PALUBA

CERSKA ВITКА (12—24.VIII 1914), nazvana po planini Ceru gde je, u osnovi, i rešena; poznata je i kao bitka na Jadru u čijem se slivu, uglavnom, odigrala.

Pripremajući se za defanzivne operacije i pretpostavljajući da će glavne austrougarske snage dejstvovati sa severa, opštim pravcem dolinom Morave, a pomoćne sa zapada preko Drine, srpska Vrhovna komanda grupisala je: 1. armiju (komandant general Petar Bojović, načelnik Štaba pukovnik Božidar Terzić, sastava: Timočka divizija I poziva, Timočka II, Moravska II, Konjička divizija i Braničevski odred) na prostoriji Grocka, Smederevska Palanka, Rača, Topola; 2. armiju (komandant general Stepa Stepanović, načelnik Štaba pukovnik Vojislav Živanović, sastava: Moravska I, Kombinovana I, Šumadijska I i Dunavska I) na prostoriji Obrenovac, Aranđelovac, Lazarevac; pred armijama postavljeni su zaštitni odredi na graničnoj liniji Dunava i Save; 3. armiju (komandant general Pavle Jurišić Šturm, načelnik Štaba pukovnik Dušan Pešić) vršila je zaštitu severozapadne i zapadne granice Srbije, od ušća Kolubare, duž Save i Drine do Ljubovije, u rasporedu: Obrenovački odred (6 bataljona, 1 eskadron, 2 baterije) od ušća Kolubare do ušća Vukodraže u Savu; Drinska II od ušća Vukodraže do Zvornika, sa Šabačkim odredom (8 bataljona, 2 baterije, 1 eskadron) od ušća Vukodraže do Samurovića ade (dužine 120 km), a Lozničkim i Lesničkim (6 bataljona, 3 baterije, 1 eskadron) od Pejine ade do Ade zelenice (vezu izmedu Šabačkog i Lozničkog odreda održavao je Jadarski četnički odred 500 četnika kod sela Prnjavora); Ljubovijski odred (2 bataljona III poziva i 1 baterija) od Uzovnice do Ljubovije; odred na Debelom brdu (1 bataljon III poziva) održavao je vezu izmedu levog krila 3. armije i Užičke vojske; Drinska I je bila na položajima u rejonu Valjeva. Užička vojska (komandant general Miloš Božanović, sastava: Šumadijska I, Užička brigada i Limski odred) u rejonu Užica zatvarala je pravce koji su od Višegrada i Bajine Bašte izvodili u dolinu Zapadne Morave.

[attachment=1]

Protivno predviđanju srpske Vrhovne komande, austrougarske glavne snage grupisane su protiv Srbije na Drini: 5. armija (komandant general L. Frank), sastava: 8. korpus (9. pešadijska i 21. landverska divizija) i 13. korpus (36. pešadijska i 42. honvedska divizija, 11. brdska i 13. pešadijska brigada) na prostoriji Bijeljina, Zvornik, Priboj, Brčko; 6. armija (komandant general O. Potiorek, istovremeno i komandant austrougarske Balkanske vojske), sastava: 15. i 16. korpus na prostoriji Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, a 2. armija (komandant general E. Bem-Ermoli) u Sremu i Banatu: 4. korpus (31. i 32. divizija), 29. divizija 9. korpusa i neposredno pod Štabom armije 23. pešadijska, 10. konjička, polovina 7. divizije, 4., 7., 8. i 107. brigada. Ova armija bila je predviđena za dejstvo protiv srpske vojske samo u slučaju da Rusija ostane neutralna. No, pošto je ona zaratila i koncentracijsko prevoženje već počelo, rešeno je da se 2. armija prebaci na sever, počev od 18. avgusta, kad mađarske železnice budu slobodne, a dotle da demonstrira prema Srbiji bez ozbiljnog angažovanja. General Potiorek i austrougarska Vrhovna komanda našli su se pred dilemom: da li da počnu operacije protiv Srbije sa 5. armijom čim ona bude prikupljena, a iskorišćujući prisustvo 2. armije, ili da se liše koristi koje im je 2. armija mogla dati i da krenu u ofanzivu nedelju dana kasnije kad i 6. armija bude prikupljena i spremna za dejstvo. Potcenjujući srpsku vojsku, pre svega, njenu manevarsku sposobnost, oni su se odlučili za prvu alternativu. Potiorek jc računao da će do 18. avgusta ovladati rejonom Valjeva, jer će i 6. armija tog dana biti spremna za ofanzivu.

Izjutra 12. avgusta počela je 5. armija prelaz Drine sa 9. i 21. divizijom kod sela Amajlija preko Samurovića ade, 36. divizijom, 11. i 13. brigadom kod sela Batara, a 42. divizijom kod Zvornika. Zbog snažnog otpora srpskih delova isturenih na Drini, prebacivanje preko reke bilo je sporo. Tog dana 9. divizija prehacila se na Samurovića adu, delovi 13. korpusa (36. divizija) obrazovali su uzan mostobran kod sela Šora (Lipnički Šor), a 42. divizija prebacila se jedva na desnu obalu kod Malog Zvornika. Za to vreme artiljerija 2. armije snažno je bombardovala Beograd, Obrenovac i Šabac; 44. pešadijski puk 31. divizije oko 4 časova 30 minuta zauzeo је Šabac, a 29. divizija bez otpora Mačvansku Mitrovicu, Noćaj, Ševarice i Drenovac.

Istog dana srpska Vrhovna komanda počela jc da uočava da je napad glavnih austrougarskih snaga usmeren na severozapadnu Srbiju, pa je oko podne naredila: da 3. armija svim snagama zadržava austrougarsko nadiranje preko Drine i Save; 2. armija sa Konjičkom divizijom da se prebaci u severozapadnu Srbiju i napadne austrougarske trupe koje budu prešle Savu i Drinu; 1. armija da se rokira na dotadašnju prostoriju 2. armije i da obrati pažnju na severni granični front; Užička vojska da pređe u ofanzivu radi vezivanja jačih austrougarskih snaga. Posle prijema naređenja komandant 3. armije odmah je uputio armijsku konjicu i 17. pešadijski puk sa jednim artiljerijskim divizionom iz Drinske I u pomoć Šabačkom odredu, a 13. pešadijski puk, takođe, s jednim divizionom iz iste divizije Lozničkom odredu.

Sutradan, 13. avgueta, 8. korpus je tek oko podnc рrеšао Drinu i uveče zanoćio u Novom Selu i severno od Lešnice; u očekivanju dejstva 8. korpusa sa severa, 13. korpus ostao je ceo dan na desnoj obali Drine, dejstvujući artiljerijom prema selu Runjani - G. Dobrić, dok je njegova 42. divizija u pokretu prema Krupnju stigla do ušća Drinjače u Drinu; austrougarska 2. armija produžila је bombardovanje ciljeva od prethodnog dana i pojačavala snage u Šapcu. Pod zaštitom 3. armije, srpske trupe vršile su forsirane pokrete: Šumadijska I preko Uba prema Šapcu, Kombinovana i Moravska I prema Ubu; Moravska II prema Lazarevcu, a Timočka I i Timočka II prema Aranđelovcu. Ojačanja iz 3. armije upućena Šabačkom i Lozničkom odredu, stigla su oko 10 časova, a ostatak Drinske I stigao je uveče u selo Zavlaku. Dunavska I i Dunavska II ostale su na frontu Beograd - Golubac.

Produžujući nastupanje 14. avgusta, 8. korpus proterao je slab Lešnički odred (1500 ljudi II i III poziva i 500 četnika) sa padina Cera, zauzeo Vidojevicu i zanoćio na liniji Vidojevica (k. 378) - selo Prnjavor; 13. korpus napadao je na položaje Lozničkog odreda i posle ogorčenih bliskih borbi uspeo je oko 19 časova da zauzme sela Obrež i G. Dobrić. Iznenadnim i snažnim noćnim protivnapadom, Loznički odred povratio je visove kod G. Dobrića, ali je morao opet da ih napusti izgubivši 800 ljudi, dok je samo austrougarska 36. divizija izgubila 600 ljudi. Zbog pokreta 42. divizije Loznički odred se noću 14/15. avgusta povukao na položaje Kulina - Groblje - Puškarevac - Majdan, gde je prihvaćen od glavnine Drinske I i stavljen pod njenu komandu. Ojačani Šabački odred pokušao je da povrati Šabac, ali je odbijen. Oko 10 časova pristigla je kod sela Lojanica i prethodnica Šumadijske I, ali zbog razvučenosti jedinica i premorenosti trupa, nije napala Šabac.

Nemajući još dovoljno podataka o jačini austrougarskih snaga koje su nadirale iz Bosne da bi mogla angažovati sve svoje trupe, srpska Vrhovna komanda odlučila se popodne tog dana da prvo likvidira šabački mostobran, a zatim da napadne snage koje nastupaju preko Drine. U tom smislu je u 19 č. naredila: 2. armiji da se grupiše na reci Dobravi i povrati Šabac; 1. armiji da se pomeri dalje na zapad sa jednom divizijom na Ub, a drugim dvema kod Valjeva; 3. armiji da svim snagama zadržava neprijatelja. Međutim, iz primljenih izveštaja noću 14/15. avgusta, Vrhovna komanda konačno je utvrdila da glavne austrougarske snage napadaju preko Drine, pa je natedila 15. avgusta u 3 časova i 15 minuta da 3. armija i dalje zadržava neprijateljeve snage koje nadiru dolinom Jadra; da 2. armija forsiranim maršem uputi Konjičku diviziju pravcem selo Koceljevo - Draginje na liniju Šabac - Loznica (da bi raščistila situaciju u Mačvi, dejstvovala u bok i pozadinu 8. korpusa i obezbedila bok 2. armije), dve pešadijske divizije pravcem selo Koceljevo - selo Tekeriš za napad u levi bok austrougarskih delova u dolini Jadra; da Šumadijska I zauzme Šabac, a ako ne uspe, da uporno brani pravac prema Koceljevu radi obezbeđenja boka i pozadine 2. armije. Zbog daljeg bombardovanja Beograda i Obrenovca, što je ukazivalo na eventualnu operaciju tim pravcem, naknadno je naređeno 1. armiji da zadrži kod Lazarevca one dve divizije, koje je po ranijoj odluci trebalo uputiti u Valjevo.

Nastupajući na frontu oko 70 km u 6 kolona sporo i oprezno, austrougarska 5. armija izbila je 15. avgusta do mraka: levom kolonom 21. landverske divizije severnim padinama Cera do sela Grušića; desnom, glavnim grebenom Cera do Skakališta; 9. divizijom dolinom Lešnice do sela Miline, čija je pobočnica zauzela Popov parlog i ugrozila desni bok 3. armije; 36. divizijom dolinom Jadra do sela Brezjaka; 11. i 13. brigadom kod Grnčarskog groblja; 42. divizijom jugozapadno od Krupnja. Uz odobrenje austrougarske Vrhovne komande pod čijom je komandom bila 2. armija, u rejon Šapca prebačena je 29. divizija 9. korpusa radi sadejstva 5. armiji. Delovi srpske 3. armije (ostatak Drinske I i Loznički odred) branili su položaje kod sela Jarebica i zbog izmešanosti jedinica, desni odsek (Popov parlog - Jarebička crkva) primila je Drinska II, a levi, na delu Groblje - Puškarevac, Drinska I. U duhu naređenja Vrhovne komande od 15. avgusta, Konjička divizija krenula je izjutra istog dana i do mraka izbila južno od sela Zablaća; Šumadijsku I povukao je komandant 2. armije sa položaja kod Šapca na desnu obalu reke Dobrave gde je i zanoćila; Kombinovanoj diviziji naredio je da skrene na pravac selo Draginje - Tekeriš, da prodire glavninom dolinom Lešnice i napadne levi bok austrougarskih delova u dolini Jadra, s tim da kod Tekeriša ostavi jedan puk sa 1 baterijom zа osiguranje boka i pozadine sa pravca Šabac - Tekeriš, a pobočnicu da uputi grebenom Cera; Moravskoj I da krene pravcem selo Koceljevo - selo Gradojević - Mihailov grob, a zatim za Kombinovanom divizijom do Tekeriša, pa grebenom Iverka ka selu Obrežu radi napada na neprijateljev bok u dolini Jadra. U podne je komandant Armije dopunio ranije naređenje (pošto je uočio važnost Cera kao oslonca u predstojećim dejstvima i opasnost od spuštanja Kombinovane divizije u dolinu Lešnice рге nego što sigurno ovlada Cerom) i stavio u zadatak Kombinovanoj diviziji da s pukom i baterijom, upućenim grebenom Cera, zauzme još iste noći Kosanin grad, a ostatak Divizije da zadrži u swlu Tekerišu radi eventualne upotrebe prema Lešnici i Iverku, a Moravskoj I, zbog premorenosti odobrio je duži noćni odmor u selu Gradojeviću, zbog čega ona neće pravovremeno stići da 16. avgusta podrži Kombinovanu diviziju pri ovlađivanju grebena Cera.

