PALUBA

Zelio bih upitati clanova naseg foruma za ovu temu kojom se bavim zadnje vrijeme.
Uprvo: brdski top M.15 austro-ugarskog porijekla bio u naoruzanju JKV nakon 1SR. Da li neko ima njihove slike?

Slike topa ili slike topa u naoružanju?

LPB

Možda ovaj, više ima u temi: "Prvi svetski rat u Sloveniji-fotografije"

Ovo je slika (postavio Džumba) sa Kelimegdana. Jeli bio u naoružanju JKV ili patrizana??

Cтварно, у наоружаньу jер податке за топ нашао сам и скупио. Имам у плановима рад за Српску артилериjу сличан са радом о тенковима
Интересуjу ми слике само из тога вриjемена, хвала на одговорима. Шта имам сам, прекажем такоhе

Da li neki forumci imaju slike 225 mm rovovskog minobacaca na sluzbi vojske
KSHS?

Ко зна -имам jош jедно веома важно питанье. Када Српска войска упрво добила
своjи први топови, и у коjоj количине? Мислим да у првом устанку. И како
широроко било jе их коришчене?

i Kraljevski, JVuO, i partizanski, i (moze) bivsi Jugoslovenski u redovima NDH ili slovenske Plave garde
Sa strane Cetnika, kad citao "Cersko-majevicku gr. korpusa ppk D.Rakica" nasao svjedocanstva o upotrebi topova (dva u jednom sukobu, najmanje) cetnicima tokom bitaka sa ustasama u Istocnoj Bosni 1941 g. Tipovi su nepoznate

Sad previse interesuju mi:
75-mm brdski top M.15
77-mm poljski top FK16 nemackog porijekla
njegov belgijski nasljednik
i A-U glatkocijevni pneumatski 150-mm top


Duje, mislim da na slike prisutni austro-ugari

На плочици топа који се налази на платоу Војног музеја на Калимегдану пише да је био у наоружању Војске Краљевине Југославије.

[attachment=1]

Ево и слике тог топа са задње стране:

[attachment=2]

Знам да jе био али фали ми слике

Па, слике брдског топа М-15, калибра 75 мм смо поставили. Не зам какве ти требају? Ако су мале резолуције могу ти их послати у бољој резолуцији.

Дзумбо, тако, захвалан за слике.
Найинтересантнийе су биле бих слике Йугословенских М.15 из тог врийемена. Немам жедну у свойой колекцийе

И jош jедно питаньею У каталогу Београдског воjног музеjа можемо видети циjели дио Глаткоциjевни, предпунечи топови. Читамо да су прикупили ньих са Jадранске обале гдjе имали су улогу сигналних. Жедна од ньих била jе у наоружаньу Воjске Кральевине Србиjе?

Ово су већ озбиљна питања за озбиљне историчаре. Ја то нисам па зато пишем по сећању. У Првом српском устанку су устаници почели са трешњевим топом, односно топом направљеним у "домаћој радиности", па се прешло на заплењне а потом и на топове набављене у Аутроугарској (Аустрији) "испод руке". Наравно то није могло без сагласности званичних аустроугарских власти, као што и данас "шверц" оружја увек има подршку неке од званичних држава. Касније је вероватно нешто добијено у виду помоћи и до Русије, али врло мало.

Inače jedna ručka od prvog pravog livenog ustaničkog topa (čuvenog glasnog Aberdara - tur. haber/glas) uzeta je i od nje je napravljena osnova za krunu kojom je krunisan Kralj Petar I.

Top je danas izložen u muzeju Karađorđevog Grada u Topoli.

A evo šta o njemu kaže tekst sa sajta turističke organizacije Topole:

" Posebno mesto u zastakljenom tremu Konaka ima Karađorđev top. Top je začudo sačuvan, uprkos tome što je decenijama ležao na otvorenom, na ogradi od porte uz crkvu sv. Đorđa na Oplencu. Ovaj bronzani top, poznat pod nazivom "Aberdar" (što na turskom znači: glasnik), objavljivao je ugovorenim signalima važne vesti narodu. Na njegovom zadnjem delu, oko profila, utisnut je natpis da je izliven u topolivnici u Beogradu 1812. godine. Na topu danas nedostaje desna uška (= ručka), koja je odvaljena da bi se od nje načinila kruna kojom je, po stupanju na srpski presto, krunisan kralj Petar I Karađorđević 1904. godine. Time je ovaj vladar, inače unuk Karađorđev, simbolično iskazao počast oružju heroja topolskoga, Karađorđa besmrtnoga.  "

U glavnom je malo šta ostalo sačuvano od originalnih artiljerijskih oruđa Srpske vojske pre 1915 a nakon Albanske golgote.

Ono što jeste sačuvano su oruđa iz perioda nakon 1915.
Oruđa dobijena od saveznika na Solunskom frontu kao i zarobljena oruđa tokom operacije oslobođenja otadžbine.

Хвала, господине Официре! Тако, мислим да значаjна количина топова настала jе касниjе, са развоjем Кнежевине?

Српски артиљерци на положају код Страцина (село у Македонији, недалеко од Кратова). Фотографија је снимљена за време краткотрајног затишја између Првог и Другог балканског рата.

Antone, evo ti jedna da popuniš kolekciju  ;)

[attachment=1]


Snimljeno je oko 1930. godine u Školi rezervnih ofivira u Sarajevu.

Primerak iz muzeja na Kalemegdanu je nekompletan, nedostaju donji delovi čeličnih štitnika.

Po slomu Prvog Srpskog ustanka 1813 negde oko 300 topova Turci su zarobili od Srba.

Tek 1848 u vreme vladavine Knjaza Aleksandra I Karađorđevića, topolivnica u Kragujevcu je počela nešto što se može nazvati serijskom proizvodnjom više modela i kalibara topova.

Istoričar Branko Bogdanović i slavista Nenad Ljubinković otkrivaju  tajne artiljerije srpskih ustanika. Po ugledu na Srbe, evropske vojske formirale prve  jedinice lake brdske artiljerije.

