PALUBA

U ovom tekstu ne želim da se upuštam u političke ige koje bi opravdele ili opovrgle NATO intervenciju. Ovde me interesuje samo cilj operacija i njihovo izvođenje. Posebno bih se posvetio ciljevima VJ i MUP-a Srbije.

Kroz istoriju, posebno od 1939.godine avijacija je dobijala sve značajniju ulogu u vođenju rata. Prva čisto vazdušna bitka je čuvena „Bitka za Bitaniju“, zatim je vođena i „Bitka za Nemačku“, a vazdušni rat je predstavljao i poslednju fazu vijetnamskog rata. Sve ove bitke karakteriše jedna ista osobina, napadnuta strana je pokušavala da dobije na vremenu. Britanci su žrtvovali pilote Lovačke komande kako bi dobili na vremenu i odložili očekivanu invaziju. Slično je bilo i u Nemačkom slučaju, presretačka avijacija je žrtvovana kako bi se dobilo na vremenu da u operativnu upotrebu uđu mlazni i raketni lovci. Severni Vijetnam je trpeo teška bombardovanja ali je kupovao vreme jer je svaki novi dan rata slabio južni Vijetnam više no njih same.

Bombardovanje Srbije je imalo za cilj da se reši humanitarna kriza do koje je došlo već u proleće 1998.godina. No, ono što je važno jeste koji je bio cilj VJ i MUP-a Srbije. Ako pratimo stranu štampu, cilj je bio da se Kosovo i Metohija pacifikuje tako što će se proterati oko milion Albanaca. Ako pratimo srpsku štampu, cilj je bio odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ.

Ukoliko je ova druga konstatacija tačna, mora se postaviti pitanje da li je ovaj cilj izvodljiv. On je izvodjiv sve dok se rat bude vodio na nebu. Bez kopnenog napada teško da bi suverenitet i teritorija SRJ bili ozbiljno ugroženi. Ali može se postaviti i pitanje uslova za kopnenu intervenciju. Vremenski uslovi generalno diktiraju da bi bilo kakva kopnena operacija morala da se vodi između 15.maja i 15.oktobra.

Napad NATO pakta je počeo oko 19:30 24.marta 1999.godine. Sa NATO strane se verovalo da će rat biti brz i odlučan, ne toliko zbog same akcije koliko zbog psihološkog uticaja na građane SRJ. Istovremeno, odabir ciljeva je umesto vojnog donosilo političko rukovodstvo.

Prvi dani rata nisu doneli očekivane rezultate. A onda je oboren F-117, bilo je to 27.marta 1999.godine. Politički ovo je bio veoma težak udar, jer je VJ uspela da uradi ono što nikome do tada nije pošlo za rukom. Propagandni značaj rušenja F-117 je bio ogroman, i jugoslovensko rukovdstvo više nije moglo da se povuče sve i da je htelo.

Cilj VJ je da treba učiniti sve da se izbegne kopneni napad NATO pakta, ovo znači da bi trebalo vazdušnu kampanju produžiti do te mere kako bi vremenski uslovi kopneni napad učinili nemogućim.

Pripreme za operaciju „Pustinjska oluja“ su trajale nešto manje od šest meseci, no imajući u vidu propusnu moć albanskih luka i stanje puteva u Albaniji i Makedoniji. Rok od 6 meseci bi bio optimističan, ako bi napad išao iz Albanije i Makedonije. Druga mogućnost je napad iz pravca Mađarske, koji bi bio lakše organizovan a NATO trupe bi imale lakši pravac nastupanja. U ovoj varijanti, trupe NATO pakta bi išle na Beograd, čime bi se uništio centar Jugoslavije, a moguće obezglavila VJ i MUP Srbije.

No, oba ova plana imaju problem, gubitci. Javnost SAD i EU su od 1991. do 1998.godine naviknute da se vojne operacije vode na takav način da budu bez gubitaka. Ovo je momentalno vezalo ruke vojnom rukovdstvu u planiranju operacija. Ali mora se zapamtiti da je Vojska SAD 2003.godine ušla u težak kopneni rat i da javnost više nije tako osetljiva na ljudske gubtke, jer je vremenom to postala svakodnevnica.

