PALUBA

[attachment=1]


Још 1522. године Турци су у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. У својој књизи “Старе кафане Београда” др Видоје Голубовић каже да нема претензије да тврди како се београдска угоститељска радња звала баш кафана, и наводи да су се у нас, од самих почетака до данас, користила разна имена: караван сарај, хан, механа, мејхана, кавана, биртија, бифе, гостионица, ашчиница, крчма, бар, ресторан и, на крају, угоститељски објекат.

Према информацијама доступним у нашој литератури, а до којих је овај аутор дошао, прве кафане настају у граду Меки у XV веку. Током XVI века отварају се кафане и у Сирији и у Каиру али не може се са сигурношћу тврдити када прве кафане почињу да раде у Турској. Голубовић каже да је пронашао само запис да је 1554. године радила кафана у Цариграду.

Уживање кафе са Истока је на Запад пренето у XVI веку. После Београда, прву кафану, 1592. године, добија Сарајево, Лондон 1652, две године доцније Марсељ, у Бечу је отворена 1683. године а у Лајпцигу 1694.

“Кафане, оне старе, биле су део живота чаршије, имале посебан дух, необичан, специфичан, изазован, у њима је пулсирао културни, забавни, привредни и друштвени живот, проткан политиком, па и онај, зашто не рећи – нормалан. Кафана је била стециште адвоката и боравиште сведока. Једноставно, место где се одвијао живот града, где су спремане и приказиване позоришне представе, одржавани концерти, састанци спортских друштава, политичких странака, еснафа, организоване забаве и сусрети, одржаване седнице Народне скупштине, уређиване новине, у њима су писане песме и учили се музички акорди, смишљане су идеје али и јела, у њима се пило и спавало”, каже Голубовић у предговору.

У прво време, у кафанама служила се само кафа “уз амбијент који је пратио културу живота источних народа, где се кафане прво и јављају. Није зато без основа тврдња да су Турци, доласком у Београд 1521. године у једном од простора на Дорћолу служили кафу. На основу доступне литературе не могу се, сем претпоставки, описати тај простор, изглед, намештај (ако га је, уопште било, због начина седења тадашњег турског живља), како се пила и кувала кафа, нити остали детаљи”.

Сам назив, кафана, у Београду и Србији почиње да се користи тек после 1738. године, када су Турци поново дошли у Београд, после власти Аустрије. Голубовић пише да се у турским извештајима из XВИ века описују београдски караван сараји и ханови. Ханови су имали бољи комфор и служили су за боравак гостију од више дана.

О првим кафанама у Београду, писао је, 1740. године, путописац Кепер, који истиче да су једне кафане посећивали муслимани, а друге хришћани. Кепер том приликом даје опис кафане “Црни орао” на Дорћолу, која је, како вели, најбоља у граду.

Кафана “Црни орао” била је на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и Краља Петра, а до ње се долазило трошним дрвеним степеницама. Кафана није имала столове, столице ни клупе, већ миндерлуке прекривене ћилимима. Висина кафане није дозвољавала да се у њој човек усправи. Зидови су били ишарани зеленом, црвеном, модром и наранџастом бојом, а на улазу је било постављено неколико крчага и ибрика.

Почетком XIX века кнез Милош уводи порез за механџије и обавезу добијања дозволе за рад. Механе су биле стециште трговаца и шпекуланата, а у Савамали и Букурешт-мали већ је 1826. године било алкохолних пића, али и блуда.

Међу важне датуме за историју београдских кафана свакако спада 1821. година, када Београд добија механски еснаф, 1840. је почела да ради Кнежева пивара, 1871. године Прво српско пиварско акционарско друштво, 1873. Вајфертова а 1884. године и Бајлонијева пивара. Бајлонијева пивара је 1903. године производила око 28.000 литара светлог (“Првенац” и “Плзен”) и црног (“Првенац” и “Салватор”) пива.

“Београд највећи број гостионица и кафана добија крајем XIX и почетком XX века. Град у неким статистичким проценама на педесет становника има по једну кафану или гостионицу. На Позоришном тргу, данас Тргу Републике, у том периоду је било шеснаест кафана, а у Поенкареовој, данас Македонској улици, од 40 кућа 17 је било кафана или гостионица. На Варош капији је било 12, на Теразијама 11, у Скадарлији седам, на Славији девет, у Дубровачкој улици, у доњем делу, 16 кафана и гостионица”, наводи Голубовић, објашњавајући да су, ма како се звале, кафане имале изузетно место у развоју друштвеног, привредног и културног живота Београда.

Фајронт пре поноћи

Описујући рад некадашњих кафана Голубовић каже да је 1860. године Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 11 сати увече, а да после тог времена нико на улици не сме бити без фењера. Једна од обавеза српских власти била је и обавеза власника кафана да свако вече упале фењер пред кафаном, и то у десет сати увече. Срби су поштовали наредбу, али Турци нису. Терали су инат.

Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом. Кнез Милош је у своје време наредио да се “те несрећнице даве бацањем у Саву”. Наредио је и дављење подводачица, такозваних “пеза”. Голубовић наводи да су страдале многе Влахиње, Гркиње, Циганке, Јеврејке, Левантинке… као и то да нема трага да су се Српкиње бавиле најстаријим занатом. Све то није спречило неред и проституцију у кафанама, чак ни на тада популарним “кромпир баловима”, па 1838. године кнез Милош уводи порез за све посетиоце балова од 10 гроша за болничку касу и једног цванцика за пандура.

“Кафана је остала у записима и као место где се водила политика. Између два светска рата, а и пре, у њој су забележени значајни догађаји, одлуке. Чак су и припадници странака ишли у одређену кафану. Демократе у “Барајево”, Словенска људска странка у “Љубљану”, министри Цветковићеве владе свраћали су у “Мадеру”. Кафана је била место где су седели знани и незнани, славни и неславни писци, песници, уредници новина и часописа, новинари, глумци и разни уметници, сликари и вајари, спортисти, политичари…

Кафана је била место где су настала и значајна књижевна дела. Сетимо се Бранислава Нушића и хумористе Бране Цветковића, који је све своје водвиље, скечеве и шаљиве песме написао у кафани. Кафана је била место књижевних дискусија, сукоба око књижевних праваца, путоказа и књижевности. И не само то. У кафанама су читане нове песме, које су тако почињале да живе и преносе се, да добијају душу. Отуда остају за вечност записане, упамћене и никад заборављене многе песме. Неке од њих постају шлагери, који се и данас чују и радо слушају: ‘Мансарда мали стан’, ‘Периферија’, ‘Мала улица’, ‘Три палме на отоку среће’, ‘Зашто си поспан Џо?’, ‘Шта знате ви мушкарци’ и многе друге.”

Певајући те и друге песме, у кафанама су се прославили Софка, Дивна Костић, Мијат Мијатовић, Ната Павловић, Нада Александровић, Душан Ђорђевић… Голубовић наводи да је захваљујући тој слави Софка “лепоту свог гласа (на плочи) забележила у Паризу и Берлину”. И многи оркестри, попут “Браће Цицварића” потекли су из кафана.

Кафана је била “прихватилиште за бескућнике, боеме, врачаре, путнике намернике, студенте, људе без стана, проститутке… Многе београдске кафане имале су своју физиономију, карактер и круг гостију. Голубовић наводи да је Михаило Петровић Алас основао друштво за забаву и увесељавање “СУЗ”, које се окупљало у једној кафани близу Бајлонијеве пијаце. Чланови “клуба” нису дозвољавали проширивање круга.

Ређајући у књизи мноштво овако занимљивих детаља, јер “Кафана је постала срце и душа Београда, па како о њој не писати” – Голубовић у својој књизи набраја 578 старих кафана и 60 хотела и 44 ханова и караван сараја. Закључујући свој списак са периодом пред почетак Другог светског рата, он се бави и занимљивим именима београдских кафана, кафанском српском кухињом, описује кафане којих више нема, попут “Дарданела”, кафане срушене 1902. године, која је, и поред тога, ушла у митологију престонице.

   Mislim da su preteče današnjih ugostiteljskih objekata i kladionica nastale davno pre kafana u Meki i bliskom istoku. Još u Rimskom carstvu su postojale taverne u kojima se točilo vino i spremali obroci. Takođe, u okviru stanica za zamenu konja su postojale gostionice koje su omogućavale i prenoćište za putnike. U jednoj takvoj gostionici, tačnije štali uz gostionicu, je po predanju rođen i Isus Hrist. Zbog bogate istorije i položaja naše zemlje na raskrsnici puteva pretpostavljam da su ovakvi objekti postojali i pre turaka. Ako autor misli na objekat u kome se služi isključivo kafa onda je verovatno u pravu jer ne verujem da se ovaj napitak pre koristio na ovaj način, kao povod za druženje i neobavezni razgovor van kuće.

Počelo je 1522 a izgleda da će se priča o beogradskim kafanama završiti pre 2050. Za poslednjih 20 godina u Beogradu ugašeno je mnogo kafana. U godinama posle II sv rata kafane su bile svojevrsni narodni parlamenti. Tu su se i formirale grupi ljudi koji su bez ikakve obaveze dolazili u isto vreme sedeli i diskutovali o svemu. Obrazovanje, radno mesto, društveni status i sl. nisu bili prepreka da se ljudi iz različitih miljea povinuju opet nepisanim zakonima kafane, Kako bi pesnik rekao pekar, lekar, apotekar... svi su bili potpuno ravnopravni u druženju. Možda bi bilo interesantno da se setimo nekih beogradskih kafana. Nemoraju to da budu kultne kafane iz centra možemo da se setimo Brodarske kasine, Kosova, Kolubare, Bosne, Une, i td. Pomozite ako možete da se ne zaboravi, bilo bi šteta.

I atentatori su za Sarajevo krenuli iz "Zlatne morune", na uglu Kameničke i Kraljice Natalije. Posle je bio "Triglav", pa Slot salon, pa kineska radnja, sad opet nema ništa. "Bosna" u Majke Jevrosime ne radi više od godinu dana, a imali su muziku usred dana, zgodno za uz kafu il` pivo. Brodarska kasina je bila "zanimljiva", naročito kad se neko pobije. :udri :pirat Sećam se i broda "Split", popio sam pivo tamo jednom prilikom.
Ipak, ima kafana, ima, ima. Samo sad više nisu baš u centru grada.

Svakako da ima, ali nema ih u onom obliku kako je to bilo nekada.
Bilo je tada nekoloko svakodnevnih razloga za dolazak u kafanu.
Jutarnji odolazak na kafu i rakiju pre posla.
Oko 10 sati na "doručak",
oko 13,00 "da protegnemo noge"
pa  onda oko 15 na po jednu pre odlaska kući. (ovo se često produžavalo do kasnih večernjih sati)

Uuu, da! Što se toga tiče, mnoge su se stvari izmenile. Ja imam nešto drugačiji ritam... sad idem u sud da nešto predam, a u povratku ću obavezno na pivce sa Džonijem i prelistavanje svih novina u kafani. Petak je. Ima "šušmušljak" u Sarajevskoj, skoro preko puta bivše USA Ambasade, a kad tamo nema MBa, onda odem u Ex Marshall na Merak.

Некада: за мене ништа није било природније него да, кад ме пут нанесе у Б. одем на хладно пиво и домаће кобасице у једну од најстаријих и најбоемскијих кафана Код ?.
Зграду у којој се ? налази подигао је трговац Наум Ичко 1823. г. уз посебну дозволу Књаза Милоша. Зграда се допала Књазу па је 1825. купио од Ичка и поклонио свом видару Ећим Томи (који га је излечио од разних болештина) и саветовао му да отвори кафану. Речено-учињено.Тома отвара Ећим Томину кафану а 1878. је његови наследници прододају Богосаву Ивковићу који јој је наденуо име Код пастира. 1892. кафану купује трговац Иван Павловић и даје јој треће име Код Саборне цркве.  Да се не би замерио свештенству, Павловић је убрзо скинуо таблу с називом Код Саборне цркве и испред улазних кафанских врата поставио ?.
Данас: какве су прилике Код знака питања није ми познато, јер сам последњи пут био 1999., мало пре једног догађаја који ми је остао у трајној непријатној успомени.

То је и данас добра кафана. Ипак, с обзиром да између Бранковине и Знака ? не постоји ниједна људска кафана сем оближњег "Пролећа", а да је Пристаниште дунавских лајнера врло близу, у Знаку су почели да бију по ушима. Цене су за београдске услове подигнуте знатно изнад разине која одговара квалитету услуга коју кафана пружа. А не дају ни да се певуши унутра. Чак ни sotto voce, кажу "смета немачким дедама два стола од вас". За европске услове су цене и даље смешне, али Србија није још почела преговоре о чланству у тој организацији, тако да "ондак ниш`".

Moj izbor u poslednje vreme je restoran "Durmitor",  malo ukoso od SIVa 3. Vrlo "uredno" mesto, sa odličnom klopom i vrlo umerenim cenama. Jedino što je tamo teško naći mesto, pa se MORA rezervisati, jer u suprotnom nećete tamo jesti, a ni piti.
Kod "Paše" na zemunskom keju je odlična riblja čorba i rečna riba.
"Malevilla" je nešto dalje uzvodno, sa odličnom ponudom, ali nešto višim cenama.
"Đerdan" u učiteljskom naselju, 20m ispod poslednje stanice trolejbusa 21 je "razbijanje" od ždranja za nevelike pare.
U "Carevoj ćupriji" kod hipodroma sam jeo odličnu teletinu pred N.G. 2013. Neki koji su bili letos kažu da je prosečna, zavisi dakle od toga kako vam se zalomi.
U ovu sredu u Despotovcu smo slučajno uboli kafanu "Excalibur". Ponuda standardna, meso vrlo kvalitetno, sočno, meko i dobro spremljeno. Iz Beograda se ne ide na ručak u Despotovac, ali koga nanese put... :pilot. Cene su za Beograd nevelike, ali za Despotovac vrlo velike.
Nišku banju i tamošnje perverzije neću razglabati, jer je to 250 km od Beograda, dakle na drugom kraju Srbijice.

Ilustracija ...

U "Šaranu" su do 05.12. bili u toku "dani Istre".
Dobardan ... dobardan... vidim kod vas su u toku dani Istre... ja bih hteo da posedim na pola sata i popijem bukaletu istarske supe.
Lepa devojka se snebiva ... imamo mineštru, imamo juhu od boškarina, riblju čorbu ...
Da, znam, vaša riblja čorba je prevashodna, ali meni treba istarska supa ... to vam je...
... imamo juhu...
Devojko, istarska supa vam je otprilike pola litra toplog crnog vina (po mogućstvu primitivnog, ali tamošnjeg Terana) u bukaleti, sa maslinovim uljem, biberom, nešto šećera, u koju se sune dobra količina prepečenog hleba isečenog na kockice.
E, to nemamo, ja sam Zemunka. A jestel` vi odande.
Нисам, али волим. Hvala, doviđenja.
(Usput sam pogledao cene istarskih vina u cenovniku ... i prošla me je odmah želja za "supom", a nagrnula kiselina uz jednjak.)
Eto kakve su užasne posledice kad već skoro četvrt veka ne živite u istoj zemlji.
Istarska supa je nekada bila "sirotinjska zakuska".

У П. у пензионерском (mirovinskom) клубу за 150 динара може се добити:
-чорбица од чкембића (љута),
-салата од купуса,
-хлеб по жељи и
-флаша (зајечарског) пива.

Klub umirovljenika, jer mirovinski klub je klub penzija, a ne penzionera. Šta ću, izbija iz mene prevodilac, što mi je druga profesija. Srpski pečat se ne priznaje u Hrvatskoj, ali opšta (može i opća) kultura mi nameće dobro poznavanje oba jezika, jer po svim "značajkama" priznatim u jezikoslovnoj nauci reč i jeste o jednom jeziku raznih narečja. Uzgred, Francuz iz Bretanje i Provansalac razumeju se mnogo teže nego prosečan Srbin i Hrvat. Isto važi za Baske i Katalonce, Sicilijaneze i Milaneze (nema veze sa sosom).
Nemamo pojma kakvo bogatstvo govora i mikrokulturalnih osobenosti imamo, pa se onda odnosimo ka tome onako kako se odnosimo.

Sa hrvatskim primanjima živjeti u Subotici ili možda u Obrenovcu. Kako se može živjeti u tim mjestima s mirovinom nešto višeod 900 eura?

@kumbor, где могу да набавим Хрватски за почетнике (са речником и граматиком)? Унапред хвала.

Svakako obzirom da je zvanična prosečna plata u srbiji cca 450 eur, a većina je sigurno nema, tročlana porodica
može normalno da živi. Osim ovih gradova imaš  u široj okolini Beograda (100km) mesta gde su ovolika
primanja san snova.

Иако у Београду макар, постоје судски преводиоци за Хрватски језик (пошто лице коме је матерњи језик српски и држављанин је Србије, мора имати додатне квалификације да би постао и тумач за хрватски) није ни познато ни стандардизовано који су то специјални услови познавања хрватског језика. На катедри Славистике не постоји одсек хрватског. Уколико ти је професионално важно, могу се информисати, па ћу ти јавити на ПП. Речника и граматике хрватског у Србији сигурно у продаји нема, али то се решава тако што ти неко пошаље тражени речник и правопис отуда.  Граматика би требало да се разликује  за 0,1%, а и те разлике су политички инициране, а не лингвистичке. Највеће су разлике у правопису, мада су и тамо готово неприметне, али баш зато ти је важнији правопис од граматике. Рекао бих да је у свему темељ жеља за различјима, па бих ти препоручио рјечник хрватско-српског разнословља (као супротност од иначица). Мислим да тај рјечник постоји. Наравно, коришћење ћирилице у службеном обраћању је апсолутно искључено, до те мере да се не прихвата чак ни потпис ћирилицом, без обзира што је потпис - знак руком - и он је особит, и уопште не мора бити читљив, па би ти у банци могли одбили отварање рачуна због тога. Упис имена и адресе примаоца на пошти назначеној у Хрватску, ако је на ћирилици, значи да ће пошиљка бити враћена пошиљаоцу као неразумљива, неисправна, итд.

Alo, cjenjene forumske kolege, naslov teme je ?
Istina da je ćakula dio kafanske svakodnevnice ali ipak.

poz.

