PALUBA

PODNAREDNIK BOGOLJUB VASILJEVIC

Podnarednik Bogoljub Vasiljević bio je nosilac najvišeg odlikovanja tog vremena - Karađorđeve zvezde sa mačevima. Nju je zaslužio, ali je nikada nije poneo na grudima. Da bi sve bilo potpuno neobično, orden je dobio na inicijativu neprijatelja!

Čudnovatu priču unuk Zoran počinje od događaja, koji se zbio u novembru 1914. Tada je podnarednik Bogoljub Vasiljević pokušao sa spase ranjene drugove tokom bitke na levoj obali Kolubare u Velikom polju. Stavio je tada beli peškir na pušku i prešao na austrougarsku stranu rekavši da je „parlamentarac“ i da traži obustavu vatre kako bi obe strane sahranile mrtve, pomogle ranjenicima.

- Odmah su ga uhapsili i izveli pred oficira, koji je zapretio kako „nemaju šta da brinu, jer će Poćorekova vojska za pet dana već biti u Nišu“. Iako mu je glava već „bila na panju“ Bogoljub je drsko i odvažno odgovorio da će oni zaista biti u Nišu, ali kao zarobljenici!
Nedugo zatim, ratna sudbina se okrenula, hrabri podnarednik se domogao slobode i učestvovao u Kolubarskoj bici. I u njoj je ponovo pokazao izuzetnu hrabrost. Neprijatelj je potučen do nogu, pa je tada austrougarski oficir dopao zarobljeništva. Posle nekoliko dana tražio je raport kod nadležnog srpskog oficira. Tamo je, pored ostalog, ispričao i događaj sa hrabrim podnarednikom protivničke vojske. Zapazio je da bi „da je po njegovom“, tako hrabar gest trebalo odlikovati. Pogotovo što je u tom trenutku izgledalo kao da je Srbija već izgubila rat.

Cela priča ubrzo je stigla i do tadašnjeg regenta Aleksandra Karađorđevića. Pošto je tada viteštvo još bilo na glasu, Aleksandar je zaista dodelio najviši orden Bogoljubu Vasiljeviću. A, austrijski oficir je, u znak vojničkog poštovanja, pušten na slobodu!

Vasiljeviću, međutim, orden nije dodeljen, jer je 1915. godine počela golgota srpske vojske, povlačenje preko Albanije. Nikada nije ni saznao da je za svoj gest bio odlikovan. Na Solunskom frontu, pak, zaslužio je Zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost. Posle rata se vratio u rodni Barič kod Obrenovca gde je umro 1923. godine.

[attachment=1]
Na fotografiji levo Bogoljub Vasiljevic, desno unuk Zoran Vasiljevic

Izvor:Vecernje novosti

NAREDNIK ZIVANA TERZIC

U prvoj fazi rata srpska vojska je pružila jak otpor nadmoćnom neprijatelju. U kratkom periodu, od avgusta do kraja godine, u dvema velikim bitkama, Cerskoj i Kolubarskoj, srpska vojska je neprijatelju izbacila iz stroja 273.804 boraca, od kojih su 7.592 bili oficiri. Pri tom je i sama imala ogromne gubitke. Zna se da je nekoliko žena bilo u prvim borbenim redovima. Pored već legendarne Milunke Savić, pomenućemo Živanu Terzić. Ona je bila učesnik u četovanju. U balkanskim ratovima je bila bolničarka u poljskoj vojnoj bolnici u Ristovcu. Na početku Svetskog rata Živana Terzić imala je 27 godina. NJen brat je poginuo u borbi na Gučevu. To je u sestri, po prirodi ratobornoj osobi, probudilo želju za osvetom. Obukla je četničko odelo, ostavila kuću i krenula za srpskom vojskom. Otišla je na Drinu, gde je Gvozdeni puk Moravske divizije vodio danonoćne borbe protiv nadirućih austrougarskih trupa.

Jedan vojnik odveo je Živanu komandantu puka, pukovniku Gvozdenu Ristanoviću, kome je rekla: Gospodine pukovniče, ja sam bivši četnik. Želim da poginem na bojnom polju, da osvetim poginulog brata. Tvrdim da sam borbenija od mnogih vojnika!“ Pukovnik je ženu-ratnika dodelio drugom vodu druge čete drugog bataljona. Ova žena je uskoro, zbog hrabrosti ispoljene u borbama, zadobila poštovanje svojih pretpostavljenih i saboraca. Zbog ispoljene hrabrosti u noćnoj bici na Kurjačici, nedaleko od reke Drine, Živana Terzić dobila je čin kaplara.

Pri odstupanju srpske vojske, u jesen 1915. godine, Gvozdeni puk bio je u zaštitnici u stalnoj borbi protiv neprijateljskih vojnika. U poznatoj bici na koti 1212, kod Bitolja, dobila je odlikovanje za hrabrost „Miloš Obilić“ i čin narednika. Ona je predvodila vojnike, prva je „izletela“ na juriš i prednjačila u zauzimanju kote. Pri trećem jurišu, kaplar Terzićeva ranjena je u stomak. Teško ranjena ratnica prebačena je na oporavak u Vertekop, a potom u Francusku. Posle tri meseca odmora i oporavka, zahtevala je da se vrati na front i u borbene redove. Pregledao je vojni lekar, ustanovio da je metak ostao u trbušnoj duplji i da više nije sposobna za borbu. „ Ja sam sa puškom izišla iz Srbije, hoću sa puškom i da uđem u Srbiju, ili me ubijte“, uporno je ponavljala. Naravno, dobila je oružje i među prvima, sa članovima Vrhovne komande srpske vojske, ušla u slobodnu srpsku prestonicu.

Izvor: Glas javnosti

Геније: Херој који је трубом „потукао” турску војску у Кумановској битци
ahmed-ademovicАхмед Адемовић припада плејади прослављених носилаца Карађорђеве звезде лесковачког краја. И данас живи легенда о његовом ратном подвигу.

У Првом балканском рату у српској војци био је трубач и храбар борац. У јеку Кумановске битке ушуњао се на турску страну и одсвирао знаке за одступање турске војске. С друге стране узвишице, српској војци засвирао је знаке за јуриш. Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара. Управо за тај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. После Кумановске битке, Турци су коначно протерани са Балкана.

Ахмед се поносио овим одличјем које није скидао до краја живота. Лесковац је поштовао његово херојство и указивао му велику пажњу.

За време Другог светског рата, Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму. Лесковчани су им подигли споменик у Араповој долини, у подножју Хисара, где су Немци 3. децембра 1941. године стрељали 400 до 500 Рома. Последње године живота Ахмед је провео у кућерку свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године у 92. години.

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Рома из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.

(dan-veterana.blogspot)

http://srbin.info/2013/12/01/genije-heroj-koji-je-trubom-potukao-tursku-vojsku-u-kumanovskoj-bitci/

Slovenački dobrovoljci srpske vojske 1912-1918:
http://users.volja.net/marijankr/Z13-seznami.html#dobrovoljci (http://users.volja.net/marijankr/Z13-seznami.html#dobrovoljci)

Nadam se, da čete se snač sa slovenštinom.

Prateci i citajuci ovu temu, koju je Kuzma, postavio, podstaklo me je da iz znatizelje nesto vise saznam o ucescu zena u ratovima, odnosno o zenama kao ratnicima, borcima. Prvenstveno me interesovala situacija kod srpske vojske u Prvom svetskom ratu, s obzirom na golgotu koju je prosla. Tragajuci za podacima dosao sam do interesantnih podataka, pa sam odlucio da dam doprinos ovoj temi, a i da ih predocim ostalim posetiocima foruma. Uglavnom, svi znamo za Milunku Savic, ali nije ona jedina!


Među srpskim vojnicima bio je za to vreme veliki broj žena, koje su sa puškom u ruci branile Otadžbinu, ali su ostale nepoznate u senci muskaraca-ratnika.  Francuski novinar i veliki prijatelj Srba, Anri Barbi, o srpskim ženama‐vojnicima zapisao je da su „one svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje Sveta“. Ovo je priča o nekoliko takvih div‐junakinja, gvozdenog srca, kojih se s ponosom treba setiti.

Milunka Savić

[attachment=1]
O ovoj najpoznatijoj srpskoj ženi‐ratniku, vec postoji tema na Palubi, pa necu nista posebno iznosi. Sve se moze videti na www.paluba.info/smf/index.php/topic,11548.0.html

Vasilija Vukotić

[attachment=1]
Vasiliju Vukotić, ćerku čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac Vukašin, u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, serdar Janko vodio je sa sobom svoju kćerku jedinicu Vasiliju, koja je pre toga završila Institut ruske carske porodice na Cetinju. Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐1916) bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima.

Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije.

Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji.

Sin serdar Janka Vukotića kapetan Vukašin Vukotić, kasnije je bio ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića. Posle Drugog svetskog rata, živeo u inostranstvu.

Milica Miljanov

Milica Miljanov (udata Lazović), bila je jedna od ćerki čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Cerka Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom sirom Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine.

