PALUBA

Чак и многим београђанима, а да не говоримо о широј јавности, је мало познато да је "Ново гробље" у Београду и једно од највећих војничких гробаља у овом делу Европе. Наиме, унатар самог гробља налзи се неколико посебних војничких гробаља и меморијала на којима су сахрањивани војници, осим српске и југословенске (НОВОЈ) војске и војници енглеске, француске, италијанске, аустроугарске, бугарске изгинули на овим просторима током 1. светског рата и руске војске (из 1. и 2. светског рата).

Осим ових, посебно уређених гробаља на Новом гробљу су, уз појединачне грађанске гробнице и појединачни гробови (са споменицима) неких славних српски војвода, већег броја официра и генерала српске и краљевске југословенске војске, војника, официра и генерала ЈА (ЈНА) који су живели у Београду и сахрањени на овом гробљу.

Приказ који следи не претендује да да све одговоре и податке о војним гробљима , као ни о самом Новом гробљу, већ има намеру да визуелно дочара и подсети на њихово постојање и подстакне посетиоце Палубе да текст и приказ допуне новим подацима. Можда овом некима може послужити и као својеврсни водич да лично и обиђу овог гробље које је само по себи, пре свега због постојања војничких гробаља и личности које су на њему сахрањене  историјиски и културолошки значајно место. Има статус споменика културе од посебног значаја за Републику Србију.

Постоји идеја да ово гробље буде на неки начин и туристичка дестинација за посетиоце из земље и иностранства. 

О Новом гробљу у Београду

Иако носи назив "Ново гробље", ово је једно од најстаријих, још увек активних гробаља на територији Београда. Ново гробље је, на месту на којем се и данас налази, први пут убележено на плану Београда из 1884. године. Правила за службу на новом градском гробљу усвојена су 1885, а уређење је завршено 16. августа 1886. године. Са сахрањивањем се отпочело већ сутрадан. Тако је Ново гробље постало и први плански регулисан простор те врсте у Београду. Почетак његовог функционисања означава велику прекретницу у савременом комуналном уређењу и животу града.

Старо београдско гробље налазило се у Савамали, одакле је, по наредби кнеза Милоша Обреновића премештено 1826. на Ташмајдан на коме је Црква Светог Марка изграђена 1835. Београдски митрополит Михаило се 1871. обратио Министарству унутрашњих дела Србије са предлогом да, због ширења града и недостатка простора на гробљу на Ташмајдану, дотадашње гробље буде премештено. За Ново гробље одабрано је земљиште Владановац, изнад Булбулдерског потока, које је некад припадало Владану Ђорђевићу, хирургу и политичару и оснивачу Српског лекарског друштва.

[attachment=1]
Улаз на Ново гробље

Ново гробље формирано је као српско православно гробље и у периоду до Првог светског рата није имало парцеле за друге конфесије. Међутим, између два светска рата, додељивањем посебних парцела, било је решено сахрањивање грађана осталих вероисповести: католика, протестаната, Јевреја, муслимана... Такође, Русима који су дошли у Србију након Октобарске револуције додељене су посебне парцеле.

Изградња новог гробља траје непрекидно од његовог оснивања до данас, али само у оквиру постојећих граница, без могућности проширења. На површини од 30,95 хектара налази се 121 парцела са преко 40.000 гробних места. Иако нисам наишао на тачан податак о броју сахрањених лица, на основу броја гробних места и чињенице да је у један гроб сахрањивано неколико генерација покојника може се проценити да он није мањи од 200000 људи.

[attachment=2]
Мапа гробља са локацијом војних гробаља и других меморијала


Овај текст о Новом гробљу је највећим делом преузет из брошуре "Ново гробље" Завода за заштиту споменика културе Града Београда:  http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/k4/novo_groblje.pdf и  сајта Градске општине Звездара на чијој територији се и налази гробље: http://www.zvezdara.com/o-zvezdari/znamenitosti/novo-groblje.html

Војничка гробља на Новом гробљу

Први меморијални споменик на Новом гробљу јесте Српска костурница изграђена 1907. и налази се у близини цркве Св. Николе. У њу су са Старог ташмајданског гробља код цркве Св. Марка пренети посмртни остаци ратника из српско-турских ратова 1876-1878. и српско-бугарског рата 1885.

Између два светска рата на Новом гробљу су изграђена и уређена војни меморијали и гробља погинулим српским, аустро-угарским, бугарским, француским, италијанским и руским војницима.

Након Другог светског рата изграђено је спомен гробље ослободиоцима Београда, односно борцима Народноослобидилачке војске Југославије и Црвене Армије погинулим у борбама за ослобођење Београда октобра 1944. Овај меморијал није у саставу Новог гробља, али се налази непосредно прекопута улаза у гробље и практично чини амбијенталну целину. У том периоду уз већ постојећу Алеју великана, на самом Новом гробљу су уређене  посебне парцеле које су назване Алеја народних хероја, Алеја заслужних грађана, али и изграђено некилоко еморијала од који ће овде бити приказани Спомен обележје ратницима са Сремског фронта и Спомен обележје српским заробљеницима Југословенске војске у Другом светском рату.

„Српска костурница бранилаца Београда 1914-1918“

На простору старог Српског војничког гробља, Удружење резервних официра и ратника 1931. године подигло је Српску костурницу браниоцима Београда 1914–1918. године. Пројектант је вајар Роман Верховској, а скулптуру је радио вајар Живојин Лукић и сам непосредни учесник Првог светског рата.

[attachment=1]

Споменик чине фигура српског војника победника, популарно названог "Милутин" на високом постољу испод кога је оборени орао, симболишући победу над Аустријанцима и Немцима. Иначе истоветна фигура српског војника налази се на споменику у Краљеву. Споменик је висине 18,5 метара и тежине 2.780 кг, изливен је у Војнотехничком заводу у Крагујевцу.

[attachment=2]

[attachment=3]
Са задње стране налази се улаз у крипту у коју је положено око 4000 погинулих бораца чија су тела прикупљена на простору Београда и овде сахрањена. Кажу да је крипта лепо уређена али није доступна јавности.
[attachment=4]


[attachment=5]
Део споменика је и, рекао бих, оригинални пољски топ 76мм.

Још неколико фотографија споменика

[attachment=1]
[attachment=2]
Задња страна споменика

Уз сам споменик су и гробови тројице старих ратника који су поживели довољно дуго да се њихово дело уважи и буду сахрањени уз бок својих давно почивших другова из Првог светског рата.
[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]
Др Наум Ђорђевић,  војник у српске војске, солунац, санитетски официр Војске Краљевине Југославије, пуковник ЈНА, дугогодишњи Председник удружења старих ратника и један од последњих умрлих из тог строја.

Оно што је мени било занимљиво јесте да је око споменичког комплекса и двадесетак појединачних гробница углавном погинулих војника и официра НОВОЈ и ЈА страдалих на сремском фронту или одмах после рата, пре формирања Алеје народних хероја. Предпостављам да су сахрањивани управо на том месту јер је на неки начин то "припадало" војницима. Одмах до ово спомен костурнице је уређена и Алеја народних хероја.

Ево неких гробница припадника НОВОЈ и ЈА који су ту сахрањени у том периоду. Мислим да су неки од ових личности познате онима који се баве историјом НОВОЈ и ЈНА(ЈА):

[attachment=1]
мајор Аресеније Бољевић, пилот-ловац, командант 11. ваздухопловне дивизије НОВОЈ

[attachment=2]
Нродни херој Пане Ђукић Лимар, једна од симбола МУП-а Србије у време СФРЈ

[attachment=3]
Чедормир Стокућа, пилот-ловац (презиме се тешко може прочитати)

[attachment=4]
Споменик браћи Барух

[attachment=5]
Непознати борац чији се споменик,  због истрошености не може препознати, осим слике,

Још неколико спомен обележја бораца НОВЈ и ЈНА непосредно поред меморијала браницима Београда 1914-1918.године:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]
На овом споменику лево, са крстом, постављеном још у то време,  пише: Александар - Саша Шћ. Симовић, потпоручник и студ. агрономије, рођен 14.6. 1923, умро 13. октобра 1944.године

Појединачне споменике српских официра и војсковођа приказаћу у посебном одељку на крају описа осталих војних гробаља јер се налазе изван ових посебних целина.

Француско војно гробље из Првог светског рата

Налази се одмах са десне стране улаза у Ново гробље у Рузвелтовој улици. Може се рећи да има у неку руку почасно, највидљивије место. Вероватно је то учињено из поштовања према Француској у Првом светом рату. Гробље је формирано 1931. године. Те исте године отпочело је зидање ограде око гробља. Најпре је изграђен портал (улаз) на француском војном гробљу, који, на неки начин представља најлепши део те ограде. Иначе, ограда око целог Новог гробља гробља није никад завршена до краја на начин како је замишљена.

Гробље је беспрекорно уређено и одржавано што је вероватно заслуга бриге државе Француске о својим погинулим ратницима.
На гробљу је схрањено 375 француских војника.

[attachment=1]
Улаз у француско војно гробље

[attachment=2]
Централа алеја на гробљу

[attachment=3]
Обелиск са крстом и натписом на француском језику на коме пише: "Француским војницима погинулим за Француску и њене савезнике"

[attachment=4]

[attachment=5]


 

Италијанско војно гробље

Налази се "у врху" Новог гробља дуж улице Баје Секулића. Формирано је 1931. године. Главне стазе на гробљу формирају крст дуж којих су војнички прецизно постављени једноставни мермерни крстови са  именима погинулих војника. Ово гробље је изванредно пројектовано и одлично одржавано.

