PALUBA

Љубазношћу аутора чланка "ХЕРОЈИ У ПОРАЗУ" Данка Боројевића, добили смо за чланове "Палубе" право да се то постави на форуму.
ево и одобрења, као и поздрава за Уредништво и Радета, посебно.

"Samo navedi da je moj tekst poklon uredništvu na čelu sa Radetom i mali doprinos palubi uopšte od mene"

А сада чланак
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Hvala Danku. :)

Steta sto Danko ne navraca malo cesce ovde, inace i on je nas clan.

Danko says: "Uostalom ja sam član i palube" - пише, заузет је, ето јавио се :klap

Ваљда ћемо добити те наставке.
Иначе мене је текст изненадио. Нисам обратио пажњу на ту јединицу до сада. Баш сам сад информисан.

и један који је остао без капе: тело мртвог америчког падобранца извлачи хеликоптер близу границе са Камбоџом. Да не идем превише у офф топик, али кад већ разматрамо вијетнамски рат...

За америчку јавност, ово је била више него шокантна фотографија 

[attachment=1]

1975. година, крај рата у Вијетнаму: војници Армије Северног Вијетнама заузимају аеродром у Сајгону након што су сломили отпор "Анђела у црвеним капама"...

[attachment=1]

[attachment=1]
[attachment=2]

И поред војничких вредности ових јединица, ја бих ипак скренуо пажњу на чињеницу да су падобранци и ренџери били познати по бруталности у поступку према заробљеним припадницима Вијетконга и Северног Вијетнама, па и нелојалном становништву.

Иначе, баш ме занима судбина појединих официра, описаних у тексту, посебно командујућих официра из 1975.године. Помиње се судбина неких генерала, али не и нижих официра.

Sad ću da vam objasnim, pošto sam istraživao komplet Vijetnamski rat, a u saradnji sa Sirijusom treba ovih dana da izađe knjiga Vijetnamski rat - istorijsko-kulturni aspekt

Snage DR Vijetnam (Severni Vijetnam) su poštovale i rendžere i padobrance. Sa vojniučkog stanovišta padobranci su bili kompletnija jedinica, prewma neprijatelju su se odnosili više s poštovanjem. Rendžeri su bili manje humani, ali ipak i oni su se bolje odnosili prema pre svega prema vojnicima DR Vijetnama.
Problem su predstavljale jedinice tzv. specijalne snage ili južnovijetnamska verzija zelenih beretki, e te jedinice su pravile probleme (mislim da znate na šta mislim).

Ono što sam ja već naveo, neprijatelj ih je poštovao (vojska Severnog Vijetnama).

Kad je rat konačno završen padom Sajgona, većina Rendžera smatrani su veoma opasnim od strane novih vlasti i osuđeni su na duge godine liševanja slobode i poslani su u logore za prevaspitavanje.
Nezvanično, po rečima civila koji su bežali iz Vijetnama pričalo se da su se delovi padobranaca odmetnuli prema Centralnoj visoravni i odatle vodili gerilski rat protiv nove vlasti.

Od 1987 general Đap je naredio da se pokrene proces amnestije nad bivšim pripadnicima južnovijetnamske vojske. Taj proces je trajao do 1992. godine, a pokrenut je s ciljem pomirenja unutar vijetnamskog društva. Normalno i zbog otopljavanja američko-vijetnamskih odnosa (koji su se počeli razvijati od 1986. godine).
Primer za to je:
Бригадни генерал Ђу Ки Ђаи (Do Ke Giai) изникао из падобранске школе од 1966. до 1969. године командовао је 18. дивизијом. Од 1972. године преузео је команду над свим ренџер јединицама. Током борби за Сајгон априла 1975. године командовао је са три ренџер групе, које су браниле Сајгон. Око поднева 30. априла 1975. године наредио је да ренџери положе оружје. Након тога одлази у логор за преваспитавање где ће провести 17 година. После пуштања на слободу подноси захтев за исељење у САД као политички азилант. Данас живи у САД. Одликован је америчким одликовањем силвер стар.

Svima koji su oslobođeni ili položili oružje tih godina vijetnamske vlasti su dozvolile da napuste Vijetnam, a SAD su dale politički azil.


I da još nešto, molim vas da ne mešate ceo rat s ovom temom i da ne navodite toliko priču o Amerima, oni u celoj ovoj temi ili priči nisu toliko bitni.
Tekst je namenski napisan da se pomene i južnovijetnamska strana priče, a ne samo ona koju već znamo.

Dakle da se puno ne raspravljamo, Hanoj je od svih jedinica južnovijetnamske vojske najviše poštovao pre svega padobrance, a potom rendžere.