Prilog temi
[attachment=1]
[attachment=2]

Auh, gde me nađoste, volim kafanu ali kafiće.

Kafana Nišava na senjaku, prekoputa TV Pinka, klopa je perfektna, ima dnevnog menija, supa ili čorba+neko kuvano gotovo jelo.
Posebno se ističe (po meni) gusta teleća črba, rolovana teletina sa pečurkama, meso je meko, nafilovano tankom slaninom i krastavčićima a korica reš zapečena, kao poslasticu nude ogromnu prvoklasnu krempitu. I ostale đakonije su vredne pažnje.

Perfektna krempita, ogromna, se nudi i u kafe-piceriji Forma u Nevesinjskoj ulici.

Ko voli lovačke "perverzije", kao ja treba da ode kod Rusmira pored Zemunske pijace on nudi kobasice od divljači u pivu, ima veliki izbor domaćeg i stranog tamnog i crnog piva.

Da stvar zakomplikujem i to što više  :pirat, kada krenete od Mionice a ispred same banje Vrujci nalazi se mesto koje je ako smem da kažem Bog dotakao. To su Gunjački Visovi, odatle puca pogled na lepotu Valjevskih Planina. Tu na putu je kafana "Kod Belog".
Čeličnom rukom je vodi majka Olga.
Pred kafanom su dva zatvorena velika pekača za jagnje i prase, to se tek na stolu meša, i nastaje Srpska, stona domaća životina - "PRAGNJE".
Jagnjetina se služi obično tek posle 13 časova vruća, znojava, lepi se za prste.
Kada se prva tura završi mi poručujemo prave bajadere, male komade rebarca, za nas troje pola kile i stvarno na stolu su samo rebarca.
Rakija nema da omane, šljivka, miriše ko duša, ukusna ko majkino mleko, a Valjevsko pivo ladno ko veštičija sisa.

Drugo opako mesto je Carska Bara, tamo se ide kad je ni toplo ni ladno, služi se slanina od mangulice, kulen od mešanog magarećeg mesa i mesa mangulice, zatim kobasice od istog, kao i pršut od podolskog govečeta.
To se naručuje onako za meze.
Jelovnik treba ispoštovati, imaju gulaš od mangulice, i gulaš od karakačanske ovce.
Što se rakije tiče, ima dudare, al ona nije ni primirisati izvornoj Valjevskoj šljivki, no za dobru svinju nema loših pomija  ;)

Treća mitska kafana je kafana Kamijondžije, na ulasku u Svrljig, e to je priča za sebe, tu je sve na metar, bela ili dimljena vešalica, 52 cm, kobasica, domaća, metara 1, rolovana pileća džigerica kom. 24 u porciji, u okolini ima dosta divljih krušaka, pa im ni rakije ne manjka, a Knjaževac je poznat po dunjama i dunjevači.

Idem da jedem.

Pitao čovek, red mu je odgovoriti. Da se ovo rasteglo na nekoliko postova, sa detaljima, ovo-ono, sam bih mu rekao... brale, daj na PP, ali kako mislim da sam mu dao iscrpnu informaciju, mislim da smo završili pos`o u javnom delu u ovom postu.

Pretpalcujem se na temu  :)

U nekim pomenutim bio, a moja preporuka je kafana Stara Hercegovina na Dorcolu, ugao Vojvode Dobrnjca i Carigradske.
Cijene sasvim korektne...hrana, sjajna. Posebno preporucujem dimljene vjesalice ( konobaru naglasti "prosarane")

То је Дедиње. Иначе, кафана је и раније била позната по доброј храни. Нисам одавно био.

Prvi put sam ušao u tu kafanu još dok se zvala Skoplje. Početkom 90-ih promenila je naziv u današnji.

Da dodam neku fotografiju

Zlatno burece je postalo poznato zbog istorijskog obracuna velikih prijatelja Zike i Milana   ;D
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Grgec vise ne postoji jer su sad na tom mestu otvorili Mc Donald
[attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Molim forumaše koji poznaju Niške kafanske prilike da daju neki prilog o ovome.
Gde se može ići na repove, glavu u škembetu kavurmu i tu vrstu hrane.
Ja nisam bio u Niš 3 godine a treba da idem na tu stranu
pa pomoć nebi bila zgoreg da ne lutam po Niš.

@motorista 57 klasa. У Нишу постоји велики број кафана које, за разлику од неких институција у Србији, нису последњих година изгубиле на угледу и престижу. Уколико бих издвојио и препоручио ти неку од њих, то неби било коректно према оним (кафанама) које нисам поменуо. Кад одем у Ниш (барем једном недељно), пошто мој пријатељ М. станује у близини, због обичаја свратимо на (по једну) чашицу разговора код Маргера (бивш. ресторан Јадран).
Дакле, ако си јунак - свуд су броди где год дођеш води. Само пази: У Ниш кад оћеш, из Ниш кад те пусте!

Od krempite volim veću krempitu a od veće još veću  ( otprilike kao padela ). Sve tipa big, large i slično tome izbjegavam jer je to reda veličine 2x2 cm. Najbolji su šniceli one koje zašestariš rukom. Dalmatinski normativi su katastrofa. Spizu tražiš mikroskopom. U unutrašnjosti se natučeš ko čovik za malo šoldi. Još mi je u sjećanju valjevski '' Šofer bar '' i tamošnji roštilj. A davno je to bilo. Samo 36 godina je prošlo.

[attachment=1]
mozda je to mjesto gdje se sluzi hrana za pamcenje.

Ja veoma volim razne testenine(špagete, i slično). Međutim, nijedna kafana ne služi dovoljno velike porcije, jer ja kad sam gladan sam jedem skoro pola kila suvog ulaznog proizvoda (spageta)+sosovi, prelivi, itd. Zato je to uživanje rezervisano samo za kućnu varijantu.
Jedini koji su uspeli da me iznenade - to je kad sam se vraćao iz vojske i 1985. i zaustavio se na par sati u Ljubljani. Spagete s gobami (nekoliko vrsta gljiva) u nekoj taverni u centru bile su u tolikoj količini da sam ih jedva pojeo, a ukus beše izvrstan.

Ovde se nekada lepo pilo i jelo:
[attachment=1]
[attachment=2]

ex Makedonija

Treća mitska kafana je kafana Kamijondžije, na ulasku u Svrljig, e to je priča za sebe, tu je sve na metar, bela ili dimljena vešalica, 52 cm, kobasica, domaća, metara 1, rolovana pileća džigerica kom. 24 u porciji, u okolini ima dosta divljih krušaka, pa im ni rakije ne manjka, a Knjaževac je poznat po dunjama i dunjevači.

Idem da jedem.
[/quote]

Jok vala, ništa to ne vredi.

Sve dok se sa ovom temom ne pređe za kafanski sto  ;D

Hotel Prag, restoran Hajdučka pećina
specijalitet Sablja.
[attachment=1]
Prešernova klet omiljeno sastajalište sa dobrom kuvanom hranom.
[attachment=2]

Evo nečega što ne spada direktno u kafansku istoriju ali tu je negde,
dve odlične poslastičarnice koje naravno više to nisu:
[attachment=1][attachment=2]

Ovako je bilo pre dve godine


A ovako je sada



Bas je dugo trajalo  :zid :krsta

Sad lepo vratiti Ruskog cara i one divne kolače koje su služili.

U kafani kamiondzije u svrljigu služe i lokalni specijalitet "Velmuž" a osim vešalica i kobasica na metar ima i pljeskavica koju zovu "ratkapna".

Da nije Belmuž (http://www.svrljig.net/forum/index.php?topic=1660.0)?

P,S

E sad kakve veze ima Svrljig sa kafanskom istorijom Beograda to mi nesto nije jasno. ;)
Doduse Svrljig je jos ranije pomenut.

E pa Kuzma i u Svrljigu je "mlogo" i ukusno.

He he, jes da sam sa Voždovca, ali nije mi mrzak i spoljni kafanski život.

Neka, neka tema ovime samo dobija na kvalitetu.

Ma neka ga i Svrljig, ko ce ga znati gde sve put moze da nas nanese praznog stomaka.
Ovo je na neki nacin tema o prezivljavanju.  :laugh:

O preživljavanju,  :zid kad pre ili posle jela.

pa moze u obe varijante
pa vidis nije u prirodi tesko preziveti, uvek ima neke trave, nekih biljki, mozda natrci i neka zivuljka, ali treba preziveti na asfaltu gde tamo da nadjes nesto za jelo i pice nego u kafani, ali ako odes u pogresnu kafanu to je kao u prirodi da umesto sremusa uberes mrazovac

Onda dobiješ batine umesto ručka.  :udri :udri  ;D

Kafana "Brodarac".

Posle 23 časa.

Zadimljeno, bilo je hladno, neki mart mesec...

Stolovi sa i bez stolnjaka.

Ako pitaš koje pivo imaju, odmah si jako uočljiv, a za čašu  :o

Nas četvorica smo hteli da iznenadimo drugaricu iz detinjstva izlaskom na "izrazito radikalno mesto".

Doduše niko nas nije direktno pitao da je prodamo, ali nju je trebalo ubetiti da nam to nije bila namera.

Srećom bilo vas je četvorica. Inače...

Ma kakvi, onako nalickani, namirisani, ličili smo na mete.

A još je grđe ona je odlična riba.

U kafanu se ne ide praznih džepova


Dardaneli, omiljena kafana srpskih umetnika raznih vrsta, a među njima Branislava Nušića, bila je na glasu naročito po kartaroškim dogodovštinama. Najčešće se igralo žandara, a Nušić je zabeležio partiju između pesnika Vojislava Ilića i njegovog brata po peru Janka Veselinovića.


"Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara.
 
Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane Sedam Švaba, a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.

- E, kardo (brate) - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak! - A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati. - Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare! I, razgovarajući u tome stilu, srčući naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera Janko izgubi partiju. - E, kardo, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan. - Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte! - E, pa to je ono, brate si mi moj - nadovezuje Janko - i ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte. I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe?
 
Naišao je srećom (pisac Dragomir) Brzak. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet: - Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!"

 
Nije za svakoga karta


U partiji karata koji su svakodnevno igrali Mita Ristić, kafedžija Dardanela, i Rista Todorović, narednik iz okružne komande, učestvovala je cela kafana, sećao se Branislav Nušić.
 
"Gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kada bi neko od njih odneo 'malu' ili 'veliku' ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici. - Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile. - Asuru na leđa, pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin. I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao."
  
http://www.vesti-online.com/naslovna

Na Slaviji, na ćošku Deligradske, kada se spustiš 3-4 stepenika bio je stojeći-kratkotrzajni bife "Prokuplje".

Mislim da nije bilo stolica uopšte, na visokim stolovima-zelene boje (kao skamije) sa prečkom za nogu, tanjiri sa kuvanim jajima.

Nas četvorica, srednja škola, (mislim da je to bio 2 razred) rešimo da se napijemo za sve pare, al u kafani, ne onako u potaji kod kuće kad nam roditelji odu na placeve.

Skupili smo kintu.

Veliki problem su predstavljali profesori iz gimnazije, za neke smo pouzdano znali da žive na Slaviji i okolnim ulicama, da nas neki vidi, očevi bi nas žive odrali a od kože napravili bubnjeve.

Većina roditelja nas četvorice su inače EX đaci gimnazije koju smo pohađali.

Ušli smo u bife i naručili po Rubinov vinjak.

Na naše histerično oduševljenje i egzaltiranost u bifeu su bile i dve "dame", mini suknje, visoke čizme preko kolena i kratke bundice do pasa, dekoltirane, ima tu i masivnih sisa ispod  :laugh:

Blenemo ko volovi, niko ni reč njie zucnuo, da nam tad upadnu sva četiri matorca i batine vojničkim opasačem bi nam delovale ko maženje tek obljubljene devojke.

Niz stepenice se ko prdež gega baba sa kesama i odma žicka po dinar-dva.

Prilazi "damama" i traži kintu, jedna ima poganu jezičinu i komentariše "Ša je baba, dinar po dinar većera, a"....

Mi se kliberimo.....

Baba se mrtva ladna razdere da su je čuli svi "AvaZ dve k....c po k....c pa bunde, aaaaa"

Nas četvorica posebno, ali i sav prisutan auditorijum padamo u histeriju.

Pošto je atmosfera proključala, pobegli smo glavom bez obzira.

Bifea Prokuplje više nema, već sigurno dvadeset godina, a ni mi se nismo tu napili.

Полицијски гласник
Београд, 7. април 1879. г.

[attachment=1]

Dakle, od tada je počelo rivalstvo vojske i policije ;)!

Mali prilog kavanskoj povijesti. Otisak je dosta loš.

U "donjem delu" Pop Lukine, malo do prelaska u Gavrila Principa, u zgradi na ćošku, mislim da je br.20, bio je bife "Livno." Takođe je bio poznat što su se tu okupljali "lokatori" iz kraja. Čaršavi su bili kockasti, a na njima tanjiri sa kuvanim jajima. Ja sam samo jednom tamo ušao sa drugom, jer smo nešto bili tanki s parama. U to vreme se više i nije zvao Livno nego "Spajd". Letos je zatvoren jer se gazdarici više nije isplatilo da prodaje pivo po 130 dinara, što je tada bila standardna cena za pivo od pola litra, a moglo se naći i za 100, pa i u lepšem lokalu. A "Livno" mi je uvek bilo ružno. Otuda je uvek smrdelo na ukiseljeno neko vino i onu rakiju "Brku", što se nije mogla piti.
I u "Brodarskoj kasini" sam bio samo jednom, pre zatvaranja. Radila je do duboko u noć. Negde osamdesetih, ušao sam, vraćajući se sa neke žurke, a otvorila mi se bila dizna. Kako sam otvorio vrata, pred facom mi je proletela prazna boca od piva uz urlike lokalnih ciga koji su se posvađali oko ko zna čega. Napolju je bilo hladno, a kafana se grejala nekom velikom "Potez" naftaricom. Lepo sam se zagrejao, video i Petra Božovića sa nekim pijanim društvom, popio sam jedno pivo, čime sam taman dolio "kol`ko treba" i otišao kući da spavam.

A sad kad čitam o onom incidentu u "prostitutskoj radnji" setim se da je u današnjem SKC po rečima moga oca bio između dva rata oficirski klub, omiljen među pitomcima Akademije. Često su se tamo oficiri skupljali na piću i kartanju. Jednom je neki oficir na kartama izgubio mnogo novca, izašao je ispred zgrade i upucao se iz vojnodržavnog Browninga.

Ne idem baš često u Bgd, ali  uvek svratim u kafanu da ručam, kada sam tamo.

Prošlog leta mi je za srce zapela jedna ribarska čarda, na samoj obali Dunava, prema Višnjici. Kada Dunav nadođe, kafana je poplavljena. Bitno je da u toj kafani uvek služe najbolju i najsvežiju ribu u gradu, ribari u dvorištu kafane trebe mreže - zove se ''Na kraju sveta''.
 
Ipak, zapalo mi za oko jedna stvar, koju sam sreo samo u Bgd.

Volim crno vino, pa kada odem u kafanu da pojedem nešto, uz jelo obavezno naručim crno vino - uvek tražim 2 dcl vina i vodu. Međutim, to se u beogradu ne može dobiti. Ili ćete naručiti flaširano vino (ima onih malih flašica od 1.8 dcl), ili će vam kelner doneti 1,6 dcl vina u čaši.

Prvi put kad mi se to desilo, kelner ništa nije rekao, samo mi je stavio čašu sa vinom na sto. Meni se odmah učinilo da nema 2 dcl, ali i da ima više od 1 dcl. Tek kada sam ga upitao o čemu se radi, zašto nema 2 dcl. on mi odgovori da ne služe toliko. Pitam zašto? Kaže, tako je određeno, a suština je da bi se kelneri što više maltretirali .....

Tako je i po kafićima u centru - kada naručite točeno vino u čašu - ne može 2 dcl, nego 1,6 dcl.

U čemu je štos - zna li neko?
 
 

Prvi put to čujem za 1,6 dcl. U Sloveniji, u zapadnom delu, naručuje se "osminka" vina, dobije se deci, ali koliko znam, "osminka" je još termin iz AU, gde se točilo 1,25 dcl vina, u originalu "ein Achtel Wein" ili skračeno "Achtel"

Mislim da sledeča slika prikazuje i zašto je original jagermeister mera (ili popularni "štamprle") 0,2 dcl a malo pivo 0,33 l.

[attachment=1]

Ево за  праве љубитеље
http://www.mojakafana.com/

Nije Beogradska ali je dosta gostiju bilo iz Beograda,vise ne postoji,srusena je.......


Čarda “Na kraj sveta” pamtiće se i po oslikanim i ispisanim zidovima. Ko još nije čuo za ovo: “Ovde su pili i jeli naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrdedovi, askurđeli, kurđeli, kurebali i sukurdovi. Danas pijemo mi… kurajberi”
http://www.youtube.com/watch?v=J9lS2XERafs
Mnogi gosti vični slikarskom kistu ili pesničkoj reči ostavljali su tragove svog boravka na ovoj čardi. Tako su zidovi salaša ukrašeni i spolja ali i iznutra mnogim slikama i stihovima. Koviljski pesnik Miroslav Koledin napisao je, a akademski slikar Žika Miškov "namolovao" je pesmu na zidu čarde:

Pokraj vode seo panj, uz Arkanj.
Iskočila jedna štuka kao ruka,
Čika Pera brže bolje,
Baš je bio dobre volje
Štučetinu da zakolje.
Ispod potopljenih grana
Snašao se za šarana.
Nešto malo smuđetine
I dunavske sometine.
Za čas puna torba
pa će biti riblja čorba.
Čika Pera bem' mu sveca
U kuvanju nema premca.
Vatra gore, kotlić krčka
U Arkanju neko brčka.
Svira Toza, Pera peva,
Tima s kontrom ne okleva.
Dok Pisari bas udara
Tu se toči i dudara
Oko čarde bagrem cveta
To je život na kraj sveta!



[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]


Čarda 'Na kraj sveta' u Kovilju: Priča o boemima sa tužnim krajem


Bila jednom jedna kafana. Bila. Nema je više. Na dunavskom rukavcu, u blizini manastira Kovilj. Pogađate? Da, reč je kafani "Na kraj sveta". Bilo nekad, sada se pripoveda.