Нисам пронашао податак о броју сахрањених војника, али према броју крстова требало бу да их буде око 630-640 (ако сам добро бројао и рачунао). Ако неко нађе тај податак нека га постави или пошаље на ПП да га унесем у текст.

Улази (има их два, један из самог гробља, један из улице Баје Секулића) су у облику стражарских кула између којих је постављена уметнички искована метална ограда.

[attachment=1]

Са унутрашње стране, на кулама које стоје на оба улаза исписани су на мермерној плочи имена погинулих војника:
[attachment=2]

Сваки ред крстова је одвојен од другог уредном живом оградом од шимшира:

[attachment=3]

У прочељу гробља је велики једноставни крст:

[attachment=4]

[attachment=5]


Да напоменем да су италијанско, француско, енглеско и аустро-угарско гробље закључана и да приступ није слободан. Зато су све фотографије сликане са обода гробља.

Руска костурница из Првог светског рата

На делу Новог гробља који се назива "Руско гробље", налази се меморијал, велики споменик изгинулим руским војницима у Првом светском рату. Споменик носи назив "Руске славе". Поред споменика се налази и меморијална капела "Иверска капела". Ради се о копији једна од најлепших московских цркава срушених у време власти Стаљина. Нажалост, у време када сам ово сликао капела је била под скелама и оним заштитним платнима јер се обнавља. У подножју споменика је и костурница (крипта) у којој су сахрањени руски војници изгинули у Србији и Солунском фронту током Првог светског рата.
Споменик је изграђен 1935г. а дело је архитекте Р.Х. Веркховског.

[attachment=1]
Десно од споменика се налази Иверска капела која је тренутно у фази реновирања, У подножју је улаз у крипту.

[attachment=2]
"У крипту су били пребачени остаци 387 официра и војника руског експедицијоног корпуса, који су погинули 1916-1918г. на Солунском (македонском) фронту, где је руска војска постигла значајни војни успех, борећи се раме уз раме са српскима и францускима војницима. Такође тамо су сахрањени 136 официра и војника две руске артиљеријске бригаде, који су бранили Београд током опсаде аустро-мађарске и немачке војске. Као и прах четири руска војна затвореника, који су убијени аустријанцима због одбијања утовара муниције, која се слала на фронт, два морнара са брода „Тираспољ“, који су погинули у Дунавској луци код Кладова, и још око стотину руских војника који су умрли у болницама,окупиране аустријанцима Србији." Текст је преузет са сајта: http://ruskibeograd.com/52/rusko-groblje-u-beogradu.html

[attachment=3]
Десна страна споменика на којој је посвета: „ Вечни помен Николају II и 2.000.000 руских војника Великог рата“

[attachment=4]
Задња страна споменика. На њој је натпис: "Храбро палој браћи РУСИМА при одбрани Београда, на Солунском форонту и осталој територији Краљевине Југославије 1914-1918"

[attachment=5]
Лева страна споменика

Четири гробљанске парцеле уз споменик "Руска слава" и Иверску капелу чине "Руско гробље". Почело је да се формира 1929.године када су власти дозволиле руским емигрантима да се трајно настане на територији Краљевине СХС. Према подацима са сајта "Руски Београд" (линк у претходном посту) на руском гробљу су гробови и 741 војника који су учествовали у Првом светском рату, 124 генерала Руске царске војске, 3 адмирала руске царске морнарице, 280 пуковника и капетана 1. ранга Руске царске војске и Морнарице. Ту је сахрањен и "врховни главни командант оружаних снага Русије, оснивач Добровољачке војске генерал-ађутант Михаил Алексејев"

Фотографисао сам само два споменика непосредно уз капелу:

[attachment=1]
генерал - мајор Георгиј Семенович Готуа

[attachment=2]
генерал артиљерије Захариј Андрејевич Макшеев, рођен у Смоленску, преминуо у Београду, 1858-1955

[attachment=3]
Иако није споменик војнику има везе са Првим светским ратом. Капела у којој је сахрањен руски посланик Хартвиг који је преминуо у Аустро-угарском посланству. Капела је изван Руског гробља јер је он преминуо 1914. године док гробље није било формирано

Бугарско војно гробље

Од свих посебних војних гробаља на Новом гробљу бугарско је најмање. Ради се и о бетонским постаментом ограђеној парцели површине око 1 ар на чијој се средини налази једноставан споменик на коме је на бугарском језику написано "Погинулим за отаџбину 1912-1918". Испод споменика је мермерна плоча са годином "1912-1918". Податак о броју сахрањених војника нисам успео да пронађем.

[attachment=1]
На стубовима који симболишу капију гробља стоје натписи на бугарском и српском језику: "Бугарско војно гробље 1912-1918"

[attachment=2]

[attachment=3]

Енглеско војно гробље

У службеним списима Британске и неких других амбасада чији су држављани овде покопани назива се и гробље Комонвелта. На њему су, осим британских сахрањени и војнци који су били држављани Аустралије, Новог Зеланда, али и Пољске а вероватно и неких других данас независних држава.

[attachment=1]

Ово гробље је формирано 1947. године. На основу захтева Британске комисије за војна гробља тада је уступљена ова парцела на Новом грубљу у циљу формирања војног гробља. У њему су покопани остаци британских војника прикупљених на територији целе Југославије. Претпостављам да је највећи број сахрањених из периода другог светског рата. У Нишу постоји енглеско војно гробље са британским војницима (41) страдалим у Првом светском рату на тим просторима.

Немам податке о укупном броју сахрањених, али са нашао податак да је ту сахрањено 27 аустралијских и 17 новозеландских грађана, као и 3 припадника Пољске војске која се током рата борила на страни Британаца. На основу погледа на спомен обележја највише је припадника Британских ваздухопловних снага, највероватније припадника посада авиона који су страдали приликом пада њихових авиона на територије Југославије. Ту су сахрањени и они који су страдали као припадници савезничких (британских) војних мисија код партизана и четника.

Као и остала војна гробља добро је одржавано и уређено, рекао бих у енглеском стилу. Цели простор гробља покрива уредно одржавана "енглеска трава",а уз саме споменике су посађене руже. У прочељу гробља је једноставна крст са окренутим мачем.

[attachment=4]
[attachment=3]
[attachment=2]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Спомен обележја погинулим пољским војницима, ваздухопловцима обореним 1944. године изнад Србије. Фотографија је преузета са сајта Пољске амбасаде у Београду: http://www.belgrad.polemb.net/?document=205

Аустро-угарско војно гробље

Налази се на супротном крају од улаза у Ново гробље и релативно лако га је наћи ако се иде "право" главном стазом. Ограђено је комбинованом камено-металном оградом. Осим тога са унутрашње стране ограде је посађено зимзелено растиње које са једна стране заклања поглед, а са друге стране представља украс оваквог места. Гробље није ни изблиза тако одржавано а његова унутрашњост негована као на осталим војним гробљима. Ради се и гробљу окупаторских војника који су на тлу Србије током Првог светског рата починили небројене злочине,а осим тога држава под чијом су заставом ратовали је нестала. Која се од држава следбеница (Аустрија и Мађарска) примарно стара о гробљу не знам. О овом гробљу сам нашао најмање података, боље речено нисам их нашао.

[attachment=1]
Улаз у гробље.

Гробље је приближно исте величине као и остала гробља из Првог светског рата. На централном делу, на издигнутом кружном платоу је капела а иза ње је полукружна колонада са рељефима. Испред капеле, између улаза и уздигнутог платоа је више камених надгробних обележја у облику немачког крста, са текстом на немачком језику, који нисам успео добро да видим.
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Гробнице знаменитих српских војвода из Првог светског рата

На Новом Гробљу су сахрањени и имају своје гробнице војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић , као и команданта 3. српске армије из борби 1914/1915. године Павла Јуришића Штурма. Војвода Степа Степановић је сахрањен на градском гробљу у Чачку.


Гробница војводе Путника

Војвода Радомир Путник  (24. јануар 1847 — 17. мај 1917), начелник штаба Врховне команде Српске војске у време балканских и Првог светског рата (до 1916.године). Умро је у Француској 1917. године где је и сахрањен, али су његови посмртни остаци пренети 1926. године и сахрањени у посебној капели на Новом Гробљу. Капела се налази на централној стази која од главне капије, поред гробљанске цркве води ка споменику српским војницима из 1. светског рата.

[attachment=1]

[attachment=2]
Чеона страна капеле

[attachment=3]



[attachment=5]
Задња страна капеле

[attachment=1]
Мало бољи поглед на капелу војводе Путника

Гробница војводе Живојина Мишића

Живојин Мишић (7. јул (по ст. кал.)/19. јул 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Београд) је свакако један од најзначајнијих српских команданата из Првог светског рата. Командант 1. српске армије у "Колубарској битки", којим је командовао и на Солунском фронту. Као начелник штаба Врховне команде планирао је и водио дејствима српске војске која је одиграла кључну улогу у пробоју Солунског фронта септембра 1918.године.

Сахрањен је на Новом гробљу у гробницу која се налази одмах уз Алеју великана. Споменик му је подигнут децембра 1922. године. такође исписана на споменику.

[attachment=1]

Осим њега у ову породичну гробницу гробницу су сахрањени и његова супруга, синови, кћери и унуци чија су имена уклесана са чеоне, али и бочних страна споменика.
[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Гробница војводе Петра Бојовића

Војвода Петар Бојовић  (Мишевићи, 16. јул 1858 — Београд, 20. јануар 1945) је био најдуговечнији од свих српских војвода. Командант 1. српске армије у пробоју Солунског фронта 1918. и у тзв. Нишкој операцији (октобар 1919.) када је сломио последњи покушај Макензена да заустави напредовање српских трупа. После тога слом Аустро-Угарске и Немачке био је известан. 