Dva naučnika koji se bave naizgled potpuno različitim oblastima - umetnošću i naoružanjem - nedavno su razotkrili zabludu da se srpska artiljerija u Prvom ustanku sastojala od svega dva drvena trešnjeva topa. Istražujući stare rukopise u potrazi za tajanstvenim tobdžibašama, oni su osvetlili potpuno nepoznati deo slike stvaranja moderne srpske države.
- Trešnjevi topovi su mit, Srbi su još pre početka ustanka prokrijumčarili topove u Srbiju - kaže vojni istoričar Branko Bogdanović. - Mnogi ustanici su kao frajkori ratovali za Austriju i imali dobre veze preko kojih su nabavljali oružje. Mit o drvenim topovima sakrio je i priču o velikom poduhvatu Srba iz Austrije, pre svega Vojvodine i Trsta koji su pritekli u pomoć ustanicima, novcem, ratnim materijalom i vojnim stručnjacima.
Bogdanović je urednik edicije Vojna istorija Balkana koja će uskoro objaviti priču o zaboravljenim srpskim artiljercima. Ediciju izdaje fond Ruski vitezovi pri vojnom vazduhoplovstvu Rusije. Srpska istoriografija još se nije odužila ovim junacima Prvog ustanka i njenom komandantu Tomi Milinoviću Morinjaninu, konstatuje istoričar književnosti i sociolog prof. dr Nenad Ljubinković.
- Naši istoričari su potpuno prevideli svedočanstva o srpskoj artiljeriji koje su ostavili Filip Višnjić i Sima Milutinović Sarajlija - kaže prof. Ljubinković. - Tragom podataka iz njihovih pesama otkrio sam da Narodna biblioteka u Beogradu čuva rukopis Tome Milinovića Morinjskog, komandanta prve srpske artiljerije, koji još od 1847. čeka objavljivanje u Srbiji! Reč je o uspomenama iz ustanka, u kojima se nalaze potpuno nepoznati podaci o obnovi srpske državnosti.
Tobdžibaša, artiljerijski vojvoda Toma Milinović, poreklom iz Morinja u Boki Kotorskoj, počeo je karijeru kao moreplovac i postao bogati trgovac u Trstu. Sav imetak uložio je u Prvi srpski ustanak, kome se ubrzo po izbijanju pridružio kao konstruktor topova i artiljerac u bitkama.
- Već 1806. u bici na Deligradu Milinović komanduje artiljerijom, koja je bila presudna za uspeh ustanika u prvom sudaru s regularnim trupama Osmanskog carstva - navodi Bogdanović. - On izvodi pravu revoluciju u artiljerijskoj taktici, prerađujući i skraćući cevi tadašnjih ogromnih topova. Tom lakom srpskom artiljerijom brzo manevriše u brdskom području i uništava neuporedivo jaču tursku vojsku.
Bečki ratni arhivi čuvaju detaljne izveštaje austrijskih obaveštajaca o tome kako su ogromna turska oruđa porazili topići koje su ustanici nosili na rukama.
- Praktično, to je bila prva laka brdska artiljerija u Evropi - otkriva Bogdanović. - Vrhunac je bio prvi rasklopivi top na svetu, koji je konstruisao Milinović. Za samo nekoliko minuta on bi bio rastavljan u pet delova, koje su pešaci lako prenosili na drugi položaj. Jedan takav top Turci su 1813. kao najvredniji ratni plen izložili na carskom Topkapi saraju.
Bogdanović  naglašava da se identitet tobdžija i topolivaca u vreme ustanka čuvao kao tajna, jer bi njihovo razotkrivanje prekinulo krijumčarske veze kojim je u Srbiju stizao ratni materijal i vojni stručnjaci. Ipak, prof. Ljubinković je otkrio imena artiljeraca iz austrijske Vojne krajine.
- Srbi inostranci, artiljerijski poručnici zvali su se Mita, Petar, Praka, Panta, Andrija, Ignjat, Jovan Brka, Pavle, Gluvi Dimitrija - nabraja prof. Ljubinković. - Na osnovu Milinovićevih kazivanja, njihova imena zabeležio je Sima Milutinović Sarajlija u spevu Serbijanka. Najistaknutije tobdžibaše su Novosađanin Pavle Popović i mehaničar-sajdžija Milisav Petrović iz Banata. Milan Đ. Milićević navodi da je Popović među ustanike došao s Milinovićem i izlio 1807. prvi ustanički top u Beogradu. Po njegovim rečima, do kraja 1813. izliveno je oko 150 topova.
Branko Bogdanović je utvrdio da su ustanici imali neprestano u upotrebi 60-70 mobilnih topova, koji su reparirani ili izlivani u arsenalu u Donjem gradu beogradske tvrđave.
- Kao topolivci angažovani su najbolji zvonolivci, jer je reč o istoj tehnologiji livenja bronze, a za izradu lafeta angažovani su kolari i stolari iz Vojvodine - objašnjava Bogdanović. - Srbi sa svih strana pohitali su 1804. da oslobađaju otadžbinu koju su prethodne generacije napuštale u seobama.
B. SUBAŠIĆ Večernje  novosti

ZEMLJA JEČI, NEBO ZVEČI
PRVI srpski ratni reporter Filip Višnjić od početka je pratio razvoj naše artiljerije. - Višnjić u Početku bune na dahije otkriva da je, još pre izbijanja ustanka, Hadži-Melentije, iguman manastira Rača kraj Drine švercovao topove i džebanu. U pesmi o boju na Loznici on izveštava slušaoce da imamo moćnu artiljeriju stihom jeka stoji ubojnih topova/zemlja ječi, vedro nebo zveči.
TOBDŽIBAŠA TOŠA MITROPOLIT Stevan Stratimirović je za Beč sakupljao informacije o ustanicima, ali je priznavao da oni ni njemu kao Srbinu ne odaju tajne, a kamoli Osmanlijama. - Turci ne mogu među Srbima tako lako naći špijuna, stoga moraju ulaziti u zemlju njihovu vrlo oprezno kao u tamnu noć - govorio je Stratimirović. Posebno je vešt u skrivanju identiteta i ustaničkih poslova bio Tomo Milinović, komandant srpske artiljerije. On se u Srbiji krio iza nadimka Toša i pravio nevešt i neuk, pa je u narodu ostala izreka pravi se Toša. Posle propasti ustanka otišao je u Rusiju gde je i umro kao izgnanik.
Smrt Hajduk Veljka

Cупер, веома захвалан!

Заднье вриjеме посебно бавим се историjом раниjе Српске артилериjе. Сад сакупльам податке за карактеристике топова и ньихов развоj у страних држава (тих топова шта су били у Кнжевине Србиjе). Не знам никакву посебну кньигу на ову тему, тако тражим информациjу у другим радовима и албумама. Сад користим "Реформу Српске воjске..."

Nadam se da će i ovo biti od pomoći.

Vojni istoričar Mr Nebojša Đokić je ovo napisao o čuvenoj topolivnici u Kragujevcu i o počecima proizvodnje topova i artiljeriji u tadašnjoj Knjaževini Srbiji.

Citat:

"
ПОЧЕЦИ ТОПОЛИВНИЦЕ У КРАГУЈЕВЦУ





Апстракт: Са ливењем топова се у Србији започело још у средњем веку. Са њиховом израдом је настављено и за време турске владавине овим крајевима. За време првог српског устанка су такође израђивана артиљеријска оруђа, а и за време прве владе књаза Милоша је изливено неколико топова. Ипак, до прве праве серијске израде топова дошло је тек за време владе књаза Александра Карађорђевића, пре тачно 150 година. Управо је то датум од када можемо сматрати да у Србији постоји војна индустрија у савременом смислу те речи.





