PALUBA

Када се говори о специјалцима обично сви "виде" америчке и британске специјалце, поготову САС, "Зелене беретке", "Делте" и сл. Мало се говори и изучава, берем овде код нас, деловање немачких специјалних јединица у 2. светском рату. Њихово противгерилско деловање, иначе доста успешно, може и сада онима који ратују у Авганистану послужити као узор. После Другог светског рата управо су дојучерашњим противницима, дакле југословенским партизанима, послужили као узор у организовању хватања Драже Михајловића.

Текст који ћу поставити написао сам користећи Војну енциклопедију, Википедију, а у уводном делу о јединицама "Бранденбург" и текст Бранка Богдановића "Ратне игре за борски бакар -
Откључавање гвоздених врата" чије цели текст можете прочитати на овом линку: http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2902/03.php.

Ипак, као главни извор користио сам једну ретку књигу -  "Немачка обавештајна служба". Ради се о вишетомном делу које анализира деловања немачке обавештајне службе на тлу Југославије током 2. светског рата. Ова студија је урађена на основу заплењених немачких докумената и изјава учесника 50-тих година прошлог века . У том смислу се може сматрати врло поузданом и аутентичном.

У првом, уводном делу овог приказа биће написан кратак историјат јединице "Бранденбург". У другом делу ћу написати нешто о улози Абвера,а потом и о организацији и деловању трупова. Тако нешто написати и о формирању специјалне диверзантска школа Абвера у Трапистима код Бањалуке (1943.године), шта је био циљ "трупова", како су деловали и нешто о резултатима деловања, углавном на просторима тадашње НДХ. На жалост поседујем само део књига (томова) "Немачка обавештајна служба" тако да не могу поуздано обухватити њихово деловање на простору целе бише Југославије. Томови ове студије  које сам имап прилике да користим обухватају простор НДХ, и делом Србије и Словеније.

Текстове које ћу поставити наредних дана написао сам још пре четири године али сам, што због лењости, што због недостатка времена, пропустио да их поставим на јавни део Форум. Колеге из уредништва Форума су већ имале прилике да га прочитају.

Иако је овај текст историјског карактера, поставићу га у део о специјалним јединицама како због веће читаности и приступачности ових тема тако и због тога што су ова искуства још увек актуелна.

„Брандербург“ јединице и „трупови“ - специјалне јединице немачке војске у 2. светском рату

Више докумената из 2. светског рата на нашим просторима говори о  немачким специјалним јединицама намењеним за борбу против герилаца, партизана, па и четника. Немци су их различито називали: „јединице за борбу против банди“ (Bandenjagertrupp, Bandenvernichtungstrupp) а пред крај рата и ловачки команодoси (Jakgdkommando). Најчешће су називани само „трупови“ и под тим називом били препознати и код партизана и код четника.  Најчешће су их чинили или организовали и водили припадници специјалне  јединице немачке војске „Бранденбург“.

Кратак историјат „трупова“ и јединица „Бранденбург“

Постојање и деловање ових јединица није било везано само за нашу територију. Трупови су први пут употребљени  приликом напада на Пољску, септембра 1939.године, када је у позадину пољских снага у Горњој Шлезији убачено око 5000 немачких војника организованих у трупове. Обучени у униформе пољске армије и рудара, основни задатак им је био заузимања фабрика и рудника до пристизања оперативних јединица, али и ширење панике, напади на команде у повлачењу и сл.. Носилац ових дејстава је био батаљон Ебингхаус (Ebbinghaus), састављен од пољских фолксдојчера. Иако је постигао изванредан успех, одмах по заузимању Пољске је и расформиран. Ипак, овај модел организовања и деловања послужио је као основа да се под надзорм Абвера (немачка војна обавештајна служба) формира нова јединица ранга чете (октобра 1939.године), а касније и батаљон који је по називу места где је изводио обуку назван „Бранденбург“. У нападу на Белгију и Холандију, а касније на Француску трупови батаљона Бранденбург су се опет показали као изврсни. Пресвучени у белгијске и холандске униформе заузимају у позадини противника више значајних војних објеката. Међу тим успесима, данас истицани као класичан пример успешног дејства војних специјалних јединица, јесте и заузимање фора (утврђења) Ебен-Емел у Белгији.

Батаљон Бранденбург прераста у пук и учествује, априла 1941. године у нападу на Југославију. Његовом заслугом Ђердапска клисура и уређени Сипски канал падају већ после првих сати напада у руке Немаца . Заслугом овог пука спречена је блокада дунавски пловни пута. Више о тој акцији видети у поменутом тексу Бранка Богдановића чији је линк у претходном посту.

[attachment=1]

Сада већ пук „Бранденбург“ учествује, током 1942. године, у борбама у Африци где је био ангажован на рушењу комуникација и мостова у позадини британских јединица. На руском форнту јединица је посебно била активна током 1942. године када се истакла у акцијама на мост код Батајска, на реци Дону и у нафтоносним пољима  Мајкопа. У 1944. године трупови су ангажовани у извођењу арденске противофанзиве и то за рушење објекта и нападе на штабове противника на широком простору, чак до близу Париза.

[attachment=2]
[attachment=3]

Почетком 1943. године, са порастом партизанских акција на Источном фронту, али посебно на Балкану, пук Бранденбург прераста у дивизију са основном наменом – противпартизанска (противгерилска) дејства. Један пук је послат на Источни фронт, један у Африку, а два на Балкан. Од 1943. године па до краја рата присуство јединица из састава дивизије Барденбург се видно осећало на просторим тадшње Југославије. Њихова основна намена је била обавештајно и противпартизанско деловање.