Он је једини који није сахрањен достојно уз војне почасти. Сахрањен је у породичној гробници у једној од парцела.  Нова власт (умро је јанура 1945.године) није имала разумевања или надлежни ниси ни знали о коме се ради. Ипак, касније подигнут му је споменик на самом гробу, као и више споменика како у Београду тако и у другим градовима Србије. Када сам фотографисао нисам успео да пронађем гробницу па ћу то учинити накнадно. Зато овде постављам фотографију коју сам преузео са сајта Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије 1912-1918. http://www.dzntors1918.org/actuality_2008.htm

[attachment=1]

Првом приликом када будем отишао на Ново гробље наћи ћу гробницу и урадити оригиналне фотографије

Гробница генерала Павла Јуришића - Штурма

Павле Јуришић - Штурм ( 22. августа 1848. године у Згоржелцу,Лужица, Немачка - 14. јануара 1922. године Београд) генерал и официр богате војничке каријере. Завршио је немачки војну школу и као припадник Пруске (немачке) војске учествовао у немачко-пруском рату 1870-1871.године. У српску војску ступа 1876. године као добровољац и потом учествује у свим ратовима које је Србија након тога водила. Командант 3. армије у Церској и Колубарској бици. Ова армија је дала немерљив допринос у борбама на Дрину које су претходиле Колубарској бици.

Сахрањен је у породичној гробници своје супруге на Новом гробљу.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Гробница сердара (генерала) Јанка Вукотића

Сердар Јанко Вукотић (Чево, Цетиње 18. фебруар 1866. - Београд 4. фебруар 1927), био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске у Првом светском рату и командант Санџачке војске која је у Мојковачкој битки, јануара 1916.године, задржала Аустро-Угарске снаге и тако обезбедила бок Српске војске каја је делом била у повлачењу преко Црне Горе  према Скадру. Након формирања Краљевине СХС примљен је нову војску у чину армијског генерала.  Какав је углед уживао у време смрти сведочи и чињеница да је сахрањен на Новом гробљу непосредно поред гробнице Николе Пашића.

[attachment=1]

[attachment=2]

Гробница се налази у парцели 1а, одмах уз ограду гробља, десно од улаза и чини наставак Алеје великана.

Гробнице познатих официра српске војске

Гробница мајора Илића

Михаило Илић, генералштабни мајор, начелник штаба Ибарске војске у Српско-турском рату 1876. године, а потом командант рудничке и друге ужичке бригаде народне војске са којима се истакао у бојевима са Турцима на планини Јавор. Погинуо је 24. августа 1876. године на Јанковом Кршу (врх Јавора). Сахрањен је у Београду код Палилулске цркве, али је касније пребачен на Ново Гробље.

Гробница се налази уз главну стазу, одмах на почетку са десне стране.

[attachment=1]

[attachment=2]

На споменику пише: "Јаворском јунаку, генералштабном мајору Михаилу Илићи, захвална Отаџбина"

Гробница генерала Илије Гојковића

Илија Гојковић (Дреновац од Параћина, 2. август 1854. — Средоземно море близу Сицилије, 2. фебруар 1917). У периоду од 1919-1911. био је, као генерал  и министар војни. у Балканским ратовима командовао је Моравском дивизијом 1. позива која се истакла у кумановско, битољској и брегалничкој битки. У првом светском рату командовао је Тимочком војском са којом је пружао снажан отпор бугарској војсци у нападу на Србију 1915. године. Приликом повратка са лечења у Француској, брод којим је пловио је торпедован ком приликом је и он погинуо.

[attachment=1]

Гробница генерала Милоша Васића

Генерал Милош Васић  (с. Неменикуће, Космај, 27. фебруар 1859 — Београд, 20. октобар 1935) спада у ред најзначајнијих војник команданата Српске војске из периода  Првог светског рата. Пре доласка династије Карађорђевић био је на дужности у Генералштабу, а био је и министар војни (као потпуковник). Обављао је и дужност војног представника У Црној Гори. Доласком Карађорђевића превремено је пензионисан (као и Мишић).  У Првом светском рату био је командант Дунавске дивизије 2. позива која се прославила у борбама на Мачковом камену. На Солунском фронту је добио чин генерала и командовао је 1. и 3. армијом српске војске. Као командант армије командовао је јединицама које су заузеле Кајмакчалан.

Сахрањен је у породичној гробници која се налази у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.

[attachment=1]

[attachment=2]

гробница Драгутина Гавриловића

Иако у време када је постао славан није био генерал, иако никада није постао генерал, нити је командовао великом војним јединицама а ни извојевао велике војне победе, постао је познат по одлучношћу, храброшћу и говором којим је повео своје војнике у јуриш. Мајор Драгутин Гаврловић ( 25. мај 1882.  Чачак -  19. јул 1945. Београд), пензионисан је као пуковник. После Првог светског рата, 30-тих година прошлог века полагао је испит за чин генерала и није га положио. Зашто и како друго је питање.

У све уџбенике Историје који се користе у Србији, као и многе уџбенике војног беседништва ушао је његов чувени говор који је одржао војницима Комбинованог одреда (2. батаљон 10.кадровског пука, жандармерија, добровољци Сремског добровољачког одреда) 7. октобра у 14.30 на Дунавском кеју (Дорћол) пред јуриш на Аустријанце:

Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем,
разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.
Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.
Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд

Мајор Гавриловић је у овом јуришу тешко рањен. Ипак његови преживели војници су га извукли, превили и пребацили у болницу. Прездравио је, прошао албанску голготу и Солунски фронт. Умро је у Београду у лето 1945. године и сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу. Биста на гробу је подигнута касније.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Како је живео и каоко је третиран ратни херој од ондашње краљевске власти, а делимично и нове власти после Другог светског рата може се видети из овог текста и изјава његових рођака: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:321729-Ponizeno-srce-majora-Gavrilovica

Гробница мајора Војислав Танкосића

Још један познати официр релативно нижег чина. Мајор Војислав Танкосић,  (Руклада, 16. октобар 1881 — Трстеник, 2. новембар 1915) је један од организатора четничког (комитског) ратовања на простору Македоније. Као потпоручник учествовао у завери свргавања краља Александра Обреновића. Био члан официрске организације "Црна рука". После Сарајевског атентата Аустро-Угарска влада га је сматрала одговорним за атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву. Због тога је чак био и притворен од стране српских власти. Током Првог светског рата командовао Добровољачким одредом у Београду, а потом и Рудничким добровољачким одредом. Командовао је посебним четничком јединицом која је дејствовала током продора српских снага у Источну Босни 1914. године. Од последица рањавања у борбама у околини Београда умро у Трстенику новембра 1915.године.

[attachment=1]

[attachment=2]

 

Kolega DZUMBA ova tema oko vojnickih grobalja ti je interesantna! O fotografijama i patecem tekstu neznam sta reci - izvanredno.

Predlozio bih da se na forumu otvori posebna tema o ovome. Mene si toliko zainteresova, da sam se ja "bacio" na proucavanje slicne problematike ovde kod mene u Kragujevcu. Proucio sam materijala i dokumenata, obisao groblja sa tezistem na vojnickim i nasao interesantne stvari. Pogotovo imajuci u vidu mesto Kragujevca u daljoj i novijoj istoriji.  (prva prestonica Srbije, jedno vreme sediste VK u I sv.ratu, II sv.rat i ... ). Treba mi samo sada vremena da to lepo sredim i sitematizujem, a mozda se otvori i tema o ovome i postavim na forum.

Verovatno i ostali forumasi imaju dosta saznanja o ovoj tematici pa bi se mogli i oni pridruziti.

Voleo bih cuti njihov stav i misljenje!

Pozdrav od "mladjeg" kolege iz 32.klase!

32. класа - постројавао сам ту класу :laugh: Добра класа.

Војничка гробља могу бити посебна тема. Међутим, нисам желео да се упуштам у општу причу па сам направио приказ Новог гробља са војничког аспекта. Још нисам завршио. Преостао ми је Други светски рат, као и више споменика официра који нису тако познати из периода после Првог, али и Другог светског рата. Наравно, немогуће је све пронаћи и описати. Тако на пример знам да је на Новог гробљу сахрањен мајор Војин Поповић, "Војвода Вук", али не знам где. Гробље је огромно. У недељу сам планирао да одем и "досликам" неке споменике.

Samo "guraj"! Cekam da vidim tvoj "izvestaj".

Pozdrav!

Гробница генерала Михајла Срећковића

Име генерала Михајла Срећковића (1844-1920.) је вероватно већини читатеља непознато. Ипак, ради се о релативно познатој војној личности из доба Краљевине Србије. Познаваоци догађаја познатих као "Мајски преврат" (1903.), или убиство краља Александар Обреновића, сетиће се да је овај генерал у време убиства Краља био командант активне војске. На том месту је наследио краља Милана.

[attachment=1]

Ево једног занимљивог текста о војводи Мишићу који се односи на генерала Срећковића (почетак текста): http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=176&cl=29

Гробнице мање познатих, али не безначајних војних личности

Поставићу неколико фотографија споменика генерала за које верујем да већима читалаца није чула. При том не претендујем да су само они ти чије се име треба споменути. Једноствано, на њихове сам гробнице "набасао" током шетње по гробљу.