Веома су оскудни историјски подаци о развоју војне индустрије у Србији у периоду од 1815. до 1848. године. Разлог лежи у томе што су и књаз Милош и његови наследници, укључујући уставобранитеље, гледали да то задрже у тајности. Наравно, и целокупна војна индустрија је била веома слабо развијена - али је ипак постојала.
Тако је, на пример, у Крагујевцу 1836. године постојао главни магацин са пушкама и тзв “Арсенал” у ком је на оправци ручног ватреног оружја радило 20 мајстора. Нешто касније, 1841. г, подигнуте су две зграде за радионице - браварску и ковачку. Ове радионице су 1845. и 1847. године знатно проширене, и управо су оне представљале темељ каснијој Тополивници. Истовремено је подигнута и нова зграда за управу, а све те зграде су подигнуте на десној обали Лепенице, између Господаревог и Метиног брда, управо на оном простору на коме ће ће бити подигнута Тополивница. У то време се, од стручњака, у Крагујевцу посебно истицао туфекџија (пушкар) и “надзиратељ правитељственог арсенала” Петко Трпезић.
У то доба је у Београду постојала радионица за оправку оружја и пуњење ђулади, а у дворишту “Главног војеног штаба” се налазила шупа у којој су радници, већином осуђеници, под надзором мајстора Весе Јовановића израђивали углавном виле и лопате. Ђулад су се лила у Мајданпеку, под војном контролом, а први контролор је био фрајерверкер М. Кренцер који је касније постао и официр у српској војсци.
Због сложеног међународног положаја у коме се 1848. године нашла Србија српска влада је предузела озбиљне кораке да упоредо са организацијом војске обезбеди и њено наоружање. тако је октобра 1848. године у Београду је почела са радом новооснована Тополивница - која се, додуше, још увек звала оружница. Истовремено је одлучено да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније”. За потребе ове тополивнице добијене су из Белгије потребне машине за ливеље топова. У њој су, у то време, радила два мајстора: Глигорије Божић ковач из Бачке и Веса Јовановић (Миловановић) дунђерин (отац каснијег пуковника Нићифора Јовановића). Прву пећ за ливење топова мајстор Веса је сазидао 1848. године и убрзо је од два мала топа излио први шестофунтови топ. Међутим, квалитет ове и неколико следећих изливених цеви није био задовољавајући јер су изливене топовске цеви биле толико порозне да су под притиском чак и воду пропуштале. Да би се, ипак, овладало ливењем топовских цеви доведен је, за инструктора, 1849. године из Белгије пољски емигрант Максимилијан Њепрек. На жалост ни он, у свом двогодишњем раду, није имао успеха - јер су му све топовске цеви биле порозне. због чега је био приморан да 1851. године напусти Србију.
Ипак, 1849. године је преломна у развоју војне индустрије у Србији. Наиме, те године је у Србију донета прва парна машина за војне потребе. Она је купљена у Лијежу одакле је, углавном, колима пребачена преко Линца, Беча, Семеринга и Сиска до Забрежја. Пошто се тежило да се парна машина незапажено пребаци у Београд она је од Забрежја до Београда превежена на колима. Но то се није могло сакрити па су Турци благовремено о овоме обавештени од аустријских власти. Пошто су уложили протест Турцима је успело да спрече монтирање машине у Београду. Значајно је нагласити да је те године у службу српске владе ступио и искусни машиниста и механичар Делур Тусен са којим је уговор продужен и 1853. године.
Како београдска тополивница није успела да усвоји ливење топова а пошто је поред тога као гранична варош, Београд био изложен сталној присмотри страних дипломатских представника. највиши државни органи су одлучили да се Тополивница пресели у Крагујевац. Овој одлуци је ишло у прилог и схватање да је неопходно да се све радионице концентришу на једном месту. Тако је, на Св. Илију 1850. године, освештен темељ нових зграда будуће крагујевачке фабрике која је тада први пут славила и своју славу Св. Илију. За тополивницу је одабран терен недалеко од цркве књаза Милоша, поред саме Лепенице.
Тополивница је званично пресељена на основу акта књаза Александра Карађорђевића од 17/29. марта 1851. године. Те године је званично и завршено сељење радионица из Београда у Крагујевац. Одлука од 1848. године да тополивница буде “војено” а не “цивилно заведеније” остала је и даље на снази.
И поред Њепраковог неуспеха Главна Воена Управа је одлучио да из иностранства (Француске или Пруске) доведе спремног инструктора за ливење топова. Преко упућених курира Главна Воена Управа успева да, средином 1852. године, ступи у контакт са врло вредним и искусним ливачким инструктором и организатором производње Французем Шарлом Лубријеом коме је француски цар Наполеон II лично дозволио да дође у Србију. Том приликом је у Паризу купљена и модерна парна машина као и потребан алат за фабрику. Ла Шос (La Cхaussе) фабрикант ове парне машине дошао је лично да исту монтира. На жалост, при раду на сунчевој жези, доживео је срчани удар и умро. Сахрањен је код старе крагујевачке цркве. Његова жена је остала у пословној вези са крагујевачком Тополивницом испоручујући јој и даље машине и алат. Почетком 1853. године Лубри је стигао у Србију где је 8/20. јануара 1853. године потписао уговор након чега је одмах отишао у Крагујевац да преузме поверени задатак.
Премда је било пуно проблема рад на изградњи Тополивнице се убрзано настављао. тако из једног акта бр. 466 од 26. јула/7. августа 1852. године сазнајемо да је рад у фабрици пуном паром продужен током јуна 1852. године. Брзо су подизане зграде, радионице и јаме за ливење топова. Јаме су задавале доста мука јер је подводно земљиште доста отежавало посао. Са друге стране, највероватније је и сам Лубри отезао са почетком ливења топова и то не само због лошег здравља већ и због тога што је на њега из Француске вршен притисак да отеже са послом јер није било препоручљиво да Србија има модрну тополивницу. Поготово што став Србије у Кримском рату није био посве јасан. Књаз Александар је често долазио у Крагујевац распитивао се о напредовању послова и бодрио раднике да истрају у раду. Прве пробе са коришћењем каменог угља у тополивници вршене су 31. децембра 1852. године/12. јануара 1853. године. Испитивање употребе угља настављено је током целе 1853. године.
Под руководством швајцарског мајора Карла Орелиа (Karlo Oreli) (ангажованом у српској војсци од 11/23. априла 1853. године и који је у то време био у служби Главне Воене Управе) предузето је током 1853. године у Крагујевцу подизање и организација радионица за израду лафета. Али најпре је требало конструисати лафет и једнообразна војна возила. За то је формирана посебна комисија која никако није могла да се одлучи између пруског система Ц-1842 и француског система Вале (Valee) М 1827. Због тога је наређено мајору Орелију да он донесе одлуку. Из писма Министру унутрашњих дела ВN0 1292 од 13/25. октобра 1853. године дознајемо да је потпуковник Орели предузео израду нацрта лафета по француском моделу и да је за ту врху доведен и један стручни мајстор – бравар из Ораовице у Аустрији. Орели је, на крају, предложио различите моделе артиљеријског оруђа – зависно од намене: француски Вале М.27/53 12 тешки пољски топ, швајцарски М.53 6 пољски топ, француска Вале М.27/53 дуга хаубица калибра 16 цм (или од 32) , швајцарска кратка хаубица од 12 (или од 132 мм) М.53 и француска Вале М.27/53 брдска хаубица од 12. Међутим нацрт лафета ње могао никако да задовољи комисију те је дат налог српском официру Петру Протићу Драгачевцу који је радио са Орелијем да да свој нацрт лафета. Његов нацрт, заснован на лафету пруског система Ц-1842 је коначно и усвојен. Након тога, почетком 1854. године Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри преузме руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Србију. Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак Жак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да оде.
Напред споменуте ознаке артиљеријских оруђа треба узети само условно. Наиме, у међувремену, прописом Попечитатељства (владе) званично су уведени у наоружање швајцарски модел лаког пољског топа од 6  , швајцарски модел кратке хаубице калибра 12  као и француски модели тешког пољског топа од 12 , дугачке шсетоцолове хаубице (од 12  такође) и горске (тј брдске) хаубице. Стварни калибри ових артиљеријских оруђа, по данашњим стандардима, су били следећи: пољског топа од 6 фунти 95,5 мм а топова од 12 фунти 121,4 мм.
Док се радило на усвајању лафета је Лубри 30. септембра/12. октобра 1853. године обавестио писмом Министра унутрашњих дела да намерава 10/22. октобра да врши прво ливење топова. Међутим, прво ливење топова није извршено 10/22. октобра већ из акта Министра унутрашњих дела ВНо 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ливење топова извршено 15/27. октобра 1853. године у присуству књаза Александра и да је том приликом изливено 6 топовских цеви на потпуно задовољство књажево. У Крагујевцу је врило од света, пуцњеви из старих 11 топова огласили су срећни почетак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри, радници и Лубрију придодати српски официри добили су поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и накиту. Премда није био расписан зајам по целој Србији су имућнији људи давали прилоге за тополивницу.
Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. децембра 1853. године (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4. фебруара 1854. године (са делимичним успехом, 3 цеви су биле исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. године (4 топа и 2 кубусе), 8/20. маја 1854. године (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854. године и 12/24. јуна 1854. године. По том је привремено обустављено ливење јер је нестало калаја.
Као што смо већ навели упоредо са ливењем топовских цеви кренуло се и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта Лафетница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конституисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто касније, 6/18. јула 1855. године наређено је да се у подножју Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. године на истом месту.
У лето 1854. године Лубри је постао скоро неподношљив због своје болести, чудно се понашао а и из Париза је захтевано да напусти Србију. Коначно 21. августа/2. септембра 1854. године Лубри је напустио Крагујевац а на његово место је дошао Милутин Јовановић први учени српски тополивац. После одласка Лубријеа за директора Тополивнице је постављен капетан Петар Протић. Лубри је отишао у Француску где је ускоро и умро. Књаз Александар је, у знак захвалности, послао његовој породици знатну суму новца као помоћ.
До одласка Лубријеа (августа 1854. године) произведено је 46 артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти, 10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и 4 планинске хаубице) мада је од њих само 8 оруђа било на лафету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено). Милутин Јовановић је крајем септембра 1854. године салио 2 тешка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти. Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Лубри није лио. Ливење је настављено па је нешто касније 9/21. марта 1855. године било је у крагујевачкој тополивници 25 старих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у Крагујевцу). Од старих топова било је 5 двофунташа, 4 трофунташа, 9 шестофунташа и 4 дванаестофунташа. Од старих хаубица (кубуза) била је једна од десет фунти и 2 од дванаест фунти. Од нових топова било је 4 трофунташа, 23 шестофунташа и 6 дванаестофунташа а од хаубица 8 дугих од дванаест фунти, 10 кратких од дванаест фунти и 4 брдске од дванаест фунти. До 16/28 (?). марта 1855. године било је изливено 55 оруђа и то 41 по швајцарском, 10 по француском и 4 по аустријском систему. На новим оруђима нису биле постављене нишанске справе а нису ни били испробани сви топови. Од 55 нових оруђа 32 су била без лафета. Укупно је после првих шест горе споменутих артиљеријских оруђа под Милутином Јовановићем до 30. априла/12. маја 1857. године саливено 33 оруђа и то 10 лаких пољских топова, 17 тешких пољских топова, 4 горске (брдске) хаубице, једна дугачка хаубица од 12 фунти и један лаки топ од три фунте за потребе књаза када је он у Београду. Дакле, укупно 88 артиљеријских оруђа. Планирано је да се салије још један тешки пољски топ па да се направи пауза. Међутим, на основу каснијих спискова изгледа, по свему судећи да тај топ никада није саливен јер се увек јавља 21 тешки пољски топ. У Лафетарници је за исто време израђено 53 лафета за оруђа разног калибра, 41 предњак, 21 мунициона кола и једна ковачница (покретна на колима - напомена аутора). По нешто другчијим подацима до 1857. године изливено је укупно 86 оруђа. Слабост у раду тополивнице огледала се у томе што није био утврђен тип и калибар топова које је требало поризводити. Полазећи од броја изливених топовских цеви и друге опреме комисија је закључила да је у тополивници још неопходно поризвести 28 лафета, 28 предњака, 65 кара за превоз, 28 кара (муниционих сандука) за ношење муниције, 10 пољских ковачница, 48 кола за артиљеријску муницију, 60 кола за батеријске потребе и 160 резервних кола за пешадијску муницију.
По предрачуну од 9/21. маја 1856. године један крагујевачки топ је коштао српску државу 12600 гроша а буџет крагујевачке Тополивнице износио је за 1856. годину тачно 37263 талира.
Са завршетком Кримског рата, донета је 1857. године одлука да се даљи рад Тополивнице обустави. Ипак, на основу рада посебне комисије одустало се од тог закључка и решено је да се настави са ливењем топова али у смањеном обиму. Истовремено је решено да се организује преправка старих пушака на савременије системе као и да се производи друга војна опрема.
Поручник Мил. Кренцер је 8/20. априла 1859. године израдио прву привремену таблицу гађања за сва артиљеријска оруђа и истовремено је определио употребу диоптера на њима.
Указом од 11/23. јула 1860. године објављен је пропис о уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устројеније правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године лила и прва звона у крагујевачкој фабрици.
Законом је 27. априла/9. маја 1862. године установљена у Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управитељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска барутана.
Убрзано се радило и на усвајању новог аритљеријског система са изолученом цеви али то је једна друга прича.
Ми се овде, због простора, нећемо задржавати на употреби српске глаткоцевне ариљерије. Она ће до Српско-турског рата 1876. године бити, углавном, замењена модернијим изолученим спред пунећим топовима система Ла Хит. Ипак, глаткоцевна артиљерија ће бити употребљена врло успешно у борби нарочито у одбрани Шуматовца. Ево шта о њиховом дејству на Шуматовцу пише Сава Грујић: “Глатки шестофунташи наши, пошто су утрошили сав картеч, продужили су борбу са ђуладима. И овом несигурном муницијом сад се сигурно погађало у густе турске колоне, које су тако близу неколико пута на јуриш на Шуматовац биле вођене.” Уопште, у овом рату глаткоцевна оруђа су коришћена углавном као позицијска са прилично великим успехом.
Интересантно је да су се ова оруђа задржала у наоружању све до почетка XX века. Тако је рецимо 31. децембра 1901. године у Нишу било 9 комплетних топова од 6 фунти (са још 7 резервних цеви) и 4 глаткоцевне хаубице од 16 цм а у Кладову 6 истих топова и 2 исте хабице. Што је још интересантније она никада нису званично ни избачена из наоружања, за разлику од рецимо Ла Хитових топова или спред пунећих пушака. Изгледа да су неке од њих запленили Бугари крајем 1915. године. У сваком случају једини сачувани крагујевачки глаткоцевни топ налази се бугарском војном музеју у Софији.