Vlasnik čuvene kafane Đorđe Varenika predao je svoju čardu bez struje i vode kuću staru čak 200 godina glavešini manastira. Jer kažu, njihovo je. Vratili su im to njihovo, što im je pripadalo. Đorđu Vareniki su se ruke tresle i srce stezalo, u grlu knedla koja ga je gušila dok je svoj kućerak, omiljenu kafanu, mnogih ostavljao strancu.

– Stara čarda je pripadala manastiru Kovilj. Tad nije bila čarda. Posle Drugog svetskog rata, boemi iz sela su kućerak pretvorili u čardu. Bio je to mesto bez struje i vode, na lepom delu, pored reke. To je rukavac od Dunava koji se zove Arkanj. Zidovi su bili od trske. Čarde „Na kraj sveta” više nema. Manastir Kovilj je kuću dobio kao povraćaj imovine i oni su tu pokušali da naprave novi restoran. A čarda je imala mnogo gostiju, čak je dolazio i Ivo Andrić. Stalno su svraćali glumci, pesnici, reditelji, snimani su filmovi i muzičke emisje – kaže Đorđe Varenika, nekadašnji vlasnik poznatog mesta.

 Popovi su čardi došli glave. Pokušali su da uvedu struju, to nije išlo zbog starih zidova tako lako. I onda se urušilo.

– Rekli su mi da se sama urušila. Ne verujem. Ako se nije do sad urušila, a trajala je 200 godina, ne bi ni tad da nisu krenuli da preuređuju. Mene za nju vezuju mnogo lepe uspomene. Čarda je bila ispisana porukama. Stajao je na jednom zidu i rodoslov od Lukijana Mušickog da su tu jeli i pili njihovi oci – pričao nam je Varenika.

Tu se jela najbolja riblja čorba, tvrdiće mnogi.

– Ali ne zato što je nešto posebna, već zato što je ista – kaže Đorđe Varenika.

On kaže da posle primopredaje čarde, tu nije više ni dolazio. Popovi su pokušali da na starom mestu odmah dignu novu kafanu, ali su pronađene neke kosti, zatim su došli arheolozi i zabranili gradnju. Na tom mestu se sad nalazi jedno veliko ništa.

– Ne mogu da se ljutim, njihovo je, ali sve to nije trebalo tako da izgleda. Nisu morali da sruše. Tako nešto je teško ponovo napraviti. Pokušavam da na jednom salašu napravim nešto slično, da nadomestim ono što je bilo – kroz setu priča Varenika, čiji je otac Pero Varenika sagradio „Na kraj sveta”.

http://www.youtube.com/watch?v=jEKUQCt7uUM

Jos malo slika kako je izgledala

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Sad izgleda ovako kad je crkva preuzela brigu o objektu

[attachment=1][attachment=2]

Kafana Sokolović, 1934.god., bivsi restoran Bled. Sada ruina...

[attachment=1]

Kafanska terasa na Terazijama u kasnim tridesetim 20. veka.Fotografija preuzeta iz knjige "Kalemegdanske senke" autor Simo C.Ćirković

[attachment=2]


Bajlonova pijaca, bife "Šaran", 1969.
Fotografija Srđana Plavše.

[attachment=3]

Restoran "Solun", nalazio se preko puta ulaza u Železničku stanicu iz Karađorđeve ulice, kadar iz filma Žike Mitrovića "Poslednji kolosek" (1956).

[attachment=4]

Skadalijski dobošar Radomir Šobota i ansambl "Daniluška", krajem sedamdesetih...

[attachment=5]

To je bilo vreme, sa 3 dinara u džepu moglo se na prenoćište u "Moskvu" a do sobe se išlo "uspenjačom", nema cimanja...
Reklama novootvorenog hotela "Moskva" s početka XX veka...

[attachment=1]

26. marta 1971, čuveno natpevavanje održano u hotelu "Jugoslavija", Mile Bogdanović i Cune Gojković..

[attachment=2]

Hotel "Balkan" u starom izdanju, sredinom tridesetih je srušen, podignuta je nova zgrada na uglu Prizrenske i Terazija koja i danas postoji...

[attachment=3]

i terasa Balkana

[attachment=4]

Pivnica "Velika Makedonija" 1935.Kasnije je na istom mestu bila "Palilulska kasina" a danas je nešto treće, ugao Majora Ilića i Dvadesetsedmog marta:

[attachment=5]

"Ruski car" krajem dvadesetih, u prvom planu fijaker-taksi stanica...

[attachment=1]

 "Zlatno burence" u Prizrenskoj.

[attachment=2]

Zeleni venac, raskrsnica Sremske i Prizrenske (parkirani automobili su na taksi stanici "Zlatno burence") pre osamdesetak godina...

[attachment=3]

Hotel Kasina na Terazijama otvoren je 1858. i bio je mesto esnafskih sastanaka, izbornih konferencija, zasedanja Srpske narodne skupštine a u velikoj sali Kasine 1918. proklamovano je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.

[attachment=4]

 Terazije,danasnji "Bezistan".....Hotel Pariz 1906.god.

[attachment=5]

"Београд је у раздобљу од једног века (разматра се период од 1850 – до 1940. године) имао преко 1200 кафана и механа. Поред тога механе и кафане представљале су и значајну институцију Београда. У њима је одржан први сајам књига 1893. године, приказане прве покретне слике и први филм, одржане прве дилетантске (позоришне) представе, отпевана прва опера, оснивани први спортски клубови (мачевање, коњички клуб, фудбалски), писане песме, исписана историја боема Београда, одсвирани и отпевани најлепши стихови српских песама („Расло ми је бадем дрво“, „Дрино водо хладна“). У њима је одсвирана и отпевана прва свечана пеcма (ода) 1867. године прилiком свечаности предаје кључева Београда Кнезу Михаилу Обреновићу.

Још у 19. веку механе и кафане биле су места политичког окупљања, скупштинских заседања, културних, спортских манифестација али и описмењавања.

Механе и кафане у Београду добијале су имена по власницима зграда, по закупцима простора где су отваране, по географском пореклу власника или гостију, по градовима Србије или страних држава, времену догађаја а посебно оних који су обележили национална буђења, поетским инспирацијама."

Извор:
“О НАСТАНКУ И НАЗИВИМА МЕХАНА И КАФАНA СТАРОГ БЕОГРАДА”
Видоје Голубовић, Институт за међународну политику и привреду, Београд


Kafana "Bajlonov kladenac", Karađorđeva 18.

[attachment=1]

из другог угла

[attachment=2]

Кафана "Добро јутро" угао Немањине и Балканске улице на месту данашњег хотела Београд. Срушена је 1935. године.

У кафани „Добро јутро“, која се отварала у најранијим јутарњим часовима, скупљали су се путници и они који су долазили на Топџијску пијацу која се налазила испред данашњег хотела „Београд“, где је данас сквер и парк.
Кафана је добила назив „Добро јутро“, јер је намерник у тим раним јутарњим часовима бивао послужен црном кафом са шећером или каквим другим напитком, уз љубазни поздрав: „Добро јутро“.

[attachment=3]

Кафана ,,Код седам Шваба“ на углу Џорџа Вашингтона и Хиландарске улице добила јe име по неким Швабама који су били њени стални гости. Првобитан назив кафане је „Код кочијаша“.
После другог светског рата кафана је срушена и на њено место је дошла нова зграда у чијем је приземљу отворена кафана, под називом „Видин-капија“.

[attachment=4]

АВАЈ ПОБРАТИМЕ КРАЉЕВИЋУ МАРКО СВУДА ПРОЂОСМО И У ЈУГО СЛАВИЈУ ДОЂОСМО
код „Славије"....1926.g

 [attachment=5]

Крчма код старог грамофона на Тргу Никле Пашића 1966. гoдине.

[attachment=1]

U "Tri šešira" davne 1964, Alfred Hičkok i Milena Dravić

[attachment=2]

Fotografija Stevana Kragujevića "Fontana želja", ne tako davno vreme kada su, umesto kovanica, u fontanu bivale ubačene novčanice

[attachment=3]

Pivnica "Kod Knez Mihajla" sa osobljem i redovnim gostima (prošvercovao se i jedan nezvani četvoronožni gost), iza krošnje proviruje "Ruski car", krajem dvadesetih.
Na mestu ove kafane ubrzo je izgrađena palata "Riunione" koja i danas krasi Trg...

[attachment=4]

danas...

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

10. septembar 1959, otvaranje restorana "Atina" na Terazijama...

[attachment=3]

Bašta restorana "Madera" spremna za večernje goste, početak šezdesetih...

[attachment=4]

[attachment=5]

Od svih u bašti "Glumca" prepoznajem, krajnje desno sa osmehom Marko Nikolić a do njega čini mi se Boris Komnenić, za
ostale nisam siguran.

Данас још постоји "Мадера", а Бифе "Глумац" је доскора био на почетку улице Браће Југовића.

Наслоњен на шанк, стоји Краљ Петар, али због велике помрчине у кафани не мож' јасно да се види.

Veselo društvance u tadašnjoj kafani "Skoplje" (koliko vas se seća da se tako zvala današnja "Stara Hercegovina"?), u desnom uglu bašte - Slobodan Bićanin "Bićko", oko 1970...

[attachment=1]

Danas, raskrsnica Vojvode Dobrnjca i Carigradske, kafana "Stara Hercegovina"

[attachment=2]

Puna bašta "Golf" restorana, Košutnjak šezdesetih...

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Nekadašnja atmosfera u restoranu hotela “Moskva”, u večernjim satima nastupao je ansambl koji je izvodio kraće komade klasične muzike.
U trenutku kada je Ivo Eterović sa galerije restorana fotografisao ovaj kadar (osamdesetih godina prošlog veka) izvodili su uvertiru iz operete “Seljak i pesnik” (“Dichter und Bauer”) koju je komponovao austrijski kompozitor Franz von Suppé, 1846. godine.

[attachment=1]

Enterijer restorana "Hajdučka pećina" u hotelu "Prag", 1967...

[attachment=2]

Na uglu Koče Kapetana. Bife i kafana "Novi Beograd"! Srušen 70-tih.

[attachment=3]

Enterijer restorana "Polet" 1962, kadar iz filma "Čudna devojka".
"Polet" je dočekao i poslednji fajront, posle 63 godine ...politika.rs (http://www.politika.rs/scc/clanak/299098/Poslednji-fajront-u-Poletu-posle-63-godine)

[attachment=4]

Bosfor je kafana o kojoj se malo zna i koja se nalazila sa desne strane ulice. . Male Stepenice se nastavljaju Fruškogorskom ulicom i gledano iz Beograda ka Zemunu, sa desne strane pre mosta Kralja Aleksandra na tridesetak metara.Zbog izgradnje mosta kasnije je srušena. Ovu kafanu su posećivali trgovci koji su svoju robu donosili brodovima u Karadjordjevu ulicu, koja je tada bila sediste trgovine u BGd.Na slici je i Branislav Nušić ( treći za stolom s desna).

[attachment=5]

Да, Скопље је данашња "Стара Херцеговина". Није ми јасан разлог промене назива, јер смо са Македонцима остали врло добри. Нема кафанског дерта без добре македонске песме.

Кафана "Кичево" је била у мом крају, тамо где је сада велики стуб Бранковог моста, десно од степеница.

Cara Dusana 36 , kafana " Dardanel". Kažu da ih je bilo dve u Beogradu , a kuriozitet ove na fotografiji je da se u njoj mogao gledati trbušni ples.

[attachment=1]

to su bila vremena....

[attachment=1]

Poziv za doček nove 1986 (tačno tri decenije prohujaše od tada), gost u restoranu palate "Riunione" kod konja... beše Slavko Perović.
P.S. Interesantno da je vrednost dinara (uz bezbroj denominacija tokom poslednjih tri decenije) došla na približan nivo..

[attachment=1]

Лонгтрип... Дарданел је можда била на Дорћолу, а она кафана ДарданелИ, у коју је свраћао Нушић, била је на месту данашњег Народног Музеја, некадашње Управе фондова, касније Банке... За Музеј је изабрана управо зато што је имала дубок темељ и одличне, велике, бетонске сефове.

Žalost beogradskih boema

Na ispraćaju kafane Dardaneli u istoriju 1901. godine prisustvovao je ceo boemski Beograd. Od čuvenih glumaca Narodnog pozorišta koje se nalazilo u komšiluku stare kafane okupili su su se svi: Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Milorad Petrović, Kosta Delini, Aleksandar Milojević-Leca, kasniji upravnik niškog pozorišta "Sinđelić"...


[attachment=1]

Kako svedoči Branislav Nušić, koji je u to vreme bio upravnik niškog pozorišta "Sinđelić", među tim "stubovima dardanelskim" našao se glumac i duhoviti boem Čeda Kundović, dok je Steva Petrović Ruta bio tako reći prikovan za stolicu kod Dardanela i uvek u društvu književnika i glumaca.

"Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog Narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, iako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga 'Neko' u 'Ivkovoj slavi', te je u toj roli vrlo često gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli.

Ljubavnik Bidža

Jedan od dardanelskih stubova bio je i Mita Bidža. "Glumac koji kroz dugu svoju karijeru, mada je dopro do vrlo značajnih rola, mada je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka Bidža, koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri", tumači Branislav Nušić.

Otuda valjda i fama da je Steva Ruta bio model Sremčev kad je pisao 'Ivkovu slavu'. Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta, koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original".


Steva Ruta je nadživeo svoju omiljenu kafanu baveći se uspešno i žurnalistikom, a odnegovao je i uspešnu decu: jedan sin je postao profesor, drugi vicekonzul, a kćer je bila darovita glumica. U biranom dardanelskom društvu našao se i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnom pozorištu, i Nušić ga je ovako opisao:

"Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod Dardanela", opisuje Branislav Nušić.

Bila je nekoliko puta gost Beograda, na slici proba kajmak u skadarlijskom restoranu "Tri šešira", Tina Tarner 1974.

[attachment=1]

IKE & TINA TURNER, 02.11.1974., Hala "Pionir", Beograd,
cena karte: 120,00 din, prodatih karata 6.295, boravak: hotel "Jugoslavija", press: "Dom Omladine", večera "Tri šešira" - Skadarlija.
Prvi koncert u Hali "Pionir" (Hala je otvorena 24.05.1973.).

Jos uvek imam jednu od thih prodatih karata. Moj prvi koncert u zivotu. Prateca grupa se zvala Ajktices.

Lepa uspomena,slučajno sam naleteo na ovu fotku i info. Kaži mi odakle je ta predgrupa Ajktices. Sećaš li se još nekih detalja?

To su bile pleasčice i par plesača Ajk Ti(na)ces, koje su njih dvoje vodili sa sobom da ih prate plesom i nekim vokalima na
sceni. Kartu sam kupio preko tadašnjeg direktora Jugotonovog predstavništva u Beogradu Obrada Jovovića ( kućni prijatelj).
Obezbeđenje su bili nekoliko milicajaca i neki momci koje je orgsnizstor angažovao po principu: "znam jakog momka koji je rođen
da bude telohranitelj" to je vreme Savkovićevog Gorile. Sat vremena Pionir pun ko oko, kada je počeo koncert za nas nešto neviđeno
Tina mlada i doooobra riba, Ajk matori razvratnik je umeo da loži masu bilo je dobro.

PS: imao sam 16 godina sve mi je bilo dobro tada.

Permutovao sam u momentu i napisao predgrupa , a lepo si napisao da su Ajktices prateća  :zid

Živeo sam u njenom komšiluku 4-5 godina,u naselju pored ciriškog jezera.No možeš da vidiš samo njen beli limo u prolazu sa tablicom "Tina".Pružila se prilika da je upoznam nešto kasnije ,na banketu jednog jevrejskog humanitarnog fonda gde je bila jako darežljiva i raspoložena.Babac je ko praćka  ;D

Zamisli kakva je bila pre 40 godina :super :super :super :super

evo snimka u kojem govori učesnik jedino se ne seća tačno godine:

https://www.youtube.com/watch?v=YI5QW576Fk4

Evo nešto zanimljivo:

https://www.youtube.com/watch?v=EfYfqJ-jrak

I još nešto:
https://www.youtube.com/watch?v=DvFhi7nWTDA

ILUSTROVANA ISTORIJA BEOGRADSKIH KAFANA U IZDANJU ARHIPELAGA


Beograd, 31. decembra 2015. – Ilustrovana istorija beogradskih kafana, čiji su autori Boris Belingar i Boško Mijatović, upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Vreme koja i započinje ovom jedinstvenom i ekskluzivnom knjigom.
Na 250 strana velikog formata, u tvrdom povezu i kolornoj štampi, knjiga Ilustrovana istorija beogradskih kafana donosi obilje nepoznatih činjenica, uzbudljivih epizoda, kao i mnoštvo ekskluzivnih fotografija proisteklih iz dugogodišnjih istraživanja dvojice vrsnih hroničara Beograda. Otuda je Ilustrovana istorija beogradskih kafana knjiga o Beogradu koga više nema i o Beogradu čije tragove nedovoljno poznajemo i primećujemo.

Ilustrovana istorija beogradskih kafana je uzbudljiva istorija  privatnog i javnog, kulturnog i društvenog, ekonomskog i političkog života u Beogradu i Srbiji od početka XIX veka do početka Drugog svetskog rata predstavljena kroz priču o kafanama i hotelima koji su u to vreme postojali u Beogradu. Autori taj vremenski raspon obeležavaju sintagmom „od Turskog hana do Aero kluba“.
Ilustrovana istorija beogradskih kafana pokazuje kako su kafane u Beogradu u XIX veku, pa sve do početka četrdesetih godina XX veka bile „najvažniji prozor u svet“, mesto javnog i privatnog života, mesto gde se osnivaju i gde deluju političke stranke, mesto gde se održavaju izbori i vode najžešće političke borbe, ali i mesto gde se stvara kulturna istorija i gde se, pored slavnih pisaca koji su obeležili život nekih kafana, pojavljuju prva pozorišta, prvi bioskopi ili prva džez muzika u Beogradu i Srbiji.