Jelena Šaulić

[attachment=1]
Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Jelena se odlikovala neobičnom bistrinom uma i najlepšim vrlinama, pa je u rekordno kratkom roku uoči Prvog svetskog rata završila učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica.
Međutim, umesto podučavanja đaka, vec 1917.godine, prihvatila se puške i sa ocem Perkom pridružila ustaničkim četama Koste Vojinovića na Radan planini, da u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom, Jelena je bila strah i trepet za neprijatelja širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred.

Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Pamte se podvizi Jelene Šaulić u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a presudila mu je lično Jelena.

Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu.

Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 21. marta 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Ostala je priča da više od godinu dana posle njene smrti, u znak žalosti, u plemenu Drobnjaka, iz kojeg potiče, nije bilo veselja niti su se čule gusle i pesma. Posmrtno je odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju.

Milosava Perunović

Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao.

Sofija Jovanović

[attachment=1]
Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije.

Antonija Javornik

Antonija Javornik (Natalija Bjelajac) se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“.
U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje.
U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom.

U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti.

Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Lenka Rabasović

Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata.

Mara Kučkova

Mara Kučkova, jednostavna žena iz naroda, rođena u selu Kučevištu u Skopskoj crnoj gori, bila je veran jatak mnogim hrabrim borcima za oslobođenje. Primala ih je u svoj skromni dom, vešto krila od očiju ugnjetača, hranila u potaji i vidala ljute rane... A kada je dogorelo do nokata, da bi izbegla hapšenje, otkopala je pušku sakrivenu u štali i otišla u šumu da se pridruži borcima za slobodu.

Vatreno krštenje imala je u krvavoj i neravnopravnoj borbi na Skopskoj crnoj gori. Četa vojvode Petka Ilića Nagoričanina borila se protiv nadmoćnije turske potere, koja je imala za cilj da u tom kraju uništi sve što je srpsko. U odlučujućem sudaru vojvoda Petko je teško ranjen, pa je zapretila opasnost da bude zarobljen. Mara Kučkova je znala šta to znači. Uspela je da se probije kroz šikaru i kroz kišu turskih kuršuma i da priđe ranjenom Petku. Našla ga je živog u lokvi krvi i neprimetno povukla u šipražje a zatim podigla na ramena i brzo izmakla ispred turske potere.

Mučno ali uporno Mara je odvukla ranjenog vojvodu do srpskog sela. Kod svoje kuće očistila mu je i previla teške rane. Pošto to nije bilo dovoljno za oporavak, morala je da ga odvede lekaru. Zadržava vojvodu u svom domu da prenoći i da se odmori, a sutradan ga oblači u ženske haljine i kao svoju kćer vozi ga kroz grad zaprežnim kolima doktoru Mihailu Šuškaloviću, za koga je znala da je naklonjen srpskim ratnicima za slobodu.

Nakon ukazane lekarske pomoći, ponovo ga skriva i posle izvesnog vremena, preko pouzdanih veza, uspeva da ga prebaci preko granice u Srbiju. Vojvoda Petko Ilić je preboleo rane i oporavljen se vratio u Makedoniju da i dalje četuje za slobodu svog naroda. Maru Kučkovu nikada nije zaboravio.

U operacijama koje su vodile srpske armije u Prvom balkanskom ratu učestvovale su mnoge žene u ratnim sanitetima kao lekari ili bolničko osoblje. Mnoge od njih su završile medicinske studije u inostranstvu: Cirihu, Ženevi, Parizu, Nansiju, Rimu, Berlinu, Pragu i Petrogradu. Opštom mobilizacijom, naredbom Ministarstva vojnog, ili dobrovoljno, raspoređivane su u borbene redove, odnosno za upravnike rezervnih vojnih bolnica.

Žene lekari u balkanskim ratovima i Prvom svetskom odigrale su odlučujuću ulogu u pomoći ranjenicima i suzbijanju zaraznih epidemija. Rad po rezervnim vojnim bolnicama, narocito izvan pruge Beograd-Bitolj, bio je težak i mukotrpan. Snalazile su se kako su znale i umele, radile danonoćno i hrabro podnosile sve nedaće rata, kao i borci na frontu. Obavljale su i hirurške intervencije. Povrede lobanja bile su mahom veoma teške i završavale su fatalno zbog sekundarnih infekcija.

Dr Draga Ljočić

[attachment=1]

Prva žena lekar bila je Draga Ljočić, hrabra devojka iz Šapca. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme. Kad je počeo Prvi srpsko-turski rat, Draga Ljočić napušta studije i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog srpsko-turskog rata, ona u Cirihu završava studije medicine 1879. godine. Vraća se u Srbiju, ali  uprkos diplomama stečenim u Švajcarskoj i specijalizaciji očnih bolesti, u Beogradu je, pred našim lekarima, naknadno polagala poseban ispit, kako bi mogla da se bavi privatnom praksom.

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine i okupacije Beograda, sa porodicom se povukla u Niš i sa ćerkama radila u tamošnjoj bolnici. Jos za vreme prvog srpsko-turskog rata dobila je zvanje sanitetskog poručnika. Pošto su neprijatelji napredovali, porodica se podelila, suprug i ćerka Radmila s vojskom su prešli preko Albanije, otišli na Krf, pa na Solunski front. Draga, kojoj je tada bilo 60 godina, sa tri mlađe ćerke iz Niša je vozom otišla u Solun, odatle u Atinu, pa potom u Rim i Nicu. Iz Nice su otišle u Lozanu, odakle su sve vreme rata organizovale slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima. U domovinu se vratila 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara. Iz ratova je izašla kao nosilac mnogobrojnih odlikovanja.
Bila je jedan od osnivača Kola srpskih sestara i veliki srpski dobrotvor.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru, i sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.



Njenim stopama pošle su i doktorke: Draginja Babić iz Valjeva, Božana Bartoš iz Niša, Zorka i Ana Brkić iz Šapca, Marija Prita iz Pančeva, Ljubica Đurić iz Beograda, Marija Siebold-Fjodorovna rođena u Rigi u nemačkoj protestantskoj porodici, Katarina Jakšić iz Gline, Neda Jovanović sa Cetinja, Stanislava Jovović iz Kruševca, Darinka Krstić iz Beograda, Vera Marković iz Beograda, Radmila Milošević, kći dr Drage Ljočić iz Beograda, Slavka Mihajlović iz Beograda, Natalija Nikolajević iz Šapca, Jelena Popadić rođena u Parizu, Nadežda Stanojević iz Pirota, Desanka Stojiljković iz Požarevca i Staka Čubrilović iz Bosanske Gradiške.

Ljubica Čakarević

Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica Čakarević je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci.
 
Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini.

Nadezda Petrovic

[attachment=1]
Pravi rodoljub, slikarka Nadežda Petrović se, 1914. godine, iz Venecije javlja Vrhovnoj komandi i traži ratni raspored. Ne čekajući na odgovor, dolazi i priključuje se poljskoj bolnici Dunavske divizije prvog poziva, s kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu.

Naredne 1915. godine Nadežda je obolela od pegavog tifusa koji je pohađao srpsku vojsku, koliko i neprijatelj. Nadežda je prebolela, ali joj je ostalo bolesno levo plućno krilo. Slaba, iscrpljena, odmara se kod porodice u Skoplju. Svi je mole da se ne vraća na front. Ona je nepokolebljiva. Potrebna je ranjenicima i tu nema prigovora!
Po sopstvenoj želji ponovo je u poljskoj bolnici kod Valjeva, vraća se bliže frontu, u "veliku kužnicu u kojoj se jedva zna ko je živ a ko mrtav". Od jutra do sutra je u pokretu, oko ranjenika, nad koritima sa vrelim ceđem u kojima pokušava da se izbori sa vašima. Ruke su joj izranjavljene, telo slomljeno, ali ne i duh.

Obilazeći valjevsku bolnicu, vojvoda Živojin Mišić skida sa svojih grudi medalju za hrabrost i kači je o Nadeždinu bluzu.

Trećeg aprila 1915. godine Nadežda je zauvek zatvorila oči.

Jelena Lozanic

[attachment=1]

Jelena Lozanić, je ćerka poznatog profesora Beogradskog univerziteta Sime Lozanića, prvog rektora Beohradskog univerziteta.

Za vreme Balkanskih ratova (1912-1913) Jelena Lozanic aktivno ucestvuje u radu prihvatilista za ratnu sirocad “Sveta Jelena”. U medjuvremenu, zavrsila je kurs za bolnicarke pri Kolu srpskih sestara I pomagala u nezi ranjenika u sanatorijumu Vracar. Na početku ratne 1914. godine postala je dobrovoljna bolničarka, a početkom 1915. godine je srpski Crveni krst uputio u SAD da pomogne u prikupljanju pomoći za Srbiju. Od tada pa sve do 1920. Godine na Dobrotvornoj misiji za Srbiju, boravila je u Americi, Kanadi, Engleskoj, Francuskoj i aktivno propagirala i prikupljala pomoć za Srbiju. Neumorno je krstarila u organizaciji srpsko-američkih društava, držala predavanja o stradanju srpskog naroda i upoznavala svetsku javnost sa pravednom borbom Srba za slobodu.

1921.godine udaje se za Dzona Frotinghama, koji umire 1935.godine. Do kraja zivota zivela je sa cerkom na imanju na jugu Francuske. Umrla je 6.februara 1972.godine u Francuskoj.