Резиме

Српска војска је пред слом 1813. године располагала са 378 тешких и лаких топова који су скоро сви пали у руке Турака. Књаз Милош је 1815. године располагао са свега четири топа са којима се обесмртио Танаско Рајић. Као што је полако и постепено стицао самосталност Србије књаз Милош је полако и на “мала врата” стварао и њену оружано силу. До топова се долазило најпре из плена, нађени су и неки топови сакривени 1813. године а неки су и тајно купљени од Турака. Неколико лаких топова је и изливено на полузанатски начин. Најзад, 22 топа је и јавно набављено у иностранству (укључујући и Турску) па је пред крај прве владе књаза Милоша Србија имала око 40 употребљивих топова.
Када се педесетих година XIX века поново заоштрило источно питање српским вођама је било јасно да само војнички јака Србија може да се избори за своја права. Зато је морала да, макар део, наоружања набавља у сопственим фабрикама. Тако је 1848. године одлучено да се сагради савремена тополивница. Тек после пет година започето је ливење топова у њој и током следеће три деценије Србија ће сама подмиривати своје потребе у артиљеријским оруђима која ће бити на ниво оних у армијама великих сила. Ускоро ће Србија 1863. године извести и своја прва 24 топа и то у Румунију. Али то је једна нова прича. "

A evo i slika topova iz Crne Gore.

Druga slika predstavlja izvlačenje topa na Lovćen a poslednje dve zarobljene Turske topove u Crnoj Gori poređane na Cetinju od strane vojske AU monarhije 1916.

A evo i slike prelaska topa 1912, u I Balkanskom ratu preko Lima od strane vojske Kraljevine Crne Gore.

A evo i slika Turskih topova koje je 1912 na Kumanovu zarobila Srpska Vojska.

I još par slika Srpske artiljerije iz I sv.rata.

I još par sitnih priloga za temu.

Poznata slika "Tanasko Rajić brani topove" i slika kraljevskih insignija Kralja Petra I sa krunom za čiju je osnovu upotrebljena ručka/uška sa čuvenog topa Aberdara.

Anton-Pecerski inače ako nisi ranije pregledao deo foruma o Srpskim artiljerijskim oruđima evo linka na tu stranicu:

https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,16187.0.html

I još jedan dodatak koji mora da uđe u priču o Srpskoj artiljeriji.

30.09.1915. godine vatrom iz topa oboren je prvi neprijateljski - nemački avion iznad Kragujevca. To je bio prvi zabeleženi slučaj obaranja vazduhoplova artiljerijskim oruđem. Na Metinom brdu u Kragujevcu nalazi se spomen-obeležje Radoju Raki Ljutovcu, artiljercu-tobdžiji koji je 1915. godine, u Prvom svetskom ratu, oborio prvi neprijateljski avion u Srbiji. Raka Ljutovac dejstvovao iz topa zarobljenog od Turaka 1912.

Zbog učestalih bombardovanja i izviđanja položaja srpska komanda naložila je da se određenom broju topova prerade lafeti kako bi cev imala veći ugao elevacije i da se oni rasporede na pogodne položaje radi zaštite gradova u pokušaju odbrane od napada neprijateljskih aviona.

Da li neko zna koji se top nalazi na spomeniku na Metinom brdu kod Kragujevca koji je posvećen ovom događaju?  

Ili "Hajduk Veljko na topu" slika Stevana Todorovića.

Slika Hajduk Veljkove barutane u porti nove crkve u Negotinu, jedan od retkih vojnih objekata sačuvan iz perioda I Srpskog ustanka.

" U porti nove crkve " Svete Trojice " u Negotinu nalazi se jedna mala, u zemlju ukopana zgrada na četiri vode, zasvedena poluobličastim svodom, a pokrivena ćeramidom. Građevina je iz Prvog ustanka. Podignuta je specijalno za čuvanje baruta, što je uslovilo i njeno graditeljsko rešenje. "

SPOMENICI KULTURE | Urednik: MILORAD PANIĆ SUREP | Prosveta, Beograd 1951

Ova barutana jedini je svedok onih legendarnih borbi ustanika pod vođstvom Hajduk-Veljka, koji su radije dali svoje živote no svoju slobodu i svoj grad. "

Ispravljam grešku.