@Danko SVIK VRS

Odličan tekst, kao i obično kod tvog pisanja. Imaš možda informaciju, koja je jedinica Severnog Vietnama imala največi ugled kod padobranca i rendžera?

Hvala
LPB

Drug istraživao sam i ovu fotografiju:

Poslednje borbene aktivnosti odigrale su se između 06 i 07 časova 30. aprila 1975. godine:

У 06 часова напад на аеродром покушало је пет тенкова Т-54. Падобранци уништавају четири тенка. У 07 часова падобранци уништавају тенк ПТ-76 и одбијају пешадијски напад на аеродром.

Са друге стране код моста у 07 часова и 30 минута 12. Падобрански батаљон добија наређење, да пропусти оклопна возила Трећег армијског корпуса да уђу у Сајгон, како би се разместила дуж одбрамбене линије.

Око 10 часова генерал Мин издао је наређење да све јединице војске Јужног Вијетнама положе оружје. Штаб батаљона сазвао је састанак са командирима чета како би их информисао о овој наредби.

Трећа етапа ослободилачке операције носила је назив Хо Ши Мин. Након што су ослободилачке снаге успеле да пробију одбрамбену линију у рејону Зван Лока, где су се крваве и жестоке борбе водиле готово две недеље, оне су приступиле опсади Сајгаона. Опсада почиње 25. априла, да би се обруч стегао 28. априла. Истог дана Мин постаје последњи председник Јужног Вијетнама. У 16 часова и 30 минута 29. априла 1975. године амбасадор САД бежи из Сајгона, а с њим иду и дипломате других западних земаља. У 7 часова и 53 минута 30. априла 1975. године, у двориште амбасаде САД слећу хеликоптери ЦХ-53Д који ће евакуисати војнике САД из амбасаде, у том тренутку последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам. У 11 часова 30. априла 1975. године званично престаје да постаје Република Вијетнам (Јужни Вијетнам), након предаје коју је објавио председник Мин (генерал Мин).

Dakle:Fotografija je nastala nakon što je južnovijetnamska vojska položila oružje. Ono što bi se reklo filmski malo šminke.

Vrlo zanimljivo pitanje, a evo i odgovor:

Pazi druže nakon Tet ofanzive koja je izvedena kako bi Hanoj izvukao što više "pozitivnih" poena, i normalno kako bi se otvoreno počeo mešati u rat na teritoriji Južnog Vijetnama, elita južnovijetnamske vojske počela se sukobljavati sa bolje organizovanim i uvežbanijim jedinicama DR Vijetnama.
Snage FNO ili Vijetkonga su žrtvovane u Tet ofanzivi od strane Hanoja. Cilj generala Đapa bio je jedinstveni Vijetnam i normalno tu su mu ustaničke snage Južnog Vijetnama počele da smetaju. Da to tad nije uradio Južni Vijetnam bi doživeo sudbinu Kambodže. "Matori" (Đap) znao je zašto je žrtvovao Vijetkong.
Posle toga formirana je Narodna Armija Vijetnama ili PAVN (People Army Vietnam). Ono što je zanimljivo da su iste divizije bile u stastavu i OS DR Vijetnama i PAVN to su 304. 308. i 320 divizija PAVN (FNO) ustvari to su divizije severnovijetnamske vojske, kao i 341. pešadijska divizija. Zaboravih i Sedmu pešadijsku diviziju. Generalno padobranci su poštovali celu severnovijetnamsku vojsku.

Ako sam dobro razumio, Vietkong je žrtvovan, da bi se dobila kompaktnija celina (politično, regijsko itd) sa kojom je lakše raditi/komandirati.

Hvala na odgovoru.

LPB

Ја то нисам тако схватио, већ овако.
Снаге Вијетконга су жртвоване:
а) како би испуниле задатак слабљења војног потенцијала-снага Републике Вијетнам, и
б) како би се саме истрошиле, те да након уједињеа не би сметале као фактор, с којим би се делила власт.
Или ти, да се толико истроше, да "нестану" као евентуални фактор победе.

Ако грешим, Данко ће да нам разјасни.

Ја не бих тврдио да су снаге Вијетконга (герилске војске) жртвоване из разлога који се наводе. Сигурно је било политичких сукоба на релацији држава и војска Северни Вијетнам и руководство Вијетконга. Ипак, ради циља - уједињење - жртва је изгледа свесно прихваћена. Чињеница је да је отпор САД и режиму Јужног Вијетнама растао. Томе је битно допринела и Тет офанзива јер је јасно показала слабости режима, уздигла Вијетконг као незаменљив војни и политички чинилац и увела војску Северног Вијетнама. То не би било могуће (свесно жртвовање) да је постојао поменуту циљ: намерно "трошење" Вијетконга како се са њима не би делила власт. Они су обезбедили јединство командовања и регуларним војним снагама Северног Вијетнбама и герилским формацијама Вијетконга. Дакле, концентрисали су снаге и средства око јединственог циља. И победили.