Gotovo svih predsednici srpskih vlada u XIX veku, kao i mnogi ministri, pa i neki vladari bili su vlasnici nekih od beogradskih kafana. Čitav javni život odvijao se u kafanama koje su bile jedinstvena pozornica događaja, aktivnosti, procesa, nastanka informacija. Svoje kafane u tom vremenu imaju i političke stranke i poznate javne ličnosti. Neke kafane ostale su poznate kao mesto zabave i neponovljivih uživanja. U drugima su opet bila neformalna sedišta obaveštajnih službi ili zavereničkih organizacija. Neke od najuzbudljivijih ili najzanosnijih priča iz moderne istorije Beograda čitalac će pronaći u ovoj knjizi o beogradskim kafanama i hotelima, od kojih većine više nema dok je jedan broj i dalje aktivan pod istim imenom, neke čak i na svojim istorijskim adresama.

– Želeli smo da na osnovu bogatstva prikupljenih fotografija, arhivske građe, sećanja starijih i ondašnjih novinskih tekstova i reklama popravimo naše poznavanje kafanske istorije: da dosta poznatog samo potvrdimo, da podosta novog saznamo, pa tako i dopunimo korpus poznatog, ali i da ispravimo dosta toga netačnog što se nagomilalo u beogradskoj kafanologiji. Posebno nam je bilo dragoceno otkrivanje jednog potpuno zaboravljenog sveta, dobrim delom sasvim običnih, pa i nepoznatih kafana, onih tipično starobeogradskih, iz kraja, na ćošku – kažu Boris Belingar i Boško Mijatović u predgovoru ovoj retkoj knjizi.

Belingar i Mijatović su na osnovu opsežnih dugogodišnjih istraživanja rekonstruisali istoriju najvažnijih beogradskih kafana i hotela u XIX  i u prvoj polovini XX veka. Tako je istorija kafana i biografija čitavog niza upečatljivih i neobičnih ličnosti koje su na najrazličitije načine obeležili istoriju i svakodnevicu Beograda u trajanju od jednog ipo veka.

[attachment=1]
Кафана 'Црни Коњ' на углу Јаворске улице и Варош-капије. Била је знаменита по томе што су се ту збирали четници још пре него што се четничка акција јавила као организовани покрет. Први четници, који су на своју руку водили борбе са Турцима и Бугарима, обично су на зимовање долазили у Београд, чекујући ту Ђурђев данак . Ту је, у тој малој кафаници, зимовао (благо остављао) и познати четнички војвода Глигор Соколовић Небреговски.

Korisno stivo za ovu temu
 
[attachment=1]

http://dereta.rs/135cda76-2d11-4278-9673-bdfeefd82953/Ilustrovana-istorija-beogradskih-kafana.aspx#.VyXPk_mLRdg

Не може бити Јаворска (то је старо име моје улице, која је 300м ниже и зове се данас Светозара Радића), може бити само на углу Задарске, а ту је данас здесна кафић, а слева стамбена зграда, сазидана крајем 30их баш на месту кафане "Црни коњ".

То је могуће, али, изгледа, да је и Б. Нушић погрешио, јер сам податак о одредишту узео из његовог записа о београдским кафанама.

Јаворска улица никада није била на Варош капији, чак ни док моја Јаворска није биле просечена, а има томе 150 година!

Beogradske kafane

Napisao: Branislav Nušić

Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing.

"Novi vek", odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima "Ekscelsior", "Palas", "Luksor", i "Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod "Žmurka", Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: "Bog da joj dušu prosti!" Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beograda u centru njegovome, mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novoga života.

Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije, u kojima su se krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima su se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i... sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnjići, koji su ne samo zadržali pravo građanstva i u centru modernizirane prestonice već su rasprostrli svoj dražeći miris i kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju. Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve dole do Ðevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kaškavalj mezetio uz svako piće - zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima. I kao sto se nekada govorilo: "Gde je slava tu je i Srbin", tako bi se danas slobodno moglo reći: "Gde su ćevapčići tu su Jugosloveni!" Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre no i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata: Srbin, Hrvat i Slovenac.

Isključujući dakle ćevapčiće, čija je postojbina bio nekad Leskovac pa su otud preko Niša, doprli u Beograd i bili nekad glavna karakteristika stare prestonice, a sad maltene stekli internacionalni karakter - svi ostali mezeluci, zajedno sa kafanicama staroga stila, sa čokanjčićima, džezvama za kafu, ciganskim orkestrima sa raštimovanim violinama i poderanim pevačkim grlima - povukli su se na periferije da se sklone ispred bujice novoga života.

Pa evo sad, "moderno uređen" "Novi vek" i na periferiji objavljuje da, sem odličnog pića i dobre posluge, u njemu svako veče "koncertira" džazband i izvodi se dansing! Novi vek je dakle počeo da prodire i na periferiju i da nemilostivo razorava tradicije i tamo gde su one našle poslednje svoje pribežište. I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja a zacariće se melanži, knik-bajnovi, vermuti, oranžade sa slamčicom, džaz-bandi i dansinzi. I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni život predratne prestonice, koji je doduše imao mnogo primitivnoga u sebi ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je vaspitanja i ponikla ona velika generacija, koja je obilnom krvlju natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro Polje i Kajmakčalan, a rasula svoje kosti širom bela sveta, od dalekoga istoka do sumornog zapada.

I zar to doba što pred našim očima izumire i, zar tu prošlost koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži te da mu, za poznija pokolenja, za istoriju našega javnoga života, ostane traga?

Znam da će biti među vama, čitaocima, i pakosnika koji će se zlurado osmehnuti te reći: "Gle Nusića, koliko ga teško zabolela prošlost kafana u kojima je mladost proveo." Možda u mojoj nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga osećanja ali, ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane. To je što su u stvari kafane naše pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te, setiti se tih kafana znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti.

U početku postojanja našega društva "u doba začetka nove države" kuće naše nisu bile tako pristupačne, što je trajalo gotovo do pred kraj prošloga veka. One su, pod uticajem turskoga haremskog života a možda i iz potrebe da budu pošteđene poseta turskih gospodara, postale jedna vrsta porodičnoga skrovišta. Visoki zidovi, koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja. Sem o slavi i velikim godovima - Vaskrsu i Božiću - kada su se spoljna vrata širom otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka, spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult "komšiluka" bio popeo na stepen najbližega srodstva.

Sav ostali život, van porodičnoga, kretao se kroz čaršiju i kroz kafane. Još u doba prvih dana života naše prestonice, dok su još i Turci stanovali u varoši, sitniji su se poslovi svršavali na ćepenku. Ćir Nikolče prešao bi na ćepenak kod ćir-Sterije, tutnuli bi džezvu sa kafom u žar raspaljen u mangalu, kraj kojega bi čučalo čirače mešajući kafu komadićem za to naročito obrezanog štapića a čorbadžije bi, podvijenih nogu pod sobom na ćepenku, šuškale povijenih leđa i oslonjenih ruku na kolena. To bi bili manji, sitniji poslovi.

No veći i krupniji obavljali su se još tada u hanovima, gde je bio usredsređen sav trgovački život. Ti hanovi predstavljali su tada jednu vrstu berze, gde se usredsređivala sva i uvozna i izvozna trgovina, gde su činjeni zaključci i gde se regulisavao i kurs one čudne mešavine moneta koja je tada cirkulisala kroz našu čaršiju.

Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane. Tu su se zbirali trgovci, tu zanatlije, tu činovnici - tu su se vršile kupovine i prodaje, tu utvrđivale pogodbe, tu zaključivali i otplaćivali zajmovi, tu menjao novac, tu kupovala i prodavala imanja, tu se ortačilo i razortačavalo, tu zaključivali brakovi, kumstva, prijateljstva; tu se vodila politika, tu pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu su se sretali ljudi i upoznavali se. Uz svaki takav čin, bilo trgovački ili lični, zaključivala se kakva pogodba ili se sklopilo kakvo prijateljstvo, sledovao bi obligatni "alvaluk", koji je običaj još više vezao taj svet za kafanu.

Što se više razvijala nova prestonica, kafane su sve više i više postajale centri u kojima se kretao život. Tu su se sastajali ljudi radi sporazuma; tu su zakazivali sastanke radi posla, tu su se čak i advokati konsultirali sa klijentelom, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje i, gotovo svi javni akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva držala sastanke; tu su političari sklapali zavere i konspiracije, tu je često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.

Naišao je zatim partijski život koji je još više vezao ljude za kafane, i to do toga stepena da su kafane već bile i politički obeležene. Bilo je kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih i nikad, ili vrlo retko bi privrženik jedne partije zalazio u kafani druge partije. Partije su u tim kafanama imale i svoje klubove pa često i kancelarije; tu su se držale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. A za vreme opštinskih ili skupštinskih izbora, te kafane su postajale štabovi, odakle su izletali korteši, gde su se zbirali glasači pre glasanja radi instrukcija, a posle glasanja radi očekivanja izveštaja o rezultatu. Često, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulante, gde se donosio pokoji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi. I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima a zatim, kad je te sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one "zasebne" sobe gde se uvek do duboko u noć većalo. Mnoga i mnoga inicijativa, koja danas ima široke zamahe, nikla je u tim kafanskim zasebnim sobama. "Narodna odbrana" ponikla je iz zasebne sobe kod "Kolarca"; veliki narodni pokret protiv aneksije Bosne i Hercegovine, koji je zatalasao i celu Srbiju i celu Evropu, ponikao je iz zasebne sobe "Pozorišne kafane" gde je dugo godina imalo svoje sedište i Novinarsko udruženje.

Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu. Pokojni Vojislav Ilić je na stolu kod "Dardanela" napisao za Jovićev dečji list mnoge pesme, pa i onu poznatu svetosavsku pesmu: "Ko to tako pozno lupa?" Sem nekoliko bogatih i skupih klubova, osnovanih u poslednje vreme, i danas jos kafane služe kao klubovi pojedinim organizacijama. I danas se još pojedine organizacije u kafanama sastaju i održavaju svoje sednice. Esnafi i udruženja i danas još svoje slave slave u kafanama a nije retka pojava da pogdeko i daću priređuje u kafani. Ranija pevačka društva održavala su čak i svoje časove pevanja u onoj zasebnoj sobi u kafani, dok nisu zatim izvojevala pravo da se posluže školskim učionicama, a zatim stekla i sopstvene zgrade.

Kafane su u svoje vreme bile i radničke berze. Svaka je kafana bila središte jednog esnafa ili jedne struke radnika. U ranu zoru kad pođeš, naći ćeš nezaposlene zidare u toj i toj kafani, tesače tamo, molere ovamo; stakloresce, stolare, kovače i sve ostale, svakog u svojoj kafani. I tu si ti kao poslodavac zalazio, pogađao, odabirao i vodio radnike na posao. I danas još radničke organizacije imaju svoja sedišta u zasebnim sobama pojedinih kafana, pa ćeš na spoljnom zidu kafanskom, pored firme, često videti i table dotičnih društava.

Tako se eto, u prošlosti, sav naš javni život manifestovao u kafani i kad se danas koja od njih ruši, odnosi sobom čitavu jednu prošlost i svako takvo rušenje briše po jednu tradiciju staroga Beograda.

No u tim kafanama i kafanicama, i onima u centru i onima u zabitim i dalekim mahalama, na kraju grada ili na drumovima koji vode u grad, nije se razvijao samo nas javni život, već uporedo sa njim i porok, koji je taj život nagrizao. Mnoga se i mnoga tragedija počela a mnoga završila u tim kafanicama. Koliko je mladih snaga, koje bi korisno poslužile i državi i društvu, razorilo svoje zdravlje ovde; mnogi um, koji je mogao pouzdanom svetlošću obasjati staze našega napretka, zamračio se ovde; koliko se velikih i krvlju i znojem stečenih imanja rastočilo ovde; koliko je srećnih porodica zapištalo na pragovima ovih kafana gde im je sreća utonula; koliki se zločini tu, u tim zabitim kafanicama, začeli i koliki još i izvršili.

Pre no što su se u Beogradu pojavile kafane u današnjem smislu, postojale su već na periferijama ili na drumovima, koji vode u varoš, mehane. Te drumske mehane i danas još postoje, samo ih je sad prestonica, svojim naglim proširenjem, obuhvatila te su prestale biti ono čemu su namenjene i postale varoške kafane. Takve su mehane: Vuletova mehana, Stefanovica mehana, Gospodarska mehana, Čedićeva mehana, Despotova mehana itd. One nisu možda oduvek nosile ova imena, a izvesno da ni današnje zgrade nisu one iste iz prvih dana - ali, one nesumnjivo označavaju mesta na kojima su već odavno bile mehane.

Mehane su prve ustanove gde se osim kafe krčmilo i piće. U njima su se uvraćali putnici koji bi hodili drumom, da se odmore i potkrepe; u njih su se uvraćali i seljaci koji su donosili na beogradsku pijacu voće, sir, mleko i živež.

Prve kafane u Beogradu postajale su iz onih ducančića u kojima se pekla kafa i raznosila po čaršiji. Među tim dućančićima bilo je, za vreme Turaka, i prostranijih sa razastrtim klupama okolo celog dućana, gde su se zbirale balije. U takvoj kafani obično je u jednom ćošku bio i berberin te bi tu, uz kahvu, balije brijale glavu dok bi ostali vodili veliku i krupnu politiku. Jedna od takvih najstarijih kafana bila je "Gušančeva", u neposrednoj blizini gradske kapije. U tu kafanu u prvo doba nisu smeli niti su hteli zalaziti hrišćani, niti se u njoj služilo što drugo do kafa, ratluk i česmenska voda.

Prve kafanice, gde se počela uz kafu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu. One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina. Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u bizini stare Valožićeve knjižare i danas postoji netaknut deo staroga Beograda i kafanice koje danas plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.

Prve kafane nosile su imena po gazdama zgrade ili po gazdama radnje. Drugih imena i nazvanja nije bilo. Takva imena zadržale su pogdekoja od kafana i radnja i do danas, ukoliko još postoje, kao: Šiška-Lazina, Monaka, Kolarac, Hadži-Maksimova, Uroševa, Šiškova, Hajdukovićeva kafana, Panđelova, Pandilova, Taletova, Dumina, Najdanovića, Petka baštovana, Ginić, Pere Džambasa, Žmurkova, Čadina (postalo od Čiča Dina, skraćeno Ča Dina - Čadina), Alekse Žandara, Vitorova pivnica, Germanova bašta, Ðozina kafana, Zuljanova kafana, Šumenkovićeva, Sokolovićeva i tako dalje.

Naročita imena kafana ponikla su najpre po mestu na kome su, bez namera da to bude firma kafana. Tako, na primer, kafana "Tekija" bila je u blizini one tekije na staroj velikoj pijaci, pa su je tako i prozvali: "ona kafana kod Tekije", određujući time njeno mesto. Docnije, povikom i kafana se sama prozvala Tekija.

Tako isto kafana: Tobdžijska pijaca, Astronomska kula, Ladno kupatilo, Čubura, Smutekovac, Veliki bašamaci, Narodna skupština, itd. Razume se da i među ovim nabrojanim kafanama, koje nose imena po mestu, ima i poznijeg datuma (Nar. skupština, Astronomska kula) ali su one samo usvojile tradiciju koja je zaostala od prvih kafana i od prve pojave krštavanja kafana.

Drugi način na koji su prve kafane dobijale naziv bila je kakva oznaka ili predmet koji se u bizini njihovoj nalazio i uočljivo izdvajao. Takav je, na primer, naslov "Dva jablana" (poznija kafana "Zagreb"). Tu u blizini dugo su se držala dva usamljena jablana i dugo se vremena taj kraj označavao time: "Tamo kod dva jablana". Prirodno je, dakle, da je ta okolnost nametala i ime kafani. Tako je i postalo i ime "Zlatna rupa", po blizini one poznate rupe na Vračaru, koja je za vreme dinastičkih proganjanja, prošloga veka, služila kao zatvor u koji su trpani politički protivnici. Na taj je način dobila naziv i kafana kod "Palidrvca" jer se nalazila u neposrednoj blizini prve naše fabrike palidrvca, na Dorćolu. Tako je dobila ime i kafana kod "Dva papagaja". Tu je, u jednoj maloj kućici, stanovao neki starac koji je imao dva mala zelena papagaja i sa njima je zalazio na vašare i crkvene slave te su izvlačili one ceduljice u kojima je ispisana sudbina. On je kavez sa ovim tičicama držao uvek nad vratima svoje sobice u koju se s ulice ulazilo, te su se deca zbirala i zabavljala gledajući zelene tice. Na taj način oni su postali popularni i čitav kraj se njima označio: "Tamo kod ona dva papagaja!" te i docnije, kad je i starca i njegovih papagaja nestalo, reklo bi se: "Tamo kod dva papagaja", pa nije čudo sto je i sama kafana, koja se tu digla, i bez volje gazdine, sama sobom dobila naziv kod "Dva papagaja".

Tako isto je dobila ime i poznata kafana u Skadarliji kod "Tri šešira". Tu je ranije bila radionica (fabrika) šešira staroga Dimčića, oca poznatijega kafedžije kod "Imperijala" Ðoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira. Ti su šeširi dugo stajali i docnije, kad je fabrika prestala da radi, a kad se u toj kući otvorila kafana, sama je sobom, i bez ikakvoga krštenja, ponela ime kod "Tri šešira".

