PALUBA

Стицајем околности ове године сам, после дужег времена неколико пута био у тазбини. У једној од тема већ сам описао село Мало Боњинце, општина Бабушница, Пиротски округ,  југоисточна Србија. Када човек кратко борави не може а да не запази предивну природу. Ипак, људи се одавде селе већ дуже време и напуштају овај простро јер одлазе где им је лакше и боље. Цела општина једва да има преко 12000 становника. Иако овај сликовни приказ није систематизован покушаћу да прикажем природу, али и објекте, зграде и куће које сведоче и људима коју су ту некад живели. Неко од тих слика сте већ видели (у теми "Моја злодјела"), а ево и нових, у овој посебној теми.

[attachment=1]

Центар Бабушнице, "главног града" овог простора. 

Географски овај простор назива се Лужница, по реци Лужници која протиче кроз ову варошицу. Само место налази се на једној заравни - пољу окруженом са једне стране (западне) Сувом планином, са друге стране обронцима Руја (пема бугарској граници) и Острозубом ( са југа). Удаљено је око 25 км од Пирота, око 55 од Ниша и око 50 од Лесковца. Надморска висина око 450м.

[attachment=2]

Зграда општине. Иначе у самом градићу ради свега неколико већих фирми са укупно пар стотина запослених: погон "Тигра" из Пирота, "Лисце" из Севница-Словеније и D Company која израђује алате за "Тигар" и "Мишлен".

Када следећи пут будем ишао направићу више слика самог места како би они који су далеко могли да доживе живот у њему.
 

Службени језик је наравно српски. Ипак, већина становништва говори тзв. торлачким ("призренско-тимочким") дијалектом, пиротском варијантом. Они су, у језичком смислу "староштокавци", за разлику од већине Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца који су "новоштокавци". Пар примера говора: кво (које) - шта, куде - где, гледал - гледао, певал - певао, (није извршен прелаз "л" у "о")  башта - отац (у смислу власник имања), убити - ударити (убил се - ударио се), утепати - убити (утепал се - убио се)  и тд. Акценти су на последњем самогласнику.

Становници су углавном Срби, али има и нешто Бугара (Звоначка бања). Домаћи Бугари такође говоре дијалектом који се битно разликује од књижевног бугарској језика, а незнатно до овог торлачког, тако да они потпуно једни друге разумеју, боље него када им се неко обраћа на књижевном српском или бугарском језику.  Дакле, становништво је етничко врло сродно и углавном је староседелачко већ више стотина година. Овај крај је био по страни главних путева и ратних дејстава тако да се становништво слабо померало. У многим селима највећи број породица већ вековима живи ту, тако да с правом могу да кажу да су "коленовићи". Иако се крај назива Лужница, становништво неколико села у општини Бабушница (око превоја Предел који дели Лужницу од Заплања) етнички је ближе становништву насељеном у дубокој котлини под именом Заплање, која се јужном страном Суве планине пружа ка Нишу. То су села: Велико и Мало Боњинце, Модра стена, Остатовица, Завидинце, Мезграја. За разлику од лужничана који су мало нижи растом, ситније грађе, заплањци су крупнији (вишљи), светлије пути, светлије косе - изразити "словенски" типови. Очуване су братственичке везе (братства имају своје називе) тако да се братственици међусобно не мешају - жене или удају иако су рођаци тек у шестом, седмом колену. Становништво се до пре 80-90 година углавном бавило сточарством. Касније, многи одлазе у печалбу и широм ондашње државе били су познати као добре занатлије, специјалисти: вуновлачари, бојаџије, содаџије. Тако их је било у Кореници, Удбини,, Јајцу, Дрвару, Грахову, Ливну и другим местима познатим по узгајању стоке и преради вуне. Као содаџија било их је у скоро свим српским градовима а посебно Пожаревцу, Свилајнцу, Деспотовцу и наравно Београду.   

Džumba, hvala. Saznajemo zanimljive podatke.

Jezik je veoma slican makedonskom, tako da se juzni srpski i severni makedonski krajevi odlicno razumeju. :) :)

Велико Боњице је до пре 30-так година било највеће и најнапредније село у општини Бабушница. Из њега је неколико виђених професора Београдског и нишког универзитета, лекара, инжињера и сл. Из овог села је покојна супруга Корнелија Ковача. Некада, пре 50-так година ово је било и општинско место.

[attachment=1]
Некадашња општинска зграда, данас месна канцеларија са само једним службеником. Изнад је модерна зграда поште.

[attachment=2]
Улаз у зграду месне канцеларије. Као из времена Бранислава Нушића.

[attachment=3]
Време је стало 1952. године. Карта административне поделе Народне Републике Србије, издање 1952.година. Карта стоји у ходнику месне канцеларије

ene... men mi basta iz strizevac ;D teka da moz da si pooratimo, nes'm bil u selo bog ti ga znaje otkada...  ;D

Као и већина села из околине велико Боњинце се као насељено место помиње у турским пописима из 15. века као насеље од неколико десетина пореских глава од којих су вси били хришћани. Потомци тих, тада пописаних људи и данас живе у овом и суседним селима.

Као и сваком нормалном селу најважније место је сеоска кафана.

[attachment=1]
Кафан "Путник" без прекида ради 50-60 година. Испред ње је аутобуско стајалиште за локалне и међумесне линије. Ово је једино село у Србији које има сталну, директни линију са Београдом: Аутобуска линија Београд - Велико Боњинце, полази из Београда сваког дана у 12.30. Из Великог Боњинца креће сваког дана у 04.45. Иако се број путника битно проредио (пре месец дана био сам једини путник у аутобусу од станице у Бабушници), Ниш- експрес је не укида јер има велико број путника до Ниша и од Ниша.

[attachment=2]
Ако тражиш шефа месне канцеларије или попа, зна се где их можеш наћи - на одговарајућем зборном месту. На слици нема попа, отишао је раније, али је Глига, шеф месне канцеларије остаојош мало да боље ослушне пулс народа.

[attachment=3]
У селу су три продавнице, све приватне. Раније је била земљорадничка задруга која је у сваком од суседних сила имала по продавницу. нема више задруге па ни продавница. За шибицу и пакло цигарета мораш из суседних села до Великог Боњинца (од 2- 8 км).

[attachment=1]
Кућа која сведочи о некадашњем богаству становника и значају села. Запис у времену о мајстору Алекси Чочићу од пре 100 и кусур година.

[attachment=2]
Главни сокак у селу.

[attachment=1]
Поглед на Велико Бољинце са оближњег брда Орловац (кота 600)

[attachment=2]
Јутро изнад малог и Великог Боњинца

[attachment=3]
Смирај дана

Следећи пут нешто више о старим, некада домаћинском кућама.

 
 Ниш- експрес је не укида јер има велико број путника до Ниша и од Ниша.


Džumba, ja mislio, da se kaže: "broj putnika do Niš i od Niš"
 :)

Imao sam klasiča koji je odgovorio, kada ga je pitala profesorica iz književnosti Plivečić-ka (u vojnoj školi) koliko padeža ima u Nišu, odgovorio samo pet!

Ljuba kaze da ima ustvari sedam padeza, ali se koristi jedan.

Godine 1996 bio sam sa kolegom u selu Crvena Jabuka u opštini Babušnica.
On je inače rodom iz toga sela, Bogdanović-i. Imena tipična kao kod mene u
Pod Kozarskoj krajini u Bosni. Stojan, Božo, itd. Govor - dok su koncentrisani na
mene normalan, a kad se zaborave ništa nisam mogao razumjeti.
U znak zahvalnosti na gostoprimstvo jedna sličica.......


[attachment=1]
Slika sa:  Selo Crvena Jabuka  (http://umaguska.info/)

Црвена Јабука је село у близини, јужно од пута Бабушница - Велико Боњинце, на падинама Руј-а, уз саму бугарску границу (превој "Дашчани кладенац"; кладенац значи извор), у долини реке Тегошнице. Становништво је 100% српско, док су са друге стране планине села са бугарским становништвом (Ракита, Вучи дел). Скреће се са главног пута, из села Љуберађа. Ово село етнолози наводе као пример  очуваних братственичких веза (до пре 30-40 година). На жалост село се скоро испразнило.

Занимљиво је и то што се Срби и Бугари на овом простору, без обзира на ратове државе Србије и државе Бугарске, никад нису попреко гледали, сукобљавали или недајбоже једни друге пљачкали, палили куће и сл. Ваљда и зато што су увек били сиротиња која се, да би преживела, морала ослањати једна на другу. А и родбинске и друге везе су биле јаче.

Ova crkvica je veoma, veoma stara. Rekao bih da je videla Kosovski boj.

Љуба је необавештен. У Ниш је увек био и остао један падеж. Ја се правим важан јер знам књижевни језик па користим свих седам ;).

Шалим се. Иако сам рођен у Нишу, научио сам да говорим у Ужицу одакле су моји родитељи. Зато ја по говору, изворно, ипак не припадам нишком крају. Ипак, и за мене важи старо правило: одкале ти жена одатле си ти. Дакле, не треба ми "преводилац", умем и да "заврнем" по нишки, више у шали али ретко и само понеку реч.

Већини "јужњака" ће се без икаквих проблема лако споразумети било где у Македонији и Бугарској. Торлачки дијалект (староштокавски) је прелаз са тих језика на СХБ језик (новоштокавски)

Setih se jedne zanimljivosti tad iz tog sela 1996 god. Oni nemaju seosko groblje. Naravno imaju svoj grob i grobne
oznake u smislu spomenika. Ali se sahranjuju po svojoj želji na izabranom mjestu. Konkretno pokojni otac ovog
mog poznanika sahranjen je blizu kuće u svom voćnaku ispod njegove najdraže voćke. Tad je tako bilo.......
 

Црвена Јабука се простире на великој површини на јужним падинама Руја, па то није ништа необично. Села уз реку Лужницу су ушорена и имају стална сеоска гробља.

Село Мало Боњинце је до пре 40 година имало сеоско гробље на месту где се село некада (пре 200 и више година) налазило, скоро 2 км од села. Сада је сеоско гробље уз само село а старо су напустило. Старо је зарасло у трње и шуму.

Svaka cast na Dzumba na svemu recenom i opisanom   :klap :klap hteo sam samo da se nadovezem na autobusku liniju Beograd- V.Bonjince koja i dalje postoji , a ti si sve objasnio ,

e sad moram da se umesam na "zvanicnom"... rodjeni sam nislija, otac mi je iz luznice a majka svrljizanka. dakle, nalazim se prozvanim ;)

prvo, torlacki nije prelaz sa "tih jezika" na srpskohrvatski, vec je najstariji zivi srpski dijalekAt, pa prema tome i najpravilniji SRPSKI jezik (zao mi je al standard je vestacka Stvorevina ;)) inace najblizi staroslovenskom je - bugarski :) (starob'lgarski je zaboravljen, ostalo samo par reci) tome u prilog i cinjenica da se u "luznicku oratu" jos nalaze i prednji zadnji poluglasnik, a zadnji je u "srpskom" nestao jos oko XII veka. nema infinitiva. zao mi je sto nemam mikrofon da se snimim i da okacim da ljudi cuju kako zvuci luznicki :( jos jedna jako bitna stvar, LUZNICANJI NISU PIROCANCI!!!

drugo, crkvica sigurno nije videla kosovo, verovatno je stara nekih 200 godina. vecina crkava u tom kraju su takve i datiraju otprilike od kraja XVIII do pocetka XX veka.

trece, u nis ima tri padeza: nominativ, lupativ i prezervativ ;)

sad zurim na nastavu, pa ce si navrnem ;)

"ssekir75" је дао веома лепо објашњење.
 (http://www.cheesebuerger.de/images/more/bigs/a115.gif)

Ја сам лично рођен и одрастао у Краљеву, тако да сам учио "неискварени" и "неизвештачени" српски језик.
Доласком у ове крајеве, мени је говор ових људи био толико симпатичан, тако да ми је мило кад си понекад са неког провревим.
Торлачки и нишки говор није исти.

Пошто сам био и на простору Косова и Метохије, сазнао сам да су говори Срба посебно на простору Косова веома слични са Тимочким. Често тимочки изједначавају са торлачким, односно Тимочане, називају Торлацима.

Timočki dijalekatski rečnik (http://openlibrary.org/books/OL23997066M/Timo%C4%8Dki_dijalekatski_re%C4%8Dnik)


Неки од поменутих доказа:
- ишаал; певаал; дошаал и др. и данас се користе.

(ово писање два "аа" је да се нагласи у изговору дуго А)

Уопште ми није намера да улазим у расправе о језику. Ипак, вео неких одговора "жестоком" критикама.

Лужничани припадају пиротском округу и у том смислу су "пироћанци". Порићанци су становници Пирота, али се у ширем смислу користи и за сво становништво тог краја, где је и Лужница. Да узем за пример село где се рела Лужница улива у Власину. Становници села Свође (родно место познатог глумца Ђоше), иако свега 5 км од Великог Боњинца,  ни административно ни језички не спада у пиротски округ. И они никад неће рећи да су "пироћанци", ни "лужничани". А великообињинчани хоће. Они (свођани) причају "по лесковачки", како то тамо кажу. Они ће рећи "гледнаја", уместо "гледнал" (гледао), "свираја", уместо "свирал" (свирао). Они су "власотинчани",а у ширем смислу "лесковчани". И нема грешке. Када би становник Свођа неком из Теслића у БиХ (на пример, нашем Трифку) рекао да је из Свођа, овај би га питао где је то. Када би рекао Власотинце, мало је вероватно да их је пуно чуло за ту варошицу. Међутим, када каже Лесковац, е то већ 98% зна. И не греши када то каже, јер говор који се тамо, у окружју Лесковца користи је сличан, обичаји такође. То важи и за Лужницу. Ко је овде, осим оних из Србије чуо за Бабушницу. Мало ко. За Пирот, ипак знатно више.

Торлачки говор је по мишљењу многих лингвиста језик за себе. Као и сваки језик има више наречја, односно различитих изговора у различитим крајевима истог "говорног подручја".  Говор какав се користи у тим крајевима уопште није неправилан. Он се само не подудара са књижевним изговором. Као што ни кајкавски или чакавски дијалект код Хрвата није неправилан. То ште се торлачки дијалект сматра "неправилним" више је питање за оне који њиме говре јер га не негују (част изузецима), него за ове друге. Најпознатија књижевна дела на том језику написао је Ствена Сремац, који је из Војводине. Књижевни језик је творевина индустријског доба која је омогућила људима да уједначе норме говора и писања у циљу лакшег споразумевања. Који ће се изговор узети као књижевни пре је политичка а мање лингвистичка одлука. Србија је одредила књижевни изговор пре него су "јужни крајеви" ушли у њен састав. Не бих сада о томе ко су "већи", "прављи", "први", првљи" и најпрвљи" Срби. То је апсолутно небитно за ову тему.