У септембру 1944.године је закључено да дивизују „Барнденбург“ треба преформирати у моторизовану, дакле класичну борбену јединицу. У борбама приликом ослобођење Београда један пук ове дивизије је био разбијен од наших и руских јединица. Само је мањи део дивизије „Бранденбург“, под другим именом, сада у саставу СС-а и под командом  Ота Скореценија наставио је да делује као специјална јединица.
[attachment=4]

Стратегијско планирање и значај

Иначе, батаљон, а затим и пук „Бранденбург“ били су директно потчињени Абвер-у, односно војнообавештајној служби која је планирала и организовала акције, као део укупних припрема и деловања Немачке врховне команде. Дакле, употреба јединице је имала стратегијски значај и тако била и планирана.

Када је формирана дивизија „Бранденбург“ она је била изузета од непосредне команде Абвера и потчињена Команди копнене војске, али је са њом, а посебно деловањем трупова на терену и даље руководио Абвер, односно његове испоставе на терену, што се посебно уочава на простору Југославије.

Попуна

Попуна трупова је првобитно вршена од добровољаца из оперативних јединица Вермахта, али и од добровољаца са територија земаља које ће бити мета будућих напада. При том то нису били само „аријевски“ чисти Немци, већ и странци. Међутим, сви они су морали бити: поуздани, поверљиви и проверљиви, беспрекорних психофизичких особина и добри познаваоци језика противника. У почетку ређе, али пред крај рата све чешће у формацију су сврставани и припадници квислиншких јединица или врбовани појединци из редова становништва са окупираних територија.

Најчешћа структура и деловање „трупа“ 

Јачина трупа износила је обично 30 до 50 људи, а врло ретко више (до 100). Врло често су деловали пресвучени у униформе противника (супротно Женевској конвенцији), а често су деловали и у цивилној одећи. Највећа дубина убацивања им је била око 250км. Сваки труп се делио на 3-5 борбених група, а свака група је имала 8 бораца наоружаних са 2 пушкомитраљеза, аутоматом, снајперском и тромблонском пушком и три обичне пушке, обично са пригушивачима звука. На свом оперативном подручју, у противниковој позадини, бирали су скровито и тешко приступачно место за логор. Акције су биле кратке, брзе, изненадне, може се рећи дрске.

У борби против југословенских партизана

У противгерилском акцијама на простору Југославије били су пресвучени као партизани. Не само то, понашали су се као партизани, залазећи у села, контактирајући са становништвом и прикупљајући информације и партизанским (када се радо и простору Србије и Босне делимично и четничким) јединицама. Најчешћи циљ су им биле команде партизанских јединица, руководиоци месних НОО одбора на терену и болнице. У припреми се посебна пажња посвећивала партизанској тактици, начину живота јединица НОВОЈ на чијој ће територији деловати, односима између јединица и самих бораца НОВОЈ, именима партизанских и четничкој команданата на терену и сл.

У борби против партизана и делимично четника постигли су одређене успехе (може се рећи добре) о којима се код нас мало говорило. Тако су одиграли важну улогу у препаду на Оточац (Хрватска) септембра 1943.године. Такође, значајну улогу су имали у припремама и извођењу операције код нас позната као „Десант на Дрвар“. У самом десанту, уз „чувени“ 500. СС падобрански батаљон учествовао је један вод из дивизије „Бранденбург“. Један немачки „труп“ умало није дошао главе Титу и Врховном штабу приликом извлачења из Дрвара. Само захваљујући срећи и будности непосредног обезбеђења Врховног штаба изненадни препад „трупа“ је одбијен а Тито, Врховни штаб и стране мисије спасени.

О припремама (обуци-школовању) трупова у специјалној школи Абвера, која током 1943. године деловала у манстиру Трапист код Бања Луке, а касније у с. Доње Ракане код Босанског Новог  биће речи у једном од наредних постова. 

Организација Абвера као носиоца притивпартизанских дејстава


У циљу бољег разумевања онога што следи мало ћемо се дотаћи опште организације и деловања немачке обавештајне службе. Уобичајени назив за немачку војну обавештајну и противобавештајну службу је Абвер (Abwehr). На њеном челу, је све до фебруара 1944. године био адмирал Канарис. Била је организована по видовима немачких оружаних снага (КоВ, Морнарица, Ваздухопловство), али ипак централизовано усмеравана, у мери колико је то било могуће (због величине простора, броја јединица и њихове разуђености). Имала је три основна подручја деловања: обавештајни (означаван као I ), извиђачко-диверзантски (II ) и контраобавештајни (III).

У јединицама немачке војске, у саставу сваког штаба ранга дивизије и вишег био је посебан штабни оран звани Ic. То је у ствари био обавештајни орган задужен за обавештајно-безбедносну подршку те јединице. Јединице ранга армије и групе армија имале су под непосредном командом свог обавештајног одељења и посебне Абверове установе - Frontaufklaerungskommando (FAK) - „Команде за извиђање фронта“ и трупне обавештајне органе  под различитим називима. Најчешћи били су  то „Abwehrtrupp“, „Meldetrupp“ или најчешће „Frontaufklaerungstrupp“. То нису биле неке велике и бројне јединице, већ мале, строго специјализоване обавештајне јединице са задацима организовања обавештајног рада у складу са линијом деловања за коју је био намењен. На челу тих јединица су били официри нижих чинова, ретко вишег од мајора , још ређе потпуковника, па чак и подофицири. Њихов задатак је био да више или мање конспиративно прикупљају обавештајне податке о противнику. Неке су биле легендиране као трговинска представништва, као трговачке фирме које послују са Рајхом  или чак и као домаће фирме или новинска дописништва.