Za humanitarni rad odlikovana je ordenom Belog orla i Svetog Save viseg stepena.

Ljubica Kujundzic

[attachment=1]
G-dja Ljubica Kujundzic bila je bolnicarka u herojskoj Odbrani Beograda, 1915g. a kasnije nastavila je da radi i na Solunskom frontu ...

Početak Velikog rata zatekao je srpsku medicinsku službu u izuzetno teškim uslovima, pošto je vreme od balkanskih ratova bilo prekratko da bi došlo i do najminimalnije kadrovske obnove. Što se tiče saniteta srpske vojske, on je u rat ušao relativno dobro organizovan, pripremljen i opremljen za zbrinjavanje povređenih, ali je sve to bilo u skladu sa slabašnim materijalnim mogućnostima države. No, ono što je bilo sasvim izvesno, ta služba ni kadrovski, ni organizaciono, ni sanitetsko-tehnički nije uopšte bila spremna u higijensko-epidemiološkom smislu; ona nije mogla odgovoriti ne samo preventivnim zahtevima za slučaj bilo kakvog masovnog oboljevanja, nego ni u lečenju i nezi bolesnika u takvim slučajevima. Molba Srpskog Crvenog krsta za pomoć naišla je u Međunarodnom Crvenom krstu samo na moralnu potporu; rat je već harao po celoj Evropi, te Međunarodni Crveni krst predlaže Srpskom da pomoć od srodnih institucija u svetu zatraži neposredno. Odziv na taj apel bio je neočekivano velik, te u Srbiju počinje da stiže medicinsko osoblje iz inostranstva.

Medicinsko osoblje sa strane stizalo je na srpsko i crnogorsko ratište uglavnom u organizovanim medicinskim misijama, a mnogi su došli pojedinačno ili u manjim grupama. Ne zna se tačno koliko ih je ukupno bilo, i jednih i drugih i trećih, ali je izvesno da se već početkom jeseni 1914. godine, velik broj lekara i drugog medicinskog i pratećeg osoblja iz inostranstva našao na frontu, neposredno uz srpske vojnike.

Flora Sends

[attachment=2]
Flora Sends se rodila u malom mestu Neder Poplton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. Porodica joj se kasnije preselila u Merlsford u Safolku. U mladosti je Flora učila da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Po završetku školovanja zaposlila se kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke.
Po izbijanju rata prijavila se u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala Amerikanka Mejbl Grujić, medicinska sestra i aktivistkinja Crvenog krsta, udata za Srbina, dr Slavu Grujića. Sa ovom bolnicom je stigla do Kragujevca.
U prvoj godini rata Flora je radila kao bolničarka u Drugom pešadijskom „Gvozdenom“ puku „Knez Mihailo“. U toku povlačenja ka Albaniji odvojila se od jedinica Crvenog krsta pa se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić. Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima.
Na Solunskom frontu Flora je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.
Flora se ubrzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda. Sa Evelinom Haverfild osnovala je Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima.
Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (septembar‐novembar 1918). Kraj rata dočekala je u činu pešadijskog narednika srpske vojske. Odlikovana je većim brojem odlikovanja, između ostalog i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bila je jedina Engleskinja koja je aktivno, kao borac učestvovala u Velikom ratu.

Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević, Flora Sends je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, i tako postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.
Demobiliosana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča ali Flora, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku. Ostatak života provela je u Safolku, gde je i preminula 1955. godine.

Danas sam u jednom dahu priocitao celu knjigu "Solunci govore" Antonija Djurica. Neverovatnih prica ima. Nadam se da cu uskoro biti u prilici da neke od tih prica prenesem u ovu temu.

Elsie Maud Inglis

[attachment=1]
Elsi Inglis (Elsie Maud Inglis) je bila skotski lekar koja se posebno istakla svojim radom u okviru Skotskih vojnih bolnica u Srbiji u toku Prvog svetskog rata.

Elsi Inglis je rođena u Indiji gde je njen otac službovao. Školovala se privatno sve do povratka u Edinburg, gde se 1886. upisuje na Edinbušku žensku školu medicine. Studije dovršava u Glazgovu, u Kraljevskoj bolnici i kvalifikuje se kao lekar 1892. godine. Dobija posao prvo u Novoj ženskoj bolnici u Londonu, a potom u porodilištu u Dablinu. U Edinburg se vraća 1894. godine i otvara sopstvenu ordinaciju i porodilište za siromašne žene, kao i posebno odeljenje za školovanje i pomoć babica koje kasnije prerasta u Memorijalnu bolnicu „Elsi Inglis“ koja radi sve do 1992. godine. U isto vreme radi kao savetnik u bolnici za majku i dete u Brentsfildu sa kojim se njeno sopstveno porodilište i bolnica spajaju. Inglis se politički angažuje početkom veka i biva 1906. saosnivač i aktivni učesnik u radu Škotske federacije žena sifražetkinja.

Po izbijanju Prvog svetskog rata osniva Škotske ženske bolnice, oragnizaciju koju su finansirale sifražetkinje. Cilj ove organizacije je bio pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima su ratovali. Engleska vlada nije bila raspoložena da prihvati ponudu, pa Ensli Inglis odlazi u Francusku decembra 1914. godine i osniva bolnicu sa 200 kreveta koja radi tokom čitavog rata. Druga bolnica u francuskoj biva osnovana 1917. godine.

Uprkos radu u Francuskoj i Rusiji, bolnice su posebno postale poznate po svojoj aktivnosti u Srbiji, za koju je ocenjeno ne samo da je od strateškog zanačaja već i da je u posebno teškom položaju u odnosu na druge saveznice. Elsi Inglis sama odlazi u Srbiju teške 1915. godine kada se zemljom širi epidemija tifusa. Samo 1915. bolest odnosi na desetine hiljada života, više nego što su bili srpski gubici na frontu, a do kraja rata čak 300.000 života. Elsi Inglis prati srpske trupe sve do odlaska na Krf 1915. godine.

Biva zarobljena 1915. godine i repatrirana, ali po povratku u Škotsku odmah nastavlja rad i počinje sakupljanje finansijskih sredstava za ruske bolnice. Sama odlazi za Odesu 1916. godine. 1917. godine se vraća u Škotsku i umire od raka 26. novembra 1917. godine. Na sahranu dolaze predstavnici britanske i srpske kraljevske porodice.

Po opštoj oceni pacijenata, političara, vojske, javnih radnika i ostalih savremenika, Elsi Inglis je svojim radom pokazala redak primer humanosti u najtežim vremenima. Veoma strogim radnim moralom i ličnim entuzijazmom koji se pokazivao ne samo u medicinskom radu već i u administrativnim poslovima, uspela je da održi rad bolnica u natežim ratnim uslovima. Sopstvenim primerom podstakla je dolazak u Srbiju mnogih drugih bolničarki kojih je u Srbiji 1915. bilo više od šest stotina.

Mabel Anne St Clair Stobart
[attachment=1]
Gospodja Stobart (Mrs Mabel Anne St. Clair Stobart, 1862–1954), je bila rukovodilac “Mobilne zenske jedinice za bolesne i ranjene” (the Women’s Sick and Wounded Convoy Corps), osnovane u Engleskoj 1907.godine, sa zadatkom da obavlja sluzbu izmedju poljske i stacionarne bolnice u slucaju rata.
Aprila 1915.godine, gospodja Mabel Stobart dosla je u Srbiju na celu trece jedinice Srpskog potpornog fonda u Kragujevac. Zenska jedinica za hitnu pomoc, pod njenim rukovodstvom radila je od 20.aprila do kraja oktobra 1915.g., kada uz pomoc dr Lazara Gencica, nacelnika srpskog saniteta, sa clanovima svoje jedinice postavlja poljsku bonicu na periferiji Kragujevca. Bolnica je bila smestena u 60 satora, imala je prijemno odeljenje, bolesnicke sobe sa oko 300 postelja, kasnije kapacitet povecan na 500), ordinacije, roentgen cabinet, apoteku, magacin, kuhinju, trpezariju I pratece objekte. Tokom leta gospodja Mabel Stobart je otvorila i sedam dispanzera sirom Sumadije namenjenih lecenju lokalnog stanovnistva. Komandovala je poljskom bolnicom u toku povlacenja srpske vojske preko Albanije, a u Brindizi je stigla bez zrtava i sa sacuvanim inventarom i bolnickom opremom.

Gospodja Stobart napisala je knjigu “Ognjeni mac u Srbiji i drugde”. U knjizi je navela da je u druzenju sa Srbima shvatila da je predrasuda o ratobornoj naravi srpskog naroda, koja je u velikoj meri preovladava u Zapadnoj Evropi bila pogresna. Srpski seljak-vojnik nije okrutan i surov, divljak zeljan borbe, naprotiv, on ne voli borbu, ali uz sav svoj zanos voli svoju porodicu, svoj dom, svoje imanje i svoju otadzbinu.

Posle Prvog svetskog rata, gospodja Stobart je produzila da promovise Srbiju i prikuplja pomoc za srpski narod.
Nosilac je Ordena Belog orla, Ordena Svetog Save i Medalje srpskog Crvenog krsta.