Slika se zove "Tanasko Rajić na topu" rad Riharda Puhte.

I još neke slike kao prilog.

Nadam se da nisu bile pre.

I jedna za koju piše da su položaji Srpske artiljerije negde u Bosni.

Mada meni ne liče na Srpsku vojsku.

To su Bugari.
Evo ih sa topovima,sa kojima je počeo ovaj topik. brdski M.15[attachment=1]

Zaboravih "Srbi" u "Bosni" su naoružani sa De Bange 80mm poljskim topovima M. 1885.
Ono na slici su verovatno u rukama Bugara koji su od zarobljenih topova formirali tri baterije.[attachment=1]

Хвала! Чемо идентифицирати врсте топова кад завршим технички опис

A evo linkova (Bugarski izvor) koji opisuju Srpsku artiljeriju u Velikom ratu kao i tip i broj zarobljenih srpskih topova od strane Bugara.

Imaju i slike po modelima sa karakteristikama.


http://www.bulgarianartillery.it/Bulgarian%20Artillery%201/Testi/T_Serbian%20guns.htm
http://www.bulgarianartillery.it/Bulgarian%20Artillery%201/Testi/T_Captured%20guns.htm
http://www.bulgarianartillery.it/Bulgarian%20Artillery%201/Testi/T_Serbian%20QF%20Field%20Artillery.htm
http://www.bulgarianartillery.it/Bulgarian%20Artillery%201/Testi/T_Serbian%20Strenght.htm
http://www.bulgarianartillery.it/Bulgarian%20Artillery%201/Testi/T_Serbian%20fortress%20guns.htm

I još slika:

I još nekoliko.

I još par.

Ево тог истог "Шнајдера" у мало бољем издању (офарбаног):

[attachment=1]
[attachment=2]

Поред њега на изложбеном простору је још један сличан топ на коме нема табле са подацима. Има ћирилички натпис (бугарски или руски) на цеви топа која ја нисам успео прочитати због одблеска Сунца:

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Верујем да ће га зналци идентификовати.

Први српски ђенерал био је Чех  -Франтишек Александер Зах (1807-1892).  Основну школу, гимназију и филозофију завршио је у Брну а права у Бечу.  Војне науке изучаваo је у Паризу (1832-1836).  У Београд долази 1849. на позив кнеза Александра Карађорђевића и постаје његов политички саветник. 1850. постаје управник  и предавач на Артиљеријској  школи (предавао је историју ратне вештине, француски језик, географију и стратегију)  а  1876. начелник Главног ђенералштаба.  У првом српско-турском рату (1876) предводи Ибарску војску. У рату је био рањен и изгубио је ногу. Био је и саветник кнеза Михаила Обреновића.
На слици: ђенерал Фрањо Зах, први управник и предавач на Артиљеријској школи у Београду.

Джумбо, оваj натпис личи на руски: доньи ред: - "тегло с затвора" (тегло??? од затварача). Може, на горньем jе присутан почетак риjечи. Исроришчен jе био стари руски правопис: слово "jатj" замjесто "е" у риjечи "тегло" и Ъ (не читао се) са словом "с"

Српска зора, Беч, август 1876.

Ових дана ћу ићи на плато Војног музеја, па могу проверити податке о Шнајдеровим топовима.

На слици са Калемегдана је Шнајдеров топ 75мм испоручен Бугарској, па је и натпис на цеви на бугарском. Тяъгло съ затвора значи тежину (масу) склопа цеви - са затварачем. Изнад је натпис "польско орудие", што такође указује на бугарски, јер је на руском пољски топ - "полевая пушка". Нема везе са Пољском, већ са наменом.

Pripadnici JV ispred Škodine haubice 220 mm M.28
[attachment=1]

Dve sledeće fotke bi trebalo da predstavljaju haubice u marševskom položaju (ili nisu?):
[attachment=2][attachment=3]

Hvala Vama! Tako, imam jos vise pitanja. Uglavnom: da li su postoje ozbiljni podaci za strukturu artilerije i kolicinu topova u Knezevine Srbije?

Recimo 1876 godine, svaka divizija je imala artiljerijski puk od 4 do 5 baterija sa po 6 oruđa, dok su brigade imale po jednu bateriju sa 4 oruđa.

Kada su zastareli LaHitovi topovi, u Francuskoj su naručeni topovi De Bange M.1885 kalibra 80 mm i to 270 poljskih i 42 brdska oruđa, za ukupno 45 poljskih i 7 brdskih baterija po 6 oruđa svaka. Nabavka novih topova je koštala Srbiju 22.000 dinara za jedno poljsko oruđe, odnosno 14.500 dinara za jedno brdsko. Sve u svemu nabavka novog artiljerijskog materijala je ukupno koštala 6.549.000 dinara.

[attachment=1]

Motoriste, a kojih sistema orudja imali su baterije od 1876.?

La Hitove topove od 4 i 12 funti.

Motorista, kolika je francuska funta??

Poslednja funta koju su koristili je bila metrička od 500 grama, ali iako je kod LaHitovih topova korištena funta kao oznaka, to je ustvari bila težina zrna u kilogramima. Tako su topovi od 4 funte koristili zrna mase 4 kg.

Койи топови имала йе Српска войска (Кнежевине) у 1840-1960. године?

U to doba je imala topove nabavljene sa svih strana, ali ne znam da ti tačno kažem kojih modela. Knez mIloš je 1835 godine od Turaka dobio 7 topova od 6 funti, a 1838 godine su u Beču kupljena 3 topa od 3 funte, 8 topova od 6 funti i 4 topa od 12 funti. Topolivnica U Kragujevcu je počela s radom 1853. godine i do 1860 su izlivena 42 topa od 6 funti i 18 topova od 12 cm.

Hvala, Motoriste! i jos interesantnije pitanje: kako prevesti na ruski jezik (ako znate ga) slijedeci termine: "fiska", "opaljivac", "upaljac" (nije onaj da imam u dzepu))). "Острагану" преводим као "нарезное орудие".
И што значи "жльебни", койи материйал?

Взрыватель


Može i tako, mada bi tačnije bilo oruža koja se pune sa zadnje strane, straga.


Нарезное оружие.


Ударник

https://ru.wikipedia.org/wiki/Ударник_(деталь)


Ovo ne znam šta bi moglo da bude.

Da ne odvučem na pogrešno tumačenje.

Da se ne radi o fišeku koji ima više značenja.Koristio se za označavanje punjenja,patrone,čahure itd.Primjer -uzeo je više fišeka i napunio pušku.

Poz.

To je to.

Već sam čoveku odgovorio na mail. Fišek/patrona baruta, udarnik, upaljač, ostragpuneći (suprotno - spredpuneći), olučena cev/oruđe...

Јанаћко Николић, први србски топџија

До 1836. године, у Србији није постојала ни једна батерија, и ако је било 11 старих топова, заосталих још из првога устанка. Од ових старих топова, 9 мањих налазили су се у ћуприском шанцу, а два већа, од којих је један био крњав, налазили су се у Београду.
Поменута два већа топа, у Београду, чувана су у конаку Народне Канцеларије, и често су слата ковачу на оправку. Тако по благајничким књигама налазимо, да је за оправку ова два топа, 20. јуна 1819. године,  плаћено 885 гроша; за овим, 8. новембра 1829. г. за оправку мајстор Јовану Петровићу, ковачу, исплаћено 600 гроша.

Са ова два топа руковао је један тобџија, по имену Јанаћко Николић, који је био родом из Старе Србије, и који је код Турака научио управљати топовима. Из ових топова Јанаћко је пуцао само при великим празницима и свечаностима. Једном приликом, у првој половини 1834. године, пунећи крњави топ, Јанаћко буде тако тешко обрањен, да је једва остао жив, али за сваки даљи рад неспособан. Рањеног Јанаћка лечио је Ећим Тома, коме је по свршеном лечењу, 15. јула 1834. године, за труд и лечење, из народне благајнице, по наредби књажевој, поклоњено 266 гроша.
Овог Јанаћка налазимо први пут, као добошара, у другом устанку, и, 21. марта 1816. године, поклоњено му је из народне касе 50 гроша. После овога, Јанаћку су поверена оба поменута топа; и као први српски тобџија 1832. године, ступио је код књаза у службу са платом од 12 талира на годину, или 240 гроша чаршиски. Ова плата била је тако мала, да је Јанаћко са женом једва могао живети; с тога се 5. априла 1833. године, обратио књазу са молбом да му повећа плату:

Ваша Свјетлост всемилостивјејши Господару!

