PALUBA

Pred Novu godinu, tacnije 25. i 26. decembra, u dnevnim novinama "Politika" objavljen je interviju novinara Miroslava Lazanskog sa Brankom Mamulom, admiralom flote u penziji, nekadasnjim nacelnikom Generalstaba JNA i saveznim sekretarom za narodnu odbranu.

U nadasve zanimljivom interviju naisao sam na jedan mali, i po odgovoru, zagonetan deo koji se odnosi na program razvoja atomske bombe u tadasnjoj Jugoslaviji. Prenosim vam deo intervijua:

"Program jugoslovenske atomske bombe?

– Projekat je postojao i ja sam bio član komisije za to. Ali ne bih o tome detaljnije ništa govorio. Bili smo nekada velika i jaka zemlja i ovom prilikom želim da na 70. godišnjicu JNA podsetim sve jugoslovenske narode na njihovo veliko zajedničko delo, bez obzira na tragičan kraj zajedničke države i armije."

Zna li se sta vise o tome, i cemu toliko tajnovitost, i nakon toliko godina?

Inace, tekstove intervijua mozete pogledati na
prvi deo
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/JNA-je-kriva-za-raspad-SFRJ.lt.html
i
drugi deo
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Milosevic-je-slomio-JNA.lt.html

Neke navike umiru tesko - tajna je tajna.
Koliko ja razumem tematiku, bilo je ideja ali to nikad nije prosledeno u neki prakticni plan. Vojska ko vojska, hoce da vidi i istrazi opcije.
Potrazicu jedan clanak iz 90-tih - kad se SFRJ raspadala pricalo se oko toga dosta.
Secam se da sam jedan put nalteo na Krdeljovo intervju za mislim Americki vesnik  (60-tih?) i on je malo agresivno rekao da ako je potrebno Jugoslavija moze da razvije nuklearno oruzje (u kontekst Ladnog rata).
Ipak, budimo relani, atomska bomba je verovatno bilo van mogucnosti bivse SFRJ. Boli je znanja ali sumnjam da je bilo tehnickih mogucnosti.
Sta je bitnije, nije bilo politicke volje za takvo nesto.

Radilo se na tom programu pedesetih godina, mislim da je i u knjizi generala Jovana Kapicica bio deo o tome, barem iz njegove gledne tacke.

"Ubrzo nakon početka, institutu je bila namenjena realizacija državnog nuklearnog programa istraživanja, koji je okončan 1968. godine."

Sa zvanicnog sajta instituta Vinca.

Једно од правила употребе јединица ЈНА: "ПРАВИЛО дивизија КОПНЕНЕ ВОЈСКЕ"
има одељак о употреби "НУКЛЕАРНОГ УДАРА команданта црвене стране"

Можда је "џумба" компетентнији да о томе каже свој суд.

Ваљда се то Правило, базирало на нечему.

Gospodin, koji je radio na institutu za nuklerno istraživanje (tako nešto) u sklopu Instituta Jozef Stefan prije možda deset godina pričao je jednom prilikom o tome, da su dobili nekave komande da rade u tom smijeru ali samo teoretski. Nešto su se time zabavljali, koordinirali sa sličnim ustanovama po Jugi i to je bilo to, ništa više. Znam da je tada rekao, da on teško vijeruje, da su imali tehničkih i tehnoloških stvarnih mogučnosti takvo nešto sprovesti u praksi.

Tito's Nuclear Legacy
Author(s): Djuro Miljanic , William C. Potter and Ivo Slaus
Source: Bulletin of the Atomic Scientists. 56.2 (Mar. 2000): p63.
Document Type: Article
Full Text:

The West may be mistaken in not pushing for the removal of bomb-grade material from the nuclear center in Vinca, a suburb of Belgrade.

YUGOSLAVIA--AT LEAST IN THE eyes of the West--is regarded as a pariah state. But it is a pariah state whose predecessor, the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, twice had a nuclear weapons program.(1) Should Yugoslavia's potential nuclear capabilities concern the West today? The answer is probably "yes."

Yugoslavia is not a high priority threat like Iraq and North Korea. But a number of key nuclear physicists, chemists, and engineers in today's Yugoslavia have substantial weapons-related experience.

To be sure, the largest of the two research reactors at the Vinca Institute of Nuclear Sciences outside of Belgrade, the principal Serbian facility, is mothballed, and the once ambitious plutonium reprocessing program at the site appears to be inactive.

The most visible sign of the former nuclear weapons program is the 48.2 kilograms of Soviet-supplied weapons-grade uranium fuel that remain at Vinca under International Atomic Energy Agency (IAEA) safeguards.

The Yugoslav weapons program never reached an advanced state. But is the West right in minimizing its proliferation risk? Is it mistaken in assigning a low priority to removal of the weapons-grade material at Vinca? And is this view based on adequate knowledge of Yugoslavia's efforts--a secret program that persisted for many years despite the country's formal accession to the Nuclear Non-Proliferation Treaty (NPT) in 1970?

Drawing upon the personal experiences of two of the authors in the Yugoslav civilian and military programs, as well as a wide range of unpublished documents and previously uncited sources, we attempt to answer these questions by lifting the veil of secrecy.(2)

We must have it

According to Stevan Dedijer, a former director of Vinca, the government of Josip Broz Tito decided in the late 1940s to develop the capability to build nuclear weapons. Dedijer wrote in 1969 that he was recruited to the program in September 1949. He recalled a meeting he had on the morning of January 17, 1950, with Edvard Kardelj, one of Tito's closest collaborators. Kardelj said, "We must have the atomic bomb. We must build it even if it costs us one-half of our income for years."(3)

Although there is little documentary evidence of a military dimension to Yugoslavia's nuclear program before 1953, the wide-ranging and costly nature of the nuclear research initiative is apparent. The cornerstones of the early program were three nuclear research centers. The Institute of Research on the Structure of Matter (subsequently renamed the Boris Kidric Institute of Nuclear Sciences) was founded at Vinca in 1948; the Jozef Stefan Institute, under the direction of Anton Peterlin, was started in Ljubljana, Slovenia, in 1949; and in 1950, the Rudjer Boskovic Institute, under the leadership of Ivan Supek, was founded in Zagreb, Croatia.

According to an official history, titled Nuclear Energy in Yugoslavia, more than 1.75 billion dinars (about $35 million at the 1953 exchange rate) was spent on building and operating the institutes between 1948 and 1953.(4) An additional billion dinars may have been expended on uranium ore exploration and production during the same period.

This was an enormous investment for the young Yugoslav state, and it was probably not coincidental that the nuclear program was launched shortly after Tito learned of Stalin's nuclear weapons plans and Yugoslavia was excommunicated from the Soviet-led camp.

Evidence of the weapons orientation of the program is found in a document dated May 25, 1953, "O dva bitna uslova za razvitak atomske energije kod nas" ("On Two Essential Conditions for the Development of Atomic Energy Here"), which was drafted by Stevan Dedijer, Pavle Savic, and Robert J. Walen, a Dutch-born senior scientist at Vinca. Prepared for the top political leadership, it identifies "production of atomic weapons" as the first of two goals for the Yugoslav atomic energy program. (The other goal was the "use of atomic energy in the economy.")

The authors complained that the weapons effort had been hindered by Yugoslav bureaucracy and the concealment from the scientific leadership of key information regarding the organization of research efforts. It offers a number of specific illustrations about how this policy of concealment, "immeasurably sharper than that of any country, except in the Soviet bloc," might hamper the timely purchase of 10 tons of heavy water from Norway.

The document concludes with a plea that "for the time being, at least for a limited number of scientists at our Institute, all restrictions on information concerning organization, methods, results, and investments in the field of uranium research must be removed."

The document leaves no doubt as to the military objective of the nuclear program--a perspective shared by at least one U.S. intelligence assessment from the period. According to a January 23, 1954 report from the U.S. Army attache in Athens, "the Yugoslavs have commenced a program to produce atomic weapons."(5)

Beginning in 1955, formal responsibility for supervising the Yugoslav nuclear program was vested in the Federal Commission for Nuclear Energy headed by Aleksandar Rankovic. Rankovic was vice president of the Federal Executive Council--and head of the secret police, which made him one of the most influential officials in Yugoslavia.

Before the war, Rankovic had been an apprentice to a peasant tailor, making him an odd choice to head a large scientific program whose purpose was to promote atomic energy in economic development. But if the true purpose of the nuclear program was military, Rankovic's background in the secret police made more sense. And it paralleled the role played by Secret Police Chief Lavrenti Beria in the Soviet bomb program.

During the 1950s, Yugoslavia pursued an ambitious program of nuclear research consistent with the development of a capability to build an atomic bomb. Vinca's Department for Spent Fuel Reprocessing was created in 1956; a heavy water-moderated zero-power critical assembly "RB reactor" was constructed at Vinca in 1958; and in 1959 a Soviet-designed and built 6.5-megawatt heavy water-moderated "RA" research reactor capable of using uranium fuel enriched to 80 percent uranium 235 was commissioned at Vinca. The heavy water and highly enriched uranium for the reactors were provided by Moscow.(6)

Although research was heavily tilted in favor of plutonium, Yugoslav scientists at both the Rudjer Boskovic Institute and Vinca also studied uranium enrichment. Vinca's Laboratory of Physical Chemistry used a calutron for that purpose, and scientists in Zagreb used a small cyclotron to research electromagnetic isotope separation techniques.

The Norwegian connection

Yugoslavia's closest foreign collaborator in the nuclear sector in the early 1950s was Norway, a country with an advanced nuclear research program, initially driven in part by its own military considerations.

The leader of the Norwegian nuclear research program, Gunnar Randers, visited Vinca in 1952; that year, the Yugoslav scientist Dragoslav Popovic began a two-year residence at Randers's Institute for Nuclear Energy Research in Kjeller, Norway.

Correspondence in 1953 between Randers and other Norwegian nuclear scientists and Dedijer (by then the director of Vinca) indicates that Yugoslavia was especially interested in the chemical extraction of plutonium from irradiated fuel. Several scientists from Vinca spent years at Kjeller researching the process.(7)

By mid-1953, Dedijer had a draft agreement with the Norwegian firm Norsk Hydro-Elektrisk Kvaelstofaktieselskab to purchase 10 tons of heavy, water. (Yugoslavia also may have succeeded in smuggling a quantity of highly enriched uranium from Kjeller to Vinca in 1953.)(8)

Although Vinca chose not to consummate the heavy water deal, opting for a less expensive purchase from the Soviet Union, the institute became increasingly involved with Norway on work in plutonium reprocessing. This is reflected in a variety of scientific publications by Yugoslav authors working at Kjeller from the mid-1950s to the early 1960s, as well as by intensive negotiations to procure a plutonium reprocessing plant for Vinca.(9)

In a letter to Randers dated October 22, 1960, Yugoslav Undersecretary of State Slobodan Nakicenovic indicates that the plant was needed for reprocessing spent fuel from the research reactor at Vinca. According to Nakicenovic, the reprocessing plant "should have a capacity of at least 1.5 tons of uranium per year to meet the requirements of the RA reactor under a forced regime."

Nakicenovic suggested that if the plant were modeled after the one at Kjeller, its capacity might be increased to 10 tons per year as "a reserve for a possible increase in power of the RA reactor or for fuel from future new reactors."(10)

Subsequent correspondence between Yugoslav and Norwegian officials indicates that an agreement was reached between Vinca and the firm Noratom to build a reprocessing laboratory at Vinca based on the Norwegian plant at Kjeller--but on a larger scale. The engineering blueprints for the plant were delivered to Yugoslavia in 1962, and in 1966 Norway shipped gram quantities of high-grade plutonium to Vinca.

By this time, however, it appears that Tito had put his nuclear weapon aspirations on hold, and the Norwegian plant was never built. Nevertheless, a laboratory-scale reprocessing facility, equipped with four hot cells and using the Purex process to treat uranium metal fuel from the RA reactor, was in operation at Vinca by 1966.(11)

India's wake-up call

Why Tito deactivated the nuclear weapons program sometime in the early 1960s is a puzzle. Perhaps he believed that economic development and civilian nuclear power deserved more attention than weapons. Or perhaps it was because the weapons program was costly and little progress had been made. The diminished Soviet threat to Yugoslavia may have been a factor.

As one of the principal contenders for leadership of the global non-aligned movement, and as a public champion of nuclear disarmament, Tito may have decided that Yugoslavia's position would be adversely affected if its nuclear weapons aspirations became known.

Whatever the reasons for the policy shift, it proved temporary. The catalyst for the program's revival came on May 18, 1974, when India--Yugoslavia's rival for leadership of the non-aligned movement--conducted its first nuclear test.

Less than a month later, in early June, the heads of the major Yugoslav nuclear research institutes, as well as senior representatives of the armed forces and the military intelligence service, were summoned to the headquarters of the Yugoslav National Army. Co-author Slaus, then acting director of the Rudjer Boskovic Institute, was among those who received an urgent summons to the top-secret meeting. Fewer than 20 individuals attended the half-day event.

As was the custom under Tito, the meeting was ethnically diverse--several Slovenes, a Macedonian, a Montenegrin, two Croatians, and a number of Serbs. All participants signed non-disclosure documents, and they were told not to discuss the subject of the meeting with the republic-level ministers of science.

The participants were instructed by military representatives to utilize a dramatically expanded nuclear power program as a cover for a parallel military effort. Institute directors were asked to provide a list of names of scientists at their institutions who should be involved.

The next important meeting about which we are aware was held at Morovic, one of Tito's retreats in Vojvodina, between December 23 and December 28, 1974. At this slightly larger gathering, participants were once again told that Yugoslavia planned to develop nuclear weapons. Much of the discussion was devoted to determining which civilian energy programs could best conceal military activities. At that time, the most substantial nuclear project involved the construction of a nuclear power plant by Westinghouse in Krsko, Slovenia.

While the weapons program was secret, in retrospect one can find hints of a reorientation in Yugoslavia's nuclear policy. At the 1975 Nuclear Non-Proliferation Treaty Review Conference, for instance, Yugoslavia strongly criticized the lack of international cooperation in the use of nuclear energy for peaceful purposes as promised by Article IV. It also condemned the nuclear weapons states for not fulfilling their obligations under the treaty to discontinue the nuclear arms race and to stop nuclear testing. Both views were shared by many delegates.

