PALUBA

Gubitak rata i uslovi primirja iz Kompjenjske šume su teško pali nemcima. Pored ostalih članova, tu je bio i onaj koji je nalagao internaciju flote i predaju svih podmornica. Ni sami saveznici nisu mogli lako da se dogovore oko sudbine nemačkih brodova, tako da su amerikanci predlagali da flota bude internirana u nekoj od neutralnih zemalja do konačne odluke o njenoj sudbini. Predložene su bile Španija i Norveška, ali su vlade obe zemlje ovaj predlog glatko odbile. Najzad je rešenje nađeno u internaciji brodova u Skapa Flou, sa minimalnim posadama na brodovima. Ovi zahtevi su preneseni nemcima 12 novembra 1918 godine, kada dobijaju i instrukcije da flota treba da isplovi 18 dana istog meseca. Nemcima je takođe predočeno da će, ukoliko ne ispune ovaj zahtev, britanska mornarica okupirati Helgolandski zaliv. Kasno uveče, 15 novembra, pretstavnik admirala Hipera, kontraadmiral Hugo Meurer, se sastao sa admiralom Bitijem, kada su mu uručene i dodatne instrukcije koje su se odnosile na predaju podmornica Harvičkoj flotili. Kako su nemački mornari bili još uvek pobunjenički raspoloženi, Maurer je tražio odlaganje i dobio ga na period od dva dana. Najzad su svi uslovi potpisani posle ponoći 16. novembra.

Predaja

[attachment=1]

Celokupna Hochseeflote, s izuzetkom bojnog broda König i lake krstarice Dresden koji su imali problema sa pogonom, isplovljava 21. novembra ujutru i susreće se sa britanskom lakom krstaricom Cardiff. Tokom plovidbe razarač V30 nailazi na minu i tone. Doček nemačkoj floti je pretstavljalo 370 savezničkih brodova, sa kojih su njihove posade gledale ovu „veličanstvenu pretstavu“. Sam dolazak brodova je najbolje opisao jedan američki oficir:

„Malena krstarica Cardiff, tegleći privezani balon, vodi veliki nemački bojni krstaš Seydlitz na čelu kolone između naših linija. Redom prolaze Derfflinger, Von der Tann, Hindenburg, Moltke – kao na paradi. Nisko sunce se odražava na njihovim otrcanim bokovima. Njihovi ogromni nepomični topovi prolaze jedan za drugim. To je prizor iz naših snova, prizor za kraljeve! Ta duga, niska glatka čudovišta, koja smo prikazivali u plamenu kako bljuju vatru i bes, plove poput miroljubivih trgovačkih brodova po mirnom moru. Dugi niz bojnih brodova, na čelu sa bojnim brodom Friedrich der Grosse, na kojem se vije zastava admirala von Rojtera koji je komandovao celom flotom, König Alber, Kaiser, Kronprinz Wilhelm, Kaiserin, Bayern, Markgraf, Prinz Regent Luitpold, Grosser Kurfürst slede u formaciji – moćni na izgled, opaasni u bitci, bedni u porazu...“

Treba napomenuti da se i dobar deo britanskih oficira nadao da će nemačka flota doći na konačni obračun, tako da nisu skrivali svoje nezadovoljstvo. Čak je i sam Biti izjavio:

„Nismo se nadali da ćemo ih poslednji put videti kao veliku silu kad ih Velika flota bude okupila kao stado ovaca. Bio je to bedan prizor, ustvari želim reći bio je to strašan prizor...“

Nemački brodovi su prvo stigli u zaliv Firt of Fort gde su se usidrili, a Biti im signalizira sledeće:

„Nemačka zastava će biti spuštena sa zalaskom sunca i neće više biti podizana bez dozvole.“

[attachment=2]

Brodovi su iz ovog zaliva prebačeni u Skapa Flou od 25. do 27. novembra, kada stražu nad njima preuzimaju bojni krstaši pod komandom vice-admirala Pakenhema. Bojni brod König i krstarica Dresden stižu 6. decembra u pratni razarača V129 ( koji stiže kao zamena za V30), a zadnji stiže bojni brod Baden, 9. januara 1919 godine. Sražu nad nemačkom flotom, 1. maja1919, preuzimaju bojni brodovi iz sastava 2. bojnog skvadrona pod komandom vice-admirala Levsona, da bi tu dužnost predali, 18. maja iste godine, bojnim brodovima iz sastava 1. skvadrona pod komandom vice-admirala Freimentla. Po dolasku brodova u Skapa Flou su sa oruđa poskidani zatvarači i iskrcana municija.

U zarobljeništvu

[attachment=3]