Nastupajući istočnim padinama Cera, 2. prekobrojni puk sa baterijom iz Kombinovane divizije sudario se iznenada noću 15/16. avgusta sa desnom kolonom austrougarske 21. divizije. Noću su u boj uvedeni 1. i 6. prekobrojni puk, koji su u ogorčenoj borbi, zajedno sa 2. pukom, razbili austrougarsku kolonu i prinudili je na povlačenje. Izjutra, 16. avgusta, Kombinovana divizija napadnuta je u levi bok na položaju Grujića Mehana - Borno polje od 9. divizije sa Rašuljače i odbačena na položaj Radonić brdo - Kik  - k. 325 gde se, prihvaćena od divizijske rezerve 5. puka, sredila i zadržala dalji napad 9. divizija. Kriza je prebrođena ličnom intervencijom komandanta Armije i pristizanjem Moravske I, koja je oko podne sa linije k. 325 - k. 330 napala delove 9. divizije na odseku Spasovine - Begluk i zauzela Begluk, dok je njeno desno krilo zadržano kod sela Jugovića. Konjička divizija krenula je izjutra iz rejona sela Pejinovića pravcem selo Bojić - selo Slatina, a 3. puk uputila prema Osoju (k. 272) radi obezbeđenja desnog boka Kombinovane divizije. Glavnina te divizije produžila je pokret pravcem selo Bojić - Slatina i na k. 205 uzela pod svoju komandu pobočnicu Šumadijske I (Šumadijski konjički puk i 19. pešadijski puk, a nešto kasnije 3. i 4. bataljon iz 10. pešadijskog puka) odakle je Šumadijski  konjički puk uputila da sadejstvuje 3. konjičkom puku a sa glavninom produžila nastupanje u dve kolone: desna (polovina 1. i 4. konjičkog puka sa 1 baterijom) izbila je pravcem selo Slatina - selo Dobrić na Beli kamen; 3. bataljon 10. pešadijskog puka, koji je obezbeđivao desni bok Divizije na pravcu Beli kamen - selo Dobrić, zapadno od sela Maovi, prepadom je razbio 57. brigadu 29. divizije koja se pripremala za napad u bok Šumadijske I i prinudio je da se u neredu povuče prema Šapcu uz 300 poginulih i 100 zarobljenih. Za to vreme leva kolona (19. pešadijski puk I, 1 bataljon 10. pešadijskog puka i 1. baterija) u nastupanju pravcem k. 205 - Radlovac naišla je na levu kolonu 21. divizije koja je žurila u pomoć desnoj koloni na Ceru i, u sadejstvu s 3. konjičkim pukom i Šumadijskim konjičkim pukom napala je i razbila, a potom je 3. konjički puk izbio na Bobiju (tt 417). Za to vreme Šumadijska I uspešno je štitila desni bok cerske ofanzivne grupe (Kombinovana i Moravska I) zatvarajući pravce od Šapca na liniji Mišar - selo Jevremovac. Intervencijom Konjičke i Šumadijske I onemogućeno je spajanje delova austrougarskih 5. i 2. armije.

U dolini Jadra 3. armija je na jarebičkim položajima odbila 16. avgusta napade 13. korpusa, naročito 36. divizije, ali 42. divizija i 11. i 13. brigada potisle su Rudnički četnički i Krupanjski odred i zauzele Krupanj. Pošto su joj time ugrožena oba boka i pozadina, Armija se noću 16/17. avgusta povukla na položaje: Marjanovića vis - k. 241 - Groblje (Drinska II) i Radevski kamen - Soldatovića gajevi (Drinska I). Uviđajući opasnost po levo krilo 3. armije srpska Vrhovna komanda naredila јe 1. armiji da odmah uputi Moravsku II sa Uba preko Valjeva na odsek Jolina breza -  selo Stave - Sovački kik u sastav 3. armije, a jednu diviziju iz Lazarevca da uputi na Ub.

[attachment=2]

Izjutra 17. avgusta s položaja Spasovine - selo Jugovići - Simino brdo 9. divizija i 16. puk 36. divizije napali su Moravsku I koja je bila na liniji selo Jugovići - Tekeriš, i u oštrim borbama prinudili јe uveče da se povuče na položaj južno od Tekeriša posto je pretrpela veće gubitke naročito od artiljerijske vatre sa Begluka. U međuvremenu, oko 12 časova, 2. bataljon 5. prekobrojnog puka Kombinovane divizije zaustavio je bočnim dejstvom s Parloga napad 102. puka 9. divizije od Jugovića prema Kiku, a dva sata kasnije 2. i 5. prekobrojni puk kao desna kolona kombinovane divizije izbili su do mraka na liniju Konjušnica - Parlog, a 2. bataljon 5. prekobrojnog puka zauzeo je Trojan. Zbog neobjedinjenog rada Moravske I i Kombinovane divizije (komandant Armije nalazio se tog dana na položaju Šumadijske I kod Šapca) propuštena je prilika da se razbije 9. divizija i ovlada grebenom Cera. Za to vreme je Konjička divizija sa 2. pukom presekla telefonsku vezu i železničku prugu izmedu Šapca i Lešnice, na železničkoj stanici Dublje napala voz kojim je jedan bataljon od Šapca bio upućen u pomoć 21. diviziji i prinudila ga da se vrati; sa 3. pukom zauzela je Prnjavor, prodrla duboko u pozadinu 21. divizije i gonila njene razbijene deiove do Drine zaplenivši jednu bateriju. Pri povratku puk je bio opkoljen između sela Petkovice i Pnijavora ali se probio i vratio u sastav Divizije kod sela Culjkovića. Smelim radom Konjička divizija je demoralisala neprijateljevu pozadinu i onemogućila sadejstvo 29. divizije sa 8. korpusom. Napad Šumadijske I na Šabac obustavljen je zbog jakog otpora 29. divizije којu je podržavala teška armijska artiljerija s Turskog groblja i 2 monitora sa Save. Zbog teške situacije u koju je zapala 5. armija, 2. armija je noću 17/18. avgusta prebacila i 4. korpus (31. i 32. diviziju) na desnu obalu Save, umesto da ga ukrca u vozove kako je ranije bilo predviđeno. Na frontu 3. armije jači napad izvršila je samo 13. brigada na Soldatovića gajeve, ali je odbijena uz velike gubitke. Moravska II stigla je u podne u Valjevo, i u 21 čas produžila prema Peckoj. Da bi ubrzala rad Kombinovane divizije i Moravske I, Vrhovna komanda naredila je da se Timočka I iz 1. armije uputi iz Lazarevca 2. armiji radi pojačanja.

U toku 18. avgusta Kombinovana i Moravska I napale su položaj 9. divizije od Begluka do Todorovog rta, prva grebenom Сега, a druga grebenom Iverka. Zbog slabog sadejstva između divizija i pojedinih njihovih napadnih kolona, napad se razvijao vrlo sporo što je omogućilo 9. diviziji da se održi na položaju. Kod Šapca su 31., 32. i 29. divizija napale izjutra Šumadijsku I na položaju Mišar - selo Jevremovac, i prinudile je da se povuče na liniju desna obala reke Đumače - selo Cerovac - Varna. Zbog povlačenja Šumadijske I i precenjivanja opasnosti po svoje bokove, Konjička divizija odustala je od naređenog nastupanja prema Čokešini i Drini, i povukla se na položaj Brestovac - selo Metković radi obezbeđenja unutrašnjih bokova Šumadijske I i Kombinovane divizije. Na frontu 3. armije je 13. korpus sa 36. divizijom i 11. brigadom bezuspešno napadao položaj Drinske II, a 42. divizijom i 13. brigadom položaje Drinske I, takode, bez uspeha. Kad je oko podne Moravska II pristigla u rejon Pecke, kriza na levom krilu 3. armije je otklonjena, a ujedno je ugrožen desni bok 13. korpusa. Moravska II uputila je odmah dva bataljona u pomoć slabom Ljubovijskom odredu koji se usamljen borio na položaju Zelenik - Bobija - Proslop, gde je zatvarao pravac ka Peckoj. Oko 17 časova levo kiilo 36. divizije zauzelo je Marjanovića vis, ugrozilo desni bok Drinske II i komunikaciju 3. armije, selo Zavlaka - Valjevo, i zapretilo da prekine njenu vezu sa 2. armijom. Komandant 3. armije je u toku noći uputio pojačanja radi preotimanja Marjanovića visa.

[attachment=3]

U pokretu iz Lazarevca, Timočka I stigla je u zoru 19. avgusta u rejon sela Volujca i Rumske. Tog jutra Kombinovana i Moravska I nastavile su napade na 9. diviziju. Desna kolona Kombinovane (2. i 5. puk i 2 baterije) ovladala je u 5 časova i 30 minuta Kosaninim gradom, ali je, potom, oprezno nastupala i tek oko 14 časova zauzela Veselinov vrh, gde je obustavila nastupanje zbog bojazni za svoj desni bok od delova 21. divizije na Bobiji. Zanoćila je sa 2. pukom na Veselinovom vrhu, a 15. pukom na Kosaninom gradu, čime je omogućila 9. diviziji da odstupi bez većih teškoća; leva kolona (1. i 6. prekobrojni puk, 6. puk II poziva i 3 baterije), kad je ovladala oko 13 časova Rašuljačom, gonila je neprijatelja dolinom Lešnice i padinama Cera, pa je sa prethodnicom zanoćila na liniji k. 328 - Parlog (k. 288), a glavninom kod Tadranske Lešnice. Moravska I sa 1. i 2. pukom oko 13 časova zauzela je Veliku glavu, a oko 15 časova i Rajin grob, potom grebenom Iverka gonila delove 9. divizije, a u 20 časova sa prednjim delovima zanoćila je kod Popovog parloga. Za to vreme njen 16. puk odbio je kod sela D. Badanje pokušaj levog krila 36. divizije da pruži pomoć 9. diviziji. Moravska I, držeći se grebena Iverka, propustila je povoljnu priliku da dejstvom u dolinu Jadra preseče odstupnicu 36. diviziji. Konjička divizija, zbog povlačenja Šumadijske I, povukla se na položaj u rejonu sela Dvorišta, ne iskoristivši uspeh Kombinovane divizije na Ceru da goni neprijatelja u pravcu Lešnice. Protiv Šumadijske I, na reci Dumači, nastupale su 29., 31. i 32. divizija. Iskoristivši njihovu sporost, Šumadijska I izvršila je ispad protiv 31. i 32. divizije, stvorila kod njih pometnju i zabunu, a zatim se, da bi izbegla udar 29. divizije u svoj levi bok, povukla za 1 - 2 km prema reci Dobravi. Ona je time otklonila opasnost koja je pretila boku glavnih srpskih snaga i stvorila utisak kod austrougarske 2. armije da se prema njoj nalaze znatno jače srpske snage. Na frontu 3. armije, zbog dolaska Moravske II, 42. divizija i 13. brigada ostale su neaktivne preko celog dana, dok su 36. divizija i 11. brigada pokušale da iskoriste postignuti uspeh na Marjanovića visu, ali bez rezultata. Komandant 5. armije naredio je oko 14 časova pregrupisavanje snaga prema levom krilu, ali zbog povlačenja 9. divizije morao je u 16 časova i 30 minuta da naredi opšte povlačenje 13. korpusa. Tog dana, po sugestiji Vrhovne komande, upućena je Timočka I iz rejona sela Rumska -  selo Volujac da povrati Marjanovića vis, gde je stigla noću kad su ga jedinice 3. armije već bile zauzele. Uveče je Vrhovna komanda naredila da se Timočka II prebaci od Uba za Šabac, a komandu na frontu prema Šapcu da preuzme komandant 1. armije, pod čiju je komandu stavljena i Šumadijska I. I pored nastojanja komandanta 2. armije da što više iskoristi izvojevanu pobedu, podsticanjem divizija na što energičnije gonjenje, one su sporo i oprezno nastupale. Moravska I provela je ceo dan na grebenu Iverka, omogućivši i poslednjim austrougarskim delovima da se neometano izvuku dolinom Jadra i prebace preko Drine. Zbog slabe aktivnosti Konjičke i Kombinovane divizije, prebacili su se preko Drine i razbijeni delovi 21. divizije. Treća armija nije bila u toku situacije i upustila sc u borbe sa austrougarskim zaštitnim delovima, pa pošto su oni odstupili, pomerila se na liniju Banjevac - Nedino brdo. Tek uveče, po naredenju Vrhovne komande, prešla je u gonjcnje ali je bilo kasno. Na kraju dana Vrhovna komanda naredila je da 2. i 3. armija izbiju na Drinu, a 1. da se orijentiše prema Šapcu. Timočka I vraćena je u selo Mrovsku. Noć 19/20. i dan 20. avgusta iskoristila je 5. armija za povlačenje i, zahvaljujući sporom i opreznom nadiranju srpskih trupa, prebacila se bez većih teškoća na levu obalu Drine: 9. divizija kod Janje, ostaci 21. divizije kod Samurovića ade i Amajlije, 36. divizija i 11. brigada kod sela Batara, 42. divizija kod Šерака i 13. brigada kod sela Kozluka (21. avgusta).

Zbog povlačenja austrougarske 5. armije preko Drine, povukao se i 4. korpus preko Save. U Šapcu se zadržala samo 29. divizija s koјоm su vođene borbe do 24. avgusta, kad je proteran i poslednji austrougarski vojnik sa teritorije Srbije.

Austrougarski gubici: oko 25 000 ljudi od čega je 4 500 zarobljeno; srpski: 250 oficira i 16  045 podoficira i vojnika, od čega je 54 oficira i 2 053 vojnika poginulo, a ostalo ranjeno. Zaplenjeno: 48 topova, 86 kara, 13 poljskih bolnica, veći broj pušaka, konja i drugog materijala.

U cerskoj bici angažovane su s obe strane približno jednake snage. U korenu austrougarskog poraza bila je neodređena uloga 2. armije koja se nije potpuno angažovala u Srbiji, a niti je stigla na vreme u Galiciju, što se i tamo nepovoljno odrazilo. Koristeći se velikom pokretljivošću svojih trupa, srpska Vrhovna komanda uspela je po meri razvoja situacije da uvede u borbu sve potrebne snage i da stvori nadmoćnost nad 5. armijom. Pobedom na Ceru ojačala je u srpskoj vojsci i narodu vera u sopstvene snage. To je bila prva saveznička pobeda u I SR, koja je vidljivo olakšala njihove operacije zbog čega je i ugled Srbije kod njih znatno porastao.


Izvor: Vojna enciklopedija

http://www.youtube.com/watch?v=6sQHI-FELJA

Spomen obeležja u Tekerišu kraj Loznice

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Izvor slika: 3opan.blogspot.com/

Pogled na planinu Cer iz sela Volujac, cca. 10km vazdušnom linijom.

I jedna mala opaska, Tekeriš baš i nije kraj Loznice i gotovo je podjednako udaljen od nje kao i od Šapca ali ipak istini za volju on administrativno pripada opštini Loznica.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Gledam ove snimke i nešto razmišljam. Kako i s čime se uspjelo to snimiti.?
U ono doba i u onom jadu i metežu to ovjekovječiti, pa to je stvarno podvig koji
prevazilazi normalna ljudska shvatanja... :klap :klap

Srećom, bilo je ljudi koji su bili zaduženi samo za to.