На подручју окупиране Југославије, а посебно територији Србије и тадашње тзв. Независне државе Хрватске (НДХ), односно Хрватске и Босне и Херцеговине, све до средине 1943. године Абвер је деловао преко својих територијалних установа. Ове установе су се све до 1943. године углавном бавиле класичним обавештајним, субверзивним и контраобавештајним радом, мање диверзантским акцијама. Организација се мењала али је у начелу имала две обласне испоставе преко којих је деловала: то су биле установе ( Ast - Abwehrstelle) у Бечу и Београду. За Ast у Бечу (једно време и за онај у Београду) био је везан огранак у Загребу (који је у 1941. години деловао само по линијама I и III). Касније, 1942. године и огранак у Загребу добија статус установе, али подређене оној у Бечу. Због подручја на коме су се изводиле противпартизанске акције поменућемо огранке и испоставе како су биле организоване 1942/1943: Обавештајни пунктови: Бања Лука и њему подређен пункт Бихаћ, Земун, Славонски Брод и њему подређени пункт Тузла, Карловац, Дрниш, Цриквеница, Јајце, Босански Петровац, као и Сарајево са више упоришта: Мостар, Дубровник, Тузла, Вишеград, Подгорица, Ливно. За диверзантско деловање била је формирано упориште Суња.

Ситуација се битно мења од средине 1943. године када се на простору бивше Југославије јавља група армија Ф (Врховна команда за Југоисток) са седиштем у Београду и цело подручје у целини и практично постаје војно борбено подручје. Касније, крајем 1944.године се на територији Хрватске појављује у група армија Е (после повлачења из Грчке). Промена се огледала у томе да се све Абверове установе територијалног типа претварају у војнообавештајне установе фронтног типа. Новом организацијом разбијена је дотадашња целина абверовог рада. Његова три сектора  деловања су одвојена у одговарајуће фронтне установе међу којима је било организацијске везе углавном у њиховом врху, тј. код централних установа за сваки од ова три сектора рада. Ова централна установа на нивоу групе армија називала се Frontaufklaerungskommando (FAK)  - Команда за извиђање фронта. На целом простору се формира и више нижих фронтних установа „Frontaufklaerungstrupp“ (FAT). Њима су били подређени обавештајни пунктови (Meldkopf), а овима испоставе и упоришта.

[attachment=1]

Заимљиво је и то истаћи да абверове фронтне установе, икао формално формиране ради тога да Абверов рад буде непосредно повезан са оперативном трупом , нису биле подређене командама војних јединица на чијој су територији деловали (дивизијама и армијским корпусима). Једино је у њиховом врху, односно FAK-у постојала тактичка подређеност штабу  Групе армија преко одсека I c/АО. Међутим, у пракси сарадња је постојала, чак много више него када су ту биле територијалне установе.

Како је ово првенствено "морнарички форум" пар речи и о деловању Абвера на источном делу Јадрана.

Са доласком немачких војних снага на јадранску обалу 1943. године, после капитулације Италије проширио се обалски сектор за који је била заинтересована морнаричка грана Абвера. До  реорганизације абверових територијалних установа, при тим установама (Ast-ови) постојали су морнарички реферати у саставу сваког одељења (I, II и  III). Ти реферати су поред ознаке носили изнаку „m“. Дакле, у јесен 1943. године морнарички Абвер је проширио мрежу својих огранака и на обалу. Основни задатка немачке војнообавештајне службе у то време је био сагледавање могуће веће десантне операције савезника на нашу обалу, али и борба против врло нараслог НОП-а. Зато је активно радио по све три линије деловања од Ријеке до Котора. И пре капитулације Италије Абвер је имао конспиративну мрежу својих агената коју је сада само проширио. Као и код КоВ Абверове трупне јединице су биле придружене војним командама ратне морнарице армијског ранга.  На Јадрану је то био штаб под називом „Адмирал Адриа“. Овај штаб је упочетку био у Београду, уз Команду за Југоисток, али је касније прешао на обалу језера Гарда у Северној Италији.  За разлику од КоВ знатно је израженија непосредна сарадња фронтних установа Абвера са командама морнаричких јединица на терену.

Када говоримо о немачкој обавештајној служби не треба заборавити ни другу врло значајну, а на крају рата и најважнију службу, а то је Главна управа безбедности Рајха (Reichssicherheitshauptamt – RSHA). Она је функционисала паралелно са Абвером а пред крај рата, од средине 1944.године практично је преузела све функције Абвера, осим оне у војним јединицама. На нашој територији деловали су и органи  RSHA, пре свих Sipo  (Sicherheitsoplizei) – полиција безбедности и SD (Sicherheitsdinenst) - Служба безбедности (обавештајна служба нацистичке партије). Њихова делатност је посебно била изражена у противпартизанским дејствима.

У даљем текст биће више речи о деловање Абверових јединица из сектора II (извиђачко-диверзантског).

ШКОЛА ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ, ПРОТИВПАРТИЗАНСКЕ ИЗВИЂАЧКЕ ГРУПЕ

Августа 1943.године у близини Бања Луке стигле су неке јединице дивизије Бранденбург. На челу дивизије је био генерал fon Pfuhlstein. Недуго потом, по идеји капетана  Конопацкog (Konopatzky) формирана је  посебна школа за борбу против партизана. Командни кадар и наставно особље сачињавали су припадници дивизије „Барнденбург“ . Командант школе био је капетан Конопацки (Konopatzky).

Као обавештајни официр официр 114. дивизије Вермахта, која је од 1942. године била стално у борбеним дејствима против партизана, капетан Конопацки стекао је значајно искуство о противнику и његовом начину ратовања, као и терену на коме се ратовало. Он је закључио да партизанско ратовање захтева специјална одговор и против-мере. Ти закључци били су полазна основа за формирање школе за борбу против партизана.