Po dolasku u Skapa Flou, na nemačke brodove se penju prvi britanski oficiri i bivaju zapanjenji onim što ih je dočekalo. Brodovi su bili prljavi i zapušteni, posade utučene i zlovoljne, a oficiri posramljeni onim što se dogodilo. Svim brodovima su upravljali komiteti i svako komandantovo naređenje je moralo da prođe nihovo odobrenje pre nego što će biti sprovedeno. Stanje na nemčkim brodovima je najbolje opisao američki pomorski istoričar Artur Marder, rekavši da je to bilo “...jedna kompletna demoralizacija...“. Postojalo je nekoliko osnovnih faktora za ovakvo stanje, a to su bili nedostatak discipline, loša hrana, nedostatak rekreacije i spora pošta između posada i njihovih porodica u nemačkoj. Nedostatak discipline se sastojao od postojanja, već ponemutih, brodskih komiteta, hrana je bila monotona i lošeg kvaliteta, tako da je jedinu dopunu pretstavljao lov na ribe i galebove. Britanci su dalje zabranili posadama da napuštaju svoje brodove, tako da nisu smeli da prelaze sa jednog plovila na drugo, a sva odlazna, a kasnije i dolazna pošta je bila cenzurisana. Jedino je admiral von Rojter imao na raspolaganju jedan parni čamac kojim je mogao da obilazi brodove, a istu je koristilo i par lekara koji su bili sa flotom. Veliki problem je pretstavljao i nedostatak stomatologa, kojih nije bilo u nemačkoj floti, a britanci nisu dozvolili dolazak nemačkog, niti su dali nekog svog. Britanci uskoro počinju sa smanjivanjem brodskih posada, tako da je od 19.815 članova posada, koje su doplovile u Skapa Flou, 3. decembra vraćeno njih 4.000 ( među kojima i najproblematičniji članovi brodskih komiteta), 6. decembra 6.000 i 12. decembra još 5.000. Na nemačkim brodovima je ostalo po 200 članova posade na bojnim krstašima, po 175 na bojnim brodovima, po 80 na lakim krstaricama i po 30 na razaračima. Iako su britanci i ove brojke smatrali prevelikim za održavanje brodova, ipak su nemci uspeli da ih ubede u njihovu neophodnost. I od ovog broja posada je svakog meseca kući slan određen broj mornara, tako da se u junu došlo do cifre prihvatljive za britance, to jest po 75 članova posade za bojne krstaše, po 60 za bojne brodove, po 30 za krstarice i otprilike 10-ak za razarače. Sve ove mere su svele broj nemačkih mornara na oko 1.700 u junu 1919 godine. Sve ove mere su dovele do smirivanje situacije i popravljanju raspoloženja preostalih posada. 31. maja je čak i proslavljena treća godišnjica bitke kod Jitlanda, tako što su nemački brodovi razvili ratne i crvene zastave i upalili bela i crvena svetla. Ovo je navelo njihovog „čuvara“, admirala Frimentla, da izjavi da:“...oni primaju sudbinu pokornom ravnodušnošću, ali na kraju i u duhu nezadovoljstva...“

[attachment=4]

Kako se primirje produžavalo tri puta, tako je rasla i zabrinutost von Rojtera da bi britanci, bez ikakve objave, mogli da zaposednu brodove i preuzmu kontrolu nad njima. Stoga on počinje sa pripremama za potapanje svoje flote. Istovremeno su saveznici bili podeljeni oko njene dalje sudbine. Britanci su najradije želeli da je vide na dnu mora, ali su ostali želeli da se dokopaju modernih brodova i stave ih u svoju službu. Francuzi su želeli ¼ flote, drugu četvrtinu su tražili „veliki pobednici“ italijani, a svima ostalima jedna polovina.

[attachment=5]

Von Rojter je počeo prva savetovanja sa svojim oficirima i oni su polako počeli sa neophodnim pripremama. Posdama u prvi mah nije rečeno šta se događa, ali su one uskoro i same shvatile, tako da je i sa njima održano savetovanje, pa na kraju i one uzimaju aktivno učešće. Do 18. juna von Rojter šalje svoje naređenje pod oznakom paragraf 11, u kojem kaže: „Moja je namera da potopim brodove samo ukoliko neprijatelj pokuša da ih zauzme bez odobrenja nače vlade. Ukoliko vlada prihvati njihovu predaju mirovnim ugovorom, onda će brodovi biti predati, na večnu sramotu onima koji su nas doveli u ovu poziciju.“. U međuvremenu je potpisivanje mirovnog ugovora u Versaju zakazano za 21. jun u podne, a britanski mornari su se spremali se ukrcaju na nemačke brodove i preuzmu ih do ponoći. Ovaj plan je odobrio i admiral Maden, zamenik K-danta Velike flote. Dok su trajale pripreme na obe strane, admiral Maden saznaje da je potpisivanje Versajskog ugovora odloženo za 23. jun u 19:00, ali zaboravlja da o tome službeno obavesti admirala Frimentla. Istovremeno ga šalje, sa svim kapitalnim brodovima iz njegovog skvadrona, na vežbu izbegavanja torpeda. Britanski brodovi isplovljavaju 21. juna u 09:00, a planiraju da se vrate po podne 23, kako bi izveli planiranu akciju. Kasnije je i sam admiral Frimentl tvrdio da je, doduše neslužbeno, obavestio admirala von Rojtera o produženju primirja do 23. juna. Kako god bilo, scena za veliku završnicu je postavljena i ona je uskoro počela.

Potapanje

Oko 10:00 21. juna, na jarbolu komandnog broda, krstarice Emden, zavijorili su se signali da se pripremi potapanje. U 11:20 podignut je zastavni signal:

„Svim komandantima brodova i vođama torpednih čamaca. Paragraf 11 od današnjeg dana. Potvrdi. Komandant internirane flote.“

Isti signal je svim brodovima prosleđen i putem blinkera, a posade odmah počinju sa otvaranjem kingstona i otvaranjem svih vodonepropusnih vrata između pregrada. Na nekim brodovima su čak i izbušene rupe u zidovima pregrada, a sve u cilju nemogućnosti zaustavljanja prodora vode.

[attachment=1]

Prve znake da se nešto događa, britanci su videli oko podneva, kada je bojni brod Friedrich der Grosse počeo naglo da se naginje na levu stranu i kada su svi brodovi na glavnim jarbolima podigli nemačke carske zastave. Britanske snage koje su se u tom trenutku nalazile u Skapa Flou su se sastojale od 3 razarača ( od kojih je jedan bio na popravci), 7 trolera i nekoliko driftera. Prve vesi o potapanju su stigle do admirala Frimentla oko 12:20, kada on otkazuje vežbu i oko 12:35 okreće svoje brodove i punom brzinom se zapućuje u Skapa Flou. Istovremeno šalje poruku svim preostalim brodovima i mornarima u Skapa Flou, da svim sredstvima pokušaju da spreče nemačku akciju.