Генерал (дивизијски) Миливоје Николајевић (1861-1936) био је начелник географског одељења српске војске 1896.године (претеча Војногеографског института), а на преласку из 19. у 20.век и "маршал двора". Ево једног линка на текст у коме се помиње генерал Николајевић као "маршал двора": http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=885432

[attachment=1]


Генерал др Јордана Стајића (Врање 1868-1948 Београд), санитетски генерал, средином 30-тих година је био начелник санитета Војске Краљевине Југославије, пре тога дугогодишњи лекар у Ваљеву зашта је проглашен за почасног грађанин Ваљева.
[attachment=2]


Генерал (армијски) Милан Раденковић (1883 - 1972), био је командант 1. армије у време Априлског рата 1941. године. Пре тога био је и командант инжињерије (мој отац, инижњеријски наредник, га је често помињао у својим причама, као врло културног и образованог човека), помоћник начелника Главног Генералштаба и командант 1. армијске области. Један од неколицине армијских генерала који се вратио из заробљеништва у Југославију.

[attachment=3]

Kolega DZUMBA vec sam ti rekao da si mene toliko zainteresovao za ovu temu, da sam se ja "bacio" na proucavanje slicne problematike u Kragujevcu.

Ovaj podatak koji sam pronasao i nije bas u vezi sa temom koju si ti postavio ali je interesantan. Kako je doslo do osnivanja gradskog groblja u Kragujevcu a mozda i u Srbiji?

Naime, u svojoj burnoj istoriji u Kragujevcu, prestonom gradu s početka 19. veka, osnivane su mnoge kulturno prosvetne ustanove: prvi teatar, prva gimnazija, prvo čitalište... Mlada kneževina se i industrijski razvijala, pa je za prvu vojnu fabriku odnosno topolivnicu i kasnije vojno tehnički zavod, bilo potrebno dovesti iz cele ''Jevrope'' stručne, umne i radne ljude, ''bilo stranog bilo našeg porekla''. Početak urbanog – varoškog življenja zahtevao je komunalno sređivanje pa je tako ostalo zabeleženo kao anegdota, ali vrlo verovatna i naredba Knjaza Miloša:

''da se ima prestati sa sahranjivanjem u blizini svojih konaka i da se ima odrediti drugi teren, zbog stalne kuknjave prilikom sahrana''.

Knjazu je to remetilo mir, ali razlozi su bili verovatno i praktični. Tako su vremenom oformljena tri stara gradska groblja koja su dugi niz godina bila dislocirana, ali su danas sastavni deo gradskog jezgra.


Izvor: www.gradskagroblja.co.rs.


Pozdrav, i cekam tvoj dalji "izvestaj"!

Ипак, немој о сада о томе. Пусти да завршим ово (потрајаће још две недеље, приближно). Можда да отворимо посебну тему о војним гробљима, па у оквиру ње да нешто тако причамо.

Гробница генерала Боривоја Мирковића

Лутајући по гробљу наишао сам на гробницу на којој је доста неупадљиво стајало име Боривоје Бора Мирковић (1889-1969), ваздухопловни генерал. Верујем да ће се старији сигурно сетити о коме се ради - Командант Ваздухопловства Краљевине Југославије, бригадни генерал, један од креатора, а многи кажу и главни креатор пуча од 27. марта 1941. године. На дужности команданта Ваздухопловства наследио је генерала Душана Симовића. Као и Симовић вратио се (ипак, касније, не одмах после Другог светског рата)  у земљу где је и умро. У сваком случају ради се о значајној  историјској личности из периода Другог светског рата на простору бивше Југославије.

[attachment=1]
Као што се види генерал Мирковић потиче из војничке породице

[attachment=2]

Још два значајнија официра и завршавам период до Другог светског рата:

Генерал (армијски) Стеван Хаџић (1868-1931) је периоду Првог светског рата био командант Шумадијске дивизије 1. позива, као и командант 1. српске добровољачке дивизије, формиране у Русији од заробљених аустро-угарских војника. После Првог светског рата био је у четири наврата министра Војске и Морнарице. Умро је у канцеларији као министар војни 1931. године.

[attachment=1]

У тексту о руском војном меморијалу поменуо сам да је на Новом гробљу сахрањен и руски генерал Михаил Васиљевич Алексејев (1857-1918). Од 1915. године био је "начелник штаба Врховног команданта" . Током грађанског рата био је једна од оснивача и  главни руководилац "Добровољачке (Беле) армије".  Он није умор у Београду. Умро је 1918. године у Русији, али је приликом повлачења "Беле армије" на инсистирање његове удовице  пренет и покопан у Београду. Гробница му се налази у близини гробнице војводе Мишића.

[attachment=2]

[attachment=3]

Као што сам на самом почетку рекао први српски војни меморијал (заједнички споменик) јесте споменик рањеницима из ратова 1876-1878 и 1886. године који су помрли у београдским болницама. Овај споменик је пренет (заједно са остацима преминулих) са старог Ташмајданског гробља. Споменик је мало издвојен јер је на крају главне хоризонталне алеје и не упада одмах у очи, за разлику од осталих војних меморијала..

[attachment=1]
[attachment=2]

По стању споменика, односно растињу којим је обраста, изледа да је скрајнут и са очију надлежних. Уосталом да се среди растиње , мало офарба ограда и посади цвеће не би коштало више од 100 евра.

[attachment=3]

Прелазим на војне споменике и гробнице војника из Периода другог светског рата

Спомен обележје српским заробљеницима из Другог светског рата

Ради се о скромном спомен обележју посвећеном српским заробљеницима Југословенске војске, онима који су погинули или умрли током заробљеништва у Немачкој и Италији. Споменик је подигнут 1990.године.

[attachment=1]

[attachment=2]

Споменик погинулим са Сремског фронта

Овај споменик је свечано откривен 1977.године. Пројекат уређења је урадио архитекта Бранисалв Несторовић. (Подаци преузети са сјата градске општине Звездара http://www.zvezdara.com/o-zvezdari/znamenitosti/novo-groblje.html ).

[attachment=1]

У средишњем делу споменика је сидро. Разлог је тај што се ради о споменику посади брода који је траспортовао рањенике са простора Сремског фронта када је налетео на мину и потонуо, а са сањим и највечи број рањеника и посаде брода. Погинуло је, како се са споменика може видети 203 припадника НОВОЈ (ЈА) " дадоше себе за наше данас и наше сутра", како пише на споменуку. На овом месту сахрањено је 11 знаних (поименично наведених, углавном чланова посаде брода) и 19 незнаних бораца.

[attachment=2]

Део споменика је мермерна плоча са подацима о потонућу брода, именима чланова посаде који су ту сахрањени и колективима речних бродарских предузећа која су највероватније помогла изградњу споменика.

Ту је и текст који каже: "Успомену на њих чуваће речни бродари, поморци и морнари Речне ратне флотилиле и Југословенске ратне морнарице."

Нажалост речни бродари једва да знају за овај споменик а од мука које их мучи у овој кризи тешко да могу да га обилазе. Поморци су остали у другим државама, Југословенске ратне морнарице више нема, а ови из Речних јединица, као наследника Речне ратне флотиле, изгледа да слабо обилазе овај споменик. Можда и грешим, али то закључујем на основу стања мермерне плоче на којој се слова једва виде.

Алеја стрељаних родољуба 1941. - 1944.

Ова алеје се назива и Алејом бораца Народноослободилачког рата и Алејом жртава окупатора. Није у потпуности посвећена војницима који су са оружејм у руци пали у борби са непријатељем, већ борцима - "илегалцима" и родољубима који су стрељани због свог активног или пасивног отпора окупатору. Аутори алеје су познате архитекте и уметници Стеван Личина и Богдан Бодановић

[attachment=1]
[attachment=2]
На сваком од ових стубова је година 1941, 1942, 1943 и 1944. Претпостављам да ови стубови симболишу континуитет "стаменост" отпора

[attachment=3]
Ови елементи симболишу вешала о која су вешани поједини родољуби и борцви НОР-а

[attachment=4]
Централни де алеје је једна пирамида са пламеним цветом на врху

Испред пирамиде су две плоче  при чему су на оној од црног мермера исписани подаци о броју сахрањених на овом месту. Из текса се види, да су ту осим погубљених родољуба покопани истаци и 60 припадника 5. крајишке бригаде НОВОЈ погинулих током ослобођења Београда.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Између стаза алеје распорђене мање мермерне плоче са исписаним именима погинулих. Подаци о борцима 5. крајишке бригаде исписани су на посебној плочи која се налаз на Гробљу ослобдилаца Беогарда које ћу обрадити на крају ове приче.

[attachment=4]

[attachment=5]

Алеја народних хероја

Алеја народних хероја са три стране окружује споменик браниоцима Београда 1914-1918, односно спомен костурницу (приказани су у првим постовима ове теме) и на неки начин представља природни наставак сахрањивања погинулих војника на овом месту. Као што сам у ранијим постовима написао сахрањивање погинулих припадника НОР-а на овом месту почело је током борби на Сремском фронту, као и сахрањивањем неких хероја НОБ-а страдалих или умрлих првих година после другог светског рата (Иван Милутиновић - погинуо 1944.,касније пренет на Калимегдан, Славако Родић, Пане Ђукић, Петар Драпшин и др.).

Званично је формирана 1971. године, када су на неки начин типизиране гробнице где су сахрањивани преминули. Налази се у сенци два велика дрвета што даје посебан утисак овом месту.


[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

У ово алеји је сахрањено 80 народних хероја (толико сам их наројао), али и чланова њихових фамилија.

Ima li gde grob Vlada Zečevića, sahranjen je u Aleji zaslužnih građna na Novom groblju.

[attachment=1]
[attachment=2]

Има, поставићу га када дође на ред.

Ok, hvala.