U toku izvođenja svoje "kaznene ekspedicije" u Srbiji, a naročito nakon povlačenja iz Srbije poslje izgubljene Cerske bitke, A-U vojska počinila je mnoga zvjerstva i svireposti prema srpskom stanovništvu. O tome svjedoče mnogi dokumenti, od kojih se ovdje iznosi samo jedan izvještaj komandanta III armije od 20 augusta, koji glasi.
"Austrijska vojska počinila je u našim krajevima strahovita zvjerstva.Kod mehane Krivajnice nalazi se jedna grupa od 19 osoba(ljudi,žena i dece)povezani jedno za drugo konopcem i potom poklani i užasno unakaženi. Iste ovakve grupe nalaze se u Zavlaci (njih  15). Sem toga,svuda se po selima nalaze omanje grupe pobijenih i unakaženih, većinoma dece i žene. Jednoj ženi sekli su kaiševe od kože, a drugoj su dojke odsekli. Pozvao sam komisiju od stranaca iz Valjeva, te da ovo vidi i konstatuje. Grupa Krivajice fotografisana je a takođe i neki drugi momenti.
Po kazivanju seljaka ,ovih prizora ima na sve strane."
iz knjige Cerska operacija-M.Radenković u izdanju Vojnoizdavačkog zavoda 1953g.

Само оно што су урадили бугарске војске на македонски и српски народ од 1915 до 1918, ратови у бившој Југославији су  мало дете. Али, рат је е најгнасна ствар.

Kakva "vojska" takvi joj i tragovi. Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečoviještvom.

Malo pojednostavljeno samo neka razmatranja.
Pogled na cersku operaciju.

Cersku operaciju čine :

-Nastupanje V A-U armije preko Drine i dijelova II armije preko Save u SZ dio Srbije od 12-15 augusta, sa jedne strane , i maršmanevar glavnne snage Srpske vojske iz centralnog dijela Srbije (Šumadije) ka njenom SZ dijelu 13-15 augusta, sa druge strane.
-Sudar V i dijelova II A-U armije sa III i II srpskom armijom od 15 do 19 augusta uveće- Cerska bitka.
-Gonjenje 19 augusta i  u toku 20.augusta.
-Dovršetak borbi kod Šabca, od 21 do 24 augusta, čime je završila Cerska operacija.

Ideja C.o. na A-U strani proističe iz osnovne ideje njihovog ratnog plana i iz osnovne ideje operacijskog plana Balkanske vojske. I jedna i druga ideja su bile protivne načelima racionalne strategije i bile su rukovođene samo političkim motivima, tako da je od samog početka usađena klica neuspjeha.
Glavni uzroci neuspjeha A-U bili su:
1)   Odluka da se ide u ofanzivu nedovoljnim snagama, sa V i VI armijom, koja je temeljila na demonstrativnom sadejstvu sa II armijom u Sremu, koja je pak 18 augusta trebala biti prebačena u Galiciju. Igrajući tu dvojnu ulogu II armija je podbacila u oba slučaja.
2)   Pogrešno operativno shvatanje Počoreka da traži uspjeh na pomoćnom pravcu prema Užicu, tamo upućuje jaču VI armiju, a pravcem prema Valjevu slabiju V armiju, a sa ciljem da veže glavninu srpskih snaga i olakša uspjeh VI armije.
3)   Prelazak u ofanzivu sa nedovoljno sasređenim i premorenim snagama, što je imalo za poslijedicu spor prelaz preko Drine , čime su propuštena tri dana koju je srpska komanda iskoristila za prebacivanje glavnine snaga na drinsko savsko vojište. Slabost, nepripremljenost i usamljeno nastupanje po pravcu gdje je očekivala da će naići na glavninu srpskih snaga, jedno e od glavnih uzroka neuspjeha.
4)   Razdvojenost V i VI armije koje nije dopuštalo sadejstva, jer je između njih bilo zemljište planinskog karaktera.
5)   Linijski( plitki) strategijski raspored, brez ikakve rezerve za pariranje i odklanjanje kriza na pojedinim dijelovima fronta.
Pored toga bile su i druge slabosti, kolebanje A-U komande u pitanju upotrebe II armije, fiks ideja Poćoreka da odsudnu bitku tuče kraj Užica, i zanošnje idejom obuhvatnog manevra dolinom Lima, nesposobnost viših komandanata , slaba služba veze i obaviještavanja,, prenagljenost i nestalnost u donošenju odluka i na kraju nedovoljna izvježbanost trupa i stariješina za vođenje operacija na zemljištu pokrivenom visokim kukuruzom i pošumljenom.
Artiljerija i ako brodjno nadmočnija nije bila izvježbana za dejstva na nepreglednom zemljištu, te nije mogla uspešno pomagati svoju pešadiju.

Što se Srpske vojske tiče osnovna ideja je bila defanzivno-ofenzivni strategijski doček i to na sjeveru bilo na Savi ili Dunavu. Nikako nije bio predviđen napad sa zapadnog Drinskog pravca, znači za srpsku Vrhovnu komandu to je bilo iznenađenje.
Imajući svoju glavnu snagu orijentisanu prema sijevernom frontu, srpska Vrhovna komanda je pokazala pribranost, smijelost i elastičnost donoseći odluku da izmijeni strategijski razvoj svojih snaga radi preduzimanja protivofenzive na ranije neočekivanom pravcu, ka drinskom vojištu. Cerska operacija poduzeta od srpske Vrhovne komande , bila je operacija po unutrašnjim pravcima u odnosu na austrijce, koji su obuhvatno nastupali sa Drine i od Šabca.
Pod tako neovoljnim okolnostim trebalo je maršmanevar izvršiti usiljenim marševima, kako bi se podvojeno tukle neprijateljske odvojene grupe i sprječilo njihovo sjedinavanje.
Prilagođavanje iznenadnoj situaciji je vršeno postepeno, kako se više ispoljavao prodor A-U snaga sa pravca Drine , toliko se više maršmanevar srpske vojske orijentisao u pravcu zapada. Ovo preorijentisanje vršeno je u fazama , koje predstavljaju u isto vrijeme faze evoluiranja početnog operacijonog plana i početnog strategijskog razvoja.
Tih faza bilo je četiri.
[attachment=1][attachment=2]

Prva faza maršmanevra
Kada je 12 augusta pre podne Vrhovna komanda dobila izvještaj III armije o prelazu neprijatelja preko Save kod Šabca, i preko Drine kod Samurovića Ade i Ade Kurjačice ( na sjeevernom frontu neprijatelj je vršio samo demonstracije artiljerijskom vatrom), naređeno je izvršenje prve faze maršmanevra, u cilju pomjeranja strategijskog razvoja bliže SZ frontu. Ta faza nije ni izvršena, jer se prije dovršenja te faze izdaju naređenja za drugu fazu maršmanevra.
Druga faza
Kada su 12 augusta po podne dobijeni novi izvještaji III armije o prijelazu sve jačih neprijateljskih snaga kod Šabca i prema Loznici i o prekidu veze sa odredom u Mačvi, Vrhovna komanda je zaključila da neprijatelj preduzima ofenzivu glavnom snagom prema III armiji sa težnjom obuhvatnih dejstava u pravcu Valjeva, pa se odlučila za protivofanzivu sa glavnim snagama na SZ frontu, i to poglavitno protiv neprijatelja koji se očekuje iz Srema sa fronta Šabac –Obrenovac (posljedica predubijeđenja o jačem grupisanju neprijatelja u Sremu, a slabijem u Bosni). Ipak I armija je zdržala svoj rezervisani položaj tako da je mogla biti upotrebljena i prema S i prema SZ.(Skica 4)[attachment=1]
Treća faza
Kada je 14 augusta po podne Vrhovna komanda dobila izvještaj komandanta III armije da se po svemu vidi da je glavna neprijateljska navala od Šapca, Lešnice i Loznice , ona je definitivno napustila ideju o opasnosti sa centralnog dijela sjevernog fronta, ali i dalje ostaje u ubijeđenju da je glavna opasnost iz Srema(iz pravca Šabca), nego iz Bosne, pa je preduzela treću fazu maršmanevra u cilju koncentracije II armije na desnu obalu r.Dobrave i zauzeće Šabca. I armija vrši manevar sa Moravskom divizijom II poziva iz Lazarevca na Ub, a sa Timočkom divizijom I i II poziva iz Aranđelovca u Valjevo.
Ova faza pred svoj završetak je prekinuta i pretvorena u četvrtu fazu.
[attachment=2]Četvrta faza maršmanevra
Je završna faza maršmanevra koja je evoluirala od početnog operacijonog plana u ideju manevra za Cersku bitku,prema kojoj :
III armija zadržava neprijatelja u dolini Jadra,
II armija sa glavnom svojom snagom napada u lijevi bok neprijatelja, a sa Šumadijskom divizijom I poziva po mogućnosti zauzme Šabac ili ga izoluje.
Konjička divizija rasvijetljava situaciju u Mačvi i dejstvuje u bok i pozadinu neprijatelja i Obezbijeđuje desni bok Cerske grupe II armije.
I armija ostaje na svom mijestu (U-Lazarevac)
Odluka je donesena u toku noći 14/15 augusta, kad je Vrhovnoj komandi postalo sasvim jasno da neprijatelj prodire glavninom snaga iz Bosne.
Ovom fazom se završava maršmanevar zaokretanja glavne snage Srpske vojske iz Šumadije na zapad- na pravac Cerske operacije.
[attachment=3]

Velika dubina maršmanevra glavne snage
Dok je maršmanevar V A-U bio plitak sa divizijom u jednoj liniji, dotle je maršmanevar Srpske vojske iz Šumadije ka SZ frontu bio vrlo dubok, samo što se u dubini suviše pretjeralo ali to je posljedica predubijeđenja o opasnosti sa S fronta i opreznog i postepenog oslobađanja od te ideje.Nastupanje pre svega II armije predstavlja pozitivan primijer smijele i brzo izvršene ideje Vrhovne komande-da bije Cersku bitku. To je munjevito nastupanje u bitku sa masom od tri divizije i jedne konjičke divizije, sa prosečnim dnevnim marševima od 50km.
Polet II armije ostaće kao sjajan primijer šta se može postići trupama visokog morala, nadahnutim mržnjom prema agresoru.
Isto je svijetla tačka smijela odluka komandanta II armije , generala Stepanovića da Kombinovanom divizijom još u tijeku noći 15/16 august obvlada Kosaninim Gradom. Ovim je utvrđen temelj za uspješan izhod bitke.
Zbog postepenog uvođenja  srpske strategijske rezerve došlo je do toga da je cijela I armija, upotrebljena za čisto pasivne zadatke..
Riješenje bitke morale su izboriti dve divizije (Kombinovana i Moravska I poziva) koje su je i počele. Neprijatelj je napravio još gore i od 14 divizija, samo jednu suprostavio prema ovim dvijema srpskim divizijama, tako da je odnos snaga bio 2.1 za Srbe na mijestu riješenja bitke.

Podvig je bio vratiti A-U vojsku sa Cera. Fotografi su tu imali mnogo lakši posao.

http://www.youtube.com/watch?v=fHHFLKwrCew

Ко није прочитао нека прочита "Српску трилогију", од Стевана Јаковљевића, односно њен први део "Деветстотиначетрнаеста". То је занимљиво, аутентично сведочење о догађају, Церској битки, и другим борбама српксе војске у којима је учествовао аутор. Управо је тај роман послужио као основа за сценарио за филм "Церска битка".  Иначе, Стеван Јаковљевић је професор биологоје Београдског универзитета, али је постао познат управо по овом свом роману. Роман се може наћи у ПДФ формату на Интернету.