[attachment=2]

Svo raspoloživo ljudstvo u britanskoj bazi kreće i pokušava da spreči nemce u njihovoj nameri. Tom prilikom su ubili 9, među njima komandanta bojnog broda Markgraf Valtera Šumana i njegovog prvog oficira Hermana Ditmana, i ranili 16 nemaca. Neke brodove su britanci uspeli da nasukaju, ali ih je većina završila na dnu zaliva. Admiral Frimentl stiže u bazu oko 14:30, taman da vidi da su na površini ostali još jedino kapitalni brodovi. Poslednji brod koji je potonuo je bio bojni krstaš Hindenburg, oko 17:00. Kako je kasnije izjavio jedan nemački oficir sa razarača:

„Bio je to veličanstven prizor. Po celom prostranom zalivu brodovi su bili u različitim fazama tonjenja...posle svih neprijatnosti predaje, Hochseeflotte je ležala mrtva na dnu od sopstvene ruke. Njene posade su ipak dobile svoju poslednju bitku. Njene brodove neće deliti pobednici.“

[attachment=3]

Tog popodneva su pokupljena 1774 nemačka mornara i oficira i transportovana u gradić Invergordon, odakle su kasnije poslati u zarobljenički logor Nig. Admiral von Rojter i većina njegovih oficira su dovedeni na palubu bojnog broda Revenge, gde je admiral Frimentl održao govor:

„Admirala von Rojter. Ne mogu dozvoliti vama i vašim oficirima da napustite ovaj pritvor, pre nego što vam izrazim moja osećanja o načinu na koji ste prekršili uobičajenu čast i časne tradicije svih pomoraca. Iako je primirje bilo u punom jeku, vi ste ga prekršili podižući nemačku zastavu na svojim brodovima i potapajući ih. Vi ste rekli mom prevodiocu da ste smatrali primirje gotovim, iako niste imali nikakvih osnova da zaključite tako nešto. Da je primirje bilo gotovo, vi bi ste bili o tome obavešteni s moje strane, kao i o tome jesu li vaši pretstavnici potpisali mirovni ugovor. Tačno je da su pisma o obaveštenju bila spremna kod mene i bila bi vam poslata čim bih dobio potvrdu od strane svoje vlade. Dalje, zar stvarno mislite da bi moj skvadron napustio luku u momentu prekida primirja? Vašim ponašanjem ste dodali još jednu povredu vere i časti u ovom ratu za koji je kriva nemačka. Počela je sa kršenjem vojničke časti invazijom na Belgiju i čini se da se završila sa ovim kršenjem časti pomoraca. Dokazali ste da reči nove nemačke ne treba verovati više nego reči stare. Kakvo će se mišljenje o vašem činu formirati u vašoj zemlji ne znam. Mogu samo da izrazim samo ono što verujem da je mišljenje britanske mornarice i svih pomoraca, osim vaših. Sada vas predajme vojnim vlastima kao ratnog zarobljenika, krivog za kršenje primirja.“

[attachment=4]

Prema rečima prisutnih britanskih oficira, nemci su ovaj govor propratili sa bezizražajnim licima.
Sve u svemu, od 74 nemačka broda u Skapa Flou, potopljeno je njih 52, dok su 22 nasukana.

Potopljeni brodovi

Bojni brodovi: Kaiser, Prinzregent Luitpold, Kaiserin, Friedrich der Grosse, König Albert, König, Großer Kurfürst, Kronprinz Wilhelm, Markgraf i Bayern
Bojni krstaši: Seydlitz, Moltke, Von der Tann, Derfflinger i Hindenburg
Krstarice: Brummer, Bremse, Dresden, Köln i Karlsruhe
Razarači: S32, S36, G38, G39, G40, V45, S49, S50, S52, S53, S54, S55, S56, S65, V70, V78, V83, V86, V89, V91, G101, G103, G104, B109, B110, B111, B112, V129, S131, S136, S138 i H145

Nasukani brodovi

Bojni brod: Baden
Krstarice: Nürnberg, Emden i Frankfurt
Razarači: V43, V44, V46, S51, S60, V73, V80, V81, V82, G92, V125, V126, V127, V128, S132, S137 i V100

Reakcije na potapanje nemačke flote su bile i očekivane, francuzi i italijani su bili razočarani, amerikancima i japancima je bilo svejedno, dok su najviše odahnuli britanci. Njihovo mišljenje je možda najbolje opisao admiral Vemis u svom dnevniku:

„Na potapanje nemačke flote gledam kao na pravi blagoslov. Ono odbacuje trnovito pitanje podele njenih brodova jednom za svagda.“

U nemačkoj se na ovaj čin gledalo sa radošću, a admiral Šer je, u oduševljenju, izjavio:

„Radujem se potapanju nemačke flote u Skapa Flou...smrad predaje je skinut sa amblema nemačke flote. Potapanje brodova je pokazalo da duh flote nije mrtav. Ovaj poslednji čin je veran tradicijama nemačke ratne mornarice.“

[attachment=5]

Od 52 potopljena broda, 45 je izvađeno i isečeno u staro gvožđe do početka DSR-a, dok se još njih 7 nalazi na dnu zaliva i pod zaštitom su britanske vlade. Prema Ancient Monuments and Archaeological Areas Act, donetom 1979 godine, roniocima je dozvoljeno da ih posete uz odgovarajuću dozvolu.

BK Derfflinger u internaciji.
[attachment=1]

BB Bayern tone.
[attachment=2]

Motorista, uvek iskopaš neku interesantnu temu!

Odlična tema :klap :klap :klap

Rekoh kad već imamo samoubistvo francuske flote, onda da postavim i nemce. Hvala vam, služim Palubi.

