PALUBA

[attachment=1]
 
Živojin Mišić (7. jul (po st.kal.)/19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921. Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Živojin Mišić je učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876-1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Potiče iz porodice koja se u 18. v. doselila u Struganik iz Tepaca u Crnoj Gori. Njegovi preci najpre su se prezivali Kaljević, docnije izvesno vreme u prvoj polovini 19. v. Lučić i Živković, a njegovi savremeni srodnici često i Mišović. Trinaesto je dete Radovana i Anđelije (ćerke Jovana Damjanovića iz Koštunića).

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza što je u to vreme bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.
Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u početku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru , koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a uz put je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Obzirom da je bio najslabije dete u porodici, a zakon takav da najmanje jedno dete mora u školu, izbor je pao na njega, što je njemu teško palo, ali je morao da poštuje odluku roditelja, tako da je osnovno školovanje započeo u Ribnici 1. X 1865.
Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje, gde je za samo godinu dana završio 3. i 4. razred. U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga je i izudarao. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.
Šest razreda gimnazije učio je u Kragujevcu (od 1868) i Beogradu, prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 20/9 (po st.kal.) 1874. u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio i poljske radove.

U aprilu 1876. je, kao pitomac, raspoređen u Valjevo, na prvu svoju oficirsku dužnost. Na bojištu je, u Srpsko-turskom ratu, komandovao Kolubarskim bataljonom 2. klase Valjevske brigade, sastavljenim od narodne vojske. Tada je zaslužio i svoje prvo odlikovanje, a u decembru je proizveden za pešadijskog potporučnika. U ratu 1877-8. je komandir čete valjevskog kombinovanog bataljona VII puka. Posle tih ratova, završenih pobedom Srbije, čitava 11. klasa vojnih pitomaca, kojoj je pripadao i Mišića vraćena je u akademiju da dovrši školovanje. Posle još dve godine školovanja raspoređen je u Prokuplje.
Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u srpskoj vojsci.
U rat sa Bugarima, 1885. godine, Mišić je ušao kao komandir 1. čete 1. bataljona u valjevskom V pešadijskom puku Drinske divizije I poziva, pa docnije postavljen za komandanta tog bataljona. Upućen je 1887, pošto je prethodno unapređen u čin kapetana, na dalje vojno školovanje u Austro-Ugarskoj (streljačka škola u Bruku). Generalštabni pukovnik je postao 1901. Pored komandnih dužnosti u raznim garnizonima (Užice, Kladovo, Beograd, Kragujevac) bio je i kraljev ađutant (postavljen u leto 1893, razrešen u proleće 1897). Prateći kralja Aleksandra Obrenovića bio je 1896. na Olimpijskim igrama u Atini i posetio Hilandar.
Od 1898. do 1904. predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. u razdobljima: 1. XI 1898 – 26. I 1900, 5. X 1900 – 22. VI 1902. i 6. IX 1903 – 16. III 1904. Mnogobrojne rasprave iz oblasti ratne veštine objavio je u Srpskoj vojsci i Ratniku, časopisima čiji je bio urednik. Predavanja pitomcima Vojne akademije objedinio je u knjizi „Strategija"  (download u pdf formatu (http://rapidshare.com/files/115833796/Zivojin_Misic__Strategija.pdf)) koja je odmah uvršćena u obaveznu lektiru oficirskog kora.
Kao Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine. Kad je odlazio iz Valjeva, ispraćen je veoma srdačno.
Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.
U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.
Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komadanta generala Petra Bojovića. Komandovanje I armijom preuzeo je 2. XI 1914. u 21 čas u Mionici, što je ubrzo dovelo do povratka morala među srpskim ratnicima zahvaćenim malodušnošću. Sa njom je izvojevao blistavu pobedu u Kolubarskoj bici. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila ujedno i prva saveznička pobeda u I svetskom ratu, a celokupna evropska štampa pisala je o srpskom trijumfu i o vojskovođi iz Struganika. Za te zasluge dobio je vojvodsko zvanje (4. XII 1914). A u znak zahvalnosti „za oslobođenje Valjeva od gnusnog neprijatelja” proglašen je za njegovog počasnog građanina (14. VI 1915); deo tadašnje valjevske Ulice kralja Aleksandra poneo je Mišićevo ime.  Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja. Na Solunskom frontu 1916. Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva.  Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918: sa tog mesta komandovao je, u septembru 1918, probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu.
Ostala je poznata Mišićeva zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine:
”Svi komadanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!”
 Po završetku rata Mišić je postao načelnik Generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. napusti tu dužnost i ode na lečenje u Francuskoj. Bolest ga je sprečila da dovrši pisanje svojih uspomena, započetih na lečenju u Francuskoj 1920. koja mu je pružila gostoprimstvo dostojno velikana.
Povratkom u Srbiju dobija najviše počasti. Naimenovan je za prvog načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ga postavlja i za svog počasnog ađutanta. Bio je to i kod kralja Aleksandra Obrenovića.
Njegov vrhovni komadant i saborac mu priređuje do tada nezabeleženu svečanost. Posećuje ga u Vračarskom sanatorijumu i moli za dozvolu da u njegovu čast izvrši počasni defile kraljeve garde. Na čelu garde, pod punom ratnom spremom, prodefilovao je pored sanatorijuma.
U sanatorijumu na Vračaru u pet sati ujutro 20. januara 1921. zatražio je da obuče mundir. Poslednje reči su mu bile:
"Opšta situacija je dobra. Neprijatelj se povlači na svim linijama."
Preminuo je kao vojnik.

Vojvodi živojinu Mišiću

Zdravo da si, srpska vojevodo
Od Valjeva Mišić Živojine!
Sretno tebi vojevodstvo bilo,
Dobiveno na ljutom megdanu:
Đe se carstva dijele sabljama,
Uz plotune glasnijeh pušaka,
Uz grmljavu teškijeh topova
I pokliče junačkijeh grla.
Svijetao ti obraz na divanu
A sjekla ti sablja na megdanu,
Cvijeće ti niklo po obrazu,
Čast i ime rodu ostanulo.
Hvala tebi junačka starino
Kad onako dariva Madžare:
Nekog robom, a nekoga grobom
Nešto Drini u talase baci,
A malo ih preko nje prebaci,
Gole posla bečkome ćesaru
Da pričaju, kukala im majka,
Kako im je u Srbiji bilo!
Još ti hvala srpska vojevodo
Što im uze puške na snopove
Pune kare i teške topove
I galije, lađe krilatice.
Sad se kunu fedmaršal lajtnanti
Svome caru, u Bijelom Beču,
Na trpezi od zlata siniju
Da ne vojšte više na Srbiju!
Živio nam, srpska vojevodo
Beč se na te poprijeko beči
Tebi sablja o bedrici zveči;
Kako zveči daleko se čuje,
Do jadnoga Boga odjekuje.

Ova pesma objavljena je u božićnom broju lista "Le Piémont", 24. decembra 1914. godine (po starom kalendaru). Nju je spevao jedan neimenovani podnarednik i poslao Vojvodi Mišiću, posle velike pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici, kao čestitku prilikom njegovog imenovanja u čin vojvode.


Kuća vojvode Živojina Mišića je danas memorijalni kompleks čija se postavka sastoji iz dva dela, istorijskog i etnološkog. U okviru muzeja je tematska postavka koja prikazuje Živojina Mišića u kontekstu istorijskih zbivanja krajem XIX i početkom XX veka, s akcentom na one događaje u kojima je vojvoda odigrao značajnu ulogu i zbog čega se njegovo delo proučava na vojnim akademijama u svetu.


[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]
[attachment=6]

Zahvaljujući mojoj dobroj prijateljici Ani Mišić, koja je praunuka čuvenog vojvode, imam priliku da postujem nekoliko fotografija samog muzeja. Ovom prilikom joj se zahvaljujem na ustupljenom materijalu.

[attachment=7]
[attachment=8]
[attachment=9]
[attachment=10]
[attachment=11]
[attachment=12]
[attachment=13]
[attachment=14]
[attachment=15]
[attachment=16]
[attachment=17]
[attachment=18]
[attachment=19]
[attachment=20]
[attachment=21]
[attachment=22]
[attachment=23]
[attachment=24]
[attachment=25]
[attachment=26]
[attachment=27]
[attachment=28]
[attachment=29]

Odličan text, baš sam ga s pažnjom pročitao! Eh, da nam je danas jedan Živojin Mišić u Srbiji...

ja bih samo da pohvalim interesantan tekst autora... svaka cast druze, jako lepo!!!

   У једном чланку ,,Вечерњих новости" прочитао сам да су неке истакнуте личности историје имале мању леву руку од десне. Поред Наполеона (који је то крио тако што је леву руку на сликама убацивао у капут), Хитлера (који је стално држао прекрштене руке), Стаљина (који је имао дужи рукав на левој да се то не би приметило), Черчила (увек је држао у левој руци томпус да би била савијена), мању леву руку од десне имао је и војвода Живојин Мишић. Међутим, он то никада није крио. То му и пише у војној књижици. Написан је и коментар мајке Живојина Мишића, Анђелије, која се бринула да ли ће њен син бити примљен на Академију због леве руке.

Danas sam od porodice Mišić saznao da je istinit navod iz članka, i da je Živojin zaista imao neznatno kraću levu ruku od desne. Ipak to nije bilo toliko izraženo pa se možda zato i ne pominje toliko često.

20.01.2011.

Obeleženo devet decenija od smrti vojvode Mišića

BEOGRAD - Na beogradskom Novom groblju danas je, uz najviše vojne i državne počasti, obeleženo devet decenija od smrti vojvode Živojina Mišića, jednog od najboljih vojskovođa u Prvom svetskom ratu.

Ceremoniju odavanja državnih i vojnih počasti predvodio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general-potpukovnik Miloje Miletić, koji je podsetio na životni i vojni put vojvode Mišića.

On je istakao da je Mišić zahvaljujući izvanrednim komandantskim sposobnostima i ogromnom doprinosu u pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu uživao veliki ugled među kolegama iz Francuske, SAD, Rusije, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja.

„Njegove zamisli ušle su u istoriju ratne veštine i izučavaju se na vojnim akademijama širom sveta”, rekao je načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Miletić je istakao da se pripadnici Vojske Srbije sa ponosom sećaju vojvode Mišića ističući da nas njegova dela obavezuju „da čvrstim koracima nastavimo putem izgradnje i stvaranja jake i moderne srpske vojske”.

Državnoj ceremoniji prisustvovali su i visoki zvaničnici Ministarstva rada i socijalne politike, grada Beograda, potomci vojvode Mišića, kao i predstavnici velikog broja udruženja građana.

Nakon ceremonije polaganja venaca, prisutnima se obratio i potomak vojvode Mišića Dušan Marjanović koji je podsetio na njegov životni put.

Prethodno, sveštenici Srpske pravoslavne crkve su održali pomen vojvodi Mišiću.

Vojvoda Mišić, učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan je od najboljih vojskovođa Prvog svetskog rata.

Vojno obrazovanje stekao je u Artiljerijskoj školi u Beogradu i austrijskoj Streljačkoj školi, a na Vojnoj akademiji u Beogradu od 1898. do 1904. predavao je strategiju.

U Prvom balkanskom ratu iskazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobedu nad Turcima 1912. godine u Kumanovskoj bici. U Balkanskim ratovima i na početku Prvog svetskog rata bio je pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande.

Na sopstvenu molbu, 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen je za komandanta Prve armije koja je bila zapala u veoma tešku situaciju.

Prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine, operacije Prve armije su znatno pomogle srpskoj Vrhovnoj komandi da osujeti plan opkoljavanja srpske vojske, koji je pripremio nemački feldmaršal August fon Makenzen.

Kao načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske rukovodio je 1918. pripremama za proboj Solunskog fronta i potom nezadrživom ofanzivom srpske vojske.


Izvor: Tanjug, Politika

Ја сам то више навео као занимљивост у вези са славним војводом.

Zanimljivi su i razlozi oba Mišićeva odstranjivanja iz vojske. Prema nekim navodima, on je zavjerenike iz 1903. nazivao "grobarima discipline u vojsci". O "slučaju" Mišića, njegovu političkom angažmanu, odnosu s vojvodom Putnikom i puk. Dimitrijevićem Apisom, razlozima drugog umirovljenja, itd. ima dosta materijala u ozbiljnoj knjizi Vase Kazimirovića "Crna ruka" (Kragujevac-Beograd, 1997.), osobito str. 233-240.