Elem, vratimo se u 1999.godinu. Vazdušni rat, nije dao rezultate koje je komanda NATO pakta očekivala iz tri razloga: 1. u Jugoslaviji je većina stvari već deset godina funkcionisala uz pomoć štapa i kanapa, pa se javnost i navikla na nestašice, goriva, struje, lekova, hrane i cigareta; 2. javno mnjenje u Jugoslaviji nije imala nikavu mogućnost da utiče na odluke vlasti; i 3. bombardovanje je psihološki narod bacilo u zagrljaj vlast probudivši – prkos/inat.

Početkom maja stvari su postale jasne, NATO pakt je počeo da oseća nedostatak kvalitetnih vojnih ciljeva, za koje bi vredelo koristiti skupe borbene sisteme. Za to vreme, na Kosovu i Metohiji, borba protiv „OVK“ je privedena kraju. Oko 600.00 albanaca je napustilo KiM, što iz straha, što pod prisilom raznih naoružanih grupa (i jugoslovenskih i albanskih). Pokušaji NATO pakta da se napadaju trupe na terenu je propao, zbog intenzivog kamufliranja i stvaranja lažnih ciljeva. Najveći broj pogodaka koje su prijavili piloti NATO su u stvari bile lažne mete, tenkova, kamiona.
Pored činjenice da bombardovanje ne daje rezultate, početkom maja je bilo jasno i da kopnena ofanziva ako se najavi može da počne najranije krajem septembra. Vojska Jugoslavije je u tom trenutku bila na pragu pobede.

No, politički gledano, uspeh VJ je istovremeno značio i smrtnu presudu Jugoslaviji. NATO pakt je u tom trenutku slavio 50 godina postojanja i neuspeh nije dolazio u obzir. Stoga su političari odlučili da preduzmu sve korake kako bi NATO pobedio. Rusija je prećutno podržala napad na Jugoslaviju u zamenu za odrešene ruke u Čečeniji. Kina je bila naklonjena Jugoslaviji ali osim satelitskih snimaka i pružanja usluge „sigurne kuće“ ambasade u Beogradu nije mogla da pruži drugu pomoć.

Ispostavilo se da je najslabija karika u odbrani Jugoslavije njeno vrhovno rukovodstvo. Napadi na rezidenciju predsednika, zatim bombardovanje kineske ambasade, i drugih skloništa za vrhovno rukovodsvto države su naterali predsednika Jugosavije da na kraju pristane na kumanovski sporazum. No, vrlo je verovatno da je i rukovodstvo VJ i MUP-a Srbije očekivalo ovakav rasplet još od početka rata, pa su u tom smislu i obavljene pripreme.

Sva preduzeća koja su poslovala pozitivno su još od 1998.godine počela da se izmeštaju sa KiM. Primera radi fabrika radijatora iz Gnjilana se preselila u Merošinu, Metal Inex nameštaj itd. Drugi korak je predstavljao kopiju sovjetskog plana iz 1941.godine „spaljena zemlja“. Masovno gađanje lažnih meta na KiM su dugoročno kontaminirali velike površine, čime je ugroženo zdravlje ljudi. O ovome se u nekoliko navrata govorilo na nekim tribinama, da ukoliko Srbija ne prizna nezavisnost KiM za 40 do 50 godina moglo doći do situacije da se etnička slika promeni u korist Srbije (malo verovatno ali postoji kao mogućnost).

ZAKLJUČAK:

Vojnički gledano, RV VJ nije poraženo jer su jugoslovenski avioni nastavili da lete do samog kraja rata. Napadi nisu olakšali položaj albanskog stanovništva na KiM, već su samo pojačali pritisak. Javnost SRJ nije podlegla pritisku bombardovanja. No, bombardovanje je imalo efekta u jednom delu, uplašilo je rukovodstvo Jugoslavije za sopstvene živote i imovinu, što ih je na kraju po mom ličnom mišljenju i nateralo da potpišu kumanovski sporazum, na osnovu koga je doneta i rezolucija 1244 u SB UN. Oficirski kor VJ se pokazao nedostojno (viši oficiri), jer su brojni primeri zanemarivanja vojnika i dužnosti, a ceo teret borbi je pao niže oficire i regrute. Slično se može reći i za više oficire MUP-a koji su rat iskoristili za pljačku. I jedni i drugi su svesno prihvatili sklapanje kumanovskog sporazuma sa olakšanjem jer novac su uzeli a dalji konflikt bi mogao samo da ih košta života. Rat je pokazao još jedan nedostatak VJ i MUP-a Srbije a to je kontrola vojnika i policajaca. Tužilaštvo VJ je podiglo oko 500 optužnica protiv rezervista zbog silovanja i seksualnog zlostavljanja civila što je za odbrambenu vojsku nedopustivo. Isto tako trebalo bi odati poštu i nastralim civilima na albanskoj strani koje su ubili ljudi koji nikako sebe ne mogu da nazovu srpskim vojnicima. Kao što nam je žao male Milice (1996), treba da nam bude žao i malog Aljbiona (1997) Bogujevci.