Selma Guča

Bila je supruga dr Đura Guče (1876-1964), Slovaka, rodom iz Bačkog Petrovca, koji je krajem oktobra 1914.godine, zajedno sa svojom ženom Selmom, četvoricom lekara i osmoro bolničara i medicinskih sestara, grčkim brodom doputovao iz Njujorka u Solun, a odatle na srpsko ratište, u američko-češku medicinsku misiju stacionisanu u Đevđeliji, kako bi pomogao srpskoj vojsci. Gospođa Selma Gučova, poznata kao Đevđelijska Bolničarka, u bila je asistent svome mužu, ali ne zadugo, krajem februara 1915. godine obolela je od tifusa, a umrla 12. marta.

Mejbl Danlop Gordon Grujić

Prvih ratnih dana, gospođa Mejbl Danlop Gordon Grujić (1881-1965), Amerikanka po rođenju, žena srpskog diplomate Slavka Grujića, došla je u Englesku da traži medicinsku pomoć za svoju zemlju. Kad se desetak dana kasnije vraćala u Srbiju s jednom osmočlanom medicinskom ekipom, među njima bile su i gospođice Emili Lujza Simonds i Flora Sends; ova prva bila je školovana instrumentarka, a druga je samo prošla kroz nekakav kurs prve pomoći. Obe su se odmah našle pored srpskih lekara u Prvoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu. Tri meseca provela je Flora u jednoj takvoj bolnici, u kojoj je čak i ona, uz pomoć zarobljenih bolničara, obavljala jednostavnije operacije.
Vrativši se posle tri meseca u Englesku, Emili i Flora započele su veliku kampanju u korist Srbije.To je omogućilo Flori i Emili da se u januaru 1915. godine vrate u Srbiju sa preko 110 tona neophodnog sanitetskog materijala i bolničke opreme i da ih lično predaju Valjevu koje je u to vreme bilo paralizovano široko rasprostranjenom epidemijom pegavca.

Dame Louise Margaret Leilla Wemyss Paget

[attachment=1]
Kada je u Londonu je oformljen Srpski potporni fond, pristupilo se formiranju sanitetskih hedinica. Prva jedinica Srpskog potpornog fonda stigla je u Srbiju sredinom novembra 1914. godine i svoju bolnicu sa 600 kreveta postavila u blizini Skoplja. Na njenom čelu nalazila se ledi Pedžet (Dame Louise Margaret Leilla Wemyss Paget, 1881-1958). Ova energična žena, imala je znatno iskustvo stečeno još tokom ranijeg boravka u srpskim bolnicama za vreme balkanskih ratova (1912-1913) ispoljila je retku sposobnost za rukovođenje. Neumoran radnik i vrsan organizator koji je uživao poštovanje Srba i svih povređenih, ona je zapanjila ljude iz kruga svoje porodice, koji su je (ranije) znali samo kao konvencionalnu i krhku mladu ženu.
Ledi Pedžet prispela je u Skoplje 17 novembra 1914. Stavljena joj je na raspolaganje gimnazija koja je već bila pretvorena u bolnicu. Zgradu je odmah preuredila i u nju je smešteno 275 postelja, a prvi transport ranjenika stigao je 24 novembra.

Otada je bolnica skoro uvek bila puna. Zadatak je sam po sebi bio težak, ali je bio otežan time što što ga je valjalo obavljati pod stalnim pritiskom događaja, vidajući rane koje su često već bile zagađene, i to pomoću osoblja koje usled bolesti nikad nije bilo sve na okupu. Ova bolnica Srpskog potpornog fonda bila je jedina bolnica u Srbiji snabdevena potpunim i potpuno ispravnim radiografskim aparatom. Pored redovne dužnosti i obavljenih 350 operacija, Ledi Pedžet organizovala je i odeljenje za ukazivanje lekarske pomoći gradskom stanovništvu i iz bolnice otpuštenim vojnicima kojima je još bila potrebna lekarska nega. Bolničko osoblje odlazilo je i po kućama da leči stanovništvo i da vrši porođaje.
Tokom druge polovine januara, pegavac je počeo da besni. Misija Srpskog potpornog fonda i Bolnica Britanskog crvenog krsta u dogovoru sa vojnim srpskim sanitetskim vlastima i po odobrenju Srpske vlade, izradile su plan. Komanda mesta stavila je krajem februara dve zgrade na raspoloženje. Ledi Pedžet primila se uređenja i snabdevanja kuhinja i soba za bolničko osoblje kao i vrhovnog nadzora nad čišćenjem i dezinfekcijom svih odeljenja bolnice. Pored ledi Pedžet, na uređenju bolnice radio je još jedan lekar, jedna milosrdna sestra i jedna pomoćnica. U tifusnoj bolnici Srpskog potpornog fonda bilo je tada 288 bolesnika.
Zaraza se ubrzo prenela i na bolničko osoblje. Tokom marta palo ih je u postelju 16, računajući i samu ledi Pedžet, dvojicu britanskih i jednog austriskog lekara, jednog srpskog sanitetskog inspektora i jednog srpskog bolničara. Između 17 i 24 marta samo je jedna milosrdna sestra bila na dužnosti i morala je da se stara o 300 bolesnika. (Bila je to Flora Meri Skot, kojoj su petog dana u pomoć pritekle četiri sestre iz druge bolnice). Radeći pod ovako teškim okolnostima uz pogoršane sanitetske prilike i neuredno i nedovoljno snabdevanje vodom, osoblju ledi Pedžet ipak je pošlo za rukom da smrtnost smanji od 30 na 14%. U jednom trenutku, kad je celokupno osoblje bilo na okupu, nije tri dana bilo nijednog smrtnog slučaja. Srpske vojne vlasti bile su toliko iznenađene da su telefonisale bolnici i pitale zašto im se više ne šalju dnevni izveštaji o umrlima.
Posle dva meseca napornog rada, u Skoplju više nije bilo pegavca. I sama ledi Pedžet mogla je 6. maja da ode iz Skoplja, ostavljajući za sobom pet lekara i 27 milosrdnih sestara da se staraju o 510 bolesnika.

Evelin Haverfild

[attachment=1]
Veliki borac za ženska prava u rodnoj Škotskoj, pa veliki dobrotvor i prijatelj srpskog naroda, Evelin je u Srbiju došla 1915. godine, sa bolnicama škotskih žena i život posvetila srpskim ranjenicima, sirotinji i siročadi.
Evelin Haverfild je zivela zivotom koji nije bio uobicajen za zene tog vremena. U to vreme vozila je bicikl, sto nije bilo uobicajeno za zenske osobe. 1880.godine skolovala se u Nemackoj u Drezdenu. 1887. godine sa 19 godina udala se za artiljerijskog majora Henrya Wykeham Brooke Tunstall Haverfielda, koji je od nje bio stariji skoro 20 godina. No imali su srecan brak i izrodili su dva sina. Muz joj umire posle osam godina braka i ona se 1899.godine, ponovo udaje za Johna Henry Balguy, takodje artiljerisjkog majora i prijatelja njenog muza, ali zadrzava staro prezime iz prvog braka. Tokom drugog Burskog rata, dve godine je pratila muza na bojistu kao njegov pomocnik, a u ucestvovala je i neposredno u borbama.
Vremenom je pocela da se interesuje za politiku, pa je postala aktivna u National Union of Women's Suffrage Societies, zalazuci  se za vece prava zena i pravo glasa. Kako je ucestvovala u brojnim protestima, u period od 1908-1911.godine, nekoliko puta je hapsena i privodjena zbog ometanja i napada na policiju.

Kada je izbio Prvi svetski rat, Evelin Haverfild postavlja pitanje kako zene mogu da pomognu slucaju invazije na Beliku Britaniju i osniva Women's Emergency Corps. 1915.godine srece Elsie Inglis iz Skotske zenske bolnice i zajedno odlaze u Srbiju da pomognu srpskim vojnicima. Medjutim 196.godine, zbog nemacke invazije bilo je izvesno da će uskoro svi ranjenici i bolesnici biti zarobljeni, Evelin i ostale Škotske žene nisu posustale. One nisu mogle da iznevere ranjenike i bolesnike, njihovo poverenje, toplinu i ljubaznost kojom su uzvraćali za požrtvovano lečenje i negu. Evelina bi često odjahala do okolnih sela kako bi nabavila hranu za bolesnike, a obilazila ih je ignorišući čak i vreme policijskog časa. Dr Inglis i gđa Evelina, koja je tečno govorila nemački, išle su i kod okupacione komande da bi se založile za svoje ranjenike. Tokom marta 1916, preko Međunarodnog Crvenog krsta izvršena je repatrijacija svih članova savezničkih medicinskih misija. Tako se Evelina Haverfild sa ostalim članicama Škotskih žena vratila u Englesku, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske.
Nakon povlačenja članice Bolnica škotskih žena nisu zaboravile Srbe, već su nastavile svoju borbu za srpski narod u izgnanstvu. U Velikoj Britaniji su organizovale proslavu Dana Kosova, koja se slavila širom zemlje, na dan Vidovdana 1916. Dr Inglis je vršila pripreme oko formiranja još jedne velike Bolnice škotskih žena, koja bi pratila Srpsku dobrovoljačku diviziju na Ruskom frontu i Dobrudži. Rukovodstvo je povereno Evelini Haverfield. Po povratku u Englesku, u proleće 1917, gđa Haverfild se udružuje sa još tri ratne veteranke Florom Sends, Emili Simonds i Anom Mekglejd Njih četiri su zajedno prikupile 5,000 funti, kako bi osnovale Kuhinje Sends-Haverfild, koje su radile na Solunskom frontu.
Po oslobođenju nekoliko članova medicinskih misija se vratilo u Srbiju da pomogne napaćen narod i ratom razorenenu zemlju. Evelina je stigla među prvima. Došla je da nešto uradi za stradale porodice i decu, koja su živela u Užicu, Kosijeriću, u pograničnim mestima duž reke Drine. Glasno je izrazila želju da bude sahranjena pored puta, kako je prolaznici i putnici ne bi zaboravili. U Bajnoj Bašti, Evelina je podigla Dom za ratnu siročad i pomogla smeštaj za obolele od tuberkuloze. Ona je svu svoju imovinu unovčila i dala za lekove, hranu i odeću za srpsku siročad. Obilazila je i negovala bolesne i iznemogle u najudaljenijim selima. Obolela je od upale pluća i preminula 21. marta 1920. Evelina Haverfild je sahranjena u Bajinoj Bašti, a spomenik u porti crkve Svetog Proroka Ilije pokazuje mesto njenog večnog počinka.