Одликовања војводе Живојина Мишића

Домаћа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4,3,2 и 1. степена
Орден Карађорђеве звезде 4. степена
Орден Белог орла 5. и 4. степена
Орден Белог орла са мачевима 4. степена
Орден таковског крста са мачевима 5. степена
Орден таковског крста 4,3,2 и 1. степена   
Сребрна медаља за ревносну службу
Медаља за војничке врлине
Споменица рата 1876-1878. године
Споменица рата 1885. године
Споменица освећено Косово 1912. године
Албанска споменица
Крст милосрђа (црвеног крста) 

Страна одликовања:
британска:  Орден Светог Ђорђа и Светог Михаила 1. степена
                  Звезда ордена Светог Ђорђа и Светог Михаила 1. степена
                 Ланац у металу за орден Светог Ђорђа и Светог Михаила
                  Орден Бата 2. степена
                 Орден Црвеног крста
француска:  Орден легије части 5,4,3,2 и 1. степена
                   Крст рата 1914—1918. године
руска:  Орден Светог Станислава 2. степена
           Орден Светог Ђорђа 4. степена
грчка: Орден Светог Спаситеља 3. и 1. степена
италијанска:  Орден круне 1. степена
                    Звезда ордена италијанске круне
                    Ратни крст из Првог светског рата
америчка:  Орден за заслуге црвеног крста
                Орден за изванредне војне заслуге
турска: Орден Меџидије 4. и 3. степена
црногорска: Орден Данила I 2. степена
румунска:  Орден круне 3. и 2. степена

Dve manje poznate fotografije vojvode Misica iz perioda Kolubarske bitke. Nazalost deo natpisa je odsecen ali se nadam da se moze shvatiti o cemu se radi

[attachment=1]

[attachment=2]

((Hm, najbolje se čita PALUBA.INFO))

To mi nije palo na um da ce logo da pokrije natpise.

Na prvoj fotgrafiji vojvoda Misic posle pobede vrsi smotru Konjickog puka Drinske (trebalo bi da je posto se vidi ``Drin...`` i ``Konjickog puka``  na natpisu) divizije.

Druga fotografija je pomen poginulim vojnicima.

Pitomac-kaplar Živojin Mišić sa svojim starijim bratom, kapetanom II klase Lazarom Mišićem. Snimljeno u Beogradu, 25. septembra 1875. godine.


[attachment=1]

Vojvoda Mišić (levo) i Regent Aleksandar (skroz desno) na Solunskom frontu, u osmatranju neprijateljskih položaja. Razglednica putovala 1917. godine.


[attachment=1]

Film o Vojvodi Živojiinu Mišiću

Od pastira do slavnog vojskovođe

http://www.youtube.com/watch?v=BsuQccTGnEA

http://www.youtube.com/watch?v=M36xRQuTC5A

http://www.youtube.com/watch?v=gzgqQDNrIsI

http://www.youtube.com/watch?v=pWH5EWb-9kk

http://www.youtube.com/watch?v=-dE7nB6XWaw

http://www.youtube.com/watch?v=5jwDFN5oTX4

Gledam vojvodinu kužinu. Puno lipih stvari tu ima. Jedan lipi bruštulin i starinska tava. U takvoj istoj tavi frigamo fritule na vatri za Badnji dan.
Neću komentirati što je vojvoda izjavio ili kralj.

Meni je zanimljiva ona Dreadova fotografija.

sta je brustulin i sta su fritule?

http://www.sibenskileksikon.com/default.asp

ima i ovdje:

http://forum.cafemontenegro.com/archive/index.php/t-7786.html

uz svo postovanje, nisam ukapirao sta su fritule.  ::) na onoj slici u sibenskom recniku meni lici na pohovane smokve ;D

fritule - vrsta uštipaka

Ima ih raznih a ima ih na šibenski način. Sve su dobre.

fala lepo :) da su starog mrguda ponudili time svakako bi imao bolje misljenje i drugaciji stav ;D

 Zadržimo se na fritulama! Nemojte opet o politici ( jedva ljudi očistiše temu!!!)

Biografski leksikon Valjevskog kraja - knjiga III - sveska 12

Vojvoda Živojin Mišić

Autor: Zdravko Ranković

MIŠIĆ, Živojin (Struganik, 7. VII 1855 – Beograd, 20. I 1921), vojskovođa.

[attachment=1]
Potiče iz porodice koja se u 18. v. doselila u Struganik iz Tepaca u Crnoj Gori. Njegovi preci najpre su se prezivali Kaljević, docnije izvesno vreme u prvoj polovini 19. v. Lučić i Živković, a njegovi savremeni srodnici često i Mišović. Trinaesto je dete Radovana i Anđelije (ćerke Jovana Damjanovića iz Koštunića).

Osnovno školovanje započeo u Ribnici 1. ‚X 1865, završio ga u Kragujevcu (treći i četvrti razred za godinu dana). Šest razreda gimnazije učio u Kragujevcu (od 1868) i Beogradu, potom u Beogradu od 20. I‚X 1874. i Vojnu akademiju.

– U aprilu 1876. je, kao pitomac, raspoređen u Valjevo, na prvu svoju oficirsku dužnost. Na bojištu je, u Srpsko-turskom ratu, komandovao Kolubarskim bataljonom 2. klase Valjevske brigade, sastavljenim od narodne vojske. Tada je zaslužio i svoje prvo odlikovanje, a u decembru je proizveden za pešadijskog potporučnika. U ratu 1877-8. je komandir čete valjevskog kombinovanog bataljona VII puka. Posle tih ratova, završenih pobedom Srbije, čitava 11. klasa vojnih pitomaca, kojoj je pripadao i M., vraćena je u akademiju da dovrši školovanje. Posle još dve godine školovanja raspoređen je u Prokuplje.

– U rat sa Bugarima, 1885. godine, M. je ušao kao komandir 1. čete 1. bataljona u valjevskom V pešadijskom puku Drinske divizije I poziva, pa docnije postavljen za komandanta tog bataljona. Upućen je 1887, pošto je prethodno unapređen u čin kapetana, na dalje vojno školovanje u Austro-Ugarskoj (streljačka škola u Bruku). Generalštabni pukovnik je postao 1901. Pored komandnih dužnosti u raznim garnizonima (Užice, Kladovo, Beograd, Kragujevac) bio je i kraljev ađutant (postavljen u leto 1893, razrešen u proleće 1897). Prateći kralja Aleksandra Obrenovića bio je 1896. na Olimpijskim igrama u Atini i posetio Hilandar.

– Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima M. je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine. Kad je odlazio iz Valjeva, ispraćen je veoma srdačno. U čin generala unapređen je 20. ‚XI 1912. što je predstavljalo nagradu zasluženu u Kumanovskoj bici. Na dužnosti pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba nalazio se 1909-12. i 1913-14.

– Komandovanje I armijom preuzeo je 2. ‚XI 1914. u 21 čas u Mionici, što je ubrzo dovelo do povratka morala među srpskim ratnicima zahvaćenim malodušnošću. Sa njom je izvojevao blistavu pobedu u Kolubarskoj bici. Celokupna evropska štampa pisala je o srpskom trijumfu i o vojskovođi iz Struganika. Za te zasluge dobio je vojvodsko zvanje (4. ‚XII 1914). A u znak zahvalnosti „za oslobođenje Valjeva od gnusnog neprijatelja” proglašen je za njegovog počasnog građanina (14. VI 1915); deo tadašnje valjevske Ulice kralja Aleksandra poneo je M. ime.

– U jesen 1915. nije se slagao sa planovima o povlačenju Srpske vojske sa teritorije Kraljevine zalažući se za prikupljanje raspoloživih srpskih snaga u Metohiji i prelazak u protivnapad. Povinovao se ipak odluci o povlačenju i svoju armiju poveo na jug. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja. Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918: sa tog mesta komandovao je, u septembru 1918, probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu. Po završetku rata M. je postao načelnik Generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. napusti tu dužnost i ode na lečenje u Francuskoj.

– Na Vojnoj akademiji u Beogradu M. je predavao Strategiju u razdobljima: 1. ‚XI 1898 – 26. I 1900, 5. ‚X 1900 – 22. VI 1902. i 6. I‚X 1903 – 16. III 1904. Mnogobrojne rasprave iz oblasti ratne veštine objavio je u Srpskoj vojsci i Ratniku, časopisima čiji je bio urednik. Predavanja pitomcima Vojne akademije objedinio je u knjizi „Strategija” koja je odmah uvršćena u obaveznu lektiru oficirskog kora. Sa nemačkog jezika je preveo „Taktiku” od V. Balka (objavljeno 1910). Bolest ga je sprečila da dovrši pisanje svojih uspomena, započetih na lečenju u Francuskoj 1920. Dva puta je penzionisan: najpre od 16. III 1904. do 4. III 1909. godine zbog sumnje da je neprijateljski raspoložen prema oficirima, akterima majskog prevrata 1903; ponovo od 12. I‚X 1913. do jula 1914.

– Bio je oženjen sa Lujzom Krikner (venčani 25. ‚XI 1884. u beogradskoj Vaznesenskoj crkvi). Sinovi su im: Radovan, bankarski činovnik, zarobljen kao rezervni oficir u proleće 1941. i interniran u Nemačku odakle se nije ni vratio; Aleksandar, oficir, pripadnik Ravnogorskog pokreta, streljali ga Nemci u Valjevu u decembru 1941; Vojislav, inženjer agronomije, učesnik partizanskog ustanka 1941, robijao na Golom otoku. Kćeri: Eleonora (rođena 1885. u Užicu, umrla 1952. u Valjevu; bila je najpre udata za Bogdana Anđelkovića, oficira, a posle njegove pogibije za Mihaila Markovića, valjevskog apotekara), Olga (1886-1977, udata za slikara Milana Milovanovića) i Anđelija (1889-1969). Uz velike građanske i vojne počasti M. je sahranjen na beogradskom Novom groblju; tu mu je spomenik otkriven 3. ‚XII 1922. godine. Njegov lik i delo ovekovečeni su u mnogim umetničkim delima: višetomni roman D. Ćosića „Vreme smrti”; pozorišna predstava „Kolubarska bitka” prema dramatizaciji dela tog Ćosićevog romana; pesme V. Ilića Mlađeg („Na dan sahrane vojvode Mišića”), Alekse Šantića, Slobodana Markovića („Vojvoda Mišić”), Petra Pajića; slike Uroša Predića, Milana Milovanovića, Vase Eškićevića, Veljka Stanojevića, Nikole Milojevića, Teodora Švrakića; skulpture Đorđa Jovanovića (poprsje na beogradskom Novom groblju), Dušana Jovanovića Đukina, Veljka Forcana (bista u Struganiku), Nebojše Mitrića (reljef na ribničkom mostu u Mionici), Ota Loga (spomenik u Mionici, bista na Rajcu), Milana Besarabića (bista u Ljigu), Dušana Nikolića (spomenik u Valjevu), Ljubiše Mančića (reljef na mestu u Beogradu gde je bila M. kuća), Drinke Radovanović (biste u Tekerišu i Beogradu), Save Halugina (bista u Mišićevu kod Subotice)... U Ljubljani je 1919. dotadašnja Kunova cesta preimenovana u – Cesta vojvode Mišića. Kasarne u Mariboru i Ljubljani dugo su nosile M. ime. U Zemunu je proglašen za počasnog građanina. Škola u Oglađenovcu se od 5. ‚X 1933. zvala Osnovna škola vojvode Mišića. Jedno dobrovljačko naselje na severu Bačke prozvalo se 1927. godine – Mišićevo. M. rodna kuća u Struganiku je obnovljena i pretvorena u spomen-muzej (1987). Dan M. rođenja proslavlja se od 1997. kao praznik Mioničke opštine, a od 1998. godine svakog jula u Mionici se priređuju Mišićevi dani.

Knjige: Strategija. Veština ratovanja, 1907; Srpsko-turski rat, 1913; Moje uspomene, 1969.