Although Yugoslavia did not block approval of the final declaration of the conference, it denounced the declaration for not reflecting the deliberations and positions stated at the conference. In a letter to the president of the conference, the Yugoslav representative said that his government "finds itself in a position to re-examine its attitude toward the treaty and to draw corresponding conclusions."(12)

Later, at the thirtieth session of the U.N. General Assembly, Yugoslavia said that if the nuclear powers continued to preserve their weapons monopoly, it was "not realistic to expect a number of countries to be prepared to refrain voluntarily and over the long term from acquiring modern and sophisticated weapons."(13)

In December 1975, an article in the government newspaper Borba was more specific, suggesting that as part of its general defense concept Yugoslavia might have to "reconsider its attitude toward the question of nuclear weapons."(14) This view was echoed by a senior military official in March 1977, who indicated that although Yugoslavia did not possess an atomic bomb it might be forced to reconsider abstinence unless there were a change in the behavior of the "club of nuclear power."(15)

It is unclear how the United States regarded Yugoslavia's nuclear weapons ambitions in the mid- to late 1970s. A study by the Mitre Corporation sponsored by the Ford Foundation included Yugoslavia in a list of "insecure" nuclear threshold states--states with the technical capability to develop nuclear weapons and the security motivations to seriously contemplate such an option. (The other states were Israel, South Africa, South Korea, and Taiwan.)(16)

Shortly after the release of the Mitre report in January 1977, Joseph Nye, a key nonproliferation expert in the Carter administration, testified before Congress that the list of "imminent nuclear weapons states" was "quite a reasonable estimate."(17)

At about the same time, the Carter administration attempted to revise the nuclear fuel supply arrangements that had been concluded between the IAEA and Yugoslavia and sought to impose controls over the spent fuel from the Krsko nuclear power station.

Dual tracks

Because of his opposition to the plans for the military nuclear effort and the appointment of a new director of Rudjer Boskovic Institute, co-author Slaus withdrew from the project after the December 1974 meeting. Another coauthor, Miljanic, did not join the program until January 1981. As a consequence, we have no first-hand information about the course of nuclear weapons research in Yugoslavia between 1975 and 1981.

Based on the state of the program in 1981, however, it is reasonable to conclude that relatively few resources were invested in weapons research and development during the period. What little work took place seems to have involved information collection, a decision as to the type of weapon to pursue (a plutonium-based implosion bomb), and elaboration and development of the civilian cover for the program. It was not until 1982--some two years after Tito's death--that Adm. Branko Mamula, the newly appointed secretary of defense, began to forcefully promote the weapons program.

During most of Mamula's tenure, which lasted until 1988, Yugoslavia maintained two parallel nuclear programs: a dedicated nuclear weapons effort known as Program A, and a civilian nuclear energy project referred to as Program B. Although the two programs formally had different objectives, administrative bodies, and funding sources, they were closely linked.

While Program B pursued 11 projects ostensibly for peaceful purposes, its major activities actually included the design of a plutonium production reactor, uranium metal production, development of an expanded plutonium reprocessing capability, heavy water production, and the design and construction of a fast experimental assembly.(18)

All of these projects were closely related to the needs of Program A. In fact, Program A assumed that the fissile material for a bomb would be provided by Program B. Among the major projects launched under Program A were: the design and development of the chemical high explosive package for an implosion-type fission bomb; production of the nuclear explosive components for the bomb, including the neutron source to initiate the chain reaction; design and performance of experiments with all components, except the nuclear explosive; computer modeling of nuclear processes for different bomb configurations and material composition; and exploratory studies of different aspects of underground nuclear testing.

Principal operational responsibility for overseeing Programs A and B resided with the nuclear division of the Military Technical Institute, headed by Col. Martin Sajnkar. Sajnkar, who had a graduate degree in chemistry from Zagreb University, was the closest approximation in the Yugoslav nuclear weapons program of the Manhattan Project's Gen. Leslie Groves.

Most of the nuclear work directly related to the weapons program was concentrated in the Belgrade area. Three institutes were involved: Vinca, the Institute of Physics, and the Military Technical Institute (MTI). Although each institute had specific areas of expertise and contractual obligations, much of the work involved teams of specialists drawn from all three.

While most of the work for Program A was concentrated in Belgrade, the Rudjer Boskovic Institute in Zagreb and the Jozef Stefan Institute in Ljubljana also had links to the military program. Our knowledge of activities in Ljubljana is sketchy. Although individual scientists at Jozef Stefan may have worked on MTI or Vinca subcontracts, the administration of the institute appears to have exploited both Program A and B primarily for the acquisition of equipment for non-military program objectives.

In Zagreb, Program A work was narrowly focused on the development of neutron sources for a bomb. A team of less than 10 physicists, electroengineers, and technicians from Rudjer Boskovic was directly involved in the project. Only two members knew the actual purpose of the work.

Initially, the Zagreb group was asked to learn how to design and produce a neutron source for a Nagasaki-like plutonium-implosion bomb. This led the team to examine a polonium-beryllium neutron source. Subsequently, alternative sources (deuterium-deuterium and deuterium-tritium) were analyzed. The work was mainly exploratory and no final decision was made on the selection of the neutron source. Although considerable work was done on the design of the sources, a prototype was never produced.

To house the secret work on Program A, a new building was built at Rudjer Boskovic. Although it was the site for work on nuclear waste--the Program B project and the civilian cover--it also housed investigations into possible neutron sources for the initiation of a fission explosion.

The Program A activities at Zagreb were the subject of the only detailed published report about the nuclear weapons work undertaken by Yugoslavia in the 1980s. A January 1988 article in the German magazine Der Spiegel reported that Rudjer Boskovic, with financial assistance from the Energoinvest Company of Sarajevo, had been engaged in reprocessing radioactive waste.(19) Although the article was mistaken about the nature of weapons work being done at Zagreb, it correctly pointed to the front role played by Energoinvest.

The most sensitive weapons-related projects under Program B were based in Belgrade. They included work at Vinca on the design of a plutonium production reactor (innocuously referred to as an experimental research reactor), fabrication of uranium metal fuel, plutonium reprocessing, and design and construction of a zero-power fast breeder reactor.

Principal responsibility for developing a heavy water production capability, however, was given to the Institute for Thermal and Nuclear Energy, an affiliate of Energoinvest. Overall responsibility for organizing and managing Program B activities was transferred from federal authorities to Energoinvest, the largest single commercial enterprise in Bosnia-Herzegovina. (Energoinvest had a work force of about 50,000; it was best known internationally in the nuclear field as the producer of steam separators for Soviet RBMK reactors.)

A March 1995 NUKLIN document reported that the "Program for Mastering the Technologies of the Nuclear Fuel Cycle," of which Program B was a large component, would require "220 investigator years annually" until 1990. The cost of the program for that period was estimated to be 21.768 billion dinars (approximately $95 million).(20)

Lack of urgency

On July 7, 1987, a Serbian holiday, coauthor Miljanic was invited to a meeting at MTI headquarters where it was announced that the presidency of Yugoslavia had decided that Program A would end. In the dozen years since that announcement, very little information has become available about the reasons for the program's halt. Major questions remain about the progress made before closure, the reasons for the lack of progress toward a weapons capability, and the extent to which remnants of the weapons programs remain in a potentially useful form.

When the nuclear weapons program was revived in 1974, the security threat posed by the Soviet Union was less acute than at the outset of the early weapons program. The threat, however, was still perceived as real because of the Soviet invasion of Czechoslovakia and the persistence of the "Brezhnev Doctrine" of limited sovereignty for socialist countries. In addition, an elderly Tito was acutely aware of the increased international and domestic threats Yugoslavia would face after his death.

Both he and senior members of the armed forces may have regarded nuclear weapons as a means to enhance deterrence vis-a-vis Moscow (and the United States) in a post-Tito Yugoslavia, as well as to deter Belgrade's immediate neighbors should they harbor irredentist aims.

As the leader of a small, developing, and morally righteous state in pursuit of its proper place in the international pecking order, Tito may have anticipated gaining prestige with a successful weapons program. Indeed, prestige, especially within the non-aligned movement, probably became the determining factor in Yugoslavia's decision to reactivate its weapons program.

This tendency would have been reinforced in the mid-1970s by the increasingly active efforts of some of the major nuclear-supplier states to tighten regulations on nuclear commerce.

Despite the pressures to go nuclear and the formal decision to do so in 1974, the Yugoslav weapons program was never characterized by a sense of urgency. This was reflected in the uneven quality of the scientists recruited for the program, the modest target dates set for the program, and the absence of serious consequences for those failing to meet targets.

Although the pace of work intensified after Tito's death and the rise in influence of the military, even the enthusiastic support of Defense Secretary Mamula failed to make the program comparable to those undertaken by India, Pakistan, Israel, South Africa, or even Iraq.

Unlike those countries, Yugoslavia's program was not primarily driven by pressing security concerns, and the country had paltry financial resources to devote to it. The effort also suffered from a distinct lack of enthusiasm for Program A objectives on the part of many of Yugoslavia's best nuclear scientists. (However, many of these scientists were adept at siphoning off Program A funds to procure laboratory equipment for non-weapons purposes.)

In addition, the Yugoslav weapons effort was impeded by a stultifying bureaucracy, as well as by the differing interests pursued by individual republics.

Future deterrent?

We are not in a position to accurately assess the overall progress Yugoslavia had made in acquiring a nuclear weapons capability when Program A was terminated in 1987 or when Program B came to a halt in 1990, following the adoption of a federal law in 1989 prohibiting the construction of additional nuclear power stations.(21)

But regardless of the precise point Yugoslavia occupied in 1987 on the path toward nuclear weapons, arguably its most valuable and enduring asset is its highly skilled personnel. Dozens of Yugoslav physicists, chemists, and engineers obtained decades-long experience in a broad range of activities related to most aspects of the nuclear fuel cycle. A smaller but significant number also acquired expertise in nuclear weapons design, computer modeling of nuclear weapons processes, and the design and manufacture of chemical high explosives for use in a fission bomb.

In addition to its experienced work force, Yugoslavia's greatest weapons asset today is its nearly 50 kilograms of fresh, weapons-grade uranium fuel and 10 kilograms of low-irradiated highly enriched uranium. The fresh fuel, enriched to 80 percent uranium 235, was provided by the Soviet Union in the 1970s and 1980s, and consists of 5,056 fuel elements in sealed aluminum containers.

Vinca also hosts a storage pool containing spent fuel elements that, if reprocessed, could yield more than five kilograms of plutonium. All of this material is under IAEA safeguards.

However, the security of the highly enriched uranium at Vinca remains suspect because of lax physical protection, the potential for theft by criminal or terrorist groups, and the prospect for state-sanctioned diversion or seizure of the material.

The problem of safeguarding fissile material at Vinca was first publicized in 1997 in articles by Mark Hibbs in Nuclear Fuel.(22) Officials at Vinca, he wrote, had expressed concern about the security of the highly enriched uranium in light of growing economic and political unrest in Serbia. This concern was reportedly communicated to U.S. and IAEA officials along with a request for assistance in removing it from the country.

According to Hibbs, the request--which Yugoslav officials deny having made--came after the IAEA made security improvements in mid-1996. The installation of an electronic surveillance system by the IAEA, however, is unlikely to have significantly improved security at a site deficient in modern physical protection, material control, and accountancy measures. (Some Yugoslav observers report that the only visible signs of physical security at Vinca are "one policeman guarding the gate at the entrance and a barbed-wire fence.")(23)

Although the "insider threat" has diminished because of the lack of routine activity involving the highly enriched uranium, Vinca may present an attractive target for terrorists with grievances against the Milosevic regime, heavily armed and well-financed criminal groups, or rogue military or militia elements.

But the most plausible diversion scenario is the one least contemplated by U.S. government officials, who generally remain confident in the adequacy of IAEA and national safeguards. This scenario entails a decision by an isolated Milosevic government to withdraw from the Nuclear Non-Proliferation Treaty, sever its safeguards agreement with the IAEA, and revive the nuclear weapons program.

A variant of this scenario, which differs primarily in timing, would involve an effort to divert highly enriched uranium from IAEA safeguards before abandoning the cover of the treaty.

As a consequence of the Serbian campaign in Kosovo and the resulting conflict with NATO, Yugoslavia emerged from the war as an international pariah state. As such, it resembles other past international outcasts such as Israel, Taiwan, pre-1993 South Africa, North Korea, and Iraq, all of which pursued nuclear weapons.

The more isolated the regime and the more hostile the international environment, the less relevant are global norms regarding weapons of mass destruction. Isolated regimes also are inclined to discount the political costs of violating international taboos.

Further, Yugoslavia's military leadership, who found itself in combat against an overwhelmingly superior NATO adversary last spring, may be looking favorably at nuclear weapons as a future deterrent.

Even without pressure from his own military, Milosevic may well decide there would be broad-based domestic support for an independent nuclear force, the pursuit of which could also divert attention from a variety of domestic and foreign policy failures.

Next steps

Although Yugoslavia's profile increasingly resembles that of past proliferators, the Milosevic regime has not publicly indicated an interest in reviving the Yugoslav nuclear weapons program. Indeed, it continues to receive IAEA inspectors. The country's NPT status, however, remains murky. Belgrade resists formally acceding to the NPT, arguing that it should be accepted as the sole successor to the Socialist Republic of Yugoslavia. (Slovenia, Croatia, Bosnia-Herzegovina, and Macedonia joined the NPT after achieving independence.) This stance prevented Yugoslavia from participating in the 1995 NPT Review and Extension Conference and in the post-1995 NPT review process.

Belgrade's posture does not appear to have produced much anxiety among Western governments, which have not attached high priority to removing the highly enriched uranium from Vinca. Similarly, many non-governmental proliferation experts regard Yugoslavia as an unlikely candidate for nuclear weapons proliferation.

The lack of concern is based upon the current downsized nuclear program at Vinca, the presence of IAEA safeguards, the absence of known international nuclear weapons procurement activities, and confidence that intelligence would detect changes in Yugoslav nuclear policy.

But relatively little weight is given to the experience Yugoslav scientists have acquired in weapons-related research; the potential for Yugoslavia to extend its prior collaboration with Iraq in some military areas to the nuclear sector; possible access to Russian nuclear material, equipment, and technical know-how; and the growing security and political incentives for Yugoslavia to "go nuclear."

We hope the history of Yugoslavia's covert nuclear weapons activities is well known to the Western intelligence community and prompts the West to reconsider its relaxed approach to Belgrade's nuclear future. But the record of intelligence forecasts of proliferation developments (or, in some instances, slow responsiveness to accurate forecasts) unfortunately does not inspire much confidence. In any event, it would be prudent for the international community to undertake immediate actions.

First, there is an urgent need to remove the fresh weapons-grade material from Yugoslavia. This could best be accomplished by a joint U.S.-Russian initiative, perhaps also involving the IAEA, in which Washington would subsidize the "buy-back" by Moscow of the Soviet-origin fissile material at Vinca.

Moscow seldom has been responsive to this kind of material repatriation, but the Russian Ministry of Atomic Energy (Minatom) repeatedly has indicated to senior Energy Department officials its readiness to participate in the removal of the uranium from Yugoslavia.

But as is often the case, the main obstacle in rapidly seizing this nonproliferation opportunity is a bureaucratic dispute among different agencies within the U.S. government as to how much to pay for the operation, which agency would absorb the cost, and whether or not it should be made part of a larger deal to repatriate Soviet-origin material in other countries.