U spomen plemenitoj Evelini Haverfild, narod ovog kraja u Bajinoj Bašti je 1930. otvorio “Dom-Bolnicu Eveline Haverfild”. Tradiciju čuvanja narodnog zdravlja nastavio je današnji Dom zdravlja Evelina Haverfild. Docnije je u crkvenoj zgradi otvoren ‘Dom Eveline Haverfild”, čime je ispunjen Evelinin amanet da za sve usamljene, napuštene i gladne postoji jedno toplo sklonište pod istim krovom.
Evelina Haverfild je odlikovala najvišim srpskim odlikovanjima: Ordenom Svetog Save (IV i V reda) i Ordenom Belog orla sa mačevima, koji joj je dodeljen posthumno.

Olive Kelso King

[attachment=1]
Narednik Olive Kelso King, rodjena je u Sidneju, 30.juna 19885.godine. Bila je zena avanturistickog duha i jake volje, putnik, planinar i osoba jako nadarena za jezike. U svojim kasnim 20-tim godinama, pred sam pocetak Prvog svetskog rata dosla je u posetu svojoj sestri u Engleskoj.
Sagledavsi situaciju, donosi odluku da se ukljuci u njega. Pridruzuje se saveznicima i to kao vozac ambulantnih kola. 1915.godine, kupuje francuski Alda kamion, koji prepravlja u kola hitne pomoci, I osposobljava da u njemu moze sedeti 16 pacijenata. Sa autom putuje u Belgiju, ali tamo je optuzuju da je spijun, otpustaju je iz sluzbe, medjutim zbog napredovanja nemacke armije, sve optuzbe padaju u vodu i ona se vraca u Englesku.

Vrativsi se u Englesku, u maju 1915.godine, pridruzuje se Skotskoj zenskoj bolnici, da bi u oktobru 1915.g. njena jedinica bila upucena u Srbiju. Do Soluna stize brodom SS MOSSOUL. 3.novembra, sa jedinicom se seli za Gevgeliju, gde osniva poljsku bolnicu. Uloga bolnice je bila da priuza potrebnu medicinsku pomoc Srbima u borbi sa Austrougarima. Olive Kelso King je vrlo brzo naucila srpski jezik i pokazuje izuzetnu hrabrost prilikom napada Bugara i evakuacije bolnice za Solun. Pored ucestvovanja u evakuaciji osoblja, pacijenata i inventara bolnice, uspela je da se sa sanitetskim vozilom zadnjim vozom uputi u Solun. U bolnici u Solunu je radila naredne dve i po godine. Kada je Skotska zenska bolnica napustila zemlju, Olive Kelso King podnosi ostavku na clanstvo u toj organizaciji i prijavljuje se u srpskoj vojsci kao vozac.
Rasporedili su je u sanitetsku sluzbu, gde je dobila cin narednika. Uspela je da zadrzi i svoje sanitetsko vozilo (u cijem osposobljavanju i popravci je sama ucestvovala), tako da je to bilo jedno od jedina tri ambulantna vozila kojima je sanitetska sluzba srpske vojske u to vreme raspolagala.

Krajem 1916.godine, Olive Kelso King dobija malariju, i smestaju je u bolnicu na lecenje. Jedan od njenih najcescih posetilaca je bio kapetan Milan “Jovi” Jovicevic, sluzbenik za vezu sa britanskom vojskom u Solunu. Rodila se ljubav, i svaki dan su se vidjali i bili zajedno sve do oktobra 1917.g. kada on dobija postavljenje u Londonu. Kao uspomenu na njihovu ljubavnu vezu Jovicevic joj poklanja srebrnu tabakeru, koju je cuvala do kraja zivota. Nakon oporavka, nastavlja stari posao, uprkos svim opasnostima kojima je bila izlozena. Cesto putuje na front, prevozi ranjene vojnike na lecenje i oporavak. Njeni napori u evakuaciji civila I medicinske opreme dosli su do izrazaja tokom pozara u Solunu u avgustu 1917.godine, kada biva odlikovana srpskom Srebrnom medaljom za hrabrost, da bi 1918.godine dobila Zlatnu medalju za revnosnu sluzbu.

Pred kraj rata, u podrsku oca, otvorila je niz australijsko-srpskih kantina za pomoc rase;kenim srpskim porodicama i vojnicima. Kralj Aleksandar ju je za to odlikovao krstom Svetog Save.

Kuci se vraca 1923.godine i bila je veoma aktivna u Udruzenju zena. Za vreme II svetskog rata pokusala je da se ponovo aktivira kao vozac, ali je zbog svojih poodmaklih godina odbijena za vojnu sluzbu. Uprkos tome, radila je u fabrici aviona Havilland Mascot izmedju 1942-1944.godine.

Umrla je 1958.godine.

dr Elizabet Ros

[attachment=2]
Rosova je rođena u Tainu 1878. godine. Diplomirala je medicinu 1901. godine, kao jedna od prvih žena u državi.
Pošto je stekla diplomu, Rosova je kratko radila kao doktorka u svom Tainu, da bi potom postala medicinski radnik na ostrvu Kolonzi. Bila je prva žena brodski hirurg u Britaniji, na velikom brodu koji je plovio do Indije i Japana. A onda je otišla u Persiju: živela je skoro dve godine u iranskim planinama i lečila moćno pleme Baktijara. Bili su toliko oduševljeni njome da su je postavili za poglavicu, a deo njenog posla, bio je da bude doktorka u - haremu. Tu ju je zatekao početak Prvog svetskog rata.

Dr Ros čula je za strahoviti manjak doktora i medicinskih sestara u Srbiji, i odlučila da pomogne.
Kada je stigla, krajem januara 1915, odmah je dobrovoljno otišla u bolnicu za tifusare u Kragujevcu. Nazalost, brzo je obolela od tifusa, tako da umire 14. februara 1915. od tifusa u vojnoj bolnici u Kragujevcu, gde je i negovala srpske vojnike povređene u Prvom svetskom ratu.

Grob doktorke Ros i dve engleske koleginice, na kragujevačkom groblju, razlikuju se od ostalih jer su neke reči na - engleskom. Na kamenu piše “Ovde leži dr Elizabet Ros”. Ispod toga, ćirilicom: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

Živo sećanje na dr Elizabet Ros neguje i terenska jedinica Crvenog krsta, koja je po njoj dobila ime. I ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF i Mašinskog fakulteta, nosi njeno ime.

Lorna Ferriss
[attachment=1]
Lorna Ferriss rodjena je u Newbury 1887.godine. Nakon skolovanja na Dreadnought Seaman's Hospital, godinu dana provodi radeci u bolnici za zene u Londonu.
U aprilu 1915.godine, zajedno sa Mabel Stobart, odlazi u sklopu jedinice Skotske zenske bolnice za Srbiju, gde uz pomoc dr Lazara Gencica, nacelnika srpskog saniteta, sa ostalim clanovima jedinice postavljaju poljsku bonicu na periferiji Kragujevca.
Odmah je ostavila snazan utisak na sve oko sebe. Bila je “snazna i zdrava” devojka od 25 godina, koja je sirila optimizam oko sebe. Sve prisutne je impresionirala znanjem srpskog jezika, koji je brzo naucila, tako da je cak znala da peva I srpsku himnu na cistom srpskom jeziku.
Nazalost brzo se razbolela od tifusa, iako je vakcinisana pre dolaska u Srbiju, stanje joj se pogorsavalo iz dana u dan, da je 04.jula 1915.godine umrla. Sahranjena je pored dve druge zene bolnicarke, Dr Elizabet Ros i Mabel Dearmer u Kragujevcu, na varoskom groblju.