Да се ја вратим сликама.

Какве су куће у овим селима? Иако има старих кућа, мало  је сачувано оних које су старе преко 100-150 година. Куће говоре о култури становања и тако, посредно о култури тог становништва. Очуване и сачуване куће су културна баштина неког краја и народа. Колико се води рачуна о томе је поента овог приказа. Ево неколико старијих од 100 година.

[attachment=1]
Стара кућа Анђелковића из Малог Боњинца. Некада угледна, домаћинска породица, једна од најугледнијих и најбогатијих у селу је опустела. Не познајем архитектуру и стилове градње, али је очигледно да припада типу градње који се практиковао током 19.века.

[attachment=2]
Саграђена је 90-тих година 19.века. Кућа се не користи већ 25 година. У дворишту је и нова кућа, сазидана 60-тих година овог века. У њој такође, већ десетак година нема никог.

[attachment=3]
Уз кућу је и амбар, такође опустео.

Стицајем околносто познајем наследнике из ове породице па им наводим презиме (моја ташта је из ове породице). За већину осталих кућа не знам власнике.

Srpski Pripjat. :-[

оде ми цео подугачак пост у неповрат :komp

џумба, ниси у праву. лужница припада пироЦком округу, али везе нема са пирот. другачији су људи, другачији говор, другачији обичаји. веруј ми, знам шта причам, био сам на стажирању у пирот, у "3. пук" и несуђени сам пироЦки зет. о другарима из пирот да не причам. свође припада власотинчанима, ту нема проблема, док је већ боњинце (и једно и друго) у лужницу. најмлађи брат мог деде био је тамо директор школе, зато знам ;)

нишлијски говор се разликује од свих осталих. тако ће нишлија да каже дошаја, ишаја, зинуја, а лужничањи кажу дош'л, ишал, зинул... дуго а карактеристишно је за торлаке, тресибаба и даље ка зајечару. да напоменем још да се торлачки разликује и од лужничког и од шопског. сви су јако слични, али се ипак разликују  и сваки јужњак ће по говору тачно одредити ко је из ког краја. зато сам и рекао да све ове говоре треба чути, јер написано звучи исто. за ниш и део према бугарској граници карактеристично је и слово ѕ (ѕвезда, ѕид, ѕуѕан, банѕов, заѕира се). у лужничку орату група чк и шк прелази у чћ и шћ (лужничћи, крушће). језик се губи јер се села празне, старци умиру а млади не желе да говоре тим лепим дијалектом јер није ин.

кад смо већ код лужницу, ред би био да поменемо и ВУРДУ. то је специјалитет тог краја и треба га знати направити. у питању је цеђено кисело млеко које се усоли и у њега се ставе паприке (попошће), па се пусти "да преври". укус је специфичан и не може се описати. добро "лега" уз баницу и као мезе уз лужничћи препек ;) иначе је веома јака храна и ко није навикао буквално може цео дан на парче пите и две кашике вурде и да не буде гладан.

извињавам се свима што користим "чудан" језик, комбинацију свега горенаведног, али једноставно тако сам навикао. а, и заборавио сам да кажем да се имена места не мењају по падежима ;D

[attachment=1]
Још једна домаћинска кућа сличне архитектуре претходној. Иако има исцепаних дрва, у њој нико не живи. Наследници понекад сврате.

Нешто ме "зеза" убацивање слика. Приказује да формат слике не одговара иако је .jpg. Можда због тога што га пре тога пребацујем из .NEF у .jpg?

[attachment=1]
За ову мислим да је најстарија очувана кућа у селу. Направљена је од камена (на другој слици се испод отпалог малтера види камен). Кажу да је власник куће траговао са многима још у турско време, али је често остајао дужан. Повериоци су му, незадовољни тиме што не враћа дугове, више пута палили кућу за освету. Како није променио понашање и враћао дугове, а да би лакше обнављао кућу, досетио се, па је сазидао од камена. Кажу да је то урадио негде 70-тих година 19.века. И кућа, ево траје до данас. Ипак, у њој данас нико не живи и плафони попуштају. Власници повремено дођу али одседају код рођака. Зидови су јако дебели (око пола метра), што је необично за овдашњу старију градњу (углавном "бондрук" систем - скелет од дрвених греда између непечена цигла - "ћерпич").

[attachment=2]
[attachment=3]

Две куће прављене између два рата. Код прве је делимично коришћена цигла. Друга је нешто сатрија и рађена је по "бондрук" систему . Прва је одавно напуштена, у другој се повремено становало до скора.

[attachment=1]

[attachment=2]

Нарвано, нису све куће старе и напуштене.

[attachment=1]
Ова је обновљена пре четрдесетак година и власници, иако не живе стално у њој, воде рачуна да "живи".

[attachment=2]
Ова лепо обновљена кућа је била чатнара склона падау. Власница ју је уредила као комфорну викендицу.

Пар кућа зиданих 60-тих година прошлог века.

[attachment=1]

[attachment=2]

Ова кућа има "своје" дрво које је на неки начин симболише и "чува".

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=2]
Занимљиво је да власници неких уређених, комфорних кућа, искључиво старији људи, када су остали сами више не живе у њима. Стално бораве и спавају у помоћним просторијама (летњим кухињама, шупама и сл.).

^лакше се греју, а и не прља се кућа. у кућу се ретко улази, тек да се нешто узме, поготово "премена" кад се пође негде "у људи".

Ови предели су нешто северније, подно Старе планини. Да не отварамо нову темо, пошто припадају "Торлаку" могу да бидну овде

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Иначе имам диск са старим кућама Тимочке крајне, само да пронађем, јако лепа збирка. Нормално ако постоји расположење.

Ohoho, jedva čekam leto pa da krenem malo bajsom po tim krajevima! ;)

[attachment=1]
Школа у Малом Боњинцу је подигнута 1936.године. Четороразредна школа је радила све до краја 70-тих година. Током 80-тих година ју је користила војска за смештај војника пирликом изласка на терен. Министарство просвете у оно време није дало сагласнот да је војска преузме и користи трајно за смешај војске на терену. Како се нико није старао о њој, пропала је. Сада, ни Војске више нема нити залази у ове крајеве.

[attachment=2]

[attachment=3]
Овде године су и јабуке добро родиле. Домаће, не прскане. Али, нема ко да их бере.

ljudi iz ovog kraja neobicno su voleli vojsku. da li zbog blizine granice ili neceg drugog, ne znam, ali je bilo tako. vojnikov zivot smatrali su teskim i zato su bili u stanju i poslednje parce hleba da mu daju. secam se da sam kao klinac provodio dane na "petlovom bojistu" skupljajuci razne "ostatke" gadjanja. kasnije, kad poce ono nase "veselje", tu je bila pripremana rezerva, pa se i za klinca naslo ponesto "da proba" ;) sad nema da vidis vojnika ni za lek...

@dzumba sve pohvale za fotografije.  :klap

@ssekir75 govor u pirotu je skoro pa identican kao u babusnici, medjutim postoje i reci koje se razlikuju. Ako si bio u Pirotu na strazi sigurno si bio i u mom selu.

Pozdrav

nisam bio nigde na strazi, ali pretpostavljam da je u pitanju barje ciflik. tamo su moji drzali strazu. skoro pa identican, ali toliko razlicit da odma upada u uvo ko je pirocanac a ko iz luznicu. ko sto rekoh, nesudjeni sam piroCki zet ;) ( a moz bude i sudjeni, koj ti ga znaje... ???)

Dobro si predpostavio. I da ti ne ostanem duzan za odgovor od pre 7-8 meseci. Topovi M46 su tamo slikani.

@dzumba izvinjavam se za off

pozdrav

[attachment=1]
Брдо у облику трапеза, која се види у даљини се налази у близини Бабушнице. То је један од врхова Влашке планине. Мислим да га зову Стол или Столски камен. Сликано је са брда "Орловац" изнад Малог Бињинца, са даљине од око 14 км ваздушне линије.

[attachment=2]

Ово су југоисточне падине Суве планине. Удаљеније куће припадају селу Богдановац,а бложе селу Остатовица.

[attachment=3]
Заселак села Остатовица.

^Golemi Stol. sa leve strane gledano iz babusnicu vidi se kamenita padina koja lici na zirafu. ima i mali stol

Поглед на Стол на изласку уз Бабушнице,  јутро, 14. децембра 2011.

[attachment=1]
[attachment=2]

Када дођеш у Бабушници ниси сигуран да ли је радни или нерадни дан. Мало људи на улици.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]
У даљини, Шљивовички врх, на коме се до 1999.године налазио стационарни објекат са уређајима за ЕИ ВЈ (ЈНА)

Када смо стигли највише се обрадовао пас Горчило који је верно чувао кућу. Наравно и село:

[attachment=1]

Ту је био и мачак

[attachment=1]

Када смо стигли време је било пријатно и релативно топло. Ипак, ујутру се на врховима околних планина примећивао снег или нешто што личи на њега:

[attachment=1]

[attachment=2]
Врхови масива Суве планине су се забелели

У суботу увече је почео да пада снег и у недељу јутро га је било неколико сантиметара:

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Јутро је захвално за сликање:

[attachment=1]
Брдо у облику пирамиде мештани зову Цртаво (изговара се са акцентом на о). То је крајњи западни де масива планине Руј.

[attachment=2]
Цртаво у пуној величини

[attachment=3]

Северни обронци планине Острозуб, изнад села Свође. ( првом плану куће у Малом Боњинцу)

Ove dve dsc_1773 i dsc_1774 su sjajne za desktop  :klap :klap

u babusnicu najvise ljudi ima u ponedeljek, jer je tad pijacni dan (ako mene secanje ne vara). na sljivovaski vr' nikad nisam bio jer se nije moglo iz pomenutog razloga, sad se moze al ja nikako da budem u selo duze od par sati... pokojna baba mi je iz zadnjjih kuca sela sljivovik (dzeverci) i pricala je da se sa tog vrha vidi bugarska. kasnije sam od nekog oficira koji je radio gore cuo da se za lepih letnih noci vidi sofija. ne znam da li je istina.

Нисам ни ја пењао на Сливовички врх али би се, гледајући топографски карти могло закључити да је тачно да се добро види бугарска територија. Оно што је сигурно са простора Бабушнице се јасно уочава (по ведром времену) маневар путничких авиона пре слетања на аеродором у Софији.

Дуж гребена Суве планине је ваздушни коридор за цивилни путнички саобраћај. Баш негде у висини Бабушнице је укрштање коридора који са југа види ка северу и овог који од Ниша види ка Истоку.

[attachment=1]
Било је ведро време и овај авион се јасно уочавао у хоризонталном лету из правца Запада ка Истоку (Софији):


[attachment=2]
После пар минута лета направио заокрет у лево и почео да се спушта. Очигледно према Софији.  Како је било врло чисто време то се лепо уочавало на небу.

Кузма, слику 1773 кош нисам поставио. На њој је ловац (иначе родом из овог села, живи у Власотинцу) који је кренуо у лов на дивље свиње.

[attachment=1]

Иначе, драго ми је да ти се слике свиђају. Ако желиш, могу ти их послати. Имам их "сировом"(raw) формату (екстензја .NEF) при чему свака има(величину) око 10 MB . Нису обрађене у Фотошопу већ само пребачене у .jpg смањене, осим слике 1791ffffrs (она је делимично осветљена)

Приликом повратка свратили смо у Власотинце. За разлику од Бабушнице то је већ прави, уређени градић. Нисам имао времена да прошетам по граду (други пут ћу) па сам направио само пар снимака у близине куће жениних рођака.

[attachment=1]
Погледа ка раскрсници где се скреће за Лесковац

[attachment=2]
Улица која води ка центру града

[attachment=3]
У овој кући је живео неки, за своје време знаменити, фудбалер (голман) и ловац "Лаки".

Снег је увек захвалан за фотографисање.

[attachment=1]
Воћњак у снегу

[attachment=2]
Пут под снегом

[attachment=3]

Исти пут,исто место, само из мало другог угла

Mahinalno sam napisao 1773 posto je naredna 1774. Mislio sam na 1770.


Ako nije problem posalji mi u jpg formatu ove sto su zgodne za desktop.

Двоумио сам се дали да фотографије спомен обележја погинулим војницима из балканских и Првог светског рата да поставим овде или да отворим посебну тему у поглављау војна историја. Ипак одлучио сам се за да то поставим овде.

У Великом Боњинцу постоје, условно речено, два спомен обележја: старо постављено 1925. године и ново, постављено пре 20-25 година. Старо се односи само на војнике из села Велико Боњинце. Друго, новије је споменик на коме су исписана имене свих страдалих војника из неколико села која гравтитирају Великом Боњинцу, односно чинила су заједничку општину (до 1952). То су села: Велико и Мало Боњинце, Завидинце, Модра Стена, Мезграја, Остатовица, Дубрава (Боњиначка)

[attachment=1]
Старо обележје је једноставно: велики зелени крст (запис) са разапетим Исисом, какав се (по облику) често виђа у католичким крајевима и Војводини. Он је под бетонском стрехом. Уз само обележје са западне стране псотављени су појединачни споменици које је родбина својевремено поставила страдалима на сеоском гробљу иако су они сахрањени тамо где су и страдали. Занимљив је и обичај у овом крају да се текст на споменицима, односно лице споменика окреће супротно од самог гроба (иза гроба). Зато ови спомници "гледају" ка западу иако се постављају уз главу покојника.

[attachment=2]

[attachment=3]
[attachment=4]
 

Неки од страдалих војника су погинули на Церу, као припадници 3. пука српске војске 1. позива. Неки су умрли у територији Србије (вероватно у болници) а неки у Македонији.  Нисам могао да добро усликам сваки споменик јер су непосредно уз ограду и тешко сам их моаго ухватити у кадар (смета ограда).

Ово је текст са првог споменика у низу:


[attachment=1]

[attachment=2]

Нови споменик је савременијег облика и на њему доминирају плоче са именима свих страдалих у том периоду, из свих села која су припадала некадашњој општини Велико Боњинце. Иначе, као што сам на почетку овог поста поменуо, ова села се разликују од осталих бабушничких села јер становништво по пореклу припада Заплању које се просторе дуж селе југоисточне стране Суве планине , практично од самог Ниша до ових села.