Opšti pogled na Cersku bitku
Dok je Cerska operacija ,bila dijelo austrougarske vojno političke strategije, dotle je Cerska bitka za njihovo najviše i više komandovanje bila nepredviđena,iznenadna susretna bitka.
Mada je komandant V armije (A-U), još pre prelaska Drine nazirao opasnost za svoju usamljenu armiju, ipak je baš uoči početka bitke, 15 augusta, u višim štabovima V austrougarske armije, naročito u Štabu 8 korpusa , obvladalo optimističko mišljenje da će Srbi moći da prime bitku tek kod Valjeva.
Zbog toga je nočni napad kombinovane divizije na Ceru 15/16, čija je žrtva bila desna kolona 21landverske divizije 8 korpusa koja je neoprezno zanoćila na grebenu Cera i njegovim jugoistočnim i istočnim padinama.
Za srpsku Vrhovnu komandu Cerska operacija bila je iznenađenje , ali je Cerska bitka bila njeno djelo, ona je donijela odluku za bitku i određujući ideju manevra i grupisanje snaga dala smijer bitki.
Cerska bitka bila je za srpsku Vrhovnu komandu predviđena susretna bitka,istina nije blagovremeno predviđena, već u poslednjem trenutku, uoči same bitke.
Austrijci nisu imali kao iznenađena strana nikakvu ideju manevra za Cersku bitku, već se u nju ušlo sa idejom Cerske operacije, nastupanjem širokim frontom, brez rezervi.
Na drugoj strani ideja manevra za Cersku bitku bila je data od strane Vrhovne komande uoči same bitke. Sa trupama III armijeuporno zadržavati neprijatelja koji prodire dolinom jadra, a sa dvijema divizijama II armije napasti na lijevi bok preko Tekeriša, obezbijeđujući se Šumadijskom divizijom I poziva od Šabca.
Istina je da je pojava (neočekivana) 8 korpusa na frontu II srpske armije, omela ostvarenje zamišljene ideje manevra Cerske bitke i dala joj obilježje frontalnog sudara na obostranim krilima rasporeda na frontu Cer –Pecka. Boj kod Tekeriša, izazvan pojavom 8 korpusa, samo je privremeno odložio ali ne i onemogućio ostvarenje zamišljene ideje Cerske bitke. 19 augusta po podne , 9 divizija 8 korpusa, nalazeći se u potpunom povlačenju ka Drini otkriva lijevi bok  i pozadinu 13 korpusa u dolini Jadra, čije se lijevo krilo u to vrijeme još nalazilo kod Zavlake, te na taj način pružilo mogućnost Moravskoj diviziji da sa Iverka dejstvuje u lijevi bok i pozadinu tog korpusa. Stvara se, dakle, baš prilika za dejstvo kakvo je bilo zamišljeno osnovnom idejom manevra.
Značaj ideje manevra Cerske bitke naročito se ogleda u pravilnom izboru pravca protvofanzivnog manevra preko Tekeriša i napada u lijevi bok neprijatelja, time je vojvoda Putnik potvrdio svoju reputaciju odličnog poznavaoca geografsko-topografskog stvora ratišta Srbije. Tekeriš je imao osobit manevarski značaj, to je raskršće puteva i pravaca dejstava kako prema mostovima na Drini,  tako i u dolinu Jedra, u Pocerinu i ka Šabcu. Po položaju postavljen bočno na komunikaciju duž doline Jedra , po kojom je vodila glavna neprijateljska komunikacija sa Drine ka Valjevu. S druge strane Tekeriš pruža mogućnost , nalazeći se na prevoju  Cera, Iverka i Vlašića, djelovanja po grebenima tih važnih prirodnih oslonaca protivofezivnog manevra. Osječajući sav značaj pravca preko Tekeriša, vojvoda Putnik ga se odlučno držao tokom cijele bitke.
Vojvoda Putnik se našao, upadom Austrijaca  u situaciji manevarskih operacija, svaki sat neaktivnosti na Srpskoj strani , značio je veću šansu za ujedinjenje neprijateljskih grupa, tako je pored oskudnih podataka o neprijatelju, umesto da očekuje događaje , radi prikupljanja potpunih podataka, vojvoda je svojom aktivnošću stvarao događaje namečući neprijatelju svoju volju i upravljajuči udar u osjetljivo mijesto neprijateljske glavne grupacije, koja je išla dolinom Jadra,  kako bi je tukao usamljenu i bez veze sa ostalim grupama.
Kod Austrijaca nije vršeno nikakvo grupisanje kako pre bitke, tako ni u toku bitke, iz nepoznatih razloga, nije vršeno nikakvo pregrupisavanje snaga ka težištu dejstva.
Kod Srba grupisanje je u početku bilo nedovoljno, svega dvije pešadijske divizije bile su određene za izvođenje dejstava protiv lijevog boka neprijatelja u dolini Jadra. Grupisanje u toku same bitke teklo je sa zakašnjenjem zbog udaljenosti strateških rezervi. (radi sugestije Vrhovne komande o opasnosti sa sjevera)
Što se tiče rukovođenja bitkom, kod Austrijaca se oseća nedostatak ratnog iskustva i prakse. Komandant V armije(A-U) i njegovi komandanti korpusa stalno su bili u pozadini, zato su komandanti divizija i brigada, ostavljeni sami sebi , i radili bez  tjesne uzajamne veze.
Kod Srba se komandanti armija kao iskusni ratni komandanti, nalaze za vrijeme bitke na bojištu i tamo lično rukovode bojevima svojih armija, dok su komandanti divizija stalno sa svojim jedinicama , utičuči lično na rad svojih podčinjenih.
Pobijeda na Ceru je zajedničko dijelo srpskog komandovanja i srpskih trupa. A-U je izgubila bitku poglavitno zbog rđave strateške pripreme.  Cerska bitka je primijer da podlogu bitke čini valjana strategijska priprema.

Formacijski sastav i rasporedi[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Скоро све ове фотографије са српске стране у Церској бици направио је легендарни фотограф Врховне команде Риста Марјановић.

Риста је осим снимања своје војске, имао задатак и да на попришту од заробљених/погинулих А-У војника скупља све од фотографија што је могло да се нађе.

Тој његовој улози имамо највише да захвалимо што су у јавност и историју изашле многобројне фотографије монструозних злочина које су у том делу Србије починиле тадашње аустроугарске трупе.

Мислим да би једино озбиљни психијатри данас могли да нам некако објасне порив за чувањем и ношењем таквих слика код, највише, аустроугарских официра. Иначе, тај материјал омогућио је Арчибалду Рајсу да квалитетно поткрепи свој први извештај из Србије о масакрима деце, жена, старих и заробљених Срба...

Имао сам прилике да упознам сина Ристе Марјановића коме је као младићу отац, иако тридесетак година након Цера, и даље са великом тугом и огорчењем причао о тим материјалима и томе како су их и колико налазили код царских војника... 

Mali popis zločina http://www.srpska-mreza.com/History/ww-1/book/massacres.html[attachment=2]
Ratni album 1914-1918 je izdao sa opisima Andro Popović, 1926g., a ponovo je štampana 1987g
[attachment=1]

Knjiga ima i u digitalnom izdanju na http://scr.digital.nb.rs/document/UBSM-album-1914-1918.[attachment=1][attachment=2]

Kad već razglabamo o tom periodu, zanima me jedna stvar. Tad su sva  ostala područja s druge strane Drine već dugo godina bili u sastavu A-U.
Naravno kao takva morala su dati svoje ljudstvo u A-U vojsku. Šta podaci kažu o tome, dali su u Austriskim jedinicama učestvovali u napadu na Srbiju i ljudi sa Balkanskih prostora i koliko... >:(

Večina ljudstva sa ovih prostora je bila na frontu prema Rusiji, odnosno prema Italijanima, mada ih je bilo i na ovom frontu, ali Austrijci su znali koga šalju. O tome baš ne bi.

Ja, ja....Zato sam te i pitao. Ali dobro, cenjeni "ML", razumijem te u potpunosti.
Balkan je zatrovan već stotinama i stotinama godina...
Kontinuitet je u pitanju, ništa nije samo od juče...nažalost. ???

Našu glupost uvijek je koristio neko treći, nažalost.

Eksploatacija Cerske bitke
Sa srpske strane nije izvršena energično, te nije dala očekivane rezultate: potpuno uništenje 9 i 21 divizije 8 korpusa i 36 divizije 13 korpusa. Glavni uzrok je slabost udarne snage Cerske grupe II srpske armije (dvije divizije), potom zakasnijelo pristizanje Timočke divizije I poziva i pogrešno određivanje pravca njenog zalaganja, i najzad neodlučnost komandanta Moravske divizije I poziva da sa Iverka preduzme  19 augusta po podne dejstvo u bok 13 korpusa, koji je dolinom Jadra otstupao prema Drini. Zbog toga je dozvoljeno da se V austrougarska armija izvuče iz bitke u redu i sa najmanje žrtava.
Gonjenje V armije zapadno od Drine u cilju njenog konačnog rastrojstva, nije se moglo preduzeti zbog:
-agresivnog držanja neprijateljske grupe kod Šapca, nije bilo moguće uputiti u Bosnu sve tri armije, a nastupanje II i III armijom ne bi moglo garanntovati uspjeh, jer je VI austrougarska armija bila upućena preko Vlasenice u pomoć V austrougarskoj armiji.
-zbog oskudice u mostovnom materialu za prebacivanje preko Drine širokim frontom;
-oskudice u artiljerijskoj municiji i teškoj artiljeriji;
-zbog nedostataka u materjalnoj opremi i zbog nepotpunosti komore, naročito brdskog sastava;
-zbog nepovoljne situacije u Makedoniji, uslijed vrenja kod Šiptara u prijedjelu Ljume,Debra i Mače;
-zbog sumljivog držanja Bugarske, koja je otvoreno pregovarala sa Bečom da stupi u rat protiv Srbije.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Bokelji su Krivošijskim ustankom skinuli sebi tu bijedu s vrata i izborili pravo da ne služe pod oružjem okupatoru.

И у нападу на Србију, 1914.године ангажоване  су неке јединице (корпуси) мобилисане на просторима који су касније ушли су састав Краљевине СХС (погледајте у формацијском распореду АУ армија бројне ознаке корпуса па ћете моћи, по њиховом мирнодопском распореду, утврдити одакле су). То је и логично јер је њих били најлакше груписати и постројити за брзи напада. Том је погодовало и то што је непосредно пред атенаната на Фердинанда добар део тих јединица био мобилисан и сконцентрисан у Босни због маневара које је Фердинад требао да обиђе.

Постоји једна анегдота из броби  где ге Аустроугарски воници добацују српским - "предајте се". Српски војници одговарају "Срби се не предају, предајте се ви". Аустроугари  одговарају  " И ми смо Срби, не предајемо се". Након две пропале  офанзиве на Србију 1914.године , јединице Аустроугарске војске са мобилисаним људством са простора Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније није више ангажовано на српском форнту већ искључиво на "руском" и "италијанском". Разлог томе је предпостављам јасан.

Evo je i mapa Vojno-Teritorijalne podele KuK.

[attachment=1]

Komande Korpusnih područja:
1. Krakow
2. Wien
3. Graz
4. Budapest
5. Pressburg ( Bratislava)
6. Kaschau ( Košice)
7. Temesvar
8. Prag
9. Josephstadt ( Litomjeržice)
10. Przemysl ( Pšemišl)
11. Lemberg ( Lavov)
12. Hermannstadt ( Sibiu)
13. Agram ( Zagreb)
14. Innsbruck
15. Sarajevo
16. Zara ( Zadar)

U A-U armiji baš nije bio teritorjalni princip. Primijer Bosanskih regimenta kojih je do kraja I SR bilo 8. Stanje na početku rata.

Regiment    Ime                                   Iz okruga      Garnizon
1.              Prva bošnjačka regimenta     Sarajevo       Beč
2.              Druga bošnjačka regimenta   Banja Luka    Graz
3.              Treća bošnjačka regimenta    Tuzla           Budimpešta
4.              Četvrta bošnjačka regimenta Mostar         Trst
Svaki regiment je imao 4 bataljona od kojih su 1, 2. i 4. odlazili u garnizonski grad, dok je 3. bataljon ostajao u glavnom gradu svog okruga.
Angažovani su na Piavi, Soči, Karpatima,Galiciji.
Koliko ja znam samo je 4. regiment u početku rata prešao Drinu, a kasnije su maknuti sa fronta prema Srbiji.
Odosmo u na drugu temu.

"...Popuna 15. korpusa vršena je, uglavnom, eksteritorijalno, s područja cele monarhije..."

VE, knjiga 1, strana 334.

[attachment=1]

[attachment=2]

Lijep prilog "džumba" nema šta. :klap :klap
Naravno i ja od toga ponešto znam, nego sam gore postavio pitanje u vezi sa tim, nadajući se od nekoga i nekakvim konkretnim ciframa angažovanja ljudstva sa zapadnih područja Balkana. I ispalo je kao što sam se i nadao. Skoro pa ništa. Nemoj sad, Balkanski cunami. Pa nemoj sad II Svj. Rat. Pa nemoj nije red ni I Svj. Rat. Paaa nešto nebi ni o periodu pre toga. Pa dokle tako  ??? ??? majkoviću.

U pravu si Oricareb

и један куриозитет када већ причамо о овој кампањи:

[attachment=1]

Четврто име одозгоре ће бити познато многима....

Zagreber Landwehr-Infanterieregiment Nr.25 (Zágrábi 25. Honvéd Gyalogezred), или 25.домобрански пешадијски пук, основан је у Загребу, касније премештен у Вараждин пре напада на Србију са националним саставом: 97% Хрвати, Срби и 3% остали.

Пешадинац Јосип Броз је био припадник 10. чете 25. пешадијског пука који се налазио у склопу 42. домобранске пешадијске дивизије (42.Honvéd-Infanterie-Division ) која је дејствима на терену стекла надимак "Вражја" а налазила се у саставу 13. загребачког корпуса у операцијама на Колубари. Касније је Брозов пук учествовао у опсади Београда а онда је пребачен у Русију...

[attachment=2]

Ова фотографија је изазвала мноштво полемика око места на коме је настала, наравно без иједног ваљаног доказа који би потврдио било чији став. Уопштена легенда је да је снимњена на руском фронту, али има мишљења да је због летње униформе у којој је војник Броз овај снимак овековечен на српском фронту...

Сам Јосип Броз, каснији Маршал Тито није превише говорио о свом учешћу у походу на Србију, али је остала позната анегдота да је приликом његовог пребацивања из Београда у јулу 1941. у централну Србију, док је на неким воловским колима путовао кроз села, препознао крајолик и свом пратиоцу Александру Ранковићу "Леки" рекао "овде сам био у оном рату" на шта му је овај наводно рекао "немој сад овде о томе, Стари" гледајући према смкрнутом лицу постаријег сељака који их је возио колима...

Дубоко сам уверен да нема места нелагоди док овде, на Палуби, причамо о националном саставу АУ војске у ратним операцијама у Србији 1914/15. Ми смо заљубљеници у војну историју, ентузијасти, и тако гледамо на ту тему... На неким другим форумима би то изазвало препуцавања и свађе.

93 године касније, битке из Првог светског рата, и све што их је пратило могу само да буду разматране као далека ратна историја. То је мој лични став.

Кључни разлог да се јединице попуњене са територије Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније повуку са "Српског фронта" јесте лоша оцена њихових официра, односно недостатак елана и воље за борбом, посебно у критичним тренуцима. Дакле, нису им превише веровали. Зато су од 1915  биле ангажоване на другим фронтовима. Нисам сигуран, али мислим да ни окупационе снаге у Србији (Србија је 1916. формално  анектирана и ушла у састав АУ монархије) нису биле са тих подручја, осим дела чиновника и просветног особља.