Po jednoj takvoj oznaci sačuvano je i do danas ime jedne od najstarijih kafana u Beogradu. To je ona kafana u Dušanovoj ulici, na dnu Kapetan-Mišine, koja još i danas nosi ime kod "Crnog orla". Još za vreme austrijske vladavine Beogradom (1717-1739) postojala je tu zgrada koja je morala biti kakva vojnička ustanova. Vrlo je verovatno da je tu bila isturena straža na putu koji je vodio iz Višnjice kroz Temišvarsku kapiju, iza koje je odmah bila i rezidencija princa Jevđenija Savojskog (Pirinčana). Ta mala stražarska kasarna imala je dva sprata; na gornjem je stanovao starešina straže a dole vojska. Tu se svaki prolaznik, koji bi izlazio iz varoši ili ulazio u varoš, morao prijavljivati. Na toj zgradi, spolja, bio je istaknut veliki crni orao, austrijski grb. Kada su Nemci, po zaključenju Beogradskog mira 1739, predali Beograd Turcima, uneli su u ugovor da se sve građevine koje su Nemci radi utvrđenja Beograda podigli poruše. Kako ova mala kasarna (straža) nije pripadala onima koje su podignute radi utvrđivanja grada, ostala je nepovređena i docnije, kada je na Dorćolu počeo sve više da preovlađuje hrišćanski elemenat, tu je otvorena jedna od prvih beogradskih kafana. Na zgradi je dugo, vrlo dugo, kroz punih stotinu godina, stajao još uvek naslikan onaj crni orao i svet je kafanu po tome sam nazvao kafanom kod "Crnog orla". Ta kafana i danas postoji pod istim imenom. Imena kafana postajala su često i po rodnome mestu onoga koji drži kafanu. Takva imena nose kafane: Rudničanin, Guberevac, Mecovalija, Kičevac, itd.

Još češći je slučaj da je kafana nazvana po zanimanju one klase ljudi koji su se u njoj iskupljali. Tako su postala imena: Trgovačka kafana, Esnafska kafana, Tesač, Ratar, Tri kovača, Devet kočijaša, itd.

Tek posle velikog pokreta 1848. godine, kada su vojvođanski elementi počeli jače da pridolaze u Beograd, doneli su oni i običaj, koji je već vladao u njihovim krajevima, da i kafanama daju naročito izmišljena imena. U prvome redu su bila dinastička imena naših i stranih prijateljskih dinastija. Tako su postale kafane: Knez Mihailo Prestolonaslednik, Srpski kralj, Srpska kraljica, Srpska kruna, Ruski car, Ruska kruna, Grčki kralj, Grčka kraljica, Rumunski kralj, Češka kruna, itd.

Uporedo s tim odmah su počele da se javljaju, kao nazivi, imena evropskih prestonica i drugih velikih gradova, kao: Petrograd, Atina, Zlatan Prag, Odesa, Njujork, Berlin, London, Pariz, Solun, Vidin, Sofija, Mali Pariz, Mostar, Sevastopolj, Beli Petrograd, itd, a uporedo sa ovim i imena zemalja, kao: Amerika, Transval, Bosna, Britanija, Rusija, Balkan, Sibirija, Makedonija, Hercegovina, itd. Odmah zatim počela su se upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana sa rođenjem ili poreklom kafedžijinim. Tako su postala imena kafana: Paraćin, Valjevo, Borča, Kragujevac, Resnik, Žiča, Užice, Ðerdap, Deligrad, Ohrid, Avala, Posavina, Šar-planina, Šumadija, Bitolj, Visoki Dečani, Ljubić, Zvornik, itd.

Uticajem vojvođanskih omladinaca, zanesenih rodoljubljem, počela su se ubrzo javljati i istorijska imena vezana bilo za ime ili za događaj istorijski. Takvi su nazivi po imenima istorijskim: Obilić, Carica Milica, Toplica, Devet Jugovića, Car Dušan, Marko Bočaris, Kraljević Marko, Luka Vukalović, Hajduk Veljko, Car Lazar, Rajić, Veliki Petar, itd. A istorijski događaji, kao natpisi kafana, ovi su: Takovski ustanak, Nezavisna Srbija, Topola, Balkanski savez, Ujedinjenje, itd.

Uporedo sa tim počela je da se javlja i poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena: Lepi izgled, Košutica, Vinova loza, Belo jagnje, Veseli dvori, Jezero, Bela mačka, Slavija, Zeleni venac, Poslednji groš, Žirovni venac, Zadužbina, Avala, Vulkan, Zlatan krst, Mladi Arapin, Zlatno burence, Zora, Lepa Katarina, Beli orao, Tri lista, Sablja dimiskija, Srebrna kugla, Tri grozda, Dva tigra, Dva sokola, Složna braća, Zlatan konj, Zlatan top, Slavina, Dve bule, Zlatan anđeo, Dva bela goluba, Tri lafa, Grozd, Jelen, Baštovanka, Zlatna lađa, Paun, Dva lovca, Mesečina, Golub, Proleće, Sedam Švaba, Zlatan bokal, itd, itd.

Imena kafana su postajala i na druge načine. Kakva ličnost se popularisala u svetskim događajima i odmah je njeno ime uzeto za firmu kafane: Gurko, Kriger, Garibaldi, Napoleon; kakav događaj ili ideja koja je tako isto popularna: Nova vlada, Velika Srbija, Balkanski savez, a najčešće još po profesiji onih koji su se u toj kafani okupljali. Tako su postala imena kafana: Vlakovođa, Gardist, Dva Talijana, Sedam Švaba, Tesač, Ratar, Bandista, Dva lovca, Devet kočijaša, Patroldžija, Barudžija, Požarna kasina, Jevrejska kasina, Kraljeva garda, itd.

Posle rata nastala je manija za stranim imenima, naročito u centru Beograda. Tako su nikli: Union, Splendid, Ekscelsior, Luksor, Palas, Kleridž, Transval, itd. I dok se centar grada tako internacionališe, ne izostaju ni periferije. I one su počele da traže egzotične natpise kafanama, među kojima se ističe: "Bife promaja" i kafana "Zemljotres".

Jedno od najoriginalnijih imena nosi kafana Jaćimovića-Jagode u Aleksandrovoj ulici. Na njoj, kao firma, piše:

Čija nije bila
Čija biti neće

nastavak....

Beograd broji danas skoro tri stotine kafana i one niču svaki dan. Teško bi bilo kroničaru snaći se; te kafane niču i zatvaraju se, dućani se za noć prepravljaju u kafane a kafane u dućane. Nekadašnji znameniti "Zlatan krst" danas je velika pomodna trgovina Cuparina; nekadanja znamenita kafana "Prestonaslednik" pozniji "Grand hotel" danas je banka; nekadanja tako isto znamenita terazijska kafana "Pariz" eno se, koliko pre nekoliko dana, pretvorila u dućane. Tako isto menjaju se gdekad i imena kafana te stara zaboravljaju. Kao primer neka posluži ona kafana u Poenkareovoj ulici koja je nekad nosila ime: "Šarena mehana", pa zatim "Kineski car", pa "Elita", pa "Velika Britanija", pa "Zvezda" i zatim "Atina".

Opisujući pojedine kafane, mi ne možemo stići da ih sve obuhvatimo. Uostalom, to i nije cilj ovoga napisa, jer to bi značilo pisati istoriju beogradskih kafana, dok mi želimo da iznesemo naš društveni život u poluprošlosti koji se u kafanskom životu izražavao. Stoga se u ovome opisu nećemo pridržavati ni nekoga naročitoga reda, azbučnoga ili hronološkoga, već ćemo najpre govoriti o onim kafanama, i na njima se zadržati, koje su najizrazitije u tome pogledu.

Najizrazitije su od ovih beogradskih kafana devetnaestog stoleća, to nema sumnje, bile pet kafana: "Grand hotel", "Kolarac", "Dardaneli", "Pozorišna" i "Gušanac kafana". Tih pet kafana kao i "Građansku kasinu", koju ne ubrajamo u kafane, ne unosimo u ovaj opšti opis jer smo im posvetili naročita poglavlja.

Centar života prestoničkog sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka bio je današnji pozorišni trg. Tu su bile i tri od pomenutih pet kafana (Kolarac, Dardaneli i Pozorišna kasina). Kada iz toga centra pođemo Vasinom ulicom da zatim kroz Uzun-Mirkovu dođemo do grada, prvo ćemo na levoj strani Vasine ulice sresti kafanu "Zlatan anđeo" (danas više ne postoji).

"Zlatan anđeo" je bio u dvospratnoj kući Tome Leka u kojoj je, na gornjem spratu, dugo i dugo godina živela porodica Leko a gde se docnije uselila fabrika amrela poznatoga Moše Avrama Mace. "Zlatan anđeo" je imao raznoliku publiku a kako je bio malo zaklonit i povučen, u tu su kafanu zalazili đaci Velike škole koji bi, uz crnu rotkvu ili kiselu papriku, pijuckali iz čokanjčica rakiju i vodili beskrajne socijalne i nacionalne diskusije.

Ova kafane se najviše pročula po jednoj interesantnoj švercerskoj aferi, koja se desila krajem osamdesetih ili možda odmah početkom devedesetih godina devetnaestog veka. Tada je bila prvi put zavedena opštinska trošarina i na ulascima u varoš naplaćivao se uvoz namirnica i pića. Ako bi prodavac neku količinu neprodanu izvezao, vraćala bi mu se naplaćena trošarina.

Tada je držao kafanu "Zlatan anđeo" neki Gvozden kafedžija koji je, osim toga, i trgovao na veliko sa rakijom. On bi uvozio po nekoliko kola natovarena buradima u kojima je bila rakija, rasprodavao ovu a ako bi mu sto preostalo, on bi izvozio i vraćala bi mu se trošarina. To je tako mesecima išlo dok najzad trošarinskim činovnicima nije palo u oči da Gvozden stalno izvozi istu količinu rakije koju i uvozi i uvek prima natrag sav novac plaćen za trošarinu. I kad su jednoga dana otvorili vranj na jednome buretu, uverili su se da Gvozden uvozi rakiju a izvozi vodu i prima novac koji je položio za trošarinu. Od toga se načini čitava afera koja je tada neobično zanimala Beograd.

U istoj ulici i na istoj strani, samo bliže Univerzitetu bila je kafana "Srpska kraljica" poznatija pod imenom "Kijametova kafana" po nadimku koji je nosio gazda imanja. Ta je kafana bila otprilike preko puta današnje Klasne lutrije.

Tu gde je danas Klasna lutrija bila je dugo godina centralna pošta. To je bila obična dvospratna kuća u kojoj je na gornjem spratu bio telegraf i kancelarije uprave a na donjem spratu, u jednoj običnoj povećoj sobi, pregrada sa tri šaltera: jedan za pisma, jedan novčani i jedan amanetni. Kafana "Srpska kraljica" bila je tako reći poštanska kafana, tu su najviše svraćali poštanski činovnici i odatle se odnosile na služavniku od tenećke, i preko ulice, kafe u poštu; tu je svraćala i publika koja je imala posla na pošti; da adresuje pismo, da napiše adresu na paketu, da ispuni uputnicu, itd. A tu su rado svraćali i svi oni mali trgovčići iz Vasine ulice da popiju ujutru kafu, predveče čokanjčić rakije.

Na vrhu Vasine ulice postoji i danas, u kući koja je bila imanje Nankino, kafana "Makedonija", nekad trgovačka kafana, gde su svraćali na noćište svi naši trgovci iz unutrašnjosti. Na gornjem je spratu bio, kao i sada, hotel koji je za svoje vreme važio kao dosta dobar, te uvek bio posećen. Kafana je bila vrsta pijačnoga vašara. Tu je svratilo na kafu sve što je došlo na pijacu da što pazari; tu je svraćao na rakiju seljak, koji je lepo prodao ono što je doneo; tu mali prekupci i trgovčići koji žive od preprodaje, posredovanja, rasprodaje i uopšte od pijace. Danas, kako se pijaca izmestila sa trga ispred Univerziteta, "Makedonija" je izgubila taj značaj.

Preko puta "Makedonije" nalazi se i sad "Imperijal". Današnji "Imperijal" podigao se na ruševinama jednoga od onih beogradskih hanova koji su za vreme turske vladavine bili trgovačka svratišta. Taj han je u to doba bio isključivo turski te i docnije, kad su se Turci povukli u grad, iako je prešao u srpske ruke, zadržao je ime "Turski han" koji je nosio sve do pred izmak sedamdesetih godina devetnaestog veka, dokle je trajao, pre no što se podigao današnji "Imperijal".

U to doba, sedamdesetih godina, "Turski han" i "Makedonija", dva susedna lokala služila su za svratišta našim trgovcima iz unutrašnjosti. U "Makedoniju", koja je već imala fizionomiju hotela (zasebne sobe sa krevetima), svraćali su samo trgovci a u "Turski han", gde su bili prostrani arovi (stale), svraćale su kiridžije sa stokom. Poslednji handžija u "Turskom hanu", pre njegovog rušenja, bio je neki Trajče Makedonac.

"Imperijal" je, pošto se nazidao, stao u red najotmenijih hotela gde su zatim i ugledni stranci odsedali, dok je kafana i restoracija sve do danas zadržala taj rang otmenijeg lokala.

Kad pođemo od "Makedonije" nekadanjom Velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Kata, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik - onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od "Makedonije" biti ona kod "Rajića". Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim ali čini mi se čak da je ta firma bila rad jednoga od naših slikara stare generacije.

Kafana "Rajić" je bila čisto pijačna kafana. Tu su uvek bili gosti i oni što su pazarili na pijaci. Tu su se okrepljavali rakijom i zemunska piljarica i Žarkovčanin ili Mokrolužanin i onaj Jevrejin sa pertlama za cipele preko kažiprsta, koje po ceo dan nudi na pijaci.

Kafana "Rajić" znana je i po tome što su se tu prvi put počeli da kultivišu ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina, oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani "Rajić". Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila te se oko kafane "Rajić" pootvarao čitav niz malih čevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od ovih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel "Makedonija". Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćeapčića nazidao crkvu u svome rodnome mestu!

Na gornjem spratu kafane "Rajić" - one stare zgrade - bila je dugo vremena pevačka škola društva "Kornelije".

Ispod "Rajića", na uglu koji Jugovićeva ulica čini sa velikim trgom, preko puta žandarmerijske kasarne, bila je ranije neugledna kafanica bez imena. Toj kafani su gosti - najvećim delom žandarmi - nametnuli svojom posetom ime, te je u svoje vreme bila poznata pod imenom "žandarska kafana". Docnije, kad je sopstvenik porušio straćaru i podigao malo bolju zgradu, ispisao je na njoj firmu "Žandarska kasina" Danas više ne postoji.

Preko puta današnje Uprave varoši Beograda, na onome praznome placu, koji od Uprave odvaja Višnjićeva ulica, bila je nekada muslimanska tekija (tekija je vrsta kapele), u kojoj je bio grob nekoga znamenitoga pravovernika. Tragovi te nekadanje tekije i danas se još na tome placu poznaju. Ispred tekije bila je mala dvospratna kućica, gde je u svoje vreme stanovao hodža, čuvar tekije. U toj je kući stanovao pa u njoj i umro 21. marta 1811. godine, tada član Soveta i popečitelj prosveštenija narodnja - Dositije Obradović. Do toga placa i tekije, po povlačenju Turaka iz varoši u grad, otvorena je jedna kafanica koja je sama sobom, po mestu na kome je, ponela ime kafana kod "Tekije" i vrlo dugo nosila to ime, čak i u doba kada je tekija već bila slišćena sa zemljom.

Još docnije, podignuta je na trgu požarnička kasarna i vatrogasci su postali najredovniji gosti kafane kod "Tekije". Otuda im je sopstvenik i učinio koncesiju te je, prilikom renoviranja kafane, nazvao istu "Vatragasna kasina".

Opet na istome trgu, između kafane "Ujedinjenje" i požarne kasarne bila je u svoje vreme mala restoracija koja je nosila čudnovato ime "Kod vola". I ta kuća više ne postoji. Kraj kafane "Kod vola" u istoj kući, držao je osamdesetih godina malu restoraciju Mata Barać sa zenom Rezikom. Kujna je bila domaća i jevtina; za dva dukata mesečno ručak sa četiri jela, i večera sa dva jela. Za doručak bela kafa sa hlebom za jedan groš.

U ovoj su restoraciji bili redovni gosti: praktikanti, telegrafisti, velikoškolci i poneki otmeniji kalfa. U ovu su kafanu ponekad uvraćali na doručak i tadanje kalfe Mihailo Ðurić i Kosta Riznić.

Iz ove kafane "Kod vola" prijatelji Ðorđa Babića, prvog srpskog komičara, naterali su ovoga da istupi javno pred publiku. Poslušavši svoje prijatelje i njihove savete, on je dao prvu predstavu kod "Ujedinjenja" i postigao senzacioni uspeh, te se od toga trenutka odao toj profesiji postižući sve veće i veće uspehe.

Kafana "Ujedinjenje" postojala je na mestu gde je danas podignuta berza, preko puta opštine. Sama ta okolnost što se nalazila preko puta opštine opredeljivala je i karakter kafane. To je bilo zborište svih onih koji imaju posla u opštini; tu si u svoje vreme mogao naći one male advokate - budžaklije, obično otpuštene činovnike, koji su tu sačekivali molioce te im za dinar ili dva pisali molbe za opštinu. Tu si uvek mogao naći i one besposličare kojima je profesija svedočenje. Potrebna su ti, radi vađenja kakvog uverenja kod opštine, dva građanina koji imaju izjaviti da te poznaju, ti odeš kod "Ujedinjenja" nađeš dva takva tipa, koji te nikad u životu nisu ni videli, i oni, za dinar i dva, odlaze s tobom i potpisuju se da te znaju, da si to ti pa, ako je potrebno, i jamče svojom "čašću i imanjem".

Koliko god je bilo pokušaja, a bilo ih je, da se ova kafana promeni u otmeniju, nije se uspelo. Ako je ko uspeo štogod u tom pogledu, kao što je to npr. zakupnik Laza Miodragović, to je malo vremena trajalo pa se kafana opet vraćala svojoj prvobitnoj ulozi.

U onome delu Uzun-Mirkove ulice od Kralja Petra ulice pa do grada bila je nekada znamenita kafana "Gušanac". O njoj i o životu u njoj pišemo posebno poglavlje.

Kafana "Gušanac" je dugo trajala; zapazile su je još i današnje generacije. Kad je porušena, na mesto nje, malo dalje na uglu, otvorena je nova kafana kojoj je gazda, da bi sačuvao tradiciju, dao ime "Trgovačka kasina". "Trgovačka kasina" je postojala ali nije postojala više ona stara čaršija te se tako i ta kafana ugasila. Danas tu nema više kafane.