Иако се садржај ових закључака односи на наше партизане, ипак они су и данас актуелни са све оне јединице које изводе противгерилска и противпобуњеничка дејства. Много шта од овога се дешава данас у Авганостану. Ево шта је закључио капетан Конопацки:

-   конфигурација терена са повезаним планинским масивима и густим шумама представља само по себи повољне услове за герилу;
-   партизанске јединице решавају питање снабдевања преко народноослобидилачких одбора, не оптерећујући се комором, што увелико доприноси њиховој покретљивости;
-   после успешно спроведене акције или саботаже, партизани се брзо повлаче да би избегли губитке;
-   моменат изненађења при планирању сваке акције има значајну улогу;
-   комуникације којима се служе окупаторске и квислиншке трупе партизанима су врло добро познате и отуда су они у могућности да солидно изврше припреме за акције на њима;
-   нападајући само тамо где им фактор изненађења или надмоћност обезбеђује успех и само тада када ти чиниоци постоје, партизани имају одличан борбени морал;
-   сем у неким четничким подручјима партизани имају снажну подршку народа;
-   партизанска тактика приликом напада немачких снага – по којој они пропуштају противника, а затим га поново нападају и туку с леђа – показала се одличном;
-   партизани имају врло добро организовану обавештајну службу, чији пипци обухватају све квислиншке војне и цивилне кругове, од највиших до најнижих места, што им омогућује да на време врше припреме и противмере;
-   концентрацијом снага на једном месту, опкољени партизани се увек могу пробити;
-   партизани не запоседају упоришта, већ, ако то ситуација изискује, напуштају пространа подручја и градове;
-   због такве тактике противника и ситуације на терену, немачке јединице нису успеле да постигну значајније успехе. Партизанске снаге су неупоредиво слабије наоружане и опремљене, непрекидно наносиле немачким и квислиншким снагама осетне ударе и губитке.

Главне слабости немачких и квислиншких снага Конопацки је сумирао овако:

-   Конфигирација терена онемогућује његово темељније  прочешљавање, а уколико се оно и спроводи , врши се тако споро да нема никаквог практичног значаја;
-   Модерна ратна опрема и комора при акцијама немачких и квислиншких трупа остају везане за комуникације, услед чега се свака акција деконспирише и партизани на време сазнају за њене припреме. Употреба товарних грла за ове сврхе не мења битно ситуацију, а ноћни покрет због шуштања и тапкања изазивају позорност партизана и омогућавају им да постављају заседе или да, у најмању руку, узнемиравају колону ватреним препадима;
-   Захваљујући доброј обавештајној служби партизана, немачке и квислиншке јединице ретко могу рачунати са чиниоцем изненађења;партизани се изненада повлаче и диктирају извршење операција онако како је то њима згодно; немачке трупе немају тачну слику о ситуацији код партизана и о њиховом покретима, и у погледу борбеног додира са својим противником све је препушетно случају;
-   Немачким снагама у акцији није могуће обезбедити везе за дотур и транспорт;
-   Немачке трупе не уживају подршку становништва, па чак ни оног дела које се не слаже политички са НОП-ом, пошто оне нису у могућности да му обезбеде сталну заштиту;
-   Секције којима се служе немачки штабови и команде нису довољно прецизне и стога њихове јединице често обављају много дуже маршеве него што је то потребно и што их врше партизани;
-   Квислиншке јединице у већим операцијама представљају слабу тачку борбене линије, што партизани знају и тиме се користе;

На основу овога Конопацки је извео закључак да у борби против партизана  немачке снаге могу постићи трајнији успех једино ако герилском ратовању супроставе иста средства и исту тактику којима се служе партизани. То би изискивало организовање мањих покретних јединица, специјално обучених, које би дејствовале у саставу појединих дивизија и на њиховом оперативном подручју, али као самосталне групе. Задатак би им био да изненадним препадима у дубокој партизанској позадини уносе пометњу и забуну у редове НОП-а. Циљеви тих препада били би виши штабови НОВ и ПОЈ, на пример: штабови батаљона, бригада и дивизија, војнопозадинске установе, руководни органи,  цивилни органи и сл.

У свом елаборату капетан Конопацки је написао и следеће:

"У својој позадини може непријатељ несметано да се креће и да ради на изградњи организације. Ангажовањем специјалних јединица треба такво стање онемогућити. те јединице треба да ометају непријатељеву курирску службу везе, треба да отежавају снабдевање нападајући транспорте материјала и уништавајући магацине; да у позадини непријатеља уништавају саобраћајна средства којима се он служи; да изводе брзе ватрене препаде на партизанске логоре или одељења на обуци, или да испале на њих неки метак из машинског пиштоља: услед свих ових мера ускоро неће бити тако безбрижан и спокојан као што је раније био."

Из оваквих разматрања родиле су се посебне јединице, специјалне извиђачке групе назване "Групе за уништавање банди" - Bandenvernichtungstrupps. За њихову обуку је у манастиру траписта код Бања Луке организована школа под називом "Школа за ловце против банди" - Bandenjaegerschule.

Овде је раније постављен текст о истој теми, објављен пре 25 година у часопису "Одбрана и безбедност"
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/Specijalna-dejstva-nemackih-trupova-protiv-NOVJ.html

Иначе, ко је читао Стрип Арт, можда се сећа и епизоде са трупом у стрипу "Партизани" Јулеса Радуловића. Тема јесте мало позната, али није да се није писало (и цртало) о њој.

Сећам се тог текста, чак сам га негде и имао. Извор који је коришћен је практично исти односна књига коју користим базирана је на истим изворима. Ипак, ја ћу се у наставку више усмерити на организациону страну деловања немачких трупова.  Нешто сам већ написао још пре 4 године и то сад постављам,а нешто ћу тек написати.

Обука и Упутство за дејство специјалних извиђачких група за борбу против партизана


У припреми специјалних извиђачких групе за борбу против партизана названих Bandenvernichtungstrupps ( Групе за уништавање банди) посебна пажња је посвећена непосредној обуци и адекватном опемању . Обука је била практична, врло захтевна и напорна, како физички тако и психички.

Иако је план обуке састављен 1943. године његов садржај и данас може послужити као основа за практичну припрему противгерилских, противпобуњеничких и других специјалних група и јединица. Заправо у суштини се не разликује од основне обуке данашњих специјалних јединица овог или сличног типа.

План обуке

План обуке и његово спровођење је састављено надлежност команде 4. пука дивизије Бранденбург. План је саставио капетан Конопацки (Konopatzky) дотадашњи I ц (обавештајни) официр 114. дивизије Вермахта.