Уважени колега, не спорим ја крајњи циљ, који је постављен: "победа и уједињење"
Ја само гласно размишљам о методу остварења тог циља.
Разумем да говорите о сопственом жртвовању, мислим на снаге ДР.Вијетнама. Међутим оне овде ништа не жртвују своје.
Моје мишљење је да они "истурају" (да не кажем подмећу) Вијеткогн у директан сукоб, а тек касније долазе као ослободиоци.

ЦИТАТ:
"На оснивачком заседању Фронта националног ослобођења изабран је руководећи орган устанка – Централни комитет; за председника Президијума изабран је Нгујен Ху То, а за врховног команданта ослободилачке армије (Вијетконг) Тхан Нам Тхунг (Tran Nam Trung)."

Ова двојица из врха Вијетконга, након ослобођења, нису постали значајан политички фактор.
Додуше Тхан Нам Тхунг - "Служио је као министар одбране Привремене револуционарне владе и Републике Јужног Вијетнама ( 1969 - 1976 ).", односно даље, како наводи википедија -  "Од 1976, преселио се у цивили сектор, као председник Одбора Владе Инспектората (сада државни инспекторат) до одласка у пензију 1982."

Тако да ја извлачим закључак, да ФНО и није сматран за равноправног савезника.

Ех, можда грешим.

Нешто из историје "Анђела..."

Цитат:
"On this date (December 11, 1961), the first direct military support to South Vietnam comes in the form of two army helicopter companies. The USNS Core, a ferry carrier, brings in the helicopter units, 33 Vertol H-21C Shawnees and 400 air and ground crewman to operate and maintain them. Their assignment will be to airlift South Vietnamese combat troops into action"
[attachment=1]

[attachment=1]

Могуће да си у праву. Фотографију је дистрибуирао Ројтерс али је извор била Вијетнамска новинска агенција.

Капија америчке амбасаде, 29. април 1975

[attachment=1]

Маринци Јужног Вијетнама беже пред снагама Севера, плажа код места Да Нанг, 29. април 1975. Војници у првом плану добацују конопце својим саборцима који са обале пливају на унутрашњим гумама. У хаосу плаже у позадини уочава се, поред борбених возила, и хеликоптер приземљен што ближе линији воде...

[attachment=1]

Evo nešto iz knjige, Rade zna o čemu je reč.

Pošto tema ode na drugu stranu evo Vam neki kopi

ОФАНЗИВА ТЕТ – ГОДИНЕ РАСПЛЕТА

Последњих дана јануара 1968. године снаге ФНО изводе најзначајнији стратегијски подухват друге фазе рата – општу офанзиву Тет ( лунарна Нова година по вијетнамском календару, позната још и као година мајмуна). У зору 31. јануара 1968. године јединице ФНО са снагама ДР Вијетнама почињу изненадни и истовремени напад на око 50 градова и упоришта и за десетак дана наносе тежак ударац противнику. Апарат квислиншких локалних органа управе је готово у потпуности био разбијен, архиве уништене, комуникацијске везе покидане, информативни центри спаљени, складишта горива и муниције минирана, рад штабова и командних места паралисан. У Сајгону 16 бораца ФНО заузимају на јуриш зграду америчке амбасаде и држе је неколико часова. То је у САД изазвало неверицу и протесте против ангажовања америчких трупа у Вијетнаму. Борци ФНО продиру и у резиденцију шефа државе, а у Хуеу уз помоћ ОС ДР Вијетнама прекидају све везе са другим градовима. Непријатељ је био у потпуном кошмару, а целокупан систем пацификације налазио се пред расулом. Американцима су требале најмање две недеље да поврате контролу, а у Сајгону су борбе трајале око месец дана. Толико им је требало да би истерали снаге ФНО из града. Снаге ФНО су успеле да убаце и да изврше концентрацију преко 150000 бораца скоро у потпуној тајности, да у току целе офанзиве сачувају иницијативу и да се с успехом упусте чак и у вишедневне фронталне битке с противником. Током Тет офанзиве то су биле најкрвавије борбе у рату. Само у две недеље огорчених борби америчке трупе су имале око 1100 погинулих, снаге Јужног Вијетнама око 2300 погинулих, а било је и око 12500 погинулих цивила. Напади су представљали шок и конфузију за америчке трупе у прве две недеље. Већ после две недеље Американци полагано враћају иницијативу и сламају оштрицу напада. Снаге ФНО губе 30000 бораца, американци су имали 2000 погинулих а јужновијетнамска војска 14000 погинулих.
Мада су амерички војни лидери прогласили своју војну победу, у политичком смислу она је представљала пораз. То се посебно негативно одразило у САД. Америчка влада и Пентагон губе подршку јавног мњења код куће. На улицама САД и испред Беле куће су свакодневни протести против рата у Вијетнаму. Народ САД је био у шоку и неверици, због опште офанзиве Тет коју су извршиле снаге ФНО. Нису могли веровати да их је влада САД лагала о снази Вијетконга. Влада је костантно говорила да су снаге ФНО уништене. То се лоше одразило на председничке изборе у САД, Линдон Џонсон се није кандидовао за нови мандат. Снаге ФНО су претрпеле један од тежих пораза. Због тога Ханој преузима даље вођење рата. Тет офанзива представља политичку и дипломатску победу ДР Вијетнама.
Успеси постигнути офанзивом Тет имали су вишеструки војни и политички значај. Америчка команда у Сајгону замењује дотадашњи стратегијски концепт претражи и уништи (Search and Destroy) новом стратегијом пацификације – очистити и држати (Clear and Hold).
Међутим, стање на терену се почело мењати, тако да су јединице Вијетконга већ 12. марта 1968. године изненадним препадом уништиле најважније складиште муниције армије САД за северну провинцију – Кија Вијет (Cua Viet), а од фебруара до јуна 1968. године изведено је око 30 препада на аеродром Тан-Шон-Њут.