Tema koja plijeni paznju!   :klap :klap :klap

Jos pokoji podatak

http://www.ww1-propaganda-cards.com/Scapa%20Flow.html

Лични став: правилно су поступили, ако су је потопили.

Како би "admiral Frimentl" поступио, да је био на њиховом месту.

Verovatno kao i von Rojter. Ja iskreno mislim da su britanci namerno ostavili nemcima odrešene ruke...jednostavno su im, po starom običaju, ostavili pištolj sa jednim metkom da časno završe posao. ;)

[attachment=1]

[attachment=2]

Велико питање је колика би била употребљивост капиталних бродова да нису били потопљени. Да ли би неки од њих могли да се користе и у другом светском рату?
Многи њихови вршњаци и јесу кориштени, са различитим успехом, и код британаца, американаца, јапанаца, совјета...

Мислим да би немачки БК (да су остали у немачким рукама), били прилично незгодни за британце почетком рата. Брзи, добро оклопљени и солидно наоружани, могли би да прате носаче авиона у другим флотама.
Бојни бродови, због мале брзине и запуштености, вероватно би могли да се користе за споредне дужности - у било коју флоту да су пребачени.

Zašto da ne, ionako je većina bojnih brodova iz DSR-a bila napravljena tokom pre ili PSR-a. U britaniji su to bili brodovi klase Revenge i klase Queen Elisabeth, u italiji klase Andrea Doria i Conte di Cavour, u japanu klase Kongo, Fuso i Ise, u SAD klase Pennsylvania, Nevada, New York, Wyoming, New Mexico, Tenesee i Colorado, u francuskoj klase Courbet i Betagne i u SSSR-u klasa Gangut.

Да допуним:

"Battleship of the Royal Sovereign class", из 1915, а у СССР-у као "Архангелск" од маја 1944 до 9.фебруара 1949.године

Да ли се важи.
[attachment=1]

Поменуо их је Моториста, класа Revenge.
Није поменуо само мање морнарице, које су такође користиле ветеране из првог рата.

Važi se! 33 godine u službi.

wikipedia: Royal Sovereign had a relatively quiet career, missing the Battle of Jutland. She took part in convoy duty in the early part of World War II. She was loaned to the USSR in 1944 and renamed Arkhangelsk, escorting Arctic convoys for the remainder of the war. Returned after the war, she was scrapped in 1949 in the UK.

мали "off"
HMS Royal Sovereign –klasa ili tip broda

 HMS Royal Sovereign (pennant number 05) was a Revenge-class (also known as Royal Sovereign and R-class)
[attachment=1]
http://en.wikipedia.org/wiki/HMS_Royal_Sovereign_(1915)

The Revenge class battleships (listed as Royal Sovereign Class in Jane's Fighting Ships, 1931 edition)
 [attachment=2]
http://en.wikipedia.org/wiki/Revenge_class_battleship


[attachment=3]
http://www.uboat.net/allies/warships/class/55.html

[attachment=4]
http://www.naval-history.net/xGM-Chrono-01BB-Royal%20Soveriegn.htm
 
Osprey - New Vanguard. #154. British Battleships 1939-45 (1)
[attachment=5]
 
http://museumvictoria.com.au/collections/items/248833/lantern-slide-battleship-royal-sovereign-class-circa-1920


Ako je ovo štivo "Osprey - New Vanguard. #154. British Battleships 1939-45 " nekakvo referentno, zašto ne bismo verovali britancima u njihovu klasifikaciju svoga broda

kraj "off"

Možda bi se Nemci više posvetili nosaču aviona da su im kojim slučajem ostali brodovi iz Prvog svetskog rata.

Verovatno i bi, samo je pitanje koje bi brodove nemci sebi ostavili sem Bajerna i Badena. Možda Derflinger i Hindenburg, a možda bi dovršili Saksoniju i Virtemberg.

        Kao i mnogo puta, tako i u ovom slucaju Nemacka mornarica je sacuvala svoju cast, ma sta saveznici mislili o tome. Nemacka, jeste izgubila rat, ali ni u kom slucaju nije smela biti onako ponizena. Upravo su saveznici bili ti, koji su indirektno otvorili vrata coveku kao sto je Adolf Hitler i u velikoj meri svojim sramnim uslovima nametnutim Nemackoj koja je kapitulirala, otvorili su zapravo vrata drugom svetskom ratu.
        Scapa flow bio je velika saveznicka greska, pri tom ne mislim samo na potapanje flote visokog mora, vec i na njenu sramnu zaplenu, u vidu ratnog plena od strane saveznika. No tako je to u ratu pobednik pise istoriju, a takodje odredjuje i pravila. Sam dogadjaj u  Scapa Flow-u moze se okarakterisati i kao casno umiranje flote visokog mora, na taj nacin je svima poslata poruka, da duh Nemacke mornarice jos zivi. Rojtera mozemo posmatrati kao coveka koji je sacuvao cast mornarice, istovremeno upisavsi svoje ime na stranice mornaricke istorije.
        Sto se same flote tice, dobar deo brodova je izvadjen i izrezan, ali se takodje nekoliko brodova nalazi na dnu i dan danas, privlaceci uglavnom ronioce. Kakav je bio plan saveznika, sta dalje sa tim brodovima, ukoliko ga je uopste bilo, ostaje nepoznanica, do danasnjih dana, jer se do dogovora ocigledno nije doslo. Tako da ih je Rojter svojim cinom, u velikoj meri oslobodio tih muka. Predpostavljam, da bi doslo do nekakve podele, tako da bi verovatno ti brodovi ostali u upotrebi u saveznickim mornaricama, naravno oni noviji, dok bi stariji zavrsili na rezalistu. Koliko bi oni doprineli u drugom svetskom ratu, moze samo biti predmet nagadjanja, koji se moze posmatrati dvojako. Odnos, izmedju saveznika i Nemacke, bio bi jos nepovoljniji za Nemacku stranu nego sto je bio u vreme drugog svetskog rata, da su kojim slucajem brodovi podeljeni izmedju saveznika. Tako gledano, Rojterov cin, moze se smatrati strateski ispravnim na duze staze. Da se kojim slucajem Scapa flow, nije ni desio, a sami brodavi ostali u sastavu Nemacke mornarice, cinjenica je da bi Nemacka mornarica drugi svetski rat docekala mnogo spremnija i bolje naoruzana nego sto je to bio slucaj. Ono sto je mnogo bitnije, ne bi bilo prekida u razvoju, tako da bi Nemci imali odredjeni kontinuitet u svemu tome, pri tom mislim i na obucenost i brojnost samog osoblja, ali i na samu gradnju kapitalnih brodova i podmornica.
        BK bi ne sumljivo imali odredjenu ulogu u drugom svetskom ratu, jer se radilo o brzim dobro oklopljenim i solidno naoruzanim brodovima, koji bi slazem se, sa jednim od predhodnih komentara, bili recimo idealna pratnja nosacima aviona, koje su pak Nemci mogli napraviti, pretvaranjem nekih kapitalnih brodova u nosace. Recimo da su mogli na brzi nacin doci do nosaca, naravno dok ne bi stigli pravi kao Graf Zeppelin. Na taj nacin bi Kriegs marine bila mnogo konkurentnija Royal navy-ju. Brodovi, za koje se recimo ne bi nasla adekvatna uloga, sasvim bi sigurno bili izrezani i iskorisceni, kao sirovinska baza za izradu neceg drugog.
        Za kraj SMS Goeben je ostao nakon prvog svetskog rata u sluzbi Turske mornarice, kao Sultan Yavuz do 1950.godine, a izrezan je tek 1973.godine.