Mabel Dearmer

Mabel Dearmer rodjena je 1872.godine. Bila je dramski pisac, illustrator plakata, pisac za decu, abila je poznata i kao poznata licnosr u knjizevnim I politickim krugovima tog vremena.
Kada je njen muz odlucio da dobrovoljno putuje kao kapelan u Srbiju sa bolnickom jedinicom gospodje Stobart, Mabel je odlucila da mu se pridruzi.
U Srbiji Mabel Dearmer je naporno radila, pogotovo u poljskoj bonici gospodje Stobart na periferiji Kragujevca. Radila je na distribuciji posteljine, cebadi I odece za vojnike. Nazalost, uprkos vakcinaciji protiv tifusa, ona je podlegla bolesti. Za tri nedelje njeno stanje se drasticno pogorsalo. U julu 1915.godine, stanje je bilo kriticno. Cak se i dr Elsi Inglis iz Skotske zenske bolnice angazuje da pomogne. Medjutim, Mabel Dearmer dobija i upalu pluca.
Gospodja Mabel Dearmer umire 11.jula 1915.godine. Sahranjena je pored Dr Elizabet Ros i Lorne Ferriss u Kragujevcu, na lokalnom groblju, uz prisustvo vojnih atasea, medicinskih I vojnih zvanicnika, te lokalnih predstavnika.

Obavezno prikazi njihove price! Da vidimo i te junake.

Posebno su zanimljive njihove izjave o dobijanju najvisih odlikovanja a koje otprilike izgledaju ovako: Eto ja sam to uradio i mislim da to nije nista posebno, ali se valjda za obicne stvari ne daje Karadjordjeva zvezda.

Nadežda Petrović bila je ćerka Dimitrija Petrovića, učitelja krasnopisa i crtanja Čačanske realke, i sestra pesnika Rastka Petrovića. Studirala je slikarstvo u Minhenu i Parizu, i bila prijateljica Meštrovića i Ive Vojinovića.
Po propasti Ilindenskog ustanka, zajedno sa Milicom Dobri, obišla je na brdskim konjićima Pelagoniju, Poreč i čitav Bitoljski kraj da podeli pomoć koju je Kolo Srpskih Sestara namenilo seljacima postradalim u ustanku.
Upravitelju porečkih škola, Marku C. dala je šezdeset napoleona za obnovu škole koju je spalio kačački poglavica Isljami iz Garana.

има и  књига "жене солунци говоре", а и још једна из  комплета, нисам 100% сигуран али мислим да се зове "за част отаџбине". имам их све три али су ми у ниш, па не могу да проверим.

п.с. којо, свака ти част!!! ово је енциклопедија и ваљаће нам следеће године кад се буде обележавало 100 година од почетка великог рата. надам се да нећеш да се љутиш ако се ови текстови користе у настави и предавањима везаним за ову годишњицу?

Imam ``Solunci govore`` i ``Za cast otadzbine`` ovu trecu na zalost nemam. 

``Za cast otadzbine`` ima podnaslov ``Kako se Beograd borio u I svetskom ratu``.

Prijatelju, ako ti tekstovi koriste za nesto, slobodno ih koristi. Nema nikakvih problema...!

Delili smo jedno ćebe u hladnim noćima u albanskim planinama,- napisala je Škotlanđanka u svojoj knjizi uspomena sa Solunskog fronta Voljeni narednik. Kada čula da je njen voljeni poginuo, izbezumljena od žalosti Flora je jurnula na Nemce bacajući bombe i tražeći smrt.
Na kraju I sv. rata Vrhovna komanda zatražila je od štaba Drugog pešadiskog puka Knjaz Mihajlo imena deset najhrabrijih. Na prvom mestu bio je Janaćko Jović.

[attachment=1]

Na sl. J. J. (sedi) sa svojim saborcima u oslobođenom Bitolju 1912, sa puškom preko krila i kamom zadenutom u saru od čizme, što je inače bio običaj podoficira u Gvozdenom puku.


Politika, 9.12.2013.
Ljubavna romansa iz Prvog svetskog rata uskoro i na filmskom platnu: Flora Sends i Janaćko Jović
Moj dragi narednik je ljubavna priča o britanskoj bolničarki i vojniku i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u slavnom Gvozdenom puku srpske vojske.

[attachment=2]

Rašino selo kraj Lazarevca – Britanski producent i multimilioner, predsednik „Atlantik skrin grupe”, Sajmon Foset i generalni sekretar garde kraljice Elizabete Druge za Bakingemsku palatu i Vindzor Dejvid Sajmon Vandelor, u svojstvu vojnog konsultanta, boravili su u nedelju u etno-selu „Rašavil” gde su predstavili scenario holivudskog filma „Moj dragi narednik”. Reč je o ljubavnoj priči o britanskoj bolničarki i vojniku Flori Sends i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u Gvozdenom puku srpske armije. Njihova filmska priča, u produkciji  „Atlantik skrin grupe”, biće snimana sledeće jeseni u Srbiji, a premijera se očekuje 2015. godine.

Samo radi znanja i ravnanja. U prethodnom postu kazu "Rasino selo kod Lazarevca" to nije selo kao naseljeno mesto i kao takvo se ne moze pronaci ni na jednoj geografskoj karti, to je etno kompleks u selu Rudovci kod Lazarevca. Taj etno kompleks je podigao izvesni Rasa Stanojlovic, mestanin koji je jedno vreme ziveo i radio u SAD. 

Đorđe Roš ‐ Od Dunavskog keja do Hilandara


[attachment=1]

Đorđe Roš je rođen u Beogradu 1896. godine kao najmlađi sin naturalizovanog Nemca, stručnjaka za izgradnju železničkih pruga Sebastijana Roša i Slovenke Antonije. Ponegde se greškom navodi da su Rošovi norveško‐švajcarskog porekla. Kao đak šestog razreda Realne gimnazije bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije postao je pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije. Kao komandir žandarmerijske čete istakao se u borbama za vreme herojske odbrane Beograda 1915. godine. Teško je ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Zarobljen je u Vojnoj bolnici i odveden u zarobljeništvo, ali je razmenjen 1917. godine.

Đorđe Roš se još pre rata živo interesovao za avijaciju i letenje. Krajem rata, na Solunskom frontu postaje vojni pilot. On je jedan od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle rata unapređen je u čin kapetana, ali napušta vojnu službu i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.

Između dva svetska rata braća Roš, Dušan i Đorđe, bili su vlasnici trgovačke firme Export‐import Roš i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Njihova firma snabdevala je Jugoslovensku Kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke. Za njihovo ime vezano je niz afera navodnog podmićivanja vojnih vrhova. Najpoznatija je ona oko uvoza tenkova i aviona tipa Dornije 1935. godine, kada su obojica dospela i u zatvor pod optužbom da su oštetili državnu kasu. Oslobođeni su na ličnu intervenciju kneza Pavla.

Rošovi su bili veoma imućni, pored velike porodične kuće u Katićevoj 8‐10 posedovali su i zgradu u Birčaninovoj 28 b sa 32 stana, vilu na Hvaru i niz drugih nepokretnosti. Pre i posle II svetskog rata u njihovoj zgradi u Birčaninovoj 28 b stanovali su mnoge poznate ličnosti: čuveni slikar Paja Jovanović i njegova supruga Muni (od 1939. do 1947. godine), fudbaler Rajko Mitić, akademik Dr Nikola Čobeljić, ambasador Vladimir Rolović, general Milutin Morača, novinarka Desa Pavlović‐Trevisan, dopisnica Tajmsa iz Beograda…

Đorđe Roš je u Beču upoznao Norvežanku Ostu (koja je kasnije promenila ime u Ljubica) i sa njom se venčao 1924. u manastiru Rakovica. Bio je i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu.

Povodom petnaestogodišnjice odbrane Beograda, 1930. Đorđe je štampao svoje memoare i u njima prvi put objavio tekst čuvenog govora svog komandanta, majora Dragutina Gavrilovića.

Kao suvlasnik velikog izvozno‐uvoznog preduzeća u Beogradu, organizovao je i finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine.
Poznanstvo Đorđa Roša i četničkog vojvode Koste Pećanca datira još sa Solunskog fronta, a u posleratnim godinama se pretvorilo u prijateljstvo i poslovnu saradnju. Postoje neke sumnje da je novac koji su Nemci navodno obećali Kosti Pećancu da se četnička organizacija ne protivi pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan preko firme braće Roš. Đorđe Roš je optuživan i da je za vreme II svetskog rata, osim sa Pećančevim četnicima, održavao kontakte i sa Dr Karlom Krausom, šefom Gestapoa za Srbiju i nekim famoznim višestrukim špijunkama poput mis Rut Mičel i „balkanskom Mata Hari“ Verom Pešić.

Djordje Roš emigrirao je sa porodicom iz Jugoslavije u Nemačku 1944. godine. Nalazio se na komunističkom spisku ljudi za likvidaciju po kratkom postupku. On i supruga su godinama živeli nedaleko od Štutgarta. Njihova kuća bila je Srbija u malom ‐ pravi muzej srpskih starina i dragocenosti: originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, desetak slika Paje Jovanovića, i na stotine drugih vrednih eksponata i knjiga. Đorđe i Ljubica su često bili domaćini brojnim srpskim emigrantima, finansirali ih i pomagali dok se ne snađu u „belom svetu“.
Od 1961. Đorđe Roš sve češće posećuje Svetu goru i manastir Hilandar. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom preduzeo je korake za obnovu manastira. Godine 1965. Đorđe se nastanio u Nea Rodi, mestu na granici Svete gore.