Malo dalje, na vrh Uzun-Mirkove ulice, na samome Kalemegdanu, preko puta Realke, postojao je hotel "Srpski kralj". Ta je, za to doba vrlo ugledna zgrada, podignuta početkom šezdesetih godina, svakojako pre predaje gradova Srbima jer, sećam se, čitao sam negde da je poslednji beogradski paša ulagao čak i jednu vrstu protesta što je novoj kafani, prvoj kući od gradske kapije, dato provokatorsko ime "Srpski kralj". Biće da je kao odgovor sa srpske strane, na ovaj pašin protest, kafani, koja je u susedstvu ove a opet na domaku beogradskih bedema malo zatim podignuta, naročito dato ime "Srpska kruna".

Mesto gde je podignuta kafana "Srpski kralj" ili bar neposredna okolina ove kafane vezana je bolnim sećanjem sa počecima našega oslobođenja. Tu, na tome mestu, Turci su naticali na kolje naše grešne ustanike; tu su izlagali žrtve na ugled kada bi u gradu izvršili smrtnu presudu (Petar Moler i drugi).

"Srpski kralj" je od osnivanja svoga bio kafana otmene i probrane publike pa je to ostao i danas. Taj renome mu je naročito stekao dugogodišnji zakupac Urošević čija se kćer udala za dr Stejića. Uvek je to bila tiha pristojna kafana; u njoj se kretalo odmereno, sve bilo pažljivo, te je u stvari više ličila na kakav klub no na kafanu. Posećivali su je rado Radović, predsednik kasacije, Ðoka i Jefta Pavlović, ugledni trgovac Talvi, doktor Stejić, braća Rašić i još nekoliko notabiliteta. Nad kafanom je bio čist i vrlo prijatan hotel koji su posećivali najviše stranci.

Docnije je ovo imanje prekupila Vračarska zadruga, i ona je, posle rata, podižući još dva sprata i vršeći iz osnova preuređenje i prepravke i svih ostalih prostorija, dala prestonici ugledan hotel i restoraciju.

Na Zereku, gde je polovinom prošloga veka bio jači saobraćaj i burniji život, bilo je tada više kafana no što ih ima danas u tome delu Ulice kralja Petra. Tako, u to doba postojala je: Turska kafana, Davičov han, Taletova kafana, Hodžina kafana, Ðozina kafana, Milutinova i kafana Jovana Dede.

Danas na Zereku postoje samo tri kafane: "Odesa", "Balkanski savez" i večita "Taletova kafana".

U srednjem delu današnje Ulice kralja Petra, od Uzun-Mirkove pa do Knez-Mihailove, nikad nije bilo kafana.

U Glavnoj čaršiji od Građanske kasine pa ka Sabornoj crkvi, u istoj zgradi gde je bio "Grand hotel" (Staro zdanje) a u onome visokome prizemlju preko puta Saborne crkve, gde su sad neki dućani, bila je sedamdesetih godina mala i čista kafana koju su rado posećivali posetioci Saborne crkve. Nad vratima te kafane bio je šilt na kome je bila namolovana zvezda u padu sa svetlim repom za sobom i natpisom "Kod Repate zvezde". Kafanu je držao Nikola Todorović koga su zbog takve firme prozvali: Nikola Repača. Nikola Todorović - Repača otac je našega znamenitoga glumca Save Todorovića koji je tu, u toj okolini, i odrastao.

Prema bočnim, južnim vratima Saborne crkve, onima iz Kralja Petra ulice, nalazi se oduvek jedna mala kafanica na donjem spratu one interesantne kuće turskoga stila, koja se sve do naših dana sačuvala onakva kakva je. To je kuća čuvenog Ećim-Tome, te se i ta kafanica u prvo svoje vreme zvala "Ećim-Tomina kafana". Poznije, ona je dobila ime "Kafana kod Saborne crkve". Kada je vladika Inokentije postao mitropolit i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna kafana zove "Kod Saborne crkve". Tako zakupac kafane bude prinuđen te dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni. Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda ni gosti da se sete kakvo bi novo ime dali kafani. Nekoliko dana domišljali su se i gazda i firmopisac i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme firmopisac ispiše iznad vrata znak pitanja hoteći time da označi da pitanje natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod "Znaka pitanja".

Kafana kod "Znaka pitanja" odista vezuje svoj život sa životom Saborne crkve. Nju pohađaju posetioci Saborne crkve. Ako ko pre vremena porani na službu božju, svratiće u tu kafanu na jutarnju rakiju i kafu; ako je neki parastos, tu će se sabrati posetioci da sačekaju vreme; ako je kome duga služba u crkvi te ne može da je odstoji, tu će svratiti da se potkrepi. Kada su pratnje pa hoće neko da izbegne one duge govore i besede nad pokojnikom, tu će se skloniti. Članovi pevačkog društva, pre no što pođu na hor crkveni, tu će svratiti da popiju kafu i da se saberu i uopšte, sve što ima posla sa Sabornom crkvom i u Sabornoj crkvi, tu će se svratiti. I zato je ta kafanica oduvek dobro radila.

Duboko dole, na završetku Kralja Petra ulice, ispod Mitropolije i Umetničke škole, bila je doskora kafana "Jelen". Ta je kafanica ranije bila bez imena a kada je Staro zdanje skinulo svoga bronzanoga jelena sa ugla, i kada je Starome zdanju ime "Jelen" zamenjeno sa "Grand hotel", onda je ta kafanica prihvatila kao neko nasledstvo ime "Jelen" koje je u tome kraju već bilo popularno.

Onaj kraj od Saborne crkve pa ka Savamali nazivao se Varoš-kapija po kapiji koja je bila tu gde je docnije bila Valožićeva knjižara. Ta je kapija bila na onome šancu koji je opasivao celu varoš. Sve do bombardovanja 1862. godine, tu su kapiju čuvali turski nizami. Ta je kapija bila od kamena i debelih greda te su joj se temelji nalazili dugo zatim, kadgod bi se u tom kraju koja kuća podizala. Ima joj temelja i pod kućom inženjera Savčića.

Varoš-kapija je bila najživlji deo Beograda, jer tu je stanovalo čisto srpsko stanovništvo, dok je na Dorćolu bilo izmešano sa Turcima, Cincarima i Jevrejima. Tada je na Varoš-kapiji postojalo i srpsko groblje pre onoga kod Markove crkve na Batal-džamiji. To se groblje prostiralo od Varoš-kapije na Zeleni venac i tek je 1828. godine izmešteno ovamo na Tašmajdan.

Otuda što je sav život Srba stanovnika Beograda bio sabran tu, na Varoš-kapiji, oduvek je pa i danas još tu veliki broj kafana. Tako je prva među njima, kada se pođe od Saborne crkve: "Nezavisna Srbija", u kući koja je nazidana tek posle srpsko-turskoga rata, početkom osamdesetih godina, te prihvatila za svoju firmu politički događaj proglasa nezavisnosti kneževine Srbije.

Odmah ispod "Nezavisne Srbije" postoji jedna krivudava ulicica, ostatak nekadanjih turskih sokaka, koja se sad zove Javorska ulica. Ta ulica, sa onom koja vodi na Kosančićev venac, odvaja jedan mali blok staroga Beograda, živopisnijeg no što su ostaci u Skadarliji. U tome bloku, na frontu koji gleda na Varoš-kapiju, dve su stare kafane. Jedna od njih i nosi ime kafana kod "Varoš-kapije". To je malena, niska i simpatična kafanica koja ima stalne svoje goste koji je godinama ne napuštaju.

Druga kafanica na istome frontu, upravo na uglu Javorske ulice i Varoš-kapije, jeste "Crni konj". Ona je znamenitija od one prve po tome što su se tu zbirale prve naše komite još pre no što se komitska akcija javila kao organizovani pokret. Prvi četnici, koji su na svoju ruku i samostalno, kao hajduci, vodili borbe sa Turcima, obično su na zimovnik prebegavali u Beograd, očekujući tu da grade proleće. Tada su oni po celu zimu provodili u toj malo kafanici kod "Crnoga konja", tu se zbirali, tu dogovarali o daljem radu na proleće. Tu je, u toj kafanici, probavljao tada zimske dane i poznati komitski vojvoda Gligor Sokolović. Tek docnije, 1903. obrazovan je komitet u Beogradu, te pristupio organizaciji ovih komita i već pocetkom 1904. godine prebacio preko granice dve organizovane čete.

Jedna od znamenitih kafana na Varoš-kapiji, bila je i ona kod "Srebrne kugle" koja sad više ne postoji. Ona je bila na mestu gde se sad diže četvorospratna kuća Radenka Radenkovića, štampara na uglu Kosmajske ulice i Varoš-kapije, upravo prema Valožićevoj knjižari.

"Srebrna kugla" ima jedan svoj istorijski značaj iz naše nedaleke prošlosti.

nastavak....


Maja meseca 1862. godine počele su one poznate zađevice između Srba i Turaka koje će izazvati bombardovanje Beograda. Juna 3. bilo je puškaranje i otimanje kapija varoških, a 5. juna bombardovanje Beograda, i očas se ceo Beograd pretvorio u vojnički logor gotov na odbranu. Tada se počeše na izlazima prema gradu podizati barikade i na njima se pojavili građani-dobrovoljci. Jedna od tih barikada bila je kod Saborne crkve, upravo na mestu koje zatvara prodiranje na Varoš-kapiju. To je bila licejska barikada, jer su na njoj bili sami omladinci, licejci, a komandant - starešina - te barikade, bio je proslavljeni poeta i rodoljub Stevan Vladislav Kačanski. Štab ove licejske barikade, tj. mesto gde su se umorni dobrovoljci potkrepljivali, bila je kafana kod "Srebrne kugle", koja je upravo bila u pozadini same barikade.

U to doba, doba bombardovanja Beograda, upravo nešto malo kasnije, kada su umukli topovi na beogradskome gradu, ali njihove cevi ostale još uvek naperene na varoš, a građani još uvek bdili na barikadama, dođe prvi put u Beograd Hrvatska pozorišna družina, koja je dotle davala predstave po Vojvodini. Družini na čelu bio je Mandrović. Iako su mučne prilike u Beogradu bile, iako je ceo Beograd bio pod oružjem, opet je ova družina dala tom prilikom sedam predstava, najvećim delom rodoljubivih komada. Sve slobodno vreme glumci su provodili sa licejcima kod "Srebrne kugle", slušajući priče o bombardovanju i ostalim događajima koji su se posle ovoga nizali. Glumci su se tada sa našim velikoškolcima toliko srodili i njihovim podvigom da oružani čuvaju Beograd toliko oduševili da su im velikoškolci, pred polazak iz Beograda, priredili oproštajni banket 13. avgusta i to na samoj barikadi. Tada su, ispred naperenih topovskih cevi pili, pevali, grlili se i zdravili zajedničkoj budućnosti svojoj - Srbi i Hrvati.

U Kosmajskoj ulici, na stotinu metara od "Srebrne kugle" ali sa protivne strane, postoji i danas kafana kod "Crnogorca". Nju je u svoje vreme osnovao i držao neki Milun Katunjanin, te se po njemu i prozvala kod "Crnogorca". Docnije je on dao namolovati na velikoj tabli od pleha Crnogorca u prirodnoj veličini, te mu je visio na vratima. To mu je bila firma koju je on zvao "šiljte". Posle ovoga Miluna Katunjanina držao je istu kafanu Velicki, knjigovezac.

Na stotinu metara ispod "Srebrne kugle" niz Pop-Lukinu ulicu, nalazi se i danas kafana "Zlatan grozd". Nekada se ta kafana zvala "Engleska kraljica" a bila je pre "Pozorišne kafane" i pre "Dardanela" prva naša pozorišna, odnosno glumačka kafana.

Početkom godine 1866. igrala je Mandrovićeva pozorišna trupa još u Velikoj pivari, ali već maja meseca prestala je i pojavi se u Beogradu Nemac Karlo do Remaja sa nemačkom trupom i sa glumcima srpskim i nemačkim. Taj Remaj davao je srpske i nemačke predstave jednovremeno i nametao se čak da on organizira i prvo naše državno pozorište. Ta drskost Remajeva izazvala je reakciju kod naših rodoljuba, te da pariraju akciju Remajevu, dovedu iz Modoša trupu Društva za Srpsko narodno pozorište kojoj je na čelu bio Jovan Ðorđević. Ta trupa je počela najpre davati predstave kod "Krune" (današnji opštinski sud) a zatim u Sušićevoj kući kod "Engleske kraljice", gde je na onoj strani placa iz Kosmajske ulice bila zatim Sinagoga. Tako je kafana kod "Engleske kraljice" u to doba postala prava pozorišna kafana, utoliko pre što su tadanju trupu Društva za Srpsko narodno pozorište predstavljali najomiljeniji naši glumci. U toj su trupi tada bili: Ružić i Ružićka, Kolarović i Kolarovićka, Milka Grgurova, Telečki, Sofija Maksimović, Nikola Nedeljković, Laza Popović, Peleš, Marko Stanišić, Mladen Bošnjaković, Mileva Radulovićeva, i drugi.

Znatno je da je predstave ove trupe kod "Engleske kraljice" posećivao i sam knez Mihailo i tu kod "Engleske kraljice", posle jedne uspešne predstave, knez je Jovanu Ðorđeviću dao reč da će sazidati Narodno pozorište, kojem se zidanju odista odmah zatim i pristupilo.

Ispod "Engleske kraljice" odnosno današnjega "Zlatnog grozda", na uglu gde se sretaju Pop-Lukina i Brankova (nekadanja Gospodska ulica), postoji odavno već kafana "Zlatan konj". I kao što na Varoš-kapiji ima dva konja, crni i zlatan, tako ima i dva grozda, zlatan i običan grozd. Ovo drugi ime nosi kafanica ispod Državne štamparije koja se zove kafana kod "Grozda", ali je još poznatija pod imenom: "Arsa kod Grozda", po dugogodišnjem svom kafedžiji Arsi.

Preko puta ove kafane, nešto malo niže, u Pop-Lukinoj ulici, postoji danas kafana koja se zove "Radnička kasina", a nekad se zvala "Kafana kod Luke Vukalovića" i imala je na firmi naslikan lik ovoga hercegovackog ustaskog vojvode. Kako ta kafana leži preko puta Državne štamparije, nije čudo što su joj najčešći gosti bili činovnici i slovoslagači iz štamparije. U svoje doba, kao korektor Državne štamparije, veliki deo dana pa i noći, provodio je u ovoj kafani Ðura Jakšić, te je, vele, i mnogu svoju pesmu tu, u toj kafanici, napisao.

Treba pomenuti još jednu malu kafanicu koja je osamdesetih godina prošloga stoleća bila jako posećivana, a to većinom od radnika, pa i činovnika iz Državne štamparije. Ona je postojala u onoj maloj uličici do Državne štamparije, i zvala se "Kaljavac". To je bila jedna mala kućica, severu okrenuta, sa velikom baštom i voćnjakom. Doći do ove kafanice, bio je po rđavom vremenu čitav problem, ali ipak, a naročito subotom, kad radnici prime plate, ova bi kafanica oživela, te se orila zadovoljna pesma sve do zore! Ova je kafanica bila svojina Stajića, starog slovoslagača Državne štamparije.

Interesantno je da je taj ceo kraj, pa i prostor gde je sada Državna štamparija, u dužini sve skoro do Varoš-kapije, bilo srpsko pravoslavno groblje početkom devetnaestog stoleća. Kad je ta ulica nešto malo regulisana, i porušena jedna straćara spreda Pop-Lukine ulice, pri prekopavanju, iskopavan je kostur do kostura.

Za vreme turske vladavine nad Beogradom, sve do početka devetnaestog veka, Savska obala je bila potpuno pusta, i zvala se Savska jalija ili još češće kafanska mahala. Ako je i bilo kakvog naselja, bili su tu bostandžije, lađari i Cigani. I Mađari i Austrijanci i Turci za vreme svojih vladavina znali su samo za Dunavski kraj, koji su i naseljavali. Savska jalija zvala se kafanskom mahalom stoga što je tu bilo bezbroj malih kafanica sa doksatima, gde su rakijali lađari. Bivalo je da su pokatkad izjahali na konjima i Turci iz grada, te posedali na te doksate i teferičili.

Tek knez Miloš naredio je da se svi oni koji se bave trgovinom i trgovačkim posredovanjem moraju nastaniti na Savi, i od tada je taj kraj počeo da se podiže. Od mnogih starih kafana, koje su postojale u nekadanjoj kafanskoj mahali, ima ih koje su sve do danas zaostale, razume se, ne u onome obliku kakve su bile kao jalijske kafane.

Počev od Kalemegdana, današnjom Karađorđevom ulicom, do Beogradske zadruge, a zatim strmom Ulicom Kraljevića Marka, do Bosanske ulice (Sava-mahale), naći ćemo danas ove kafane:

"Čokot", kafanica u vrhu Karađorđeve ulice, pod Kalemegdanom. Ta kafanica leži prema onim poznatim Kalemegdanskim lagumima, koji su služili kao stovarišta vina. Zbog svoje blizine toj vinskoj pijaci, "Čokot" je oduvek važio kao neka vinska berza. Tu su se iskupljali kupci i prodavci, kafedžija je pripremao mezeluke, a iz onih laguma donošene su boce za bocom nategačom izvučenoga vina, koje se tu kod "Čokota" razlivalo u bezbroj čaša, te se, uz meze, probalo, ocenjivalo, i tu zaključivali pazari.

Danas, otkako su oni lagumi prestali biti vinska stovarišta, izgubio se taj značaj kafane "Čokota", te ona životari samo kao obična kafanica.

"Milojevića kafana", odmah ispod "Čokota", se zvala najpre "Deligrad" docnije "Podrinje", a zatim "Milojevića kafana". Najživahnija je bila u doba kada ju je držao poznati kafedžija Mihailo Nikolić-Kića, koji je držao i "Albaneza", a zatim i "Slaviju".

U ranije doba ta je kafana važila kao najzgodniji sastanak ljubavnih parova. Naši su Beograđani radi takvih sastanaka najradije prelazili u Zemun, ali kad bi "ispustili" lađu, da ne bi gubili vreme, svratili bi kod "Podrinja" i uzimali sobu na dan, a ne bi se ni pun sat bavili u njoj. To je u početku bivalo možda i slučajno, a zatim je to postala redovna stvar, te je kafana stekla taj renome.