Unless action is taken quickly to overcome bureaucratic inertia and devise a means to implement the buyback proposal, a golden nonproliferation opportunity will be missed. Already, there are signs that Yugoslav officials, aware of preliminary U.S.-Russian-IAEA deliberations, will make a case for retaining the highly enriched uranium to support the restart of Vinca's long mothballed research reactor.

Removing this small but proliferation-significant quantity of uranium from Vinca would be a low-cost, high-return measure that would impede the development of nuclear weapons in Yugoslavia, if Milosevic decided to go that route. But by itself, removal would not prevent Yugoslavia from reviving its nuclear program, which in the past emphasized plutonium.

Indeed, as long as Yugoslavia behaves like--and is treated as--an international pariah, its decision-makers may well conclude that more is to be gained than lost in pursuing a nuclear weapons option.

It will not be easy to alter this decision-making calculus, and resolution of the dilemma may require a change in the Belgrade government. A recognition by the United States of the need to think beyond technical solutions to Yugoslavia's nuclear future, however, is also a necessary condition for crafting a nonproliferation policy with a reasonable prospect for success.

An effective nonproliferation policy should take account of Belgrade's siege mentality, offer meaningful inducements for good behavior as well as penalties for noncompliance, and provide compelling reasons why adherence to a strong international nonproliferation regime is in Yugoslavia's self interest.

(1.) Additional successor states are Slovenia, Croatia, Bosnia-Herzegovina, and Macedonia.

(2.) This article is based on a longer study completed by the authors, Yugoslavia's Covert Nuclear Weapons Programs (forthcoming).

(3.) Stevan Dedijer, Tito's Bomb (excerpts from draft of a manuscript written at the Institute of Advanced Study in the Social Sciences, Palo Alto, California, 1969), p. 7. A similar account is provided in an interview with Dedijer in "Jugoslavija je 1950 pocela proizvoditi atomsku bombu" ("Yugoslavia Started Production of Atom Bomb in 1950"), Vecernji list, March 28, 1998, p. 13.

(4.) Slobodan Nakicenovic, Nuclear Energy in Yugoslavia (Belgrade: Export Press, 1961), pp. 31, 39, and 45.

(5.) U.S. State Department Memorandum from Oliver Marcy, Bureau of Canadian and European Affairs, to U.S. Secretary of State, March 18, 1954 (declassified); also cited by Andrew Koch, "Yugoslavia's Nuclear Legacy: Should We Worry?" Nonproliferation Review, Spring/Summer 1997, pp. 123-24.

(6.) The zero power reactor initially was fueled by natural uranium and the larger reactor originally operated with uranium fuel enriched to only 2 percent uranium 235. Both reactors, however, also were operated with highly-enriched uranium. See Miroslav Kopecni, "Vinca's Institute of Nuclear Sciences and the Future of Nuclear Investigations," Nuklearna Tehnologija, vol. II, no. 2 (1996), pp. 3-8.

(7.) Correspondence provided by Stale Hansen, Norwegian Broadcast Company. See also www.nrk. no/fakta/brennpunkt.

(8.) Personal communication with Stale Hansen, August 11, 1999.

(9.) A long list of relevant scientific citations is provided by Mark Gorwitz, Status and History of the Former Yugoslavia Nuclear Industry: Proliferation Concerns Past and Present, study prepared for the Center for Nonproliferation Studies, Monterey Institute of International Studies, May 1998.

(10.) Correspondence provided by Stale Hansen.

(11.) Koch, "Yugoslavia's Nuclear Legacy," p. 124; James p. Nichol and Gordon L. McDaniel, "Yugoslavia," in Nuclear Power in the Developing Countries, James E. Katz and Onkar S. Mawah, eds. (Lexington, MA: Lexington Books, 1982), p.356.

(12.) U.N. Document A/C.1/1068, Annex II, November 4, 1975, pp. 32-33.

(13.) Statement by Jaksa Petric, Yugoslavia's Permanent Representative to the United Nations, to the 30th Session of the U.N. General Assembly, November 7, 1975. Reprinted in "Yugoslavia's Views on Disarmament," Yugoslav Survey, August 1976, pp. 145-46.

(14.) Borba, December 7, 1975.

(15.) "Interview with Colonel-General Ivan Kukoc," NIN, March 13, 1977. Reprinted in Survival, May/June 1977, pp. 127-28.

(16.) Report of the Nuclear Energy Policy Study Group, Nuclear Power Issues and Choices (Cambridge, MA: Ballinger Publishing Co., 1977), p. 284.

(17.) Joseph Nye, "Testimony before the Committee on Foreign Relations Sub-Committee on Arms Control, Oceans, and International Environment," in Nuclear Nonproliferation and Export Controls (Washington, D.C.: Government Printing Office, 1977), p. 93. This testimony is cited by Nichol and McDaniel, p. 366.

(18.) The objectives for Project B are detailed in a March 1985 document, "Program for Mastering the Technologies of the Nuclear Fuel Cycle," prepared by the Business Association for Research, Development, and Peaceful Use of Nuclear Energy (known by its acronym, "NUKLIN"). The document is a revised version of a June 1984 text also prepared by NUKLIN. The nuclear program outlined by NUKLIN encompassed Program B, but was even more comprehensive than the plan defined by the federal government.

(19.) "Arbeiten die Jugoslawen an der Atom-bombe?" Der Spiegel, January 25, 1988.

(20.) NUKLIN, "Program for Mastering the Technologies of the Nuclear Fuel Cycle," p. 9.

(21.) In light of the 1989 law, it is curious that Milosevic set up a high-level Nuclear Energy Commission in 1996, which is reminiscent of the commissions created in 1955 and 1978 when the former Yugoslavia pursued a weapons program.

(22.) Mark Hibbs, "Vinca Wants Fresh HEU Removed in View of Growing Serbian Unrest," Nuclear Fuel, February 10, 1997, pp. 1, 8-9; Mark Hibbs, "IAEA Sends Mission to Belgrade: Fuel Removal is `Hazardous, Costly'," Nuclear Fuel, February 24, 1997.

(23.) Dejan Anastasijevic, "Belgrade on Barrel of Uranium," Vreme, March 15, 1997, pp. 23-25, in Foreign Broadcast Information Bureau, FBIS-EEU-97-065, March 15, 1997.

William C. Potter is Institute Professor and director of the Center for Nonproliferation Studies at the Monterey Institute of International Studies in Monterey, California. Djuro Miljanic is a nuclear physicist and senior scientist at the Rudjer Boskovic Institute. Ivo Slaus is a nuclear physicist and former acting director of the Rudjer Boskovic Institute.

 Shooter,  probaj da provučeš tekst kroz GOOGLE Translate: Kada postaviš nešto na nekom stranom jeziku , molimo prevod ili sažetak vesti ( teksta) mi, koji ne vladamo stranim jezicima. :udri

KILEZR, to je uvek moja tendencija. Ali evo u cemu je problem: meni Srpski nije prvi jezik, nema sanse da ovo sam prevedem pravilno. Ako neko moze - slobodno! Drugo, Google 'nisti' prevod, na nista ne lici (probao sam vise puta). Ako smeta sto je na engleski onda ga skinite. Meni je cilj da prilozim info. Voleo bih da mogu da ga prevedem na srspki - ali nemogu.

Ма само нам саопшти суштину тога, а инфо нек остане као доказ.

Љуба

 Meni lično ne smeta. Ja ga razumem, a kad zapnem tu je Ćera koja od zabavišta uči Engleski i za sada ima FCE u British council-u

Титовo nuklearno nasledstvo
Аутор (и): Ђуро Миљанић, Виллиам Ц. Потер и Иво Слаус
Извор: Билтен атомских научника. 56.2 (Мар 2000): П63.
Документ Тип: Члан


Запад може бити у заблуди у не залажу за уклањање бомбе разреда материјала из нуклеарног центра у Винчи, предграђу Београда.

ЈУГОСЛАВИЈА - бар у очима Запада - сматра парија државе. Али, то је парија држава чији је претходник, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, два пута је имао нуклеарни програм (1) Ако у Југославији потенцијално нуклеарном могућности забринутост Запада данас. Одговор је вероватно "да".

Југославија није приоритет претња као што је Ирак и Северна Кореја. Али, број кључних нуклеарних физичара, хемичара, и инжењери у Југославији данас имају значајан оружјем у вези искуства.

Да будемо сигурни, највећи два истраживачка реактора у Винчи Институту за нуклеарне науке ван Београда, главни српска објекат, је појели мољци, а некада амбициозног плутонијум прераду програм на сајту изгледа да је неактиван.

Највидљивији знак бившег нуклеарног програма оружја је 48,2 килограма совјетске снабдевала оружјем разреда уранијума гориво које остају у Винчи под међународном агенцијом за атомску енергију (МААЕ) штити.

Југословенска оружја програма никада није стигла напредне државе. Али да ли је Запад у праву смањење њеног ширења ризика? Да ли је то погрешно у додељивањем низак приоритет за уклањање оружја разреда материјала у Винчи? И да ли је овакав став заснива на одговарајуће знање Југославије напоре - тајна програм који упорно дуги низ година, упркос формално приступање земље у неширењу нуклеарног споразума (НПТ) у 1970?

Цртање по личним искуствима двојице аутора у југословенске цивилне и војне програме, као и широк спектар необјављених докумената и раније унцитед извора, можемо покушати да одговори на ова питања се подизањем велом тајне. (2)

Морамо га имати

Према Стеван Дедијер, бивши директор Винче, влада Јосипа Броза Тита одлучила је крајем 1940 да развије способност да изгради нуклеарно оружје. Дедијер је написао 1969 да је био регрутован да се програм у септембру 1949. Он је подсетио на састанак је имао на ујутро 17. јануара 1950, са Едварда Кардеља, један од најближих Титових сарадника. Кардељ је рекао: "Морамо имати атомску бомбу Морамо га изградити чак и ако нам то кошта половину наших прихода година.." (3)

Иако постоји мала документарни докази о војној димензији да нуклеарни програм Југославије пре 1953, широк и скупе природа нуклеарна истраживања иницијативе је очигледна. Камена темељаца раног програма су три нуклеарне истраживачким центрима. Институт за истраживање о структури материје (која је касније преименована Борис Кидрич Институт за нуклеарне науке) основано је у Винчи у 1948; Институт Јожеф Штефан, под руководством Антон Петерлин је започео у Љубљани, Словенија, 1949, и 1950, Института Руђер Бошковић, под вођством Иван Супек, основано је у Загребу, Хрватска.

Према званичним историје, под називом нуклеарне енергије у Југославији, више од 1,75 милијарди динара (око 35 милиона долара у 1953 курсу) потрошено је на изградњу и рад института између 1948 и 1953 (4) може додатних милијарду динара су. потрошен на истраживање руда уранијума и производње у истом периоду.

То је био огроман инвестиција за младе југословенске државе, и то вероватно није случајно да је нуклеарни програм покренут је убрзо после Тита сазнао нуклеарног оружја Стаљинове планове и Југославија је била екскомунициран из Совјетског Савеза на челу логора.

Докази о оружја оријентације програма налази се у документу од 25. маја 1953, "О, Два битна услова за Развитак атомске енергије код нас" ("На два основна услова за развој за атомску енергију овде"), који је припремило Стеван Дедијер, Павле Савић и Роберт Ј. Вален, холандски рођен виши научник у Винчи. Припремљен за врхунски политичко руководство, идентификује "производњу атомског оружја", као први од два циља за југословенске атомске енергије програма. (Други циљ био је "употреба атомске енергије у привреди.")

Аутори су се жалили да оружје напор био ометен југословенске бирократије и прикривање из научне руководство кључних информација у вези са организацијом истраживања напора. Она нуди низ специфичних илустрација о томе како је ова политика скривања ", неизмерно оштрије него било које земље, осим у совјетском блоку," може угрозити благовремено куповину 10 тона тешке воде из Норвешке.

У документу се закључује са молбу да се "за сада, бар за ограничен број научника у нашем Институту, сва ограничења на информације које се тичу организације, методе, резултате и улагања у области уранијума истраживања морају бити уклоњени."

Документ не оставља никакву сумњу у погледу војне циљ нуклеарног програма - перспектива дели најмање један амерички обавештајни процена из тог периода. Према Јануар 23, 1954 извештај из америчке војске аташе у Атини ", Југословени су почели програм за производњу атомског оружја." (5)

Почев од 1955, формално одговорност за надзор над југословенским нуклеарни програм је поверена Федералне комисије за нуклеарну енергију на челу Александар Ранковић. Ранковић је био потпредседник Савезног извршног већа - и шеф тајне полиције, која га је један од најутицајнијих функционера у Југославији.

Пре рата, Ранковић је био шегрт сељака кројач, што га чудно избор за шефа великих научних програма чија је сврха била да промовише атомске енергије у економском развоју. Али, ако прави циљ нуклеарног програма био је војни, Ранковића искуством у тајној полицији је више смисла. И то паралелно улогу тајне полиције Лавренти Берија у Совјетском бомбе програма.

Током 1950-их, Југославија спроводи амбициозни програм нуклеарна истраживања у складу са развојем способности да изгради атомску бомбу. Винча Одељење за ислуженог горива Реобрада је настала 1956; тешке воде-модератор нула моћ критичког скупштине "реактора РБ" је изграђен у Винчи 1958 и 1959 Совјетског Савеза пројектован и изграђен 6,5-мегават тешке воде модерације "РА "истраживачког реактора у стању да користи уранијум обогаћен горива до 80 процената уранијума 235 је наручио у Винчи. Тешке воде и високо обогаћени уранијум за реакторе је обезбедила Москва (6).

Иако је истраживање било тешко нагнут у корист плутонијума, југословенски научници на оба Института Руђер Бошковић и Винча, такође студирао обогаћивање уранијума. Винча је Лабораторија за физичку хемију користи направа за издвајање изотопа за ту сврху, а научници у Загреб мали циклотрона за истраживање технике електромагнетног изотопа раздвајања.

Норвешки вези

Југославије најближи страних сарадник у сектору нуклеарне почетком 1950-их био је Норвешка, земља са напредном нуклеарном истраживачки програм, у почетку вођен делом своју војну разматрања.

Лидер норвешког нуклеарног истраживачки програм, Гунар Рандерс, посетио је Винча у 1952; те године, југословенски научник Драгослава Поповића почео двије године пребивалишта у Институту Рандерс за нуклеарну енергију истраживања у Кјеллер, Норвешка.