Osnovao je Komitet za obnovu manastira u kome je bio aktivan do kraja života. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem, takođe čestim posetiocem Svete gore i Hilandara sakupljao je po svetu novac za obnovu manastira. Novac su podjednako dobijali i od Srba ali i od stranaca, katolika, protestanata, od jednog Jevrejina, čak i od izvesnog bogatog nemačkog aristokrate koji je bio uveren „da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz”. Posle delimične obnove manastira, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.
Đorđe Roš, jedan od heroja sa Dunavskog keja, umro je 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao. Zahvalni hilandarski monasi sahranili su ga u manastirskoj porti i on je jedini mirjanin koji je sahranjen na tlu Hilandara.

Rošove kćeri Jelena, Inge i Tatjana darovale su Narodnom muzeju u Čačku 30 vrednih predmeta vezanih za njihovog oca i odbranu Beograda 1915. Otada počinje formiranje Zbirke Đorđa Roša u ovom muzeju koji se nalazi u rodnom gradu Pošovog ratnog komandanta majora Gavrilovića.

Искористио сам позицију на којој сам, да на један не баш класичан начин ширу јавност упознам са Ахмедом Адемовићем, једним од јунака Кумановске битке. Ево га у мојој причи - о кошарци.

http://sport.blic.rs/Kosarka/Svetska-kosarka/258385/Srbija-na-Mundobasketu-Ko-ce-nam-biti-novi-Ahmed

Odlican teksta,samo sto nama to ne vredi... mi nemamo vise obicnog coveka i junaka...

Nisam siguran da li je ovde pominjana, ali preporučujem knjigu Vitezi slobode, Milana Šantića gde je opisano dosta manje poznatih junaka.

Kapetan Ilija Damjanović

Verujem da niko o njemu do sada nije čuo ništa, ali u današnjem Podgoričkom Danu naleteo sam na interesantan članak o njemu i o njegovom podvigu prilikom potrage za eskadrom amirala Špea kod Foklandskih ostrva 1914. godine.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Drustvo&clanak=465698&datum=2014-12-07&naslov=Kapetan%20%E2%80%9Eulovio%E2%80%9D%20najtra%C5%BEeniju%20flotu

Zaboravljeni heroj Kumanovske bitke - Kako je jedan srpski vojnik nadmudrio tursku vojsku
Milica Ivanović   20.11.2016.

Kraj petovekovne vladavine Turaka na Balkanu vezuje se za pobedu Srba kod Kumanova 1912. godine u Prvom balkanskom ratu, a zasluga za briljantni podvig pripisuje se i Ahmedu Ademoviću, vojniku i trubaču iz Leskovca.

[attachment=1]

On se poslužio do tada nečuvenim lukavstvom, nateravši Turke u beg. Bitka u susretu, kako je opisuju istoričari, vodila se 23. oktobra sa velikim gubicima na srpskoj strani, a ništa bolje nije započeo ni sledeći dan. Ahmed Ademović, Rom iz Leskovca koji je tada imao 39 godina, uspeo je da neopaženo pređe na drugu stranu tako što je preko svoje uniforme obukao fes i kaftan mrtvog turskog vojnika. Iz pozadine turske vojske odsvirao je znak turske vojske za povlačenje, posle čega je nastao haos, odnosno poraz turske vojske.

- Taj turski znak za povlačenje on je prvi put u životu čuo prethodnog dana jer, iako je srpska vojska trpela poraze, jedno krilo turske vojske se 23. oktobra povuklo pod pritiskom Užičana. Bila je magla i široka linija fronta. Kad se razlegao zvuk Ahmedove trube, nastaje potpuni raspad među turskom vojskom, koju su činili i mobilisani Grci, Makedonci i Bugari, bez velikog motiva za borbu. Taj zvuk trube za povlačenje je trenutak kada je bitka bila dobijena i to je prva velika pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom ratu - objašnjava leskovački pisac Saša Stojanović, koji je istraživao građu i u svom romanu "Put za Jerihon" ovekovečio lik leskovačkog trubača. Ahmed Ademović, rođen 1873. godine u romskom naselju Podvorce nedaleko od centra grada, za taj svoj podvig, koji se kasnije izučavao na vojnim akademijama, odlikovan je Karađorđevom zlatnom zvezdom sa mačevima i drugim priznanjima. Izvesno je da je učestvovao i u Drugom balkanskom ratu, o čemu Stojanović nije našao istorijske tragove, i sa srpskom vojskom preživeo albansku golgotu i dočekao pobedu, da bi u Drugom svetskom ratu doživeo veliku ličnu tragediju jer su mu Nemci 1941. godine streljali oba sina - Redžu i Ramu, u Arapovoj dolini na periferiji Leskovca, zajedno sa još oko 300 leskovačkih Roma.

I upravo taj trenutak, tu tragediju heroja, po prvi put opisuje Stojanović.

- Nemački oficir ulazu u romsku kuću i na starčevom sakou spazi Karađorđevu zvezdu, najveći srpski orden koji su i Nemci poštovali. Izdvaja ga na stranu i hladnokrvno pošalje na streljanje njegovu decu. Od tada pa sve do svoje smrti trubač i heroj Kumanovačke bitke nije zasvirao na trubi - dodaje Stojanović.

Ahmed Ademović umro je u dobokoj starosti, ali i dubokom siromaštvu, 1965. godine, u svojoj 92. godini. Sećanje na ovog trubača sa velikim brkovima i elegantnim šeširom, kakvog ga je ovekovečio nepoznati fotograf, izbledelo je u romskom kvartu Podvorce, ali i među njegovim rođacima.

- Po ceo dan bi sedeo ispred kuće i glancao trubu. Nikada nisam čuo da svira. Ljudi su prolazili i pozdravljali ga, a on bi samo mahnuo rukom. Izazivao je poštovanje svih, onako stasit, elegantan, sa onom zvezdom na grudima s kojom je i umro, sa brkovima i ozbiljnim i strogim licem. Ipak, bio je nežan prema meni. Otac mi je pričao da je bio veoma pedantan i da se do kraja života ponašao kao vojnik - priseća se za "Blic" Ekrem Demirović. Ekrem je, veli, potomak Ahmedove ćerke Demirane.

- Sve je nekako palo u zaborav. Iako je bio heroj, Ahmed je bio siromah jer penziju nije imao, pa ga je rodbina izdržavala - objašnjava praunuk ratnog heroja.

Još dva odlikovana Roma

Pored Ahmeda Ademovića, Karađorđevom zlatnom zvezdom s mačevima bili su odlikovani i kaplar Ahmet Ide Ametović, trubač i bombaš iz Leskovca za zasluge u Bregalničkoj bici, i Rustem Sejdić iz Bojnika zbog samoinicijativnog sviranja juriša na Kajmakčalanu. Rustem je pradeda poznatog trubača Fejata Sejdića.

Izvor: www.blic.rs

https://www.youtube.com/watch?v=inu2I37NtQ4

https://www.youtube.com/watch?v=nRY7ni2PX6E

https://www.youtube.com/watch?v=ZmgWgDmcpYI

https://www.youtube.com/watch?v=jNVL9a1c-aQ

Evo jednog zanimljivog.
http://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/prica-o-imocaninu-koji-se-prometnuo-u-jednog-od-najvecih-junaka-oktobarske-revolucije-rodak-pjevaca-naseg-cuvenog-benda-u-rh-je-gotovo-zaboravljen/6722568/

Током опсаде Једрена у припреми за коначни напад командант 1. батаљона 7, пука 2. позива мајор Тодор Павловић је дао предлог да на једну аду понтонима пребаци један вод војске и нешто значара (трубачи и добошари). Одаатле би могли да се убаце у турску позадину где би у тренутку отпочињања планираног напада почели да дејствују што оружјем што инструментима како би у турске редове унели што већу забуну. Идеја се допала  и команданту диввизије па је одобрио. Мееђутим, иако је вод до почетка напада био пребачен ан аду он ипка није на време стигао да се убаци у позадину до почетка напада па се одусталао од остатка плана.

Што се тиче Кумановске битке, у причи о Адемовићу се потенцира како је тај његов потез одлучио битку. То једноставно није тачно из више разлога. Битку је практично одлучио први дан 23.10. и судар српских и турских снага на Сртевици. Тада је прво тешко страдао 18. пешадијски пук да би у борбу уведен 7 пук из резерве и судар који је трајао свега петнаестак минута је одлучио исход целе битке. Адемовић је могао бити припадник неког од пукова Моравске дивизије која првог дана, као и Дринска, гоотово да нису имале додира са непријатељем, Другог дана је релативно лаоко освојен Зеебрњак а Турци су већ од претходног дана кренули у панично повлачење д ане кажем бежанију. Овај поступак Ахметовића је вероватно само мало потпомогао целу ову причу али свакако није одлучио битку. Наравно тада али сада се то дефинитивно сматра великим херојством, ипак није свеједно ући и непријатељску позадину па таман ништа да се не ради. Осим тога он сигурно 1912. године није могао добити Карађорђеву звезду јер иста није била предвиђена за војнике и подофицире. Ово одликовање је први пут установљено и додељено војницима и подофицирма 1915. године. И ту постоји један изузетак. Иако није постојало за војнике и подофицире Милоју Николићу из места Леовић код Љубовије, војнику  5. пешадијског пука је 1913. године додељена Карађорђева звезда са мачевима 4 степена. После рањавања у борби на Брегалници, пребачен је у Београд ради лечења и опоравка. Током лежања у болници понудио је да са њега скину део коже за рањеног официра и на тај начин учинио још веће јунаштво. Ово је био повод да се размисли о увођењу адекватног одликовања и за војнике што је учињено две године касније.