Lit.: M. Pavlović, Vojvoda Mišić od Suvobora do Maribora, Beograd 1922; Spomenica sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademije 1850-1925, Beograd 1925, 235; L. Lazarević, Mali pomenik – dodatak, Beograd 1935, 36-38; B. Jeremić, Povodom stogodišnjice rođenja vojvode Živojina Mišića, Napred, 16. ‚XII 1955, 2-3; Ž. Bogdanović, Uspomene jednog vojvode, NIN, 15. III 1970, 12; R. M. Drašković, Karađorđeva ulica, Napred, 11. I‚X 1970; Z. Tripković, Mioničani i vojvoda Mišić, Napred, 23. ‚X 1984, 7; R. Bojović, Godišnje ocene vojvode Živojina Mišića od 1878. do 1909, Glasnik IAV, br. 19, Valjevo 1985, 109-123; V. B. Savić, Vojvoda Živojin Mišić. Spomenica, Valjevo 1989; I. L. Misailović, Užički dani Živojina Mišića, Kalendar „Valjevac” za 1994, 144-147; V. B. Savić, Sinovi vojvode Mišića, Valjevo 2001; Z. Ranković, Valjevski kraj u ‚X‚X veku (hronologija), Valjevo 2002; P. Opačić, Vojvoda Živojin Mišić, Beograd 2002; Z. Ranković, Mišići, od Kaljevića i od Lučića, Revija „Kolubara”, maj 2003, 28-30; isti, Mišić je bio Živković, Revija „Kolubara”, avgust 2005, 34-35; M. Radojčić, Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912-1918, Beograd 2006.

Да додам у ову тему и фотографију гробнице војводе Живојина Мишића на Новом гробљу у Београду из теме: https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=19204.msg233212#msg233212

[attachment=1]
[attachment=2]

jedna interesantna fotografija_

[attachment=1]

Zanimljiva fotografija.

Čini mi se da je Ž.M već bio u činu vojvode.

Zanimljivo je i to da svi ostali oficiri sem njega imaju istaknuta na bluzama odlikovanja.
Vide se i mamuze na čizmama.
A čini mi se da u drugom redu krajnji sa desna jedan oficir nosi nekakvu ne formacijsku jaknu sa epoletama.

Kako su svi bez sablji, dvogleda i sekcija (mapa) za karte izgleda da je slikano u predahu između akcija, možda čak i na Krfu.

 

Ima li podataka o godini smrti vojvodinog sina inžinjera Vojislava Mišića kao i da li postoje direktni ili njegovi potomci ili potomci po liniji kćerki?

Па пише ти на споменику (слика пар постова испод). Година смрти Војислава Мишића је 1974. Иначе на споменику је уклесано више имене чланова породице покојног војводе Мишића, и то на све четири стране споменика. Поставио сам те слике у теми "Ново гробље као војничко гробље".

Vojislav je valjda imao jednog sina i jednu ćerku, a ćerka je imala dece, za sina nisam siguran. Trebalo bi uskoro da dobijem skenirano porodično stablo pa ću da ga postavim ovde.
Interesantno je da je Vojislav za vreme drugog svetskog rata bio u partizanima dok je Aleksandra, jedan od njegove braće, bio u četnicima. Aleksandar je ubijen u Valjevu tokom rata, a Vojislav je nakon rata završio na Golom Otoku, pa je rehabilitovan od strane Tita posle nekog vremena provedenog tamo.
Nešto od ovoga već piše u tekstu koji sam već postavio na prethodnoj strani.

Hvala Džumba,

na tvojoj fotografiji na spomeniku piše:

Unuk jedinac Živojin 1934-1945, da li je Živojin bio zaista jedino vojvodino unuče i od kog potomka nadamo se razjasniće Dexy.

Ево фотографија споменика где су уписани сви сахрањени у гробници. Слике предње стране споменика сам већ поставио зато оне бочне:


[attachment=1]
[attachment=2]

Nekoliko zanimljivih fotografija.

Са ослобођеним окрузима, нишким, пиротским, врањским и прокупачким, Србија се од 1878. г. повећала на 20 округа, са исто толико пукова војске. Свако окружно место било је седиште по једног пука. У Прокупљу је било седиште 2. пешадијског пукa "Књаз Михајло". Прилике у П. у првим годинама после ослобођења од Турака описао је Живојин Мишић у својим мемоарима, који је тада, као млад официр, овде био на служби:
-По завршетку академије, отпутовао сам половином септембра 1880. године у Прокупље, на дужност у седми пешадијски батаљон. У то време у П. је био заиста леп и занимљив живот. Све јефтино, а за нас ново и занимљиво. Становништво се утркивало у гостопримству и лепом расположењу према нама. Војници су се преко зиме разилазили по славама, свадбама, крштењима и прошевинама. Свуда песма, зурле, понека виолина и свирале. Сваког празника играло се на пијаци код цркве и појединим махалама. Ноћне лумперајке официра и грађана, уз велику ватру на Хисару, одакле су отискивана запаљена бурад са катраном у реку Топлицу, биле су честе. Опште збориште свих весељака било је у гостионици чувеног Рапоње -доброг пријатеља нас официра.
Непосредно пред почетак Првог светског рата, војвода Живојин Мишић, осумњичен да је присталица династије Обреновић, због чега је пензионисан, настанио се с породицом у Прокупљу. Априла 1914. године он је у П.  купио кућу од наследника генерала  Милојка Лешјанина, српског  дивизијског ђенерала из српско-турских ратова,  која је раније била власништво црногорског војводе Пека Павловића, херцеговачког устаника из 1875. године.
Када је избио Први св. рат, Мишић је реактивиран и постављен за помоћника начелника врховне команде. По завршетку рата војвода је навратио у П. али се у њему није настанио, пошто је убрзо отишао на лечење у Париз. Његов најстарији син, Радован, продао је очеву кућу, која и данас постоји у улици Војводе Живојина Мишића.

Да ли је ова кућа на слици та из Прокупља?

Кућа у којој је живео војвода Мишић налази се у центру Прокупља, преко пута зграде МУП-а. Двориште је увучено па се не види са улице. Она и данас постоји и у њој живе неки људи али, колико је мени познато није заштићена законом.

Краљ Александар I Обреновић приликом посете манастиру Хиландар 1896. године, у краљевој пратњи се налазио и мајор Живојин Мишић, као краљев ађутант (Мишић је у другом реду трећи с лева)

[attachment=1]

[attachment=1]

Politika izvestava o smrti vojvode Misica

[attachment=1]

Vojvoda Misic ulazi u oslobodjeno Valjevo decembra 1914.
[attachment=1]

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Како је ово и форум који се бави бродовима занимљива је и она вест која се види на слици где је факсимил прве стране Политике а која има наслов: "Дунавски монитори". Говори о предају три бивша аустроугарска монитора Румунији, као и то да су до сада била у поседу Србије (СХС) као ратни плен.

Vojvodin sin, žandarmerijski major Aleksandar Mišić.

Vojvoda Mišić bio je veliki vojnik i čovjek na kojega se Srbija i Srbi uvijek mogu ponositi.
Skroman i sposoban, mnogim državama i nacijama na području bivše nam države bi trebalo
par takvih ljudi. Ne da ratuju, nego da pametno rukovode da do rata ne dođe.

Rekao bih da je bio "Oficir i Đentlmen" pravi vojnik i čestit čovjek. Takvi se rijetko rađaju, svašta je prošao
od strane vlastodržaca i njihovih ulizica, ali kada je zatrebalo, kada je domovina zvala nije oklijevao da se
stavi u službu obrane svoga naroda.

Šteta što ni približno sličnih generala nije bilo u vojsci Kraljevine Jugoslavije 1941.

Čitajući njegove uspomene zaista se moram diviti njegovoj upornosti i sposobnostima da od malog seoskog
dječaka postane vojskovođa svjetskih razmjera što su mu priznavali i protivnički generali.

можда је генерала било, али је било још нечега што ако поменемо одосмо у т11.

Pa vjerojatno je bilo i dobrih sposobnih generala, oficira i vojnika, a bilo je i toga što spada u t 11.

Sigurno je bilo vojnika (mislim na sve činove) koji su bili voljni braniti zemlju, ali kao i uvijek političari su već
sve izdali i prodali se tj. prodali svoje narode, kao što to i danas čine. U takvim uvijetima ni vojnički genije
kao Ž. Mišić ne bi mogli pomoći.

Komandant takvog ugleda puno bi pomogao i iskustvom i utijecajem na moral vojske ali pitanje je koliko bi se i on snašao uz sve
te nove načine ratovanja i "blitzkrieg", a o tome da je sva oprema i oružje bilo zastarjelo ne treba govoriti. Uz izdaju političara
niti Vojvoda Mišić ne bi imao nekih šansi uz sav svoj talent i umijeće.

Slažem se da komandant s velikim ugledom može puno podići moral vojnika, ali ako je vojska slabo naoružana, dijelom izdana
neprijatelju koji je znao raspored, onda ni Napoleon samo svojim ugledom ne bi mogao pobjediti, a obična vojska bi stradala.
Da bi se vojska dobro nosila s neprijateljem treba biti dobro opremljena i obučena, a za to su prije rata potrebni dobri oficiri
da je opreme i obuče. Onda bi se boj dobio s puno manjim žrtvama nego što se to nama u II svj. ratu desilo.

Војничка слава војводе Мишића је резултат његовог знања, вештине и воље, али и резултат околности и дате ситуације које је он познавао, умео де процени и донесе одлуке које су га и одвеле у славу.

Као и у свакој људској делатности кључни чинилац рата јесте човек. То су пре свега његова свест и/или морал, обученост, а потом и економска снага која му омогућава да преживи  и значајно утиче на ово првонаведено. Кад кажем свест и морал не мислим само на то стање код војника. Једнако важно је и то стање оно код грађана или народа у целини. Ако знаш зашто ратујеш, ако знаш која је цена (штета и корист) онда ће и војници и становништво бити спремно на жртву и трпљење. У време када је војвода Мишић извојевао победе и стекао бесмртну славу, дакле током Првог светског рата, у српском народу и грађанству је преовладала свет о нужности одбране, о томе да је рат неправедан и одбрамбени и да се не рати само од одбрани од агресије већ и борби за голо преживљавање и опстанак. У том смислу сигурно је морал српске војске и грађана био јако добар. Постојало је политичко јединство свих, баш свих политичких чинилаца да се брани држава. Да само споменем да је Српска социјал-демократска партија, у то време "тешка" опозиција режиму (мада не превише јака, али запажена у Парламенту) принципијелно гласала против ратних кредита и рата, али да је у пракси свесрдно подржала одбрану државе и народа. Зна се какав је био човек и официр Димитрије Туцовић, вођа социјалдемократа и како се владао и како је погинуо у том рату. Наравно да то није било идеално, како то многима са данашњег аспекта изгледа и како то многи идеализују.

Током јесење офанзиве Аустро-Угарске војске и повлачења српске војске, посебно током октобра 1915. године, завладала је криза и код војске и код грађана. Наравно да се није могло само апеловати на свест и тако сачувати јединице и војска од распада. Морале је да ради и државна репресија и сила. Када је почело масовније осипање, дезертерство, када се почела осећати  безвољност и апатија и када су се појавиле озбиљне назнаке дефетизма па и панике код становништва, Мишић, као и други команданти, али и државне власти, предузели су и неке акте репресије: провођење дезертера, хапшење пљачкаша и оних који су ширили панику и дефетизам, али и аустро-угарских и других шпијуна. Радили су војни судови, а било је и стрељања по кратком поступку. Српска војска у то време није имала војну полицију. У саставу дивизија по ратној формацији су била "полицијска одељења", уствари јединице јачине чете састављене махом од жандармерије и изабраних војника. Њихов задатак је био привођење дезертера, одбеглих и залуталих војника, хапшење шпијуна и оних који шире панику. И то су радили. Уз друге радње, одлучност и лично ангажовање официра (лични пример) свих нивоа, па и оних највиших, уз предузимање оперативно-тактичких мера (извлачење јединица из додира, кратак али делотворан одмор, попуна новим регрутима и муницијом и сл.) стање је стабилизовано. Важно је напоменути да су цивилне власти апсолутно подржавале поступке војних власти. Дакле, у кризним моментима је испољено јединство војске, народа и државе. Значајно месту у организовању и спровођењу ових мера имао је војвода Мишић, његов штаб и његови потчињени команданти. Створено расположење у његовој армији - "сад или никад", "бити или нестати", "можемо ми то јер ми знамо зашто" и "ми ћемо победити" довели су до финала онога што се обично назива "Колубарском битком"

И свега тога пред и посебно током краткотрајног Априлског рата 1941. године није било. Цивилне власти су дуго пре тога биле растрзане политикантском борбом и свађама. Народи и грађани су били посвађани (политички). Апсолутно није било јединства у политичком смислу куда и како даље. Немачка, Италија, Велика Британија, Француска, па и СССР имали су јаку и разгранату обавештајну мрежу за које су, што отворено што прикривено радили многи политичари, угледни и други грађани, али су, што је још горе, стране обавештајне службе имале упоришта и у војсци. Ако томе додамо врло активне сепаратистичке покрете, са доста снажним упориштем како у политичким круговима, тако и у делу становништва, стање морала народа Краљевине Југосалвије, политичких чинилаца и војске у целини је априла 1941. године било катастрофално. У таквој ситуацији један човек, макар био и Живојин Мишић не би много учинио. Нису постојали услови за то.