Једна напомена - значајан број народних хероја је сахрањен у другој алеји која се зове "Алеја заслужних грађана".

Ево неколико споменика из Алеје народних хероја, уз напомену да ћу посебно приказати споменике начелнике генералштаба ЈНА и савезних секретара за народну одбрану.

[attachment=1]
Славко Родић, легендарни партизански комадант

[attachment=1]
Ђоко Јованић у време НОБ-а комадант 6. личке бригаде која се прославила у борбама са немачким десантом у Дрвару. После рата истакнуту руковдилац ЈНА, командант армије; био је командант Параде 1975. године;

[attachment=2]
Вељко Ковачевић, осим што је био војни руковдилац, био је и публициста и писац. Написао је роман "Капелски кресови" по коме је снимљена истоимена, врло популарна телевизисјка серија;

[attachment=3]
Радивоје Јовановић Брадоња, потпоручник Војске Краљевине Југославије, један од руководилаца народног устнака 1941. године у Србији, ратни комадант 14. корпуса НОВЈ, публициста; после одласка из војске радио је као републички министар (секретар)

[attachment=4]
Професор др Томислав Кроња, шибенчанин родом, предратни лекар, партизански ратни лекар, начелник ВМА са најдужим стажом (1959-1972.)

[attachment=1]
Богдан Мамула, ратни комадант 13. пролетерске ударне бригаде "Раде Кончар". Био је начелник Војне академије КоВ (на тој дужности сам га затекао када сам 1973. године ступио у ВА КоВ);

[attachment=2]
Божо Лазаревић, капетан - пилот Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије, један од пар официра предратних чланова КПЈ; за време НОБ-а један од вођа 13.јулског устанка 1941. године у Црној Гори; Комадант групе ваздухопловних дивизија током завршних операција за ослобађање Југославије; заменик комаданта ваздухопловства ЈА и РВ и ПВО; преминуо је 2007. године у 99 години живота.

[attachment=3]
Милутин Морача, један од организатора народног устанка 1941. године у околини Дрвара, први комадант 4. крајишке ударне бригаде, касније и 5. крајишке бригаде, а потом и 5. крајишке дивзије која се истакла у борбама за ослобођење Београда; током операција на Сремском фронту био је начелник штаба 1. армије; у ЈНА је био заменик НГШ, начелник Више војне академије, комадант армије; бавио се публицистичким радом;

[attachment=4]
Анте Раштегорац, један од најхрабријих припадника 1. пролетерске бригаде; након рата службовао у јединицама КНОЈ-а; запало га је да у време Инфорбироа буде комадант логора на Голом отоку; касније радио у ССУП-у,а био је и генерални директор конфекције "Клуз".

У овој алеји су сахрањивани и послератни политички руковдиоци који су проглашени за народне хероје. Ево неколико истакнутих лица која су уједно имала и високе војне чинове:

[attachment=1]
Александар "лека" Ранковић; до 1966. године практично друга политичка личност у Југославији, подпреседника Републике; у јулу 1941. године пао је у руке полицији. Ипак, београдски илегалци су организовали његово бегство из болнице где је био смештен након мучења у Гестапоу(ова акција је приказана у неким од филмова и познатој серији "Отписани") тако да је брзо стигао на ослобођену територију; После Брионског пленума разрешен свих државних и партијских дужности;

[attachment=2]
Мијалко Тодоровић "Плави", дипломирани инжењер од пре другог светског рата, током НОБ-а био на партијским дужностима у војним јединицама (комесраским): политички комесар 1. пролетерске дивизије, Првог пролетерског корпуса и Прве армије;генерал-потпуковник ЈНА; обављао више министарских дужности а био је и председник СИВ-а и савезне скупштине СФРЈ;

[attachment=3]
Слободан Пенезић "Крцун", један од истакнутих рукодилаца 2. пролетерске бригаде, политички комесар 2. пролетерске дивизије; начелник ОЗНЕ за Србију у ком својству је организовао и водио акцију хватања Драже Михајловића; министра унутрашњих послова републике Србије, али и Председник републичог извршног већа; на тојој дужности је и био када је погинуо у саобраћајном удесу 1964. године. Био је резервни генера-пуковник ЈНА.

Алеја заслужних грађана

Алеја, као што јој и име каже није војне меморијал. Међутим, значајан број сахрањених чине генерали, официри, неки солунски ратници и истакнути припадници НОБ-а, тако да се условно може рећи да је и војни меморијал.

Алеја заслужних грађана је формирана одлуком Скупштине града Београд 1965. године. То је посебно уређена парцела на десној страни главне гробљанске стазе, између гробљанске цркве и капеле војводе Путника. наслања се на Гробље стрењаних родољуба.

[attachment=1]
Простор алеје је окружен полукружним бетонским зидом који се у виду таласа простире дуж ивице парцеле на којој је алеја.

[attachment=2]
[attachment=3]

Испод сваког од бетонских кружних таласа се налазе кружно (у виду цвета) распоређене  хумке (колико сам уочио постоје два типа кружних хумки); треба напоменути да једна надгробна плоча не значи да је испод ње једна гробница, већ оне служе за уписивање више имена сахрањених на том простору;

[attachment=4]
[attachment=5]

У средини алеје нагробне плоче су постројене линијски у више редова при чему су неке гробнице означене, уместо дугачком плочом, мањим мермерним кружним спомеником

Може се рећи да је у овој алеји сахрањена политичка, културна и научна елита СФРЈ. На Википедији постоји списак сахрањених у овој алеји. Поменути пар познатих имена: Вејкослав Афрић, Крешимир Барановић (диригент, композитор), Лазар Мојсов (председник Председништва СФРЈ), Стјепан Бобек, Миховил Логар (композитор), Милош Црњански, Иво Андрић, Бранко Ћопић, Ђуро Гавела (књижевник) Иво Етеровић (познати фотограф, рођени сплићанин), Стјепан Заниновић (позната серија "Кад сам био војник", серија "Војници", велики број војних настваних и документарних филмова), Иво Вејвода (шпански борац, дипломата); Оскар Давичо (књижевник, роман "Песма", писац једне од најбољих новијих српских родољубивих песама "Србијо"), Радивоје Лола Ђукић (легендарни редитељ, сценариста, хумориста).

Ту је сахрањен и Влада Зечевић "Поп Влада", за кога пита Брокер, један од најпознатијих учесника НОБ. Ево споменика још неколико учесника НОР-а:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

као што сам рекао у овој алеји је сахрањен већи број генерала ЈНА. Ево споменика неких од њих:

[attachment=1]

Коста Нађ, народни херој, шпански борац, комадант 3. армије ЈА, један од шест генерала армије ЈНА;

[attachment=4]
адмирал, народни херој Мате Јерковић, комадант Морнарице ЈНА

[attachment=2]
Бранислав Јоксовић, био начелник Управе безбедности ССНО

[attachment=3]
генерал-мајор, народни херој, Кирил Михајловски

[attachment=5]
генерал-пуковник Рајко Танасковић, активни подофицир Војске Краљевине Југославије, био начелник управе у ГШ, начелник Центра високих војних школа и комадант штаба ТО Србије; доктор војних наука

[attachment=1]
генерал-потпуковник, народни херој Александар Војиновић, јула 1941. године извео напад на хотел "Парк" у Нишу, када је погинуло или рањено око 30 немачких војника и официра. Заробљен од стране четника 1942. и послан у логор у Аустрији, одакле успева да побегне и прикључи се словеначким партизанима; после рата углавном службовао у војним школама; бавио се и публицистиком и књижевним радом;

[attachment=2]
генерал-пуковник, народни херој Петар Брајовић, ваздухопловни потпоручник Војске Краљевине Југославије, организатор НОБ на Косову и Метохији и Македонији; ратни комадант Прве косовско-македонске бригаде, комадант 16. корпуса и заменик комаданта Оперативне групе са Косово и Метохију;


[attachment=3]
пуковник, народни херој Вратанар Антон, "Антонеско", родом из Словеније где је за време НОБ-а обављао разне дужности углавном у ВОС и безбедности


[attachment=4]

Народни хероји Грга Јанкес и Милосав Милосављевић
генерал - пуковник Дане Ћуић, био начелник Управе безбедности ССНО и секретра комитета организације СКЈ у ЈНА

[attachment=5]
генерал -ппуковник Јере Грубишић, био је начелник Управе безбедности ССНО

Ево још неколико споменика генерала сахрањених у Алеји заслужних грађана. Да на поменем да нећу, бар не сада, постави све оне чије сам гробнице фотографисао.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Гробнице савезних секретара за народну одбрану ФНРЈ/СФРЈ сахрањених на Новом гробљу

Генерал армије, народни херој Иван Гошњак

[attachment=1]

Био је министар народне одбране ФНРЈ, а касније савезни секретар за народну одбрану од 1953. до 1967. године (14 година).  Може се рећи да је јадан од најзаслужнијих за развој и јачање ЈНА и њено прерастање у релативно модерну војску.

Генерал армије, народни херој Никола Љубичић

[attachment=2]

Оба ССНО су сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу.

На дужности савезног секретара за народну одбрану наследо је Ивана Гошњака. На дужности ССНО од 1967 до 1982. године (15 година). Под његовим руководством ЈНА је достигла највише степен техничке опремљености и развоја. Стицајем околности његово име (и његове супруге) је уклесано на истој плочи где и генерала Виктора Бубња

dzumba, skidam kapu!

Гробнице начелника генералштаба ЈНА

Фотографије гробница начелелника Генералштаба ЈНА поставићу по реоследу по којој су обављали дужност

Генерал - пуковник Коча Поповић (1948-1953.)