[attachment=1]

[attachment=2]

Као илустрацију, бар мени необичног обичаја код постављања споменика, поставићу слику са гробља у малом Боњинцу где се то јасно види:

[attachment=1]

Текст са именом покојника, сликом и годином рођења и смрти је окренут супротно од гроба. Сам споменик стоји како налажу православни обичају (на западној страни) али је "лице" окренуто ка западу, а не ка истоку.

prvi put cujem ovo za spomenike... ajd kad budem iso u selo obraticu paznju i poraspitati se malko oko tog obicaja.

Тога има само у ових пар села, нема у другим селима око Бабушнице.

pitacu deda-strica, on je bio direktor skole u v bonjincu svojevremeno, inace nastavnik istorije i geografije

Када си већ поменуо школу у Великом Боњинцу ево и ње. То је подручна школа коју похађају деца из Великог и Малог Боњинца, Мезграје, Дубраве, Модра Стене, Остатовице, Завидинца. У Модра Стени и Завидинцу су четвороразредна одељења. Цела основна школа нема више од 30-так гђака у свим разредима. Највише их је из Завидинца.



[attachment=1]
Школа је "у врху" села па треба доћи до ње.

[attachment=2]
Главни улаз за настванике

[attachment=3]
Одваде улазе ђаци

[attachment=4]
Школа има куњиху (зграда у врху фотографије) која не ради и фискултурну салу, десно(што је реткост за сеоске школе старијег типа)

[attachment=5]
Ђаци 5. разреда из суседног села Завидинце. Чекали су аутобус да их врати кући. Кажу да их укупно има у разреду има 7.

Између Малог и Великог Боњинца протиче речица, боље  речено поток, који се зове "Рђавица". Име му све говори. Делује мајушно и безазлено, али када падају кише брзо надође, па онда подивља. Ко се нађе у близини "рађаво" ће проћи.

[attachment=1]
Погледа на Рђавицу узводно


[attachment=2]
Поглед на Рђавицу низводно.


[attachment=3]
Преко моста на Рђавици пролази локални пут који из прваца Завидинца ( заправо о Ниша) води ка Бабушници (и Пироту) или ка Власотинцу.


Вероватно је тло које обухвата слив Рђавице такво да не пропушта лако воду, па се корито брзо напуни после и најмање кише. Пар дана пре ове слике поток је скоро пресушио. Киша је падала врло мало и поток је већ нарастао.

Постављајући овде слике уз мало текста углавном сам писао о природним лепотама лужничког краја. Помнуо сам да су села полунапуштена и да има доста усамљених, старих људи. То је невесела људска прича коју сам само узгред поменуо дајући предност лепом. Данас у дневном листу "Политика" видим слику жене из села Мало Боњинце, баба Јелене. Стоји онако стара и јадна испред своје оронуле куће (ако је то уопште) да сведочи о судбинама старих и болесних у овом крају. Слика илуструје текст поводом изложбе "Осуђени на самоћу" о старим људима у овом брдско-планинском крају. Ево и видео спота који је урађен у поводу те изложбе, чији је циљ да скрене пажњу јавности на те људе, не само у Лужници.

http://www.youtube.com/watch?v=AtE-LBRuzeE 

Ovo je najočuvanija kuća u selu Topli Do, podno Midžora.

A ovo je tipična kuća u selu Topli Do, blizu prodavnice. Obratite pažnju na čistoću prozora, kao da stakla i nema. Nadrealan prizor, sa sve cvećem u prozoru.

У таквим кућама живе углавном старији људи који не само финансијски, већ понајпре физички не могу да одржавају куће, посебно фасаду и кров. У овој кући очигледно живе вредна и уредна жена, види се то, осим по прозорима и по цвећу.

Поменуо сам да често ти старији људи, чак и када имају нову и модерну кућу радије бораве у старим чак запуштеним кућама. Не знам шта се дешава у главама тих људи али очигледно постоји нешто што  што их одбија од "нормалног" живота. Управо у Малом Боњинцу су пре два месеца практично на силу одвели баба-Јулу и сместили је у дом за старе. Урадили је то геронто-домаћица и њени пасторци (није имала своје деце) јер је живела у помоћној просторији уз шталу у нељудским условима (има и видео запис на Yutubu о њој). Иако у дворишту постоји новија, уређена кућа са купатилом, где су Јула и њен покојни муж живели до пре десетак година, она је одбијала да тамо живи. Геронто-домаћицу која ју је требала да је обилази није пуштала у двориште. На крају је управо та геронто- домаћица највише учинила да баба-Јулу сместе у дом и обезбеди јој какаве-такве услове за живот.

[attachment=1]

село Модра стена
[attachment=4]
Мало Боњинце под снегом

[attachment=3]
Велико Боњинце

[attachment=1]
Снег је био толико сув да је личино на со.

[attachment=2]
Овима нису сметали сметови ни завејани путеви.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Кос (име птице) тражи харну, а можда и станује испод корења овог дрвећа на једној падини.

[attachment=1]
Сува планина (у даљини) под снегом

[attachment=2]
Храст и кућа

[attachment=3]
Залеђена чесма

[attachment=4]
Пут Ниш - Бабушница код Великог Боњинца

Снег се отопио. Сликано 4. марта када га је још било:

[attachment=1]
[attachment=3]

[attachment=2]
Две кућице старе преко сто година. У њима већ 5-6 година нико не станује. Станари су отпутовали...

a uskoro ce i kuce... :'(

[attachment=1]

Iako je i u "južni krajevi" počelo proleće, nikad se ne zna, brda su to.

[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Rasad je spreman, ali se zbog hladnoće tek sada sadi paradajz.

[attachment=1]
Jedan od najstarijih kuća u selu. Unutrašnjost je sačuvana u autentičnom obliku. Pre dvadesetak godina je država pomogla da se kuća obnovi.

[attachment=2]
Jariće stari petnaestak dana.

[attachment=3]
jedno starinsko dvorište

[attachment=4]
kako se nekad radila dodatna izolacija

[attachment=5]

Ova kuća ima oko 90 godina. Krov joj je u boljem stanju nego kod novih.

Malo pejzaža:

[attachment=1]

[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

У уводном тексту сам написао да се село Мало Боњинце налази на југозападним обронцима Суве планине. Назив "сува" потиче од њеног изгледа и чињенице да је крашког порекла и да у њеном подножју има типичних крашких врела, док је заплањаска котлина (са југоисточне стране планине) пуна извора. Мало Боњинце се географски налази на ободу заплањске котлине и има све њен одлике како климатске тако и рељефске. То значи да око села има више извора питке и чисте воде (кладенац, како кажу мештани за извор). Када су веће кише (као што је било у априлу) вода просто избија из брда.

[attachment=1]
Овде вода избија на самом сеоском путу у подножју брда "Орловац"..

[attachment=2]
... и формира мале поточиће све до центра села. После десетак сувих дана вода ће стати, али ће главна изворишта бити пуна воде. Нека никад, чак и код најжешћих суша не пресушују. Зато је ово село непрекидно насељено људима преко 2000 година. У делу села званом "латинско гробље" су откривени осаци насеља из доба Римљана.

[attachment=3]
Из изгледа југоисточниох падина Суве планине јасно је зашто се назива "сува". Ова стране је гола, без шуме, док је супротна, североистична страна пошумљена густом, углавном храстовом шумом. Ближи, на слици наизглед вишљи врх се зове "Големи врх" (1535м надморске висине). Удаљенији врх, са мало остатака снега је "Големо стражиште" (1714м надморске висине), трећи по величини на Сувој планини (уз Трем 1810м и "Ђорђину чуку" 1736м). Између ова два врха је "Литица" (1683м).

[attachment=1]

Овај лепи расцветали жбун је дивља дуња. Расте дуж путева као шикара. Има леп и мирисан цвет. Ретко има плод. Може се користити као жива ограда.

[attachment=1]

Лепо и витко дрвеће на северној страни брда Орловац.

[attachment=2]

Стара лоза која још увек врло издашно рађа.

[attachment=3]
Питома јагода у пластенику

Pogled sa Šljivovičkog visa na ove Džumbine krajeve (valjda nisam pogriješio).

[attachment=1]
poz.

solaris, kad je ovo slikano?

Vjerovatno 2010, ne mogu naći podatke ali komentari su iz te godine.
Slika je sa GE.

poz.

Da li je to nekad bila gusta suma pa su stabla u trazenju svjetla rasla tako u visinu, ili postoji neki drugi razlog?

Јадране, тешко је то рећи. Брдо Орловац, на чијој северној страни је ова шумица, до пре 20-так година, заправо његова јужна страна је била коришћена као ливаде,  воћњаци и виногради. Сада је то углавном остављено и не користи се тако да га шума полако осваја. И са северне стране шума се шири. Реко бих да је то дрвеће природно тако витко и високо јер испод осим нешто посеченог рања нема пањева. Нисам умео да одредим која је ова врста дрвећа. Рекао бих брест али нисам сигуран.

Иста шума посматрана с друге стране

[attachment=2]


На овом брду се види како шума и друго растиње полако осваја напуштене пашњаке и њиве. Уствари враћа се у првобитно стање од пре неколико стотина година када је било мало људи и стоке.
[attachment=1]

Слика коју је поставио Соларис приказује бабушничку котлину. Ево једне слике у дословце контра смеру, тј. поглед из Бабушнице на Шљивовички врх.

[attachment=1]

Планисни врх у дну слике је Шљивовички врх.

Bravo dzumba, sad sam se sjetio da u potpisu stoji - pogled na Babušnicu.

poz.

Dzumba, radi se pretezno o stanistu sive topole (ima tipicnu koru, list slican jablanovom).   

Ево једног погледа са брда Орловац на шири простор који обухвата села Мало Боњинце, Модра стена, Мезграја, Свође и Врело. брдо Орловац припада систему Суве планине.

[attachment=2]

Ближи врхови су северозападне падине планине Руј. На њему доминира врх Цртаво (у облику пирамиде, кота 867). Планина Руј се просторе правцем северезапад-југоисток (завршава се код бугарског пограничног градића Трн) и ово су дословце прве југозападне падине. Највиши врх планине Руј је кота 1704м и налази се на самој српско-бугарској граници. У односу на пут на слици, десно, први у кадру је почетак ниске планине Крушевица.

Други венац по дубини јесу северне падине планине Острозуб. Венац који се назире сасвим лево (у односу на пут на слици), по дубини,  јесу северне падине планине Грамада. Иза ових венаца, у оси пута на удаљености од око 15 км ваздушне линије је плато Црне траве и нешто даље Власинко језеро.

Дакле, на овом простору се своде планински венци Суве планине, Руја, Острозуба, Крушевице и Грамаде. Између теку две веће реке: Лужница - између Руја и Суве планине и Власина - између Руја и Грамаде и Острозуба. Наравно ту је више мањих речица од којих су веће Јабланица и Рђавица. Обе се уливају у Лужницу.

Мало орјентације за оне који слабије познају простор:
[attachment=1]

Можа си управи Јадране. Ово дрвеће се налази у шумици којом доминирају цер и храст. Ево једног храста у близини.

[attachment=1]

Почетком маја пропланци су били пуни, мени непознатих цветова и младица шумске јагоде (која је вероватно сада стигла за брање).

[attachment=1]

[attachment=2]

На ливади је било и неколико ових луковица

[attachment=3]

Шумску корњачу са већ постави (мислим) у теми о преживљавању, али, ипак да је поставим и овде. Имах прилично и то лепих примерака. У оближњој речици има и ракова. Чиста природа, нема загађења.

[attachment=1]

Ову стару кућу сам већ постављао, али је вео и у јаснијој варијанти. Леп примерак старе архитектуре.

[attachment=1]


Ово је једно од ретких домаћинстава у селу где људи живе од прољопривреде. Газдарица је Трпетова земљакиња, родом из Македоније, а и зове се Македонка (то јој је кршетно име).

[attachment=2]

Једна лепа слика расцветалих јабука. Кажу ми да су лепо родиле.


[attachment=1]

Исти простор је пре десетак дана изгледао овако:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Само је небо једнако плаво и понеки храст је зелен. Све остало је притиснуто сушом. Права киша практично није падала од маја. Пар пута је мало запрскала, недовољно да трава озелени.

Као што рекох била је велика, озбиљна суша. Ипак, воде има, само је дубоко под земљен и тек понегде изађе на површину. Такво једно место је Комарички вир, поред села Љуберађа, 7-8 км далеко од села где сам био (Мало Боњинце). Неко је у овој теми већ поставио једну слику тог вира (извора). Ево мало бољих и свежијих.

Ради се о јаком крашком врелу (Сува планина  је класична крашка планина, зато се тако и зове) где на овом месту вода снажно извире из земље и после пар метара у виду водопада обрушава се у реку Лужницу, правећи од ње праву реку.

[attachment=1]
Овде вода избија из стене. Једна важна напомена. Главнина вира (врела) је узета и спроведена цевима као водовод за град Ниш и успутна места. Ово је тек 30% (можда и мање) претходног врела. Мештани и бабушничани су се бунили, али џабе, "виши" интерес је да град Ниш има изворску воду.

[attachment=2]
Нисам додиривао воду нити је пио, али кажу да никад није много хладна.

[attachment=3]
Испод овог пута вода пролази и пада у реку Лужницу.

[attachment=4]
Да би путници намерници могли да пију воду (јер ју је на самом врелу тешку захватити) изведена је ова чесма, са импровизованом "лулом" од пластичне флаше.

И поред велике суше млаз, који чини око 30% ранијег, још је доста јак. како је изгледао раније у наредном посту.

Од овог места река Лужница је била повећа река. Пре педесет и кусур година количина воде која из Комаричког вира улазила у Лужницу била је знатна. Ево, како је изгледала близина Комаричког вира, на месту где је данас бетонски мост:

[attachment=1]

А ево како то место, сликано само мало из другог угла (не може се ућу у простор водохазвата јер је ограђен и има чувара) изгледа данас:

[attachment=2]

Као што рекох, 60% воде је одведено за воводо за Ниш и насеља до њега (где пролази водовод). Захваљујући комаричком виру Мало Боњинце, као и сва околна села имају водовод и здраву воду за пиће.