No, kada ratujete protiv najvećeg vojnog savez sveta morate da postavite pitanje kako sam sebe doveo u situaciju da ratujem protiv celog sveta. Pobeda u takvom ratu je samo biološki opstanak i ništa više.

 Pozdrav,

U svakom slučaju tog februarskog snežnog dana predavnje je počelo oko 16.30 i naravno teme je bilo nešto sasvim knjiško, ali se zbog sve ukupne situacije došlo na temu predstojećeg rata, e sad dali zbog situacije, male grupe ili zimske idile, dotična osoba nam je u jednom trenutku krenula da objašnjava u nekoj vrsti brain storminga kako SRJ planira da dobije rat, uglavnom su teze proturane imeđu redova ali svi su mogli da shvate o čemu se radi.

Teorija je uprošćeno išla otprilike ovako, NATO napada, počinju sukobi na Kosovu sa teroristima, dolazi do pomeranja  stanovništva ka Makedoniji, kad dovoljan broj dođe u Makedoniju nastaje humanitarna kriza koja se prebacuje u međunacionalni sukob sa lokalnim stanovništvom između Albanaca i Makedonaca, konflikt se širi na Makedoniju, u taj sukob se uvlače Grci, a gde su Grci tu su i Turci, plamen se širi na čitav region to dovodi do pada južnog krila NATO-a.

Kad je počeo konflikt, svako je mogao da vidi da se paln tako i razvijao čak je u jednom trenutku došlo do napada na UN odnosno one Vokreove posmatrače u Makedoniji kad su zapaljena vozila i malo je falilo da se i Makedonija zapali, tad je NATO intervenisao slanjem vojske u Makedoniju i sve je stalo, doduše mkedonija je došla na red par godina kasnije!

Mislim da ono šta smo čuli na tom predavanju je bila jedna od strategija SRJ kako da ne izgubi!

Mislim kad je negde u junu Kosovo faktički bilo čisto od OVK o trebalo je samo čekati i izdržati.

Vreme je radilo za nas, pitanje je samo koliko dugo?

SRJ je "kapitulirala" politicki onog momena kada je NATO poceo sistematski da unistava civilnu infrastrukturu i privredu Srbije.

SRJ bez i jednog saveznika koji bi joj pomogao fakticki - od verbalnog se nezivi - nije imala ni jednu drugu opciju nego da trazi najbrzi naci prekida rata.

Mislim da NATO kopneno ne bi krenuo, OVK kao pešadija da, što se poakazalo, ali sam NATO, teško!

Uz dužno poštovanje kolegama, ali islim da su sve navedene teze prilično "tanke" i "nategnute". Mislim da će još puno vode proći Savom i Dunavom dok se ne dobije koliko tolilo bilo kakva realna analiza navedenih događaja.

U sukobu u Vijetnamu gubici USA su bili bar ono što je javno priznato negde oko 60 000 ljudi.
Nikada, realno broj poginulih u sopstvenim redovima za vlade USA nije bio odvraćajući faktor i prepreka pri ulaženju u razno-razne kopnene avanture (to je samo pogrešno mišljenje raznih balkanskih analitičara).

Intervencija iz 1999 (vojna dejstva) su se vodila isključivo političkim ciljevima što je sa ove istorijske distance više nego očigledno.

Čini se da se rukovodstvo SRJ vodilo idejom čuvanja sopstvenih snaga,ograničenim dejstvom na terenu,političkim taktiziranjem, kupovinom vremena i ne provociranjem neprijatelja u većem obimu, dok unutar političkog krila NATO ne dođe do ozbiljnog razdora a ostali deo "slobodoljubivog sveta" nateralo na žustrije reagovanje koje bi dovelo do zaustavljanja neprijateljstava i nekakvog novog "Dejtona", po meni radilo se o zabludama neslućenih razmera.