A evo i ostataka njemačke "Flote Visokog mora" danas...

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

I još...

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Šteta što su slike u takvoj rezoluciji i tehnici da je teško razaznati detalje, mada je i pokušaj izvanredan.

Ma ove slike su prva liga - videti brodove koji su potpljeni pre skoro 100 godina, i od tada leže u mulju i pesku na dnu mora.
Fantastično!

Пре коју годину сам гледао документарац о бици на Галипољу. Приказали су сцену где је један турски ронилац заронио до једног потопљеног ББ, изронио једну шпагету кордита - и упалио је. И после 90 година под водом се одмах упалила!

to sam i ja gledao :) a vido sam i svojim ocima municiju izvucenu iz barske luke iz I sr (francuska). otvoren metak, istresen barut, i upalio odma bez pardona. i kapislu smo ispucali kasnije, i ona je bila ok. tako da se nije zezati sa tim :rtfm

Ronjenje do Brumera i Kelna:

http://www.youtube.com/watch?v=AzvuqzWDOsA

http://www.youtube.com/watch?v=cMhrS6Ws18E

Ronjenje na Drezden i Karlsrue:

http://www.youtube.com/watch?v=tE4cAleGfKY

http://www.youtube.com/watch?v=jxaCwFibuYA

Zastava povodom 90-e godišnjice samopotapanja, na pramcu krstarice SMS Dresden:

http://www.youtube.com/watch?v=_gPSzHFQBvM

Inače skoro čitavu potopljenu flotu je od britanske vlade, za zapanjujuće male pare, otkupio Ernest Koks. Procjena je bila da je vađenje brodova gotovo pa nemoguće, ali ih je on sve demantovao i velike pare zaradio narednih godina (i decenija) vadeći i režući brodove. Na snimcima sonara se lijepo vidi kako su olupine čerupane.

Moltke kreće u rezalište...

[attachment=1]

Kajzer se sprema na isto putovanje 1929. godine...

[attachment=1]

      Ernest Koks je napravio vise nego dobar posao sa engleskom vladom, kada je sve ove brodove otkupio za smesne pare, a potom na istim zaradio ogroman novac. Bas me zanima koji su to strucnjaci vrsili procenu, da je brodove bilo preskupo i nemoguce izvaditi, sto deluje jako smesno, a procenu je radio neki "veliki strucnjak" ili neko ko o tome nije imao pojma. Kao i uvek postoji i treca mogucnost, a ona izgleda otprilike ovako: Ocigledno je da je neko namestio vise nego unosan posao Ernestu Koksu, u pitanju je ocigledno bio neki deal, jer sve ostalo deluje dosta smesno. Sto je moglo biti izvadjeno, izvadjeno je, u to racunam i cerupanje ovih brodova koji nisu mogli biti izvadjeni, sto se lepo vidi na sonaru. Dok je sa druge strane Royal Oak, koji takodje lezi u njihovoj blizini, ako se ne varam proglesen za istorijski spomenik.

Koks je sve potopljene razarače kupio za 250£.

И сад једно питање: ко је надлежан да прода потопљену немачу флоту?
Флота се предала савезницима, пре поделе, дошло је до самопотапања. Чија је то онда имовина била? :rtfm

Velike Britanije naravno, na njenom moru je došlo do samopotapanja.

Rojal Ouk je sasvim drugačiji slučaj i ne može se porediti sa samopotapanjem njemačkih brodova. Potopljen je u ratu od strane neprijatelja zajedno sa većinom posade. I proglašen je "ratnim grobljem".

Naravno, Britanci je Koksu nisu prodali kao flotu, tj. brodove, već kao sirovinu.
Britanci, osim nasukanih brodova, nisu imali namjeru da bilo šta spašavaju. Kažu da je jedna od reakcija Admiraliteta na potapanje bila: "Where they are sunk, they will rest and rust. There can be no question of salvaging them."
Kasnije su pristali na Koksovu ponudu jer je toliko olupina na tako malom prostoru u plitkoj vodi jednostavno smetalo i predstavljalo opasnost.