Преписка између 1953 Рандерс и других норвешки нуклеарног научника и Дедијер (до тада директор Винча) указује на то да је Југославија посебно заинтересована за хемијске екстракције плутонијума из озраченог горива. Неколико научника из Винче провели године на Кјеллер истраживање процеса. (7)

До средине 1953, Дедијер је нацрт споразума са норвешким фирме Норск Хидро-електрични Кваелстофактиеселскаб за куповину 10 тона тешке, вода. (Југославија такође су успели у кријумчарењу количина високо обогаћеног уранијума из Винче Кјеллер до 1953.) (Цоол

Иако је Винча изабрао да не савршен тешке договор воду, бирајући јефтинији куповине од Совјетског Савеза, Институт је постао све више укључени у Норвешкој о раду у плутонијум прераду. Ово се огледа у различитим научних публикација југословенских аутора који раде у Кјеллер од средине 1950-их до раних 1960-тих, као и интензивни преговори за набавку постројења за прераду плутонијума Винча. (9)

У писму Рандерс од 22. октобра, 1960, Југословенски државни подсекретар Слободана Накиценовиц указује на то да је фабрика потребна за прераду ислуженог горива из истраживачког реактора у Винчи. Према Накиценовиц, прераду погон "би требало да има капацитет од најмање 1,5 тона уранијума годишње да испуни захтеве РА реактора под приморан режимом."

Накиценовиц предложио да ако Плант-а били по угледу један у Кјеллер, његов капацитет могао бити повећан на 10 милиона тона годишње, као (10) "резерву за могуће повећање снаге реактора РА или горива из будућих нових реактора."

Накнадна преписке између Југославије и Норвешке званичници указује да је постигнут договор између Винче и фирме Норатом да изгради лабораторију прераду у Винчи на основу норвешки погон у Кјеллер - али у већем обиму. Инжењеринг нацрта за биљке је испоручено у Југославију 1962, а 1966 Норвешкој испоручује грама количине високо квалитетног плутонијума да Винча.

У ово време, међутим, чини се да је Тито имао стави нуклеарно оружје тежње на чекање, а норвешки погон никада није био изграђен. Ипак, лабораторија размера прераду објекат, опремљен са четири вруће ћелије и користе Пурек процес за лечење горива уранијум метала из РА реактора, била је у рад на Винчи од 1966. (11)

Индије буђење

Зашто је Тито деактивиран нуклеарни програм негде у раним 1960-их је загонетка. Можда је веровао да је економски развој и цивилне нуклеарне енергије заслужио више пажње него оружје. Или можда је то зато што оружје програм је скуп и мало напретка није било. Смањена Совјетска претња Југославији можда је фактор.

Као један од главних претендената за вођство глобалне Покрета несврстаних, и као јавни шампион нуклеарно разоружање, Тито је можда одлучио да Југославија позиција би негативно утицало и ако је његово нуклеарно оружје аспирације постао познат.

Шта год разлога за промену политике, показало се привремено. Катализатор за оживљавање програма је 18. маја 1974, када је Индија - Југославије ривала за вођство од Покрета несврстаних - спровео своју прву нуклеарну пробу.

Мање од месец дана, почетком јуна, шефови великих југословенских нуклеарних истраживачких института, као и високи представници оружаних снага и војне обавештајне службе, били су позвани у штаб Југословенске народне армије. Коаутор Слаус, онда вршилац дужности директора Института Руђер Бошковић, био је међу онима који су добили хитан позив да се тајни састанак. Мање од 20 особа присуствовало полудневни догађај.

Као што је обичај у Титово време, састанку су етнички разнолике - неколико Словенаца, македонски, црногорски, два Хрвата и један број Срба. Сви учесници потписали неоткривање докумената, и речено им је да не разговара предмет састанка са републичком нивоу министара науке.

Учесници су били упућени од стране војних представника да искористи драматично проширио нуклеарни програм власт као покриће за паралелни војни напор. Институт директори су замољени да дају списак са именима научника у њиховим институцијама, који треба да буду укључене.

Следећи важан састанак о коме смо свесни одржана је у Моровићу, један од Титових се повлачи у Војводини, између 23. децембра и 28. децембра, 1974. На овом скупу мало веће, учесници су још једном рекао да је Југославија планира да развије нуклеарно оружје. Највећи део дискусије био је посвећен утврђивању који би цивилно енергетских програма најбоље сакрије војне активности. У то време, најзначајније нуклеарне пројекту је учествовало изградњу нуклеарне електране од Вестингхауса у Кршко, Словенија.

Док је оружје програм је тајна, у ретроспективи може наћи наговештајима преоријентације у нуклеарној политици Југославије. На 1975 неширењу нуклеарног наоружања конференција Уговора преглед, на пример, Југославија оштро критиковао недостатак међународне сарадње у коришћењу нуклеарне енергије у мирољубиве сврхе коју је обећавао члана ИВ. Он је осудио и нуклеарног оружја државама за неиспуњавање своје обавезе из споразума да прекине нуклеарне трке у наоружању и да се заустави нуклеарних проба. Оба погледа су деле многи делегати.

Југославија, иако није блокирала одобрење завршној декларацији конференције, он је осудио изјаву за не одражавају ставове већању и изјавио на конференцији. У писму председнику конференције, југословенски представник је рекао да његова влада "се налази у позицији да преиспита свој став према уговору и извући одговарајуће закључке." (12)

Касније, на тридесетог заседања Генералне скупштине УН, Југославија је рекао да ако нуклеарне силе наставили да сачувају своје оружје монопол, то "није било реално очекивати број земаља да буду спремни да добровољно се уздрже и на дужи рок од стицања модеран и софистициран оружја "(13).

У децембру 1975, чланак у влади новинама Борба је била специфична, што сугерише да као део његове опште концепт одбране Југославије можда ћете морати да (14) Овај став је поновио виши "преиспита свој став према питању нуклеарног оружја." војни званичник у марту 1977, који су навели да, иако Југославија није имао атомску бомбу можда бити приморана да преиспита апстиненцију, осим ако није било промене у понашању (15) "клуб нуклеарних сила."

Нејасно је како САД сматрају Југославије нуклеарно оружје амбиције у средином и крајем 1970. Студија Митре корпорације под покровитељством Фондације Форд су Југославију у листу "несигурни" нуклеарни праг државе - каже уз техничку способност да развије нуклеарно оружје и безбедност мотивација да се озбиљно размишља такву опцију. (Другим државама су Израел, Јужна Африка, Јужна Кореја и Тајван.) (16)

Убрзо након објављивања извештаја углом у јануару 1977, Јосепх Ние, кључни неширењу експерт Картер управе, сведочио пред Конгресом да је листа "непосредне нуклеарног оружја држава" је био (17) "сасвим разумна процена".

Отприлике у исто време, Картер администрације покушао да ревидира нуклеарног аранжмана доток горива који је био закључен између ИАЕА и Југославије и покушао да наметне контролу над ислуженог горива из нуклеарне електране Кршко.

Дуал прати

Због своје противљење плановима за војне нуклеарне напор и именовање новог директора Института Руђер Бошковић, коаутор Слаус повукао из пројекта, након састанка децембра 1974. Други коаутор, Миљанић, није се придруже програму до јануара 1981. Као последица тога, ми немамо информације из прве руке о току нуклеарног оружја истраживања у Југославији између 1975 и 1981.

На основу стања програма у 1981, међутим, разумно је закључити да су релативно мало средстава уложено у истраживање и развој оружја током тог периода. Оно мало рада одржан је чини се да је укључен прикупљање информација, одлука као и на врсту оружја да настави (плутонијум на бази имплозије бомба), као и разраду и развој цивилног покриће за овај програм. То није било све до 1982 - око две године након Титове смрти - да Адм Бранко Мамула, новоименовани секретар за одбрану, почели су да насилно промовише оружје програма.

Током већег дела мандата Мамуле, који је трајао до 1988, Југославија одржава два паралелна нуклеарне програме: посвећен нуклеарног оружја напора познат као програм, као и цивилни пројекат изградње нуклеарне електране у даљем тексту програм Б Иако ова два програма формално имали различите циљеве, административни тела, и извори финансирања, они су били уско повезани.

Док Б програму спроводи 11 пројеката наводно у мирнодопске сврхе, њене главне активности заправо су дизајн реактора плутонијума за производњу, уранијум металних производа, развоја проширене могућности плутонијум прераду, тешке воде, као и пројектовање и изградњу брзе експерименталне скупштине (18).

Сви ови пројекти су у тесној вези са потребама програма А. У ствари, програм претпоставио да фисиони материјал за бомбу бити обезбеђене од стране Програма Б. Међу најважнијим пројектима покренут у оквиру програма су: пројектовање и развој хемијска високи експлозив пакет за имплозију типа фисије бомбе; производњу нуклеарне експлозивне компоненте за бомбу, укључујући и неутрона извор да покрене ланчану реакцију; дизајн и перформансе експеримената са свим компонентама, осим нуклеарне експлозивне; компјутерско моделирање нуклеарних процеси за различите конфигурације бомбе и састава материјала, као и истраживачког студија различитих аспеката подземних нуклеарних проба.

Главни оперативни одговорност за надгледање Програми и Б боравио са нуклеарним подели Војнотехничког института, на челу са пуковником Мартина Сајнкар. Сајнкар, који је диплома из хемије из Загреба универзитета, био је најближе апроксимације у југословенској нуклеарни програм од Пројекта Менхетн је генерал Лесли Гровес.

Већина нуклеарне активности у директној вези са програмом оружја била концентрисана на подручју Београда. Три института су учествовали: Винча, Институт за физику, и Војнотехничког института (МТИ). Иако свака Институт је специфичним областима стручности и уговорних обавеза, велики део посла који су укључени тимови стручњака извући из све три.

Док већи део посла за Програм била концентрисана у Београду, Института Руђер Бошковић у Загребу и Институт Јожеф Штефан у Љубљани је имао везе са војним програмом. Наше знање активности у Љубљани је недовршена и површна. Иако су индивидуалне научнике у Јожеф Стефан можда су радили на МТИ-а или Винче подуговора, администрација института изгледа да је експлоатисан и програм и Б првенствено за набавку опреме за не-војни програм циљева.

У Загребу, програм је рад уско фокусирана на развој неутрона извора за бомбу. Тим мање од 10 физичара, елецтроенгинеерс и техничара из Руђер Бошковић био директно укључен у пројекат. Само два члана знао стварну сврху рада.

У почетку, Загреба група је затражено да науче како да осмисле и произведу извор неутрона за Нагасаки налик плутонијума-имплозија бомбу. То је довело тим да испита полонијума-берилијума извор неутрона. Након тога, алтернативни извори (деутеријум-деутеријум и деутеријум-трицијума) анализирани су. Рад је углавном истраживачки и није коначна одлука је направљен избор неутрона извора. Иако је значајан рад је урађено на дизајн извора, прототип никада није био произведен.

У кућу тајни рад на програму, нова зграда је саграђена на Руђер Бошковић. Иако је било место за рад на нуклеарни отпад - Програм Б пројекта и цивилне покривају - такође смештен истрагу могућих неутронских извора за покретање фисије експлозије.

Програм активности у Загребу били су предмет само детаљан објављеног извештаја о нуклеарног оружја рад предузете од стране Југославије у 1980. Јануара 1988 чланак у немачком магазину Дер Спиегел је известио да Руђер Бошковић, уз финансијску помоћ Енергоинвест у Сарајеву, је био ангажован на прераду радиоактивног отпада (19). Иако је чланак био у заблуди о природи оружја рад који се обавља на Загребу, да се правилно указао на предњем улогу Енергоинвеста.

Најосетљивији оружјем у вези са пројектима у оквиру Програма Б су са седиштем у Београду. Међу њима су били рад у Винчи на изради реактора за производњу плутонијума (инноцуоусли назива експериментално истраживачки реактор), израда горива уранијум метала, плутонијума репроцесирања, и пројектовање и изградњу нулте снаге брзо одгајивач реактора.

Главни одговорност за развој тешке воде за производњу могућности, међутим, добио је Завод за термо и нуклеарне енергије, филијала Енергоинвеста. Укупну одговорност за организовање и вођење Б програму активности је пребачен из федералних власти да Енергоинвеста, највећи појединачни комерцијално предузеће у Босни и Херцеговини. (Енергоинвест имао радне снаге од око 50.000, то је био најпознатији међународно у нуклеарној области, као произвођач паре сепаратора за совјетске РБМК реактора.)

Марта 1995 НУКЛИН документ је известио да је "Програм за Овладавање Технологије нуклеарног горива Циклус", чији програм Б је велики део, захтевало би "220 истражитеља година годишње" до 1990. Трошкови програма за тај период је био процењен на 21.768 милијарди динара (око $ 95 милиона). (20)

Недостатак хитности

7. јула 1987, српски празник, коаутор Миљанић је позван на састанак у седишту МТИ-где је најавио да Председништво Југославије је одлучио да програм ће се завршити. У десетак година од тог саопштења, веома мало информација постао доступан о разлозима за застој програма. Мајор остају питања о напредак пре затварања, разлоге за недостатак напретка ка способност оружја, и до које мере остаци оружја програма остати у потенцијално користан облик.

Када програм нуклеарног наоружања је оживела 1974, безбедносне претње од стране Совјетског Савеза је био мање присутан него на почетку раног програма оружја. Претња, међутим, још увек доживљава као праве због совјетске инвазије на Чехословачку и упорност "Брежњева доктрине" ограниченог суверенитета за социјалистичких земаља. Осим тога, старији Тито је био свестан повећане међународне и домаће претњама Југославије ће се суочити после његове смрти.

И он и високи припадници оружаних снага може да има сматрати нуклеарно оружје као средство за побољшање одвраћање вис-а-вис Москва (и САД) у пост-Титове Југославије, као и да одврати Београда непосредни суседи треба да луку иредентистичка циљева.

Као лидер мале, развој и морално праведан државе у остваривању своје право место у међународној хијерархији, Тито је можда предвиђено стицање престижа са успешног програма оружја. Заиста, престиж, посебно у оквиру Покрета несврстаних, вероватно је постала одлучујући фактор у одлуци Југославије да активирате своје оружје програма.

Ова тенденција би била ојачана у средином 1970-их од стране све више активних напора неких од главних нуклеарних снабдевача држава да пооштри прописе о нуклеарној трговини.

И поред притисака да оде нуклеарне и формалну одлуку да се то уради у 1974, југословенски оружја програма никад није био карактерише осећај хитности. Ово је рефлектовано у неуједначен квалитет научника регрутовани за програм, скромни циљне датуме постављен за програм, као и одсуство озбиљне последице за оне који не успева да испуни циљеве.

Иако је темпо рада интензивирани после Титове смрти и пораст утицаја војске, чак и одушевљену подршку и секретара за одбрану Мамула није успео да направи програм могу поредити са онима које предузима Индија, Пакистан, Израел, Јужна Африка, па чак и Ирак.

За разлику од тих земаља, Југославија програм није била првенствено вођени притиском безбедносних проблема и земља је безнацајне финансијских средстава да се посвети томе. Напор је такође патила од очигледан недостатак ентузијазма за Програм циљева од стране многих најбољих нуклеарног Југославије научника. (Међутим, многе од тих научника су били вешти у крађа офф програм средстава за набавку лабораторијске опреме за без оружја сврхе.)