Kada se pređe ulica, kojom od Saborne crkve slaze Veliki stepeni, te izbijaju na Savu, odmah iza zgrade u kojoj je carinarnica, pruža se prostrana zgrada hotela "Kragujevac", koja je podignuta još prvih dana preobražaja Savske jalije, te i danas još postoji kao kafana i hotel. Potrebu podizanja hotela i kafane "Kragujevac" diktovalo je pristanište jer, iako je ranije pristanište uvek bilo na Dunavu, a samo jednim delom (vinarice i drvarice) na Savi, od doba saobraćaja parnim brodovima, pristanište prelazi definitivno na Savu, koja se zatim naglo razvija kao najživlji trgovački kraj.

Tu potrebu trgovačkog sveta da ima gde odsesti i gde se sastati zadovoljavao je u punoj meri hotel "Kragujevac", koji se sad sveo na mesto gde putnici očekuju polazak lađe ili sačekavaju putnike.

Hotel "Kragujevac", inače nema nikakvu svoju naročitu istoriju, sem što bi se dalo zabeležiti da je 1876. godine tu bio štab talijanskih dobrovoljaca, koje je pod talijanskom zastavom, koja se vila na "Kragujevcu", upisivao simpatični garibaldijevac Delabona, i vodio ih na Drinu da se sa nama zajedno bore za našu slobodu.

Na istoj strani gde je i "Kragujevac", malo dublje u čaršiji, postoji sada "Savska kasina", koja se u svoje vreme zvala "Vladikina kafana". Na čardaku te kafane, pri izletu iz grada, posedali bi uvek nešto otmeniji Turci i sejirili bi pijući kahvu i muhabetišući.

Iza Savske kasine, prema Gođevcu, a na onome čvoru gde se ukrštavaju ulice koje vode na Varoš-kapiju i gde se spuštaju Mali stepeni, nalazila se kafana "Bosfor", koju je progutalo građenje novoga savskoga mosta.

Nekada su tu, u neposrednoj blizini obale, bili gosti kapariše za istovar i utovar brodova, jer su nedaleko odatle pristajale dereglije sa trgovačkom robom. Zatim, do poslednjih dana, trajanja, to je bila jedna obična vesela noćna kafana.

Nedaleko od "Bosfora", nalazi se kafana "Kičevo" takođe jedna od zaostataka staroga Beograda.

Zatim dolazi kafana "Venecija". Ta kafana, po svoj prilici, nosi naziv po bari Veneciji, koja se prostirala od ušća Topčiderske reke pa sve do Beograda, i na kojoj su danas železnička stanica, fabrika monopola, Vapina fabrika hartije i mnoga druga naselja. Ta se bara nekad zvala Ciganska bara, pa su je neki učenjaci, ironije radi, nazvali Venecijom, i to joj se ime zadržalo. Kafana "Venecija" je bila kafana (i hotel), gde su odsedali trgovci iz unutrašnjosti.

Kuća u kojoj je današnji kvart savamalski bila je nekad znamenita kafana "Liman", odmah do Zahine kuće.

Liman se zvalo samo mesto (obala), gde su pristajale bosanske lađe. Tu, oko obale, živeli su Turci koji su držali magaze i kafanice, gde su odsedali trgovci Bošnjaci, koji su stizali lađama u Beograd. Tu na Limanu imali su i Srbi i Turci svaki svoga činovnika za pregledanje teskera onih koji doputuju lađama. Oko tih teskera i nadležnosti srpske i turske vlasti često je dolazilo do sukoba, a jednom čak, 24. jula 1860. godine, na Limanu leže i krv među Srbima i Turcima, tako da je čak i oficir Bučović morao sa vojskom dotrčati iz kasarne da utisa sukob. Tada je Liman ušao čak i u diplomatsku prepisku garantnih sila, koje su povodom gornjega sukoba razmenjivale note. Posledica toga sukoba je bila da je turska vlast dignuta sa Limana.

Kafana "Liman" imala je u svoje vreme najprostraniji čardak, koji se isturao čak u vodu.

Iza Limana podigao se docnije hotel "Bosna", koji je dugo trajao i važio kao jedan od otmenijih hotela. "Bosna" je regulacijom porušena, i sad je na njenim temeljima skver, a mesto nje podignut je moderan hotel "Bristol" koji ne leži na istom mestu gde je bila "Bosna".

Ime "Bosna" hotel je dobio s obzirom na Bošnjake koji su taj kraj, radi razvijene trgovine sa Bosnom, vrlo mnogo naselili. Veliki i ugledni bosanski trgovci tu su se kraj Limana koncentrisali, tu kupili imanja, tu podigli kuće i magacine, i tu prigrabili svu trgovinu u svoje ruke. Otuda je toj kafani, koju su najvećim delom oni posećivali, i dato ime "Bosna".

Ispred "Bristola", na ulici otprilike, bio je nekada i čuveni "Paranasov han", takođe han jednoga Bošnjaka. On je ležao na onoj pijaci u koju su se sticale mnoge ulice, a koja se zvala Mala pijaca. Na sredi te pijace dugo se držao jedan krst od crvenoga mramora ograđen gvozdenom ogradom. Taj je krst podigao o svome trošku beogradski trgovac Ćira Hristić, a hteo je, vele, njime da obeleži i pokaže Muslimanima Bošnjacima, čim bi se sa lađe iskrcali da su stigli u zemlju gde krst vlada.

Tu je u blizini i kafana "Spuž", jedna obična mala lađarska kafana, nazvana tako stoga što je, kao lađarski znak, bio pred njom poboden u zemlju jedan spužasti kljun lađe (dereglije).

"Ladno kupatilo" je kafana u ulici koja vodi u tada jedino kupatilo na Savi. To je bilo znamenito kupatilo Miloša frizera. Pred kafanom "Ladno kupatilo" zaustavili bi se gosti posle kupanja, te bi tu mezetisali ribe pržene na roštilju, i zalili to rashlađenim vinom.

"Zlatna lađa" je kafana u Ulici Kraljevića Marka. Tu je duže vremena bio kvart savamalski, a danas je tu Dom maloletnika.

Odmah iznad "Zlatne lađe", nalazi se i sad kafana "Kraljević Marko" nad kojom je nekada bila interesantna firma na kojoj je bio prikazan dvoboj Kraljevića Marka i Arapina. I danas ta kafana postoji.

Savskim kafanama pripadaju i sve one koje se nalaze na savskoj padini od Zelenoga venca i Kraljice Natalije ulice pa ka obalama, kao i one koje se nalaze u Sarajevskoj ulici sve do "Tri ključa".

U prvom delu je današnja Bosanska ulica nekadanja Sava-mahala. Sava-mahala u stvari se proteže od onoga raskršća Bosanske ulice i Ulice Kraljevića Marka pa ide duž Save sve do monopolskih zgrada na Topčiderskom drumu. Nekada je Savamala bilo selo van Beograda, koje je imalo i svoj seoski zapis na onoj pijaci (Topčiderskoj) pred Bajlonovom pivarom. Tu se je o Markovdanu igralo kolo i održavao se vašar na koji su mnogi Beograđani, pa i sam knez Miloš, odlazili. Docnije je knez Miloš raselio Savamalu i naselio njene stanovnike u današnjoj Paliluli, gde se i danas Markovdan slavi kao stara slava Savamalaca.

U Savamali (današnjoj Bosanskoj ulici) počev od raskršća, koje smo gore označili, dve su kafane: "Manakova" i "Demir-kapija". Ova druga je naročito tipična i pripada kao zgrada starome Beogradu, koji sve više i više nestaje.

Po redu u Savamali su još ove kafane: Šopovićevo kupatilo, Šiška-Lazina kafana, Stari vlakovođa, Evropa, Mala kavana, Novi svet (sad već porušena da otvori mesta novoj ulici koja vodi na železnicku stanicu), Tetovo (takođe porušeno), Radnička kafana i Kraljeva pivara.

Od ovih su znamenite: Šopovićevo kupatilo i Kraljeva pivara.

Godine 1857. pade u Beograd jedna nemačka pozoriššna družina pod upravom Prajza i sagradi arenu u Šopovićevom kupatilu te počne davati predstave na nemačkom jeziku. Videći da nema publike, on se udruži sa Srbima diletantima te otpoče kraj nemačkih davati i srpske predstave. Iz Šopovićevog kupatila ova družina pređe u Veliku pivaru. Kraljeva pivara ili Velika pivara, kako su je docnije zvali, velika je zgrada koja je sve doskora postojala u blizini Vaznesenske crkve. Tu je zgradu 1840. godine nazidala kneginja Ljubica a prvi zakupac te pivare bio je neki Rista Paripović, Rudničanin. U toj se pivari nalazila poveća sala u kojoj su naši diletanti davali predstave i u kojoj je 30. novembra 1858. godine održana i znamenita Svetoandrejska skupština.

Iznad Savamale (Bosanske ulice) na savskoj padini leži Lomina ulica u kojoj se nalazi jedna jedina kafana (podrumče) kod "Vojvode Lome". Iznad spomenute je Ulica kraljice Natalije koja ističe iz Zelenog venca pa tera sve do Ulice Miloša Velikog. Ona je nekada zvana abadžijska čaršija. Tu je nekada, tridesetih godina, bila velika livada knez-Miloševa, a abadžije su bile u varoši, u turskoj čaršiji. Knez Miloš parceliše svoju livadu i natera abadžije da se tu nasele, od kojeg doba dobi ulica ime abadžijska čaršija. Docnije, kad su abadžije kao zanat izumrle, ulica dobija ime kraljice Natalije s obzirom na to što je u istoj kraljica nazidala i svoju crkvu.

Zeleni venac, iz kojega ističe ona ulica, dobio je svoje ime po jednoj staroj kafani koja je takvo ime nosila. Na Zelenom vencu, sem pomenute, nalaze se još i kafane: Žirovni venac i Amerika a, pošav ka Varoš-kapiji, dolaze na početku Brankove ulice Carica Milica i Čovićeva kafana.

U Savskoj ulici koja je pripadala takođe Savamali i koja od Bosanske vodi ka monopolskoj fabrici, ove su kafane po redu: Devet Jugovića, Lazarevac, kod Vladike (porušena), Dobro jutro, Orijent, Bajlonova, Suvi đeram, Čedićeva, Hajduk Veljko, Jedrane (nova), Zlatan paun, Dva Talijana, Suvobor, Pirot, Garibaldi (danas se zove Makiš) i Tri ključa.

Od ovih je interesantna kafana Garibaldi, koja je ponela svoje ime po Garibaldijevcima koji su došli k nama kao dobrovoljci a zatim ostali na železnici kao radnici.

Iznad Sarajevske ulice, na toj padini prema Savi je Ulica Miloša Velikog, koja se spušta od Londona pa dok ne izbije na Topčiderski drum. U toj je ulici malo kafana. Na vrhu njenome je kafana i hotel "London" koji pripada više Terazijama, a malo niže i sa protivne strane nalazila se kafana kod "Narodne skupštine". Sednice Narodne skupštine držane su u početku u zgradi Crvenoga krsta, u današnjoj Siminoj ulici pa, kako se ta zgrada pokazala nedovoljna, osamdesetih godina podigne vlada jednu privremenu zgradu (bondručaru) na uglu Miloševe i Kraljice Natalije ulice. Odmah prema njoj, na uglu Miloševe i Njegoševe ulice podigne se tada kafana "Skupština", koja je imala prostranu i vrlo ugodnu baštu te u svoje vreme bila vrlo posećena kafana. Jedno je vreme nosila i ime: Transval.

Duž cele Ulice Miloša Velikog nema zatim kafana, sve do njenoga svršetka, gde se nalazi najpre kafana "Guberevac" prema bolnici za duševne bolesti i na vrhu njenom kafana kod "Lepog izgleda", iza koje je sad mali park.

Iznad "Lepog izgleda", gde put već zavija da pođe na Topčidersko brdo, nalazi se na samome uglu kafana "Mostar" a više ove, preko mosta koji jaše mokroluški potočić, a sa protivne strane, nalazi se "Smutekovac" odnosno bivša kafana i bašta Vajfertove pivare.

Najstariji Beograđani pamte da je zemljište na kome je današnja Vajfertova pivara, odnosno "Smutekovac", nosilo ime "Zamastir". Smutek se zvao neki Čeh koji je prvi tu podigao zgradu i otpočeo rad, ali je on napustio posao i otišao u svet. Docnije je tu zgradu i mesto otkupio Ðura Vajfert i razvio tu svoju veliku industriju piva. Bašta "Smutekovac" bila je u svoje vreme prijatno izletište Beograđana.

Pomenusmo da kafana "London", na vrhu Ulice Miloša Velikog, pripada već Terazijama te počev od nje preći ćemo na terazijske kafane.

Na Terazijama, počev od "Londona" prva kafana, odmah do "Londona" bila je kod "Pauna". Ona i danas postoji ali pod drugim imenom. Malo niže a sa protivne strane bila je kafana kod "Obilića". Docnije je ta kafana preobraćena u poslastičarnicu i zdravljak. Od "Obilića" pa sve do ćoška koji vodi ka Batal-džamiji nije bilo kafana a od toga ćoška pa do Pašićeve kuće bila je a i sad je kafana do kafane. Najpre "Šiškova kafana" i danas još čuvena, pa onda "Uroševa pivnica" koja je bila mnogo prostranija pa imala čak i baštu. Do nje je znamenito "Takovo", koje je jedno vreme bilo glumačka berza. U svoje vreme je ova kafana imala vrlo uređenu baštu i tu se slegao ceo Beograd. Do "Takova" nalazio se hotel "Pariz", jedan od nekada uglednijih prestoničkih hotela sa najvećim prostorijama za kafanu i restoraciju. Kafana "Pariz" znamenita je kao terazijska kafana jer je tu bio uvek radikalski partijski štab. Do "Pariza" je "Kasina". Ta je kuća nazidana još 1858. godine i pripadala je Braći Lukićima iz Velikog Sela. U toj kući obrazovana je bila tada nekakva kasina za naročite članove pa je po njoj dobio ime i lokal. Docnije, kada su se u nas razvila partijska takmičenja, "Kasina" je važila kao naprednjačka kafana. To je naročito važila za vreme svoga najznamenitijeg zakupca i gazde Vase Mijatovića, zvanog "bezobrazni Vasa", koji je ovu zgradu zaveštao Domu sirotne dece. Pre nekoliko godina porušena je stara zgrada i podignuta vrlo ugledna i moderna zgrada koja krasi Beograd.

I sa druge strane Terazija, od "Londona" i "Pauna" pa sve do "Moskve" nije bilo kafana. Bila je samo jedna niska i vrlo interesantna kafanica kod "Dva tigra" na mestu gde je zatim bila Difrankova poslastičarnica. Gde je danas "Moskva", sa terazijske strane, bili su dućani a sa one druge strane, koja gleda u "Balkan" i Balkansku ulicu, bila je kafana "Velika Srbija", koju je izgleda krstio Stevan Vladislav Kaćanski. Zbog dobroga bermeta, a i zbog rodoljublja kafedžijinog, u ovu je kafanu nekad, u ranijoj mladosti, rado zalazio i Stevan Sremac. Na mestu "Velike Srbije", obuhvatajući i sve dućane koji su bili oko nje, podignuta je palata i kafana "Moskva".

Prema "Velikoj Srbiji" postojala je doskora stara kafana i hotel "Balkan" koji je sad regulacijom porušen, a malo iza njega je bila - sad je već nema - čuvena terazijska kafana "Slavina", gde je nekoliko godina, za jednim stalnim stolom, kome je predsedavao pok. Sreta Pašić, pok. Radoje Domanović raskošno rasipao svoje zdravlje i svoj duh trošeći ga na jednu vrlo obilnu usmenu literaturu.

Sa te strane Terazija bila je nekada i znamenita beogradska kafana "Zlatan krst", koja je postojala još pre sedamdesetih godina. Zgrada i danas postoji kao svojina pok. Vlade Lackovića, i leži odmah do palate banke "Slavija", ali to nije više gostionica, već je tu jedna velika manufakturna radnja. I danas još ispod streje nad krovom postoji zlatnim slovima natpis "Zlatan krst". Jedini natpis ćirilicom, koji Austrijanci za vreme okupacije nisu skinuli, jer ga verovatno nisu primetili. "Zlatan krst" je u najburnije doba novije istorije igrao znatnu ulogu. Tu, u toj kafani je 1876. godine nikao rodoljubivi poklič da se pomogne golorukim ustanicima u Bosni i Hercegovini; tu su se zbirali novčani prilozi za ustanike, tu upisivali dobrovoljci. Kada je Srbija zagazila u svoj prvi rat, odatle su, iz "Zlatnoga krsta" kretali dobrovoljci na Drinu, Deligrad i Javor.

Docnije, po oslobođenju, ta je kafana postala zboriste liberalne Ristićeve stranke, mada su u nju rado zalazili i konzervativci. Držao ju je tada čuveni gazda Mihailo Jovanović, jedan od vrlo simpatičnih ljudi kojega je voleo ceo Beograd. Za njegovo vreme je bila kod "Zlatnog krsta" naročito čuvena kujna, te je pokojni Kosta Vujić, profesor, bio zbog toga i jedan od najčešćih gostiju te kafane.

Od "Zlatnoga krsta" pa do Kalemegdana bila je još (između današnje Delinijeve apoteke i "Cara") takođe vrlo poznata kafana i restoracija "Hajduk Veljko", kojoj je ugled naročito uzdigao poznati i simpatični Talijan Karlo Perolo, jedan zaostali dobrovoljac garibaldijevac.

Malo nize, a na raskršću Knez-Mihailove i one ulice koja sa Venca vodi ka Pozorištu, nalazio se i pre, i sad se nalazi "Ruski car". Na udaru ulica, koje su najvažnije arterije Beograda, u centru koji je uvek živ, ta je kafana oduvek bila stecište celog Beograda. Nekada, pre rata, tu je bivao sastanak svih beogradskih gurmana, danas, kada se mesto nekadašnje trošne kafane digla tu lepa, moderna i ugledna palata, "Ruski car" spada u kafane gde se sastaje najotmeniji Beograd.