[attachment=3]

[attachment=4]

Нарвно, мало сам "прошврљао" по Бабушници. Бабушница је мало месташце. Седиште је општине којој припада и Мало Боњинце. Сам градић има 4578 становника, док општина има око 12259 становника (попис из 2011.). Највише је Срба, али има и  Бугара, нешто мање од 1000 људи ( пар села од којих је највеће Звонце). Спада у општтине са изразитим негативним прираштајем. Број становника се за 10 година смањио за око 3500 људи.


Био је понедељак, пазарни дан. Тада је највише људи на улици. Дођу сељани из околних села да посвршавају послове по вароши, да нешто купе и продају, али и попију кафу у кафани.
[attachment=1]
Општина

[attachment=2]
Споменик из НОБ-а, у позадини Дом културе. Лужница и Црна Траава су партизански крајеви где је НОП, отпор бугарском окупатору, трајао непрекидно све четири године рата.

[attachment=3]
Споменик одмах иза Дома културе. Вероватно неки заслужни грађанин из овога краја.

[attachment=4]
Вероватно је ово "главна" улица, иде од аутобуске станице до Општоне и даље ка гиманзији.

[attachment=5]

Ово му дође као нека "пословна зграда"

Са ове слике се види зашто се Сува планина зове "сува".

[attachment=1]

Kad će izlet gori, kad zamete onda je gotovo.  :)

Interesantne slike, premda živim u sasvim suprotnom kraju, ova tuga sa juga se može sasvim prenjet i ovdje.

poz.

Горе, у планину, тешко да ћу ове године. Можда у пролеће. Иначе у селима која се виде на последњој слици, иако има доста кућа, тешко да има укупно 100 становника који тамо стално живе.

А и цела Топлица је скоро пуста и безљудна. Ово је трагично само по себи, а опасно је јер су им хиљаде ши. ту, преко тарабе. Само Подујево има више становника него цео потез од Мердара до Ниша.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Jutarnja magla

велика овогодишња суша оставила је трага и на шумском биљу, пре свега оном које се користи као лековито биље или се може користити за исхрану. На пример, у близини села нни један дрен нема плод (дрењине). Изгледа да ју је суша исцедила боље него Краљевић Марко (он "воли" да цеди суву дреновину). 

Глог, црвени и црни су родили али је плод видно ситнији и мање сочан:

[attachment=1]
Гране црвеног и црног глога измешане у жбуну

[attachment=2]
Квалитет плода, односно крупноћа зависи од позиције биљке. Оне на падинама директно изложеним Сунцу су ситније од оних на мало засељеним местима (као ова).

[attachment=3]
Слично је и са трњинама: ситна је и мање сочна

[attachment=4]

[attachment=5]
Исто је и са шипурцима, једва да их има, мада је овај на слици доста крупан, али зато жбун има мало плодова.

Можда је ова приказ пре за тему "Исхрана у природи" ипак ћу поставити овде јер приповедам о крају и приликама у њему.

Са друге стране, помало изненађујуће, дивља дуња је родила одлично. Питоме доста слабо (као и сво воће), али, ето, дивља дуња која иначе ретко и слабо рађа, родила је прилично. прошле године једва да сам видео пар плодова. Ове сушне године на тим истим биљкама родило је доста добро.

[attachment=1]
Овај жбун дивље дуње је још прилично зеленог лишта јер је био на сеновотом месту

[attachment=2]

Овде је плод већ зрео о полако отпада и може се одмах јести. Чак је и сладуњав.

[attachment=3]
На овој стабљици плод још није потпуно сазрео, па ће за јело бити за 10-15 дана.

[attachment=4]
Када сам већ био тамо убрао сам пар килограма и донео кући за компот. Пар комада за сликање.

Лутајући по обложњем брду налетео сам на две крушке. Једна је класична дивља, самоникла крушка, док за ову другу (са црвеним лишћем) нисам сигуран да је потпуно "дивља", мада на месту где расте нема воћњака. Раније су на том простору напасиали стоку, последњих 30-тек ни то.  Пре 100 година ту су били виногради. И обе имају плод који је код ове ниске, зеленијих грана (прве две слике), доста сладак.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Мало "икебане" дивљег воћа:

[attachment=5]
Три дуње, четири крушке и једна јабука, све "дивљаке".

Сезона поврћа је практично завршена и у пластеницима мало тога има, али се ипак нађе. Све је потпуно здраво "еколошки", без прскања пестицидиме, коришћења вештачког ђубрива и сл. Не зато што је сељацима порасла свест него немају новца за тако нешто (хемикалије).

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Род паприке би био још и бољи него домаћица због бриге око болесног брата и свакодневних посета пиротској болници није стизала да се стара о томе.

[attachment=5]
Без суве паприке се овде не може

Иначе оно високо дрво које сам приказао пролетос, за које је Јадран утврдио да је врста тополе  зове се "јасика" (тако је и мештани зову). Јадран је био управу, то је врста тополе, које расте до 35 метара у вис, пречника и до 1 метар,а живи и 180 година.

Овако изгледа у јесен:

[attachment=1]

У овој шуми, осим јасике, храста и цера има и липе (на слици доле)
[attachment=2]

На ивици шуме, уз колски пут (у војним картама би био означен као "бољи колси пут") је и камен међаш.
[attachment=3]

Зарастао у траву и шибље. Нема власника да се брине о њему. Власништво над земљом, због које је некада и крв падала, сада је споредно питање. Нити коме треба нити је ко тражи. Можда шуму (дрвену грађу) да би је посекли, земља ником не треба.

Ево једног лепог градића са југа Србије. То је Власотинце. Већ сам поствио пар његових слика, али сликаних на периферији. Сада сам одшетао до центра. У њему нема блештавих и лепо уређених излога, беспрекорно поплочаних улица. Градић има нешто друго, оно што би се назвало "душом". Када прошетета поо њему осетите неки пријатну отмосферу, опушетност која позитивно утиче на људе. да подсетим оне које не знају. Овај градић је овековечио Синиша павић аутро неколико врло познатих ТВ серија, од којих је најширој публици на простору бивше Југославије најпознатија серија "Јужни ветра" са Љубишом Самарџићем у главној улози. Он глуми Боривоија Шурдиловића, берберина из Власотинца на раду у Беогард. Неке епизоде су снимљене у Власотинцу.

Ево фотографија:

[attachment=1]
Централни трг са спомеником изгинулим власотинчанима и балканским и 1. светком рату

[attachment=2]

[attachment=3]
Одмах поред је и споменик неком јунаку из доба НОБ. Власотицне и околина (Црна Трава пре свега) су партизански крај у коме је партизански покрет био активан све време рата.

[attachment=4]
Главна улица са народном милицојијом која "тренира строгоћу".

[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
У овој зграду је полиција. рекао бих да је скоро обновљена фасада.

[attachment=4]
на згарду полиције наслања се ова зграда са фином фасадом.

[attachment=5]
иста зграда из другог угла

Улица која од центра води ка излазу према Лесковцу је пуна старих зграда од којих неке имају занимљиве фасаде и говоре о накадашњем духу ове мале вароши.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Скоро по правилу то су једноспратнице са локалом у приземљу и гипасним украсима на фасадама. Власотинце је (можда правилније рећи "су") био (били) трговачки центра.

[attachment=1]
Нове зграде у овој улици углавном руже изглед.

[attachment=2]

на срећу има изузетака као што је ова нова зграда сазидана у духу архитектуре 20-тих година прошлог века.

[attachment=3]
Боље и лошије успеле рестаурације фасада. Ипак, види се труд да буде лепше.

[attachment=4]

Можда су хтели да копирају Љубљану, али и Власотинце има своје "тромостовље". Додуше преко неког потока, који је због немара, коме је још допринела и суша, пун одбаченог смећа у најлон врећама.

[attachment=1]
Мали друмски мост и два пешачка са стране.

Још мало атмосфере са улице:

[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Власотинце нема много великих стамбених зграда. У највећем броју улица, осим оних централних су мале породичне куће при чему много њих има главне карактеристике овог краја: лозу и паприке.

[attachment=1]

Zanimljiv kamen-medjas. Veliki rijecni obli kamen, izgleda. Sigurno je i dosta ukopan u zemlju, nije samo polegnut, da se ne bi medja "pomakla".

Рекао бих да је тако. Врло је стабилан. На њему су неки зарези (ознаке). Као што сам поменуо на почетки ове теме, овај простор је стално насељен најмање 2000 година. Постојеће становништво се углавном није померало. Њихови преци ту живе најмање већ 600 година. Простор је (место где је камен је "граница" између имања села Мало Боњинце и Остатовица) обрађиван и коришћен све време, тако да старих белега и археолошкох остатака има на више места. Знам да управо у правцу који показује фотографија која гледа на Стару плнину, постоје остаци раносредњевековног кастела који је бранио - контролисао пролаз из Лужнице у Заплање. У рејону селу Мало Боњинце има остатака "латинског гробља". Нисам га тражио, тако да не знам где је.

Само село Мало Боњинце је неколико пута мењало своју тачну локацију, али увек у пречнику од 2-3 километра. Прво је било бложе садашњем селу велико Боњинце

[attachment=1]
То је (простор изнад краја пута на овој фотографији) приближна локација села у време доласка Турака. Ту се налази старо сеоско гробље које је коришћено све до 1967. године.

Након неке похаре (паљења села) и вероватне турске одмазде (или из страха од ње) село је померено на простор који мешатни зову Селиште), на око 1500м (у ваздушној) линији источно од ове локације.

[attachment=2]
Селиште је шири простор ове падине. заклоњена је од погледа из долине реке Лужнице где су природно пролазиле војске.

Село се вероватно почетком 19 (можда крајем 18.) века сместило на простор где је и сада (на пола пута између прве две локације). већ најмање 150 година има идентичан распоред кућа (главни путеви кроз село су исти) што се види на старим српским и АУ картама.

[attachment=3]
Мало Боњинце је при дну крате. Карта је из 19. века.

Dzumba, svaka čast za slike, stvarno je zanimljivo i dosta je slično sa krajevima kde sam ja služio na granici. Žao mi je da je bilo tada fotografranje najstože zabranjeno, pa imam samo 2 slike. Bilo bi zanimljivih stvari. IPAK, jednog dana ču se vratiti i napraviti fotke.

A zanimljivo je i ''tromostovje'' iz Vlasotinca.

Super je ovaj forum ima toliko nekih zanimljiv stvari, toliko stručnjaka na svojim područjima, nikakve svađe... baš užitak da se čita.

Drago mi je da ti se dopalo. Lepa priroda a i ljudi nisu loši. Kao i svuda ljudi su generalno dobri, samo ih pojedinci kvare.

Ja mislim da ljudi različitih nacionalnosti i različitih krajeva, samo zbog porekla ne mogu da budu loši. Može jedino da bude loša nacionalna politika, zli političari i glupi glasači koji jim veruju i slede 110%. Dosta o politici.

Sviđaju mi se tvoje slike Dzumba. Puno govore o tome kako se je nekad živelo i kako se sad živi. Recimo slika DSC_4136 i ostale ove kuče iz drugih uglova. Slično kao čitanje knjige, svako si u glavi predstavlja neke detalje, koji nisu napisani. Recimo istorija kad je bila kuča postavljena nakazuje da su vlasnici imali para, izradili detalje na fasadi, balkončiči... mora da su imali para i da je bio tad urbani život i standard na nivoju. Pored novija kuča, bez fasade i nedovršena, ali sa detaljima koji nemaju baš smisla, kablovi razvučeni na brzinu, ali ipak radi, automobili parkirani kde padne (nedaj bože da tako neko parkira u LJ, odma mu ode auto i sledi kazna), ljudi sede pred lokalom, neke trgovine okolo... ma svaka slika ima nešto. Nisu loše slike Dzumba.

I još jedno pitanje ako znaš: šta je nekad bilo u kuči na slici DSC_4121 i šta je sad. Izgleda baš otmeno.

To i jeste "najotmenija" zgrada u Vlasotincu. Bar tako kažu vlasotinčani. Sazidana je 1934. godine. To je palata nekadašnjeg bankara i rentijera Milana Valčića. Posle Drugog svetskog rata je nacionalizovana i u njoj je do skora bila direkcija Građevinskog preduzeća "Crna Trava" (verovatno zvanično i sada pripada njima), a od skora i narodna biblioteka (gde je preseljena nakon požara).

Moram reći da Vlasotince slabo poznajem. Iako sam više puta prolazio kroz grad, sada sam našao malo vremena i prošetao po centru grada (imao sam sat vremena) i pokušao da uslikam izgled grada. Privukle su me te arhaične fasade koje govore o duhu nekadašnje varošice,  bogatstvu i kulturi njenih građana koje današnji ne mogu da sustignu, mada se zadnjih godina i trude.

Vlasotince je i poznati vinarski kraj, koji je deo bogatstva zasnivao upravo na proizvodnji i prodaji vina. Nažalost, to je uglavnom prošlost jer su vinograde uglavnom počupali. Današnji vlasotinčani su donekle zadržali preduzimljiv duh predaka i ovu varoš ipak održali i učinili živom. Ovde ipak, privreda nekako funkcioniše, što se delimično i primećuje na ulicama. Okolna sela, zapravo ona prema Leskovcu (oko 18 km daleko) važe za bogata jer se prvenstveno bave poljoprivredom. Njihova specijalnost je povrće (parpika, paradajiz, krastavac). Kada se od Vlasotinca krene prema Leskovcu levo i desno od puta se prostore  pravo more plastenika. Mnogi seljani imaju velike, stalno grejane plastenike koji rade tokom cele godine. Moja žena ovde na pijaci u Bloku 44 u Beogradu,  već deset godina kupuje povrće od jedne iste porodice iz sela Stajkovci kod Vlasotonca.

Ski centar Stara planina

Nedaleko pored Knjaževca nalazi se Stara planina, najveća planina u istočnoj Srbiji. Visokoplaninski masiv prostire se kao prirodna granica prema Bugarskoj fascinantne lepote i netaknute prirode. Kao jedna od najlepših planina naše zemlje predstavlja ogroman potencijal za razvoj turizma. Stara planina predstavlja prirodno bogatstvo izvanrednog značaja i u prvoj je kategoriji prirodnih bogatstava.

Gotovo pet meseci godišnje ova srpska lepotica nalazi se pod snegom. Nadmorska visina na kojoj se prostire, od 1.100 i 1.900 m, ima odličan potencija za izgradnju dugih staza za alpsko skijanje.