Obaveštaja služba strategijsko i operativno izviđanje
Obavještajna služba A-U Glavnog generalštaba u periodu priprema za rat, bila je na večoj visini od obavještajne službe srpskog Glavnog generalštaba. Prateći razvojnu situaciju, misao i doktrinu Srpske vojska kroz pravila nastave, udžbenike vojnih škola, vojne časopise i drugu vojnu literaturu, a pritom se interesujući i za generalštabna putovanja, proučavanje graničnih frontova, vježbanja viših starješina i izvođenja velikih manevara, kao i raspored glavnih depoa ratnih potreba, prevoznu moć željezničkih pruga, izradu ratnih željezničkih rampi, Austrijci su došli do približno tačnih zaključaka o vijerojatnoj koncentracijskoj prostoriji glavne snage Srpske vojske. Bilo je jedino neizvjesnosti u jačini pomočnih grupa(naročito Valjevske i Užičke grupe)
Nasuprot , srpska obavještajna služba u periodu priprema za rat stajala je znatno slabije. Po pitanju izbora glavnog operacijskog pravca za prodiranje u Srbiju, vodila se otvorena diskusija u bečkim vojnim krugovima u kojoj je preovladavalo gledište zvaničnih vojnih krugova o preduzimanju ofenzive iz Bosne i Zapadnog Srema preko mačve i donje Drine ka Valjevu, a ne iz istočnog Srema preko Beograda.
Izgleda da to srpskog vojnog izaslanika u Beču baš nije interesovalo, jer srpski Glavni štab u svom ratnom planu nije uzeo u razmatranje eventualnu ofenzivu iz Bosne i Zapadnog Srema, pa je prema tome izvedena i koncentracija i strateški razvoj glavne snage Srpske vojske.
Posledica toga bilo je strategijsko iznenađenje, koje je parirano odlukama Vrhovne komande da promeni svoj strategijski razvoj, ali u isto vrijeme zahvaljujući i pogreškama neprijatelja.
Nastavlja se

*
ona prva fotografija (artiljerija u galopu juri na polozaj) mislim da pripada kolubarskoj bitci, odnosno protivnapadu koji je izvela I armija. konkretno ono je galop uz Suvobor.

*
ima istorioriografa koji negiraju pisanje Stevana Jakovljevica...odnosno negiraju pisanje u smislu ucesnika vec ga smatraju sakupljacem prica (sto je narocito doslo do izrazaja u trecem delu)

*
da zavrsim i ja jednom anegdotom iz vremena cerske bitke...
sretne neki k&k oficir u becu mladog kicosa u uniformi kako se seta sa dve lepe beclijke i onako tiho ga pita zasto nije na frontu "protekcija..." - glasio je odgovor
u isto vreme neki mladi potporucnik sretne cikicu sedih brkova na padinama cera nosi torbak municije i sa slascu koka neprijatelje.
"Ciko, otkud Vi ovde?
- protekcija, sinko

Цереповец, кажеш да истриографи негирају писање Стевана Јаковљевића? Па, његово писање није историја, већ белетристика базирана на стварним догађајима. Ко год од историчара то негира опасно је промашио тему. Књигу треба "гледати" као романсирани запис о времену, људима и догађајима. Читљивост дела и значајна аутентичност описа  су његова највећа вредност. Наравно да сваки догађај није потпуно тачан, нити је то и потребно. Ипак, суштински јесте. Књига је дубоко антиратна и то су му многи врли "солунци" оног времена замерали. Посебно због описа српских војника онаквим какви јесу билу у стварном животу. Још више примедаба добијао је због критике (понекад, заиста неоправдане) виших команди које по њему (Јаковљевићу) скоро никад не воде рачуна о онима у рову.

МЛ, мислим да грешеши, или онај чији текст интерпретираш када кажеш да је срспко војно руковдство доживело стратегијско изненеђање због напада из Босне. Стратегијско изненађење би постојало да Србија није мобилисала војски у није извршила коцентрацију трупа. Она је то урадила на време очекујући напад. Главнину снага је мудро поставила даље од границе, тако да  буду сачуване у првом удару противника, али и да могу маневрисати (интервенисати) по свим правцима. То се у Церској операцији и десило. Дакле, може се говорити само, а и то делимично, о оперативно изненађењу. Међутим, одговор за то је постојао. Препричаћу (скраћено) сцену из филма "Марш на Дрину" када мајор Курсула долази у штаб војводе Степе па, помало се снебивајући, каже војводи: "не рекох ли ја да ће Аустријанци преко Дрине". Курсула је први пут пао на мајорском испиту јер је тврдио да ће главну удар аустроугарске војске , у случају напада на Србију, ићи преко Дрине; председник испитне комисије је био тадашњи пуковник Степа Степановић. Војвода Степа му одговори: "проћиће они као и ти на испиту."

Дакле, џаба добри обавештајни подаци, када донесеш погрешну одлуку. Аустријанци нису добро урадили стратегијску и оперативну процену. Значи, нису ваљано ценили расположиве податке. Изабрали су, у војногеографском смислу, најнеповољнији правац. Дрина данас, са војног становишта није нека озбиљна препрека, али тада то јесте била. Чак и данас када набуја уме да буде опасна (сетите се само оног чувеног форсирања Саве војске САД 1995.године; није Дрина, него Сава, али је форсирала најмоћнија војна сила данашњице па се своди на исто. И..... бућ, са све техником! Има о томе на овом форуму) . Одмах иза ње се дижу узвишења - доста стрмо побрђе  ниских планина које и слабом барниоцу дају озбиљну предност. Ово побрђе има дубину (осим у Мачви) које у правцу напада значајно  отежава кретање (нема путева).

По мом суду, основни разлог да изаберу овај правац за удар је био тај што су већ имали груписане снаге у Босни (прикупљене за манавре), што су погрешно проценили да ће српска војска брзо пасти, да је српска војска слаба и да ће уз изненађење брзо извојевати победу. Из догађај знамо да су опасно погрешили и да нису морали нити требали да журе. Када је октобра 1915. године отпочео добро припремљени напад преко Саве и Дунава, са тежиштем главног удара дуж Мораве, са довољно снага, Српска војска није могла да се дуго одупире. Војна стратегија и војна вештина су "налагале" да Аустроугари одмах тако крену. А нису. И били су поражени и тим нападним операцијама са тежиштем преко Дрине.

Obaveštaja služba strategijsko i operativno izviđanje


U toku koncentracije za A-U obavještajnu službu nastupaju teškoće zbog nacionalne homogenosti i  patriotizma stanovništva Srbije, koje nije pogodovalo razvijanju agentske mreže, od kojih bi dobijali podatke o grupisanju Srpske vojske i o njenom rasporedu.
Izvještaji su dobijani uglavnom od vojnog izaslanika u Sofiji, a ti su bili netočni i preuveličani jer su bili podmetnuti od srpske Vrhovne komande. Zbog toga je Poćorek, pri izradi svog plana za ofanzivu, prauveličao srpsku opasnost sa pravca Užica i nije vjerovao u mogućnost pojave srpske glavne snage kod Valjeva, a još manje u rejonu Cera.
Ni obavještajna služba srpske Vrhovne komande u tom period unije bila ništa bolja, iako su za nju bili bolji uslovi i zona koncentracije A-U vojske bila je poseljena pretežno srpskim življem. Glavni generalštab je imao za organizaciju obavještajne službe na važnijim odsjecima Drine postavljene posebno izabrane i sposobne granične obaviještajne oficire sa zadatkom da održavaju vezu sa srpskim življem u Bosni, ali zbog naglog razvoja situacije-izbijanja rata organizacija nije bila dobro razvijena. Zbog toga je srpska komanda ušla u rat sa pogrešnim ubijeđenjem o opasnosti sa sjevernog fronta. Što je kočilo angažovanje strategijske rezerve i usporavalo nijenu primijenu u Cerskoj bitki.
Od ondašnje avijacije u tom pogledu nije bilo nikakve koristi.
A-U je gospodarila vazduhom, zahvaljujući jačoj avijaciji, ali je njeno izviđanje u potpunosti podbacilo. Ona nije otkrila pomak srpskih trupa ka drinsko-savskom vojištu, a tijekom bitke nije bila sposobna da utvrdi jačinu i raspored srpskih snaga..
Za operativno izviđanje nisu imali na raspolaganju ni jedne veće konjičke jedinice, pa su u operaciju ušli praktično pipanjem po mraku. Zbog toga je A-U vojska doživjela iznenađenje u rejonu Cera, čije kobne posljedice nije bilo moguće popraviti.
S druge strane raspolažući sa slabom avijacijom srpska Vrhovna komanda nije računala na njeno korištenje kod izviđanja, ali je zato za operativno izviđanje raspolagala Konjičkom divizijom. Međutim zbog pogrešne upotrebe ove divizije, njena je izviđačka akcija zakasnila, a posledica je bila pojava 8.korpusa pred frontom II armije, što je ovu armiju omelo da izvrši naređeno dejstvo u lijevi bok neprijatelja u dolini Jadra, kako je zamišljeno prema ideji Cerske bitke.

Knjiga koju koristim je kao što sam i na početku napisao dijelo M.Radenkovića i samog učesnika u Cerskoj operaciji.
Da je srpska vojska doživjela strateško iznenađenje, jeste, jer je pogrešno bio postavljen strategijski raspored vojske, očekujući napad sa sjevera.

Ја тврдим да српска војска није доживела стратегијско изненађење и то сам образложио. То што није очекивала напад из правца Босне, а он се десио није стратегијско изненађење, већ евентуално оперативно изненађење. Међутим, самим тим што су главне снаге постављене мало дубље на територији, додоуше на великоморавском старетегијском правцу, указује на обазривост српског плана да се главне снаге чувају и реагује према ситуацији. Дакле, иако су веровали да ће главни напад доћи са севера, преко Саве и Дунава, главнина снага је ипак била подубини што је и омогућило тзв. марш-маневар према Церу. Да је доживела стратегијско изненађење српска војска би доживела пораз. А није.

Evo Cera.
Slika sa neta   :-[

Mislim da je ovaj insert dovoljno poetski jasan.
http://www.youtube.com/watch?v=1_yXj4jaMpk
Kursulinu psovku mogu da ponavljaju svi sa obije strane Drine, ali ne zbog neostvarenih (veliko)nacionalnih želja, nego zbog hebenih sto metara vode koja dijeli iste ljude navike i jezik, koji su mogli da budu narod i NACIJA, a ne samo plemena za potkusurivanje i bankarske kamate (Ima li ko ispod Triglava da nije digao neki kredit???

@dzumba bojim se da se nismo razumeli. niko ne spori Jakovljevicevo ucesce u WW1. niko ne spori da je sve sto je opisano autenticno. niko ne kaze da je on sve to izmislio. sporno je jedino da je on licno doziveo dogadjaje koje je pisao u prvom licu.

inache srpska trilogija mi je bila obavezna lektira u srednjoj skoli - ne cela vec samo poglavlje iz treceg toma pod naslovom "na ledjima jeza", a meni smetalo da ne znam sta je bilo pre pa citavu trilogiju u dahu procitao.
pa jos nekoliko puta kasnije.

istim stilom Jakovljevic je pokusao da opise i aprilski rat i slom jugoslavije u romanu "velika zabuna" ali nije naislo na odziv kao trilogija...

@Džumba, poštujem tvoje mišljenje, međutim ja ga ne dijelim.  Pisac knjige koju koristim je priznat vojni pisac i prije II SR izdao je više naučnih dijela iz ratne viještine. Knjigu Cerska operacija napisao je 1953g.  Nijegov cilj je razjasniti događaje sa gledišta  primijene strategijsko-tektičkih načela. Kako sam kaže u ratu pobijeđuje onaj koji manje griješi- što nikako ne znači da i kod pobijednika ne može biti grešaka. Potrebna je obostrana analiza da bi se donosili zaključci o pravilnosti rada jedne i druge strane.
Najmanje mi je želja da umanjim pobijedu srpskog oružja u Cerskoj operaciji i bitki.
Iako u VE stoji dosta nekritički, da je strateški doček srpske vojske i grupisanje bilo primijerno, veči dio glavnih i pomoćnih snaga bio je grupisan u centralnom dijelu Srbije, a na istaknute dijelove je angažovano svega 1/10 snaga, ne bi se baš složio sa tom konstatacijom. Po mom mišljenju, su bile orijentisane na sjeverni pravac.
Pitanje je i prohodnosti pojedinih pravaca i koliko je vremena potrebno za intervenciju na kojem pravcu.
Da Austrijci nisu ušli u Srbiju, potcenjujuči Srpsku vojsku, u širokom frontu bez rezervi, vjerojatno ih III srpska armija sa dvije divizije ne bi bila u stanju zaustaviti. Dakle u pitanju je ne samo pogrešan pravac dejstva Austrijaca već i operacijoni plan komandanta Balkanske vojske. Sve je u ratu kauzalno.
Izvod iz knjige gdje razmatra pisac tu drugu mogućnost.[attachment=1][attachment=2][attachment=3]
Ja nisam neki stručnjak za KoV, ali na osnovu ovih činjenica sam formirao svoje mišljenje.

Kad smo več kod obavještajnih službi, često se u vezi Austrijske invazije na Srbiju figurira ime austrijskog kontraobavještajnog oficira Alfreda Rudla.
On je bio vrbovan od strane ruske obaviještajne službe, naime čovijek je bio gej i uhvačen je od strane ruskih agenata u kompromitirajućem položaju, što je poslužilo kao podloga za ucjenjivanje. To se je dogodilo već 1901g. Od 1903 do 1913 postaje vođeći Ruski špijun. Prije I SR dao je Rusima plan III, cijeli plan za invaziju na Srbiju, koji su Rusi proslijedili Srbiji. Pominje se da su kao rezultat toga Srbi bili spremni za napad.( to po meni ne može nikako biti tačno, što se pokazalo u početnim danima rata.)
Redl je Rusima predao sve Austrijske vojne tajne i planove i servirao netočne procijene ruskih vojnih snaga austrijskoj vojsci.
Rudla smatraju jednim od najvećih izdajnika u  povijesti, a njegovo dijelo je rezultiralo smrću velikog broja sunarodnjaka.

Kad se vec spominje austrougarski  pukovnik Redl nije na odmet napomenuti da je njega otkrio ruski pukovnikNikolaj Stefanovic Batjusin sef ruske kontraobavestajne sluzbe sa sedistem u Varsavi
Pored informacija o planu operacija prema Srbiji ( Redl se ubio 1913 godine) jos vise i znacajnije informacije je dao i o planovina u austrougarske na buducem frontu u Galiciji
O Redlu su pisali Egon Ervin Kis  u knjizi iz 1924 godine
Valentin Pikulj u knjizi Imam cast

Posle boljsevicke revolucije tada general Batjusin je emigrirao u Kraljevinu SHS.
U SHS je napisao knjigu Tajne vojne obavestajne sluzbe i kako se boriti protiv njih.
Za vreme drugog svetskog rata ziveo u Belgiji gde je umro i sahranjen u 84 godini 1957 godine a pre nekoliko godina su njegovi posmrtni ostatci preneti u Rusiju i uz sve vojne pocasti sahranjeni na Nikolaj - Arhangelskom groblju

Аутор и његово дело су ми познати. Ипак, остајем код свог става. Таман посла да ти пребацујем да умањујеш значај српске победе. Дапаче, мислим да одлично приказујеш ситуацију и ову операцију. Него, ја мало коментаришем ставове.