Током Тет офанзиве најтеже је порушен царски град Хуе, у којем су се борбе водиле за сваку кућу. Град је освојило 3000 војника регуларне војске ДР Вијетнама и снага ФНО и држале су га 4 недеље. Прво су отпор снагама Северног Вијетнама и ФНО пружили припадници чете А, 1. батаљона, 1. регименте који су извршили насилно извиђање у граду Хуе. Ова чета је врло брзо нападнута од снага ФНО, те јој је послата помоћ јачине батаљона. Већ до 4. фебруара у борбама је учествовала комплет 1. регимента маринског корпуса САД. Борбе су вођена на блиском одстојању „прса у прса“. Маринци су се пробијали тако што су у жестоким борбама уништавали непријатеља појединачно (нешто попут битке за Стаљинград). Снаге ФНО и ДР Вијетнама су се биле добро утврдиле, те је то доводило до тешких губитака и с једне и с друге стране. Подршку маринцима пружали су тенкови М-48А3 и оклопна возила Ontos која су била наоружана са по 6 бестрзајних топова. Најтеже борбе су вођене за стару тврђаву. Борбе су трајале све до краја марта, када су се снаге ФНО и Северног Вијетнама повукле из града.
Притисак на базу Ке Сан непрекидно је појачаван (у овом рејону налазиле су се снаге јачине 3 дивизије), у подручју Висоравни је тежиште дејства било око градова Контум и Плеј Ку, а у делти реке Меконга 5. и 9. дивизија ФНО везивале су јаке групације америчких и сајгонских војника.
База Ке Сан која се налазила на тромеђи Северног и Јужног Вијетнама и Лаоса, током Тет офанзиве била је готово три месеца под опсадом снага ДР Вијетнама. Већ крајем децембра 1967. године отпочињу артиљеријски напади на базу Ке Сан. У то време посаду базе су сачињавали маринци. Прави напад на базу отпочиње 21. јануара 1968. године артиљеријском ватром из топова 130 мм М-46 који су били распоређени по околним брдима. Након завршетка артиљеријске припреме отпочиње пешадијски напад на базу. Током артиљеријског дуела између америчких хаубица 105 мм М-102 и северновијетнамских топова 130 мм М-46, артиљерија базе је у потпуности била уништена, али је већ сутрадан замењена новим оруђима. Затим, Вијетнамци нападају аеродром код базе али без успеха. У одбрану базе Американци ангажују комплетну хеликоптерску флоту. На базу је било и неколико напада тенковима, али су их добро укопани маринци одбили. Током те опсаде америчка команда је искористила предност ваздушне премоћи, те је базу свакодневно снабдевала ваздушним путем. Током опсаде базе, ваздушну подршку опкољеним маринцима пружали су стратегијски бомбардери Б-52 који су полетали са Окинаве. Они су избацивали бомбе Мк-82 масе 220 кг, на удаљености од 200 м од предње линије одбране маринаца. Маринци су успели да спрече сваки покушај градње тунела према бази и тиме онемогућили упаде снага Северног Вијетнама у базу. Последњи северновијетнамски покушаји освајања базе били су 17. и 29. марта 1968. године. Након тога снаге ДР Вијетнама су се почеле лагано повлачити. Опсада је обустављена 6. априла 1968. године, када је у помоћ бази пристигла 1. коњичка дивизија (ваздушно-преносна). Опсада Ке Сана је трајала 77 дана. Цена опсаде Америкаце је коштала 400 мртвих и 1800 рањених војника. База Ке Сан је напуштена 23. јуна 1968. године, пошто је изгубиладотадашњи стратегијски значај.
Од 22. марта до 17. маја 1968. године Американци изводе две успеле операције под шифрованим називом Пегаз (деблокада базе Ке Сан) и Делавер (уништавање снага ДР Вијетнама у Ашау долини). Снаге САД и сајгонског режима већ у априлу 1968. године изводе велику офанзивну операцију у ширем рејону Сајгона и делте Меконга, ангажујући у њој 5 дивизија, око 400 авиона и 800 хеликоптера. Међутим, офанзива је била ударац у празно, јер се већина јединица ФНО повукла на време у правцу севера и западних подручја Јужног Вијетнама. Генерал Вестморланд командант америчких снага у Јужном Вијетнаму, је био убеђен да су снаге ФНО у потпуности уништене у офанзиви Тет, те је тражио више трупа како би им задао коначан ударац. То је довело до великих демонстрација у САД и коначно његовом сменом са места команданта америчких снага у Јужном Вијетнаму. Након повлачења са те функције, постављен је на место начелника здруженог генералштаба ОС САД . Њега је на месту команданта америчких снага у Јужном Вијетнаму 10. јуна 1968. године,заменио ветеран из Другог светског рата и рата у Кореји, генерал Крејтон Вилијамс Абрамс (Creighton Williams Jr. Abrams) који ће се на том месту задржати до јуна 1972. године.
Средином маја у Паризу почињу први преговори представника САД и ДР Вијетнама.
Обим и жестина војних операција, међутим, нису осетно смањивани. Већ првих дана септембра Американци и елитне формације војске Јужног Вијетнама почињу операцију Fenix, којом је требало ликвидирати све виђеније активисте ФНО, а наредног месеца предузимају офанзиву у јужним провинцијама и у рејону Висоравни.
С обзиром на већ достигнути степен ескалације и однос снага на ратишту, решење више није тражено у даљем довлачењу војске из метрополе и интензивирању бомбардовања ДР Вијетнама. Уместо такве стратегије нова администрација у Вашингтону разрађује Никсонову гуамску доктрину вијетнамизације рата, која је имала за циљ да оспособи сајгонски режим и сајгонску армију да у што краћем року преузму на себе главни терет рата. Да би се то постигло, убрзана је материјална и финансијска помоћ сајгонској војсци (у складу са доктрином доларом против идеје).

