:

Mnogo bi trebalo da je "kodža".

E, te riječi nema u rječniku, a nisam toliko išaran (promućuran). Mora da znači nešto mlogo šuždavo (blesavo). Uzgred, parika je šušpa. to ima veze s bugarskim? (Neću više pitati, jer je ovo ipak topic o Aleksincu.)

Торлачки дијалект којим се говори у највећем делу "јужни крајеви" обухвата и Бугарску, део уз границу са Србијом, посебно северзападни део. Разликује се од бугарског књижевног језика једнако као и што се разликује од српског. Неки кажу да је требао имати статус језика, а не дијалекта.

Mali doprinos od mene. Nekoliko fotografija pronadjenih na Internetu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Ajde, Barbakane, skoči na noge junačke (nadam se da si se oporavio), pa daj malo tona/teksta za Kuzmareve slike iz tvojega kraja ;)

Pa evo ja da odgovorim na kontradmiralova pitanja.
Prva ilustracija prikazuje vojničku proslavu u srpskom glavnom štabu za vreme srpsko turskog rata 1876. godine. Glavni štab je bio u Deligradu.
Druga i treća ilustracija predtsvaljaju Aleksinac o tome neka vam priča Barbakan mada i ja odlično poznajem Aleksinac.
Četvrta prikazuje borbu crnogorskih dobrovoljaca pod komandom Maše Vrbice kod sela Mrsolja 22. avgusta/3. septembra 1876. godine.
Peta prestavlja spaljeno selo Bujmir koje su Turci spalili u jesen 1876. godine.

je li sudionik Svetoandrejske skuštine, prikazan na trećoj slici, neki rođak čiče s etikete Jagodinskog piva ;)

Misli se na Sveto Andrejsku skupštinu 1858-59. godine što znači da je razglednica nastala pre 1903. godine što jeste retkost. Teško da bi se ova razglednica štampala po dolasku Karađorđevića.

Deligrad hoće istaknuti da je Svetoandrejskom skupštinom (zbog toga što je počela na sv. Andreja Prvozvanog, 30. novembra) s prijestolja udaljen knez Aleksandar karađorđević, otac kralja Petra, koji je pozvan da preuzme prijestolje nakon ubojstva kralja Aleksandra Obrenovića.

Treća fotografija je snimljena oktobra 1915. godine. Ja imam jedan rad sa jednog naučnog skupa od pre skoro dvadeset godina (to mi je jedan od prvih radova rađenih na kompjuteru u Word-u 2) o borbama oko Aleksinca i Kruševca 1915. godine. Čim ga nađen na nekom od mojih kompjutera pustiću ga na Palubu. Vrlo je interesantan jer sam jedan od prvih postavio pitanje zašto su Nemci stali upravo negde na tom prostoru i praktično nisu nastavili gonjenje. Naravno nisam našao odgovor ali sam postavio to pitanje ....

A ja postavljam pitanje: je li to na trećoj slici?

Mislim , da je Deligrad dosta kompetentniji od mene sto se tiče ovih slika i ilustracija i istorije .  A razglednica je dosta stara imam je u racunaru i mislim da čiča na slici nema veze sa onim Jagodincem  :) , nije posluzio  kao ilustracija za etiketu piva  

Greška na drugoj slici.
 :zid

(Deligrade, nemojte razbiti glavu o zid, makar dok nam ne predočite taj vaš rad o prekidu gonenja; kao i o broju oklopnih sredstava na jugoratištu, cijeni predratnih civilnih aviona, itd. :D)

Можда је Делиград у научном раду први поставио питање прекида гоњења од стране Немаца 1915.године, али то питање смо и ми питомци Војне академије постављали наставнику војне историје још пре 37-8 година. Већини је та чињеница запала за око. Одговор је био да су Немци процењивали да је са српском војском свршено, да ће остаци скапати од глади по планинском беспућу,  те да би даље дејство и "јурњава" по планинама било исцрпљивање снага и средстава. Мислим да делимично има у томе истине јер је и немачка војска била изморене свакодневним борбама. Осим тога, Бугари су ударили са истока и даљи продор немачке војске на југ залазио је у њихови зону дејства. Такође, Аустроугари су дејствовали са Запада па је изгледало логично да ће Аустроугарска и бугарска војска докусурити српску војску и без Немаца који су "одрадили" главни део посла.