Hoću da kažem da sigurno nije postojala politička ideja vođenja dužih totalnih ratnih dejstava za šta u tom trenutku SRJ nije bila uopšte sposobna ni spremna po bilo kom osnovu i potencijalu.

Nije nikada proglašena opšta mobilizacija iako je neprijatelj dejstvovao po celoj teritoriji, celokupna flota RM je bila na maskirnom vezu, nije bilo čak ni najave dejstva (u cilju odvraćanja) po vojnim postrojenjima susednih država sa čijih teritorija su trupe agresora imale logističku podršku (što je i legalno i legitimno po međunarodnom ratnom pravu) neke od njih tad još nisu bile članice NATO. Za neke od njih SRJ je između ostalog bila garant mirovnih sporazuma koji su takođe sasvim legitimno mogli biti jednostrano suspendovani usled situacije promenjenih okolnosti itd.Nikada nisu objavljeni istiniti i potpuni izveštaji o gubicima neprijatelja (broj oborenih ili onesposobljenih letilica palih u komšiluk),zarobljeni neprijateljski vojnici pušteni su bez ikakve protiv usluge (ne bar da se javno saopštilo) posle nekoliko dana a preživeli oboreni neprijateljski piloti su čini se nekako i više nego lako evakuisani od strane njihovi timova za izvlačenje.Osim pogona namenske industrije i energetike, stradala su bar na prvi pogled uglavnom civilna industrijska postrojenja čiji su radnici već deceniju bili na prinudnim odmorima.Ona solventna promašivana su možda slučajno a možda i ne, ko će to znati?

Na kraju se popustilo kad su protivnici pokazali da zaista neće imati nikakve milosti prema ne vojnim ciljevima i civilima što su kao pretnju uspešno demonstrirali više puta.Francuski predsednik je lično sprečio rušenje Beogradskih mostova na Savi čije rušenje osim vođenja ciljeva specijalnog rata nema nikakvog direktnog rezona sa vojnog stanovišta.Ispada da su mogući gubici pogotovo civila bili jedino ograničavajući faktor za rukovodstvo SRJ u čemu se takođe ogleda potpuna nespremnost za vođenje ozbiljnih ratnih operacija.
Ko kod nije spreman da podnese činjenicu da se u ratu gine, ne bi smeo ni u ludilu da razmišlja da započinje bilo kakve čarke ili mašta o nekakvim velikim ratovima i odbrani viših ciljeva.

Druga strana bi u jednom momentu koji je izgleda brzo i neumitno nailazio, takođe iz političkih razloga (odnosa unutar koalicije alijanse), morala da započne i kopnenu intervenciju (za koju nisu bili sasvim sigurni sa kakvim će ishodom završiti) pa su je ostavili tek kao mogućnost u krajnjoj nuždi i to ne iz straha po gubitke kao takve već iz razloga što bi ti gubici mogli da prodube politički jaz između članica alijanse.

Na kraju je rukovodstvo SRJ pod psihološkim pritiscima i pretnjama (što ozbiljnim što neozbiljnim) pristalo na Kumanovo koje je svima izgleda dobro došlo kao izlazna strategija i olakšanje.

ta ista infastruktura a pogotovo privreda je ionako bila na izdisaju. ne veruejm da bi krenuli peske, vec bi jednostavno proglasili pobedu time sto je unistena upravo infrastruktura zemlje.

o samim vojnim dejstvima necu da komentarisem. lako je biti general posle bitke.

Naravoučenije iz svega moglo bi da bude "Ne započinji kavgu ako si svestan da ne želiš ili ne smeš da ideš do kraja".

Kolega, nismo mi kavgu ni započeli. Kavga nije ovde nikad ni završena zadnjih 1000 godina.

Slazem se sa ovom konstatacijom. Mada smatram da 99-te kad je vec sve pocelo, nije trebalo uopste pristajati na pregovore u Kumanovu, trebalo je ici do kraja.

 Do čijeg kraja?