[attachment=1]

Коча Поповић је сигурно једна од најимпресивнијих личности војног и политичког руководства ФНРЈ/СФРЈ. Завршио филозофију на Сорбони, припадник надреалистичког покрета и у Француској и у Југославији (Београду), и пре Другог светског рата познати публициста и књижевник, официр шпанске републиканске војске, резревни официр ВКЈ, први комадант Прве пролетерске бригаде, а касније и Прве пролетерске дивизије (најзаслужнији за успешно изведен пробој из немачког обруча током борби на Сутјесци), комадант 2. армије у завршним борбама за ослобођење Југославије, државни секретар за иностране послове, потпреседник ФНРЈ. Народни је херој Југославије.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана


Генерал пуковник Пеко Дапчевић (1953-1955)

[attachment=2]
Фотографија је преузета са Википедије

Као и претходних на дужности начелника ГШ шпански борац,народни херој, један од организатора 13-тојулског народног устанка у Црној Гори, први комадант 4.црногорске пролетерске бригаде, при комадант Друге пролетерске дивизије, комадант 1. армије у завршним операцијама ослобођења Југославије, после рата комадант 4. армије и Војне управе у Истри, после демобилисања био члан СИВ-а и амбасадор.

Сахрањен је на једној од парцела на Новом гробљу. Један од ретких високих официра и политичара који није сахрањен у Алеји заслужних грађана или Алеји народних хероја;


Генерал пуковник Љубо Вучковић (1955-1961)

[attachment=3]

Активни поручник Војске Краљевине Југославије, један од организатора 13-то јулског устанка у Црној Гори, комадант 1. батаљона у 4. црногорској пролетерској бригади, комадант 2. далматинске ударне бригаде, командовао Другом пролетерском дивизијом, први комадант 13. корпуса и начелник штаба 2. армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије; Народни је херој Југославије

Као питомац Војне академије памтим га са свечаности и пар предавања као једног симпатичног чикице са седим брковима за кога никада не бих рекао да је био строги војник;

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана

Генерал пуковник Ратомир Раде Хамовић (1961-1967.)

[attachment=1]

Активни официр Војске Краљевине Југославије (поручник); један од организатора народног устнака на Романији, комадант 10. херцеговачке ударне бригаде, начелник штаба 29. херцеговачке дивизије, начелник штаба  2. корпуса НОВЈ, начелник оперативног одељења Глваног штаба НОВ БиХ, делагат Врховног штаба (касније Генералштаба ЈА) на Сремском фронту. Народни херој Југославије.

Дуго је живео у Љубљани , где је и преминуо, али је сахрањен у Београду, у Алеји народних хероја На новом гробљу.


Генерал пуковник Милош Шумоња (1967-1970.)

[attachment=2]

Пре Другог светског рата учитељ; у НОБ-у један од организатора устанка на Кордуну, одакле је родом; комадант 5. кордунашке бригаде; начелник штаба, политички комесар и командант 8. кордуншаке дивизије; комадант 4. хрватског корпуса; после Другог светског рата био комадант армије, начелник управе у ГШ, начелник Кабинета Врховног комаданта, комадант Сплитске армијске области, начелник Генералштаба и заменик ССНО. Народни херој Југославије.

Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.


Генерал пуковник авијације Виктор Бубањ (1970-1972.)

[attachment=3]

Пре Другог светског рата грађевински техничар, резервни официр - пилот Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије у чијем саставу је учествовао у Априлском рату; У НОБ, као илегалац и борац и комадант Првог приморско-горанског партизанског одреда; комадант 6.приморско-горанске бригаде;1944. године послат на обуку са групом пилота у СССР; после Другог светског рата комадант ваздухопловне дивизије у Загребу, начелник штаба ЈРВ и ПВО, комадант авио-корпуса у Загребу; заменик комаданта и комадант ЈРВ и ПВО (1964-1970.); умро је од срчаног удара у Београду, Народни  херој Југославије.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана; име му је уклесано на плочи заједно са именима генерала - армије Николом Љубичићем и његове супруге.


Начелници Генералштаба ЈНА који су на тој дужности били после генерала Бубња (генерал Стане Поточар, адмирал Бранко Мамула, генерал Петар Грачанин, генерал Зорко Чанади, генерал Стеван Мирковић, генерал Благоје Аџић, генерал Живота Панић)  су или сахрањени на другим местима или су још у животу (генерал Стеван Мирковић). Могуће је да је неко сахрањен на Новом гробљу али ја нисам нашао њихове гробнице

Хтео бих на крају ове серије рећи још нешто.

Често се мисли да су партизански комаданти, па и генерали били неписмени сељаци или полуписмени радници. Вероватно да су то и били многе старешине на нижим дужностима. Међутим, из кратих биографија овде приказаних водећих старешина, посебно ових који су се уздигли да највиших дужности у ЈНА, види се да се ради о, за то време врло школованим људима, са солидним војним образовањем. Двојица од шест су активни официри Војске Краљевине Југославије, двојица резервни официри, двојица официр Шпанске републиканске војске. Практично само генерал Шумоња пре другог светског рата није имао официрски чин и искуство (био је учитељ). Ако додамо и то да су након Другог светског рата сви завршили восоке војне школе или у СССР-у и Југославији добићемо сасвим другу слику, а то је да су ЈНА водили врло писмени људи, са врло добрим војним образовањем и искуством.

Zamolio bih članove foruma da ne daju komentar u ovom dijelu foruma na ove divne Dzumbine tekstove.

Gledajte i uživajte.

Nemojte prekidati Dzumbu u ovim tekstovima.

Molim moderatore da obrišu ovaj moj tekst za koji dan.

Ovi će tekstovi preći u "Antologiju Palube".

S poštovanjem

Vlado

Сада бих поставио више фотографија спомен обележја војних лица сахрањених на Новом гробљу, како оних који су сахрањени у посебним "алејама" тако и оних који су сахрањени у осталим "обичним" парцелама. Још једном подвлачим да је простор гробља врло велики и да је је готово немогуће пронаћи и још теже забележити све важније војне личности или занимљиве споменике на њиховим вечним почивалиштима. Углавном нећу коментарисати постављене фотографије биографским и другим подацима. Верујем да ћете неке препознати.

Неколико споменика који одударају од осталих "типских" гробница у Алеји народних хероја:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Позната фабрика у Смедеревској паланци носи име по овом народном хероју.

[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]

Генерал Ђорђевић је био први комадант 975.ВНЦ у Сомбору. Иначе, пре Другог светског рата био је пешадијски подофицир Војске Краљевине Југославије. Касније, у Команди ЈРВ и ПВО био начелник одсека за КоВ.

[attachment=3]

Биће још фотографија официра сахрањених изван "алеја"

А солунац Јакшић је, видим, живео 102 године. Еееееее!

Зато је и добио гробно место у Алеји заслужних грађана. И пуковник Наумовић (чију сам фотографију поставио у опису Споменика браниоцима Београда) је живео  преко 100 година. Нажалост стсри солунски ратници су признања и заслуге касно добијали. Тек им је титова Југославија признала права идентична носиоцима партизанске споменице 1941. године, а праве почасти и су добили тек крајем 80-тих и почетком 90-тих година.

Ево неколико старијих споменика премунулих или погинулих официра:

[attachment=1]
[attachment=2]
Петоро од преминулих лица  у овој породици су били официри.

[attachment=3]
Споменик на гробу Војислава Блазнавца, коњичког пуковника и бившег комаданта краљеве гарде. Очигледно је израђен од врло квалитетног камена.

[attachment=4]

[attachment=1]
Ни уз најбољи напор нисам успео да прочитам име војника коме је ово посвећено. Споменик се налази на почетку Алеје великана

[attachment=2]
Вероватно је погинуо на Сремском фронту

[attachment=3]

[attachment=4]

Ова два последња су вероватно споменици пилотима ЈРВ и ПВО страдалим у удесима 60-тих година.

Два занимљива споменика.

[attachment=1]
[attachment=2]

На споменики поручнику Спасићу пише "...погинуо у борби за победу ваздуха..."

[attachment=3]
[attachment=4]

Нисам нашао податке о Саши и Тамари Журжул. Ако их ко нађе молим да их постави.

И на крају ове галерије споменик на коме је уклесано име Јована Јовановића, пешадијског поручника 6. пука Дринске дивизије српске војске који је погинуо пре тачно 100 година (24.10.1912.године) на Бакарном гумну (шири рејон Прилепа).

[attachment=5]

Овим са зваршио приказ Новог гробља као војног гробља. Имам још неколико фотографија, које ћу евентуално поставити касније, током могуће дискусије.

Остало ми је да обрадим Гробље ослободилаца Београда 1944. године. Као што сам на почетку теме и рекао ово гробље није саставни део Новог гробља, али се налази дословце прекопута улаза у Ново гробље. Ипак, ово гробље, као посебан војни меморијал ћу обрадити у посебној теми коју ћу отворити сутра.

Artiljerijski brigadni general Milutin Vučetić (1883—1936), je takođe sahranjen na Novom Groblju.


[attachment=1]


[attachment=2]

U neposrednoj blizini je sahranjen i pukovnik Božidar Tucaković (1869 - 1954), detalje o njemu nisam pronašao.


[attachment=1]


[attachment=2]

- Божидар, син Тодора Туцаковића из Груже, посланика и председ. Народне скупштине; старији брат ђенерала Милана Т. Туцаковића.
- Завршио гимназију у Крагујевцу и Војну академију у Бг. као први у рангу (18 класа).
- Ожењен Олгом (1902), ћерком жандарм. кап. Милоја Миленковића.