План је обухватао следеће садржаје:

1.   Руковање картама и бусолом, орјентација на терену помоћу карте или бусоле, одређивање страна света, опис терена према карти и познавање земљишних облика;
2.   Пребацивање групе од 3-5  бораца од тачке до тачке помоћу карте или бусоле, нечујно кретање и маскирање на терену вежбање у привлачењу и пузању, нечујно прилажење непријатељским стражарима, оријентација на терену, пребацивање по групама на одређену тачку уз искоришћавање терена;
3.   Обука извиђача: извиђачка служба, извиђање непријатељевог логора, долазак до одређеног места по карти и осматрање непријатељевог кретања;
4.   Устројство групе, борбени задаци групе, формација и начин борбе;
5.   Проналажење места за заседе и постављање заседа уз борбену обуку, припреме за покрет, извођење препада из заседе, одвајање од непријатеља, скупљање групе на уговореном месту и обезбеђење тог места;
6.   Практичне веже у ложењу бездимне ватре и у нечујном уклањању непријатељевог стражара;
7.   Упутства за ноћне вежбе, долазак у логоре и уређење логора ноћу, његово обезбеђење, провлачење кроз непријатељеву линију, одлазак на терен преко ноћи до сутрадан у подне и подношење писменог извештаја о томе, групно одлажење ноћу на одређено место помоћу бусоле и без коришћења путева;
8.   Практично увежбавање задатака који се постављају ред групу, понављање пређеног градива;
9.   Санитетска обука (служба);
10.   Обука о конспирацији у вези са подношењем извештаја, утврђивање недостатака у обуци групе, критику дневног рада и ноћних вежби;
11.   Недељни преглед војно-политичке ситуације (одвојено за Немце и Хрвате (1)), политичко расположење становништва на територији НДХ и његово учешће у партизанском покрету (само за Немце);
12.   Организација и борбена тактика партизана, поступак и рад партизана, њихово наоружање, њихови унутрашњи односи и старешинске ознаке, основно знање о КПЈ;
13.   Војна обука и спорт, џију-џица, егзецир, школско и бојно гађање карабином, митраљезом, аутоматом, томблонском пушком и снајперком;

Осим наведеног кроз обуку се указивало на практична питања и проблеме које је требало на терену разрешити. Посебно се инсистирало на запажањима детаља током кретања на терену и извиђања.

(1) На обуци су били припадници више немачких јединица међу којима је било војника са територије НДХ ("легионари"), као и правих Немаца. Отуда та подвојеност у обуци.

Упутство за употребу трупова

За организацију и употребу ових специјалних група (трупова) издато је и посебно упутство. У њему се констатује да њихова борбена вредност зависи од квалитета избора људства за поједине групе. Људство је бирано, на добровољној основи, осим из дивизије „Бранденбург“ и из дивизија на терену, квислиншких формација, али и од појединаца из корпуса месног становништва.  Бирани су апсолутно поуздани и проверени људи, они војници који физички и психички могу издржати напоре. Наведено упутство посебно наглашава да се формиране и оспособљене групе не смеју растурати или употребљавати за неке друге задатке осим оних за које су обучаване.

Осим наоружања, а препоручивано је оно које производи слаб звук, посебна пажња је посвећена снабдевању адекватним униформама. Јединице је требало снабдети одећом - униформама које су носиле партизанске јединице које су оперисале на подручју где су деловали трупови. Због тога су имали на располагању и облачили су униформе Вермахта, домобранства НДХ, цивилна одела, капе које су одговарале униформама, а користили су наравно и титовке са петокракама. На пример, када су деловали на територији Далмације  носили су одело са деловима италијанске униформе, личким капама и обућом каква се тамо носи и сл. Такође, и фризура, начин бријања и ношења бркова и браде прилагођен је стању какво је владало у партизанским јединицама на подручју деловања трупа.

Према поменутом упутству групе су кретале у акцију  на основу посебне наредбе. Начелно, подручје деловања трупа током једне акције је било око 40 квадратних километара. Један од захтева је био да на подручју деловања трупа не буде четника јер су ови на сваку сумњиву групу, посебно партизанску одмах отварали ватру, што би трупове изложило дејству са две стране. (1) Препоручивало се да се иста група стало употребљава на истом простору јер је тако могла да добро упозна терен и становништво и обезбеди ефикасније дејство.

(1) Потребно је знати да су трупови употребљавани и против четника, али првенствено на територији Србије. Према немачким проценама, посебно до почетка 1944. године, ту су представљали потенцијалну опасност. На територији НДХ, где су четничке јединице егзистирале, представљале су мању или никакву опасност по немачке јединице, чак су третиране као савезничке у борби против партизана. Зато су на том терену у неке од специјалних извиђачких група (трупова) укључивани и припадници неких четничких формација, као и припадници месног српског становништва.

Упутством је било предвиђено да се групе пребацују камионом или возом до најближег упоришта, с тим да за два ноћна марша стигну до места где ће поставити логор. Ту би се формирао базни логор где се остављају залихе хране и муниције. У логору би се остављала два припадника групе од којих је један био болничар. Из логора би група крстарила тереном, вршила препаде на партизанске колоне на маршу, на њихова склоништа и упоришта, убијала појединачне борце и курире, како би у партизанске редове унели „несигурност и малодушност“. Смисао деловања група није био вођење тежих и напорнијих задатака а посебно не борби. Изричито им је било забрањено вођење дужих борби. Према упутству биле су забрањене борбе које би трајале дуже од пет минута. Чим би противник испољио противдејство или започео одбрану, група је имала задатак да се одвоји и удаљи. Време једне акције трупа на терену  је било оквирно 10-14 дана, што се сматрало крајњим границом.