Ја долуподписати усуђујем се вашој свјетлости приступити нужду моју показати и за милост просити. Будући да сам ја већ годину дана у служби Ваше Свјетлости ступио јесам и никакве помоћи ни одкуд осим едног талира аилока имам од куд морам кириу, брашно и дрво куповати а будући да су сад године скупе настале то усуђујем се Вашој Свјетлости покорњејше молити  да би са Ваша Свјетлост на мене покорњејшега роба вашег смилуетеј да ми аилука мало повисите, с коим би могао сиротински уживати. Много сам се пута усуђивао Вашу Свјетлост покорњејше молити, но незнам добро језик србски да би могао говорити, кућа у коиој сам досад седио не могу више у њој седити, јербо газда од куће иште плате више, а ја више плаћати немогу а немам куд да идем од вас, како ваша Свјетлост извиди онако нека буде. Остајем покорњејши раб Ваше Свјетлости, цјелујући скут ризи ваше.

У Крагујевцу 5. Априлија 1833. года                                                                      Јанаћко Николић, топџија

По овој молби, књаз је Јанаћку повисио годишњу плату на 24 талира, и поклонио му у Београду кућицу с плацем, на ћошку спротиву куће београдског губернатора Јеврема Обреновића.

(Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. стр.703.)

На измаку 1833. године, књаз Милош је наредио, да се ћуприски свих 9 топова пренесу у Пожаревац и Крагујевац. При преносу ових топова, 26. децембра, начињен је списак свега топовског материјала, који је примљен 31. истог месеца у Пожаревацу. Списак тај гласио је:

Тефтер
од муницие шанца ћуприског, која је пренешена и кренута из Ћуприе 23-г Декемвра 1833. као:

4 топа мала по на два колета, кои у себе ђуле од 1 и по оке примају.
4 топа мала по на два колета, кои у себе ђуле од 1 оке примају.
1 крњи топ без такума.
2790 ђулета мали и велики; 16 арбија од топова; 12 точкова стари од топова; 3 трупине топова; 6 обруча гвоздени од кола топовски тј. шина; 3 руде топовске; 5 ћускија топовски од дрвета; 5 јанџика за потребу топовску; 4 јастука топовска; 1 чифт зенгиа; 4 гвоздена казана од кои је један разбијен; 1 осовина топовска од гвожђа; 2 калупа топовска од дрвета; 181 комад пиука; 156 комади лопата дрвени; 30 гвоздени парчади од потребе топовске; 2 макаре; 6 великих тестера; 4 мале тестере; 2 ћуские гвоздене; 8 чантри; 3 сврдла; 8 матак кеса; 3 чекића; 6 мотика; 8 рогова за подсипање; 14 ашова; 4 секире; 2 ножа; 8 кова за потребу топовску; 2 сепета у коима се гвожђе носи; 14 свински нога од гвожђа за израђивање топова; 295 махит фишека; 1 сандук фуниа за топове; 12 махит, синџир ђулета; 37 ока фитиља топовски; 30 ½ ока кремења; 47 ока ћириша у три сандука; 85 ока куршума; 190 ока дрвени чата за потребу топовску у 5 сепета; 6 ½ ока конаца; 6 комади велики нови конопаца кои су у Ћуприји заостали; 35 стари комади од велики конопаца; 364 стари исцепани врећа; 106 мали буради с барутом (билоје 107 но једно се у Ћуприји разасуло, те је преручено у друга); 65 сандука с фишеци; 172 топа карбит артие; 112 топа фишечке артие; и 1273 ока гола барута у великим бурадима.

У лето 1835. године, кад је књаз Милош био у посети код Султана у Цариграду, Султан је поклонио књазу 6 нових топова, са целим топовским прибором и са свом аммуницијом. Кад је књаз примио тако важан поклон, одмах је о томе известио књегињу Љубицу и Државни Савет; а после неколико дана, писмом од 5. октобра исте 1835. г. под  N^o 2758 и 2759, из Цариграда, наредио је књегињи, за тим Јосифу Милосављевићу и Сими Паштрмцу, да три топа сместе у Крагујевац, а три у Пожаревац, и одредио место за њих где ће у дворишту бити намештени.

Држ. Архив, К. К., 5. октобар 1835. Цариград. Милош Љубици и Јосифу Милосављевићу.

Нашаој возљубљеној супруги, госпођи Љубици М. Обреновића, књегињи Сербској, и Нашему Совјетнику Јосифу Милосављевићу, у Пожаревцу
Будући да ћемо 3 топа од ови које Нам је Његово Величество, милостивјејши Султан, поклонити усердствовао, у Пожаревац послати: то желећи иј тамо љепо и намјестити препоручујемо Вама двома, да за те топове начините једну згодну и пристоину сондрму. Мјесто пак за ту сондрму опредјелили смо у авлији конака између врата и стражаре, како се из канцеларије у авлију коначку улази, на љево, но нека ближе стражари буде, него к вратима. Леђа тиј топова да буду окренута палисађу, а уста авлији и великој капији.

Држ. Архив, К. К., 5. октобар 1835. Цариград. Милош Сими Паштрмцу.

Нашему Главному Домостроитељу, Совјетнику Сими Милосављевићу Паштрмцу, у Крагујевцу
Поводом тим, што ћемо 3 топа од ови 6, које Нам је Његово Величество, милостивјејши Султан, поклонити усердствовао, у Крагујевац послати, поручујемо вама, да једну згодну и пристоину сондрму за њи у Крагујевац направите. Мјесто за ту сондму опредјелили смо у авлији старог конака, како се из шареног конака преко ћуприје у авлију старог конака уђе, на десно између капице и наставка они нови наслона, пред новим палисађем, али тако да близу капице буде. Леђа топова да буду окренута палисађу, а уста авлији и сарачани. Но ово одма узмите у посао, да се топови, како тамо дођу, смјестити могу.

Топови су ови стигли у Србију првих дана месеца фебруара 1836. године, и свечано донешени у Пожаревац и Крагујевац 7. фебруара. Њих је из Цариграда кроз Србију спровео и допратио књажев капетан Стојко Ранковић. Кад су ови топови приспели, књаз је установио два артиљериска одељења, са по једном батеријом. Првој батерији у Крагујевцу, књаз је поставио за команданта Стојка Ранковића; а другој батерији у Пожаревцу, капетана Илију Марковића, са два нижа официра, 8 каплара, 5 добошара и 89 канонера, редова.

По повратку из Цариграда, књаз Милош је преко Панте Хаџи Стоила, поручио  у Бечу 2 топа, који су у месецу фебруару 1836. приспели у Србију. 5-ог фебруара књаз пише Вучићу:

Љубезни Вучићу!
Ово дана доћи ће два топа из Беча, коjе смо наручили, и ви ступите у споразумениjе с конзулом нашим Панталеимоном Х. Стоилом за исте топове, па кад буду дошли, нађите jедан прам, и пошаљите иј на праму Дунавом до Дубравице, а ми смо учинили наредбу, да се оданде у Пожаревац однесу. С благоволениjем jесмо Вам благонаклониј Милош Обреновић.

У лето 1836. године, књаз је такође поручио у Бечу 12 топова: 4 топа дванаесто-фунташа, 4 шесто-фунташа, и 4 топа тро-фунташа са целим прибором. Ови топови, поручени преко Теодора Тирке, били су потпуно готови у месецу априлу 1836. године, и књажев консул Панта Х. Стоило писмом од 17. априла известио је књаза:

Наручени у Бечу 12 топова већ су готови, но будући да је цар Њемецки и његов стриц видити иј, за то су се мало с посланијем задоцнили, но док иј извиде, одма ћеду се послати овамо, и примивши оћу иј по вашему наложенију одма у Топчидер сместити, а такође и вас вједома учинити.
NB. Примивши овај час из Беча од мога пријатеља вјест, да је послао од вишеречени 12 топова по дамшифу 4 велика, којима се ови надам да дођу, а остали 8 остали су до поласка другог дамшифа, будући је овај, што ово носи, није могао више терета понети. И која 4 топа сад прими оћу иј као што горе реко у Топчидер смјестити.