“Babin zub”, koji se nalazi na nadmorskoj visini od 1.758 m, jedan je od najlepših krajolika Stare planine. Markantne stene Babinog zuba završavaju se jugozapadno Midžora (nadmorske visine 2.169 m), najvišeg vrha Stare planine i Srbije. Babin zub predstavlja zaštićeni prirodni rezervat.

Sadržaj skijaškog centra “Babin zub” čine staze na lokacijama “Konjarnik”, “Sunčana dolina”, kao i “Markova livada”. Skijalište “Babin zub” poseduje četvorosednu žičaru “Konjarnik” sa pokretnom trakom za ukrcavanje skijaša, kapaciteta 1.400 skijaša na sat i ski lift ”sidro” “Sunčana dolina” kapaciteta 1.200 skijaša na sat, kao i dečiji ski vrtić sa pokretnom trakom  “Markova livada”.

Na lokaciji “Jabučko ravnište” nalazi se prva gondola u Srbiji. Osmosedna gondola prevozi skijaše od hotela u dalji sistem žičara i staza. U okviru ovog dela skijališta izgrađena je i četvorosedna žičara, i ski lift tako da je povezan sa delom skijališta na “Babinom zubu”. Više od 13 kilometara odlično uređenih staza, različitih težina, pripremljene su za skijaše svih kategorija. Za ljubitelje ekstremnijih sportova, obezbeđena je staza za slobodnu vožnju. Pored toga, u ski centru Stara planina je izgrađen sistem za veštačko osnežavanje, kako bi, i u slučaju nedostatka prirodnog snega, posetioci centra mogli da uživaju u zimskim sportovima.

Nisam nikada bio tamo, ali kažu da je vrlo lepo.

Da malo oživimo džumbinu temu..

Belmuž, starinsko jelo iz krajeva oko Svrljiga, Knjaževca, Zaječara, Sokobanje i Pirota (stočraski krajevi). Jako ukusno jelo od istopljenog sira i kukuruznog (projinog) brašno. Sada ga spremaju i sa malo pšeničnog.

Kafana sa konakom "Ždrma" u selu Crni Vrh u podnožju Jabuničkog Ravaništa, Stara Planina, ima i ribogojilište (pastrve)

Specijalitet kraja "Belmuž"- rastopljeni sir u svom ulju, dvije porcije pastve sa pomfrijem, dvije rakijice, 3 dl vina i pola litre "Radenske", dvije salate, sve to 1500 dinara odnosno 100 kuna, odnosno 13 eura.  

Ma skupo, idi begaj. Ali u tim krajevima je i velika plata 250Eur. To je za nas normalne kad odemo tamo - da se provališ, razvališ, odvališ, itd, a za domoroce nije jeftino.

Trebat če probati. ;)

Vodi računa, to su krajevi preko 1500mnv, uskoro može pasti sneg, a nije ti to Slovenija, već poprilična pustinja. Na jabučkom ravništu, ili kako se već zove lokacija ispod babinih zuba, sazidan je novi hotel, postoji i stari hotel EPS-a, a uz njega je i planinarski dom sa minimumom komfora.

2007., kad sam poslednji put bio tamo tek je građena sedežnica. Divio sam se kakve su padine Midžora, odlične za divne dugačke slalome. Prostora koliko hoćeš. Tamo se mogu napraviti kilometri i kilometri staza. Evo i od mene par slika te divne planine.

Prema Staroj Planini - Jabuckom Ravnistu krenuli smo lokalnim-seoskim putem preko Svrljiga, nismo koristili preporucene magistralne pravce preko bele Palanke ili Knjazevca.

Svrljig-J. Izvor-Kalna (vidi kartu u attachu)

Ima dosta napustenih domacinstava,.. priroda je predivna, cesta lose odrzavana.

Jos slika..
Na krajputasu se ostavljaju kovanice..

..idemo dalje

A ovo je najnovija i najbolje građena kuća u selu Topli Do, ispod Stare Planine.

Nismo se samo vozili autom, islo se i kuda su nas noge nosile..

Prednost hotela Falkenstein je sto se nalazi neposredno uz ski stazu odakle vodi gondola do svih ski staza na Staroj Planini.
Hotel je u jako dobrom stanju, usluga je profesionalna, na nivou, sve je podredjeno gostu.
Ima zatvoreni i otvoreni bazen, klizaliste, zatvorenu garazu, nesto skromniji wellnes.

Osim hotela, mogucnosti za izvanpansionsku potrosnju su skromne, ali vidljivi su razvojni pomaci.

Prizor sa Stare Planine - Jabuckog Ravnista, neposredno uz hotel nalazi se privatni posijed, planinska kucica, a na ulazu nesvakidasnji prilog, ocigledno da je vise nekretnina nego pokretnina pa odlucih da ga postavim u @dzumbinu rubriku.

Slike govore vise od rijeci, znalci ce svkako dati koju rijec vise..

чз 175, позната и као јава јајара, или пољопривредна јава :) најбољи двотакташ ове чешке фабрике. има их још да се возе у том крају. ово је старији модел, новији има седиште изједна.

је ли сређен пут сврљиг-кална? прошле године кад сам ишао у сврљишко на ђурђевдан радило се у највеће.

"Skijališta Srbije" izgleda još nisu raspisali javnu nabavku za sneg :D. Šalim se. Setio sam, videvši "golu" ski stazu, mog kolege koji komšinice iz Skijališta Srbije (nalazimo se u istoj zgradi) u šali pita: "jel na vreme raspisana ona javna nabavka"?. Dame koje su bile u društvu sa nama (a one su u tom preduzeću ubedljiva većina) pitaju:"na koju mislite". "Kako na koju, pa onu najvažniju, nabavku snega".

Evo jedne slike, ali sa snegom.

[attachment=1]

Ne znam u kakvom je stanju putni pravac preko Svrljiga, ali put Pirot-Kalna je u losem stanju. Jedna deonica ispred samog hotela jos uvek nije asfaltirana. Treba jos puno truda i ulaganja da bi se dobio pravi zimski centar.

Tada tenderi nisu bili obavezni ;)

Staza Jabucko Ravniste pokrivena je uredjajima za proizvodnju umijetnog snijega, tako da je istinita prica o javnoj nabavci i tenderima. Poznajem i strucnjaka koji je ucestvovao u dizajniranju staze i postavljanju standarda komercijalne eksploatacije skijalista

Da, poznato mi je to, nego se šala odnosila na prirodni.

@dzumba, jasno od pocetka, smao sam nastavio tvoju salu.. ;)

Ево прилике да наставим причу о још неким "јужни крајеви".

Средином августа боравио сам у близини Ниша, тачније Нишке Бање. Осам пријатних дана провео сам у једном "викенд" насељу које се налази на периферији села Јелашнице.

[attachment=1]
Да би се они читаоци који не познају околину Ниша боље орјентисали ево аерофот-снимка рејона где сам био. Заокружено подручје је то викенд насеље које мештани називају "Влашке стране" или "њиве".

Јелашница

Јелашница је село удаљено око 5 км од Нише Бање. Има око 1700 становника. Спада у најстарија стална насеља. Помиње се у првим турским пописима становништва с краја 15. и почетка 16. века. У селу је до краја 60-тих година био рудник мрког угља који тада затворен. Становништво се бави земљорадњом или ради у Нишкој Бањи и Нишу.

Као и још нека села у овом крају (а и Мало и Велико Боњинце које сам раније описао у овој теми), у селу има у већем броју староседелачких породица  (родова). Појам староседелачки треба схватити условно. Како то наводе етнолози, односи се на породице чије родови још од поменутих турских пописа (15. век) живе у селу или су се у село доселили толико давно (вероватно пре 17.века) да су "заборавили" када се то десило. Отприлике половина породица (односно родова којима припадају) су "старинци", а друга половина дошљаци који су у 17,18. и 19. веку а нешто мање и у 20 веку стигле у село. Већина "дођоша" води порекло са простора Косова и Метохије и данашње Македоније. Наравно у селу скоро 100% живе Срби али су се у сели стекли на разне начине. У првим турским описима село се наводи као "влашко". Да је то тако види се и из топонима од којих се један односи и на поменуто викенд насеље ("Влашке стране"). Термин "влашко" такође треба узети условни јер се на односи искључиво на етничке Влахе већ и на становништво које се претежно бавило сточарством.  Дакле становници Јелашнице су у великој мери потомци људи који на овом месту у континуитету живе преко 500 година. У Србији, посебно западној и централној, као и Војводини готово да и нема породица са таквим кунтинуитетом трајања на једном месту. Зато је становништво ових села, па и Јелашнице, можда посебно.

Нажалост у центра села нисам одлазио јер нисам имао потребу и то ми није био примарни циљ, тако да вам не могу приказати његове слике. Ипак ево слике из викенд насеља које је до самог села:

[attachment=2]
Поглед на пут у правцу Нишке Бање. На раскрсници лево се скреће у центра села (за око 1000м).

[attachment=3]
Део викенд насеља на путу ка селу Просек. У даљини се види једна од врхова Суве Планине - Соколов камен. То је врх који се уочава када се из Ниша гледа Сува Планина.

[attachment=4]
Викенд насеље је у потпуности урбанизовано. Као и село има струју и градски водовод, а и скоро све улице су асфалтиране. Наравно има и телефонских веза, с тим да је пријем сигнала "Теленора" у делу где сам ја боравио доста слаб (50м даље је добар). Зато су "Телеком" и ВИП имају одличан сигнал.

Šteta što nemaš fotografije Jelašničke klisure.
[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Не жури. Имам нешто. Нисам сликао село, већ околину, а то је ваљда околина. Као и Бојанине Воде, Коритњак, Просек, Плоча. И замолио бих те да своје слике постављаш касније, кад поченем о Јелашничкој клисури. Те ће се слике баш уклопити.

Викенд насеље, као и Јелашница налазе се на северним обронцима Суве Планине. Само викенд насеље налази се на западној падини обронка Суве планине које чини источни улаз у Сићевачку клисуру.

[attachment=1]

У самом викенд насељу почиње успон на старом путу за превој Плочу, одакле пут води у Белу Паланку, Пирот и даље за Софију. Овај пут је "природни" пут, најпроходнији правац који се користио и користи хиљадама година. То је до римског "via militaris" и труског "Цариградског друма". Данашњи магистрални пут ("ауто-пут") води кроз Сићевачку клисуру (као и железничка пруга) и пробијен је почетком 60-тих година (односно проширен је за коришћење моторних возила). Пут кроз Сићевачку клисуру нема успона, али има велико број тунела и кривина и сада се сматра се врло небезбедним. Овај "природни" пут преко Плоче је у успону. Раскрсница која је приказана у претходном посту је уствари почетак успона на превој Плочу. Та кота је на око 215м док је сам превој на 592м надморске висине. Дакле висинска разлика коју треба савладати на дужини од 8,5 км је преко 370м. Због тога је сматран неподесним за модерни саобраћај, барем у време изградње пута кроз Сићевачку клисуру. Међутим, времена се мењају. Пројекат модерног ауто-пута Ниш Софија предвидео је да траса тог пута са шест коловозних трака иде управо старом, природном трасом. На претходном аеро-фото снимку се уочава изградња пута.

Док сам тамо боравио изградња је текла мало успорено, али се види значајан напредак.  Да напоменем да је стари пут остаје (ауто пут иде поред њега), да је пре неколико година реконструисан, да је у одличном стању (нисам видео ни једну рупу на њему), осим једног мањег оштећења насталог током ових обилних падавина. Ко буде ишао према Белој Планци и даље према Софији нека слободно користи овај пут. Сада га користе мештани и врло ретки путници који иду даље.

Ево како изгледа:

[attachment=2]
Ови сипатични страни бициклисти су једни од ретких путника који су ме престигли док сам ходао путем.

[attachment=3]
Скретање за село Банцарево одкале почиње најоштирији успон (дуг око 2км) до превоја Плоче.

[attachment=4]
Изгледа старог пута

[attachment=5]
На самом превоју Плоче, пут је мало лошији и такав је до Беле Паланке.

Ево како изгледа градња новог ауто-пута.

[attachment=1]
Радови на изгрдањи ауто-пута на улазу у село Јелашница

[attachment=2]

На целој дужини трасе уз према Плочи има већи број подзида и надзида рађених овим системом "коцки" са мрежом.

[attachment=3]
Ево како се то прави на једном незавршеном делу

[attachment=4]
На овом месту се секу стари и нови пут. Због тога што ће преко дела старе трасе пречи нови ауто-пут већ је трасиран неодтајући део старог пута. У даљини се види Ниш.

[attachment=5]

Ова страна ће вероватно бити бетонирана како би се спречили одрони. Сликано код скретања за село Куновицу

Mislim da je ovo "geo brana", nešto šta propušta vodu a ne dozvoljava eroziju.

poz.

Немам појма. Ја сам пешадинац :D. Изнад тог сам видео (види се и на слици) нешто као бетонски ров (овално је), рекао бих за одвод воде.

На траси ауто-пута има неколико мостова или навожњака, као и других објеката:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
Овај мост ми је изгледао највећи

Ипак, нови ауто-пут не следи у потпуности стару трасу. Код села Банцарево ауто-пут ће ићи кроз тунел а затим ће природном долином излазити у белопаланачку котлину. Тунел је у изградњи. Табла испод указује на његове параметре. Табла се налази на самом превоју Плоче.
[attachment=4]

[attachment=5]
Ево те трасе (након изласка из тунела) сликане са Бојаниних вода на даљини од око 6 км ваздушном линијом. По средини слике, на левом крају уочава се и стари пут, чак и место где је ова табла са претходне слике. То је превој Плоче. Пошумљено брду у наставку превоја, на средини слике (под сенком облака) је објекат Плоча.

Нешто о самом превоју и објекту Плоча, пре свега у војно-географском смислу (ми смо ипак војни форум) у следећем наставку.

Izvinjavam se nije mi bila namera da kvarim.

На првој Плоча сам се попео пешице. Удаљен је око 8,5км од места где сам боравио. С обзиром да је то успон од око 370м надморске разлике није баш лак за ходање, али није ни тежак. Ишао сам путем и фото-апаратом, осим изградње ауто-пута бележио околину.
[attachment=1]

Пут надвишавају  брда (обронци Суве Планине) при чему су десно до пута (јужни на карти) врхови висине око 660 (десно од пута; највиши врх је уствари на објекту "Плоча" и висине је 684м) и око 730м (левом односно северно од пута). Као и читав североисточни део Суве Планине и овај простор је пошумљен. Дуж пута тече речица коју мештани називају Куновичка река или само Река. Са пута се виде два насеља (села). Северно је село Куновица  а јужно село Банцарево.