Посебна, детаљно разрађена ставка у упутству је била припрема старешина трупова. Они су морали бити добро информисани са свим проблемима противника на терену, али и познавати распоред својих јединица. За сваку партизанску јединицу (бригаду) састављан је посебан упитник који би се попуњавао према утврђеним подацима. Обавештајна служба немачких дивизија у чијој зони одговорности су трупови дејствовали имале су задатак да труп снабдеју са свим потребним информацијама како  не би због неке ситнице у спољном изгледу или поступку појединца били откривени. У вези са тим посебна пажња је посвећивана познавању локалних прилика, назива појединих топографских објеката, назива партизанских јединица које делују на терену, њиховом старешинама, наоружања, одеће, обуће, спољашњег изгледа, начина понашања, међусобних односа (обраћања и комуникације) у партизанским јединицама, начином кретања и дејства и сл..

И испоставе Абвера на терену (Аст-ови) здушно су помагале активност трупова јер су и сами изводили мање диверзантске акције против партизана. Тако је испостава Аст-а (из Загреба) у Бања Луци склопила писмени споразум са 4. пуком Бранденбург о размени података и заједничком деловању. По том споразуму испостава Абвера у Бања Луци је извиђачке групе трупова снабдевала новцем, лажним документима, а стављала  им је на располагање и голубове писмоноше. Чак је договорено да испостава Абвера ангажује своје агенте за потребе трупова, пре свега за смештај и снабдевање оперативаца трупова на терену.

Конспиративност је била једна од кључних одлика деловања трупова. Ни немачке, а још мање квислиншке формације нису знале за њихове задатке, време упућивања на терен, правце кретања, задатке и сл. На задатке су кретале, као је већ речено, под окриљем ноћи, камионима и возом, некад и пешице, али тако да не привуку пажњу. И код враћања су примењиване мере конспирације. Чак су се у своје матичне базе (гарнизоне) враћали под видом заробљених партизана. У таквим приликама од људства је претходно одузимано оружје и опрема, а остатак јединице их је тобож спроводио под стражом. Било је предвиђено да након сваке акције труп добије одмор од 8-10 дана, након чега би се опет упућивао на терен.

После сваке акције старешина групе је подносио детаљан извештај. У њему би по датумима наводио пређене марш-руте и описивао сваку извиђачку и борбену акцију. У извештају су описивана сва запажања о противнику, али и сопствена позитивна и негативна искуства и предлози за додатном  опремом, изменама у начину дејства или обуци. Ако је било заробљеника или контакта са становништвом достављане су и њихове изјаве.

Нарочита пажња у обуци је придавана  извиђачима јер су имали задатак да прикупљају извештаје на терену и обезбеде податке за дејство трупа. Они су требали да долазе у додир са становништвом и партизанима, представљајући се да и сами припадају неком партизанском одреду или да су курири. Зато је је у упутству до танчина било предвиђено какав треба да буде спољни изглед извиђача, како треба да ступају у додир са становништвом и партизанима, какву легенду треба да испричају и сл. Потребан квалитет у обуци извиђачких група постигнут је и ангажовање партизанског дезертера  Милана Вучика. Он није долазио у непосредан додир са лицима на обуци, али су најнепосредније коришћена његова усмерења у вези успостављања контакта са партизанима, њиховом понашању, одевању, поздрављању, ознакама, пропусницама, лозинкама, општим понашањем становништва (обичајима) и сл.

Осим извођења препада из заседа и других сличних акција трупови су имали задатак да оштећују и кваре телефонске линије на разне начине. Такође, имали су и задатак да уништавају партизанске релејне станице, складишта хране, муниције и оружја, убијају чланове народноослободилачких одбора и друге истакнуте становнике.

Као што је претходно наведено школа за специјалне извиђачке групе за борбу против партизана је била у почетку базирана у манастиру траписта код Бања Луке. Школа је била под командом 15. планинског армијског корпуса, непосредно потчињена његовом штабу. После образовања 2. тенковске армије и уласка тог корпуса у њен састав, школа је подређена команди армије. Наставно и командно особље давала је дивизија Бранденбург.  Људство за попуну трупова (специјалних извиђачких група) и мањи део наставног особља упутиле су дивизије из састава 15. планинског армијског корпуса и то: 373, 369. и 114 дивизија. осим њих људство за ове прве специјалне извиђачке групе било је прекомандовано из дивизије Бранденбург, неких усташких јединица,а било је и индивидуалног врбовања.

Школа је трајала месец дана. Први курс (почео је августа 1943.) је завршило пет извиђачких група. По једна из 369. и 373. дивизије, две из 114. дивизије и једна из 1. пука дивизије „Барнденбург“. Јачина група била је од 33 до 43 војника.

Други курс (од краја септембра до краја октобра 1943.) су завршиле четири групе: по једна из поменуте три дивизије и једна из 4. пука дивизије „Бранденбург“. Најслабија група имала је 22 припадника, а најјача 59.

Јануара 1944.године устројена је школа у Доњим Ракитима. Њен рукодилац је био такође капетан Конопацки.  Током трајања те школе обучаване су две групе и то по једна  из 171. пешадијске и 42. ловачке дивизије.

Могуће је да је било и више група које су прошле кроз ове две школе, али подаци о њима нису сачувани.

Odlično, kao i uvjek. Čekam nastavak.

I ja. :D :D

Извиђачка, диверзантска и противпартизанска делатност морнаричког Абвера

Као што је веће речено једано од три области деловања Абвера била је извиђачка, диверзантска и противпартизанска делатност. Ова делатност се сврставала у II сектор рада. Све до капитулације Италије немачка војнообавештајна служба није отворено деловала у италијанској окупационој зони, као и на територији Далмације и Хрватског приморја, који су тада припадали Краљевини Италији (било као анектиране или само окупиране територије), а посебно није организовала и спроводила диверазантску и противдиветзанстку делатност. Абвер, или боље рећи морнаричка грана Абвера је једино спроводила обавештајну или делатност из I  сегмента деловања али врло прикривено и обазриво. Међутим, са капитулацијом Италије и бујањем народноослободилачког покрета управо на овој територији, а нарочито због могућност искрцавања савезника, потпуно су преокренули ситуацију. Абвер је морао хитно да успостави потребну обавштајну мрежу и устроји оперативну структуру деловања. 