Dzumba potpuno si u pravu još je Živko Pavlović u svojoj knjizi (koja je bila povod da bude izabran za akademika) o ratu 1915. godini postavio to pitanje. Pisali su i drugi vojni istoričari između dva rata ali se nisu izjašnjavali zašto ... U to vreme nemački arhivi nisu bili dostupni pa je sve bilo samo nagađanje. Dve tri knjige objavljene na tu temu pedestih godina su samo skraćene kompilacije Pavlovića. A zatim se o tome manje više niko nije bavio (nešto malo Skoko i Opačić) ali ni oni nisu to istraživali već su samo dali već poznato. Ja sam samo ponovo pokrenuo to pitanje posle nekih 35 do 40 godina s time što su sada i nemački i austrijski arhivi dostupni ali na žalost niko nije spreman da plati jedno mesec dana istraživanja u Nemačkoj. Ja u Pariz imam gde da odem a da me ništa ne košta ali u Nemačkoj ne. Sa fotokopiranjem, putem i smeštajem to je najmanje 5000 evra a ja te pare nemam. A za rad u nemačkom vojnom arhivu neophodno je poznavanje i nemačke i naše vojne terminologije i to one iz vremena I svetskog rata.

Zagrebačk student povijesti, koji je prije 30-ak godina učio po knjigama Andreju Mitrovića, složio bi se s Džumbom i dometnuo da je tada Njemačka vodila europski, a AU i Bugarska balkanski rat. Uostalom, okupirana Srbija je bila podijeljena u au. i bugarski generalni guverman, a Njemačka je bila posredno interesno prisutna (promet, sirovine, financije...) Toplički je, pak, ustanak pokazao, među ostalim,  nesposobnost u prvom redu Bugara da efektivno kontroliraju sam narod (bez Srpske vojske) na tome prostoru ("Velike Bugarske").     

Samo mala ispravka u redosledu fotografija znam da je slucajna greska . četvrta slika je spaljeno selo Bujmir od strane Turaka , a peta bitka za selo Mrsolj

Evo kontraaadmirale potrudih se malo uf :) , čiča nije Jagodinac  :)  . Na slici je Milosav Trifunac ( Trivunac) , trgovac poslanik za varoš Aleksinac na Svetoandrejskoj skupstini . Inace na skupstini je bio izabran za člana delegacije da ide za Bukurešt i čestita knezu Milošu povratak na presto i doprati ga u Srbiju  [attachment=1]

Tako treba, Barbakane trudoljubivi ( i nogoopravljeni?). A sigurno ćeš nam reći i koje to ordenje nosi  ;)

Milosav Trifunac bio je u Prvom srpsko-turskom ratu 1876-1877 komandir aleksinačkog bataljona prve klase koji su činili vojnici aleksimačkog sreza . Bataljon se dobro iskazao u borbi na Mramoru 2 .jula 1876 zbog čega je Trifunac odlikovan medaljom za hrabrost , e toliko sam nasao kontraadmirale  , iz dela Dr Vladana Djordjevica Srpsko-turski rat,Beograd 1907

Železnička stanica danas... vidljiva tabla "Aleksinac" iznad vrata:
[attachment=1][attachment=2]

Crkva koju je podigla pordica ruskog pukovnka Rajevskog poginulog u ratu 1876. godine.
[attachment=1]

Grob Rajevskog u manastiru Sveti Roman, desetak kilometara od Aleksinca
[attachment=2]

Grb porodice Rajevski
[attachment=3]

Spomenik na Šumatovcu
[attachment=1]

Sveti Roman na fotografijama Gromana iz 1876. godine
[attachment=1]

[attachment=2]

Deligrade, imate li koju kasniju sliku toga manastira s ljudima? Među ostalima, u Sv. Romanu boravio je ep. Nikolaj Velimirović s bogomoljcima.

Rajevski  je rodjen 5 (17) novembra 1839 godine . Studirao  fizičko –matematički fakultet  a veliko interesovanje pokazao je za književnost  i  proučavao je istoriju slovenskih zemalja . Do 1870 je službovao u gardijskom husarskom puku i dobio čin pukovnika . Iz Odese je u julu mesecu 1876 godine pošao u Srbiju da bi učestvovao kao dobrovoljac u srpsko –turskom ratu , u Aleksinac  je stigao 8 .(20) avgusta 1876 godine i poverena mu je komanda nad snagama sa leve strane Južne Morave . Poginuo je kod Gornjeg Adrovca 20 avgusta (1 .septembra ) 1876 godine.   