Битна је опремљеност војске, али је још важнија обученост ( са расположивом опремом и наоружањем) и морал , свест о неопходности извршавања задатака и спремности да се, ако треба и принесе жртва не само војника него и грађана.

Slažem se s ovim što je Džumba napisao. Ako politika (rekao bih država) nije jedinstvena, ako i narod nije bio voljan
braniti državu takvu kakva je 1941. bila onda teško da bilo tko tu može "spasiti stvar". U Kraljevini Jugoslaviji je bilo
prisutno veliko nezadovoljstvo svih naroda i ako su obični mali ljudi bili voljni braniti je (večina) ali nisu bile okolnosti
kakve su bile 1914. u kojima je djelovao Vojvoda Mišić. Primjetio bih ovako sa strane čudna igra brojki 1914 i 1941,
zadnje dve brojke okrenemo naopačke u redu i rezultat rata je isto ispao naopačke. Samo kao digresija.

Da zaista brojke na kraju samo zamjene mjesta i eto od slavnog i junačkog ishoda u I svj. ratu dođemo do sramotne
propasti i kapitulacije u II svj. ratu. Slučajno ili ne tko zna?

Kraljevina Jugoslavija bila je temeljno obaveštajno "izbušena" mnogo pre aprila 1941. Država nije imala taj stepen jedinstva i želje za odbranom same sebe.

Zaboravismo da pomenemo i planiranje kao faktor uspeha. Ratni i mobilizacijski planovi za sukob sa Austrougarskom razrađeni su do u detalje i pre aneksione krize. Na njima je radio Vojvoda Mišić zajedno sa Vojvodom Putnikom i kasnije su se pokazali kao veoma precizni, tačni i nadasve korisni.

Tačni, osim što je po planovima AU trebalo da napadne preko Save i Dunava, a ne Drine. U filmu ima onaj poznati dijalog majora Kursule i Vojvode Stepe - kako ga je Stepa oborio na majorskom jer je tvrdio da će napad doći sa Drine, a Vojvoda mu odgovori da će AU monarhija proći na Drini kao i Kursula na majorskom.

Kako Kursula tačnije reče "glavni udar"! Planovi su pretpostavljali glavni udar preko Save ali da ostali mobilizacijski raspored trupa nije bio planiran kako valja, nikakav manevar  i usiljeni marš ne bi mogao da zapuši rupu koja je nastala na Drini. Planovi su pretpostavljali žilavu ali i elastičnu odbranu istovremeno sa pravilno rasporedjenom rezervom po pravcima.
Takođe nije samo raspored trupa na tzv. očekujućim pravcima nastupanja neprijatelja jedini i najvažniji činilac (u smislu mesto-prostor-vreme) dobrih planova. Ima tu još mnogo važnih premisa, činilaca i procena.

Strategijska vrednost srpskog odbrambenog plana je bila koncentracija glavnine u dubini, a da se operativni i taktički razvoj (raspored za odbranu) sprovede zavisno od težišta dejstva neprijatelja. Zato su srpske divizije mogle da za relativno kratko vreme (u tehnološkom smislui po dnašnjim merilima brzine) brzo koncentrušu tamo gde je bilo težište napada nepijatelja. Dakle, plan nije bio "krut" i nije unapred divizije vezivao za prostor. "Na ruku" ovakvom planiranju išla je i činjenica da je neprijatlje, pre napada, morao da svalada vodene prepreke pri čemu su Dunav i Sava, čak i za današnje pojmove, vrlo ozbiljne preprke. Dakle, neprijatelj nije mogao da se jednostvano "digne" i krene u napad. To je "stvaralao" vreme da se odgovori, odnosno glvane  jedinice usmere gd etreba. Poćorek je verovatno "igrao" na faktor iznenađenja i činjenicu da su jedinice u Bosni već bile koncentrisane za manvere (koje je Franc Ferdinand došao da obiđe kada je izvršen atentat na njega) i da je mogao odmah da napadne.

Iznenađenje je izostalo jer je Srbija posjedovala mobilizacijski plan i plan napada austrougarske vojske. Plan je dobila od Rusije kojoj ga je predao pukovnik Riedl. Srpska pobjeda je bila potpuna. Na najbolji mogući način iskoristila je dobivene podatke i nanijela a-u vojsci prvi veliki poraz.

To je donekle tačno. Srpska vojska je imala podatke o varijantama AU generalštaba za eventualni napad. Ipak, i pored svega nije se očekivao napad preko Drine jer je taj pravac ocenjivan kao nepogodan i težak i da ne može ostvariti cilj - brz slom Srbije.  Ipak, za svaki slučaj je koncentracija vojske urađena kako sam napisao kako bi se moglo dejstvovati u skaldu sa situacijom. Putnik i Mišić su dobro cenili situaciju i izradili, najbolji mogući plan, koji je praksa potvrdila.

[attachment=1]

15. 12. 2013. У спомен – цркви Св. Димитрија у чијој крипти почива више од четрдесет хиљада страдалих српских и аустроугарских војника, у недељу 15. дец. у Лазаревцу поводом 99 године од Колубарске битке одате државне и војне почасти.
Идеја за Рудничку офанзиву потекла је од команданта прве армије генерала Живојина Мишића. Ту идеју прихватио је војвода Путник и наредио да је Врховна команда разради. Сарадња борбених трупа и генерелштаба дала је дело које је завршено победом српске војске и које је познато под именом Рудничка офанзива. Сама борба, вођена за постизање овога циља, добила је име у историји Колубарска битка, јер је главни део борбе вођен у сливу ове реке.

Preuzeto sa Fejsbuka (strana Vojvoda Zivojin Misic (https://www.facebook.com/pages/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD-%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B/234241183258572))

[attachment=1]


[attachment=2]



[attachment=3]



[attachment=4]

Živojin Mišić u razgovoru sa prestolonaslednikom uoči stvaranja Kraljevine SHS


Živojine Mišiću, kada ćete se odljutiti? Dokle ćete biti ljuti na mene, vašeg kralja?

Vaše visočanstvo, neumesno je da sebe proglašavate kraljem pored živog kralja, valjda se i princ Đorđe za nešto pita?

- Živojine sedite! Nemojte, molim vas opet da počinjete, sedite i slušajte. Ima razlike između vašeg, dobro i mog, gledišta na “ujedinjenje” srpskih zemalja, od onog koje zagovaraju i podržavaju Pariz, London, Rim…. Oni hoće da u zajedničku državu sa Srbijom gurnu i Hrvatsku i Sloveniju. Dakle Evropa želi da stvori Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca po svaku cenu, jer joj se čini da će zajednička država Slovena biti najbolje rešenje za mir na Balkanu.

- Visočanstvo, Zašto da nam Evropa kroji državu?! Kad neko nešto od nas pravi, sutra će uzeti za pravo da to i rasturi. Kad ti neko nešto da, kad-tad će tražiti da mu to nešto i platiš i to sa kamatom na interes!

U državnim poslovima niko ništa ne dariva a da pritom ne misli na uzdarje!

Danas dar, sutra dar mar ! Ako danas dozvolimo da nam Evropa skroji državu kako ona hoće, dok smo živi uzimaće nam meru po svojoj želji, po svojoj potrebi i zadovoljstvu!! Oni će biti planeri a mi graditelji i rušitelji.

-Prekrjaće nam zemlju uzduž  popreko! Izbrisaće granicu za koju smo se žrtvovali ! Nikad neće biti tamo gde joj je mesto i gde je Bogu milo i narodu drago !
Srpska granica u toj veštačkoj tvorevini biće u rukama sotone ! I sotona će,dok je sveta i veka,ispitivati našu izdržljivost i meriti našu snagu!
Na njoj će ceniti koliko možemo,smemo i umemo !
To neće biti srpska granica, nego srpska jadnica ! To nje naša država, država ujedinjeja srpskih zemalja za koju se borimo, trpimo i stradamo !
 

A kada je na “pritisak” velikih sila da se Srbija ujedini sa vekovnim neprijateljima srpskog naroda, prestolonaslednik Aleksandar pred generalima govorio o velikoj “pomoći” i “priznanjima” koja su data Srbiji kroz obećanja od saveznika, Mišić je uzdahnuo:

Dao Bog Vaše Visočanstvo da ja doćekam da sa srpskim narodom tumaram balkanskom pomrčinom tražeći obećano , a ne spominjući izgubljeno !

preuzeto sa :
http://www.srpskikulturniklub.com/
Драгомир Билић: Квалитет промене

Ne sećam se da sam nailazio na ovaj dijalog po knjigama...

Verovatno je skrojen sa današnom "pameću".

I meni tako izgleda ,a pročitao sam prilično dosta materjala u vezi sa vojvodom Mišićem.
Naveo sam izvor i pokušaću da to malo istražim.

Sam izvor navodi na to da se radi o novokomponovanom tekstu. Čisto sumnjam da bi Mišić kao disciplinovan vojnik tako govorio prestolomasledniku (ono oko toga da još nije kralj) i još u prisustvu svedoka koji su to zabeležili jer sam nije ostavio zapis o ovome. A tek onaj drugi deo. Liči na govor nekog poslanika u ovovremenskoj skupštini.

Meni je sumnjivo i pominjanje princa Đorđa u kontekstu prestolonasleđa. Zar on nije mnogo pre svega toga "dao ostavku" na prestolonasleđe?

Neozbiljan tekst, sa neozbiljnog sajta.

Ne znam da li sam kriv jer postavih dijalog ovde,ali da razjasnimo.Dijalog je preuzet iz knjige pukovnika Miće Živojinovića " Život pretočen u pamćenje " izdate 2004 godine.Knjigu nisam pročitao i pronašao sam nekoliko novinskih opisa,pa ću preneti jedan iz Novosti.Koliko je autentičan ovaj dijalog zaista me zanima.Ako je neko čitao knjigu ili ima neke informacije ,bilo bi lepo da to s nama podeli .



Ne ostavljam
vam ništa

Piše Jelena KOSANOVIĆ | 30. decembar 2004

Živojin Mišić - jedna veličanstvena i tužna ljudska priča. Svojoj deci i svojoj ženi Lujzi, slavni srpski vojvoda, ratnik iz šest ratova, na samrti mogao je da kaže samo: “Oprostite što odlazim, a ne ostavljam vam ništa. Ama baš ništa sem jedno časno ime”.

Romansirane biografije poznatih istorijskih ličnosti, pa čak i tako visokog ranga kakav zauzima proslavljeni srpski vojvoda Živojin Mišić, kod nas su retke. Knjiga pukovnika Miće Živojinovića “Život pretočen u pamćenje” objavljena u NICP “Vojska” moglo bi se uvrstiti u ovu, na zapadu tako čestu, vrstu književnog štiva. Reč je o romansiranom portretu proslavljenog srpskog vojskovođe koji je učestvovao u šest ratova od 1876. do 1918. godine.
Delo je, kako kaže sam autor, napisano na osnovu istorijskih izvora, ali poseban ton daje mu svedočenje Mišićeve unuke Danice - Dude Mišić sa kojom je autor temeljno prelistao album porodičnih uspomena i sećanja.