Inače je Koks posle toga postao poznat kao čovek koji je kupio mornaricu: "man who bought a navy".

Inače, Koks je već nakon desetak godina prodao prava za spašavanje drugoj firmi. Do tada je, naravno, povadio sve što ga je interesovalo, a od tada je ubirao svoj dio profita.
Metal sa potopljenih carskih brodova je postao posebno cijenjen i tražen nakon Drugog sv. rata jer u sebi nije sadržavao radioaktivne izotope, pa je široko korišćen u izradi raznih instrumenata i uređaja (npr. GM brojači). Operacije spašavanja su se protegle do 70-ih godina prošlog vijeka kada su postale neisplative pa su preostale olupine ostavljene da trunu na miru. Tek ponekad se skokne do Keniga po malo čelika... kad zafali.

Pogled na Scapa Flow i na nemačku flotu pre samopotapanja. U prvom planu su krstarice (sa leva na desno): SMS Frankfurt, Koln, Bremse, Brummer i Emden II. Na ovom zadnjem je bio smešten Admiral von Reuter.


[attachment=1]

Jedan od malobrojnih brodova koga su iznenađeni englezi brzom intervenijom uspeli da spasu nasukavanjem je bila krstarica Frankfurt. Na njoj su Britanski mornari. Krstarica je izvađena i kasnije predata SAD koja je na njoj vršila vežbe bombardoanja iz vazduha.

[attachment=1]

SMS Baden je bio jedina velika jedinica koja nije bila uspešno potopljena. Ovde ga vidimo nakon vađenja sa Britanskim mornarima i radnicima.

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=1]

Naslovna strana knjige:

[attachment=1]

Ko želi da pročita, knjiga se nalazi na ovom linku:
https://www.paluba.info/rade/coxs_navy.pdf

(desni klik, "Save as...")

Britanska patrola pokušava, prijeteći oružjem, da natjera Njemce da obustave potapanje jednog razarača...

[attachment=1]

Nasukani razarači čekaju svoj red za rezanje...

[attachment=1]

Sajdlic u suvom doku u Rositu, spreman za rezanje...

[attachment=1]

[attachment=1]
S.M.S. Seydlitz - das Ende: Gekentert in Scapa Flow nach der Selbstversenkung der dt. Flotte in der Internierung am 21.06.1919.
 
 

Prvi pokušaj vađenja Hindenburga 1926. godine...

[attachment=1]

Jel se meni čini, ili je u prvom planu osoba ženskog pola.

    I meni se isto učinilo. No to su Englezi tako da se nikad ne zna.

Dobro si primjetio. U sredini fotograije je žena Ernesta Koksa, Dženi.

Do kraja novembra saveznička komisija je izvršila pregled nemačkih brodova, a zatim su brodovi otplovili za Skapa Flo. Po sporazumu sa savezničkom komandom predviđeno je da na bojnim krstašima ostane 200 mornara i oficira, bojnim brodovima 175, na krstaricama 80 i 20 na razaračima i torpiljarkama. U tom trenutku na brodovima je bilo više od 20.000 mornara i oficira. Prva grupa od 4.000 mornara je otputovala već 3.decembra, sledeća 6.decembra (6.000), a treća, 12.decembra (5.000). U tom trenutku na brodovima je ostalo 4.815 mornara.

Situacija na nemačkim brodovima je bila loša. Postojala je podeljenost između oficira i mornara, pa su sva oficirska naređenja morali da potvrde saveti mornara. Zbog dvovlašća disciplina je bila na niskom nivou, a većina brodova je zapuštena. Koliko su međuljudski odnosi bili loši govori i podatak da je konta-admiral fon Rojter bio prisiljen da se 25.marta prebaci na krstaricu SMS Emden jer su ga revolucionarni mornari šikanirali.

Hrana i ostale potrepštine su dopremane iz Nemačke, dva puta mesečno (10.000 vekni hleba, 250 kg kvasca, 5.000 litara ruma i 300 cigareta po mornaru). Imajući u vidu nestašice hrane u samoj Nemačkoj, mornari su bar imali šta da jedu, ali kvalitet njihovih sledovanja je bio očajan. Kako bi se pojačala ishrana mornari su lovili ribu, i galebove. Po sporazumu posadama je zabranjeno da napuštaju brodove bez dozvole britanskih vlasti. Sva odlazeća pošta se cenzurisala od prvog dana, a od početka 1919.godine cenzurisana je i dolazna pošta iz Nemačke. Zdravstveno stanje interniranih posada je bilo zadovoljavajuće i pored sporadične pojave skorbuta. No, najveći problem je predstavljao karijes, jer u floti nije bilo zubara.

U dogovoru sa britanskim vlastima posade nemačkih brodova su smanjene, pa je na bojnim krstašima ostalo po 75 mornara i oficira, na bojnim brodovima 60, na krstaricama 30, i oko 450 na razaračima i torpiljarkama. Oko 2.700 mornara i oficira je 17.juna otplovilio za Nemačku, a na brodovima je ostalo još oko 1.700.

Kada je 6.maja 1919.godine objavljen tekst Versajskog sporazuma, svima je postalo jasno da će flotu preuzeti saveznici. Pravno gledano fon Rojter se nalazio u teškom položaju. Ako nemačka vlada ne potpiše Versajski mirovni sporazum, borbena dejstva će se nastaviti a britanske snage će pokušati da zauzmu nemačke brodove. Jedno što bi on u tom slučaju mogao da učini jeste da naredi samopotapanje. S druge strane, ukoliko se sporazum potpiše postavljalo se pitanje kada stupa na snagu, u trenutku potpisivanja ili kada ga ratifikuje Rajhstag. Tako da bi i u ovom slučaju pravni položaj interniranih brodova bio nejasan. No, fon Rojter se plašio da će Britanci pokušati da zauzmu brodove i pre no što se mirovni sporazum potpiše. Istovremeno, on nije imao jasne instrukcije od vlade u Berlinu, s kojoj je mogao da komunicra posredstvom britanske radio stanice ili preko snabdevačkih brodova.