Поред тога, југословенски оружје напор је ометен спутавајућег бирократије, као и различитих интереса тежи од стране појединих република.

Будућност превентивно?

Ми нисмо у позицији да тачно проценити укупан напредак Југославије постигнут у стицању нуклеарно оружје када је програм био прекинут у 1987 или када програм Б дошао до застоја у 1990, након усвајања савезног закона којим се забрањује 1989 изградња додатних нуклеарне електране (21).

Али без обзира на прецизан тачке Југославије окупиране у 1987 на путу ка нуклеарног оружја, вероватно највреднијих и трајан средство високо стручних кадрова. Десетине југословенске физичара, хемичара, и инжењери добили вишедеценијског искуства у широк спектар активности које се односе на већину аспеката нуклеарног горива циклуса. Мањи, али значајан број и стекао искуство у нуклеарним оружјем дизајна, компјутерског моделирања процеса нуклеарног оружја, као и дизајн и производњу хемијских високе експлозива за употребу у фисија бомба.

Осим својим искусним радне снаге, Југославија највећа оружја имовина је данас своју скоро 50 килограма свежих, оружја разреда уранијума горива и 10 килограма ниско-високо обогаћени уранијум озрачених. Свежим горивом, обогаћен до 80 процената уранијума 235, обезбедио је Совјетски Савез у 1970-их и 1980-их, и састоји се од 5,056 горивни елементи у затвореним контејнерима алуминијума.

Винча, такође домаћини за складиштење базен са ислуженог горива елемената који, ако се поново обрадити, да принос више од пет килограма плутонијума. Све ово материјал је под МААЕ заштите.

Међутим, безбедност високо обогаћеног уранијума у ​​Винци остаје сумња због лабавих физичке заштите, потенцијал за крађе од стране криминалних и терористичких група, као и изгледи за државне санкционисано скретање или заплена материјала.

Проблем очувања фисиони материјал на Винчи је први пут објављен 1997 године у чланцима Марк Хиббс у нуклеарно гориво (22) Званичници Винча, писао је он, је изразио забринутост због безбедности високо обогаћеног уранијума у ​​светлу све веће. Економске и политичке немири у Србија. Ова забринутост је наводно саопштена САД и ИАЕА званичници, заједно са захтевом за помоћ у вађења из земље.

Према Хиббс, захтев - што југословенски званичници поричу да је - дошла након што је ИАЕА је безбедносна побољшања средином 1996. Уградња електронског система надзора од стране МААЕ, међутим, мало је вероватно да су значајно побољшање сигурности на сајту мањкав у модерној физичкој заштити, материјалну контролу, и рачуноводство мере. (Неки југословенски посматрачи наводе да је једини видљиви знаци физичке безбедности код Винче су "један полицајац чува капију на улазу и ограда од бодљикаве жице.") (23)

Иако је "инсајдер претња" је смањена због недостатка рутинских активности које укључују високо обогаћеног уранијума, Винча може презентовати атрактивне мета за терористе са жалбе против Милошевићевог режима, тешко наоружане и добро финансиране криминалним групама, или Рогуе војне или милицију елемената.

Али, највероватније скретања сценарио је један најмање предвиђен САД владини званичници, који су углавном и даље уверени у адекватност МААЕ и националне заштите. Овај сценарио подразумева одлуку изоловани Милошевићеве владе да се повуче из неширењу нуклеарног наоружања Уговора, Север своје штити договор са МААЕ, и оживи нуклеарни програм.

Варијанта овог сценарија, који се разликује пре свега у време, би подразумевао напор да се скрене високо обогаћени уранијум из МААЕ штити пред напуштање поклопац уговора.

Као последица српску кампању на Косову и резултат сукоба са НАТО, Југославија настала из рата као међународни парија државе. Као такав, он подсећа на друге прошлости међународним отпадници као што су Израел, Тајван, пре 1993 Јужне Африке, Северне Кореје и Ирака, што је све тежи нуклеарног оружја.

Више изоловани режим и више непријатељских међународном окружењу, мање релевантни су глобалне норме у вези са оружјем за масовно уништење. Изоловани режими су такође склони да попуст политичке трошкове за кршење међународног табуа.

Даље, Југославије војног руководства, који се нашао у борби против НАТО-а претежно супериоран противник прошлог пролећа, може бити повољно гледа на нуклеарно наоружање као будућег одвраћања.

Чак и без притиска из своје војске, Милошевић може одлучити да ће бити широка домаће подршке за независно нуклеарна сила, трагање за што такође може скренути пажњу са разних домаћих и спољне политике неуспеха.

Следећи кораци

Иако је Југославија профил све подсећа на прошлост пролифераторс, Милошевићев режим није јавно указао интерес у оживљавању Југословенске нуклеарни програм. Заиста, он наставља да прими ИАЕА инспектора. НПТ статуса земље, међутим, и даље мутне. Београд се опире формално приступања НПТ, тврдећи да би требало да буде прихваћена као једини наследник Социјалистичке Републике Југославије. (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, и Македонија придружио НПТ након постизања независности.) Овај став спречити Југославије да учествује у 1995 НПТ преглед и проширењу конференција и у пост-1995 НПТ процеса ревизије.

Београда држање не појављује да су произвели много узнемиреност међу западним владама, које нису приложени приоритет уклањање високо обогаћеног уранијума из Винче. Слично томе, многе невладине пролиферација стручњака у вези Југославије као вероватно кандидат за нуклеарне пролиферације оружја.

Недостатак бриге се на основу тренутне смањен нуклеарни програм у Винчи, присуство ИАЕА заштите, одсуство познатих међународних нуклеарног оружја активностима јавне набавке, као и увјерење да ће интелигенција детектује промене у југословенској нуклеарне политике.

Али релативно малу тежину имају искуство југословенске научници су стекли у вези са оружјем истраживања; потенцијал за Југославију да прошири своје претходне сарадње са Ираком у неке војне области до нуклеарног сектора, могући приступ руски нуклеарни материјал, опрема и техничка кнов-хов, и расте безбедносне и политичке подстицаје да Југославија "иде нуклеарног".

Хвала за овај напор. Схватио сам о чему се говори.

Izbegavam da koristim Google zato sto njihov orevod je ok samo za individualno koriscenje. Retko se usudim da ga koristim za sire koriscenje. Ne svidja se i meni sto je engleski dominantni jezik al sta ces - ne zavisi od mene. A clanak je dobar. Imam jos dva u PDF al nemam pojma kako da ih postavim. I nazalost oba dva su na engleskom.
Ne razumem zasto Admiral Mamula odbija da prica o projektu. Ne za drugo nego kao da malo hoce da mistificira neke stvari. Odbijam mu na rank koji je nekad nosio i na godine. Ipak mislim da malo preteruje. Jugoslavija se raspala, proekt je definitivno mrtav. Sumnjam se da iko razmisla o ovome kao neka velika tajna. Na kraju kraeva nuklerna bomba nije tajna vec 67 godina.
Jasno je da ako neko danas hoce da vidi kako da napravi A bombu neka fino lepo ide u bilo kojoj bolje opremenu biblioteku. Mislim da je neko pravio i proekt koliko moze da se nauci za A-bombu od knjige dostupne po javnim bibliotekama. Dobar fizicar ne bi imao puno problema. Problem je tehnologija proizvodnje, potrebni materijali itn, itn.

Када је у питању могућност употребе атомског оружја у војне сврхе, војна стратегија и тактика ЈНА, посебно у 80-тим годинама је предвиђала могућност његовог коришћења, али само у виду помоћи савезника. Било је говоркања о томе да Југославија направи атомску бомбу, али је такође већина високих официра сматрала да то није потребно, односно да нам то не треба и да је то већи терет од користи. Ко би био савезник који ће дати Н оружје зависило је од нападача. Да ли би "савезници" тако нешто и дали, друго је питање, али је очигледно неко сматрао да се више команде имају вежбати и предвиђати дејства и уз употребу Н оружја.

Текст који је поставио Шутер рекао бих да доста добро приказује стање развоја нуклеарног оружја. Оно што поуздано знам јеста да 90-тих година ником озбиљном није падало на памет да развија нуклеарно оружје, нити је развијано.  Не сумњам да је било и таквих идеја међу неким политичарима. Не знам ни за једног генерала ВЈ који се на било који начин залагао за то. То што је овима са Запада, посебице из САД то била стална претња је друго питање и указује на слабе обавештајне податке или им се није веровало, случајно или намерно.

Проблем са нуклеарним горивом који се помиње у тексту, као и слабим обезбеђењем комплекса где се чувало, а објективно је постојао, је решен. Пре две године сав тај потенцијално опасни нуклеарни материјал (јер су били могућа мета  терористичког напада, криминалне пролиферације и сл,) је комплетно  пребачено у Русију.

СФРЈ је од крја '70 и тамо до пред крај '80-тих имала технологију, имала је извор (сопствени рудник уранијума), једино није имала полигон где би то могла да испроба.

Jedno od prvih zahtjev koje je sada pokojni Presjednik Presjednistva SFRJ postavio visokom (ili visem)  oficiru JNA iz svog okruzenja, je dokumentacija o tome koliko se daleko otislo u razvoju nuklearnog oruzja u SFRJ..
Izvor: prva ruka.. (covjek je jos ziv,..)

Pa ne znam bas dali je imala celu tehnologiju. Nisam nuklerani ekspert ali mislim da su nam neke stvari falili :) Mozda ima neko ko moze da objasni vise. Rudnik za uranium: pitanje koji je kvalitet bio taj uranium i koliko ga je stvarno bilo. opet nisam ekspert i ne znam pa ako ima neko sto zna neka objasni.

samo malo molim vas...

ne zamerite sto cu malo unazad...
davno je bilo u zabavniku se procitala prica da je neki student u Britaniji napravio nacrt za A bombicu.
dobro de necemo uzimati PZ kao ozbiljan izvor, ali povucen tim texticem pitao sam nekoga jel to zaista moguce.
"Svaki student fizike moze da napravi A bombu, potreban mu je samo reaktor i malo uranijuma"

e sad...
jel ovo stoji kao dobra tvrdnja?

ako stoji...nuklearnih instituta u SFRJ je bilo 3 (rudjer boskovic u hr, jozef stefan u slo i boris kidric u sr) - ne znam da li je svaki imao i reaktor, a ovde sam procitao i jos nesto sto nisam znao (u srbiji ima rudnik uranijuma).

Пред неколико године значи негде почетком 2000 г један локална телвизија из  Битољ имао интервуј са један  80 годешн рудар од с. Суви Дол који је рекао једно  причу како је радио у руднику за уранијум негде у Мариово (Ја ћу научити село и ће вам пишати) у периоду после Другог светског рата он каже да  све рудари су почели да су разболуват из  прашине која су они дисали и да су неко од рудари и умрели и одмах после тога рудник је затворена, исто тако  мислим да уранимска руде у Македонији имао у Мариово и Кочани тако да ФНРЈ имао је основне компонета за атомски бомбе ако не онда за валкана атомске бомбе али е добро то шта ФНРЈ ние развила своје атомске бомбе

Kako je bila riješena proizvodnja Deuterijum oksida (teška voda  D₂O ili ²H₂O)?

На простору Србије, радио је рудник уранијума код места Кална. Био је то рударски град. Кад је рудник угашен, пропао је и град. Сад је то једна сиротињска паланка на путу Књажевац - Пирот.

И дан данас има прича, како из тог рудника истиче радиоактивна вода и улива се у Трговишки Тимок.

Dio iz dokumenta "Naoružavanje Sadama: Jugoslovenska Veza"
Izvještaj ICG-a za Balkan br. 136, 3. decembar 2002

Striktno govoreći, ako je u pitanju 20tak kila visokoobogaćenog U235 (ili čak U233), reaktor je višak.
Postojala su 4 reaktora u SFRJ: istraživački u Ljubljani, 1 u Krškom i 2 u Vinči.

ok...vinca je imala i linijski akcelerator "voltona i kokrofta" - (bila slika u udzbeniku fizike), Rudjer je imao ciklotron a u sloveniji je bio betatron (jel to uopste bilo potrebno). ali nije to sustina mog posta...

sfrj je mogla biti nuklearna sila

p.s.
nije valjda jedino postrojenje koje pravi tesku vodu u norveskoj

У овом тексту који је поставио Трифко помињу се исти проблеми као и у тексту који је поставио Шутер, односно овај други се вероватно позива на исте изворе. А извори су сви они који су се плашили да тадашња СРЈ или не крене у производњу Н оружја, или окрене срадњи са онима који су то већ почели (Северна Кореја, Ирак). Помињу се изјаве Животе Панића. Тим изјавама су само дилетанти придавали велки значај. Ево зашто. Живота Панић (покој му души, умро је, па да не испадне да га оговарам а не може да се брани) тада изјавио да су наши стручњаци поред три постојећа начина вођења ПВО ракета усавршили и четврти. Ова изјава, са већ поменутом је изазвали велику знатижељу новинара и наравно обавештајаца. Један колега из ВТИ ме је сутрадан у канцеларији питао: "хоћеш да знаш који је то начин?" "Наравно", кажем ја. "Па помоћу канапа"(конопца), рече он смејући се. Тако је и било и око Н наоружања.

Узгред, у "триифковом" тексту се помиње да је нуклеарни материјал измештан из Винче 2002.године. Е, није, већ пре две године. Ако се неко сећа Дачић је након обављене операције, (уз силно обезбеђење специјалаца МУП-а, а до тада га је чувао једна портир) давао изјаве недељу дана и "вешто" изведеној операцији.

Још нешто. Да ли неко овде заиста мисли да се тај нуклеарни матеијал могао једноствано изнети и носати без посебне опреме у заштите и да то нико не зна?  Не чува Институт у Винчи  ноћни пртир (као ни касрану стражар и сл.) већ систем. А систем, је бар у овом случају ( да се постојећи Н материјал не зелоупотреби) био одговоран, чак више него они који су ту технологију продавали својевремено Ираку, Израелу, Јужној Африци. А ти исти су се у случају СРЈ бринули, а у вези поменутих држава нису ни трепнули оком јер су добили паре и тада имали неки интерес.

Све у свемо опасност од нуклеарног горива у Винчи, односно од његове злоупотрбе се преувеличавала јер је то некоме на Западу тада одговарало. Већа је опаснот била да се услед неке непажње (на пример пожар) дође до несреће у самој Винчи, са последицама у ближој и широј околини. Зато је добро што је тај Н материјал отишао где трба и где ће бити боље складиштен.

Слично је било и са хемијским агнесима и бојним отровима који су својевремно развијани.

SFRJ je mogla biti nuklearna, ali sila teško.