OPROŠTAJ

- Želeo sam čitaocima da približim ličnost jednog časnog oficira, koji je sve što je imao na sebi i u sebi zaveštao srpskom narodu. Koji je svetosavski podnosio sve tegobe dugotrajnog vojničkog života, okovan nemaštinom, slavljen, a kuđen od raznoraznih političkih sumnjivaca i smutljivaca i bolesnih karijeristra. Mišić je kroz ceo svoj život išao uspravno, da bi na samrtničkoj postelji, 20. januara 1921. godine, suznih očiju milujući ruke dece i žene, izgovorio:
“Oprostite što odlazim, a ništa vam ne ostavljam. Ama baš ništa, sem jedno časno ime.”
Značajan deo Živojinovićeve knjige posvećen je Mišićevom odnosu sa suprugom Lujzom Krikner, Nemicom koja je iz ljubavi prema njemu prešla u pravoslavlje i tako zauvek sebi zatvorila vrata roditeljske kuće. Svršena gimnazijalka, posle nekoliko bezuspešnih prosidbi u kući Kriknerovih, gde je njenu ruku sa neposustalim optimizmom tražio mladi Mišić, u pratnji odanog druga iz klase, a kasnije kuma, potporučnika Svetislava Isakovića, stala je sa zaljubljenim Živojinom u oktobru 1884. godine pred oltar Voznesenjske crkve u Beogradu.
Iznajmili su trošnu kuću iznad kasarne. Ceo život, do Mišićeve smrti proveli su u nepomućenoj ljubavi. I u dubokoj starosti, tri decenije nakon njegove smrti, Lujza je govorila da još voli Živojina i pati za njim. Da joj nedostaju njihovi razgovori. Ostavila je zapis u kojem kaže i ovo: “Kad je on umro, za mene je nestao svet... Jer sam sa njim izgubila i naš lepi razgovor i u muci i u radovanju. Kada nismo zajedno, on mi je uvek pisao, pa eto opet razgovora...”

SRPSKA KRV

Lujza je Živojinu, piše autor ove knjige, a po svedočenju njegove unuke, celog života bila beskrajno odana, njegov najveći prijatelj. Pratila ga je sa strpljenjem i ljubavlju u mnogobrojnim vojničkim selidbama, čekala i dočekivala iz bitki u koje je kasnije vodio i dvojicu njihovih sinova, oficira, koji su pod Mišićevom komandom išli uvek prvi - u prethodnicama, tešila ga u siromaštvu u kojem su proveli ceo život.
Mišić je u svojoj vojničkoj karijeri penzionisan dva puta, a penzije su uvek produbljavale njegovo siromaštvo.
A penzionisan je posle bitki i ratova u kojima je unapređivan. Prvi put zbog navodne obrenovićevske orijentacije 16. marta 1904, posle majskog prevrata i ubistva bračnog para Obrenović koje je osuđivao. Rekao je Apisu, piše autor ove knjige: “Moglo je to da se uradi bez krvi. Ne boli me kralj. Boli me Srbin i srpska krv.”
Vraćen je u službu 1909. godine, čim se nad Srbijom nadvila opasnost aneksione krize. Kad se završio rat sa Bugarima 1913. Mišića su ponovo penzionisali, a desetak dana pred početak rata sa Austrougarskom 1914. ponovo su ga vratili na položaj pomoćnika načelnika Vrhovne komande.

UNIFORMA

Lujza je ta koja je odlučila da u teškoj materijalnoj situaciju prodaju kuću u Deligradskoj ulici u Beogradu, za koju nisu mogli da otplaćuju kredit. Otišli su 1913, sa skromnom penzijom đenerala srpske vojske od 300 dinara u Prokuplje, koje ga je dočekalo sa ljubavlju i poštovanjem. Tamo su kupili skromnu kućicu na periferiji i živeli sve dok Srbiji Austrougarska nije objavila rat, a onda se domovina naravno ponovo setila Mišića.
Kada je, desetak dana pred početak Prvog svetskog rata ušao u zgradu Generalštaba da primi dužnost pomoćnika načelnika bio je u civilu. Uniformu generala nije imao, jer ju je morao prodati. Novu mu je kupio, ko drugi do njegov do smrti odani kum Svetislav Isaković. Kasnije će nakon slavne pobede na Kolubari na nju okačiti i oznaku srpskog vojvode. Kuću koju mu je obećao regent Aleksandar Karađorđević, posle Kolubare, nikada nije dobio.
Posle Živojinove smrti Lujza je ostala sama. Obilazili su je i pomagali joj kumovi, malobrojni, iskreni prijatelji, a posebno Mišići iz Struganika.
Kako Kralj Aleksandar nije održao obećanje o zbrinjavanju porodice vojvode Mišića, to ni budući vladari nisu našli za shodno da učine bilo šta što bi Lujzi obezbedilo pristojnu starost. Poslednje godine života provela je, u Beogradu u jednoj sobici u Ulici kraljice Natalije, gde je i umrla 8. decembra 1956. godine. Da bi preživela morala je da rasproda sve stvari svoga supruga. Ostao joj je samo džepni sat, koji je Mišiću poklonio kralj Aleksandar.

GERILA

Čitaoce knjige “Život pretočen u pamćenje” verovatno će zainteresovati niz detalja vezanih za Mišićev odnos sa Pašićem, slavnim vojvodama Radomirom Putnikom, Stepom Stepanovićem, njegov pokušaj da ih sve ubedi da povlačenje srpske vojske preko Albanije pretvore u kontraofanzivu i krenu u napad iz gerile. Na konstataciju đenerala Pavla Jurišića Šturma da srpski vojnik nema snage da stane, a kamoli da se okrene, odlučni Mišić odgovara: “Jedan koji hoće, uvek je jači od dvojice koji moraju”.

HRVATSKA

Po naređenju kralja Aleksandra Mišić je otišao u Hrvatsku da se na licu mesta uveri kakvo je tamošnje raspoloženje za zajedničku državu. Bez dlake na jeziku je referisao: “Nakon svega što sam tamo video i čuo, duboko sam zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali idejama o nekakvom bratstvu i zajedništvu sa Hrvatima.”
Mišić je predložio Aleksandru: “Da im damo državu, nezavisnu samoupravu, pa neka lome glavu kakao znaju.” “A, granice. Šta ćemo sa granicama?” “Granice će biti tamo gde ih mi povučemo. Ne gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu, gde jezik i običaji, tradicija nalažu i najzad gde se narod po slobodnoj volji opredeli.” Aleksandar konstatuje: “To bi Italijani oberučke prihvatili”, a Mišić odvraća: “Neka im je sa srećom, neka se oni sa Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima usrećiti nećemo.”

ŠINJEL

Živojin i Lujza su imali šestoro dece. Kćerke Elenoru, Olgu i Anđeliju. Sinove Radovana, Aleksandra i Vojislava. Najstariji sin vojvode Mišića Radovan, kao kapetan Vojske Kraljevine Jugoslavije, umro je u zarobljeništvu, u Nemačkoj 1943. godine. Sin Aleksandar, kao major Vojske Kraljevine Jugoslavije, pokušao je da spase pukovnika Dragoljuba Mihailovića, koji se zatekao u kući vojvode Mišića u Struganiku, a kojeg su Nemci tražili. Videvši da Nemci opkoljavaju kuću, Aleksandar je uzeo šinjel pukovnika Mihailovića, obukao ga, istrčao iz kuće, bacio se na konja i pojurio prema voćnjaku iznad kuće. Cela nemačka potera je pojurila za njim. Uspeli su da ga teže rane i ubiju konja pod njim. Tek tada su Nemci shvatili da umesto Draže imaju samo njegov šinjel. U zatvoru su pokušali da ga vrbuju da radi za nemačku obaveštajnu službu “Abver”, ubeđujući ga da je on po majci Nemac i da u njemu teče pola nemačke krvi. Na to im je Aleksandar odgovorio: “Tu polovinu vaše krvi ste mi istočili na Kolubari”, piše u svojoj knjizi pukovnik Živojinović i dodaje da je posle tog neuspelog vrbovanja Aleksandar Mišić, streljan 18. decembra 1941. godine.
U knjizi nije navedeno da je najmlađi Živojinov sin, Vojislav Mišić bio u partizanima i da je umro u Beogradu 1952. godine.

http://www.novosti.rs

http://www.youtube.com/watch?v=0-t6WOmGzpY

Da se malo utvrdi gradivo   ;)

http://youtu.be/Q6OreFI1BcQ

Rodjena starija braća Vojvodina su takodje bili oficiri ali malo znamo o njihovom ratnom putu.

Postavio je Dread ovu fotografiju, ima dvije i pol godine. Postoji zabiljezen utisak s prvog susreta pripadnika bivse (A-U) mornarice i vojvode Misica.
[attachment=1]

.............za razliku od šefa "Generalstabnog odsjeka opceg vojnog odjeljenja Ministarstva Vojnog i Mornarice" generalstabnog potpukovnika D.... T....., koji nema nikakvog povjerenja u nas dosljake, a.......drugaciji je vojvoda Zivojin Misic, nacelnik glavnog Generalstaba Vrhovne komande. Taj veliki umni ratnik pozove jednog dana pod kraj februara (1919) i rece od prilike: "Pozvao sam Vas da sredite prilike na obali. Poznato Vam je da u Boki kotorskoj leze odredi saveznicke flote velikih nacija. Tu dolazi svaki cas do dodira stranih admirala  sa mojim komandantima, ponekad i do neprijatnih rasprava. Ja imam tamo dva vredna pukovnika: Gjuru Josipovica kao komandanta Boke i Simovica koji je preuzeo utvrdjenja. Ali oni ne poznaju ni medjunarodne maritimne regule, a ni materijale razne vrsti koji je bio vas i koga vi morate poznavati. Ja mislim da je tamo mesto za marince pa bi Vas molio da idete dole, da uputite ljude kako valja i organizujete sto treba".

Za "pratioca" sam dobio genst. potpukovnika Peru Markovica koji me pratio na svakom koraku, valjda po nalogu svog sefa D. Tr..........

-------
I onda su pocele urote i komploti............. 

Srpski kralj sa svitom 1896. uveličao događaj u Atini
I Živojin Mišić na Prvoj olimpijadi
DARKO NIKOLIĆ   28.09.2014.

Srpski kralj Aleksandar Obrenović bio je jedini evropski vladar na Prvim olimpijskim igrama 1896. u Atini.

[attachment=1]
Mišić je na ovoj slici iz Hilandara imao 41 godinu

Sa željom da obnovi nadmetanja koja su, pored filozofije, govorništva, vojne strategije i umetnosti, proslavili stare Grke, Francuz Pjer de Kuberten je rešio da krajem 19. veka pokrene novi olimpijski pokret. I, u tome je dobio podršku širom sveta. Podršku je tim povodom tražio i jedan kralj. Srbi su ga zvali Đorđe, u Grčkoj je on bio poznat kao Georgije, a rođen je 1845. u Kopenhagenu kao danski princ Vilijam od Šlesvig-Holštejn-Sonderburg-Gluksburga. Voljom tadašnjih velikih sila Evrope proglašen je za kralja Grčke 1863, na čijem je čelu bio sve do 1913. A ovaj grčki kralj, rešen da se prve moderne Olimpijske igre održe u njihovoj postojbini, prihvatio je ponuđena De Kubertenova rešenja pa je pozvao i mnoge druge evropske vladare na spektakl u Atini. Odazvao se, međutim, samo jedan. Mladi, tada 20-godišnji Aleksandar Obrenović, kralj Srbije.

U njegovoj sviti našlo se nekoliko vrlo zanimljivih ličnosti iz naše istorije. Bio je tu Dragutin Franasović, srpski general i ministar vojni, bio je uz kralja Aleksandra u Atini i Milan Đak Milićević, književnik i predsednik Srpske akademije nauka, zatim Đoka Jovanović, doktor mladog Obrenovića i doktor pariskog Medicinskog fakulteta, pa Mihailo Rašić, tada maršal dvora, a po vraćanju iz penzije 1912. najpre vojni komandant, a od 1918. srpski ministar vojni. No, u toj sviti bio je i jedan od, kasnije, najvećih srpskih vojskovođa - Živojin Mišić. Mišić je u martu 1896, kao 41-godišnji ađutant-major na dvoru Obrenovića, dobio priliku da se nađe na ovom neobičnom putovanju, koje je uključivalo odlazak u Atinu, ali i na Hilandar, srpski manastir na Svetoj gori, koji je tih godina bio u velikim dugovima i, kao takav, umalo pao pod bugarsku vlast.