[attachment=2]
Централни део села Куновица је удаљен око  километар од пута ка превоју Плоча, али су прве куће ближе путу.

[attachment=3]
Село Банцарево је на око 2 км од пута

[attachment=4]
Куновичка река је релативно мала, али уме да набуја. Овде је каналисана због изградње ауто-пута.

[attachment=5]
Код скретања за Банцарево је једино место где Река прави малу луку , односно пут је мало удаљен од тока реке.

Као што сам рекао околина пута је пошумљена и зарасла у густо растиње, тако да је правац проходан практично само уз пут. Уопште кретање на овом терену је угалвном могуће само путевима. С обзиром на слабу насељеност, чак и раније пешачке и колске стазе су зарасле а неке су и непроходне.

[attachment=1]
Изгледа у рејону скретања за село Куновицу

[attachment=2]
Шума је прилично густа и дуж пута ка селу Банцарево.

[attachment=3]
Изнад ових шума и кршева круже орлови и јастребови

[attachment=4]

[attachment=5]
Погледа ка Јелашници и нишкој котлини

Прелепа природа, дуго нисам био у тим крајевима.

Када се путник приближи превоју Плоча са десне стране почеће да уочава највише врхове Суве Планине. Поглед на њих је најимпресивнији. Када сам ја ишао био је делимично облачан да и Трем, највиши врх Суве Планине био је у магли.

[attachment=1]
Соколов камен (десно) и Трем (лево, у облацима)

[attachment=2]
Соколов камен. Кућица која се уочава испод њега је планинарски вод на Бојаниним водама. тамо сам био наредних дана па ћу касније, када дођу на ред поставити слике тог предела и Плоче из тог правца.

[attachment=3]
Иако сам у зону превоја Плоча био 20-так минута, магла се нија разилазила са Трема.

[attachment=4]

Сам превој Плоча и објекат Плоча (овај пошумљени вис). Одавде се пут спушта ка селу Црвена Река и белопаланачкој котлини.

[attachment=5]
Погледа са превоја Плоча на нишку котлину и северне делове Ниша. Планина која се уочава на хоризонту (у измаглици) јесте Јастребац (назиру се ободу Малог и Великог Јастрепца).

У војно-географском смислу брдски масив са превојем Плоча представља веома важан, заправо најважнији објекат за одбрану Ниша у случају напада из правца Бугарске. Онај ко поседне и држи Плочу држи и чува безбедност Ниша (Нишке котлине) и читаве долине Јужне Мораве од продора са Истока. Наравно, од бугарске границе има још објеката подесних за одбрану, али је овај, како се то каже најјачи и најважнији. Било који противник да иде, ако жели да прође, мора главнином снага, посебно ако има бројну технику, ићи овим путем (правцем), а не долином реке Нишаве кроз Сићевачку клисуру. Када се запречи Сићевачку клисуру је могуће заобићи само овим путем,а то је лако урадити,а потом штитити снагама не већим од једне чете. Зато су на овом простору у Првом светском рату, октобра 1915. године вођене жестоке борбе између Бугарске и Српске војске. Знајући значај ових положаја Српска војска их је одсудно бранила. Ипак, Бугарска војска је после неколико дана борби продрла у Ниш, али не овим правцем, већ северно од Сврљишких планина. Плоча је била сувише тежак објекат да га заузму иако су упорно покушавали. Српска војска се са тих положаја повукла јер је непријатељ продро другим правцем.

Део одбрамбених положаја на Плочи су и тзв. Шпајски положаји. То је побрежје јужно о Нишаве, а западно од Беле Паланке, на који изводи овај пут са превоја Плоче (када се спушта према Белопаланачкој котлини. Шпајски положају су прва линија одбране превоја Плоча, док другу линију чини источна падина објекта Плоча.

[attachment=1]
Да испричано мало илуструјем иако није баш најбоље и најпрецизније.

На источну страну превоја се нисам спуштао да бих га илустровао фотографијама.

Претпостављам да су они који гледају ове слике приметили да је земља неуобичајено црвена. То црвенило се примећује чак и на аеро-фото снимцима са Google Erath. То је последица минерала који садржи гвожђе.

[attachment=1]
[attachment=2]

Све је црвено, тако да је прашина црвена и све око пута, што дуже стоји поприма црвенкасту боју.

[attachment=3]
[attachment=4]

На источној страни објекта Плоча, тамо где овај пут улази у Белопаланачку котлини налази се село под именом Црвена река. Наравно, кроз њега протиче река која када се замути постаје црвена. Чак и Нишава постаје таква када падају јаке кише.

Од викенд насеља до превоја Плоча наишао сам на две уређене чесме за путнике намернике од којих је један велика а једна знатно мања.

Ова већа се налази у близини скретања за село Банцарево.

[attachment=1]
Изнад чесме је брвнара на којој пише "приватан посед". Нисам приметио никога у њој. Чесма је уређена у овом облику 1957. године о чему сведочи спомен плоча.

[attachment=2]
Вода је добра за пиће и баш ме је окрепила када сам се враћао (нисам понео воду са собом па сам ожеднео).

[attachment=3]
Споне плоча

Друга чесма се налази између скретања за Куновицу и село Банцарево. Доста је запуштена и у лошијем стању. Морао сам да разгрћем растиње да бих јој пришао. Њу је подигла нека породица у спомен свом члану који је или био војно лице (ваздухопловац) или полицајац.

[attachment=4]

На овој чесми се налази порцуланска слика на којој је униформисано лице са упртачем. Слика је оштећена. Нисам могао ни изблиза, ни на увећаној фотографији да разазнам да ли је у питању војник или полицајац.

[attachment=5]

Порцуланска слика изблиза

Kakva je ta zemlja za poljoprivredu, koliko to utjece na plodnost, vidim da su sume velike ali ne vidim vrtove ?

poz.

У ранија времена претежно су се бавили сточарством и виноградарством, посебно овим другим. И Јелашница и Сићево су имали велике Земљорадничке задруге и винарске подруме. Сада већина има неки приход од рада у граду (Нишу, Нишкој Бањи). Мало коме је пољопривреда основно и главно занимање.

Када сам се враћао са Плоче, негде на средини пута нашао сам нешто, барем за мене необично. Прво сам помислио да се ради о надстрешници коју су направили радници ауто-пута да би сместили приручни материјал и заклонили се од кише. Међутим...

[attachment=1]

[attachment=2]

То је кречана. Место где се "пече креч" (кречни камен - кречњак). Сува Планина је типична крашка планина. Кречњака погодног за печење има па га неки од мештана, вероватно овде пеку. Крењачки камен се ломи на мање команде у слаже у озидану пећ (која се премазује глином како би дуже трајала). Када се насложи до врха, мислим да се отвор затвори, затим се потпали постављена дрво одоздо и пече како би се постигла потребна, врло висока температура (око 1700 степени). Када се процес заврши (2-3 дана, зависно од количине креча и квалитета дрвета), добије се негашени креч, од кога се касније, мешањем са водом добија гашени креч који се користи у грађевинарству.

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Једно послеподне одвојио сам да прошетам до села и викенд насеља Просек. Просек је село на уласку у Сићевачку клисуру када се иде од Ниша ка Пироту. Као и Јелашница спада у стара насеља. Једно је од ретких у овом делу Србије чији се број становника не само није смањивао већ се повећавао. То није резултат природног прирашатаја већ урбанизације и чињеници да су се многе нишлије преселиле у Просек, било у само село или викенд насеље, ту сазидали куће у ту трајно живе. Насељено место Просек се састоји из три целине: села Просек (уз Нишаву са обе стране реке), насеља Просек (од Јелашнице, односно викенд насеља Влашке стране до моста на Нишави) и викенд насеља (500м узводно од моста на Нишави).

[attachment=1]

Као што рекох, село Просек је управо захваљујући викенд насељима, која су сада и стварна насеља, спојемо са Јелашницом. И то дословце. Дуж пута од Јелашнице до центра села (моста на Нишави) је кућа до куће. Табла са натписом "Јелашница" се налази одмах од табле са натписом "Просек", само на другој страни пута.

[attachment=2]
Поглед на Просек

[attachment=3]
Мост на Нишави који спаја село

[attachment=4]
Спомен чесма посвећена погинулима у НОБ-у (из села Просек и села Манастир), оштећена и овогодишњим поплавама, односно бујицом и одроном.
[attachment=5]

[attachment=1]
Месна канцеларије, поглед са моста

[attachment=2]

Поглед на Нишаву изводно од мост и пут ка викенд насељу Просек

[attachment=3]
Место за пецароше

Како су слободни плацеви за градњу бли углавном у брду (осим у делу ка Јелашници), куће су грађене на стрмим падинама. Зато многе имају подзиде и посебно изграђене прилазе. Дворишта су прављена засецањем земљишта и подзиђивањем.

[attachment=4]

[attachment=5]
Неке, посебно испод пута који води ка селу Манастир, као да "висе" изнад провалије. Просто се питам како је овај сазидао ову кућу.

[attachment=1]
Просек из висине

[attachment=2]
Викенд насеље Просек

Пре уласка у викенд насеље Просек, на Нишави се налази јаз, првобитно намењен за купање, јер је Нишава на том мести брза. Сада га користе и пецароши.

[attachment=3]
Јаз је засут "дрвљем и камењем", као последица последњих јаких киша.

По средини јаза је мост који води до самог јаза.

[attachment=4]
Погледа са моста ка обали

[attachment=5]
Поглед ка јазу

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Ево и једног видео погледа од 360 степени на средини овог јаза:

https://www.youtube.com/watch?v=U54j1DnUYK4

Шта сам још видео у Просеку:

[attachment=1]
Једно лепо уређено двориште са друге стране Нишаве.

[attachment=2]
Нишава сликана са моста у Просеку

[attachment=3]
Ту је и табла која упозорава да се посетилац налази у заштићеној зони

[attachment=4]
Један џип који одавно није нигде вожен:

[attachment=5]
Таблицу на колима за укрштене речи (са питањем: "град на четири слова", уместо оне "град на шест слова" - "Ниш,бре")

А ради ли та пруга са горње слике?

Naravno. To je pruga za Pirot i dalje za  Sofiju i Carigrad (Istambul). Put koji se vidi je (za)sada glavna saobraćajnice ka Pirotu i dalje ka Sofiji. Dok se ne izgradi auto-put o kome sam pripovedao u prethodnim postovima.

Otuda značaj Niša kao saobraćajnog čvorišta, raskrsnice ne samo putnih (i železničkih) pravaca nego i geostretegijskih pravaca koji iz Cebtralne (Srednje) Evrope vode ka jugu Balkanskog poluostrova i prema Carigradu (Istanbulu) u Bliskom Istoku. Niš je u vojnom smislu "kuća na drumu". Ni jedan rat na ovom prostoru ne može da ga zaobiđe. Rušen je i razaran kroz istoriju nebrojeno puta. Sićevačka klisura i prevoj Ploča su njegova "odbrambena kula" ka Istoku.

Једног од наредних дана обишао сам једну стару цркву која се налази у селу Манастир. Село Манастир је 2 км далеко од села Просек, али у брду (дословце изнад викенд насеља Просек), на  380-450 м надморске висине. У селу према званичном попису живе свега два становника. Заправо село и не постоји, већ је претворено у викенд насеље, тако да објективно има више становника (али нису пријављени у самом селу).

[attachment=1]

До села води асфлатни пут, мада не баш претерано широк.
[attachment=2]

Оно због чега смо се попели са 230 на 385м/нм је једна старија црква из 19. века, тачније 1838. године, посвећена Светом Николи. Локација цркве је заокружена на аеро-фото снимку. Највероватније је у старије време ту био манастир (па отуда име и селу), али нема података о њему (или их ја нисам нашао). Могуће је да је црквица те године, која је уписана на зиду цркве, само обновљена. Тек, она је доста стара и занимљива.

[attachment=3]
Изглед цркве Светог Николе са северне стране.

[attachment=4]
[attachment=5]
Улаз у цркву и део јужног зида цркве.

На цркви је уочљив покушај градитеља да је украсе, што баш и није био обичај за сеоску цркву.

Изнад главног улаза у цркву се фреске Исуса, Богородице и Светог Николе, као и плочица са датумом изградње или обнове цркве.
[attachment=1]

[attachment=2]

На зиду је још једна плочица са натписом. Ја не знам да прочитам шта пише на овим плочицама.  Можда неко зна, па би могао да нам тп преведе.

Улаз са северне стране цркве је такође украшен. Занимљиво је да се осим крста ту налазе и давидова звезда (лево), звезда петокрака (десно), као и гуштер (између давидове звезде и крста, слабо се уочава)
[attachment=3]

Црква је била отворена и могло се ући. Унутра је иконостас, рекао бих из новијег периода.

[attachment=4]

[attachment=5]

У унутрашњости цркве постоје и две нише (не знам како се то стручно зове) у којима се налазе фреске. Једна је Светог Трифуна, а друга Светог Игњатија.

[attachment=1]
[attachment=2]

Једна од занимљивости ове локације јесте и гробље на коме су очувани лепи надгробни споменици у облику крста. Мало су у трави (околна ливада је управо била покошена, па претпостављам да сам дошао дан касније и ово би било покошено).

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Види се да је локални каменорезац био вешт. Сви очувани споменици су из 50-тих, 60-тих и 70-тих година прошлог века.

Ево још једног споменика.

[attachment=1]

У порти цркве су још: звонара, дар неког мештанина из 60-тих година прошлог века и спомен чесма коју су подигли мештани у овом веку


[attachment=2]



[attachment=3]

Ту је и вероватно конак или дом за свештеника који је незавршен

[attachment=4]

Ту су и два огромна багрема (ја нисам видео веће). Једна одмах изнад цркве (горе) и један поред спомен чесме (доле)
[attachment=5]

У само викенд насеље нисам залазио.

[attachment=1]
Има лепих кућа и лепо уређених дворишта.

[attachment=2]
Са платоа испред цркве лепо се види Градац, врх који припада Сврљишким планинама (са друге стране је Нишаве, односно Сићевачке клисуре) на коме се налази неки телекомуникациони систем (или већ не знам шта);

[attachment=3]
Крашки облици рељефа на другој страни Сићевачке клисуре.

[attachment=4]
Ливада одмах поред цркве.

[attachment=5]
Када се крене назад, на неким местима пружа се поглед према Нишкој бањи

Dzumba, samo ti nastavi sa ovakvim radom.