Relativno jeftino, za par milijardi tadašnjih dolara, uz nekakvu neposrednu vanjsku prijetnju, bi koristeći gorivo koje su "donirali" "prijatelji" (što zapadni, što istočni) mogli domaći znastvenici sklopiti nekoliko oruđa za kratkoročnu upotrebu. Nešto nalik južnoafričkim bombama, veliko, teško i neučinkovito. S obzirom na nedostatak prikladnih sredstava za upotrebu na udaljenosti, jer JNA nije posjedovala avion ili raketu za toliko velike terete, jedini učinkovit način isporuke bi bio u kontejneru na palubi nekog Jugolinijinog broda.

Za ozbiljan nuklearni program, znači zadovoljavajući broj oružja sposobnih za dugotrajnu sigurnu upotrebu i dovoljno smanjenih da budu isporučive zračnim putem uz kompletnu infrastrukturu za otkrivanje, izradu i održavanje svih komponenti, nije bilo novaca, postojećih tehnologija niti su domaći znanstvenici bili stvarno voljni to činiti.

Dakle, neka ultra mega giga interkontinentalna, transkontinentalna, svemirska raketa trece kosmicke brzine itd itd...... :krsta

А ово, јел треба неки велики далекометни нодач:

[attachment=1]

verovatno kad se kaze A bomba ili N program svi odmah mislimo na kilotone i koliko je to jace bilo od mrsavog ili debelog decaka. kao da manja od toga ne moze da se napravi (manja gabaritno i manje snage)

U kompleksu nekadašnjeg "Jugovinila" u Kaštel Gomilici, nadomak Splita, nalazi se odlagalište radioaktivne šljake koje se povezuje s ovim projektom. Odlagalište je trebalo biti sanirano, ali nisam siguran da je to i učinjeno. Evo kratki izvadak iz Slobodne Dalmacije:

Ne, već obična balistička raketa koja bi do nekoliko tona "korisnog" tereta u upotrebljivu stanju izbacila na barem 100km udaljenosti u 99.999999% slučajeva. Iako možda izgleda jednostavno, to je područje gdje nije postojalo nikakvo prethodnu iskustvo i stečeno znanje u SFRJ, a pogotovo bi bio problem dostizanje razine pouzdanosti koju bi trebalo ostvariti. Gledajući primjer razvoja Orla koji je koštao koliko je koštao i bio upitno uporabljiv i potpuno nepouzdan, a upamtimo da su avione i prije razvijali, teško je uopće odredit cifru za razvoj čitavog sistema koji tvore takvo oružje.
Možda je izvedivo, ali bi vjerojatno upoznali standard koji uživaju prosječni sjevernokoreanci.

Najveći je problem upravo u smanjenju čitave bombe i svih pojedinačnih komponenti, a da se zadrži efekt i pouzdanost. Najlakše je napraviti gun-type nuklearnu bombu poput one bačene na Hirošimu snage par desetaka kilotona, gdje je osnovni dizajn relativno jednostavan, a veliki prostor i masa dozvoljava ogromne tolerancije. Sve što ide smanjenju ili kompliciranju dizajna se skupo plaća i u konačnici se mora testirati uživo, jer inače postoji dobra šansa da pokloniš nekome popriličnu količinu plutonija.

Tek sam sada pogledao članak iz Slobodne Dalmacije. Hm, pa ništa neuobićajeno. Ugljeni sa visokim procentom sumpora sadržavaju i određenu količinu urana, pa je s tog gledišta i pepeo u biti koncentrat-pošto su organska jedinjenja izgorela. Pobogu, vi imate radioaktivne materiale...pa vas će Amerika napasti!!!! ;D ;D

(Svaka koincidenca sa realnosću sasvim je namjerna radi efekta humora!!!)

28.11.2014.

ISPOVIJEST NAKON 60 GODINA
Mate Tomić: Kaštelani, ovo je istina - ugljen za Titovu atomsku bombu vadio sam kod Sinja!

[attachment=1]
Mate Tomić, rudarski tehničar iz Dugog rata

Ovih dana opet se piše o problematičnom deponiju u Kaštelima, na području bivše tvornice “Jugovinil”, koji u sebi navodno sadrži radioaktivnu šljaku i pepeo. Dok stručnjaci uvjeravaju da na spornom deponiju nisu pronašli nikakav umjetni radioaktivni izvor, ekoaktivisti tvrde da je riječ o pravoj ekološkoj bombi, a neki šljaku i pepeo iz “Jugovinila” povezuju i s obolijevanjem Kaštelana od raznih zloćudnih bolesti.

Bušenje za Peruču

Spominje se i strogo povjerljiv ugovor koji je s “Jugovinilom” davne 1955. godine potpisala tadašnja savezna Komisija za nuklearnu energiju, prema kojem se kaštelanska tvornica obvezala da će u svojim postrojenjima sagorijevati ugljen koji Komisija odredi kao radioaktivni. Bilo je to doba kad je ondašnja Jugoslavija, u vrijeme Tita i Rankovića, namjeravala napraviti atomsku bombu, za što je bio zadužen Institut za nuklearne znanosti u Vinči kod Beograda.

[attachment=2]
Pod ovim teretom skrivena je šljaka

U povodu toga u našu redakciju javio se 83-godišnji umirovljeni rudarski tehničar Mate Tomić iz Dugog Rata, višedesetljetni upravitelj mnogih rudnika širom Hrvatske i bivše Jugoslavije, koji kao svjedok vremena ima određena saznanja o spornom radioaktivnom pepelu iz “Jugovinila”, odnosno o aranžmanu kaštelanske tvornice s Institutom u Vinči. Kako kaže, godinama čita o tom problemu u Kaštelima i, veli, “ide mi na živce što nitko ne poteže pitanje otkud taj materijal tamo”:

Priručni laboratorij

– U svibnju 1956., po naređenju tadašnjeg saveznog Geozavoda iz Beograda, s još nekoliko radnika otvorio sam rudnik ugljena u Potravlju kod Sinja. Već osam mjeseci poslije bilo je 300 radnika, otvorene su četiri jame, a rudnik je radio dan-noć, 365 dana godišnje, jer je bio cilj da se što više ugljena eksploatira prije zatvaranja brane na Peruči, a brana se morala zatvoriti 1958. ili 1959. godine. Taj ugljen je i otkriven prilikom bušenja terena za lokaciju brane Peruča, te je odvožen na izgaranje u termoelektranu u Kaštelima, a pepeo se pakirao u vreće i išao za Vinču.

Kako nam dalje govori Tomić, u rudniku su stalno bila dva tima geologa iz Instituta Vinča koji su Geigerovim brojačem svakodnevno mjerili radioaktivnost ugljena. Beogradski stručnjaci su osnovali i priručni laboratorij u Ruduši, kod uprave rudnika, gdje su nosili uzorke iskopanog ugljena.

– Taj ugljen je bio “mlad” i nije imao veliku kaloričnu snagu, ali je imao visoku radioaktivnost i to je bio isključivi razlog njegova iskapanja. Na jednom tadašnjem sastanku sam čuo da u Jugoslaviji ima 93 razna gradilišta gdje se ispituje ugljen, a da je ovaj iz Potravlja jedan od najbogatijih. Računam da se u te dvije i pol godine, koliko je rudnik radio, eksploatiralo oko 200.000 tona ugljena. Neshvatljivo je da se sad u Kaštelima ne zna odakle je taj materijal – veli Tomić.

Naš sugovornik pamti da su ih beogradski stručnjaci ispitivali imaju li kakve zdravstvene posljedice od rada u rudniku:
– Pitali bi nas, recimo, imamo li erekciju ujutro. Ako bi netko od nas bio oženjen, oni bi pitali žale li nam se žene na našu funkcionalnost. A mi mislili da nas zezaju, pa nitko nije ozbiljno odgovarao, znate kakvi su muškarci. Mi smo mećali onaj Geigerov brojač, a bio je u obliku tube, onako primitivno, pa ga metneš pod pazuh ili na genitalije, di je znoj, a on bi radio tik-tak kao sat: čas jače, čas slabije.

Mlad je, ništa se vi ne bojte

Ipak, Tomić smatra da Kaštelani nemaju razloga za strah zbog eventualnih zdravstvenih posljedica od te radioaktivne šljake.

– Ako je opasno, puno je veća šteta za te rudare u Potravlju, a to je većinom bio domaći svijet iz sinjskoga kraja, nego za Kaštelane. Mislim da se Kaštelani ne moraju ničega bojati: taj ugljen je bio toliko “mlad” da je od njega ostajalo samo šest posto šljake. No ja bih htio da se ozbiljno krene istraživati, da se locira plato i vrijeme kad se to događalo, a ne da svi govore kako je to područje kontaminirano, a nitko ne kaže kako i otkad. Valjda postoje arhivi “Jugovinila” – upućuje Tomić.

Političari ustali protiv inženjera

Prema Tomićevim riječima, u rudnik kod Sinja dolazili su političari i inženjeri iz cijele Jugoslavije, a na sastancima je dolazilo do sukoba mišljenja: političari su tražili da se provode iskapanja, a inženjeri su tvrdili da je to neisplativo zbog male kalorične snage ugljena.

– Političari nisu htjeli kazati zbog čega im je iskapanje tog ugljena važno. Mi smo dobivali najnovije strojeve, kamione, autobuse za prijevoz radnika, a imali smo i goleme plaće za tadašnje uvjete: ja sam imao plaću oko 50.000 dinara, a naš blagajnik svega 9500 dinara. Kad sam otišao na sljedeći posao u Novu Gradišku, plaća mi je bila 13.500 dinara, pa sad sami zaključite. Mi smo vidjeli da se oko tog rudnika događa nešto bitno, ali nismo znali što. Tek smo puno kasnije doznali da je Jugoslavija tada htjela proizvesti atomsku bombu – kaže Tomić.

Autor : Damir Pilić
Izvor : SD (http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/266004/Default.aspx)

Vir: "Jutarnji list" Zagreb
http://www.jutarnji.hr/
12.03.2016.

DRUGI JUGOSLAVENSKI POKUŠAJ DA DOĐE DO ATOMSKE BOMBE

Jedan od posljednjih živućih svjedoka o tajnom projektu za koji su znali samo odabrani

Autor: Tanja Rudež

O prvom pokušaju se ponešto i zna, ali drugi iz 1980. je jedna velika nepoznanica

Jugoslavija je bila na putu da napravi atomsku bombu, ali je to onemogućilo predratno stanje siromaštva, kaže mi akademik Božidar Matić. Večeramo u jednom sarajevskom restoranu u blizini Baščaršije, a ja sam još zbunjena od dojmova svoga prvog posjeta Sarajevu nakon rata. Stoga ih prepričavam svome sugovorniku za koga sam prvi put čula na početku svoje novinarske karijere krajem 1980-ih. Tada je Božidar Matić bio jugoslavenski ministar znanosti, odnosno predsjednik Saveznog komiteta za nauku i tehnologiju u vladi Branka Mikulića. Svi hrvatski znanstvenici tada su brujali o tzv. Matićevu fondu za tehnologijski razvoj koji je trebao dati novi zamah razvoju svih jugoslavenskih republika i pokrajina. Ubrzo je uslijedio rat i Matićevo ime prestalo se spominjati među našim znanstvenicima.

No, u mome životu ime toga sarajevskog inženjera i sveučilišnog profesora, menadžera, akademika i političara-tehnokrata ponovno je izronilo prije nekoliko mjeseci kada sam, istražujući povijest Instituta “Ruđer Bošković”, saznala da je bivša Jugoslavija u dva navrata u tajnosti razvijala atomsku bombu.

Kodno ime Sutjeska

Dok se o prvom nuklearnom programu, koji je počeo nakon Drugoga svjetskog rata, ponešto zna, za program iz 1980-ih čuli su tek malobrojni pojedinci. Spoznavši da je u drugom jugoslavenskom nuklearnom programu, navodno kodnog imena “Sutjeska”, važnu ulogu igrao sarajevski Energoinvest, došla sam na ideju da se obratim Božidaru Matiću, čija je karijera neraskidivo vezana uz tu kompaniju na čijem je čelu bio od 1989. do 1993. godine.
 
Nakon kraće potrage, a uz pomoć dr. Krunoslava Piska, bivšeg ravnatelja Instituta “Ruđer Bošković” i njegova dugogodišnjeg prijatelja, došla sam do akademika Matića s kojim sam najprije razgovarala telefonski. Zatim sam se uputila u Sarajevo.

Bez konkurencije

-Kad je počeo nuklearni program u Energoinvestu, nisam u to bio upućen. Saznao sam to na čudan način kad sam se 1985. vratio u Energoinvest nakon što sam četiri godine bio rektor Univerziteta u Sarajevu. Postavili su me tada za potpredsjednika za istraživanje i razvoj. Energoinvest je imao 11 istraživačkih centara, od kojih je šest bilo, prema ondašnjoj kvalifikaciji, na nivou instituta. Iako sam prije bio direktor jednog od tih instituta i surađivao s ostalima, odlučio sam obići svaki od instituta kako bih se pobliže upoznao s time što se radi. No, u jedan dio zgrade ITEN-a, Instituta za termotehniku i nuklearnu tehniku, nisu me pustili. Rekli su mi: ‘Ovdje se radi jedan projekt. Prema ugovoru, projekt ne može vidjeti nitko osim onih koji imaju dozvolu za to’ – prisjetio se akademik Matić (78) dana kada je spoznao da je najveći jugoslavenski izvoznik Energoinvest, između ostalog, bio i maska za supertajni nuklearni program.

-Kad su mi rekli da ne mogu dobiti uvid u projekt koji se radi u ITEN-u, pomislio sam da je to povezano s vojskom. Rekao sam da mi ne mogu kao potpredsjedniku Energoinvesta tajiti što se radi u institutu. Na to su mi rekli da se slažu i da će tražiti da me se stavi na popis onih koji imaju pristup projektu – nastavio je Matić. Priznao je da nije dočekao da dobije pristup tajnom projektu u ITEN-u jer ga je Branko Mikulić, tadašnji predsjednik jugoslavenske vlade, pozvao u Beograd.

-Mikulić je formirao novo Savezno izvršno vijeće (SIV) u kome se pojavio novi resor koji prije nije postojao na saveznom nivou: znanost i tehnologija. Prihvatio sam poziv, a kad smo radili program čime će se baviti novoosnovani Savezni komitet za nauku i tehnologiju, tamo nije ušla nuklearna tehnologija. Niti je tko to predlagao. Postavili smo druge ciljeve – naglasio je Matić. Ipak, kao savezni ministar za znanost postupno je saznavao o jugoslavenskom nuklearnom programu, ali, kako to kaže, iz “druge ruke”.

Jugoslavija je 1980-ih razvijala dva usporedna programa: program A bio je usmjeren prema nuklearnom oružju, a program B bio je usmjeren na civilnu uporabu nuklearne energije. Iako su ta dva programa imala različite ciljeve, njihova su administrativna tijela i izvori financiranja bili tijesno povezani. U svemu tome je važnu ulogu igrao Energoinvest.