Slavni vojskovođa je 1920. u autobiografiji ovako opisao taj put:

“Tih godina kralj Aleksandar je često putovao u inostranstvo. Svi ađutanti i ordonansi ređali su se više puta u pratnji kralja na njegovim putovanjima. Na mene nikako da dođe red, valjda zato što sam u isto vreme bio i komandant bataljona, dok ostali ili nisu imali drugu službu, ili su, pak, bili na nekim kancelarijskim dužnostima. Na kraju krajeva, jedva jednaput dođe red na mene da pratim kralja za vreme njegovog putovanja u Svetu goru i u Atinu... U proleće 1896. godine dužnost komandanta 7. bataljona predao sam svom drugu, majoru Stepi Stepanoviću”, pisao je Mišić.

Živojin Mišić je, zajedno sa ostatkom srpske delegacije, najpre iz Niša stigao u Skoplje, odatle u Solun, a potom u Hilandar, na tri dana, tokom kojih je mladi Obrenović ugovorio detalje otplate duga, na čemu su mu se monasi zahvalili darujući mu čuveno Miroslavljevo jevanđelje, kao i hilandarsku osnivačku povelju Stefana Nemanje. Potom se Mišić sa kraljem uputio na Olimpijske igre na kojima su četiri dana posmatrali neke od istorijskih početaka De Kubertenovog poduhvata koji i danas živi, ali i slušajući na stadionu srpsku himnu “Bože pravde” koja je u čast najviđenijeg gosta Igara intonirana u više navrata.

Srbin - osvajač medalje

Srbija nije imala zvaničnog predstavnika na Olimpijskim igrama u Atini 1896, ali je imala osvajača medalje: Momčilo Tapavica, naš kasnije poznati arhitekta koji je projektovao i sadašnju zgradu Matice Srpske u Novom Sadu, nastupao je za Mađarsku, jer je i rođen na njenoj tadašnoj teritoriji, u Nadalju, selu koje sada pripada opštini Srbobran. Tapavica, o kome se ovih dana snima i dokumentarni film u Beogradu, stigao je do polufinala teniskog turnira, čime je podelio treću poziciju jer borbe za plasman nije bilo. Sa povređenim ramenom je bio četvrti u rvanju, a peti u dizanju tegova.

Izvor: www.blic.rs

Vojvoda Mišić i general Džordž Miln u Solunu.

[attachment=1]

Jedna mala crtica iz života Živojina Mišića.


[attachment=1]

"Službeni vojni list" (organ i izdanje vojnog ministarstva Kraljevine Srbije) u broju 13. od 2. aprila 1883. godine, u odeljku "Lični odnosi oficirski" donosi obaveštenje o bolovanju tadašnjeg pešadijskog poručnika Živojina Mišića u trajanju od 5 dana (sa leve strane, peti odozgo).


[attachment=2]

i jos jedan susret......
[attachment=1]

Мени се чини да је особа која се рукује са овим официрима кнез Арсен, а не војвода Мишић.

По завршетку академије, отпутовао сам половином септембра 1880. године у Прокупље, на дужност у седми пешадијски батаљон. У то време у Прокупљу је био заиста леп и занимљив живот. Све јефтино, а за нас ново и занимљиво. Становништво се утркивало у гостопримству и лепом расположењу према нама. Војници су се преко зиме разилазили по славама, свадбама, крштењима и прошевинама. Сваког празника играло је коло на пијаци код цркве и по појединим махалама. Ноћне лумперајке официра и грађана, уз велику ватру на Хисару, одакле су отискивана запаљена бурад са катраном у реку Топлицу, биле су честе. Опште збориште свих весељака било је у гостионици чувеног Рапоње – доброг пријатеља нас официра…

[attachment=1]
Одломак рукописа мемоара војводе Живојина Мишића о службовању у Прокупљу.

Кућа у Прокупљу, у којој је 1880. године становао, под кирију, потпоручник Живојин Мишић, постоји и данас, и налази се у улици Цара Душана број 10.

[attachment=1]

Војвода Живојин Мишић у Солуну 1917. године;
 фотографија је део сталне поставке Империјалног војног музеја у Лондону

[attachment=1]

Цокулом на пушчане цеви


25.10.2015. - Зла коб синова славног војводе


Кроз судбину синова војводе Живојина Мишића – Радована, Александра и Војислава – можда се понајбоље огледају ломови српске историје у првој половини 20. века

Пешадијски поручник Живојин Мишић морао је под хитно да се жени, све по правилу службе. Оно је налагало да узоран официр мора да има породицу. Судбина је удесила да 1881. године потпоручник Мишић има маневре код Аранђеловца. На неком балу, који су приредили мештани, Живојин је упознао шеснаестогодишњу Лујзу Крикнер, кћи грађевинског предузимача Фридриха, швајцарско-немачко-француског порекла, који је градио хотел „Старо здање”. На балу су се Живојин и Лујза загледали, одиграли неколико игара. Њени родитељи били су против тога да се уда за официра, који је сељачки син, има малу плату, и сељакање им не гине. А онај кључни аргумент је да су различите вере. Лујза је онда побегла за Живојина, венчали су се 30. октобра 1884. године у београдској Вазнесењској цркви. Наравно, мираз је изостао, а прво дете пожурило.



Кћи Елеонора родила се 22. фебруара 1885. године. Већ наредне године стиже и друга кћерка, Олга. Следеће године отац је унапређен у капетана друге класе, и убрзо отпутовао у Брук на Лајти, у Аустрији, да би тамо изучио школу гађања. Док он тамо добија медаље, Лујза је опет у другом стању. Треће дете и први син, Радован, рођен је у Београду, 25. септембра 1887. године.

Заједно на Колубари

Како то обично бива у патријархалним породицама, име је добио по деди. Основну школу завршио је у Београду, као и првих пет разреда гимназије. Онда се по ко зна који пут потврдило да крв није вода. Радован је одлучио да из шестог разреда гимназије побегне право у Врање, где је тада било зборно место четника за пребацивање преко турске границе. Бесни отац некако је сазнао где му се налази син и преко окружног начелника успео да га врати. Због бекства је истеран из гимназије, а могао је да се на својој кожи увери како бије пуковник српске војске. Онако педагошки. Не због тога што је побегао, већ зато што су га истерали из гимназије.

Уз потезање пријатељских веза, Живојин га је некако вратио у школу. Радован се није дуго скрасио код куће, поново је побегао и поново био враћен, овог пута уз пратњу жандарма. Тада су га на веки вјеков истерали из школе, без права на жалбу. А таман је после шестог разреда требало да иде на Војну академију. Трећа срећа, и Радован је прешао границу. Више нико није могао да га врати, а ступио је код четовође званог чича Крсте. У тој чети први је пут омирисао барут и крв, у борби против Турака у селу Бајловци. После месец дана вратио се у Београд. На вратима родитељске куће појавио се обучен у четничко одело, ношњу каква се носи на Галичнику: беле чакшире, црвени копоран и галичко кече. Преко рамена пребачена брзометка. Родитељи су се радовали што се син жив и здрав вратио кући, а батине су овог пута изостале. Није ишло да официр бије војника.

Ако није уписао Војну академију, Приватну трговачку јесте. Завршио је 1909. године и добио звање економисте. Сада је могао да настави школовање на војној, какав је и био првобитни план. Додуше, за резервног официра. Његов отац је тада био у стању покоја, у превременој пензији, једној од неколико у које је отеран. Док се Радован спремао за официра, добијајући чинове, на Балкану се закувавало. Анексија Босне 1908. године, припреме за рат са Турском 1912. године. Кад је проглашена општа мобилизација у септембру 1912. године, резервни коњички потпоручник Радован Ж. Мишић нашао се у коњичкој дивизији.

Са овом елитном јединицом прошао је цео рат са Турском, а међу првима је ушао у Лерин (данас Флорина у Грчкој) 7. новембра. По поразу Турске нема превише одмора, јер нападају Бугари. У саставу Прве армије Радован добија унапређење и медаље. Прво сребрног, а убрзо и златног „Обилића” за храброст. Кад је и бугарска војска прегажена, враћен је на курс у академију, у 43. класу. Онај курс који није стигао да заврши. Нити ће, пошто одјекују пуцњи у Сарајеву. Опет прекид у школовању, али му је призната Нижа школа Војне академије. Неко време ради и у Народној банци.

Кад је Аустроугарска напала, Радован је у свом коњичком одреду, у оквиру Трећег коњичког пука, а под командом потпуковника Николе Цоловића. С њим, раме уз раме, ратује и брат му Александар. У славној бици на Колубари, после које им отац постаје војвода, учествују и оба сина.

Смрт на капији логора

Већ следеће године следи нова офанзива, поред Аустроугарске, ту су и Немачка и Бугарска. Албанска голгота, Крф. Ту је и Радован са коњичким одредом. После опоравка, Кајмакчалан, Добро Поље. Ретки су тренуци кад се породица окупљала око мајке Лујзе у грчком месту Воден. У пробоју Солунског фронта, који је наредио војвода Мишић 31. августа 1918. године, учествују и Радован и Александар. У до тада невиђеној офанзиви српски војник ослобађа отаџбину.

Радован је после наступања остао у Сокобањи. Требало је тамо организовати власт. Кад је и ово урађено, коначно скида официрски мундир. Неколико месеци после рата оженио се Белгијанком Ирмом. Како се војничка слава није мазала на хлеб, а за пензију је био млад, запошљава се у Народној банци. Сваког јутра су га виђали како на посао иде са жирадо шеширом, машном и камашнама, у рукама штап, а на рукама беле рукавице. Славни војсковођа Живојин упокојио се 20. јануара 1920. године, а тугу у породици заменила је радост кад је Радован добио кћи Даницу, 1921. године. Напредовао је на чиновничким положајима, а њих су пратили и оне војнички, па је произведен у резервног потпуковника, и позван да предаје на Војној академији. Баш онда кад се припремала још већа светска кланица.



У тај рат ушао је као старешина једног одељења прве године. Са својим питомцима заробљен је у Фочи. Одатле су их вратили у Београд, а Радован је на железничкој станици одбио понуду неког железничара да му овај да одело и фењер, како би се тако маскиран вратио кући. Сматрао је себе одговорним за питомце, и заједно су кренули ка официрским логорима. Међутим, Немци су децу пустили, а официри су наставили ка логору. Променио је њих седам, све један гори од другог. И поред тешких услова, дописивање с породицом давало му је наду. Веровао је у крај рата и победу савезника, и тако је дочекао ослобођење из логора. На жалост, умро је три дана пре поласка транспорта за Београд, 26. јула 1945. године. Сахрањен је у Нирнбергу, а породица је остатке пренела у Београд тек 1968. године и сахранила их у породичној гробници.

Друг с фронта

После Радована, Живојин је добио кћи Анђелију, 1889. године. Док је био на служби у Фетисламу (Кладово), Лујза у Београду 29. јуна 1891. године рађа и другог сина, Александра. Како је почео Радован, тако и Аца. Учио је Трећу београдску гимназију, све док се једног дана није изгубио. Два дана трагања по Београду нису дала резултата. Док су окретали град наопачке, Живојин је добио депешу из Софије, од ондашњег српског војног аташеа, да му се син тамо налази. Тражио је исправу да оде у Русију. Ништа не сумњајући, аташе му је издао папире, и Аца се обрео у Санкт Петербургу. Незнано како, успео је да дође до царевог стрица Петра Николајевича. чија је жена била црногорска принцеза Милица. С таквом препоруком лако се уписао на Војну академију.

Тамо је остао све до 1912. године, кад се због болести вратио у Београд. Таман да поведе рачуна о породици, када су сви мушкарци из куће били позвани на фронт. Бар је тако Живојин рачунао. Аца баш и није, па је дан после одласка војника Лујза приметила да је нестао коњички карабин из куће. За карабином и Аца, који је за оцем и братом отишао у рат. Прво је отишао код зета, Елеонориног мужа, Богдана Анђелковића, али је овај одбио да га прими у чету Шестог пука.

Кад неће они да га приме, сам ће, па је тако сакупио некакву чету од лакших рањеника, оних заосталих и залуталих и ставио им се на чело. С таквом јединицом први је ушао у Куманово и ослободио таоце из затвора. Кад су претпостављени коначно увидели да је тврдоглав и да нема могућности да га врате кући, прекомандован је у коњицу, у којој ће остати шест година, барабар са Радованом. У септембру 1914. године посебно се истиче у операцијама у Срему, потом учествује у свим наредним окршајима, па истим путем као и остатак војске. Преко Албаније.