Српски Генераштаб се при процени непријатеља понашао логично, односно да ће противник ударити свом силином из праваца Севера. У разматрањима су имали у виду и напад преко Дрине. Одбацили су га као мало вероватан јер не нуди брз успех. Нису очекивали да ће Аутроугари напасти тако, како је МЛ лепо написао, у широком фронту без резерви. Нису очекивали да ће напасти супротно логици и војногеографској сутуацији. Међутим, ипак су оставили резерву и према таквом дејству Аустроугара па су концентрацију главних снага поставили у дубину територије. Тако су спречили да главнина снага буде уништена или везана на граничним фронтовима и оставили себи могућност да реагују у складу са ситуацијом, када аустроугари испоље тежиште. Слажем се да је то последица слабих обавештајних података, али су управо таквим груписањем спречили стратегијско изненађење. Мислим да се ја и аутор те студије разликујемо пре свега у тумачењу појма "стратегијско".

Са правца одакле су напали Аустроугари нису могли прикупе знатно више снаге него што јесу. Једноствано тамо не може да стане сва сила, која је, на пример, употребљена у нападу на Србију 1915. Капацитет правца је слаб (мали). Нема комуникацијске мреже, нема рокадних путева, нема могућности за исхрану људства, одржавање опреме, већи број природних препрека које помажу браниоцима и сл. То важи и за концентрацијску просторију (на простору Босне) и на простор извођења операције (на територији Србије). Дакле, све је то указивало да тај правац није добар. Ипак, Аустроугари су га изабрали јер су рачунали на изненађење (а изненадили су само сами себе) и што је најгоре, потценили су противника.  У поновљеном удару, у биткама на Дрини и Колубарској бици, обезбедили су резерве, привукли релативно довољно људи да обезбеде значајну бројчану и техничку надмоћ и... Прошли су као Курсула на мајорском испиту. Ту се може говорити само о изненађујућој грешци аустроугарског командовања.

Ево како је Степа одговорио Курсули:

http://www.youtube.com/watch?v=NiPHmw6yU6E

Svaki put kad pomislim na ovaj film setim se ove scene :)

Taktički rad

Taktičko izviđanje i obaviještavanje kod Austrijaca bilo je slabo, divizijski konjički eskadroni su se slabo snalazili na zemljištu, a i plašili su se napada četnika i rodoljubivog stanovništva. I od strane pešadije ova služba nije iz istih razloga bila dobro organizovana, posljedično se često dešavalo da su jedinice u marševskom poretku, pa i na odmoru, bile iznenađene napadima dobro maskirane srpske pešadije i artiljerije. Borbeno izviđanje je takođe slabo vršeno , pa se skoro nikad nije znalo stanje neprijatelja pred sobom.
Službe obezbeđenja je takođe bila slaba, tako da su trupe često izlagane srpskim prepadima.
Marševanje je izvođeno sa puno obzira prema trupi, tako da su vršeni kratki marševi, a marševanje noću se nije primijenjivalo, izuzev kod odstupanja.
U borbi napadi su izvođeni obazrivo i sporo, brez dovoljno artiljerijske pripreme, često je bilo kretanje u gustim postrojima, što je poslijedica ratnog neiskustva. U oči pada i slaba povezanost pešadije i artiljerije, radi čega su napadi bili povezani velikim gubicima.
Posle uspijelog napada skoro redovno nije usljedilo gonjenje, ograničavalo se samo na gonjenje vatrom.
U odbrani su A-U jedinice dale bolje rezultate, pa je odbrana 9 pešadijske divizije primijer borbene žilavosti i upornosti.
 Kod odstupanja su najbolje rezultate postigle kako više komande tako i trupe, čemu su pogodovale pogreške i nedovoljno energičan rad srpskih operativnih jedinica pri gonjenju.
Na poraslom zemljištu trupe su se slabo snalazile, bile dezorijentisane, a nisu bile naviknute na borbu u rastresitim razčlenjenim borbenim strojevima.
Nočne akcije se nisu primijenjivale,, ako se izuzme prelazak Save i Drine 11/12 augusta. Razlog je vijerojatno bio u slabom poznavanju zemljišta, a treba uzeti u obzir i želju da se iskoristi prednost brojno jače i municijom bolje obskrbljene artiljerije.
Što se tiče kvalitete vojske A-U pešadija bila je hrabra i požrtvovana, ali je pokazala oskudicu ratnog iskustva i nevještinu u taktičkom radu.
Artiljerija je bila neprecizna, šrapneli su se redovito rasprskavali visoko, nije imala dobru vezu sa pešadijom, tako da se dešavalo da tuče vlastite jedinice. Nije bila dobro izvježbana za upotrebu na pokrivenom zemljištu.
Starješinski kadar je pokazao nedostatak ratnog iskustva, nije bio osposoblljen za vođenje jedinica na pokrivenom zemljištu, tako da vođenje jedinica nije prilagođeno dejstvu srpske vatre niti zemljištu, a kao poslijedica su se pojavili nepotrebni gubitci.

Što se tiče taktičkog izviđanja i obezbjeđenja kod srpske vojske, divizijska konjica je izviđanje vršila oprezno te nije postigla očekivane rezultate. Kako se bitka zbivala na sopstvenoj teritoriji, poznatom zemljištu, sa razvučenim rasporedom neprijatelja, njeno djelovanje baš nije bilo primijerno. Izviđanje nije ni kod pešadije bilo dobro organizovano. Upotreba pešadiskih oficirskih patrola nije bila dovoljno intenzivna i njihov rad je bio slab, mada su obijektivni uslovi bili povoljni.
Borbeno izviđanje, naročito noću, takođe nije bilo intenzivno, zbog toga se i desilo da se 13 korpus izvukao u noći 19/20 augusta ispred III armije i odstupio prema Loznici, zbog toga je i grupa generala Trščanskog uspijela da se neopaženo izvuče ispred Šumadijske divizije I poziva ka Šapcu po danu 20 auguata.
Služba izviđanja iako bolja nego na austrougarskoj  strani, nije bila najbolje organizovana i inttenzivna, iako su uslovi bili izraziti povoljni zbog međuprostora koje je nudio široki raspored , kako austrougarskog maršmanevra tako i austrougarskog bitačnog fronta.
Dovoljno nije iskrišteno ni sopstveno stanovništvo, pre svega radi kašnjenja organizacije, za vrijeme mira nije pripremljeno i organizovano.
Obezbjeđenje je  bilo dobro organizovano i izvođeno tako da nije dolazilo do iznenađenja i panike.
Kako je od strane srpskih komandanata armija i divizija pravilno shvaćen značaj brzine maršmanevra, bilo je mogučno postiči da se početni strategijski razvoj mogao prilagoditi trenutnoj stvarnoj operativnoj situaciji. Tako su divizije II srpske armije pružale sjajan primijer marševanja , prevaljujući prosiječno 50km dnevno.

Tehnika napada srpskih pešadijskih jedinica bila je bolja od austrougarskih, jedinice su se odlično prilagiđavale zemljištu i neprijateljskoj vatri, nastupajući u manjim grupama  u raščlenjenim borbenim poretcima, u rastresitim strojevima, a uz to su imali tijesnu vezu sa sopstvenom artiljerijom, koja je krčila put slamajući neprijateljski odpor.
U  gonjenju su trupe pokazale slabu aktivnost, uglavnom zbog premorenosti zbog marša i dugotrajnih borbi. U odbrani kako jedinice III srpske armije tako i Šumadijska divizija I poziva pokazale su veliku upornos protiv brojčano jačeg i tehnički nadmočnijeg neprijatelja. Vješto su se prilagođavale terenu koristeći maskiranje, tijesno sudjelujući sa artiljerijom, koristeći divizijske rezerve u izvođenju protivnapada.
Odstupanje trupa je bilo umešno i u redu, što treba zahvaliti i neaktivnosti austrougarskih trupa u gonjenju. Nočne akcije za razliku od austrijaca, srpske trupe su primijenjivale i u većem obimu.
Kvalitet vojske
Pešadija je imala bogato ratno iskustvo, stečeno u balkanskim ratovima, pokazala je vanrednu žilavost, otpornost i hrabrost u odbrani, a nestrpljivost u napadu. Stalno je bila u dobroj vezi sa svojom artiljerijom.
Tradicjonalno dobra artiljerija bila je moćan pratilac i pomagač pešadiji u svim prilikama. Dejstvo njene vatre je uvijek bilo dobro regulisano i precizno (zbog izuzetne preciznosti kod austrijskih komandanata se pojavilo mišljenje da srbi izvode bitku na svom ranijem mirnodopskom poligonu). Ona se nije ustručavala pratiti svoje piješaštvo, kada je situacija zahtijevala, a i radi dizanja morale doći čak u streljački stroj i odatle dejstvovati otvoreno kartečnom vatrom.
Konjica je uglavnoom izvršila dobijene zadatke izviđanja kao i borbe piješke i na  konju, zavisno od prilika.
Naročita zasluga za uspjeh u cerskoj bitci, pripada hrabrim starješinama svih rodova vojske , koji su znalački, neumorno i hrabro vršili svoje borbene zadatke. Srpsko najviše i više komandovanje iako u tužoj strategijskoj situaciji, uspijelo je u Cerskoj operaciji I Cerskoj bitci, uz hrabro držanje i taktički viješto vođenje srpskih trupa, da zadobije pobijedu nad brojno jačom, a u art. naoružanju i municiji superiornijom Balkanskom vojskom.
Naročito se u Cerskoj operaciji i bitci ističu sposobnosti vojvode Putnika, koji se viješto prilagodio novonastaloj strateškoj situaciji, uspio da promijeni početni strategijski raspored i sa svojom odlučnošću otme inicjativu austrijskom komandovanju i da bije po ideji manevra klasičnu Cersku bitku, kojoj po smijelosti ima malo u istoriji ratova.

Korištena literatura VE i Cerska operacija 1914, M.Radenkovića

Odlično, kolega "ML", svaka čast. Lijep doprinos ovoj temi.
Čestitam, za svaku pohvalu.. :klap :klap

Najmasovniji brzometni top 75mm Schneider-Creusot M 1907.[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]
Pojam brzometne art.- to je artijerija sa brzinom gađanaja 10-25 metaka u minuti.

Bilo bi steta ne spomenuti pukovnika Zivka Pavlovica pomocnika vojvode Putnika u vreme cerske bitke pa i kasnije.Izmedju dva rata sekretara srpske akademije nauka

ML, ako može dopuna

Brzometni topovi

Mala brzina gađanja topova prethodne generacije je bila posljedica toga što je oruđe poslije svakog opaljenja trebalo ponovo vraćati u polaznu poziciju i nišaniti. Sa sistemom amortizacije udara pri opaljenju, uvođenjem hidrauličke kočnice i vazdušnog povratnika ovaj problem je skoro eliminiran i topovima se povećala brzina paljbe na čak do 20 zrna u minuti.

Više na Osnove artiljerije > Topic: Topovi (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=6968.0)

LPB

Nisam htio pisat cijelu definiciju, odosi se na ono doba,
Artiljerija sa brzinom gađanja od 10-25 metaka/min. Osnovne karakteristike: kočnica hidraulična(pomoću glicerinske tečnosti), povratnik hidropneumatski ili vazdušni, nišanska linija nezavisna, nišanska sprava goniometar  ili panoramski durbin, metak sjedinjen ili dvodijelan.

Тадашњег пуковника, касније генерал Живка Павловића многи заборављају када пишу о кључним биткама српске војске у Првом севстком рату. Он је био алфа и омега српског Генералштаба, главани оперативац и организатор израде планова употребе и онај који је дневно пратио ситуацију и предлагао одлуке и решења.

Zločini u Mačvi prilikom povlačenja su ostali zabeleženi kao svedočanstvo nemoći i osvete za pretrljeni poraz.


Zajednički grob 109 streljanih stanovnika Prnjavora.

[attachment=1]


Na fotografiji piše "Austrijska zverstva u Mačvi".

[attachment=2]

Rista Marjanović i Andra Popović su najzaslužniji za naveći broj sačuvanih dokumenata u vidu fotografija. Pored njih dvojice, red je spomenuti i vojnog sveštenika Šukovića kao i fotografa Nikolu Matejića koji su takođe svojim snimcima ovekovečili ovaj deo srpske istorije.


Evo još nekoliko fotografija iz Cerske bitke i neposredno nakon nje.


Ordonansi Konjičke divizije u očekivanju naređenja.

[attachment=1]


Bivak Dunavske divizije I poziva.

[attachment=2]

Iz fotoarhiva objavljenog u Veilikom Ratnom Albumu Majora Andre Popovića. Prati ratni put Moravske divizije I poziva. Objavljeno i na razglednicama a pominjali smo i ranije u temi.


[attachment=1]

[attachment=2]

...

[attachment=1]

[attachment=2]

Nema ratovanja bez dimijane  :jok

poz.

Ovo je malo cudno, u spisku koji ste postavili stoji da je Broz bio u LstIr. 25, to je landsturm pesadijski puk a ne Landwehr ( u ugarskom delu monarhije kom je pripadala hrvatska nije ni postojao landver, vec honved ). taj puk je po mobilizaciji ukljucen u 104. landsturm brigadu ( '' pučko-ustaška '', hrvatski prevod madjarskog imena ) 5. armije. Koliko ja znam 104. nije ucestvovala u cerskoj bici vec je za to vreme bila u bosni, kasnije je prebacena u srem i usla u sastav 29. divizije Kombinovanog korpusa. U 42. honvedskoj ( '' domobranskoj '' ) je bio 25. honvedski puk. E sad je pitanje da li je Broz originalno bio mobilisan ui 25.honvedski puk pa posle prebacen u 25. landsturmski ili je bio samo u 25. landsturmskom?