Delimicno bih se slozio sa konstatacijom da je trebalo ici do kraja ali samo zbog jedne cinjenice ipak se vise slazem sa Kiletovim pitanjem. U jednom trenutku je postojala realna opasnost da pogotkom samo jednog postrojenja u jednoj fabrici dodje do katastrofe koja bi bar po potencijalni zrtvama bila veca od bilo koje prirodne ili vestacki izazvane katastrofe. Srecom do toga nije doslo. Zasto? Ne znam, mozda zbog reakcije nadleznih(iako je bila uslovno receno kasna), mozda oni odozgo nisu ni hteli to da urade vec su samo pretili, mozda je nesto trece u pitanju npr. ucenjivanje nase strane da se potpise taj sporazum da ne bi jednim potezom uradili to od cega smo strahovali a onda vise nista ne bi bilo vazno. Ko ce ga znati. U svakom slucaju bi sam direktan ucesnik toga pa mi je nesto poznato sto drugima nije. Mozda cu i napisati o cemu se tacno radi, mozda i necu. Jos cu razmisliti. Nekada je bolje ne reci sve sto se zna.

To oko kavge je figurativno receno.

Nismo je zapoceli, nametnuta nam je.Kad je bila nametnuta vec je bilo kasno da se razmislja o spremnosti i odnosu snaga, ali kad je vec doslo do toga onda vise nije smelo biti taktiziranja i politicarenja.
Nego ili,ili pa kom obojci a kom opanci ili mozda svi na front i sve za front.

Tada nema vise pitanja kolika je sila koja te napada nego sta je ono sto branis?Ocigledno je procenjeno da ipak nismo bili spremni da u datom trenutku platimo preskupu cenu a mozda time ucinimo da i onima drugima ceh bude takodje papren i u jednom trenutku neprihvatljiv?

Svodi se na kafansku "Ne potezi oruzje ako nisi spreman da ga upotrebis".

Mozda je adekvatnija izreka koju necu izreci do kraja da ne predjemo u vulgarnost "U svatove se bez k.... ne ide, niti se od g.... pita pravi".Kad vec nije bilo spremno da ekspresno resi pitanje u svom dvoristu iz objektivnih ili subjektivnih razloga, rukovodstvo SRJ je moralo da pronadje nacin da dovoljno mudro manevrise da se kavga do kraja ne nametne ako vec samo unapred nije bilo spremno sto jedan od kolega rece da ide do kraja.

Valjda se ta hipoteza dovoljno jasno vidi iz mog predhodnog teksta?

Pa ne znam do cijeg kraja, ali nije trebalo da se odustane. Potpisali smo lagano umiranje, a ceka nas ista stvar kad tad ako dotle ne izumremo kao nacija i drzava skroz.

Pitanje sa strane.

Šta bi se dobilo ako bi se išlo do kraja?


Sun Cu: ‘Najbolje je pobediti bez borbe’.

LPB

Manite se ljudi budaleština. Ništa nama na Balkanu od ovoga nije trebalo.
Ali ko će dati pameti....
Neka se javi bilo ko sada sa prostora EX-Yuge da mi kaže kako je sretan i
zadovoljan. Ajmo junaci..... :udri

Evo ja sam srećan i zadovoljan... to je sve relativna stvar.

Stim se apsolutno slažem. Ali, znaš ti dobro našta ja suštinski mislim.
O tome da je neko zadovoljan sa lizalicom, a neko nije i da mu daš
džambo-džet, to i nije povod za ovu raspravu.

Ali da se nepravimo previše pametni, mi smo mali i nas pljeska ko stigne
i koliko mu se prohte. I usput kad mu padne napamet....

I, takodje usput, naziv teme je "Vojni aspekti NATO napada na SRJ - teze" - ne Balkana i radosti stanovnika.

A moja razmišljanja su, eto nešto malo šira pa se ne uklapam.
Štaću takav sam, nevaljao, pa to ti je... :angel:

Kraj u vojnom smislu nesrecne intervencije iz 1999 je mogao da se zavrsi samo hipoteticki na vise nacina stim sto bi u svakom kao i u onom koji je nastupio u Kumanovu opet prosli u perspektivi lose.

Kraj kao: (uz osvrt da ratna sreca moze biti varljiva i promenjiva po obe strane)

1. Totalni poraz i okupacija cele razrusene zemlje sa mnogo zrtava na obe strane.
                                            ili
2. Povlacenje neprijatelja posle pokusaja kopnene intervencije sa takodje mnogo zrtava sa obe strane i razrusenim potencijalima zemlje.