После три недеље, Х. Стоило, писмом од 13. маја известио је књаза, преко Високородна госп. Директира казанчејства, члена Совјета књажества Сербског, полковника каваљера, Павла Станишића, о приспелим топовима:

С писмом овим јављам вам, да сам по височајшему наложенију Његове Свјетлости, 8 топова што су у Земуну дошли за Дубравицу послао, и тако притварам вам овде за примљени 12 топова оригинални рачун мога пријатеља из Беча Тирке, од коштовања и трошка што је он у Бечу за њи само платио, који износи у сумми сребра форинти 12.983 и са којом сам сумом задужио партију казанчејства, притом имаћете после и рачун за кирију и трошкове што су се из Беча довде догодили, на горњи 12 топова.

По рачуну добивеном од Теодора Тирке из Беча, који је датиран 1. маја 1838. год. под N⁰ 1941 и по извршеној у благајничким књигама, свих 12 топова са лафетима и топовским сандуцима, коштају скупа 26.233 форинте. За пренос 12 топова послатих из Беча на дамшифу кирију до Земуна, Дубравице и Топчидера износи сребра 894,40 форинти.
Кад су наручени топови приспели из Беча, књаз Милош установио је још две батерије, и тако је 1838. Године било 4 батерије са 18 нових и 11 старих топова.

Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842.

Први противаероплански пук славио је 30. септембра своју славу као успомену на тај дан 1915. године, када је редов Рака Љутовац обичним топом оборио швапски авион у Крагујевцу.

[attachment=1]
Са славе Првог противаеропланског пука у касарни 'Краљевића Андреје'. (1937.г.)

Надам се да није кансо да питам нешто око овог топа.

[attachment=1]

Овај топ је користила војска Кр. Југославије,али не знам ни како се зове нити колико комада је имала војска Кр. Југославије.
А занима ме још и како се овај топ показао у Априлском рату и да ли је био хваљен топ,тј. да ли је био добар.
Не знам да ли је био 80мм или 76,5мм.

Може ли неко да ми помогне да одгонетнем ове ове ствари око овог топа ?

Škoda 8 cm ( 76,5 mm) vz.30

Хвала.
А колико је комада поседовала војска КЈ и да ли је овај топ био добар или застарео у АР ?

PO mom mišlenju, škoda uvek pravila odlične topove.

Top je bio odličan, jedino mu je lafet bio malo pretežak, zbog zahteva MVM da može da se koristi i za PVO. U VKJ je nosi oznaku M28, a kako drugačije sa Škodinim topom, a bilo ih je naručeno 300+100 komada sa po 1.000 granata na cev.

Топ 8цм/76,5мм вз30, а код нас М28, био је савремен топ. L цеви мислим 54 калибра, велика почетна брзина зрна. Затварач мислим хоризонтални клинасти. Отвор на штиту показује да је елевација била веома велика (можда чак и 75*)  с намером да се користи и као ПА оруђе. Ипак, ретки су били топови који су истовремено могли бити одлична и пољска и ПА оруђа. Не знам колико их је било. Можда су неки после рата пребачени у обалне батерије. Дрвени точкови показују да није био предвиђен за моторну вучу, што је велика мана. Могуће је да је склоп цеви баш овог топа искоришћен за прототип ПТ топа 76мм, који је остао 1941. у опитном примерку.

Чеси су велики мајстори топовског заната. Нпр. једини су у ВУ направили своју СХ Дана, врло напредно оруђе за своје време. Ипак, пре неколико година угашена је последња из старих, али модерно опремљених челичана, које су могле производити квалитетан оружни челик. Главном акционару - US Steel производња је била нерентабилна.

Na žalost kvalitet fotografije je loš.

[attachment=1]

sa češkog sajta, na engleskom:

Word of caution - there was no "PL vz.33 Skoda" - Czechoslovak Army had no such gun in its inventory.

However, there was 8-cm (76.5mm) L/50 commercial AA gun. It is sold to Yugoslavia (among others) as "M.1928" model (there was also slightly modified M.28A model, probably bought circa 1933). There is no specific German designation for these Yugoslav versions, so I suspect they were used as "Flak 33(t)" ones.

Data for Yugoslav gun is similar to "vz.33" one, except Yugoslavia used much heavier round: 8.1 kg (Vo 700 m/s). If I remember correctly, 112 guns were bought (80 x M.28 & 32 x M.28A). It is used by Yugoslav Coastal Arty well into the 1960s. One was present at Belgrade Military museum display, but it disappeared in 1990s inexplicably.

Taj top je sklonjen relativno nedavno jer su mu istruleli točkovi, pa se sav nakrivio. Sklonjen je u kazamat.

Natpis za sliku je pogrešan, na slici je M28 - vz.30, 76,5mm.

Slika je sa češkog sajta valka.cz.

I još dodatak tekstu, na češkom, ali je razumljivo, bar meni.

TTD:   
Ráže: 80 mm
Počáteční rychlost střel: 800 m/s
Dostřel: dálka 17 240m
výška 11 470m
Hmotnost střely: 8,0 kg
Hmotnost v bojovém postavení: 3 800 kg
Rychlost střelby: 22 - 28 ran/min
Ve výzbroji v roce 1938: 96 ks

Ovaj sajt daje neku nemoguću brzinu gađanja, kao da ima autopunjač! To ne može biti ni tehnička brzina gađanja, kamoli praktična.

Ваков топ имаше во мојот град Битола послен италјанското бомбандирањето  на Битола во  октомври 1940 година .И овие топови биле распоредни на тумбе кафе или едно восвишеније над град битола со висина од 1000 метри, но за време  на априлската војна овие топови се запленети од сс дивизијата Адолф Хитлер.

Дакле,војска КЈ је имала одличну Шкодину артиљерију.
На пример,ове 8цм/7.65цм вз 30 илити М28 7.65цм топ,имали смо и Шкодине 10цм хаубице,као и Шкодине 15цм хаубице које су биле одличне.
Имали смо и тешку моторизовану артиљерију.

Да је војска КЈ одлучила да пројектира свој тешки или средњи тенк,ови Шкодини 8цм вз 30 топови су конфорно могли бити монтирани на куполе.

Иначе,заборавио сам да додам.
Видео сам слике топа Шкода 8цм/76.5мм вз 30 где у место дрвених точкова има гумене,тако да је псотојала и верзија која је била предвиђена за моторизовану артиљерију.

Ne bi, u to vreme glavni tenkovski top je bio 35/47mm. U to vreme jos uvek nije postojala mogucnost niti potreba za ugradnju ovoliko velikih topova u tadasnje tenkove.

Kolko ja znam, planirana je licencna proizvodnja tanketa Skoda S-I-D i uvoz tenkova S-II-A J.

Конкретно сам мислио на доба око 1939-1940 када се појавила та идеја о тенковима са великим топовима као што је Панзер IV

ОМЈ ВКЈ биле су у повоју. Изгледа да су следили француску праксу која се показала као веома лоша. мало се обраћала пажња на напредну немачку о совјетску војну мисао по питању ОМЈ.

Bas na taj period sam i ja mislio. Tada najveci kalibar na tenkovima PnZ IV je bio 75mm, ali na kratkoj haubici koja je imala veoma lose protivoklopne karakteristike. Do duse, narucali su izvesnu kolicinu tenkova sa 50mm PAK-38, ali je porudzbina obustavljena sve do Barbarose.

Jedini koji su radili na tenkovima sa topom veceg kalibra su sovjeti, ali samo zbog toga sto oni nisu radili dva razlicita tenka kao ostali, vec jedan univerzalan (nada bilo je pokusaja da se na T-34 ubaci ZiS-2 kao bolje protivtenkovsko oruzje).

Sa druge strane, KJ jeste imala nabavljeno odredjenu kolicinu tada mozda jednog od najboljih PT topova Skodin Vz.38 bas od 47mm i logicki bi bilo da se isti ugradi i u (lake) tenkove planirane za nabavku.

Osim toga, mislim da je bila planirana ili vec nabavljena licenca za ove topove.

Topovima vz.38 je trebalo da budu naoružani tenkovi Škoda Š – II – a – j (T-12) (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,12270.0.html).