Situacija je postala kritična 31.maja, kada se na trogodišnjicu bitke kod Jitlanda, pronela vest da će britanske trupe sutradan zauzeti brodove. Fon Rojten je tada izdao naređenje zapovedncima da samopotope brodove ukoliko britanske trupe pokušaju da ih zauzmu.

Potpisivanje Versajskog mirovnog ugovora je bilo zakazano za podne 21.juna 1919.godine. Admiral Frimental (Sir Sydney Robert Fremantle) je planirao da nakon potpisivanja ugovora zauzme brodove. No, u međuvremenu je primirje produženo do 19 časova 23.juna. Ova informacija nije službeno preneta fon Rojteru, koji je postao izuzetno sumnjičav spram britanskih namera. Od vlade u Berlinu nije bilo nikakvih vesti, a novine koje je dobio od Britanaca su bile stare četiri dana. Imajući sve ovo u vidu fon Rojter je 20.juna izdao naređenje da se brodovi potope sutradan u podne, u trenutku kada istekne primirje.

Britanska flota je 21.juna u 9 časova isplovila na otvoreno more kako bi izvela torpedne manevre. Isplovljavanje britanske flote je kontra-admiralu fon Rojteru ostavilo čist prostor za akciju.
Kada je britanska flota isplovila na otvreno more, oko 10 časova fon Rojter je naredio da se na SMS Emdenu istaknu signalne zastave „D“ i „G“, u prevodu čekajte dalja naređenja. U 10:30 je signalnim zastavama i lampama poslata poruka: „Paragraf XI  – potvrdi“. U prevodu ovo je bio dogovoreni signal za samopotapanje. Svi brodovi su odgovorili sa „Paragraf XI – potvrđen, kapetan (zatim je trebalo da sledi ime broda)“. Slanje poruke i odgovora je potrajalo, pa je poslednji brod potvrdio prijem tek oko 11:30.

Krstarica SMS Emden je poslednja dobila naređenje za samopotapanje u 12:10, jer se čekalo da se dva britanska čamca udalje. U međuvremenu, na ostalim brodovima su otvoreni ventili za samopotapanje i morska voda je počela da prodire. Kako bi se operacija ubrzala sva nepropusna vrata su otvorena. Prvi je u 12:16 potonuo SMS Friedrich der Grosse, a za njim je sledio SMS König Albert u 12:56. Na većini brodova je pre potonuća istaknuta nemačka ratna zastava, a posade razarača su istakle i crvene signalne zastave „Z“ (napred ka neprijatelju).

Admiral Frimental je već u 12:20 obavešten o događajima u luci i odmah je pod punom parom krenuo nazad. Ali je stigao tek oko 14:30, prekasno da bilo šta učini. Do 17 časova je potonulo 5 bojnih krstaša, 10 bojnih brodova, 5 krstarica i 32 razarača, Britanci su uspeli da nasukaju bojni brod SMS Baden, tri krstarice (SMS Nürnberg, SMS Emden i SMS Frankfurt), i 18 razarača.
Britanski marinci su pokušali da spreče potapanje brodova, pa je došlo i do kratke borbe, u kojoj je poginulo deset Nemaca, a šesnaest je ranjeno. U borbama su poginuli kapetan i prvi oficir SMS Markgraf (Walter Schumann i Hermann Dittman), koji su tako postali poslednje žrtve I svetskog rata.

Admiral Frimental se sutradan susreo sa admiralom fon Rojterem, i tom prilikom je rekao:

„Ne mogu da dozvolim da Vi i vaši oficiri napustite naš pritvor pre no što izrazim moje viđenje načina na koji ste povredili čast i tradiciju svih mornara. Vi ste prekinuli primirje bez upozorenja time što ste na brodovima istakli ratnu zastavu, a zatim ih samopotopili. Obavestili ste mog prevodioca da ste smatrali primirje završenim. Nemate nikakvo opravdanje za takvu pretpostavku. Ja bih Vas obavestio o završetku primirja i da li su predstavnici Vaše vlade potpisali mirovni sporazum. Zaista, pisma su bila spremna za vas čim dobijem zvaničnu potvrdu od moje vlade. Dalje, možete zamisliti da li bi moja eskadra isplovila da se sprema prekid primirja. Vašim ponašanjem ste pokazali da je Nemačka kriva za rat. Ukaljali ste vojničku čast napadom na Belgiju, pošteno je da završite sa ukaljanom mornaričkom čašću. Dokazali ste manjini koja sumnjala da reč nove Nemačke ne vredi ništa više nego reč stare Nemačke. Kakvo će mišljenje imati Vaša domovina o vašim akcijama ne znam. Mogu samo da izrazim ono što mislim da je mišljene britanske mornarice, i takođe svih mornara sveta izuzev vaših. Sada vas predajem britanskim vojnim vlastima kao ratnog zarobljenika koji je kriv za flagrantno krišenje primirja.“

„Bio je to veličanstven prizor“, zabeležio je jedan od oficira nemačkog razarača. „Po celom prostarnom zalivu brodovi su bili u različitim fazama tonjenja... Posle svih neprijatnosti predaje, Okeanska flota je ležala mrtva na dnu od sopsvene ruke. Njene posade su ipak dobile svoju poslednju bitku. Njene brodove neće deliti pobednici. “

Posebnu težinu imala je izjava admiral Šera: „Radujem se potapanju nemačke flote u Skapa Flou ... smrad predaje je skinut sa amblema nemačke flote. Potapanje brodova je dokazalo da duh flote nije mrtav. Ovaj poslednji čin je veran tradicijama nemačke ratne mornarice.“

Pravno gledano, fon Rojter je delovao u skladu sa naređenjem Vilhelma II da ukoliko se nemački ratni brodovi nađu u situaciji da mogu biti zarobljeni zapovednik je dužan da brodove potopi.