Na kraju je odluceno da se ne ide do kraja vec je pronadjeno nekakvo medju resenje.Protektorat na delu teritorije do iznalazenja politickog resenja sa delimicno razrusenim potencijalima zemlje i razumljivim brojem zrtava sa nase strane a simbolicnim sa suprotne.Podsecanja radi takav protektorat je i trazen pre intervencije samo sto se nigde nisu spominjale Ujedinjene nacije.Pa ako nismo imali cvrstu nameru da idemo do kraja vojnicki i junacki sto rekosmo NE kukala nam majka?
Izgibe onoliki narod za 78 dana da bi onda opet uvijeno prihvatili protektorat za koji se u startu videlo  kakvom krajnjem resenju vodi?

Vojska kako god uvek mora da brani i branice zemlju i narod a do politike i politicara je da vode politiku samo sto su nam vojskovodje 1999 ipak bile uspesnije od politicara onoliko koliko su mogle i imale prostora.

 Vojni aspekti su bili:
 Iz političkih razloga su nas učili pameti te j. . . 1999 godine  :udri. Mali smo i nemoćni, iscrpljeni  T- 11 i sankcijama, RAZJEDINJENI. I na kraju. Amam ljudi, Čime, na jedini a samim tim najmoćniji vojni pakt na kugli zemaljskoj??? :zid
 
 Imamo mi višak vremena i hostinga pa da trošimo ;D
Čuj ! Mi ćemo dati " Vojni aspekt nato( namerno malim)  napada na SRJ :zid

Ја ћу се вратити на почетни текст.

Као прво закључак је методолошки некоректан.


То не значи да ово није тачно (а делом  и није) него се из претходно написаног текста то не може закључити. У главном тексту нема ни помена о летењу југословенских авиона, о официрском кору (вишим официрима), занемаривању војника и дужности, полицији, кривичним пријавама и сл.

Треће, осим прве реченице у закључку нема нигде "војног аспекта". Наравно, немогуће је војни аспект сагледавати изван политичког и војнополитичког аспекта. Зато, текст је "крштен" као војна анализа а претворио се у политичку а делимично и политикантску критику тадашњег војног и државног руковдства. Оно несумњиво има "главне заслуге" за сва дешавања 1999. године, али не баш овакве и не баш те разлоге које им некритични приприсује Олујник.

Главни текст:

Почива на неким погрешним или нетачним информацијама или сазнањима (анализама, закључцима).

НАТО (то треба читати као САД) је очекивао да ће бомбардовање трајати кратко, максимално недељу дана, јер ће Срби и Милошевић, као и увек до сада под притиском попустити. Друго, нема ни трага плану о копненој операцији и копненом нападу на СРЈ. Управо из првонаведеног разлога. Како брзи слом СРЈ није уследио прешло се на систематско исцрпљивање дејством по калсичним цивилним метама које су проглашаване војним (мостови у Новом саду или онај у Варварину преко којег није прешао не тенк, него ни војна бицикла, телевизија, трафо станице). Да је бомбардовање настављено прешло би се непосредно на  друге "класичне" цивилне објекте, па и некритичко гађање градова. Уосталом, неки у команди НАТО-а су се залагали да се то одмах и уради.

Са друге стране наше руководство се узда (нереално) у Русију да ће помоћи и нереални процену војног врха да ћемо им "поскидати све авионе са неба", да ћемо их разбити ако на с нападну копненим путем (што је имало неког основа, али не у дуготрајном исцрпљивању без икаквих савезника и ресурса за дуготрајни рат).

Кинеска амбасада није била "сигруна кућа", понајмање Милошевића и фамилије му.

Теза да је СРЈ имало лоше политичко руковдство је и по мом суду тачна, али разлози за потписивање Кумановског споразума апсолутно нису у томе што је бомбардовања милошевићева резиденција, "сигурна кућа" или то што нису имали где да се крију (имали су, ако баш хоћемо). Да се колега Олујник не увреди, али ови закључци више личе на политиканство а не на војну анализу.