Fotografija deljena 2. Septembra  1903 godine pri osvećenju crkve Svete Trojice u Gornjem Adrovcu
[attachment=1]

Spomenik pukovniku Rajevskom od kamena peščara na kome piše " Ruski pukovnik Nikolaj Rajevski u borbi sa Turcima pogibe na ovom mestu 20 avgusta 1876 godine [attachment=1]

evo i novije fotografije[attachment=2]

Crkva Svete Trojice podignuta na mestu gde je poginuo pukovnik Rajevski [attachment=1]
 i novija fotografija [attachment=2]

Pri osvećenju crkve Svete Trojice u Gornjem Adrovcu 2 . septembra 1903 godine izdata je razglednica sa slikom crkve i slikom kape Rajevskog  i tekstom na francuskom jeziku .
[attachment=1]  Prevedeni tekst ispod crkve glasi : Crkva Svete Trojice u Gornjem Adrovcu sagradjena je baš na mestu gde je pukovnik N.N.Rajevski slavno poginuo za Srbiju i Slovene . Ovu crkvu sagradila je gospodja Marija G. Rajevska , rodjena kao princeza Gagarin udovica generala Mihajla N. Rajevskog pokojnikovog brata .
[attachment=2]
Prevedeni tekst ispod slike kape glasi : Kapa probušena turskim metkom koji je usmrtio pukovnika N.N Rajevskog u bitci kod Gornjeg Adrovca
[attachment=3]   

Kontradmirale ne znam odakle Vam podatak da je u Svetom Romanu boravio Nikolaj sa bogomoljcima. Ja sam objavio monografiju Svetog Romana i dosta sam ga istraživao sa prvorazrednom građom i takav podatak nisam našao. Nikolaj Velimirović je boravio samo par puta u Svetom Romanu (u proputovanjima) ali uvek kratko.
Priča o bogomoljcima je vrlo složena. U načelu većina episkopa je imala prilično negativan stav o njima. Oni su imali podršku samo Nikolaja i većine braničevskih episkopa - ostalih manje. U niškoj episkopiji, pošto ih ni Jovan ni njegovi prethodnici nisu mnogo simpatisali (premda ih nisu ni proganjali) nisu imali većih uspeha. Njihovi glavni prostori delovanja su Braničevska eparhija delovi Šumadije i zapadne Srbije ali oko Svetog Romana ne.
Sveti Roman i obližnji Đunis jesu možda najznačajnija kultna mesta u Srbiji. Upravo je Đunis (4 km od Svetog Romana) jedino mesto koje priznaje srpska pravoslvana crkva da se nekom javila Bogorodica u poslednjih 200 godina pa je manastir Sv Bogorodice u Đunisu posle Ostroga najposećeniji manastir u Srbiji i Crnoj Gori.

Imam nove fotografije Svetog Romana ali u kompjuteru u drugom stanu pa ću ih objaviti sutra.

Spomenik Ruskim dobrovovoljcima poginulim u Prvom srpsko –turskom ratu 1876-1877 godine podignut u parku Brdjanka 1880 godine u šancu broj 4 koji je nosio ime Aleksinački redut . Za vreme osvećenja spomenika  pešadijski bataljon i baterija topova u šancu 5 u blizini spomenika paljbom iz svog oružja  odavale su počasti poginulim ruskim dobrovoljcima . Organizator podizanja spomenika bio je vodja ruskih dobrovoljaca general Mihail Grigorovič Černjajev  .  [attachment=1][attachment=2]

Poštovani Deligrade, valjda sam se loše izrazio: nisam mislio da je stalno boravio/prebivao u tome manastiru - koji je, uostalom, izvan povjerene mu eparhije, nego da je tamo dolazio

U svakom slučaju Sveti Roman je vrlo zanimljiv. Izgleda da je na njegovom mestu postojao još paganski hram, u svakom slučaju u vreme Justijana I tu je sagrađena trobrodna bazilika, koja je obnovljena negde u X veku i od tada postoji u manje više kontinuitetu. U osmanskim defterima se javlja kao manastir Konjice. Bio je pust samo jedno kraće vreme u XVIII veku. Obnovljen je 1791. ili 1793. godine i od tada je ne prekidno aktivan. Sadašnja crkva je sagrađena verovatno krajem XIV veka tj s obzirom na novo isihastičko bogosluženje trobrodna bazilika je prepravljena u trikonhalnu crkvu sa pripratom.

"Isihastičko bogosluženje"? Tihovatelji su imali posebni oblik bogoslužja?

Sa čisto teološke tačke gledišta njihovo bogosluženje je bilo vrlo problematično ali su u to vreme oni bila na vlasti u Vizantiji a zatim u Bugarskoj pa na kraju od patrijarha Jefrema i u Srbiji. Da ne duži sad ovde ali za njihovo bogosloženje je bila neophodna priprata koja je pre toga imala ulogu samo u katedralnim crkvama pri bogosluženju episkopa (i to ne uvek). Korišćena je ponekad i kao ženska crkva (premda to nije bilo po kanonu). Znači manastiri pre uvođenja isihastičkog bogosluženja po pravilu nisu imali priprate osim u nekim specijalnim vrlo specifičnim slučajevima.