Hvala puno  :)

Летос сам био опет па сам допунио збирку са још око 10-так познатих војника. Обишао сам и Руско гробље и усликао десетак споменика виших официра. Поставићи касније

Ево једног знаменетог војника који се истакао током борби након догађају код Чукур чесме и касније у ратовима 1876-1878. године.


Ђока Влајковић - пуковник и просветни добротвор

[attachment=1]
Једна од улица у најстрожем центру Београда (одмах поред Скупштине Србије) носи име овог човека. Вероватно се многи питају ко је тај Влајковић. Рођен 1831. године и већ као 14-то годишњак ступио је у војску. Стицајем околности био је војник и официр у три војске: у Аустријској где је 1847. године ратовао против Мађара и стекао прву медаљу за храброст, потом у Руској где је током Кримског рата стекао чин капетана али и остао без ноге и Српској у којој се као командант артиљерије истакао у борбама након догађаја код Чукур чесме, а потом као предводник добровољаца (већ је био у пензији) у ратовима против Турске 1876-1878.године. У његовој војној карактеристици остаје забележено да је „врло способан командант, који је имао великог утицаја на своје потчињене, врло речит, а на служби ревностан и тачан”. Умро је августа 1883.године. Тестаментом је сву своју имовину завештао у просветне сврхе.

[attachment=2]
[attachment=3]

Имао је две пензије али и је био и мудар трговац некретнинама па је стекао релативно велико богатство. У његовом власништву су били плацеви на којима се данас налази Трг Николе Пашића, четири зграде, као и плац на Врачару. На једном од плацева, у Влајковићевој улици бр.5 (одмах поред Историјског музеја Србије, код Скупштине Србије), сазидана је као задужбина зграда са његовом бистом. Задужбина данас помаже опште потребе Универзитета у Београду.

Фотографије: надгробни споменик Ђоке Влајковића. Они који данас управљају његовој задужбином очигледно не обилазе гробницу свог добротвора. нема ко да подигне и намести отпали амблем. Ја сам га барем окренуо и наслонио као на слици.

Наш Раде ми је послао податке и Александру (Саши) и Татјани Журжул. Преносим их у целини:

[attachment=1]

Фотографија је од летос.

Sa sajta beobuild.rs:

Морам признати да ми је ово један од омиљених споменика у Београду.
Управо сам у фази прикупљања више података о Тамари и Александру. До сад сам имала два чланка из "Политике" од новембра '44 и децембра '45, где се помињу, и извод из немачких докумената, где каже да су групу рањених партизана, међу којима је била и Тамара, јула '44. Кесеровићеви четници ухватили, а потом стрељали, 1. августа у селу Јасика. Александар Журжул био је прво заточен у логору и Смедеревској паланци, потом пребачен у Бањички, где је стрељан. Тамара је, иначе, била ученица Шесте женске гимназије. Била је, у НОБ, припадница (опет, симболика бројева?) Шесте српске НОУ бригаде, на Јастрепцу.


sa sajta vice.com
Tamara Žuržul (Beograd,1927-1944), učenica Šeste ženske gimnazije u Beogradu, skojevka i učesnica NOB. Borac Šeste srpske NOU brigade na Jastrepcu. Prema novinskom izveštaju iz „Politike" od 17. novembra 1944, posle borbe s Keserovićevim četnicima, ranjena i uhvaćena u jednoj pećini. Nju i još osam ranjenih drugova sprovodili su četnici po Blacu, Aleksincu i Kruševcu, vređajući ih i tukući. Potom je bila zatočena i mučena u zatvoru u Kruševcu, a na kraju, 1. avgusta 1944, u selu Jasika je streljana. Pred samo pogubljenje, iako krajnje iznemogla, Tamara je skupila snage i uzviknula: „Živela revolucija! Smrt izdajicama i slugama okupatora! Živela sloboda!"

Није ми јасно што ће на Влајковићевом гробу грб КЈ...

Вероватно зато што је споменик подигут касније. Он је прво сахрањен на старом Ташмајданском гробљу (ту је сада парк). Када је гробље укидано неке споменике и посмртне остатке пренела је родбина на Ново гробље. Међутим, неке је држава преносила и то у етапама и касније. Међу њима је и Влајковић па је споменик постављен вероватно 20-тих година прошлог века када је Ташмајданско гробље потпуни исељено, да не кажем порушено.

U ovoj grobnici je i general pukovnik Viktor Bubanj...

Да, они су у истој гробници (види се на снимку). Имаш о њему у посту о осталим генералима, у другом посту после тога.

Димитрије Туцовић

Мало је оних у Србији који нису чули за Димитрија Туцовића. Оснивач Српске социјал-демократске партије, покретач „Радничких новина„ и „Борбе“, социјалиста идеалиста-утописта који је свој живот искрено посветио борби за социјалну правду и права потлачених и обесправљених. Чак му и најљући политички противници не споре да је био доследан, принципијелан и честит човек и да у том смислу заслужује свако поштовање и уважавање. Судбина је уредила да баш он, најжешћи противник рата, једини од браће погине у том рату.

Као и браћа (пуковници Владимир и Стеван) рођен је у Гостиљу, селу на Златибору, стицајем околности 1. маја 1881.године. Погинуо је 20.новембра 1914. године, на Врачем брду у близини Лазаревца (рејон села Ћелије), у борби против Аустроугарске војске као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1.пука Моравске дивизије I позива у чину резервног капетана 2. класе.

[attachment=1]

Позната је његова порука коју је послао оцу по избијању рат: „Што се мене тиче ја ћу полако, паметно, као што ме знате, али нећу ни сада као што нисам никада, ни помишљати да себе склањам од судбине која прати цео народ“.

Као мање познато овде ћу у најкраћем изнети шта је о Димитрију записао његов брат Стеван у свом „Ратном дневнику“:
„Као резервни официр са пушком у руци, по објави мобилизације, ступио је у редове српске војске и храбро се свукуда борио да су га све његове старешине заволеле. 1914. године при нападу Аустријанаца на нашу земљу, као командир чете на челу својих војника, извршио је јуриш са четом на Врачем брду да би помогао и спасао друге суседне јединице, које су биле у опасном положају. То је учинио по свом нахођењу и без наређења, претходно питајући своје војнике да ли они на то пристају. Пошто су га војници неописно волели, одмах су пристали и команда: “Дижи се!“, „Јуриш“, покренула је ту чету јунака, пред којима је први јуришао командант. Нису ни стигли до непријатељских ровова, а већ су лежали мртви по пољани. Мој брат погођен првим пушчаним зрном по сред срца, одмах је пао мртав. То је било 7.новембра 1914.“ (Датум је по старом календару)."

„Иако је био слободноумних и социјалистичких идеја и противник војске и рата, ипак је појмио своју дужност као Србин и свој живот положио је за одбрану своје земље.“

[attachment=2]

Занимљив је и запис у ком Стеван сведочи да су му је физичка сличност са покојним братом и огроман углед који је њгов брат уживао код обичних радника и војника помогли да пре преласка Албаније дође до новог одела које му је спасило живот прликом преласка албанских планина. У Пећи, где се задржала његова јединица пре преласка Албаније, покушао је да сашије ново одело (униформа) јер је његово било буквално поцепано. Некако је набавио штоф, али у кројачници нису хтели никако да му приме одело на шивење изговарајући се заузетошћу и краткоћом времена. И кад је већ хтео да покуњен изађе из шиваре један од војника-радника га је запитао да ли је он брат Димитрија Туцовића. Када је одговорио да јесте сви остало војници-радници су стали: „Ви брат нашег Димитрија – Туце“ и почеше да се сагледају и погледима да реше моје питање. Одмах ми приђе један од њих и рече ми: „Донесите ваш штоф и ваше ћемо одело одмах сви узети у рад и биће вам сутра пре поласка готово. Све ово оставићемо, али ваше морамо израдити“... „Сутра сам дошао у дућанче, у коме је још горела лампа и видео сам да су ти људи целу ноћ радили. Ту сам се пресвукао и бацио своје старо одело и сад сам био без бриге за даље путовање по оној хладноћи и зими. Што је најинтересантније неће ништа да ми наплате, јер они то раде из велике љубави према њиховом учитељу и вођи, како су ми рекли.“

Димитрије је током рата водио Дневник, али је од њега сачуван само део преписа друге свеске. Већ сам раније написао да је његов брат Владимир сумњичио команданта пука у чијем је саставу била чета Димитрија Туцовића да је узео и сакрио (уништио) тај дневник. Разлоге можете претпоставити.

Димитрије је сахрањиван чак шест пута. Одмах по погибији у близини места где је настрадао. Потом на гробљу села Шушњар, а током окупације на војничком гробљу у Лазаревцу. Након Првог светског рата и изградње спомен капеле у Лазаревцу био је сахрањен у њој, али је 1949. године пренет на београдски трг Славију где је схрањен испод бисте која је до пре годину дана била на том тргу. На крају, његови земни остаци покопани су у Алеји великана на Новом гробљу у Београду (види слику).

Grobnica potpukovnika Jovana A. Jugovića (Beograd, 1886 — Prag, 1926), pilota Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije. Pripadao je prvoj grupi od šest pilota, koji su se školovali u Francuskoj 1912. godine.


izvor (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Јован_Југовић)

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Branko Vukosavljević (Negotin 23. mart 1887 — Novi Sad 19. jun 1919) je bio prvi vršilac dužnosti komandanta ratnog vazduhoplovstva Kraljevine SHS.



izvor (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Бранко_Вукосављевић)


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Stevan Hadžić (Beograd, 19. februar 1868 — Beograd, 23. april 1931) bio je general srpske vojske i armijski general jugoslovenske vojske. U Kraljevini Jugoslaviji bio je četiri puta ministar vojske i mornarice i na toj je ostao do pred smrt.


izvor (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Стеван_Хаџић)


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Grobnica u kojoj je sahranjen poručnik pilot Aleksandar Saša Stamatović, 1929 - 1955.