Uz 99. godišnjicu podviga besmrtnih predaka, jedna šaljiva rovovska:

Уз'о Фрањо Поћорека,
Мет'но га на крило,
Па га пита: „Како ти је
У Србији било?“


I jedna pjesma Vladimira Stanimirovića:

УМОРНА ИДИЛА

Кад смо пошли тек је почело да свиће,
Како пешачимо друго подне биће,
Остављамо село, већ залази сунце.
Прелећу нас тице, сретамо бегунце.
Сељанке са децом босоногом журе,
Ордонанси стигну до нас па одјуре.
Слазимо са брега, у дугоме низу,
Варошица мала ту је врло близу.
Уреди се чета, пружише се уди,
Преморени борци испрсише груди.
Главним друмом клеца старица и снаша.
Командир их пита с високог кулаша:
„Је ли било тамо и пешачке борбе?“
Оне застадоше и спустише торбе.
Умор им и љубав читате на лику,
Носе преобуке и смока војнику.
„Из кога сте села?“ запита их неко,
„Ми смо из Добрића, ту, није далеко.
Која је то војска?“ — „Трећи, прекобројни“.
Говоре војници уморни и знојави.
„Чији си ти, синко?“ пита једног бака,
Је ли жив Ранисав, из Малог Бошњака,
Каплар митраљеског дринског одељења?“
„А, ти, одакле си? — „Је л' ја? Ја из Клења“.
„Погибе ли, кад је истериван Шваба,
Милун Јездић, трубач из пуковског штаба?“
Пада ноћ. Носи ли одмор или бдење?
Чу се на починку: стигло наређење.
Прође шапат: биће покрет пре сванућа.
Бациће се слама и вечера врућа.
А коњ капетанов кад стаде да рже
Војници се, кришом, спремају све брже.

O borbama 25. domobranskog (varaždinskog) puka može se pročitati na starnicama novina "Hrvatsko pravo" koje su izlazile u Varždinu. Neko je već postavio link ka elektrosnkoj biblioteci sa ovim nivinama pa sam ja prelisaoto 1914. godinu. Dok se čitaju brojevi iz te godine treba imati na umu da se radi o klasičnim režimskim novinama i da su kasnije, kada su kola krenula naopako, pisanja bila cenzurisana ili samocenzurisana, ali se iz zapisa može videti strahota kroz koju je prošao 25. domobranski puk na srpskom frontu. takođe, može se primetiti da se u propagnadi u suštini ništa nije promenilo. Imajte na umu da se vesti nisu prenosile tako brzi kao danas.

Evo naslovne stranice iz 4. novembra 1914.godine, i jedne posle izbacivanja AU snaga iz Srbije iz decembra 1914.godine.

http://library.foi.hr/nv/broj.aspx?v=0&z=601&C=40&godina=1914&broj=000319&stranica=001

http://library.foi.hr/nv/broj.aspx?v=0&z=601&C=40&godina=1914&broj=000027&stranica=001

Da ostane zabeleženo istine radi, sken jednog članka iz dnevnih novina Pravda, broj 203. za subotu 16. avgust 1914. godine (po starom kalendaru).

Prenešen je komentar na Cersku bitku londonskog Tajmsa. U članku su primetne i štamparske greške, verovatno je vest u žurbi slagana u štampariji zbog puštanja tiraža u štampu.


[attachment=1]

Jedinica kojoj je pripadao J.B. verovatno nije bila direktni učesnik bitke na Ceru ali jeste davala podršku "Cerskoj operaciji" kao jedinica stacionirana u Bosni i to u frontovskom zaleđu.

Još jedan razlog sloma ofanzive je AU nepoimanje svesti o moralu i iskustvu srpskih armija stečenom u brilijantnim pobedama u Balkanskim ratovima svega godinu dana ranije.
Već uveliko uvežbane i pobedama osokoljene trupe su se na novom frontu snašle kao riba u vodi.

Ofanzivu na Srbiju 1914 godine AU stratezi  su smatrali više, vojno-policijskom akcijom, kako su je sami nazvali "Vojničkom šetnjom" tokom koje će disciplinovati Srbe uterujući im strah u kosti činjenjem zverstava nad civilnim stanovništvom.

Zločini ne bi bili počinjeni da pre započinjanja operacije nije izdata naredba vojnicima da se prema stanovništvu treba bez rezerve odnositi kao prema bezumnim zverima i na taj način osvetiti ubistvo prestolonaslednika i nedužne princeze Sofije (na ovo je stavljan poseban akcenat) da bi se svi Srbi okarakterisali kao bezčasnici koji ne štede ni žene i tako dao dodatni motiv vojnicima na terenu da zločine sprovedu, jer prema bezumnicima, kukavicama i zverima ne može se imati obzira.

Što se tiče dijaloga u kultnom filmu "Marš na Drinu" za mene su najupečatljivije sledeće scene koje govore mnogo o moralu i žilavosti trupa kao i o ključnoj važnosti procene đenerala Stepe Stepanovića o potrebi zaustavljanja nadiranja neprijateljske 21 Landver divizije grebenom Cera i Iverka za uspešnost sloma ofanzive:

- Pukovnik komandant kombinovane divizije svojim potčinjenima izdaje naređenje o hitnom zauzimanju pomenutih položaja pre zore sa konstatacijom: "Ovo naređenje ne izdajem ja, niti đeneral Stepa, ovo naređuje Srbija, jer ako do jutra ne stignete tamo, nikada više nećete stići!"

- Narednog jutra prilikom raporta majora Kursule đeneralu Stepi, sledi sledeći dijalog:
 
- Đ.S.S:      " Kasnite Kursula! "
- M.Kursula: " Gosn đenerale izbio bih ja još pre jutra na vr Cera ali me omete onaj Puk što izbi iz doline Lešnice! "
- Đ.S.S:      " Da, da Kursula u redu je, samo što to nije bio Puk, to je 21 Landver divizija "

Znači celu noć je jedan pešadijski puk podržan baterijom artiljerije, do duše nesvesno, vodio uspešno bitku sa celom divizijom na njenom pravcu nastupanja ne dajući mnogo obzira za pokazanu brojčanu nadmoć.

Tu se vidi značaj motivacije i odlučnost da se po svaku cenu odbrani otadžbina.

Na str. 1. odeljak. 9. topika Cerska bitka piše: Nastupajući istočnim padinama Cera, 2. prekobrojni puk sa baterijom iz Kombinovane divizije sudario se iznenada noću 15/16. avgusta sa desnom kolonom austrougarske 21. divizije. Mislim da je u pitanju greška i da umesto 2. prekobrojni puk treba da stoji 2. pešadijski (gvozdeni) puk.

Drugi pešadijski "Gvozdeni puk" Knez Mihajlo, Moravske divizije prvog poziva borio se kod Tekeriša u Cerskoj bitci (ako to može da pomogne).

Nije u pitanju greska.
Kombinovana divizija je imala u svom sastavu 1.,2.,5. i 6. prekobrojni puk I poziva.
2. pešadijski (gvozdeni) puk je bio u sastavu Moravske divizije I poziva.

Timocka 5. baterija, ciji je Jakovljevic bio pripadnik, bila je u svim sukobima koji su opisani u knjizi. 

Jakovljević je autentičan.

Njemu se više u književnom smislu zameralo na banalnosti opisa i naturalnosti (dakle na književnom stilskom obliku izržaja) kao i to da je ocrnio moralne osobine pojedinih svojih saboraca (poručnika Lazara Tonića npr. da je bio ženskaroš), što je režiser Mitrović iskoristio kao potku za lik majora Kursule kome non stop ženske padaju napamet u filmu.
Autentičnost Jakovljevića potkrepljuju i svedočenja iz dela "Solunci govore" kao i materijal koji je u intervjuima sa neposrednim učesnicima koje su pripremajući scenario za film "Marš na Drinu" obavili režiser Žika Mitrović i scenarista Arsen Diklić.Mitrovićev otac bio je kao vojnik Kombinovane divizije neposredni učesnik događaja, itd.

 

Čudno da se niko nije sjetio ove stogodišnjice ???

par svjedočanstava o prvoj pobjedi saveznika u ISR naćićete na ovom linku:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ljubav-prema-slobodi-malih-jaca-je-od-nasilja-velikih.sr.html

Da stvarno ne prođe bez pomena ovakav jubilej (mada je sutra zvanična državna proslava pa će to biti i u medijima) evo u nedelju je održan "Cerski marš". Radi se naime o maršu, pešačenju od centra Šapca do spomen-obeležja u Tekerišu, do spomenika cerskim junacima u organizaciji udruženja građana "Cerski marš". Ovo se održava već pet godina i svake godine odziv je sve veći, eto ove godine je bilo 1200-1300 "pešaka" koji su na taj način pdali poštu senima palih predaka, koji mučenički postradaše na Ceru. Vidim da je bilo posetilaca iz raznih krajeva Srbije a ne samo sa lokala, raznih starosnih kategorija. Iako se u medijima provlači dužina puta od 37km rekao bih da ima oko 32km, što je naravno ne umanjuje podvig i delo svakog učesnika.

Evo od mene par slika spomen-obeležja i iz slika iz muzeja u okviru komplesa. Samo da se zna ja sam na Cer stigao automobilom a ne peške, pohvalno bi bilo da sam pešačio ali avaj, možda jednom i probam.

[attachment=1]
[attachment=3]

Učesnici marša
[attachment=2]

Jedan od glavnih inicijatora za podizanja spomen-obeležja u Tekerišu Petar Grozdić, njegov mali spomenik nalazi se iza velikog, predsednik Okružnog suda u Šapcu (1932) i Predsednik Opštine Šabac (1932-1935)
[attachment=4]

Slike iz "mini muzeja"
[attachment=5]
[attachment=6]
[attachment=7]
[attachment=8]
[attachment=9]
[attachment=10]

Гвоздени пук у Церској битци

Други пеш. пук првог позива Књаз Михајло, познат као гвоздени пук био је у потпуности мобилисан 30. јула. Сутрадан је из Ниша пребачен железницом у околину Аранђеловца, где се концентрисала Моравска дивизија првог позива у саставу 2. армије којом је командовао генерал Степа Степановић.
Пук је свој почасни назив потпуно оправдао на Церу. Када је после напорног маршовања, по врелом августовском сунцу, из околине Аранђеловца избио на гребен планине Цер, Комбинована дивизија је већ малаксавала у тешким борбама са надмоћнијим непријатељским снагама. Моравска дивизија и њен 2. пук су се одмах развили у борбу и прихватили терет битке на Церу. У центру распореда Моравске дивизије, на најтежем месту, код села Текериш, 2. пук је у борби која је трајала 16 сати, разбио непријатеља и омогућио његово гоњење према Дрини.

За 4 месеца, колико су трајале борбе у 1914. години, гвоздени пук претрпео је тешке губитке.  Погинуо је командант пуковник Милоје Стојановић (у његову част композитор Бинички је компоновао Марш на Дрину), али и 35 официра и 2303 подофицира и редова. Другим речима, био је више него преполовљен; имао је само 38% од формацијског састава. 

[attachment=1]
Командант Миливоје Стојановић Брка са официрима за време Церске битке.

[attachment=2]
Преживели официри гвозденог пука после Колубарске битке.
Од 64 официра, у строју је остало само 23.

@JASON

"Iz sela Gradojević 16. avgusta, od 2h, krenula je ka Tekerišu Moravska divizija I poziva. Već oko 7h na Kik je stigao pukovnika Ilija Gojković, komandant ove divizije. Nešto kasnije, Ceru su se približavali i prvi pukovi Moravske divizije a oko podne generala Stepa Stepanvić objedinjivao je sa Kika rad Kombinovane i Moravske divizije. Ove dve divizije sačinjavale su Cersku grupu. Prema naređenju komande II armije Moravska divizija je nastupala preko Popovog parloga u pravcu Iverka u međuprostor između Kombinovane divizije i III armije koja se povlačila prema Zavlaci. Ubrzo 3. pešadijski puk ove divizije izbija na Begluk. Na 1. i 2. pešadijski puk, koji nastupaju prema selu Jugovićima, 18. pešadijska AU brigada preduzima protivnapad sa odseka Velika Glava-Spasovine. Treći peš.puk je obasut artiljerisjkom vatrom. Divizija je zanoćila 16/17 avgusta na Begluku i prema selu Jugovićevu ....

Novi događaju nastupili su 17. avgusta. AU 9. divizija krenula je prvo u napad, posle dužih borbi uspela je da zauzme Begluk i odbaci srpske snage sa reona Spasovina-Jugovići na Ilijino brdo (jedinice Moravske divizije) ....

Po sporazumu komandanata Kombinovane i Moravske divizije I poziva, trećeg dana bitke 18. avgusta inicijativa je pripala Moravskoj diviziji koja je u 10h počela da nastupa sa položaja Ilijino brdo-Kalem. Nastupala je u dve kolone. Leva kolona pod komandom Ilije Gojskovića, napadala je Jugovićevo-Begluk. Desna kolona ostala je na položaju Kalem kako bi prema razvoju situacije mogla da pomogne levoj koloni u napadu na Rašuljaču. Prešavši reku Cernicu leva kolona je izbila na Begluk a zatim nastavila nastupanje ka Spasovinama. Pred mrak 1. peš.puk zauzeo je Spasovine. Neprijatelj se povukao između Velike Glave i Rašuljače. Pokušaj nepruijatelja da povrati Spasovinu ostao je bez uspeha. Odbijen je i povukao se na Veliku Glavu ....  

Bio je 19. avgust, četvrti dan bitke na Ceru, dan pobede srpskog oružja .... Osvojen je Kosanin grad .... Prvi pešadisjki puk Moravske divizije I poziva  ovladao je Velikom Glavom a Drugi peš. puk u nezadrživom naletu u 15h izbio je na Rajin grob."