Команде које су непосредно спроводиле капмању бомбардовања лажно су (што ненемарено јер су лажне циљеве заменили као стварне), што из познате војне жеље да се претерује, извештавале и погођеним циљевима. Команда НАТО је процењивала да су главне оклопне снаге на КиМ уништене. Ипак, закључили су да немају снага да са те стране копнено интервенишу и да земљишни и неки политички разлози не омогућавају да тежиште напада буде са југа. Олујник је добро навео геополтичке разлоге за то. Друго, осим САД и Велике британије нико у НАТО није нудио снаге за то, а напад је морао да буде коалициони. Донета је одлука о планирању копненог напад који би ишао са севера. Вршен је снажни пристисак на суседе СРЈ да се прикључе у нападу. Неке од тих земаља су јасно одбиле да учествују у директном нападу (дају војне снаге), неке се до потписивања примирај нису директно изјасниле али су све прихватиле да уступе територију (били су или у НАТО или кандидати за НАТО и то им је био политички интерес). Међутим,  неке су ипак обећеле да ће прикључити део својих снага.

Што се тиче потписивања Кумановског споразума он је потписан уз јасна и недвосмислен притисак  са руске стране. САД су то обезедиле у задњем моменту. Како, е то је већ друго и политичко питање. Уз притиска Русије, боље речено Јељцина и оних непосредно око њега, без претходног знања руског  војног врха, Милошевићу је постављен ултиматум "потпиши или ћеш остати и без овога што ти се нуди јер помоћ из Русије неће доћи." И потписао је. Са становишта обичних грађана добро је учинио. Са војнополитичког аспекта начинио је кардиналну грешку: упустио се у рат без кључних чинилаца за вођење рата ( од четрири кључна елемента - војска, савезници, паре, стратегија - имао је само војску, што је апослутно недовољно) и без јасне визије и одговора на питања "шта ако", "шта кад".

Zar za operaciju "Strela" nisu nemačke snage obezbedile glavninu oklopnih snaga, prvenstveno tenkova? Nešto mi je taj podatak ostao u glavi, mogu i izvor da potražim ako je potrebno.

Рокеру, мислио сам да си ти озбиљан човек. :laugh: Код оваквих ствари нико ништа не нуде, само ако мора.

Nisam ni rekao da su ih obezbedili svojom voljom i uz osmeh. ;D

Сва срећа те нисмо искусили оштрину "стреле" на својој кожи. Било би много мртвих на обе стране, после неког времена јуначког отпора уследио би слом организоване војне одбране, сви официри од пуковника навише били би утамничени без обзира на кривицу, преосталим Србима би било забрањено и поседовање ловачке пушке, мој родни град би био уништен, земља занавек растурена, а ја бих и сада био у Русији, или некој трећој земљи, ма како ми тамо било.

ka oda srbima zabrana posedovanja oruzja nesto znaci? samo bi tad bili slobodni i da ga upotrebljavaju po protivniku u SVOM mestu, koje ipak mnogo bolje poznaju od protivnika. a od motku u glavu pancir ne pomaga.

Додао бих пар ствари.

Американци су од 1992. на контролисан начин смањивали војне потенцијале СРЈ. Можда је за Србију било повољније да је до сукоба дошло на самом почетку рата у БиХ. Војни потенцијали су били јачи, а америчка интервенција у том тренутку није могла да иде даље од ваздушне. Вероватно не би могли ни да саставе коалицију тако брзо, па би деловали самостално.

Америчка јавност пре 11.9.2001. није била спремна на губитке у копненој интервенцији. Мишљење се променило тек након напада на америчком тлу.

Србија је покушавала да алармира светске пацифисте, да презентује целу ситуацију као неки нови Вијетнам у коме Американци бомбардују недужни народ. Американци су у међувремену научили како да контролишу медије, а Србија је у међувремену довољно била сатанизована. Најжешћи заговорници бомбардовања су били некадашњи противници рата у Вијетнаму. Највећи противник бомбардовања је био Хенри Кисинџер  :)

Од онога тренутка када су ушли у сукоб, Американци су морали да победе. Посебно након обарања америчког авиона. Копнена интервенција би сигурно уследила, само са далеко мањом коалицијом.

Американци дефинитивно нису очекивали да ће Милошевић бити толико ”тврдоглав”.  Једним делом ради тога што их је непрекидним уступцима навикао да ће се повући када му запрете. Другим делом јер нису разумели у чему је за Србију разлика између губитка Крајине, БиХ и Косова. На крају су са нуклеарних крстарећих ракета скидали бојеве главе и стављали конвенционалне, јер су остали без крстарећих ракета са конвенционалним бојевим главама.

Интервенција против СРЈ се дешавала у време када је америчка моћ на глобалној политичкој сцени била у зениту. То је био преседан који се Америци у много чему обио о главу.