Крајем јануара 1969. године у Паризу почиње прва пленарна седница четворних мировних преговора о Вијетнаму, уз учешће представника ДР Вијетнама, ФНО, САД и владе Републике Вијетнам.
У мају 1969. године америчка команда планира да у Ашау долини распореди десетбатаљона пешадије укључујући ту и 9. пук маринаца, пук из састава 3. дивизије армије Јужног Вијетнама, 3. коњичку бригаду из састава 1. коњичке дивизије и три батаљона 101. ваздушнодесантне дивизије (1. батаљон из састава 506. ваздушнодесантног пука, 2.батаљон из састава 501. ваздушнодесантног пука и 3. батаљон из састава 187. ваздушнодесантног пука). Задатак је био да се насилним извиђањем спречи упад снага Северног Вијетнама са територије Лаоса. Најтежи задатак је имао 3. батаљон, 187. ваздушнодесантног пука, 101. ваздушнодесантне дивизије. Задатак је био да се заузме врх планине Ап Биа, тј. да се овлада котом 937 (касније ће та кота бити позната као Хамбургер хил). Америчке снаге су 10 пута покушавале да освоје добро утврђену коту, али су нападе увек одбијале добро утврђене северновијетнамске снаге. Губици су били веома тешки и с једне и с друге стране. Борбе у Ашау долини су почеле 10. маја и трајале су до 20. маја 1969. године. Добро утврђену коту су бранили 7. и 8. батаљон, 29. пука војске ДР Вијетнама. За напад на коту ангажовано је 1800 војника САД и 10 батерија артиљерије. Поред тога РВ САД је обавило 272 борбена лета. Дејствујући по коти потрошили су 450 тона разорних и 69 тона напалм бомби. Војници САД су коту заузели на јуриш, трпећи велике губитке. Американци су имали 72 погинула војника и 372 рањена, док су северновијетнамци имали 630 погинулих војника. Генерал Рајт ће повући снаге са коте 5. јуна 1969. године. Начин и тактика вођења борби у овој операцији довела је до демонстрација како у свету тако и у САД. Месец дана касније председник САД Никсон је наредио повлачење снага САД из Вијетнама.