При повратку у отаџбину његова патрола прва улази у Битољ, 19. новембра 1916. године. Не излази из ровова, па се мајка Лујза, која се тада налазила у Водену, жалила да „Живојин и Радован некада и сврате, а Аца седи у траншеји као курјак”. У каљузи ровова здружио се с официром Драгољубом Михаиловићем. Судбински, испоставиће се.

Ноћна посета

У оном незадрживом напредовању, по пробоју Солунског фронта, Ацин коњички ескадрон рат завршава у Темишвару. У оближњем Араду упознаје Милену, иначе из Вршца, и жени се 24. новембра 1919. године. По демобилизацији неко време је радио као управник Врањске бање, а онда је пензионисан. Објављује написе у „Времену”, описује операције своје коњичке дивизије. Често одлази у очевину, у Струганик.

Причало се да је онако пргав, каквог га је бог дао, волео и да попије, из чисте досаде. Исто тако, говорило се да је генералу Петру Живковићу, сивој еминенцији целе краљевине, опалио шамарчину, па је мало одлежао у Пожаревцу. У доколици, затиче га и рат 1941. године. По окупацији, Аца се с целом породицом, мајком Лујзом и сестром Анђом, сели у Струганик. Мобилизација и вероватно заробљеништво мимоишли су га због болести, али судбина није. Тако му се у ноћи између 10. и 11. маја на вратима појавио онај стари другар с фронта. Пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Он је у Босни избегао заробљавање, и после сукоба с Немцима и локалним усташама, с малом групом бораца прешао у Србију.

У кући војводе Мишића њих двојица одлучују да подигну устанак. По Ацином савету, одлазе на Равну Гору, где је успостављен центар покрета. Овај беспутни предео пружао је какву-такву заштиту од Немаца. Курири трче по Србији. Поруке за Београд носе и Ацина жена и сестра. Сам Аца иде за престоницу, где хвата везу с официрима Југословенске војске. Од команданта жандармерије пуковника Јована Тришића добија објаве с којима курири могу да шетају по окупираној земљи. Састаје се и са ђенералом Миланом Недићем, чим је овај од Немаца прихватио да буде председник Владе. На овим састанцима није дошло до договора, и Аца је после често псовао Недића. У исто време појављује се још једна устаничка војска. Партизани. Равногорци и партизани боре се против окупатора, што одвојено, што заједно, и убрзо долази до састанака на којима би се договориле акције.

Седмог септембра Мишић је одбио немачки напад на Мионицу, а већ 19. долази до састанка Тита и Драже, у кући војводе Мишића у Струганику. Аца присуствује састанку, као Дражин најближи сарадник. После непуних месец дана, још један састанак, овог пута у селу Брајићи. Опет није постигнут договор о главним тачкама. Једанаестог новембра Дража се, у пратњи Мишића, састаје с Немцима у селу Дивци, код Ваљева. Немци су тражили безусловну предају четника, оружја и ослобађање заробљеника. Одговор Драже и Аце Немцима се није свидео. Одбили су све захтеве, „не предајемо се догод можемо издржати”.

Пред стрељачким стројем

Немци ускоро свим снагама нападају на Ужичку републику, партизани су сломљени, чисти се терен, стрељају цивили. Остаци беже у Босну, а Немци се по обављеном послу окрећу Равној Гори. Почиње „операција Михаиловић”, 6. децембра. Јединице 342. дивизије надиру ка Равној Гори, а Струганик је први на удару. Ту се, у Ациној кући, налазио и Дража са штабом. У рану зору нико није приметио опкољавање, све док није било касно. Кад су четници приметили Немце, ови су већ били на стотинак метара од куће. Дража је са штабом искочио кроз прозор и побехао кроз неки поток. Као тежак срчани болесник, Аца је почео да заостаје, да би после неколико стотина метара посустао. И поред Дражиног бодрења, није могао даље. С њим је остао и мајор Иван Фрегл, који није могао да се одвоји од свог команданта. Како би бар некако заштитили Дражу и обезбдили му мало времена за бекство, изашли су пред Немце у униформама. Аца се представио као Дража, Немци су због црвених официрских ревера на капуту поверовали, па су накратко обуставили гоњење. То је бегунцима дало времена да измакну и спасу се. Ако су спасли команданта, Мишић и Фрегл себе су осудили. Убрзо је поворка са заробљеним равногорцима стигла у Ваљево. По бројним сведочењима, цео град сјатио се да гледа, а у средини колоне био је Аца Мишић, спровођен на кари, а иза њега је корачао мајор Фрегл. Одмах су спроведени у затвор, и одатле свакодневно одвођени на испитивање у кафану „Златибор”.

ПОТОМЦИ

Син Радован и Ирма Мишић имали су кћи Даницу–Дуду. Александар и Милена били су без деце, док је Војислав имао сина и кћи Милицу. Наравно да је син добио име по славном деди, Живојин. Он је пред крај Другог светског рата оболео од „нечега на мозгу”, да би се убрзо испоставило да је то нешто управо оно најгоре, рак. Лекари у Београду нису хтели да га оперишу, послали су га у Загреб, и операција је званично успела. Међутим, у повратку кући, у препуном возу, Живојин је издахнуо на мајчиним рукама. Било је то 14. августа 1945. године. Да тело детета не би избацили из воза, мајка је све драгоцености које је имала код себе дала спроводнику воза. Сахрањен је у дединој гробници на Новом гробљу.



Војводина кћи Елеонора била је удата за Богдана Анђелковића. Оног официра који је одбио да прими Ацу у данима Кумановске битке. Сутрадан, Анђелковић је погинуо на Младом Нагоричану. После његове погибије удала се за ваљевског апотекара Михаила Марковића.

Средња кћи, Олга, била је удата за чувеног српског сликара импресионисту Милана Миловановића (1876–1946). Најмлађа, Анђелија, није се удавала.

За то време Лујза Мишић растрчала се по немачким командама, у покушају да извуче сина. Без успеха. Обојица су изведена пред војни суд који их је прво осудио на логор. Тада је стигла депеша из Љубљане, у којој се тврдило да је Фрегл био организатор отпора у Словенији, па писмо сина маршала Поћорека, који је тражио да се син војводе Мишића, који је онако понизио његовог оца, неизоставно стреља. Шеснаестог децембра осуђени су на смрт. Кад су их извели пред строј, Фрегл је захтевао да сам командује стрељачким водом, а Аца да им не везују очи. Тражили су и да рашнирају цокуле. Зачуђени, Немци су пристали. Секунд пре него што је Фрегл издао наредбу, Аца је изуо цокулу и завитлао је ка стрељачком строју. Хтео је да умре борећи се.

Гроб им се не зна ни до данас. Због овог догађаја сломљена мајка Лујза је 1943. године прешла из реформатске у православну веру и узела име Магдалена. Говорила је да је стрељањем сина Аце из њених вена истекла половина немачке крви. А док је јурила около, да би спасла, добила је вест да је најмлађи син, Војислав,  љубимац породице, ухапшен као симпатизер партизана.

Заљубљен у паркове

А партизан Воја рођен је 30. јуна 1902. године у Ваљеву. Због очевог сељакања основну школу завршио је у Београду, и ту провео оба балканска рата. Како би га заштитио, отац га је послао у војну школу у Русији. Био је у Кадетском корпусу, вероватно у Полтави. Иако је тамо отишао на сигурно, ускоро цело царство почиње да се распада, што због рата, што због наступајуће револуције. Некако, уз помоћ посланика Мирослава Спалајковића, успева да се извуче из Русије у којој је општи метеж. И то путем око света, ка Европи преко Азије. Два месеца путује кроз Сибир, где места кроз која пролази држе час бели, час црвени. Све у сточним вагонима, на минус бесконачно. Комунисти, белогардејци, Јапанци, сви могући и немогући господари рата и, коначно, преко руског Далеког истока, бродом стиже до Солуна, где га чека отац. Породица је била на окупу, макар на фронту.

Средином јула 1918. године Воју шаљу на школовање у Енглеску. Не на војне школе, већ прво на Итон, а онда се школарац одлучује за агрономију, смер хортикултура. Како ли се отац сложио, он војвода, а син паркаџија? Како год, дипломирао је и вратио се у Србију. Не да буде високи чиновник, што му се могло, него да оснује газдинство. И то у најзабаченијем делу државе, поред Куманова. Место се звало Александрово. Године 1928. оженио се Љубицом, кћерком банкара из Панчева. Младу је одвео на село, где се већ прочуо као агроном. Увео је модерне начине обраде земљишта, радио заједно са сељацима, све задојен социјалистичким идејама. Два пута је изабран за председника петровачке општине. Трудио се да својим сусељанима олакша живот. Тако га је затекао и Априлски рат 1941. године.

У страху од Бугара напустио је Александрово и дошао у Београд. Како нису имали где, били су код таста у Панчеву. Ту је чуо вести прво о равногорском, па два месеца касније и партизанском устанку. Колеба се, где ће, брат му је са равногорцима, а срце с партизанима. Одлучио се за ове друге, и тако се обрео у чети у близини Љига. Партизанима је одлично дошао за пропаганду – код њих је и син војводе Мишића. Примљен је у Партију, а брат Аца тиме није био одушевљен. Сретали су се повремено, а онда је Аца решио да га извуче из партизана.

Кад оток зазелени

Послао је курира, који је рекао да им је сестра Анђелија пала низ степенице, да је на самрти, и да хитно дође у Струганик. Воја је отишао, а четници су га разоружали и закључали у кућу. Дража и Аца убеђивали су га да приђе њима, да су партизани зло, али је овај остао непоколебљив. У том притвору дошао је и онај 7. децембар, кад је са Ацом и Фреглом ухапшен и Воја. Успут је успео да побегне преко неких тараба, и да се пребаци за Београд. Лутао је по граду, и Гестапо га је лако ухапсио. Мајка је интервенисала код генерала Бадера, команданта Србије. Позвала се на то како је њен муж поступио са заробљеним Макензеном 1918. године, да јој је једино Воја остао, и да се налази на Бањици. Генерал је некако успео да извуче сужња који се сав изубијан вратио кући. При крају рата опет се укључио у јединице Народноослободилачке војске Југославије и учествовао у борбама на Сремском фронту.

По повратку је био повереник за пољопривреду. Све до 1948. године и резолуције Информбироа. Тада су комунисти морали да бирају ком вођи су вернији. Воја се определио за совјетску Русију. Маршал није благонаклоно гледао на такве, па се агроном брзо нашао у паклу на земљи, односно на мору, званом Голи оток. После вожње бродом у потпалубљу Воји је пукла бубна опна од нечијег ударца цокулом. Пролазећи касније и кроз „топлог зеца”, шпалир који их је бесомучно тукао, уз батине су му викали су да је војводин син. Многи нису ни знали ког војводе.

Две године је провео у тамници, а оно мало растиња на голом камену његових је руку дело. По повратку је уследило уобичајено недељно јављање у Управу државне безбедности. Три месеца провео је на радној акцији, а како његова стручност није била за бацање, запослио се у „Градском зеленилу”. Коначно је радио оно што је најбоље знао, пројектовао београдске паркове. Писао је и за стручне часописе и сарађивао с професорима Шумарског факултета. Мајка Лујза умрла је 7. децембра 1956. године. Воја ју је знатно надживео, упокојио се 29. јула 1974. године.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=80062&Cokulom-na-puscane-cevi#.Vi559LerR7i

Имена свих из претходног текста су на споменику војводи Живојину Мишића на Новом гробљу у Београду:

https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,2081.msg243080.html#msg243080

[attachment=1]

Preuzeto sa Fejsbuk grupe> Srpska istorija (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/?fref=photo)

Војвода Живојин Мишић, командант Прве армије и пуковник Стеван Хаџић, начелник штаба Прве армије

[attachment=1]

Preuzeto sa Fejsbuk grupe> Srpska istorija (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/?fref=photo)

Мало је познатих чињеница о најстаријем сину војводе Мишића - Радовану. Током 1915. године, Лујза Мишић, Живојинова жена је отпутовала у Француску да би се склонила од тамних облака непријатеља који су надвијали Србију. У Француској је Лујза имала бројне дочеке, аудијенције, чак је добила и вилу на коришћење и дворску даму, Белгијанку Ирму. Када је 1916. године одлучила да отпутује у Солун, да се придружи мужу и синовима, повела је са собом и ову Белгијанку. Мишићи су је дочекали на пристаништу у ставу мирно у свечаним униформама. После три дана, Радован је хитно тражио пријем код оца. Када је примљен, рекао је да жели да ожени ову Белгијанку, а и да је Ирма пристала. Војвода је жестоко узвратио:
,,Срам те било! Отаџбина окупирана, ослободилачка офанзива заустављена, народ и војници ми гину, а ти би да се сада жениш!? Још за то тражиш хитан пријем ван протокола! Марш у чету!"
Радован је тужно оборио главу и полако кренуо ка вратима, а војвода, вероватно увидевши колико га је растужио добацио му је: ,,Ако изнесеш живу главу из овог рата, слободно се жени, имаш мој пристанак." Одмах по ослобођењу, 1919. године Радован и Ирма су се венчали.