На самом почетку целовитог деловања на овом простору, почетком јесени 1943. године, морнарички Абвер је настојао да што пре прошири мрежу својих огранака на цео обалски појас, на коме су до тада били центри италијанске обавештајне службе. Новоотворени обалски „фронт“ био је сам по себи сложен како због разуђености обале и многобројних острва, тако и због недовољног познавања ситуације и бујања партизанског покрета. Дакле, у прави мах, приликом успостављања обавештајне струкуре било је мање важно да се створи јасна и системски изграђена мрежа, колико је било важно да се што пре формирају морнаричкообавештајни центри. Без улажења у детаље ове организације задржаћемо се само на структури и деловању по сектору II.

МЕК 90

 У Даламцији се, као установа  II сегмента  рада морнаричког Абвера појављује  „Marine-Einsatzkommando 90“ - Морнаричка делатна (оперативна) команда 90 или скраћено МЕК 90, са центром у Сплиту. У тактичком погледу ова установа је стајала под Абверовим центром у оквиру штаба „Адмирал Адрија“. Међутим, у оквиру организације II сегмента Абвера била је подређена „Marine-Einsatzkommando “ у Кавали (Италија), као центру из кога се дириговало целом делатношћу у источном Средоземљу. МЕК Кавала је стајао под тзв. „Командом борбених јединица“ („Kommando der Kampfverbaende“, раније „Marine-Einsatzteilungen“) смешетном у Heilegenhafen-у на Балтичком мору. Октобра 1943.године, када је и формиран МЕК 90, али и касније, поменутом командом Heilegenhafen-у је већ руководио СС пуковник Ото Скорцени (Otto Skorzeny).

За разлику од других сличних установа сегмента II Абвера на територији НДХ, МЕК 90 је радио потпуно независно од осталих установа Абвера. Није био повезан ни са Абверовим центром у Бечу (као остале установе Абвера), који је био надлежан само за линију Абвера I М (морнаричко-обавештајну). Локално је сарађивао са осталим Абверовим огранцима и установама у оквиру међусобног помагања и подржавања. МЕК 90 је радио у најтешњем ослону на лучке капетаније и командатуре као и на осталу мрежу морнаричких установа  формираних дуж Јадранске обале.

Као што је речено МЕК 90 је формиран октобра 1943. године. Тада је из Београда стигао припадник тамошње установе Абвера (Ast Београд), Ото Мајер (Otto Mayer), као „капетан фрегате Brandemayer“, са задатком да формира МЕК 90. Иако се радило о официру Абвера из сегмента I H Ast Београд вероватно је послат због недостатка официра из сегмента II (диверзанстки отсек). Он се врло кратко задржао јер је дужност предао капетану бивше југословенске војске Георгију Малицком, белоемигранту који је и  тада дошао са њим. Занимљивост у вези са Мајером је та да је по задатку Абверовог Ast Београд, са препорукама Димитрија Љотића, одмах потом отишао у северну Далмацију како би ступио у везу са командантом четничких снага у том крају Момчилом Ђујићем. Међутим, у покушају да дође до Ђујића, Мајер је заробљен од јединица НОВ. Касније је пребачен у Италију, а затим у САД, највероватније као ратни заробљеник.

Стварни шеф МЕК 90 био је најпре капетан фрегате Ластико (Lastico) а затим Макс Дитрих (Max Deitrich), који је истовремено вршио дужност морнаричког обавештајног официра у Сплиту. Иначе, морнарички обавештајни официр је назив који одговара обавештајном официру Ic у јединицама КоВ.

У организацијском смислу, осим центра у Сплиту, МЕК 90 је имао упоришта у Дубровнику, Цриквеници, Трогиру и посебну групу „ Gruppe Batschke“ на Брачу а касније и у Имотском. Упориштем у Дубровнику је руководио лучки капетан, поручник фрегате Вилке (Wilke), у Трогиру, такође лучки капетан, поручник фрегате Герка (Gerka) а у Цриквеници је упориште водио заменик тамошњег лучког команданта Ханс Шаде (Hans Schade).

Треба уочити да су неки руководиоци упоришта МЕК 90, као Вилке и Герка имали двојну функцију. Са једне стране били су обавештајни официри и организовали обавештајну, у овом случају извиђачко-диверзантску делатност, а са друге стране били су морнарички официри, лучки капетани, директно подређени Команди за јужну Далмацију са седиштем у Мостару. Чак је и МЕК 90 у тактичком смислу био подређен поменутој команди (њеном обавештајном органу), али у оперативном смислу то није било тако – били су повезани за МЕК у Кавали.

МЕК 90 је у јадранском лукама образовао агентуру првенствено од домаћих људи, у првом реду рибара и помораца, као и од чувара светионика. Агенти у обалским местима су делом снабдевени радио-станицама. Цео поступак врбовања агената обављен је првенствено ослонцем на лучке командатуре. Чак је руководилац упоришта лично предузимао крстарења дуж целе обале ради извиђања и надзирања паробродском саобраћаја. Основни задатак агената је био прикупљање података о савезничкој пловидби и појави противничких бродова, нарочито подморница у југословенским обалним водама. Други задаци су им били спречавање бегства евентуалним емигрантима и спречавање убацивања непријатељевихсавезничких и партизанских агената поморским путем.

МЕК 90 је са својом мрежом нарочито радио на ометању веза НОП-а са далматиснким острвима, као и веза које су постојале између савезничких база и упоришта НОП-а на острвима и далматинском копну. Такође, интензивно је радио на ометању саобраћаја међу острвима која су била у партизанским рукама спроводећи активне оружане подухвате у виду препада и напада.