Užitak mi je gledati slike iz ex Juge, kde nisam nikad bio možda ni neču. Ipak isplati se naučiti nešto o krajevima tada još zajedničke države.

LP

Pero

Мој следећи циљ су биле Бојанине воде. То је излетишти и скијалиште испод највиших врхова Суве Планине. Иако сам родом из Ниша тамо никада нисам био. Да би се стигло до Бојаниних вода мора се проћи кроз Јелашничку клисуру.

Јелашничка клисура је мала, дугачка свега око 2 км и налази се између села Јелашница и Чукљеник. Иако тако мала проглашена је специјалним резерватом природе због необичних биљних врста и природних лепота.

Овај цитат је преузет са сајта http://www.niscafe.com где постоји тема "Јелашничка клисура".

Ја се овде нећу превише бавити њоме јер сам ипак кроз њу само прошао уз мали застанак на месту где војска често изводи обуку. Ту сам више пута био. Мислим да ће многи препознати то место:
[attachment=1]

Ово зову Поткапина.

Ту често вежбају планинари (алпинисту) укључујући и војску (посебно падобранце). Ипак простор је уређен и за излетнике...
[attachment=2]
[attachment=3]

...а падобранци за обуку почетника ипак више користе супротну.
[attachment=4]
[attachment=5]

Вежба се и на оној Поткапини. Уочио сам и један заостао или намерно остављен верачки клин:

[attachment=1]

Ево га и мало "зумбиран":

[attachment=2]

Иначе кроз клисуру иде узак асфалтни пут који повезује села у Клисури: Чукљеник, Горњу и Доњу Студену са ХЈелашницом и даље са Нишем.

[attachment=3]
Као што се да приметити ништа без графита и примитиваца.

Пут је асфалтиран све до Бојаниних вода, али аутбуси возе до задњих кућа у селу Горња Студена (на сваких сат времен током дана). Кроз клисуру протиче речица Студена. Иначе, ту се налази врело одале се вода отправља у Нишки водовод. Ниш се водом снабдева углавном из Комаричког вира са друге стране Суве Планине (слике сам поставио раније у овој теми), са извора у Студени и делимично из реке Нишаве. Дакле, већина нишлија пије изворску воду.
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Дакле кроз клисуру сам, уз мањи застанак, само прошао и продужио за Бојанине воде

Џумба има и дара за репортаже...

Хвала. Да , ја сам неоткривени "репортажни" таленат :angel:...

Dragi prijatelju prateći tvoje postove setio sam se čuvenih emisija "Karavan" Milana Kovačevića.
Svaka ti čast.

hvala @dzumba za divne reportaze.

Za Plaubu si ti odavno otkriveni talenat.

Бојанине воде су излетиште на око 25 км од Ниша, односно око 15 км од Нише Бање. До овог излетишта се стиже преко села Јелашнице, кроз Јелашнички клисуру, села Чукљеник, Доња и Горња Студене. Пут је асфалтни, солидан, али врло тесан, нарочито кроз село Чукљеник. Два путничка возила се могу мимоићи лаганом и пажљивом вожњом, док је мимоилажење са аутобусом или камионом могуће само након маневрисања и то не баш свугде.

[attachment=1]

На Бојаниним водама се налази планинарски дом (на око 860м/нм) у коме наводно има 20-так лежајева. У време мог доласка дом је био затворен. Ни у њему ни у околини ја и моји сапутници нисмо затекли никога. Ни једног излетника или намерника.
[attachment=3]

На простору Бојаниних вода налази се и зграда "Ски кућа" Скијашког клуба Ниш.

[attachment=4]
Овај клуб је и био покретач уређења Бојаниних вода и његовог претварања у скијашки центра. Ипак, као скијашки центар Бојанине воде нису заживеле из разних разлога. Један су економски прилике, други, "српска посла" (тј. међусобно гложење - ко је заслужнији и ко ће да добије паре) и трећи, све мање снега последњих година. На простору Бојаниних вода постоји и ски стаза (овај просечени одсек у шуми) као и жичара, али то углавном не ради.

[attachment=2]
Бојанине воде су и "одскочна даска" за планинарске екипе које крећу на врхове Суве планине, пре свих Трем (1810м/нм) највиши врх Суве Планине, Соколов камен (1361м/нм), превој између ова два врха - Девојачки гроб (1318м/нм) и Мосор (984м/нм). У ту сврху, али и зарад орјентације знатижељника, постављена је ова табла на којој су топографском картом и панорамским снимком приказани кључни локалитети и ова три планинска врха. Такође, као што се на горњем снимку види, постављени су и путокази са потребним временом за стизање на изабрани циљ. Ових путоказа има више дуж стазе, до самог села Горња Студена.

[attachment=5]
Да напоменем да сам ја додао ова три урамљена оквира на табли са подацима (они не постоје у стварности).

Колико сам приметио тежина стазе успона до Трема и Соколовог камена је означена са 4/10, што значи да није сувише тешка (напорна), али посебно зими треба бити опрезан, јер на самом гребену Суве Планине (куда води стаза) дувају врло јаки ветрови.


 

Како сам претходних дана био на превоју Плоче снимио сам Бојанине воде и ова три планинска врха и направио панораму од више снимака. Ево те панораме (нсимљене са Плоче) у мојој режији:

[attachment=1]

На Бојаниним водама , на једном брду је уређена осматрачница, висока 20-так метара која омогућава леп поглед на околину, односно на простор Сврљишких планина и Плочу.

[attachment=2]

Пар фотографија са те осматрачнице на околину:

[attachment=3]
Највиши врх Суве планине Трем

[attachment=4]
Соколов камен

[attachment=5]
Највиши (и најближи камери) врх Мосор. У даљини, у централном делу фотографије уочава се село Јелашница. Скроз на хоризонту, планина која се уочава је Озрен, а десно, једва се назире "Шпиц" , највиши врх планине Ртањ.

[attachment=1]
Масив Сврљишких планина са врховима Плеш и Градац који се налазе одмах на уласку у Сићевачку клисуру. На овој фотографији, лево на хоризонту се мало боље се уочава Ртањ.

[attachment=2]

Објекат (брдо) Плоча (под сенком облака). Десноод њега уочавају се села Црвена Река и Врандол у Белопаланачкој котлини, на изласку из Сићевачке клисуре.

[attachment=3]
Скијашка стаза почиње у подножју Соколовог камена

[attachment=4]
Погледа на Планинарски дом са осматрачнице

Покушао ам да направим панораму погледа са бојаниних вода. Обележио сам и објекте који се уочавају на хоризонту.

[attachment=5]

Простор Бојаниних вода обрастао је лепом и бујном буковом шумом:

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]
Жена и свастика су ме пратиле у походу на Бојанине воде. Ипак, храбро су се попеле и мало теже сишле са ове осматрачнице.

На крају ево једне куће занимљиве архитектуре на уласку у село Горња Студена из правца Бојаниних вода.
[attachment=5]

Svaka cast! Uzivam u ovim tvojim opisima. Nisam do sada nikada bio u tim krajevima, pa mi je svaki post koji postavis interesantan i pazljivo ga analiziram.

Ako imas jos materijala, guraj dalje, bas sam nestrpljiv... (ko malo dete!).

Имам још нешто, али ћу поставити сутра или прекосутра.

кућа је старог типа каквих по овим селима има доста. унутра су биле две или три собе, обавезан трем и подрум.

осматрачница је војна

зимски успон на трем је врло занимљива и посећена манифестација, али ја на њу никад нисам био иако сам се дружио са планинарима. сад нема ни време ни коЊдицију.

Dzumba, nesto si "usporio" sa izvestavanjem iz "juzni krajevi!!!!

Mora da nisi skoro isao da ih obidjes i izvidis kakav je situacija.

Ма, заборавио сам да наставим јер ми је остало да поставим још десетак слика. Сетићу се вљада сутра. Иначе, нисам био тамо од летос, ако не рачунам што сам био, нажалост, због сахране.

Džumba, imam jedan predlog za tebe, pošto se već ozbiljnije baviš fotografijom, mada to za ovo i nije neophodno, mogao bi svoje fotografije na šalješ na sajt www.panoramio.com
To je zapravo Guglov servis gde ti pozicioniraš fotografije. Meni su još pre 6-7 godina prihvatili za Kraljevo nekoliko fotografija (http://www.panoramio.com/photo/15795395) koje se mogu naći na Google Earth-u.

Samo je bitno da na fotografijama nema ljudi, meni recimo nisu prihvatili ovu fotografiju (http://www.panoramio.com/photo/39398915) sa Lađevaca samo zato što se vide deca na istoj.

I ja sam pre par godina postavljao neke fotografije. Sve su prihvatili. Naravno trudio sam da slikam samo mesta bez slikanja ljudi ;) Mogu se valjda slikati i ljudi ali ne njihova lica. Tako nekako...

Их, одвано ја то тамо постављам (од 2008). Потражи на Google Earth село Мало Боњинце и видећеш да сам га "обасуо" фотографијама. Можеш и у претраживач да поставих "Мало Боњинце" и наћићеш гомилу мојих слика. Исти ми је "никнејм" па можеш потражити и на самом "Панорамиу". Поставио сам једну фотографију Малог Боњинца и у исту одредницу на Википедији. Поставио сам на Панорамио скоро хиљаду фотографија.

Имаш нови сајт (програм) Views који је повезан са Google maps. Google је решио да полако гаси "Панорамио" и да све "пресели" на Views. И на њему сам поставио 50-60 фотографија (почео сам тек пре месец дана). Имам још пар стотина фотографија које још нисам поставио ни на један ни на други сајт. Немам времена.

Добар је и Flickr али тамо нисам поставио ни једну фотографију јер су то само галерије. Можда касније. Неко од наших чланова, мислим Jester је тамо поставио доста добрих фотографија.

Super!!! Uzivao sam...

http://www.panoramio.com/user/1278952?comment_page=1&photo_page=1&show=all

Odlično izgleda. Na ovaj način pokazuješ celom svetu prirodne lepote Srbije.
Ali i pored toga, najepše je kad ih vidimo na Palubi. Ko će da pretražuje Google Earth...

Većinu sam postavio i na Palubi. A da bi video slike ne moraš da "prevrćeš Google Earth nego klikni na link koji je postavio Koja.

Jug Srbije: Tamo gdje se kupuju jaja na komad, ulje na čaše, luk na glavice


фотографије можете видети на изворном сајту (http://balkans.aljazeera.net/vijesti/jug-srbije-tamo-gdje-se-kupuju-jaja-na-komad-ulje-na-case-luk-na-glavice)

U Trgovištu, gradiću u južnoj Srbiji, građani kažu da su siromašniji od izbjeglica koje prolaze kroz njihovu zemlju, a neki bi se s njima i mijenjali.

U Trgovište, varošicu u najsiromašnijem dijelu Srbije – njenom jugu, ide se krivudavim putem uz rijeku Pčinju. Šiljate kamene kape sa “Vražije stene”, nadvijaju se iznad puta i njihove sjene - hladne i tamne - vedro i sunčano jesenje jutro pretvaraju u tmurno predvečerje. Vražija stena raširila se do same rijeke, pa se dalje može samo kroz njenu utrobu – mračni i neobrađeni tunel.

No, ni na kraju ovog tunela, uz koji se u ovom kraju vezuju najneobičnije priče o nadnaravnim bićima, nema puno svjetla. Jer, samo što izronite u dan, nakon nekoliko stotina metara ulazite u varošicu koja decenijama živi u mraku siromaštva i za koju niste sigurni u kojem je dobu zastala.

Iako smješten na raskršću puteva prema Makedoniji i Bugarskoj, Trgovište djeluje kao slijepo crijevo iz kojeg se nema kud. Oronule, polusrušene i memljive kuće, s obje strane ulice, koja je ujedno i glavni gradski trg, čine većinu gradskog jezgra.

Vaga za mjerenje siromaštva

Ispred dućana “Zora”, jednom od ukupno pet u cijelom gradiću, drijema mršavi pas.

Unutrašnjost je mračna i hladna.

Vlasnica Milena Aleksić, dobroćudna 54-godišnjakinja, ogrnuta debelim gunjem, veseli se našem dolasku. Kaže - malo ko joj dođe, pa se svakom obraduje kao rodu najrođenijem.

Boja sa drvenih polica, ladica i pulta na mnogim mjestima je oguljena, i prizor se doima kao kulisa za neki film iz 30-ih godina prošlog stoljeća.

Milena priča kako je dućan naslijedila od oca i da su posljednji put, boja i četka prešle police prije ravno 40 godina.

Dok izvlači staru štokrlu i pravi mjesto da sjednemo, žali se kako joj za četiri sata nisu ušle dvije-tri mušterije te kako jedva veže kraj s krajem.

Vadi otvorenu vreću deterdženta za veš i stavlja je na pult. Stara željezna vaga, koja je, veli, nekad mjerila kile i kile povrća, voća i brašna, danas se upotrebljava rijetko, a i tada za mjerenje onog, za što se nikad ranije nije upotrebljavala.

“Ovde su ljudi toliko siromašni da kupuju prašak na deke, na vagu. Nema mi druge nego otvoriti vreću i tako im prodavati”, priča, dok plastičnom kašikom rovi po vreći.

Potom govori o ljudima koji nigdje ne rade, ali i onima koji rade, a opet nemaju za živjeti, pa kupuju jaja, cigare, paprike i paradajz na komad.

“Čula sam da su u nekim prodavnicama davali i zejtin na dece, na čaše. Kod mene uzmu litru, ne sećam kada je neko kupio više od jedne flaše. Ima prodavnica u kojima se i cigare daju na komad”, priča Milena i dodaje kako je čula da se i u ostalim dijelovima južne Srbije prodaje na komad, pa "čak i u Beogradu".

Kod nje smo već dobar sat, a nijedna mušterija nije ušla.

“Tako je svaki dan, ali ja sedim, čekam, nadam se…”

Nastavlja priču kako ne pegla veš, jer nema struje ili je mora štedjeti, kako ne pali sijalicu dok se skroz ne smrkne, kako njen 19-godišnji sin nema pojma šta je more, te kako u Trgovištu ima djece koja nikad nisu otišla ni do Vranja ili Bujanovca, udaljenih tek nekoliko desetaka kilometara.

'Ne živimo - mremo'

Izlog dućana prekoputa, smještenog tik uz oronulu i napuštenu kuću, nestvarno se šareni. Bolje je opremljen od Mileninog, ali vlasnica kaže da je to samo varka, da više robe ne znači i više mušterija.