Влада САД међутим, није одустајала од својих агресивних циљева. Крајем априла 1970. године сајгонско-америчке јединице подржане авијацијом, артиљеријом и ракетним оружјем упадају на територију Камбоџе, ради наводног уништења комунистичких база на кмерској територији. Током марта 1971. године трупе сајгонског експедиционогкорпуса, уз снажну непосредну подршку Американаца, продиру у јужни Лаос, ради пресецања Хо Ши Миновог пута. Поход на Лаос је претрпео потпуни нуспех.
Генерал Абрамс се посветио јачању обуке снага Јужног Вијетнама, што ће се позитивно показати током заустављања офанзиве коју су предузеле снаге ФНО уз подршку војске ДР Вијетнама током ускрса 1972. године, познате као ускршња офанзива. У заустављању те офанзиве учествовала је и америчка авијација, која је одиграла пресудну улогу.
У 1972. години, отпочела су поновна жестока бомбардовања територије ДР Вијетнама. Објекти напада америчке авијk

[attachment=1]

Још се увек живо сећам новинских и ТВ извештаја у вези са Тет офанзивом и биткама које се помињу, посебно Ке Сан-а. Читам да је аутор овог приказа преузео америчку тврдњу да су Ке Сон напустили јер је "изгубио стратешки" значај. Не знам у чему је био тај значај па је  2,5 месеци после престанка опсаде одједном "изветрио" тај стратешки значај. Ако обратите пажњу крваве борбе су се свакодневно водиле од децембра 1967 и све до 6. априла 1968. И онда база и аеродром напрасно губе стратешки значај и америчке снаге се потпуно повлаче 23. јуна 1968. године. Онако здраворазумски, да ли је то могуће? По мом суду није. Та тврдња о "губитку" стратешког значаја је оправдање за de facto пораз управо у стратешком смислу. Тактички су  американци добили (одбранили базу), стратешки изгубили.

[attachment=1]

[attachment=2]

Ето видиш да можемо и да се сложимо у нечему. :klap

Предходну тврдњу и ја заступам.

Постоје и други извори.
Ево из Википедије:
"Резултати и анализе
 
Као војна акција, Ке Сан је био тактички неуспех, али је сматран од стране неких као стратешка или барем психолошка победа. САД су тврдиле да је 8.000 Северновијетнамаца погинуло, а значајно већи број да је рањен. Иако је ово вероватно преувеличана процена, могуће је да је већина комунистичких снага које су послате у ово подручје била оцењена као неорганизована и бескорисна. Ово је била посебна необичност када се погледају сличности са Дијен Бијен Фуом."
 
Номално, не делим ово мишљење.


Само да се надовежем на тај Ке-Сан. Кажу највећи логистички проблем било је снабдевање водом.

Ma ljudi sve bitke su Ameri i Južnovijetnamci dobili na taktičkom nivou, ali gubili su ih na strateškom nivou. Tu ti ne treba logika, Ameri zauzmu jednu kotu ili sačuvaju neku bazu, normalno izgine ih 100 do 200 naspram 1000 do 2000 Vijetkongovaca, proglase svoju pobedu jer je računaju ko je koliko koga ubio, a ne realno tj. faktičko stanje neke bitke. Posle određenog vremena samo napuste osvojenu kotu ili sačuvanu bazu, snage FNO ili u krajnjem slučaju OS DR Vijetnama se opet vrate ili uđu u bazu bez borbe. Ko je koga tu pobedio? U startu Ameri su imali skroz pogrešan pristup ratu. Pa i danas 35 godina od završetka ovog rata, ameri prave iste greške u vođenju ratova i intervencija

Evo još jedna analiza:

Операције Гром која је трајала од 2. марта 1965. године па до 1. новембра 1968. године по мишљењу челних људи САД, била јеуспешна. Они су тврдили да су ДР Вијетнам нанели штету у вредности од 300 милиона долара. Међутим, изнад Северног Вијетнама у тих 35 месеци кампање оборено је 700 авиона, чија је вредност била 900 милиона долара.

Данко, не мораш да се узрујаваш.
Ево доле, на овој адреси, можеш да видиш другачије мишљење од нашег.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%9A%D0%B5_%D0%A1%D0%B0%D0%BD%D0%B0

Дакле, све су то писци који износе своје мишљење.