[attachment=1]

И још мало о трубачу Адемовићу.
У књизи "Витезови Карађорђеве звезде" Томислава Влаховића наводи се и као Амед Адемовић. У прилогу се налази фотографија те стране. Ја ћу само навести пар чињеница.

Адемовић је одликован указом 11123 од 15.06.1915. златном Карађорђевом звездом са мачевима. То је податак из СВЛ број 21 од 01.07.1915. страна 486. Ту је наведен под именом Амет И. Аметовић, дакле како Влаховић наводи али није тачно да је у питању сребрна јер су сви у том указу одликовани златном КЗ. И код Милана Шантића у "Витезови слободе" се наоди д аје у питању златна КЗ а име Амедовић Амед.
Из напред наведеног произилази да он није то одликовање добио за Куманово већ за  "осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату противу Аустро-Угарске 1914-1915. године"" како стоји у указу. То је вероватно за свирање тог јуриша уместо повлачења а оно за одлазак у турске редове је вероватно неки мит који је временом постао нека истина. Ја већ доста дуго проучавам Кумановску битку као и остале битке где је учествовао 7. пешадијски пук, ту проналазим пуно података и о учешћу других јединица али још нисам пронашао ни један једини податак о Ахметовом делу у турским редовима. И ако што сам навео другог дана битке ниеј имало шта да се решава јер је после првог дана битка била решена на левом српском крилу. До другог дана је стигла и Друга српска армија тако да су Турци како би спречили своје потпуно уништење морали да се повуку а врле често и панично да беже. Ето толико овом витезу Карађорђеве звезде и причи о томе како је заслужио.

[attachment=1]

Некролог у Српским новинама од 10.2.1915.

[attachment=1]

Жана Меркус – српска Јованка Орлеанка


[attachment=1]
У својој књизи: 'Влада Милана Обреновића', на страни 285., Слободан Јовановић о устанку у Босни и Херцеговини, 1876., пише следеће:
'Јануара 1876. основано је Друштво Црвенога Крста; цвет Београда дошао је на оснивачки скуп, и узбуђење је било тако силно, као да ће рат већ сутра дан почети. Месеца марта пала је у Београд нека Јованка Меркус, названа код нас 'Меркусова'. То је била једна млада, богата, а ни мало лепа Холанђанка, рођена на острву Јави, а настањена у Цариграду. Она је била у Љубибратићеву штабу, - и због тога што је носила мушко одело и јахала коња, прочула се као амазонка херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком. Песник Ћура Јакшић певао је: Јованка наша, не Орлеанска, Ал, она иста... Анђео чист...
…Друга једна демонстрација тицала се Меркусове. Београдска интелигенција са грдном поворком света носила је бакљаду нашој Јованки Орлеанској. Она се појавила на балкону са црногорском капицом врх огромне плаве фризуре, - и та женска прилика са мушком капом, која је опомињала на месојеђе и на машкаре, изазвала је већи урнебес него да се појавио главом Пеко Павловић.'
Читајући пре неколико година ово, нисам ни сањао да ћу једном у Холандији, у месечној смотри: 'Наgse Маndblad', који уређује наш одани пријатељ др В. М. Вестерман, открити тајну ове жене, а у чланку једног другог нашег овдашњег пријатеља Г. Ц. А. Рајцсме, холандског путописца и новинара. Он је 1936. био у Сарајеву и у једној тамошњој књижари купио једну француску књигу од неког Шарла Иријарта под насловом: 'Босна и Херцеговина, успомене са пута приликом устанка'.
У овој књизи, изненадно, срео се г. Рајцсма са именом своје непознате земљакиње: Жане Меркус. О њој је Иријарте писао, да је 'Холандску јунакињу' неколико пута срео и видео у Дубровнику, а у пратњи познатог усташког војводе Љубибратића. Иријарт описује Жану Меркус, као младу даму од 25-30 година, која је, осим обилате финансијске помоћи коју је широко делила, узела учешћа и у усташким упадима на турску територију, где је показала невероватну хладнокрвност и личну храброст. Чак, једном приликом, кад су многи од усташа одбили да баце у ваздух једно турско утврђење, она се била пријавила да ће сама то извршити. Даље Иријарт прича да је Жана Меркус давала велике суме руском агенту Веселицком и да је посредством француског официра Барбјеа купила неколико Крупових топова а упућивала их усташама преко Клека и Суторине. Најзад, према овој књизи, Меркусова је била затворена од стране аустријских власти заједно са Љубибратићем и неким другим усташама. Међутим, док су сви остали били интернирани, Жана Меркус је отишла за Београд и пријавила се тамо у српску војску, где је примљена са највећим почастима, према накнадним информацијама које ми је дао г. Слободан Јовановић. У одбору који је био образован за њен дочек били су: Гига Гершић, Милан Кујунџић, Јован Бошковић и др. После овог проналаска, г. Рејцсма се почео да интересује за ову своју земљакињу: Ко је она? Ко је био њен отац? Шта ју је натерало да оде у српску авантуру? Шта је после било са њом?
Као у свакој ствари и у овом новом открићу одиграо је најглавнију улогу: случај.
Једне вечери, у једном холандском друштву, док је г. Рејцсма причао о мистериозној личности борбене Жане Меркус крикну одједаред једна дама: 'Па то је била моја тетка Ђени Меркус, ћерка генералног гувернера Холандске Индије, Петра Меркуса!'
Тако је г. Рејцсма нашао пут да даље тражи, пошто се ова дама само сећала: да је 'тетка Ђени' ратовала у Турској! То је заиста био мало чудноват догађај за она времена, а 'тетка Ђени' се код куће врло често веома чудно понашала тако да су њени били срећни кад је она једног дана отпутовала. Јер, у Утрехту, где је племенита породица Меркусових живела, била је Ђени страх и трепет кад би се одједаред однекуда појавила са великпм пером на свом шеширу, или кад би остајала у Утрехту по неколико дана пушећи цигару за цигаром. После тога би поново нестала да живи негде на француској Ривијери.
О њеном оцу се зна да је био син пастора у Нардсву, који је узео за жену Жан де Мушерон, ћерку једног пастора Валонске цркве. Кренувши као млад правник за Индију, Петар Меркус је већ био 1829. год. члан Индијског Савета. Ту се он венчао, 22. септембра 1830., са гђом Н. В. Крансен, разведеном женом једног професора на Универзитету у Лејдену. 1841. Петар Меркус био је именован за генералног гувернера холандских Индија. Он је имао осморо деце. Жана, као шесто дете, родила се у Батавији, 11. октобра 1839. године.
1844. умро је Петар Меркус у Сурабаји и гђа Меркус се вратила у отаџбину са својом великом породицом. Настанила се у Амстердаму. После је прешла у Хаг, где је умрла 19. априла 1848. Иза њене смрти породица се сва разишла, и мала Жана, дете од 9 година, отишла је у Арнем код свог стрица Меркуса, пастора Валонске цркве. Ту се у њој развила, до највеће мере, њена верска наклоност, и то толико, да је, кад је дошла до пунолетства, располажући великим наследством, кренула на ходочашће у Палестину. Верујући у неизоставни долазак Месије она је у Јерусалиму купила парче земље и саградила на њему кућу да у њој дочека Спаситеља!
У Палестини се још више распалила њена мржња на 'невернике', и она одлучи да себе и цело своје имање стави у службу Хришћанства да би се срушила турска власт. Тако ју је 1875. године њен пут одвео на Балкан где је дошла у додир са Љубибратићем и подржавачима устанка. Тада је имала 36 година.
Садашњи чланови њене породице не знају како се Жана вратила из Србије. Зна се само да је, после свог доласка, живела неко време у Паризу, затим на Ривијери, и да је написала неколико брошура о борби против алкохолизма. Њена путовања, њена кућа у Палестини, српска авантура, поједоше јој паре; бар велики део онога што је имала. Много је света црпело са овог 'бунара' који је најзад пресушио! На крају јој је остала само кућа у Јерусалиму, која се није могла продати! Тако се Жана, потпуно осиромашивши, вратила у Утрехт. Калуђерице тамошње дале су јој једну собицу у својој болници. Познајући њену побожност храниле су је бесплатно. Ту је и умрла 1897. у 57 години живота. Гроб јој се налази на Централном гробишту у Утрехту.
Према горњој слици, Жана Меркус изгледа да није била тако ружна колико ју је г. Слободан Јовановић, познати женомрзац, описао. Чак она изгледа да је била лепа...   - Сибе (Јосип) Миличић, 1938.