Po slikama pretopostavljam da je poginuo u udesu aviona tipa de Havilland Mosquito 1955. godine. O udesu nisam našao podatke.


[attachment=1]

[attachment=2]


Detalji izbliza ...

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

Grobnica divizijskog generala Petra Mišića (1863 - 1921), počasnog ađutanta NJ.V. Kralja. Smrt ga je zatekla na poziciji komandanta Dunavske divizijske oblasti.



izvor (http://negotin.rs/vest-negotinci-u-prvom-svetskom-ratu-general-petar-misic-2584.htm)


[attachment=1]

Na "Katuncu" 1917. godine.
[attachment=2]

Dragoljub M. Dinić (rođen 31. avgusta 1881 † 20. januara 1966. u Beogradu) je bio brigadni general voske KJ, general-major JA, profesor i pisac.



izvor (https://de.wikipedia.org/wiki/Dragoljub_M._Dinić)


[attachment=1]

[attachment=2]

Na istoj grobnici se nalazi i spomen ploča za Dragoljubovog brat Milivoja (1887-1918) koji je bio poznati oficir i Vojvoda Mirče od Preševa.

Milivoje je učestvovao u Prvom svetskom ratu na balkanskom frontu na prodoru na Kajmakčalanu. On je 30. septembra vodio 3. bataljon IV Jugoslovenske dobrovoljačke divizije u bitci kod Kajmakčalana, gde su zauzete strateški najviše tačke makedonskog fronta i vrha Kajmakčalan (2521 m).

Milivoje Dinić umro je tokom operacija u prodoru Makedonskog fronta u periodu od 15. do 18. septembra 1918. godine i sahranjen je u savezničkom groblju zejtinlik (red 108) u Solunu.


[attachment=1]

Одлично си ово обрадио Дред. Где је гробница Вукосављевића на Новом гробљу. Пролази ми кроз главу да сам је видео, али се не сећам где.

Hvala Džumba, sve je poslikano u jednom cugu, a biće prilike za još koji put da odem.

Grobnica majora Branka Vukosavljevića se nalazi u blizini grobljanske crkve. Koja je parcela ne znam (raspitaću se pa javljam) a ovog puta prilažem mapu sa pozicijom na samom groblju.


[attachment=1]


Edit:Parcela 10, saznao sam u međuveremenu.

Ipak je parcela 12, dobio sam potvrdu.

Нема потребе, лоцирао сам то место. Познајем тај део гробља јер сам га претходно више пута походио и сликао. То је и гробница Миће Љубибратића, једног од вођа Херцеговачког устанка 1875. Можда и имам усликану гробницу Вукосављевића, морам погледати.

Pored Vukosavljevića uvek prođem kada odem na groblje, njegova grobnica je druga po redu od porodične grobnice.

...


Grobnica pukovnika Lazara Teodorovića (Kaona, 1771 — Carigrad, 1. februar 1846), političar i diplomata. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi početkom XIX veka. Prvobitno je bio sahranjen u Carigradu, pretostavljam da su njegovi zemni ostatci preneti kasnije u Beograd.


[attachment=3]

[attachment=1]
Lazar Teodorović (litografija Johana Batista Kleroa, oko 1847.)


[attachment=2]

U istoj grobnici je sahranjen i general Lazar Milosavljević (1884–1967), general-potpukovnik JA. Aktivna služba u JA mu je prestala 1946. godine (do 1944. divizijski general Vojske Kraljevine Jugoslavije).


[attachment=1]

Grobnica generala Čedomilja Miljkovića (1849—1909). General Kraljevine Srbije, Ministar vojni u vladi Mihaila Vujića, član Ministarskog saveta u periodu, 3/16.8.1901. do 21.12.1901/3.1.1902. Aktivna služba u VKS prestala mu je 1902. godine.


[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

Džumba je ranije pominjao grobnicu vojvode Petra Bojovića. O Vojvodi je već puno pisano, ja ću ovom prilikom samo postaviti nekoliko fotografija.


[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

[attachment=7]

[attachment=8]


U istoj grobnici je sahranjen i vojvodin stariji brat, pukovnik Luka Bojović.

[attachment=9]

Po preseljenju u Beograd, zajedno sa najmlađim bratom Petrom živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ih je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao im stan, hranu i džeparac. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase.

Zajedno sa svim pitomcima dobio čin kaplara, a već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa je dobila podnarednički čin i upućena je na front. Tada mu je prekinuto školovanje.

U Prvom srpsko-turskom ratu 1876, i Drugog srpsko-turskog rata od 1877. do 1878, kao pitomac Vojne akademije Luka Bojović je bio u artiljeriji.

Svi pitomci XII klase su posle zaključenja mira odlikovani ratnom spomenicom i u jesen 1878. godine nastavili školovanje u Artiljerijskoj školi. Učešće u ratovima mu je donelo prvi oficirski čin, pre završetka školovanja. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 21. jula 1880. godine.


[attachment=1]
Potporučnik Luka Bojović
Beograd, Petar Jovanović, 1880.
fotografija, 6,5 h 10,5 cm
Na naličju: “1880. g.”


Kada je 1881. godine završena nastava na naknadnom kursu i svedeni svi rezultati, Petru je pripalo prvo, a  Luki četvrto mesto u rangu među oficirima 12. klase Vojne akademije od devetnaest pitomaca.

U artiljeriji je ostao do penzionisanja, za razliku od njegovog brata Petra koji je od 1897. prešao u pešadiju.

Umro je 1929. godine u Beogradu.

Fotografija spomen kosturnice, oko 1940. godine.



[attachment=1]

Kosturnica branilaca Beograda u Prvom svetskom ratu, podignuta 1931. godine prema projektu ruskog arhitekte i vajara Romana Verhovskoja, nalazi se na Novom groblju u Beogradu.



[attachment=1]

Не могу се сетитда ли сам поставио фотографије из унутрашњости костурнице испод самог споменика браниоцима Београда у Првом светском рату. Имам их...

Biće da nisi postavio  :)





Grobnica Vojvode Živojina Mišića, snimak sa kraja 30-ih godina.



[attachment=1]

Detalj iz časopsa "Ilustrovani list", izveštaj sa otkrivanja spomenika Vojvodi Živojinu Mišiću.




[attachment=1]

Записао као задатак :angel:. Биће током викенда...

Постао сам недисциплинован па не оузвршавам обавез на време  ;D.

Ипак, ево прилога и спомен костурници, односно крипти испод Споменика браниоцима Београда у Првом светском рату.

Сама костурница се ретко отвара и није доступна посетиоцима осим изузетно. Ја сам је обишао 2019. године у оквиру "вођење туре" коју (бесплатно) организује управа Новог гробља. Те туре су обично тематске (војна гробља, књижевици, жене учеснице Првог светског рата, народни хероји и сл.). Те "вођене туре" са стручним водичем су новијег датума (од 2018. године) али је ова епидемија пореметила  учесталост тура (биле су једном месечно у пролећним и јесењим месецима). Кога занима, нека прати, тамо од марта, сајт Новог гробља у рубрици "Обавештења". Могу вам из прве руке рећи да је водич врло поткован о теми коју води и да је јако занимљиво.

Коструница се налази у подножју познатог споменика браниоцима Београда у Првом светском рату који се налази у централном делу Новог гробља у Београду. Улаз у крипту-коструницу је са задње стране споменика.
 
[attachment=2]
[attachment=1]

Унутар костурнице се из централног кружнох хола (који је лепо уређен и украшен) улази у уске ходнике где се налазе касете са појединачним остацима погинулих војника.
[attachment=3]
[attachment=4]

На касетама су исписана имена идентификованих војника који у њима почивају (име , презиме, година погибије).

[attachment=5]
[attachment=6]

У костурници се налазе посмртни остаци 3529 знаних и 1074 незнана војника. У касетама се налазе посмртни остаци оних за које је тачно утврђено да су то они (идентификовани су). Остали, чији посмртни остаци нису идентификовани (посмртни остаци су често проналажени измешани, тада није било форензичких и ДНК анализа да се идентификују), али се поуздано зна да су страдали на местима где су проналажени, као и посмртни остаци непознатих српских војника су сахрањени у посебној заједничкој крипти. Имена идентификованих, који су сахрањени у заједничкој крипти, су исписана на спомен плочама које стоје дуж ходника и холу костурнице. Осим њихових имена ту су и имена лица заслужних за изградњу спомен костурнице.

[attachment=7]
[attachment=8]
[attachment=9]
[attachment=10]

Иначе, изградњу спомен костурницу је организовало Удружење резервних официра и ратника. Зато су имена заслужних,а преминулих руковдилаца тог удружења исписна на посебној мермерној плочи.





 

А сам споменик српски војник има свог близанца у Краљеву - "Милутин". Прошле суботе на задушнице обишао сам маму, Нону и претке. Затим сам се дуже задржао на руским парцелама. Много је ту чувених, старих руских презимена, много познатих професија, племићких титула и високих чинова. Тај део гробља се веома уредно одржава.

Руси, односно Амбасада РФ у Србији и руске фирме у Београду (пре свих "Гаспром") одржавају тај простор. Иначе, имам доста фотографија са тог простора. Мислим да сам неке поставио у теми. Има доста руских (белогардејских) официра па и генерала ту сахрањених.