Hvala ocu Deligradu ;)

Pa valjda sam za dve decenije bavljenja istorijom crkve, desetak - petnaest monografija i stotinjak i kusur objavljenih radova na tu temu nešto morao i da naučim. U stvari ja sam jedan od retkih istoričara koji se time bave skoro svi ostali su istoričari umetnosti i par teologa (koliko znam slična situacija je i u Hrvatskoj).

A, primjerice, Radmila Radić?

Radmila Radić radi odnos crkve i politike od Prvog svetskog rata do danas. Samo nju u crkvenim (a i istoričarskim krugovima) ne smatraju baš ozbiljnim poznavaocem crkve jer ona teološke aspekt nema pojma a i ne interesuje je. Ona mrtva ladna napiše za braničevskog episkopa Ignatija kako on jeste reformator ali čak i on smatra da je samo njegova vera prava i ostane živa. Kad je ja pitam kakav bi on bio onda vernik (a da ne govorimo episkop) ako ne bi smatrao da je njegova vera jedina prava ona nema pojma ni šta je pitam. Zbog toga u crkvenim krugovima se prilično sprdače sa njom. Ona jednostavno smatra da se neko može baviti crkvenom istorijom a da ne mora da zna ni osnove bogoslovskih nauka. A da ne govorim o tome da ona nema ni osnovne predstave o istoriji srpske crkve u XIX veku.

"Ona mrtva ladna napiše za braničevskog episkopa Ignatija kako on jeste reformator": to u smislu da je požarevački ep. Ignatije Midić novator (uvodi novotorije)?

Upravo to a onda napiše šta napiše dalje. Ili citira neke memoare Hrizostoma braničevskog pozivajući se na arhivu episkopije braničevske (koju sam ja sređivao i znam sigurno da tako nešto ne postoji). Kad je pitam da mi kaže gde se to nalazi u toj arhivi ona vrda i sad da ne ogovaram dalje preko interneta. Kad se vidimo pričaćemo ...

Ja ne bih tako strogo sudio - ali ionako smo otišli u offfff. Znate li što o bugarskom odnosu prema srpskim crkvama u Prvom svjetskom ratu u aleksinačkom kraju?

Najveći deo sveštenika je pobijen još u početku okupacije, neki su odvedeni u internaiju a dovedeni su sveštenici iz Bugarske. Sve knjige su spaljene tako da recim za sela koja su bila pod austrijskom okupacijom postoje sačuvani protokoli rođenih, umrlih, venčanih itd od 1837. godine (pa i ranije) a za sela koja su bila pod bugarskom okupacijom tek od 1919. godine. Gotovo sve vredne ikone su odnete kao i druge sasude.

Pogreb vojvode Blaže Petrovića -Njegoša u Aleksincu 15 februara 1918 , sahranu i opelo su izvršili bugarski popovi . Aleksinac je za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu bio bez srpskih popova , većina je pobijena i došli su bugarski popovi . Srpski popovi prota Avram Dimitrijević , prota Mileta Stefanović i pop Djordje Z. Jovanović su ubijeni od strane Bugara . [attachment=1]

Snimio 15.08.1938 , vojni pilot iz Kraljeva[attachment=1]

Spomenik Aleksinčanima izginulim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu nalazi se u crkvenoj porti .
Podignut je zalaganjem pukovnika Svetozara Stojanovića , spomenik je radjen  1932  do 1933 . Bistu na spomeniku vajao je Stipe Marjanović vajar iz Zagreba a kamenorezačke radove i sva imena  na pločama radio je Dragoljub Urošević iz Aleksinca
[attachment=1]

Zanatstvo u Aleksincu pocetkom 20 veka bilo veoma razvijeno pa evo nekoliko slika o tome , iz jedne male knjižice .[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Proizvodi onog kazandzije i danas su trazeni.

[attachment=1]

     Šta ti je Net, stvarno smo postali "globalno selo" !
     Jedan od prisutnih je moj deda, pre dosta godina baba mi je često pokazivala ovu fotografiju ali, s obzirom da na na njoj nema ni M od Military (što je mene, klinca, jedino tada interesovalo) baš me pa mnogo bilo briga !
     A evo sad, ispade da mi je predak bio "faca", njegova dva sina takođe (pukovnik i profesor), a nastavak loze... pa kako ko !  ::)

pa oznaci dedu na slici ipak je bio neka faca kad ga ima na slici evo uvecao sam sliku malo    [attachment=1]

   Pa dobro, nisam hteo da privatizujem Forum ! Moj deda je prvi s leva, Buda Stojanović, inače umro 1975.

[attachment=1]


policijska stanica u danasnje vreme nije se mnogo izmenilo

Samo im fali Savica da izadje... :)

ha ha u penziji  je Savica nema ga vise na ulici