-JNA je sve ugovarala s Energoinvestom koji je zatim sklapao ugovore s ostalim institutima, uključujući i ITEN. Sve je bilo logično podijeljeno i ništa se nije dupliralo. Nadalje, nije bilo konkurencije između instituta jer jedni nisu znali što drugi rade. Sve je to bilo u najvećoj tajnosti – pojasnio mi je Matić.

Primjerice, u Zagrebu je program A bio posebno usmjeren na razvoj neutronske komponente bombe. Skupina sastavljena od desetak fizičara, elektroinženjera i tehničara iz Instituta “Ruđer Bošković” (IRB) bila je izravno uključena u projekt, no samo su dvojica od njih znali pravu svrhu projekta na kojemu rade. U siječnju 1988. godine njemački magazin Spiegel objavio je kako je Ruđeru uz financijsku potporu sarajevskog Energoinvesta povjerena prerada nuklearnog otpada. Iako je u tome članku pogrešno navedeno što se u sklopu tajnog projekta radilo u Zagrebu, točno je navedena važna uloga Energoinvesta.

Zanimalo me zašto je JNA izabrala Energoinvest kao masku za nuklearni program.

-Energoinvest je bio odlična maska. U slučaju da nešto prodre u javnost, uvijek se moglo naći opravdanje da je riječ o istraživanjima za civilnu uporabu nuklearne energije. Treba reći da je Energoinvest na vrhuncu svoje moći bio kompanija s 44.000 zaposlenih u kojoj je postojala sinergija. Industrijski dio, koji je nosio tehnološku zastavu, pokrivao je elektroenergetiku, procesnu opremu, automatiku – pojasnio je Matić, a zatim nastavio opisivati širok spektar djelatnosti u Energoinvestu.

Svjetska kompanija

-No, imali smo i obojene materijale, bavili se uvozom sirove nafte, a zatim je prerađivali i distribuirali. Uvijek kažem da je Energoinvest bio kompanija s dna druge europske lige. Naša je ukupna godišnja prodaja bila dvije milijarde dolara dok je Siemens imao 136 milijardi dolara. No, prema kvaliteti svojih proizvoda Energoinvest je bio svjetska kompanija. Primjerice, prve aluminijske felge za Mercedes je napravila Energoinvestova tvornica u Jajcu – prisjetio se Matić zlatnih vremena kad je Bosna i Hercegovina bila industrijalizirana zemlja. - Danas je to ‘banana-republika’ – sjetno je dodao.

Zatim je govorio o važnom sastanku u saveznoj vladi 1988. godine.

-Sad počinje najčudnija stvar. Jednoga dana zove mene Branko Mikulić i kaže: ‘Daj, molim te, dođi na jedan delikatan sastanak, ukinut ćemo nuklearni program. Znaš li što o tome?’ Kažem ja: ‘A nešto sam načuo’. Na to će meni Branko: Ne može to Jugoslavija raditi, mi moramo ići u privrednu reformu, nuklearni program je fantazija iz nekih drugih vremena. A ja to moram reći Generalštabu’ – prisjetio se Matić, dodavši da je otišao na famozni sastanak.

Mirni generali JNA

-Kad sam došao, već su tamo bili svi na čelu s Veljkom Kadijevićem. Mene je jako iznenadio njihov civilizirani pristup kad im je Branko rekao da Jugoslavija odustaje od nuklearne bombe. Nisu se bunili. Kadijević je čak i rekao da mi naše probleme ne možemo riješiti bombom. Kasnije mi je palo na pamet da nije bilo na sastanku generala Zvonka Čanadija, jedinog hrvatskog generala u operativnom dijelu, čovjeka broj jedan ili dva nakon Kadijevića. No, možda nije niti znao za projekt nuklearne bombe – rekao je Božidar Matić. Naglasio je kako se na tome sastanku onda raspravljalo o praktičnim problemima napuštanja tajnog nuklearnog programa.

-Postavljalo se pitanje što s postignutim rezultatima, kako zatvoriti projekte i obeštetiti institute koji su dimenzionirani za povećani obujam posla. Ako im naglo zaustavimo sredstva, oni će propasti. Generali su tada pokazali jedan vrlo civiliziran pristup. Postavljalo se pitanje čija su prava nad rezultatima, a doneseni su dobri zaključci. Otprilike, zaključak je bio da se čista vojna komponenta preda JNA koja će to negdje pohraniti. Dogovoreno je i da one rezultate koji su upotrebljivi u nuklearnoj energetici mogu koristiti instituti i republičke elektroprivrede. Ja se nisam petljao u to – ispričao je Matić.

Ipak, kao savezni ministar znanosti i tehnologije, Božidar Matić je profitirao jer su preostala sredstva od nuklearnog programa prebačena u tzv. Matićev fond.

-Gašenje nuklearnog programa imalo je pozitivan impakt na realizaciju Strategije tehnološkog razvoja Jugoslavije. Oko 1,5 posto tadašnjeg jugoslavenskog BDP-a je išlo u istraživanje i razvoj: 0,5 posto kroz SIZ-ove, 0,5 posto kroz poduzeća, a 0,5 posto kroz tzv. Matićev fond. To je i danas san niza europskih zemalja. Jednom prilikom mi je tadašnji ministar financija Svetozar Rikanović rekao: ‘Dobro ste vi ono Armiji ugasili jer mi ne bismo tebi mogli osigurati 0,5 posto BDP-a Jugoslavije za realizaciju Strategije’ – prisjetio se Matić.

Osvrnuo se i na lik pokojnoga Branka Mikulića, političara u povijesti upamćenoga kao jednoga od glavnih organizatora Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine koje je simbolizirala maskota Vučko.

-Branko je imao dva života. Dok nije postao predsjednik SIV-a, bio je tipični komunistički diktator. Onda se taj čovjek potpuno okrenuo, postao je jedan od najboljih demokrata koje sam ikad upoznao. On je uistinu doživio transformaciju u demokratičnog čovjeka i zastupao je demokratičnost. Zato je i došao u sukob s Miloševićem. Kao predsjednik SIV-a bio je maestralan i zalagao se za reformu privrede i ukidanje samoupravljanja. Reforme s kojima je krenuo Ante Marković imale su uporište u reformama koje je pokrenuo Branko Mikulić - ispričao mi je tijekom ugodne sarajevske večeri Božidar Matić.

Naš smo razgovor nastavili drugog jutra u zgradi Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBIH) na čijem je čelu Matić bio od 1999. do 2014. godine. Ta zgrada, u ratu teško oštećena, obnovljena je izvana i iznutra. Sjedimo u kabinetu akademika Matića u kojemu poneki detalj podsjeća i na njegovu prošlost uspješnog inženjera elektrotehnike koji je diplomu stekao na Sveučilištu u Zagrebu, odnosno Fakultetu elektrotehnike i računarstva.

Potraga za raketom

Kažem akademiku Matiću kako mnogi misle da je jugoslavenski nuklearni program bio samo blef te da zemlja poput Jugoslavije nije mogla napraviti nuklearnu bombu.

-Kako se samo varaju! To je potpuno pogrešno. Nije to bio blef, nego ozbiljan program razvoja nuklearne bombe - uzviknuo je Matić. - Prvo, bili su uključeni svi znanstveni kapaciteti ‘Vinče’, ‘Ruđera’, ‘Josefa Štefana’, ali i nekih drugih, poput Instituta za nuklearne sirovine u Srbiji. Treba voditi računa i da su napravljeni sporazumi s Irakom i Libijom za izradu rakete. Što će vam bomba ako nemate raketu koja je nosi? Prvo je potpisan ugovor s Irakom o raketi dosega 100 kilometara koja je napravljena. I ona se može smatrati operativnim oružjem – kazao je Matić. Njegova priča polako je nalikovala na scenarij za triler.

-Bila je zamišljena i projektirana i raketa dometa 300 kilometara, ali je rat onemogućio njenu realizaciju. Za eksperimentiranje tom raketom bio je određen teren od Širokog Brijega do Herceg Novog. Taj slabo naseljeni potez je nekakvim urbanističkim planovima bio rezerviran za eksperimentiranje raketom i tamo se nije smjelo ništa graditi. Kada je priprema za tu raketu bila u tijeku, Jugoslavija je poslala čovjeka da vidi kako idu pripreme u Iraku. Tada je nastao prvi nesporazum. Projekt je u Iraku vodio Sadamov zet, inače čovjek visokog obrazovanja stečenog na Zapadu. A mi smo poslali našeg doktora znanosti sa Stanforda. Bio je to susret dva jaka ega. Kad se naš čovjek vratio, napisao je negativan izvještaj jer je njegov ego bio pogođen – ispričao je Matić.

Osvrnuo se i na Energoinvestov institut ITEN koji je imao važnu ulogu u nuklearnom programu.

-ITEN je među više zadataka dobio i jedan da napravi kompleksno postrojenje za tešku vodu. To se radilo nekoliko godina i završeno je godinu dana prije rata kada su počeli i prvi eksperimenti. Projekt je vodio i završio Vlado Sivjakov, genijalan inženjer koji je, nažalost, umro prošle godine. Bili su gotovi još neki detalji. ITEN se nalazio na Ilidži kao i svi Energoinvestovi instituti. Kad je počeo rat, četnici su prvo uništili ITEN. No, zauzeli su i ostale institute pa nismo mogli doći do njih, čak ni do arhive. Meni je tako cijela arhiva uništena – kazao je Božidar Matić.

Jesu li četnici znali što se nalazi u ITEN-u, upitala sam.

-Mislim da su znali. Moj je dojam da vodstvo JNA nije iskreno ugasilo nuklearni program, nego je nuklearni materijal sačuvan. Dakle, mislim da je vodstvo JNA reklo Mikuliću da će ugasiti nuklearni program, a u tajnosti nastavilo raditi prljavu bombu, dakle klasičnu bombu punu nuklearnog materijala koja kod eksplozije zagadi sve okolo. Tu sam informaciju dobio s nekoliko strana. Dokle se došlo, ne znam. No, nije Karadžić bez veze prijetio da će prljavom bombom gađati Beč i Rim. Otkud mu to? – propituje Božidar Matić. Uvjeren je da Josip Broz Tito nije bio dobro upućen u drugi nuklearni program.

Globalna pitanja

Iako nisu poznati detalji, jugoslavenski je vođa odustao od prvog programa razvoja bombe 1960-ih kada je postao jedan od lidera Pokreta nesvrstanih. Prema jednoj anegdoti, kada je 1974. godine eksplodirala indijska atomska bomba, Tito je pozvao poznatoga beogradskog nuklearnog znanstvenika Pavla Savića i pitao: ‘Bi li naši dečki to mogli napraviti?’ Navodno je Savić odgovorio potvrdno. Ipak, sredstva za drugi program razvoja atomske bombe izdvojena su tek 1981. ili 1982. godine kad je Tito već bio mrtav.

-Mislim da Tito nije bio dobro upućen u drugi nuklearni program i da mu to nije bio prioritet. Bio je star i bavio se globalnim pitanjima. Pola godine prije smrti vodio je summit Nesvrstanih u Havani i ne vjerujem da se mogao puno baviti nuklearnim programom – ustvrdio je Božo Matić koji, pak, smatra da pravu istinu o jugoslavenskom nuklearnom programu 1980-ih možda nikad nećemo saznati.

-Taj je program bio tajni i zatvoreni, a danas su živi tek malobrojni ljudi koji su nešto o njemu znali. Naša je arhiva na Ilidži uništena i teško je reći postoje li još negdje zapisi o tome. Možda u nekim tajnim arhivima JNA – zaključio je akademik Božidar Matić.

‘Sve je palo u vodu’

Božidar Matić osvrnuo se i na projekte tehnološkog razvoja iz tzv. Matićeva fonda koji su vrlo slični konzorcijima u sklopu današnjeg programa “Obzor 2020” (“Horizon 2020”).

-Bilo je pravilo da instituti moraju naći bilo kakvog partnera u drugoj republici, bilo znanstvenog bilo industrijskog, te imati konzorcij s njim. To je poput sadašnjih europskih konzorcija. Minimum dva člana konzorcija iz dvije republike i moglo se dobiti novac za projekte. Najbrži su bili Slovenci. Inače trom, Institut ‘Ruđer Bošković’ vrlo je brzo našao partnere i povukao dobra sredstva. ‘Ruđer’ je imao nekoliko zanimljivih projekata. No, sjećam se projekta u sklopu kojega smo planirali ekspediciju na Antarktiku u čijim vodama živi račić kril. On je vrijedan jer je bogat proteinima, a godišnje se smije izloviti najviše 600.000 tona, o čemu govori rezolucija UN-a. Ideja je bila razviti tehnologiju s pet-šest brodica za lov i matični brod koji je tvornica za preradu. To je čisti protein koji se šalje s Antarktike. Htio sam da ‘Ruđer’ napravi malu eksperimentalnu flotu, da to financiramo kao mali istraživački projekt i da se to poslije komercijalizira. No, došao je rat i sve je palo u vodu – zaključio je Božidar Matić.

Ах, ти "југославени"! Помогли Американцима да освоје Мјесец, умало направили А-бомбу... чудо су једно! Још кад су се четници појавили у тексту, јасно је да је Јутарњи убо ексклузиву.
Ко зна шта су у том Енергоинвесту правили, можда, као у стрипу о Крцку и Антрациту, луководоничну бомбу, од лука и воде?!

Kada sam pročitao kraj bilo mi je jasnije zašto mnogi projekti koji su započeti nisu i završeni:


Da ne beše rata SFRJ bi bila svetska sila u proizvodnji proteina sa Antartika :D.

Nadam se da niko nece shvatiti licno tj. kao generalizovanje ali u poslednje vreme imam utisak da ljudi kada dodju u neke godine lupaju gluposti samo da bi im se posvetila neka paznja. Sve je vise ovakvih strucnjaka koji pricaju sve i svasta. Mediji naravno vole takve price, verujem da niko u tim medijima ne smatra da bi makar malo trebalo ispitati tu pricu pa i sam kredibilitet sagovornika posto se strucnjacima predstavljaju i oni koji to jesu i koji nisu.

Ја бих рекао да је то природни сљед ствари. Живот почне с пеленама и блебетањем, а и заврши се исто тако...

О новинарском рецепту за ексклузиву не бих трошио ријечи...

Hmmm, nisam ni ja do sada znao za nešto takvo. No prva pomisao, koja mi udarila u glavu jest: Pa onda i sve što se dogodilo sa SFRJ od 90-te pa nadalje ima barem neki globalni smisao (pored onog u vezi Rusije).

Možda je sve to tako kako navodi akademik Matić. Međutim, kontekst u koji se dovodi njegova izjava zvuči senzacionalistički. Pa šta ako je SFRJ pokušavala da napravi atomsku bombu?