Упориште у Дубровнику је било посебно активно на откривању и ометању бројних веза које су партизани, али и четници, одржавали преко мора са савезничким штабовима у Италији. Руководилац упоришта Вилке је располагао и са оружаним поморским одредима  који су моторним чамцима ометали противнички саобраћај и вршили препаде. У том смилу је тесно сарађаивао са FAT 215 (Труп за извиђање фронта) са седиштем у  Подгорици, касније у Требињу (о коме ће у наредним наставцима бити више речи) на организовању копнених препада. Исто тако, непосредно су одржавали везу и са испоставама Sipo (полиција безбедности)  и SD (служвба безбедности) и предузимали заједничке акције.

Када су у питању агенти, то су скоро искључиво били домаћи људи који су радили за немачку службу. Овде треба посебно поменути Крсту Шандана, познатог као предратног и ратног агента свих могућих обавештајних служби. Шандан је одржавао нарочите везе са четницима и преко њих прикупљао је информације о НОП. Исто тако Шандан се касније увукао (пред крај рата је пребегао партизанима) и у НОП. Осим њега истакнути агенти били су лекар др Попов и Трговац Исајев из Дубровника. Иначе, руководиоци свих упоришта МЕК 90 су добијали податке , осим сопствене агентуре и преко осталих абверових установа са којима су најнепорсредније сарађували а не ретко и делили заједничко седиште.

Посебно место у противпартизанској борби МЕК 90 заузима група „Batschke“ названа тако по свом руководиоцу капетану Бочкеу. Бројала је око 15 људи. Извесно време била је прикључена сплитском одељку  FAT 174 (Труп са седиштем у Мостару). Када је МЕК 90 преузео капетан фрегате Дитрих подређена је њему.  Група „Batschke“ је повремено радила на Брачу, али се првобитно највише задржавала на подручју Омиша, да би потом била пребачена у Имотски. Њен званични назив је био Морнаричка царинска стража („Marinezollwache“). Дакле, номинално је била задужена за спречавање кријумчарења. То је била маска за њен прави задатак: спречавање партизанских веза са острвима, контрола поморског приобалног саобраћаја и вршење појединих диверзантских акција. Капетан Бочке је за обављање ових задатака располаго извесним финасијским фонодом а извешатје о акцијама предавао је директно Дитриху.

Осим МЕК 90 по сегменту II деловао је, при Команди за одбрану северне Даламције и ФАТ 214. Иако није припадо морнаричкој грани Абвера радио је обавештајно и диверзантски на обалском појасу и острвима.

[attachment=1]

[attachment=4][attachment=3][attachment=2][attachment=1]Prema podacima sa sajta http.//whermacht-odlikovanja.com protivpartizanska značka koja je bila i odlikovanje je ustanovljena 30.01.1944. godine. Dodeljivane su zlatna, srebrna i bronzana za učešće u 100, 50, i 20 borbenih akcija. Proizvodnja i dodela je funkcionisala do kraja rata, do kada je podeljeno 47 zlatnih, 510 srebrnih i 1650 bronzanih. Značke su bile izrađene od cinka, livenjem u odgovarajućim kalupima uz naknadnu ručnu doradu. Značka se nosila na levoj strani prsnog džepa uniforme. Kako smatram da ''Trup'' spada u specijalne jedinice nemačke vojske, istu postavljam kao svojevrsnu ilustraciju odličnog teksta.

Ово је занимљив податак, а и сведочи на неки начин о активностима "трупова" (броју акција).

K-danti jedinice:

10.10.1939-12.12.1940   Hptm. Theodor von Hippel
12.10.1940-31.10.1940   Maj.d.R. Hubertus von Aulock ( na stažiranju)
30.11.1940-12.02.1943   OTL. Paul Haehling von Lanzenauer
12.02.1943-10.04.1944   Gen.Maj. Alexander von Pfuhlstein
10.04.1944-20.10.1944   Gen.Lt. Friedrich Kühlwein
20.10.1944-10.05.1945   Gen.Maj. Hermann Schulte-Heuthaus

Amblemi jedinice:

[attachment=1]
Truppenerkennungszeichen Sonderverband „Brandenburg“ (1942/43)

[attachment=2]
Truppenerkennungszeichen Fallschirm-Jäger-Bataillon „Brandenburg“ (1944)

[attachment=3]
Truppenerkennungszeichen Division „Brandenburg“ (1943/44)

Пре него наставим писање (током наредне недеље) да скренем пажњу да дејство "трупова", посебно на нашем простору, не треба везивати само за име пука, односно дивизије Бранденбург. Та дејства су организовали и спроводиле трупне установе и центри Абвера, што самостално што у садејству са "Барнденбургом" и оперативним дивизијама на терену. Из наредних постова то ће се боље "видети".

Koji bi naš termin bio najpribližniji njemačkom Trup?
Grupa?

Odred.

Џумба,
мислим да је прошла та недеља ;)

Ха,ха,ха...и заборавио на ову тему... ти си млађи, искусније па можеш да наставиш...

Zar ova tema nije obrađena? Naletio sam na neka poslijeratna suđenja pripadnicima Truppa Conrad u Šibeniku. Na presude se nije čekalo godinama kao danas.

Posle rata su velika suđenja trajala do mesec-mesec i po dana. Ovde su se likovi oblačili u tuđe uniforme i vršili diverzije, za to se i danas sudi po kratkom postupku.

Iskusniji nisam svakako.
Ja bih ovo rado čitao, zanima me. Mogu da dodam nešto ako ima po knjigama.
Inače druge stvari istražujem, nije ovo moj fah.

Da, samo što su tipovi bili iz Solina, Splita i Kaštela. Identitet im je utvrđen na sudu a imena javno objavljena. Pripadali su Dinarskoj diviziji i pridodati trupu.

Да ли је неко од њих био на десанту на Дрвар?

Na suđenju se spominje desant na Drvar.