Да,Краљевина Југославија је поседовала преко 800 ПТ топова 37мм и 47мм.Те топове су могли да монтирају на тенкве Рено ФТ-17 и на Рено Кегрес,тиме би побољшали те тенкове,а поготово ФТ-17 који је био доста застарео.

Da Ft-17 imali su slabašne Puteaux (Pito) topove 37mm. Ipak, pitanje je da li bi top 47mm stao u malecku kupolu Ft.17. Možda 37mm vz.38. I to bi predstavlajlo suštinsko poboljšanje. Ft.17 su bili prespori za lovca tenkova, sem za dejstvo iz zasede. Renault Kegresse su bili nešto brži, ali su imali čudne i osetljive gumene gusenice.

Да,на те Шкодине ПТ топове од 37мм сам и мислио,јер ови од 47мм сигурно не би стали,а и кад би стали,топ можда не би ни могао да се спусти и подигне.Да је то урађено,ФТ-17 би могли из неке заседе да делују по непријатељу,а Рено Кегрес би могли да изводе неке мале маневре,пошто су брзи.
Али због неорганизације ништа од ових добрих идеја није реализовано.

Pz-IV prvih verzija imali su top 75mm L/24. Kupolna ugradnja nije omogućavala veću elevaciju i haubičko dejstvo, ali su za neposrednu vatru bili dobri. Takođe, koristili su jedan od prvih modela kumulativnih granata za PO dejstvo.

Nemci su stavljali češke 47mm topove na šasiju R-35 sa štitom. VKJ imala je samo jedan puk sa mislim 54 R-35. Renault Kegresse su bili nešto brži, ali nikako brzi. Mislim da im je maks. brzina po putu bila 18km/h, što je ipak brže od Ft.17 sa 6-8km/h.

Миле Бјелајац у књизи о Војсци Краљевине СХС / Југославије 1922-1935. цитира  мишљења о шкодиној артиљерији у ВКЈ... да је одлична, а да "дуги мерзер" -  заправо топ 150мм  Л/40 практично "нема растурања" при гађању.

Kraljevska vojska je u svom naoružanju imala sledeća oruđa:

Brdski top 75 mm Škoda M28
[attachment=1]

Brdska haubica 100 mm Škoda M16
[attachment=2]

Brdska haubica 100 mm Škoda M16/19
[attachment=3]

Poljska haubica 100 mm Škoda M14
[attachment=4]

Poljska haubica 100 mm Škoda M14/19
[attachment=5]

Poljski top 104 mm Škoda M15
[attachment=2]

Poljski top 105 mm Šnajder M13
[attachment=3]

Dugački top 150 mm Škoda M28 (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,25006.0.html)

Poljske haubice 120 mm Šnajder tip C i L ( ne znam koja su to oruđa, ja ne mogu da ih indentifikujem)

Poljske haubice 150 mm Škoda M14
[attachment=1]

Poljske haubice 155 mm Šnajder M17
[attachment=4]

Merzer 220 mm Škoda M28
[attachment=5]

Merzeri 305 mm Škoda M11/30 i M16 (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,5451.0.html)

Ево још неке,углавном тешке артиљерије,осим ова 2 мала ПТ топа,ако се не варам.
(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/564x/cc/a6/72/cca6720619c6bef81ee9c2ac22a358a8.jpg)
Посебно ме занимају неке  слике ове Шкодине хаубице 15 цм.

Teški top 105 mm Škoda M35
[attachment=1]

Haubica 150 mm Škoda M34 ( haubice serije K, na fotografiji je K4 sa pneumaticima umesto uobičajenih točkova sa gumenom oblogom)
[attachment=2]

Је ли ово на слици онај топ Шкода 8цм/7.65цм вз. 30 којег смо спомињали ?

Мислим да јесте,само је слика тако мало другачије нацртана.

Заборавио сам да ставим слику.
[attachment=1]

Личи, мада има детаља који ме буне.

Мислим да постизање овакве елевације онемогућава пуњење без макар делимичног спуштања цеви. Или се топ мора спустити са подвозја на четворокраки лафет. Или мора имати подесива/подижућа рамена колевке. Иначе крак лафета смета / станины мешают загрузке.

Ево опет да питам.
Која је ово моторизована артиљерија ?
Колико смо комада поседовали ?
И,да ли је била добра(као оне Шкодине артиљерије) или не ?
[attachment=1]

Meni ovo liči na haubice 150 mm Škoda M14 prilagođene za motornu vuču.

[attachment=1]
Ево ова скроз доле под називом 100мм М28 ми личи на ове које сма поставио.

Neće da bude. Dužina cevi ne odgovara.

Molim te da fotografije na forum postavljaš po pravilniku (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,6148.0.html).

Ево опет мене  :)
[attachment=1]
-Назив слике нисам мељао,а у називу пише да је то једна од оних Шкода 105мм вз. 35,па сам хтео то и да проверим са вама.
Иначе слика је из Априлског рата.
-И још једно питање:Зна ли неко колико смо комада ових тешких моторизованих артиљерија поседовали ?

Врло могуће да је ово 105мм Вз.35, али не на лафету, већ размонтиран, па је цев на кари за превоз.  Тежак, моћан топ. ТФ граната је имала 18,1кг. и домет 18.000м, што је велико достигнуће за тадашње баруте и цев Л/42. Зато је век кошуљице био само око 600 зрна борбеним пуњењем, после чега је цев морала у завод на ремонт. Не знам тачно колико их је КЈВ имала, али не много. Ваљда 3-4 дивизиона, мада су му Немци пришили своју ознаку и уз њу "Ј", што значи да је одмах означен као перспективан и одмах уврштен у артиљерију Вермахта. Ако стигнем, погледаћу на www.valka.cz, али не сећам се да ни тамо има број топова испоручених КЈ.

Prema J.Janouseku MVM je primilo 24 komada 1937. godine.

Inače je cev "sklapana" povlačenjem unazad, pa ti se zbog toga čini da je razmontiran, ali nije.

[attachment=1]

[attachment=2]

Аха,значи 1937. смо дибили 24 комада,да ли смо се на томе зауставили или мсо још набавили ?

И само бих желео да се вратим на Шкода Хаубицу 15цм М34 К1 коју смо исто псоедовали.Колико смо ових моћних хаубица поседовали ако неко иманеки податак о томе ?

Videću da nađem nešto, ali ne obećavam.

U međuvremenu evo par fotki napuštenih oruđa 1941.

[attachment=1]

[attachment=2]

I haubica 100 mm M28.

[attachment=3]

Само, за топове 105мм не знам да ли је батерија имала 4 оруђа, или чак мање, али. рекао бих 4. Три батерије у дивизиону, дакле два дивизиона.

Mislim da su sve baterije, do kalibra 220 mm, imale po četiri oruđa.

Јаоо,МОТОРИСТО,што пре ниси поставио ову фотографију  :)
[attachment=1]
Видиш да личи на ове хаубице које сма ја поставио.Мени су деловале шудно јер нисам нашао одговарајућу,кад видим заправо су склопљене у положај за кретање,то се види и у оном снимку о парадама Краљевине Југославије када се укуца на ЈуТјубу,само што је ту представљено као једна парада,али су ту све параде измућкане у једну.
[attachment=2]

Ево линк тог видеа.На 7:13 се виде ове хаубице,мислим да су то оне,само склопљене у положај за кретање.
https://www.youtube.com/watch?v=1X1hYGkmScM&t=453s

Опет ја са Шкода К2 150мм хаубицама  :)

https://forum.axishistory.com/viewtopic.php?f=12&t=154083&start=135

Ово је линк од јендог форума немачког.На овој страници у јендој поруци у делу Heavy Howitzers пише 155мм 1936 Шкода К2 48 комада.
Одатле видимо да је војска КЈ поседовала 48 ових одличних моторизованих хаубица. Једни ми је чундо што ус ставили 155мм кад је К2 била 150мм,али добро.

Е,ево на овој страни у другој поруци од почетка се види да је грешка исправљена.
Пише 150мм 1936 Шкода К2 = 48

Još jednom Škoda M28.

[attachment=1]

Hvala. ;)

А то је ПВО верзија.

To je jedna jedina verzija, nego je ovo postavljen top za PVO dejstvo.