Diže s pulta rokovnik s crnim koricama, lista gusto popunjene stranice, i kaže: “Ova knjiga veresije - sve vam govori. Dajem ljudima na poverenje - neko vrati na penziju, neko na platu, neko za mesec, neko za pet, a neko nikad”, i brzo ga zatvori.

“Ne smem da mi vidi inspekcija, a neću ni imena da vam govorim, sramota je, naljutiće se mušterije, ionako ih je jadne stid”.

Dok slaže tek pristiglu robu, priča kako djeca rijetko kupuju kesicu bombona ili paket žvaka, nego uglavnom na komad, te kako u cijelom Trgovištu nema jaja u paketićima po tuce-dva, nego isključivo na komad.

“Traže mi često jedno-dva jajeta, pa se pravdaju kako im je zafalilo, a ja se pravim da je sve u redu, a znam da ništa nije. Dođu ponekad i traže jednu glavicu luka, kao - prave ručak, u brzini su. Ja im dam i samo Boga molim da ne dođu i ne traže da tu glavicu sečem na pola”, kaže i nestaje iza pulta.

U memljivom prolazu koji vodi do još jedne oronule kuće, 50-godišnji Jovan cijepa drva.

“Kako se živi?”, pitamo ga, a on se okrene polukružno prema zgradi prekoputa i cjepanicom što je drži u ruci, pokaže na zid izlijepljen čituljama i kaže:  “Ne živimo, mremo. Onako će svi da završimo – vrlo skoro.”

Jovan je, kaže, bijesan na vlast – lokalnu i državnu. Pokazuje na zgradu općine, jednu od rijetkih koja ima svježu fasadu.

“Idite tamo, pa će vidite kako oni žive.”

Skoro isto to, rekao nam je i Branimir Stojančić, zadužen za socijalna pitanja u Pčinjskom okrugu.

“Tamo dobro žive samo oni što su na budžetu, a njih je najviše od svih zaposlenih. U Trgovištu nema male privrede. Često sam toj opštini nudio projekte za razvoj, ali oni ili ih neće ili ih upropaste, dosta su tvrdoglavi i leni. Inače, to je veoma bogat kraj po prirodnom bogatstvu, mogli bi samo od šume i šumskih plodova da žive kao kraljevi”, kaže Stojančić, dodajući kako je opštinska administracija  neodgovorna, kako ne plaća struju niti vanjsku rasvjetu, pa je čak opštinska zgrada jedno vrijeme struju uzimala kablom sa nekog granapa.

Odlaze i djeca

Predsjednik opštine Nenad Krstić ne krije da je opština Trgovište, sa 5.500 stanovnika, jedna od najsiromašnijih u Srbiji. Veli da od tog broja radi samo 900 osoba, od čega je trećina na budžetu, trećina u maloj privredi i trećina u privatnom sektoru, sa prosječnim primanjima od 23.000 dinara (191 euro), te da je u tako sumorno stanje došla uglavnom zbog loše provedene privatizacije, koja je ugasila mnoge velike kompanije.

Pitamo ga zašto ljudi kupuju povrće na komad i zašto, ako već nemaju plate, bar ne zasade bašte, a on odgovara: “Moram priznati da je malo u ljude ušao nerad, nemar.”

Ipak, veli kako su pokrenuli projekte sadnje borovnice i drugog voća, te da su stabilizirali električnu energiju i da je općenito optimističan što se tiče budućnosti Trgovišta, pa nabraja kako za svaki novosklopljeni brak daju 200.000 dinara (1.660 eura), svakom novorođenom djetetu 15.000 dinara (125 eura) mjesečno dok ne napuni godinu i svakoj nezaposlenoj majci 10.000  (83 eura) do godinu dana.

Na te riječi, Jelena, radnica u trećem gradskom dućanu, hvata se za glavu i kaže: “Leleee, leleee. Pa da je tako, niko ne bi išao odavde, svi bi ostali. A verujte, odavde idu i deca. Videli ste one prazne kuće što zjape, sve je to ostalo od sveta što se iselio, otišao, samo što dalje odavde. Ko ode odavde, taj se ne vraća. Pa ovde nema ni banke, nekad su bile dve. Sada, svakog dana moram da putujem u Vranje da predam pazar i onda potrošim sve što pazarim. Nema ovde ni kino, ni kafić, ni hotel, nema ni mesara, nema ništa”, priča Jelena.

Pokazuje na nekadašnju vojnu kuhinju koja je sada pretvorena u narodnu i kaže da se tamo najbolje vidi rad opštine.

Međutim, vrata narodne kuhinje su zaključana. Ispred se mota troje djece. Jedna starija djevojčica, koja kaže da se zove Anđela, zna sve o radu kuhinje.

“Kujna radi do 11 ujutro. Ko je sam, dobije pola hleba, dvoje dobiju jedan, četvero dva. Dobije se i čorba, i onda se nosi kućama.”

Pitamo je kako sve to zna, a ona odgovara: “Pa zato što i mi uzimamo ovde hranu”, dok ono ostalo dvoje djece, dječak i djevojčica, uglas govore: “I mi, i mi…”

Anđela kaže da joj otac radi u rudniku, a majka nigdje, sjeda na ohrndani dječiji bicikl i nestaje.

'Gori smo do izbjeglica'

U Crvenom krstu neće da daju podatke o broju korisnika narodne kuhinje. Vele da nema direktorice, a bez nje ne mogu davati informacije, te da ona nema telefon, pa je ne mogu ni pozvati.

Ipak, ispred prodavnice u kojoj radi Jelena, nalazimo kakav-takav odgovor. Tu, na drvenoj klupi, sjede dva muškarca i ispijaju pivo.

Stojadin, 63-godišnjak, koji se još vodi kao zaposlen u Pčinji, fabrici koja je propala i u kojoj radi samo minimum radnika, ali čeka da mu se uveže staž da bi mogao u penziju, veli:

“Sve što vam kažu o siromaštvu u Trgovištu je istina. I više od toga. Mi nismo najsiromašniji u Srbiji, nego na Balkanu, to vam odgovorno tvrdim. Pa samo ovde ima da penzioneri dobijaju penziju iz dva dela, tu jadnu penziju od 13.000 dinara (108 eura). Što se tiče narodne kuhinje, tamo se hrane svi ovi što ne rade, čak i deca koja idu u školu, jer im ne daju užinu. Samo gospoda koja radi u opštini tamo se ne hrani i oni retki zaposleni”, kaže s ironijom u glasu.

Dok to govori, nailaze dva mlađa muškarca.

“Evo, gospode”, govori Stojadin, a jedan od njih mu odgovara: ”Ne da me zafrkavaš”.

Predstavljaju se: “Mi smo Gorani”, a onda Stojadin objašnjava kako je i jednom i drugom ime Goran.

“Nemoj da me pitaš za platu, će se bacim s mosta”, kaže jedan od njih, dok drugi dodaje kako, iako radi, mora ići u planinu da bere pečurke, kako bi dodatno zaradio.

Stojadin dobacuje kako im je gore nego izbjeglicama iz Sirije i iz Afganistana te da bi se zamijenio s njima, jer bi bar imao besplatnu hranu.

“Ako ostanete ovde duže, će se ubijete”, dodaje kroz smijeh drugi Goran i iz džepa vadi sendvič.

I mi odlazimo.

A Stojadin, umjesto pozdrava, dobacuje: “ Slobodno napišite da ste bili tamo gde je Bog davno rekao laku noć. To je sva priča o Trgovištu”.

Izvor: Al Jazeera

Све написано је тачно, а најтачније да питање сиромаштва пре свега питање духа. Има ли воље да се нешто покрене и ради? Тамо сви нешто чекају да им држава или већ ко зна ко нешто донесе и да. Нису они баш толико лењи колико  је то локална власт лења. Она их предводи у нераду и уместо да покреће иницијативе, да се бори они само крчме буџет који добију од републике. Слично је и у другим општинама на југу. Важно је да су на власти и да сами добијају паре, за народ их није пуно брига.

Sve bi se to promenilo kada bi bio izgradjen medjunarodni aerodrom.  ;)

То је "карика која недостаје" за бржи развој :laugh:.

Pa da, onda bi nagrnuli investitori koji bi gradili fabrike visoke tehnologije.

Sad ozbiljno.

Pre par dana citam da Srbija godisnje proizvede oko 24.000 tona oraha i da to ne pokriva ni polovinu potreba. Orah kazu posle druge ili trece godine ne zahteva nikakav poseban rad - mozda malo pokositi da bi se lakse sakupljao i da se otrese. Cena konstantno visoka.
Kazu da je lesnik takodje veoma pozeljan.
Pa onda med koji ima jako dobru cenu i garantovan otkup kompletne proizvodnje.

I da ne nabrajam dalje.
Ali ne svi bi neki drzavni posao, svi bi neke fabrike visoke tehnologije, aerodrome i sta ti ja znam. A u tom cekanju vreme prolazi i boljitak se ne nazire.

Па ти Кузма као да ниси са села :D. Па ораси морају да се посаде, па негују док не дају род. А онда мора и да се скупљају, па крцају, па љуште, па пакују, продају, па чека наплата и сл. Ма, ко ће то да ради кад државни посао и дотације за неразвијене функционише (још увек) по систему "радио не радио свира ти радио".

Jes, ali kad das oglas - imam plantazu oraha, potrebna zena za tucanje.
Jos ako se samesaju sa medom ihiii Bog da te vidi.

кузмо, има ту један проблем са орасима. врло често затекнеш празно дрво, јер има "неки" који "раде" са орасима па те претекну, а оће и да бију ако покушаш да их истераш из сопственог орашара. било ономад на више места по околини ниша, па било и по новинама. у питању су људи припадници "дискриминисане" нације. лешник се не исплати (има мој колега). мед се исплати ако имаш најмање 50 кошница, али захтева скоро свакодневно ангажовање. дакле да се ради само то. а онда остаје проблем накупаца са "дођем ти".

E pa ok, onda sta se zale da im je lose. Svaki posao ima neku svoju prednost ali i manu.

Kako bese ono - Ko hoce taj nadje nacin, ko nece taj trazi izgovor.

Veliki deo našeg naroda još uvek nezna da je Tito umro, pa čekaju da im neko reši problem. Kako reče drug Bevc:
"Čoveku sreću nemože doneti nijedna organizacija ili udruženje, već on sam sebi svojim radom i zalaganjem".

Mnogo se uzdamo da će nam oni koje smo birali omogućiti porsperitet moramo da priznamo postali smo lenj i neradan narod spreman
da zarad lake i brze zarade zažmuri na mnoge stvari za koje su naši pretci bili spremni da ubiju.

Možda je ovo plod silnih pogibija u raznim ratovima u kojima je uglavnom ginuo cvet mladosti i poštenja a kod kuće su uglavnom
ostajali škartovi koji su kasnije produžavali naciju.

Прокупље, 11/13/ 2015. Новембарска идила: Хисар и црква Св. Прокопија.
[attachment=1]

Добра ти је ова слика!

Место у ком сте рођени и одрасли, и кад из њега одете, поготову с протоком времена, постаје нешто најлепше чему се враћате у разговорима, мислима, па и сновима. Многи су склони да то тумаче лепотом живљења, доживљаја и првих откривања света живота које детињство и младост носе са собом. И то је, свакако, истина, али не цела.
Због Хисара, вијугаве и бистре Топлице, због Боровњака, винограда који га окружују и, надасве, због његових људи, многи су дошавши у Прокупље, остали у њему заувек. Као што су они који су из њега одлазили не могавши да у Прокупљу остваре своје снове, остајали његови приврженици и вечити заљубљеници.

[attachment=1]

"Главни град на "јужни крајеви" је Ниш.

Ево једне фотографије зграде "Јужноморавске банке" изграђене 1922 године. Зграда је под заштитом као архитектонски вредно остварење.

[attachment=1]

Налази се у улици Обилићев венац. Многи поред ње пролазе и не примећују је. Као и ја до сада.

та зграда има несрећу да је "затрпана" паркингом и околним радњама, а некако је и скрајнута. сат са те зграде има занимљиву причу. нажалост заборавио сам где сам то прочитао  :zid

Јужна пруга. Мост на реци Топлици у Прокупљу. Возова одавно више нема. Нема још много чега. Али има оног што треба да има. Има успомена.

[attachment=1]

На плажи 'Испод моста' - с моста, скакали су у воду на главу (и ноге) Цане Ћука, Прћа, Пикси, Мима Вулаш, Драги Мандов, Гуте, Бобан, Љоса, Гања, Дуца Рус... с бетонских стубова - Милена, Даца, Душица па и ја (Топлица је тада била шира), али су само Мића и Лувра скакали баш са самог врха моста, са горњег дела челичне конструкције.
Атмосфера на плажи: граја, смех, кикот, једном речју радост, осећање бескрајне среће што си жив и што живиш, и то баш ту - у најлепшем, само једном и једином месту - у најлепшим годинама живота свог. Повремени дашак поветарца, благотворно је деловао на купаче, пре него што би се упетљао у врбе над Топлицом и у косе девојачке.
Море је још увек било далеко - а није нам ни требало.

[attachment=1]

Auu... JASON,  nisam ni znao, iz tvojih dosadasnjih postova, da si ovakva senimentalna i emotivna dusa...

Svaka cast i skidam ti kapu !

Ja nazalost nisam bio nikada do sada u Prokuplju, ali sa uzivanjem citam tvoje priloge o Prokuplju i tom kraju...

Guraj dalje....

Juče tužne slike iz Niš:

vozići čekaju lepo vreme da se rastrče po tvrđavi
[attachment=1]

Nekadašnji gigant MIN (Mašinska industrija Niš) izgleda ovako:

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

I najtužnije izlazak prve smene u 15.00

[attachment=4]

MIN je dobar primer "uspešne privatizacije" - deindustrijalizacije! ??? :'(

Što je proizvodio MIN?

свашта. тешка метална индустрија. разне челичне конструкције, железничке мостове, вагоне, скретнице, ауто дизалице, небројене ситне делове, алат... ко ће да се сети свега ::)

Loomotive, vagone, procesnu tehniku, turbine, kranove lakse mi je da napisem sta nije proizvodio. To je bio gigant i trust mozgova i znanja.

[attachment=1]
Детаљ подјастребачког села Крњи Град у прокупачкој општини и

[attachment=2]
Бресничка река која долази у село.