Takva projekat ni jedna država nije pravila pišući po movinama o rezultatima. Uvek se to taji i skriva dok se ne postigne cilj. I to uvek i košta.

Da li je to trebalo raditi drugo je pitanje. No, bilo kako bilo tadašnja vlast je cenila da treba. Takođe, ovde se, čak i od Matića posredno spočitava kako je to radila JNA. Ne, to je radila država čiji je savesni činovnik bio i taj gospodin Matić. Firma za koju je radio, pa i on lično su od toga imali itekako koristi. Ja, iako pripadnik te JNA i milioni drugih građana baš nikakvu. Ako o tom projektu priča sa negativnom konotacijom on lično bi trebao da se "pokrije s ušima" i da ćuti. Ono što sam u prethodnom postu citirao mi baš liči na "uzimanje para", odnosno izmišljanje nerealnih projekata samo kako bi se uzele pare a ne i završio koristan projekat.

Možda je bolje da države naslednice malo bolje izuče kako je to finasirano u kontekstu iskustva pa da pokušaju da na sličan način finasiraju neke druge, realnije, kvalitetnije i isplatljivije projekte.

Naravno da je razmisljano o mogucnostima razvijanja nuklearnog oruzja. 80-godina proslog vijeka mnogo zemalja u svijetu je pocelo sa razvojem.Vlasti u Jugoslaviji u to vrijeme bi bile neodgovorne da nisu razmisljale o tome.Pretpostavljam cak,da je bila donesena cvrsta odluka da se razvije oruzje, da je bivsa Jugoslavija to mogla uraditi.Naravno, ne sama.
Recimo sa irackim parama i nasim znanjem nije to bilo nedostizno.?? Otprilike nesto kao Pakistan u saradnji sa Sjevernom Korejom i uz financiranje S.Arabije.

Jos jedna prica na zadanu temu, ne prenosi mi se sve, cini mi se da se dosta toga ponavlja.

PROJEKT SUTJESKA Drugi pokušaj Jugoslavije da postane nuklearna sila
 (http://www.jutarnji.hr/life/znanost/ekskluzivno-svjedocanstvo-drugi-pokusaj-jugoslavije-da-postane-nuklearna-sila/4609121/)

poz.

Прочитао сам пажљиво текст из "Јутарњег" уствари сећање једног од учесника у пројекту "Сутјеска" који је радио у Институту "Руђер Бошковић". рекао бих да је др Саша Благус то написао врло коректно и истинито.

Jugoslavija ne vlozi dovolno sredstva za razvojot na svojata A -Bomba ako trebase neka jadeja korenja ama neka ja razvijaja svojata nuklearna bomba koj ke se osmelese da gi provocira ?

Najbolje čuvana tajna SFRJ: Tito je želeo atomsku bombu
Express , M. B.   15.12.2016.

U vreme Hladnog rata i opšteg straha od atomske bombe, državni vrh neutralne SFRJ osniva nuklearni institut Vinča. Svečano ga je otvorio predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, a SFRJ je bila jedna od samo sedam evropskih zemalja koje su same izgradile nuklerani reaktor.

Nekoliko godina kasnije, daleko od očiju javnosti započinje tajni projekat "Atomska bomba". Tokom jednog eksperimenta dolazi do havarije u kojoj je pet mladih naučnika ozračeno smrtonosnom dozom uranijuma i jedina šansa za spas njihovih života je bila u eksperimentalnoj klinici Kurije u Parizu. Francuski doktor Žorž Mate dolazi na radikalnu ideju - po prvi put u istoriji medicine napraviće transplantaciju koštane srži. Pet Francuza rizikovaće svoj život kako bi spasli potpune strance, jer su svi dotadašnji pokušaji transplantacije imali smrtne posledice i za donatore i one koji su primali koštanu srž. Projekat atomske bombe vodili su ljudi koji su bili vrlo bliski s Titom – Leka Ranković i Jovo Kapičić.

- Moramo imati atomsku bombu. Moramo je napraviti makar nas godinama stajala polovine svih prihoda - reči su kojima je Edvard Kardelj objašnjavao prohteve prvog jugoslovenskog nuklearnog programa pokrenutog krajem 1948.

Bio je to neverovatno velik poduhvat za mladu jugoslovensku državu, pogotovo u vreme kada Staljin još nije imao svoju bombu (napraviće je 1949.). Glavni motiv za nuklearno oružje bio je sukob Tito-Staljin i izbacivanje Jugoslavije iz zajednice komunističkih zemalja. Tito lično je izabrao Vinču za izgradnju instituta. Na prostoru od oko 60 hektara, ubrzo je nastalo veliko gradilište. Livade, voćnjaci, vinogradi su nestali i počela je velika akcija gradnje laboratorija, radionica sa upravnim i stambenim zgradama i na taj način je u Jugoslaviji počela nuklearna era. Na ceo projekat potrošeno je tadašnjih 1,75 milijardi dinara, odnosno 282 miliona dolara. Odgovornost za nadzor jugoslovenskog nuklearnog programa dodeljena je početkom 1955. Saveznoj komisiji za nuklearnu energiju čiji je predsednik bio Aleksandar Ranković, šef tajne policije i potpredsednik Saveznog izvršnog veća. Zanimljivo je uočiti paralele sa sovjetskim programom gde je Lavrentij Berija, šef sovjetske tajne policije takođe nadzirao razvoj atomske bombe. Partnerstvo je ostvareno s Norveškom i SSSR-om. Program nuklearnih istraživanja nastavljao se punim tempom. U Vinči je osnovan odsek za obnavljanje nuklearnog goriva 1956.godine. Uređaj nulte snage moderiran teškom vodom sagrađen je na istoj lokaciji 1958, a 1959. dopremljen je i istraživački reaktor snage 6,5 megavata pokretan uranijumom obogaćenim na 80 posto uranijum-235. Ovaj reaktor sagradili su Sovjeti, a isporučivali su tešku vodu i visokoobogaćeni uran. Razlog tome bilo je zatopljenje odnosa sa SSSR-om za vreme Hruščova što je omogućilo sovjetsko-jugoslovensku saradnju. Jugoslovenski državni podsekretar Slobodan Nakićenović u pismu norveškim partnerima iz oktobra 1960. navodi nužnost izgradnje fabrike za preradu plutonijuma kako bi se prerađivalo istrošeno gorivo, a "uređaj bi trebalo da ima kapacitet od najmanje jedne i po tone uranijuma na godinu, kako bi reaktor mogao da radi punom snagom". Fabrika međutim nikada nije sagrađena. Tito je u međuvremenu obustavio program. Razlozi tome bili su mnogi. Sovjetska pretnja Jugoslaviji je oslabila nakon dolaska Hruščova na vlast. Tito je u međuvremenu postao najveći pobornik nuklearnog razoružavanja i jedan od vođa pokreta nesvrstanosti, pa bi nuklearne aspiracije naštetile njegovom ugledu. Na kraju, program je bio vrlo skup, a ponudio je malo rezultata.

Izvor: www.blic.rs

Dr Dragomir Bondžić: Tito tri puta hteo da pravi atomsku bombu
Ivana Mićević   30. april 2017.

Saradnik Instituta za savremenu istoriju obelodanio kako je SFRJ pokušavala da se i na vojnom planu približi velikim silama. Plan "Kozara" iz 1974. za proizvodnju atomske bombe oslanjao se na očekivanu pomoć iz Indije

U VINČI nikada nije pravljena atomska bomba, iako je politički vrh SRFJ, na čelu sa Titom, u tri navrata od naučnika tražio da nuklearnu energiju upotrebe u vojne svrhe. Ovo je zaključak višegodišnjeg istraživanja dr Dragomira Bondžića, saradnika Instituta za savremenu istoriju. On je prvi istoričar koji je istražio arhivsku građu o posleratnoj nuklearnoj politici Jugoslavije, ukrstio memoarske zapise, razbio mitove i sve to objavio u knjizi "Između ambicija i iluzija. Nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990".
 
Bondžić, za "Novosti", objašnjava kako sačuvani dokumenti svedoče da je jugoslovenska politička vrhuška u tri navrata tražila da naučnici počnu da se bave razvojem nuklearnog oružja, ali nema nijednog dokaza da se to ikada i dogodilo.

- Prvi pokušaj bio je samo nekoliko meseci nakon osnivanja Instituta za nuklearna istraživanja u Vinči, 1948. godine. Institut je osnovan u januaru, kada se Pavle Savić, prvi direktor, vratio iz Rusije, gde je bio po Titovom nalogu, kako bi istražio mogućnosti nuklearnih istraživanja - otkriva Bondžić. - Tokom leta je došlo do raskola sa SSSR i već pred kraj godine su Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj poslali zahtev Institutu u Vinči, sa obrazloženjem da moramo imati oružje kojim bismo se suprotstavili Sovjetskom Savezu. Samim tim, i Tito je morao da bude upoznat sa celim projektom. U to vreme, objašnjava naš sagovornik, samo dve svetske supersile ovladale su nuklearnom tehnologijom u vojne svrhe, a Jugoslavila je, prema ekonomskim i naučnim kapacitetima, bila daleko od njih. Dokumenti kažu da naučnici nisu odbijali da učestvuju u nuklearnim istraživanjima, ali su se bavili mirnodopskim primenama, a političarima su objašnjavali da nemaju kapacitete za vojnu primenu.

- Nisu ih direktno odbijali, jer su dobijali ogromna sredstva za razvoj instituta i istraživanja, ali su govorili da još ne postoje uslovi - objašnjava Bondžić. - Tako su odlagali sve do 1953. godine. Tada umire Staljin i dolazi do izvesne liberalizacije u Jugoslaviji, te Pavle Savić i drugi naučnici jasno govore da nauka nije u stanju da napravi atomsko naoružanje. To je prvi ozbiljniji trag, dokument iz maja 1953. godine, iz kog se jasno vidi da je političko rukovodstvo htelo atomsko oružje, a da naučna elita odbija tu mogućnost. Drugi pokušaj pravljenja atomske bombe bio je krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Godine 1955. osnovana je Savezna komisija za nuklearna istraživanja, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu, i ona je kontrolisala sve što su instituti radili. U tom periodu nauka je dosta napredovala, a političko rukovodstvo je ponovo počelo da razmatra proizvodnju nuklearnog oružja.

[attachment=1]

- Postoji nekoliko elaborata naučnika i vojnih lica iz tog perioda u kojima su detaljno razrađivane mogućnosti pravljenja nuklearnog oružja. Zaključak svih tih elaborata bio je da i dalje nema ekonomskih, kadrovskih i naučnih mogućnosti da rezultat istraživanja bude atomska bomba - otkriva Bondžić. - Najveći napori ulagani su u sirovine. Grčevito se tragalo za rudom uranijuma po celoj Jugoslaviji. Radilo se o pravoj "uranijumskoj groznici". Najviše novca uloženo je u rudnik uranijuma Kalna, gde su vršena najveća istraživanja. Zbog želje da se tamo nešto nađe, godinama se žmurilo na činjenicu da ta iskopavanja nisu ekonomski isplativa. Ogroman novac je uložen, da bi 1965. godine Kalna bila zatvorena kao promašena investicija, jer koncentracija uranijuma u rudi nije bila dovoljna ni za obična istraživanja, a kamoli za oružje.

Kao epilog, politički vrh je shvatio da su postignuti rezultati neznatni, a ulaganja ogromna. Fundamentalni naučni rezultati bili su dobri, ali to njih, kaže, nije mnogo interesovalo. Tokom šezdesetih godina, kada dolazi do velike ekonomske, međunacionalne i međurepubličke krize, ulaganja se smanjuju, od instituta se traži da zarađuju na tržištu i da menjaju predmet istraživanja, a 1971. godine ukida se Savezna komisija za nuklearna istraživanja. Utoliko je, naglašava Bondžić, ogromno iznenađenje treći pokušaj političara da Jugoslavila dobije nuklearno oružje.

- Bilo je to 1974. godine, nakon što je Indija izvršila prvu nuklearnu probu. Tvrdili su da je to za mirnodopske svrhe, ali naravno to nije bila istina, u trenutku kada su vladale velike tenzije između Indije, Pakistana i Kine - smatra ovaj istoričar. - Već tokom leta Tito okuplja naučni i vojni vrh i direktno iskazuje želju da se ispitaju mogućnosti da se ovlada nuklearnom tehnologijom u vojne svrhe. Iz prepiske se vidi da je od Indije očekivao direktnu pomoć, iako je nikada nismo dobili. Sačuvan je elaborat projekta "Kozara", u kome su učestvovali naučnici i visoki oficiri i u kome se razrađuje mogućnost da se dobije atomska bomba. Već iz tog elaborata, a posebno iz rasprave na predsedništvu SFRJ, vide se još manji kapaciteti, naučni i ekonomski. Jugoslavija je zaostala u istraživanjima, jer nekoliko godina nisu unapređivana, degradiran je bio i centralistički politički sistem, Ustavom iz 1974. republike su dobile veća ovlašćenja, te su njihovi predstavnici tražili široku javnu raspravu o ovom pitanju u svim republikama.

[attachment=2]

PROJEKAT "MENHETN"

- JUGOSLAVIJA je, sa svojim kapacitetima, uvek bila daleko od pravljenja atomske bomba - tvrdi Dragomir Bondžić. - Koliko je to složen posao, najbolje pokazuje projekat "Menhetn", proizvodnja prve atomske bombe u Americi, koji je bio skuplji od dve milijarde dolara. U njemu je učestvovalo više od 100.000 naučnika i tehničara.

"PROGRAM B"

U štampi i publicistici se mogu naći podaci o navodnom postojanju nuklearnog "programa B", u vojne svrhe. O tome, potvrđuje naš sagovornik, ne postoji nijedan zapis u dostupnim arhivama. Možda, mada nema ni posrednih dokaza o tome, kaže Bondžić, tajne službe i vojni arhivi čuvaju neke informacije, ali one nisu dostupne javnosti.

- Jugoslavija tokom osamdesetih godina ne samo da nije imala vojni nuklearni projekat već je bila u takvoj ekonomskoj, političkoj i međunacionalnoj situaciji da nije mogla ni da razmišlja o tako ozbiljnom i složenom projektu - napominje ovaj naučnik. - Takav program postojao je samo na papiru i nikada nije ni započeta njegova realizacija.

ARHIVI

NAJVEĆI deo argumenata za svoje stavove Bondžić je našao, kaže, u dokumentaciji Rankovićeve savezne komisije, koja se čuva u Arhivu Jugoslavije. Tu se čuva i dosta tajnih dokumenata koji su u komisiju stigli iz drugih državnih organa. Za period sedamdesetih i osamdesetih godina najkorisniji je bio fond Predsedništva SFRJ.

Izvor: www.novosti.rs