Наше је да то прихватимо или не.
Поздрав

A ko kaže da se ja uzrujavam. Mene to uopšte ne tangira.  :jok

Ja samo iznosim neke stavove prema realnim a ne prema ideološkom činjenicama.  :c

Imamo gotovo isti stav, ali ga drugačije iznosimo.

У једној од оних квалитетних емисија на History или Discaveri каналу било је дискусије о "победама" и "поразима" током Вијетнамског рата. Један тадашњи капетан, касније генерал америчке војске каже слично (парафразирано): ми смо успех мерили бројем убијених противничких војника, не стварним резултатима котроле простора и пре свега душа људи који тамо живе. Проблем Вијетнамског рата је управо недостатак стратегије. Због тога су амерички генерали за следеће ратове, код политичара инсистирали на одговорима на следећа питања: зашто улазимо у рат, са којим снагама и са којим циљем (наравно и тактиком употребе војних снага) и посебно како излазимо из рата, у ком тренутку и на који начин. И све се то мора знати пре почека рата. И поред тога што су јако добро дефинисали ове постулате у ова два последња рата (Ирак и Авганистан) нису најбоље осмислисли излазну стратегију или су је лоше проценили. Не може се рећи исто као и Вијентаму, али близу су јер причају о победама у тактичком смислу а у стратешком губе. Нису решили ни један проблем због кога су дошли.

[attachment=1]

[attachment=1]

Данко, знаш ли мало више о судбинама командујућих официра падобранаца након пораза, осим оних које си поменуо у тексту? Да ли је неко (укључујући и војнике) примљен у Вијетнамску војску, макар због обуке у коришћењу заплењен технике? Колико ми је познато примили су део пилота за одржавање и коришћење заплењених авиона. Можда је било и падобранаца?

Koliko sam ja tokom svog istraživanja saznao, kod padobranaca nije bilo tih slučajeva. Ipak oni su smatrani opasnim elementima za novi sistem.

Данко,
ово на слици није ПТ-76, пре ће бити неки од Патона.

Vidljivo je da je to isečak iz novina, niti sam ja sastavljao te komentare niti sam ih komentarisao. To je deo iz novina iz tog perioda. Smatram da nemam pravo da ih komentarišem.

Наравно да такав документ треба ставити у изворној форми и да није до тебе, али ако се ради о грешци мислим да је треба коментарисати.

Ja sam to rekao za sebe, ostali kako hoće.

Evo još nekih fotki

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1]

 A i drug Kastro je bio svedok pobede.

 ;D

[attachment=1]

 :pirat

Један од Т-54 са претходне стране и наводно (опет) ПТ-76 су у ствари кинески амфибијски тенк Тајп-63
http://en.wikipedia.org/wiki/Type_63_(tank)

Evo još

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

E sad je i previše

Danko, nama nikad nije previs informacija i slika. ;D ;D ;D

Obratite pažnju na ovu fotografiju:

[attachment=1]

Ispod nje stoji: Notice his tattoo says "SAT CONG" which means "Kill Communists". These guys usually get executed first if captured by the enemy.

Natpis tetovaže: Ubiti komuniste, međutim kad god bi ovi vojnici bili zarobljeni nad njima je u startu bila izvršena egzekucija. Ove natpise uglavnom su nosili rendžeri. Rendžeri su obučavani da patološki mrze komuniste.

Та тетоважа је изгледа била део неког ритуала у јединици којој су припадали? Можда у у почетку имали бежања и предаје, овако су то ефикасно спречили.

[attachment=1]
April 29, 1955 - A Vietnamese Paratrooper takes cover as refugees flee the Cholon are of Saigon during fighting with rebel Binh Xuyen.

[attachment=1]

Pošto sam se upravo vratio iz Vijetnama, gde sam proveo dve nedelje, i gde sam razgovarao sa nekoliko generala Severnog Vijetnama, kao i sa jednim pomoćnikom ministra Republike Vijetnam (Južnog Vijetnama), na ovo bih sada mogao da odgovorim u najkraćim crtama:
- Vijetnam se oko 1975. već praktično našao u ratu sa Kambodžom, u kojoj su vlast preuzeli Crveni Kmeri, prilikom čega su Vijetnamci zabeležili znatne gubitke u ljudstvu; gro ARVN je poslat na granicu sa Kambodžom, i većina jedinica je poslata u svom izvornom obliku, jer vremena za njihovo reformisanje jednostavno nije bilo; većina nižih oficira su zadržali svoja formacijska mesta;
- rastao je broj pograničnih incidenata sa Kinom, što je kasnije eskaliralo u pravi rat;
- ne bi trebalo potcenjivati značaj ličnih i porodičnih veza u Vijetnamu: naslušao sam se primera da su iz jedne porodice neki išli u Vietcong, a neki u ARVN;
- posle kraja rata uspostavljeni su logori za "prevaspitavanje", gde je završio gro viših oficira i državnih službenika Republike Vijetnam; tu se uglavnom sve svodilo na poljoprivredne radove i političku nastavu;
- Organizovanih gerislkih aktivnosti posle kraja rata nije bilo;
- Rendžeri i "andjeli" po svoj prilici jesu činili zločine, jer je većina poticala iz ušća Mekonga, a "regionalizmi" u Vijetnamu i danas igraju važnu ulogu (npr. ako je neko iz Ho Ši Mina, tj. Saigona, bolje da ne računa na zaposlenje u državnoj upravi, ili nekoj državnoj firmi; južnjaci vladaju u privatnom sektoru, pre svega zahvaljujući deviznim doznakama od dijaspore).