Što se tiče brodova, oni su ostali potopljeni u zalivu. No, 1923.godine Ernest Koks (Ernest Cox) je od britanske mornarice kupio 26 potopljenih razarača kao i bojne krstaše Sjedlic i Hindenburg. Koks je u narednih 18 meseci uspeo da izvadi 24 razarača. Zatim je su izvučeni bojni krstaši. Ronioci bi prvo zatvorili poplavne ventile, i zakrpili rupe u trupu. Zatim bi se u brodove upumpao vazduh. No, Koksov metod nije bio jeftin. Samo vađenje Hindemburga je koštalo oko 30.000 funti. Koks je ukupno izvukao 26 razarača, 2 bojna krstaša i 5 bojnih brodova.

Sad sam video da je motorista vec napisao ovakav clanak. Mislim da nisam rekao nista novo, sto on vec nije napisao, ali nema veze

Jedan od nacina sikaniranja von Reutera bila je voznja na koturaljkama (Rollschuhe) po palubi iznad njegove kabine...

Nemački mornari sa jednog od razarača.

[attachment=1]

A zvučna izolacija u to vreme nije bila naročita, "skakali su mu po glavi i nisu mu dali da spava", što je svojevrstan način mučenja, sličan merama preduzimanim u Abu Graibu u naše vreme.

[attachment=1]

Meni najbliži brod u brazdi više liči na jedan od engleskih BB klase QE.

Pazi kada jeste...ladno su podmetnuli kao predaju flote Visokog mora...

Prvo mi je bila sumnjiva forma kula 380(1)mm, a kad sam uvećao, jasno je da to nije nemačka kula. i još par detalja, da ne davim...

е свка вам част, не мож да вас за*ебу ни под разно  ;D

SMS Baden u Scapa Flow-u.


[attachment=1]

https://youtu.be/4eoSLOlKjh0

Ratne grdosije Nemačke carske mornarice na prodaju


Bojni brodovi „Kenig“, „Markgraf“, „Kronprinc Vilhelm“ i laka krstarica „Karlsrue“ nedavno su postavljeni na Ibeju za 250.000 funti (316.000 dolara).

Većina ljudi može samo da sanja da poseduje bojni brod, ali zahvaljujući „Ibeju“ nekome taj san može i da se ostvari i postane ponosni vlasnik tri bojna broda i lake krstarice. Postoji jedna začkoljica – sva četiri broda su na morskom dnu.

Bojni brodovi „Kenig“, „Markgraf“, „Kronprinc Vilhelm“ i laka krstarica „Karlsrue“ nedavno su postavljeni na Ibeju za 250.000 funti (316.000 dolara).

Četiri ratna broda bila su deo nemačke carske mornarice tokom Prvog svetskog rata. Nakon uspostavljanja primirja 1918. godine, Okeanska flotila ostala je zarobljena u Skapa Flou.

Pre malo više od 100 godina, 21. juna 1919, admiral Ludvig fon Rojter iskoristio je odsustvo britanskih brodova u luci da naredi da se čitava flota potopi da ne bi pala u ruke silama Antante.

Pedesetdva od 70 brodova je potopljeno kod Skapa Floua. Tokom narednih decenija, brojni brodovi su podignuti, a njihov čelik iskorišćen, ali je nekoliko, uključujući „Kenig“, „Markgraf“, „Kronprinc Vilhelm“ i „Karlsrue“, ostalo netaknuto.

Brodovi se sada smatraju spomenicima i ronioci mogu da dođu i plivaju oko njih, ne smeju da uđu u njih. Međutim, novim vlasnicima biće odobren ulazak u njih i eventualno vraćanje nekih predmeta sa njih, prenosi Bi-Bi-Si.

Tri bojna broda su među najmoćnijih ratnim brodovima koje je Nemačka u svojoj istoriji napravila. Sva tri su klase „Kenig“. Četiri sestrinska broda su napravljena i sva četiri potopljena kod Skapa Floua.

„Grose Kurfurst“, međutim, podignut je sa dna 1938. godine kako čelik sa njega bio iskorišćen. Brodovi su bili 175,4 metara dugački, 29,5 široki, imali su gaz od devet metara i deplasman od 25.390 tona.

Snaga tri vratilne Parsonove turbine iznosila je 32 megavata, što je omogućavalo maksimalnu brzinu od 21,2 čvora (oko 39 kilometara na čas).

Svaki brod raspolagao je sa 10 topova od 305 milimetara, 14 kalibra 150 milimetara, 10 od 88 milimetara i pet torpednih cevi kalibra 500 milimetara. Na najoklopljenijim delovima čelik je bio 350 milimetara debljine.

Laka krstarica „Karlsrue“, sa druge strane, imala je deplasman od 7.000 tona, bila je naoružana sa osam topova 150 milimetara, dve „osamdesetosmice“, dve torpedne cevi i 200 morskih mina.

Brodovi su bili vlasništvo kompanije „Skapa Flou salvedž“, ali ih je 1981. godine kupio sadašnji vlasnik Tomi Klark. Iako će novi vlasnik moći da ulazi unutar brodova i vrati neke predmete na površinu, biće mu zabranjeno da podigne brodove sa dna.

izvor (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:802369-Ratne-grdosije-Nemacke-carske-mornarice-na-prodaju-VIDEO)


https://youtu.be/YFIV6ODZdwQ

https://youtu.be/o1Vn2lkX2yA