Iz knjige "Bitka iznad oblaka, Cer, Gučevu 1914." autora Branimira Ginića. Odlomak iz iste knjige:

"Svedočenje Dragomira Anđelkovića - pitomca Vojne akademije

Kako kaže mobilizacija njegovg 10. puka brzo je završena, činili sau ga većinom Dragačevci. Nakon marša pravcem Čačak-G.Milanovac-Lazarevac-Ub, gde se prikupila cela Šumadijska divizija i boravljenja na lazarevačkim položajima dobili su naredbu za pokret prema frontu. Bio je to usiljeni marš po najvećoj vrućini, danju i noću. Kod sela Veliki Bošnjak njegov puk dobio je vest da je neprijatelj prešao Savu i zauzeo Šabac i da je to pravac njihovog kretanja. Dalje kaže “Oko podne potpali smo pod neprijateljsku artiljerisjku vatru. Pešadija se odmah razvila u straljački stroj za borbu levo i desno od druma koji vodi za Šabac (a najpre prethodnica). Prethodnička artiljerija isto je skrenula sa puta nekoliko metara, postavila se u borbeni raspored i otpočela gađanje po neprijatelju. Sve ovo se radilo pod neprijateljskom artilj. vatrom. I pešadija i artiljerija ušle su u borbu iz pokreta .....

Koristili smo zaklone od šumaraka i krstina požnjevenog žita koje još nije bilo odneto sa njiva jer su obveznici otišli u vojsku. Ove zaklone je koristio i neprijatelj. I dok nastupamo pod borbi nalazimo iza ovih krstina neprijateljske izginule vojnike jer su naši iskusni vojnici lako opazili da se neprijatelj krije iza njih. Krstine su bile zaklon samo od oka a ne i od metaka .....

Karakteristično je i to da su pojedine naše artiljerijske baterije  ulazile u streljački stroj, u prve linije streljačkog napadačkog stroja i odvade hrabro dejstvovali direktno kartečnom vatrom po neprijateljskoj pešadiji bez obzira na sopstvene žrtve. Treba zabeležiti da je komandir baterije major Panta Dukić (Đukić), sa svoja četiri topa, ušao u streljački stroj i odatle hrabro dejstvovao kartečom po nepriajtelju. Zbog svoje velike hrabrosti i visokog morala major Dukić je već početkom rata odlikovan Karađorđevom zvezdom s mačevima, što je u to vreme bilo dosta retko. Isto tako sa svojom baterijom dejstvovao je i major Ješa Topalović .....

Kako su se neprijateljska artilj. zrna rasprskavala u blizini naših baterija, to su artiljerci tražili pojedine komade nepriajteljskih rasprsnutih granata da bi sa upaljača očitali daljinu sa koje nepriajtelj gađa i tako odredili elemente svojoj artiljeriji za gađanje po nepriajtelju. Na ovom ravnom terenu radi osmatranja dejstava i preciznosti gađanja svojih topova za osmatračnicu su koristili u vis izdignute rude od topovskih kara na koje su se peli da bi dobili visinu za ostaranje i tako vršili korekturu vatre. Ovi postupci artiljeraca rezultat su velikog iskustva iz balkanskih ratova. Njegove granate često su se raspraskavale veoma visko iznad naše pešadije i nije nam nanosilo gubitke. Često smo se tome i smejali ....."


Interesantan podatak (za koji nisam znao) da je nakon Cerske bitke 21. landverska divizija (češka) bili zbog velikih neuspeha na Ceru stavljena pod preki sud, ali da je na intervenciju cara Franje Josifa i generala Poćoreka, istraga nad njom obustavljena 4. septembra 1914.                

Osmatrači:
[attachment=1]

Bravo Rade, to je to. Iskustvo iz Balkanskih ratova je stvarni puno vredelo našoj vojsci tada.

У Првом и Другом устанку против Турака, Срби губе 22 одсто становништва, у Балканским ратовима 250 000, у Првом св. рату
против Аустроугарске и њихових савезника Бугара, милион и пет стотина хиљада погинулих и преко пола милиона инвалида.
Још није прошла ни година дана од завршених Балк. ратова а опет по Србији црквена звона, прангије, клепетуше и добоши
најављују нову мобилизацију и нови рат. Још се нису залечиле ране из претходног рата, још се нису осушиле сузе на испијеним
лицима српских жена, мајки и сестара, још веренице изгинулих нису нашле нову прилику, још ни сирочићи изгинулих ратника
нису пребројани а већ се поново мора у рат.
Допиру ли молитве наших предака до нас?

Где нађе овај податак?

[attachment=1]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]

http://www.militaryphotos.net/

R.Janićijević, Srbi(ja) u nestajanju, Bg. Čigoja, 2005.

Тоје немогуће. То је практично 2/3 мобилисаног саства за Балканске ратове. Губици су око 30000 људи.

Изван теме и односи се на питање броја жртава у Балканским ратовима.

Сада сам мало погледао у књигу Први балкански рат 1912-1913., аутора др Борислава Ратковића, издање Војноисторијски институт, Београд 1975. Ту пише (стр.478, књига 2):

"Победа балканских држава је извојевана по цену великих људских жртава. Србија је изгубила 22.000 (погинулих или умрлих од болести), Бугарска 35.000, Црна Гора 9.438 људи. Губици грчке војске су исто тако велики. Поред тога, рат је оставио: у Србији 21.000, Бугарској 40.000, Црној Гои 8.000 и Грчкој 6.000 инвалида, неспособних за привређивање."

Иначе, у овој књизи, за сваку операцију током Првог балканског рата дати су и подаци о погинулим, рањеним и несталим припадницима српске војске. У књизи је приложена и фотокопија оригиналног документа Санитетског одељења Министарства војног (од 25. априла 1913.године) где су приказани до тада прикупљени подаци о губицима. Ту пише: "Рањеника у време рата је било 25200, болесника око 122850, погинуло је 12000; умрло од рана 3000, умрло од болести 7000. У горњи број рањеника урачунати су и они рањеници, који су по други пут и по трећи пут рањени. Број тешких рањеника износи 3780. Број осакаћених за сада је апсолутно немогуће дати из разлога, што ће се код многих излечених тек после неколико месеци почети да појављују последице повреда, које их чине неспособним за рад и привреду. На сваки начин број таквих неће бити испод 1200." У тексту се наводи да ово нису апсолутно прецизни подаци и да је њих могуће добити тек када се потпуно заврше све војне операције.

Реномирани аутор. :krsta

Prema Aleksandru M. Stojićeviću gubitci su bili sledeći:

I Balkanski rat 1912-1913
Poginulih oko 5.000
Umrlih od rana i bolesti oko 16.000
Ranjenih preko 16.000
Svega 39.000

II Balkanski rat 1913
Poginulih oko 9.000
Umrlih ( od kolere) oko 5.000
Ranjenih oko 36.000
Svega 50.000

Svetski rat od 1914-1920
Poginulih 52.099
Umrlih od rana i bolesti 87.853
Ostalo po bolnicama pri evakuaciji Srbije 1915. godine ( bolesni i ranjeni) 138.600
Nestalo i propalo kroz Arbaniju 1915. godine, zarobljeno u toku rata i propalo po zarobljeničkim logorima 306.603
Svega 595.155

Од Берлинског конгреса 1878. године па у наредних 34 година до избијања тзв. првог балканског рата било је неколико (српских) народних устанка у Јужној и Старој Србији: Кумановски устанак започео је пре Конгреса и трајао је до 1882; у међувремену (1880) избила је побуна у Демир Хисару, Поречу и Кичевском крају (Брсјачка буна). Али и бугарске комитаџије, арнаутске тајфе и муџахири из ослобођених крајева имали су своје планове: Протогеров је подигао буну у области Струме а Иса Бољетинац на Космету и северној Македонији. Био је то рат свију против свих – рат до истраге. Јужна Србија (Западна Бугарска) се умирит није могла. Турци су завели терор и одмазду чији је крајњи исход био велика погибија народа чији је број немогуће утврдити никаквим критеријумом или консензусом. Трећи балкански рат 1913. године (Албански рат), био је мањег обима па се у историји готово прећуткује.
Е сад, немам намеру да тумачим шта је бројем од 250 000 реномирани писац књиге Срби(ја) у нестајању хтео да каже, нити, из пијетета према свим страдалим, лицитирам са бројем погинулих војника и цивила. У топику Попис заборављених жртава, наводом разговора Обрада и Вукашина (филм Синише Ковачевића: Синовци) рекао сам шта углавном мислим о овој теми.

[attachment=1]
Aвгуста 1914. године у Церској битци, поручник Љубомир Урошевић из Параћина, оборио је митраљезом један непријатељски авион. То је био први авион оборен на српском фронту. Том приликом, поручник Урошевић, одликован је Карађорђевом звездом. Овај храбри официр погинуо је у борби на Гучеву 24. децембра 1914.

@JASON

Oнда би то било ово "На данашњи дан пре сто година, Лонер Б.I Буб из аустроугарске 2. летачке сатније постао је први авион Централних сила оборен у Великом рату. Након што је погођен пешадијском ватром изнад Ваљева 13. августа 1914. принудно је слетео код Лешнице, где је касније заробљен. Пилот је био Oberleutnant Artur Schlett." (Извор: Борис Циглић, пре две године)

To bi trebalo da je to. Zna li se kojoj jedinici je pripadao Urošević?

У Светском рату рез. поручник Урошевић борио се у шестом прекобројном (тимочком) пеш. пуку Комбиноване дивизије првог позива.

[attachment=1]
Slika aviona BUB neposredno po prinudnom sletanju kod Ljesnice (objavljeno u casopisu Ratni zapisi od 14. oktobra 1914.- sken iz knjige SRPSKA AVIJATIKA, 1912-1918).

Zanima me odakle su ovi podaci o porucniku Urosevicu?

 

Правда, 26. 11. 1934.

[attachment=1]
http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00042_19341126|page:6

Команданти дивизија, бригада и пукова који су учествовали у Церској битци

Коњичка дивизија

Коњичком дивизијом командовао је генерал и  касније мин. војни, пок. Бранко Јовановић.
Командант Коњичке бригаде био је бригадни генерал у пензији пок. Живојин Ј. Бабић, а затим армијски генерал у пензији пок. Милан Туцаковић.
Командант Првог коњичког пука био је бригадни генерал пок. Селимир Остојић; Другог коњичког пука дивизијски генерал у пензији Војин Чолак-Антић; Трећег коњичког пука бригадни генерал у пензији Никола Цоловић, Четвртог коњичког пука пуковник Јеврем М. Лазић, Шумадиског коњичког пука пуковник у пензији Петар М. Саватић, Дринског коњичког пука пуковник пок. Војислав Блазнавац, Моравског коњичког пука пуковник у пензији Младен Лукићевић и Тимочког коњичког пука пуковник пок. Владимир Петковић. 

Шумадијска дивизија првог позива

Командант Шумадијске дивизије првог позива био је најпре армијски генерал пок. Стеван Хаџић, а затим армијски генерал у пензији Божидар П. Терзић.
Командант десетог пешадијског пука био је пуковник Владимир Ј. Туцаковић, Једанаестог пешадијског пука армијски генерал пок. Војислав Н. Томић, Дванаестог пешадијског пука пуковник пок. Милован С. Ивановић, Деветнаестог пешадијског пука дивизијски генерал у пензији Добросав Ј. Миленковић и Артиљеријског пука пуковник у пензији Светислав Тасовац.

Комбинована дивизија

Командант Комбиноване дивизије био је генерал и министар војни пок. Михаило Рашић.
Командант Првог прекобројног пука био је пуковник  пок. Светислав Г. Мишковић, Другог прекобројног пука пуковник у пензији Алимпије Марјановић, Петог прекобројног пука пуковник  пок. Тодор Павловић, Шестог прекобројног пука армијски генерал у пензији Војислав Николајевић и Артиљеријског пука дивизијски генерал у пензији Милан Т. Јовановић.
Дринска дивизија првог позива
Командант дивизије био је пуковник у пензији Никола Стефановић.
Командант Петог пешадијског пука био је дивизијски генерал у пензији Стеван Милетић, Шестог пешадијског пука пуковник  пок. Душан Туфегџић, Седамнаестог пешадијског пука дивизијски генерал пок. Алекса Стојшић, Трећег прекобројног пука армијски генерал у пензији и сенатор Јосиф Г. Костић и Артиљеријског пука пуковник  Драгомир Ж. Стојановић старији.

Дринска дивизија другог позива

Командант Дринске дивизије другог позива био је дивизијски генерал пок. Драгутин Димитријевић.
Петим пешадијским пуком другог позива командовао је бригадни генерал Миливоје Момчиловић, а у дивизији је био и Шести пешадијски пук.

Моравска дивизија првог позива

Командант ове дивизије био је генерал пок. Илија Гојковић.
Командант Првог пешадијског пука био је пуковник  пок. Милорад Марковић, Другог пешадијског пука пуковник  пок. Миливоје Стојановић, Трећег пешадијског пука дивизијски генерал у пензији Милорад Ристић, Шеснаестог пешадијског пука дивизијски генерал у пензији Живан Митровић и Артиљеријског пука пуковник Љубомир  Вуличевић.

Моравска дивизија другог позива

Командант генерал у пензији Љубомир И. Илић.
Командант Првог пешадијског пука био је пуковник  пок. Михаило Рерих, Другог пешадијског пука пуковник пок.  Душан Васић и Трећег пешадијског пука пуковник пок. Љубомир Павловић.

Тимочка дивизија првог позива

Командант је био генерал у пензији Владимир Кондић.
Командант тринаестог пешадијског пука био је дивизијски генерал у пензији Драгутин Ристић, Четрнаестог пешадијског пука пуковник пок. Божидар Јанковић, Петнаестог пешадијског пука пуковник пок. Василије Стојановић, Двадесетог пешадијског пука армијски генерал у пензији Ђура Докић и Артиљеријског пука пуковник пок. Петар Поповић.

Тимочка дивизија другог позива

Командант је био генерал пок. Вукоман Арачић.
Командант Тринаестог пешадијског пука био је пуковник пок. Живојин Бацић, Четрнаестог пешадијског пука пуковник пок. Гаврило Јевтић, Петнаестог пешадијског пука пуковник у пензији Борисав Суботић и Четвртог прекобројног пука пуковник пок. Драгутин М. Дулић.

Напомена: Уз имена официра наведени су чинови у којима су се налазили год. 1939. а уз имена покојника њихов последњи чин.

Zarobljeni neprijateljski vojnici i oprema u pozadini.

[attachment=1]

Predavanje istorčara Ognjena Karanovića, stručnog saradnika Matice Srpske, održanog u Kulturnom centru Novog Sada.


https://youtu.be/80O5erV9_yo