E ovo je fantastično, informacije maltene iz prve ruke! Zaćo svaka čast!

Priču o navodnom daljem otporu padobranaca preuzeo sam iz recenzije za knjigu Angels In Red Hats
Autor Gary Linderer.
Recenziju za ovu knjigu napiao je General Barry R. McCaffrey.

A evo tog dela u izvornom obliku:
For ten years after the downfall of Saigon government, refugees spoke of surviving groups of ARVN paratroopers fighting an unsupported guerilla war in the mountainous jungle of Central Highlands.

Ta priča izbeglica našla se i u tekstu same gore navedene knjige.

Ja sam ga samo malo stilski dočarao u svom tekstu:

Прича о наставку отпора падобранаца могла се чути и десет година након пада Сајгона и завршетка Вијетнамског рата. Избеглице које су помоћу чамаца бежале из Вијетнама говориле су да преживеле групе јужновијетнамских падобранца, воде герилски рат у планинском подручју Централне висоравни.


A priča o ratu sa Crvenim Kmerima i Kinom, normalan je splet okolnosti i događaja na terenu. Prvo su sa Kmerima ratovali Južnovijetnamci, kao i sa Kinom (zbog nekih ostrva). Sukob sa Kmerima i Kinom nije mogao izbeći ni novi režim.

I još jednom HVALA na saznanjima do kojih si ti došao iz prve ruke.
E da da još dodam i ovo, Hanoj period od 1972 do kraja rata smatra građanskim ratom u Vijetnamu. To sam pročitao na jednom od sajtova koji se bave ratom u Vijetnamu.

[attachment=1]

[attachment=1]
September 14, 1968 - A South Vietnamese paratrooper disarms a North Vietnamese soldier who emerged from a bunker underneath the smoldering ruins of a farmhouse on the Thai Dong rubber plantation, southwest of Tay Ninh. The paratroopers fought a battalion of North Vietnamese and Viet Cong who had infiltrated Tay Ninh earlier in the week.

[attachment=2][attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=5]
paratroop general Do Cao Tri

Što se daljeg otpora padobranaca tiče, to mi niko nije pominjao. Naravno, moguće je da je bilo pojedinačnih slučajeva, ali nisu činili bilo kakav faktor. Rendžere i padobrance su cenili, i usvojili su dobar deo njihove protivgerilske taktike u Kambodži.
Što se sukoba sa Kinezima tiče, sukob kod arhipelaga Spretli (Spratly Islands) se desio između Kine i Republike Vijentam, i to kada je pad Republike bio praktično neminovan; međutim, pravo "veselje" je usledilo tek kasnije, na severnoj granici Vijetnama, i to između NR Kine i ujedinjenog Vijetnama. Izvinjavam se na šturom i uopštenom odgovoru.

Da međutim to je već drugi deo priče i treba ga pomenuti upravo kako si ga ti pomenu. I ja mislim da se u vezi sa tim sukobima ne treba mnogo "zamajavati". Posle Vijetnamskog rata, SR Vijetnam je intervensiao u Kambodži kako bi zaštitio svoje sunarodnike od terora Crvenih Kmera, a Kina je napala SR Vijetnam zbog toga što su ovi napali Kambodžu. A činjenica je da se Vijetnam distancirao od kineskog tipa socijalizma i prihvatio sovjetski model, kao što se 1986. godine odrekao u potpunosti sovjetskog modela Socijalizma i okrenuo se tržišnom modelu uređenja (pet godina pre raspada socijalističkog bloka). Uf ode u offff

Pripadnice Anđela.

[attachment=1]

Још мало о падобранцима.
Аутор снимка тачно је навео из ког авиона искачу.
[attachment=1]

Regrutni plakat ARVN.

[attachment=1]


Crtež jednog kapetana ARVN.

[attachment=2]

Nekoliko kolor fotografija.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

https://youtu.be/lgsHPBvqmqY