[attachment=1]

Tekst i fotografija preuzeti sa FB stranice ``Војвода Живојин Мишић`` (https://www.facebook.com/feldmarsal1914/?fref=photo)

Када је пензионисан 1904. године, пуковник Мишић је стављен у ,,стање покоја", односно, није био преведен ни у резервни састав. Током 1907. године било је више покушаја да се Мишић реактивира, али он је захтевао да му се врати ранг од момента пензионисања, што је одбијено као немогуће по закону. Није желео да му надређени буду они који су по рангу били млађи од њега (тада су Степа Степановић и Михаило Живковић унапређени у чин ђенерала). Током Анексионе кризе, када је барут увелико мирисао Дрином, Савом и Дунавом, Путник и Живковић су морали да нађу решење да би Мишића реактивирали. Искоришћена је пупа у закону. Дана 4. марта изашла су три указа: један којим се Живојин Мишић преводи у резерву, други којим се активира са рангом од 6. априла 1901. и трећи којим се именује помоћником начелника Ђенералштаба. Овако није урађено ни са једним официром у нововековној историји Србије.

На слици: укази штампани у Службеном војном листу један за другим

[attachment=1]

Mislim da ovo nije bilo

Vojvoda Živojin Mišić obilazi vod počasne garde britanske vojske, Solun 1917. godina
[attachment=1]

Major Živojin Mišić sa braćom i njihovim porodicama, sestrama i majkom Anđelijom u rodnom Struganiku, 1890-te.
[attachment=2]

Oglas u Sluzbenom vojnom listu
[attachment=3]

Fotografija Samsona Černova, Vrhovna komanda na početku Prvog Balkanskog rata. Sedi četvrti s leva pukovnik Živojin Mišić
[attachment=4]

Živojin Mišić je tokom svog života uvek nosio brkove. Bradu nije nosio, osim u periodu 1887 - 1893. Na slici: kapetan Živojin Mišić 1888. godine
[attachment=5]

Živojin Mišić je celog života, bilo tokom penzionerskih dana ili vremena provedenog u službi, voleo da se bavi cvećarstvom. Čak i dok je živeo u Beogradu imao je svoj mali vrt koji je svakodnevno održavao.
Na slici: kuća Živojina Mišića u Struganiku (spaljena decembra 1941. godine) ispred koje su leje sa cvećem.
[attachment=1]

Postavljanje biste Vojvodi od strane slovenačkih sokolaša u Celju 1921. godine
[attachment=2]

Na slici su: konjički kapetan druge klase Radovan Mišić, njegova verenica (kasnije supruga) Irma Tazija, pukovnik (kasnije general) Milan Milovanović, Lujza Mišić, Vojvoda, najmlađi vojvodin sin Vojislav, pukovnik (kasnije general) Radovan Obradović i sinovac Milorada Pavlovića Krpe - Miodrag Pavlović. Lokacija: Solun leta 1918. godine.
[attachment=3]

Poručnik Prosković, vojvoda Živojin Mišić i profesor dr Rudolf Arčibald Rajs, okolina Bitolja 1916. godine
[attachment=4]

Pukovnik Miloš Vasić (skroz levo), vojvoda Živojin Mišić na Solunskom frontu. Drugi sa desna na levo, sa tašnom u desnoj ruci je Vojvodin sin, major Radovan Mišić.
[attachment=5]

Regent Aleksandar Karađorđević i general Luj Franše D' Epere u pratnji vojvode Živojina Mišića i generala Petra Bojovića na Solunskom frontu 1918. godine
[attachment=1]

Kralj Aleksandar Obrenović u poseti manastiru Hilandar 1896. godine. Živojin Mišić je na levoj strani fotografije, prvi oficir odozdo na gore
[attachment=2]

Živojin Mišić sa starijim bratom Lazarom 1875. godine
[attachment=3]

Sve fotografije u ovom i prethodna dva posta su preuzete za Fejsbuk stranice Vojvoda  Živojin Mišić (https://www.facebook.com/feldmarsal1914/posts/1950890738260266)

Кузмо, нешто ми се не уклапа око чинова Радована Мишића, војводиног сина. На фотографији где је и Лујза Мишић си написао да је по чину капетан 2. класе (лето 1918). У потпису фотографије где Радован носи ташну стоји да је мајор (сликано негде на Солунском фронту). Немогуће је да је до краја 1918. од капетана 2. класе постао мајор.

Samo sam prepisao ono sta je bilo napisano pored fotografije na stranici koju sam naveo kao izvor.

Evo ovako, za prvu fotografiju (sa porodicom) sam na drugim izvorima pronasao da je iz 1918.godine ali tmao ne pise cin Misicevog sina. Drugu sam pronasao na Histomil-u i tam oje navedeno da su na slici Misic, njegov sin major i pukovnik Vasic, ali ne pise ni godina ni mesto.

Frederik Kolvert, specijalni dopisnik londonskog 'Tajmsa' sa generalom Mišiće u rovu

[attachment=1]

Odlikovanja Vojvode Mišića.

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=1]

среда, 20.01.2021.
Др Миле Бјелајац

Противнапад као једини начин одбране

Тачно пре једног века у санаторијуму на Врачару преминуо је војвода Живојин Мишић од последица вишегодишње тешке болести којој није било лека. Вест се брзо раширила међу његовим саборцима из ослободилачких ратова и широм целе новостворене Краљевине СХС. Отишао је и други српски војвода из редова армије у којој је у том моменту био на дужности начелника Главног генералштаба. Као и његов претходник, војвода Путник, напустио је свет у мундиру и чизмама не дочекавши заслужени одмор, и по трећи пут пензију. Новине му донеше некрологе, пописаше све ратне функције, одликовања, напредовање у чиновима. Све највиђеније сакупило се на испраћају његовог тела од Официрског дома до Новог гробља. Ређали су се говорници. Стизале су делегације из свих крајева. Гуњеви и копорани ратника били су окићени одликовањима.

Времена у којима је живео и ратовао познавала су, као и сва потоња, и дивљење, али и незахвалност према достојним синовима отаџбине. Политички разлог, сујета или интрига били су понекад пречи од интереса војске и државе на ветрометини. Протагонисти државног удара из 1903, али још више „прелетачи” каријеристи или како су их онда звали „пришипетље”, означише овог способног и часног војника „обреновићевцем” и послаше га у пензију са дужности помоћника начелника Генералштаба. Анексиона криза 1908. отвори потребу да се пуковник Мишић врати у редове активних официра и поново заузме високи положај са кога је отеран. Док је генерал Путник  обављао дужност министра војног, Мишић га заступа на положају начелника.

Други пут је поново неоправдано склоњен у пензију у септембру 1913. под оптужбом да је његовом небригом војска, једва 3.000 на целој демаркационој линији, дочекала неспремна упад из Албаније и претрпела непотребно велике губитке. Влада је заборавила да је она противно тражењу војске убрзала демобилизацију и свалила тешку дужност на неколико хиљада регрута. За очување њеног образа пао је генерал Мишић.

И приликом повлачења 1915, на путу страдања, смењен је са положаја команданта Прве армије када и цела Путникова Врховна команда. Тада су двојица заслужних војника пребачена на лечење у Француску. Официри су га сретали током лета 1916. на Крфу, у цивилном оделу, нераспоређеног и заборављеног. Требало је да загусти на Солунском фронту и да преузме од генерала Васића команду над Првом армијом, задобивши одмах победу на Горничеву.

Поред личног искуства из три рата Мишић је био професор Стратегије и уз Путника главни протагониста спремања свих ондашњих српских генералштабних официра. Знао је свима карактер, врлине и мане ако их је било, што ће му олакшати да их бира и поставља на дужности. И у његовој привременој пензији, официри се нису либили да их он спрема за испите. Команданти дивизија и армија били су његови вршњаци или класни другови. То познавање имало је велики значај у рату.

Поред Путника био је творац ратних планова за рат против Турске и Аустро-Угарске. За брзу мобилизацију и концентрацију имао је велике заслуге. Историчари ће се трудити да раздвоје шта је Путниково дело, а шта Мишићево или Живка Павловића, њиховог најближег сарадника. Његов карактер је сигурно допринео да у Другом балканском рату 1913. српска команда не повуче своју Трећу армију пред бугарским вероломним нападом,  већ прихвати одлучан отпор и крене у противнапад, што је донело победу. Ништа мање, касније, током критичне фазе Колубарске битке, када је све било у повлачењу, мокро, гладно, депримирано, са празним топовским, муницијским карама, Путник га са места свог помоћника, шаље да од рањеног генерала Петра Бојовића преузме најугроженију, Прву армију.

За своју идеју да извуче армију из додира са непријатељем, одмори је и опорави неколико дана на положајима код Горњег Милановца, а потом крене силовито у противофанзиву као једини начин одбране и протеривања освајача, водио је телефонску битку са Путником цело вече тог критичног 15. (28. по новом) новембра 1914. године. Уцењује и оставком, убеђен у своје аргументе. Ипак као дисциплинован војник пристаје да изврши свако наређење Врховне команде, али уз услов да за последице не одговара. Путник око поноћи прихвата. Наређује скраћивање фронта напуштањем престонице Београда. Војска добија предах, стиже и муниција за топове. Остало је легенда много пута поновљена. Легенда је прекрила све слабости и душевне муке најодговорнијих, али и простих војника.

Дух офанзиве који му је био у крви оствариће брилијантно као начелник Врховне команде од јуна 1918. године. Превазишао је све наде командујућег генерала Д’Епереа. Одобрио је генералу Бојовићу дрско напредовање долином Мораве ка Београду и није дозволио да застој компромитује крајњи резултат пробоја Солунског фронта. Немачки цар је упутио поруку бугарском: „Срамота, дозволили сте да 62.000 српских војника одлучи рат”. Сада када читамо коначно обелодањене мемоаре Франше Д’Епереа, нашег петог војводе, видимо да српски историчари и војни и цивилни нису претеривали у оцени рада Мишића.

Какав је то био човек који је обукао мундир 1874. и који ће носити са мањим прекидима до смрти у свој 66. години?

Мишић је неспорно, имао и командантску и личну храброст. Не само по образовању, већ као бистар аналитичар лоших искустава из претходних ратова Србије и грешака командовања па и незнања, био је строг у захтевима да се самопрегорно ради и припрема. Као човек са села познавао је душу српског сељака, у рату војника. Старао се да подстакне оне његове најбоље инстинкте, указивао му је пажњу и љубав, бригу. Једнако тако је подучавао своје старешине. Они су сви веровали у њега и следили су његове наредбе као једног од својих. Не би било нетачно рећи да су веровали и у његову сретну звезду која га је извесно пратила.

Историјска личност таквог значаја, није могла да умакне пажњи историчара, али и књижевника, новинара, беседника. Често су у својој визији, па и политичким разочарањима пре и после Другог светског рата, стављали те своје мисли у уста војводе не би ли увећали њихов значај. И данас има таквих легенди које га прате, а да им се стварни извор загубио. Војвода по свом целокупном раду и схватањима то није био.

Izvor: www.politika.rs

Живојин Мишић са синовима Радованом и Александром током Првог светског рата.

[attachment=1]

Živojin Mišić kao potporučnik na dan svoje veridbe. Fotografija se nalazi u Narodnom muzeju u Valjevu.

[attachment=1]

Štab I armije sa vojvodom Mišićem i Komandantom Dunavske divizije sa svojim komandantima pukova

[attachment=1]

XI класа Артиљеријске школе Војне академије у Београду (1874–1880). У другом реду трећи здесна је Живојин Мишић наслоњен на свог професора Владана Ђорђевића.

[attachment=1]