Od "Ruskoga cara" pa sve do Kalemegdana bilo je još samo nekoliko kafana. Najpre "Grand hotel" iza onoga dela prema Akademiji. To je bio najotmeniji hotel i restoracija koji je podigao Dušan Milićević, pošto je napustio stari "Grand hotel" (današnju Žel. direkciju). Danas je i taj hotel zatvoren, a lokali pretvoreni u bankarske kancelarije. Prema "Grand hotelu", u velikoj palati Akademije nauka, nalazi se kafana "Akademija" koja je novoga porekla, a na uglu prema Akademiji, gde Karadžićeva ulica seče Knez-Mihailovu, nalazila se nekad kafana "Rusija" ali je i ona iščezla i u tu se zgradu uselila banka.

Ta kafana je nosila samo zvanično ime "Rusija", ali je pod tim imenom niko nije znao. Ona se zvala po gazdi "Jamandija", i bila je znamenita sa svoje neobično jevtine kujne, tako da se tu hranila sva sirotinja univerzitetska, kao i mladi trgovački pomoćnici iz čaršije.

Niže "Jamandije" u istome redu, na donjem spratu Prvostepenoga suda, bila je znamenita trgovačka kafana Braće Krstića, a još niže, druga trgovačka kafana koja i danas postoji, "Grčka kraljica".

Red kafana do Kalemegdana završava "Srpska kruna", nekada omiljeni hotel, danas kafana staroga Beograda, sa vrlo lepom terasom ka Kalemegdanu.

Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg (Kolarčeva ulica), nastaje niz kafana, od kojih su mnoge već ranije izumrle. Jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana "Albanija", ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika.

Odmah do "Albanije" postoji jos jedan ostatak staroga Beograda, takođe jedna kafanica iz najstarijih dana naše prestonice, "Mala kasina".

Na protivnoj strani ove ulice postojale su nekada tri kafane staroga Beograda, ali ih je vreme sve tri zbrisalo. Jedna je bila "Trgovačka kafana", tu negde gde je sad Izvozna banka, prema Cupari; niže nje, prema "Maloj kasini", postojao je "Srebrn konj", a ispod ovog, gde je sad kuća Ivkovića, do Jugoslovenske banke, bila je nekad čuvena "Žmurkova kafana" u koju se pelo na četiri pet rasklimatana stepena. To je bio poznati ćumez, ali je imao vrlo dobru rakiju i odlične goste. Iz ove kafane nisu izbijali glumci Mita Kolarović, Laza Lugumerski i Peleš. Kafedžija čika Laza, zvani Žmurko, bio je osobenjak svoje vrste. On bi svakom gostu propisao koliko čokanja sme popiti, i, da si hiljade plaćao, ne bi mogao više dobiti no što ti je on propisao.

U stari Beograd svakojako spada i današnja Dušanova ulica, kao i Skadarlija i Poenkareova ulica jednim delom svojim. Na Dorćolu je jedna od najinteresantnijih beogradskih kafana "Crni orao" o istoriji čijeg imena smo već kazali što treba na ranijim stranama.

U Skadarliji je danas najpopularnija kafana "Tri šešira", koja je u svoje vreme bila sedište beogradske bohemije, koju je sad izmešala i druga publika. Kafana "Tri šešira" nije vrlo stara. Kao što smo već malo ranije kazali, to je bila kuća oca Ðoke Dimovića, koji je držao "Imperijal". Njegov otac je bio fabrikant šešira (upravo prepravljao je i farbao stare šešire) i na toj kući, u kojoj je on živeo i radio, stajala je firma, na kojoj su bila naslikana tri šešira, svaki drugog fazona. Kafana je po toj firmi ponela ime.

Mnogo starija je po postanku ona kafanica na vrhu Skadarlije koja se danas zove kafana kod "Vuka Karadžića", a ranije, mislim da nije imala nikakvo ime. Ona je i danas sačuvala tip starih turskih kafana.

Tamo gde izbija Skadarlija u Poenkareovu (Makedonsku) ulicu bile su jedna prema drugoj dve znamenite kafane staroga Beograda, od kojih jedna i sad postoji pod imenom "Hotel opera" (danas bioskop "Balkan"). To je nekad bio čuveni Pasonin "Bulevar". "Bulevar" je nekad bila samo zgrada, koja je i sad na Poenkareovoj ulici, a prema Pozorišnoj ulici je bila velika i lepo uređena bašta, gde se ceo Beograd zbirao, i gde su se provodile mnoge budne noći. Docnije, u toj bašti nazidana je velika sala spojena sa ranijim lokalom, te je služila za igranke i svadbe, sve dok se nije nazidala Kolarčeva sala. U toj sali je Žarko Savić otvorio i prvu operetu u Beogradu. Od prestanka te operete, sala stalno služi varijeteima i bioskopima. Pašonin "Bulevar" nosi ime po osnivaču svome, u svoje vreme najpopularnijoj ličnosti starog Beograda, Ðorđu Pašoni, o kome postoje mnoge anegdote koje se još i danas pričaju.

Preko puta Pašoninog "Bulevara", na drugom uglu postojala je do pre desetinu godina "Esnafska kafana". To je u stvari bila esnafska berza rada. Tu su se u rano jutro zbirali zidari, kaldrmdžije, ciglari, tesari i druge zanatlije, i tu su dolazili oni koji su bili potrebiti, te odvodili radnike na posao. Razume se, da su s večeri te iste zanatlije uvraćale u "Esnafsku kafanu" da ostave jedan deo zarade. No u toj kafani bilo je i jedno zasebno sopče, gde su često uvraćali i drugi. Tako je u svoje vreme tu stalno provodilo noći ovo društvo: Ðura Jakšić, Panta Besarović, računovođa Ministarstva prosvete, Aleksa Šilić, telegrafista, kapetan Marko Petrović, Ljuba Nedeljković, telegrafista i Ilija "Ćopa", armonikaš. U toj sobici je Ðura Jakšić napisao i svoju pesmu "Padajte, braćo!" Posle ove generacije, tu su sobicu pritisli velikoškolci, i držali su je decenijama.

"Esnafska kafana", kao zgrada, bila je svojina nekoga Miloša Žeronje terzije, a dugo godina ju je držao pod zakup Tasa Makedonac.

U Paliluli, koja takođe pripada starome Beogradu, bar onome iz doba kneza-Miloševog, postoje i danas dve vrlo stare kafane koje se nalaze gotovo na istome trgu. Jedna je kod "Sedam Švaba". Ta je kafana na uglu Vidinske i Hilendarske ulice, upravo prema kući staroga Jove Ilića.

Na vratima je firma, na kojoj je naslikano sedam Svaba kako su hrabro atakirali na jednoga zeca!

Ilićeva deca, Dragutin, Milutin, Vojislav i Žarko, do te kafane su činili svoj prvi probni let, kada su izletali iz očeva gnezda. Vojislav je i docnije uvek rado navraćao u tu kafanu i, kadgod bi kome zakazivao sastanak, najradije bi to bilo kod "Sedam Švaba". Mnogu i mnogu pesmu svoju Vojsilav je napisao tu pred kafanom, pod malim, lisnatim bagremima.

Na drugoj strani ovoga trga, tamo gde Takovska ulica slazi ispod stare kasarne, nalazi se takođe vrlo stara beogradska kafana kojoj su i danas kao nekada najčešći gosti niži činovi iz kasarne. Ta kafanica nosi ime "Kod krčmarice Mare" i čuvena je bila u svoje vreme sa mnogih tuča koje su se tu dešavale između plahovitih Palilulaca i mladih kaplara.

Od starih kafana po drugim krajevima Beograda valja pomenuti i kafanu "Dva tesača" koja je do pre trideset godina postojala u nekadanjoj Pisarskoj a danas Deligradskoj ulici. To je bila kafanica sva u zelenilu sa turskim osmanlucima punim zrela grozđa. Bila je kafana naših "cimermana" zbog kojih i nosi ime "Dva tesača". Razume se da je nedeljom najmilija zabava ovih "Švaba" bila kuglana. Ova je kafana bila svojina prvog "tancmajstora" u Beogradu, onda poznatog Tase, a koji je inače po zanimanju bio staklorezac.

Iste vrste je i kafana na Zapadnome Vračaru kod "Nemačkog cara". Ona je podignuta šezdesetih godina na mestu gde je nekad bila vračarska rupa, tako da je, prema tvrđenju starih Beograđana, vračarska rupa upravo u podrumu kafane kod "Nemačkoga cara".

Godine 1842. Vučić se pobunio i doveo vojsku na Vračar da zapreti Beogradu i knezu. On je sa vojskom pao na onu ledinu gde je kancelarija sreza vračarska. Tada tu nije bila nijedna kuća već je bila pusta ledina. Na toj ledini bila je jedina kuća koju je podigao Isidor Stojanović. Kako je Isidor Stojanović kuću gradio od naboja, to je u blizini iste iskopao duboku rupu iz koje je vadio zemlju za naboj. Vučić je hvatao svoje protivnike, i kako na ledini nije imao drugih zatvora gde bi ih držao, dobro došla mu je bila ta rupa te je u nju trpao svoje protivnike. Ta Vučićeva rupa je zadala strah i trepet njegovim protivnicima. Prvi je u tu rupu strpan neki Trkić iz Šapca i nekoliko je dana bio sam, te se i po njemu jedno vreme zvala Trkićeva rupa, a docnije je nazvana vračarska rupa.

Kafana "Nemački car" bila je središte Nemaca naseljenih u Beogradu, koji su se i inače najradije nastanjivali tu na Zapadnom Vračaru. Tu su nedeljom priređivana posela, igrao se šotiš i uz pivo pevale nemačke pesme. Ovu je kafanu godinama držao pod zakup otac g. Stavenova-Pepike, dugogodišnjeg službenika Srp. brod. društva.

Postoji na krajnjoj periferiji jos jedna kafana koju treba spomenuti, jer je dobila ime baš zbog toga što je bila bestraga udaljena od varoši. Ta se kafana zove "Sibirija", a i danas postoji. Nekad je ona bila na pustome drumu (smederevskom), čak blizu starih kozara, tamo kod Sedam kuća. Danas je ona u sredini velikoga naselja koje je na tome putu na Smederevskom đermu otišlo čak u Mokroluške atare.

I danas je to prijatna kafana ali iza nje ima sad već i drugih, kao što je na primer "Cvetkova kafana".

Ranijih godina "Sibirija" je bila potpuno usamljena sve dok opština nije preko puta nje podigla tramvajske depoe. Uz te depoe počelo je da se gradi naselje u njima zaposlenih radenika, dok nije skupa kirija u centru naterala i druge Beograđane da se u tome kraju nasele.

kraj

Bravo za tekst Milanche !!!

Mali OT, postoji li više koja prava kavana u BG?
U Splitu je postojala jedna tamo na prokurativan ali i za nju nisam siguran dali više radi.

poz.

Ima kafana koliko hoćeš, samo je i grad porastao. Pravih kafana (danas se često koristi eufemizam "restoran domaće kuhinje") u centru grada ima relativno malo, kafanski front se povlači dalje od centra. Mogao bih nabrajati kafane satima! Ipak, mnoge vekovne, čuvene kafane prestale su postojati. Na primer na Stenjki (Stenki) sam bio pre par dana. Pet ljudi je pošteno jelo mesni jelovnik i pošteno popilo za 5500 RSD/50 USD, ili nešto oko 42EUR. Pa se vi pitajte ima li tako šta u Zagrebu npr.

U centru Zagreba 100,200 metara od Bana Jelacica porcija mesanog mesa ili neceg drugog za jednu osobu od 40 do 60 kuna u Beogradu tesko za te pare!Pre godinu dana kladio se ja sa ovim mojim Hrvojem da ako Zvezda izgubi od Cedevite ja placam rucak u centru Zagreba po njegovom izboru a ako dobijemo on placa u Beogradu.
Zvezda dobila i ja mu kazem vidi necu da ispadnem piz.a,nemoj da placas u centru mnogo je skupo idemo malo dalje od centra na jedno fino mesto pored auto puta,bolje i za tebe jer nema guzve i pravac Sisak nemoras da lutas i tako mi odemo u ultra jeftino mesto zvano Franš  ;D

Sad gledam cijenovnik i i ne mogu da vjerujem koliko je jeftino

Ako je to Franš, onaj "Franš", tamo su oduvek "izuvali", brijali, itd. Tamo nisam ni devojke vodio!

Drago mi je da su i u Zagrebu opstala mesta gde se može jeftino, a dobro najesti i popiti. Usprkos EU standardima!

Da onaj  Franš kod auto komande,rucak za nas troje je kostao nepunih 100 evra,ne bih ga ja zeznuo toliko da nas nije muški prozivao,naravno na drugarskoj osnovi.
Evo cenovnika mesta gde sam rucao u Zagrebu i dosta je jeftinije od Beograda s*obzirom  da je u strogom centru,a sto je interesantno rucao sam skoro i u nekom finom restoranu u Vinkovcima i cena je bila bas neka mizerija,nas sest je rucalo i po dva piva uz to,racun je bio oko 60 evra mozda malo manje a porcije su bile muske!
http://pivnica.hr/proslave/

Ja pitam za kavane a oni udrili o hamburgerima u mekdonalda, šta ćeš, takva vrimena.
Zadnja prava kavana je bila ovdje u ST a šta je sad tamo ne znam.

http://slobodnadalmacija.hr/Archive/images/2013/04/26/Split/BELLEVUE01-031107.jpg

Kafići, snak barovi i ostale paštecarije se ne računaju u ovu kateoriju.

poz.

Daj te neku preporuku za neko mjesto u Beogradu gdje se može fino jesti a da te pri tome ne oderu ko "majmuna", a usput da nije negdje zabačeno. Tj. da ga oni koji se baš ne snalaze nešto po BG mogu pronaći.

Ovo što je Solaris izbacio za Split je solidno

Božo da ga posaljem tamo gde sam tebe vodio :laugh:

Retko prelazim most iz Zemuna za BG, zna li ko postoji li još kafana Odmor na autokomandi ili možda Šumadija tu u komšiluku?

Znam da nije ono što tražite ili pitate ,ali godinama već svraćam u Kafanu kod Neše na Belim Vodama u Vodovodskoj ulici br.9 ( ispod okretnice busa 51). Bio sam ponovo pre desetak dana i stvarno je za preporuku. Po cenama više nego povoljno a po porcijama koje su megalomanske.Oni koji znaju za tu malo zabačenu kafanu, ne menjaju mesto za gurmanluk.

Milane bio si u BG??? Nisi se javio, računa ti se negativno brojanje ??? :pirat

Bio na kratko i spustio se u zavičaj ,praštaj  8) .Planiram da dođem u prestonicu na nekoliko dana , pa da doprinesemo temi topika konkretno  ;D

Obavezno..  :super

Doprinesi sa malo radze iz "tepanovaca" ;)

"Gore" ću doneti neki raritet...prži uši  ;D

Ovako je pre više od jednog veka izgledao početak Knez Mihailove … sa leve strane u sredini vidimo kafanu Hajduk Veljko, koja potiče još iz prve polovine XIX veka.Prvobitno se zvala Josifova, a kada vlasnik postaje Hajduk Veljkov brat, dobija i novo ime.Upravo ispred ove kafane dva topa pozdravila su povratak kneza Mihaila iz Carigrada 1867. godine .Kafana je imala prostranu salu korišćenu za zabave, pozorišne predstave, bioskopske projekcije (još 1897), ali i veliku i veoma omiljenu baštu.U kafani se pripremala srpska, francuska i italijanska kuhinja, a točilo se minhensko, plzensko i Bajlonijevo pivo.Kafana je zatvorena 1911. godine radi podizanja nove zgrade, ali to se dogodilo tek nakon Drugog svetskog rata …

[attachment=1]

[attachment=3]


Jednospratnica je čuvena delikatesna radnja Karla Perola, a do nje desno kafana i pivnica Hajduk Veljko .. snimak za vreme krunisanja kralja Petra 1904. godine ...

[attachment=2]

Pronađeno na Zabavniku.

[attachment=1]

[attachment=2]

Izlazilo je to i u 300 čuda prije 50 godina.  Roto romani. Zanimljivo štivo.

[attachment=1]

Varoš kapija, kafana "Crni konj" (stotinak metara niže bio i je jedan "Zlatan konj"), Pop Lukina ulica, dvadesetih:

[attachment=1]

Kafana Bosfor.
[attachment=1]

Čuvena Albanija.
[attachment=2]

Za pravo i pošteno reći, jedna lipa dokumentarna fotografija kod '' Tri šešira''.

Reklama za "Malu Kasinu" u godišnjem almanahu Srpskog Brodarskog Društva "Brodar" za 1914. godinu.



[attachment=1]

Mala Kasina na fotografiji

Slika iz 1912. godine. Gostionica sa zvučnim nazivom u prikladnoj zgradi.

Ово је сада Библиотека града Београда, на крају Кнез Михајлове према Калемегдану.

Kafana Znak pitanja. Jeli bila na dobrom glasu kao šibenski Upitnik?

Znak pitanja ima kultni status najbolje i najstarije kafane u Beogradu.

[attachment=1]

[attachment=2]

Kafana Šumatovac, pored zgrade "Politike", u starim zgradama.


[attachment=1]

Kafana Švajcarija, 30-tih.


[attachment=1]

Kafana "Kod dva papagaja", Pančićeva ulica.


[attachment=1]

Deligradska, kafana Kod "Tri seljaka" 1938. godine.


[attachment=1]

Gostionica kod "Muse", dvadesetih godina XX veka.


[attachment=1]

Kafana i pivnica "Velika Makedonija".


[attachment=1]

Kafana Trifuna Nikolića.


[attachment=1]

Još jednom Mala Kasina.

[attachment=1]

Kafana "Zeleni Venac".


[attachment=1]

Kafana "Bosfor" u Karađorđevoj.


[attachment=1]

Pred rušenje zbog gradnje pilona mosta Kr. Aleksandra, kafani "Bosfor"je promenjeno ime u "Kafana kod Zemunskog mosta". Ove fotke sam (mislim) svojevremeno pokupio sa Zabavnika.


[attachment=1]


[attachment=2]


[attachment=3]

Kafana i gostionica "B. Nušić", nalazila se u Dušanovoj 22. na Dorćolu.


[attachment=1]

Narodna gostionica "Kod Zlatnog Bora".


[attachment=1]

Kafana "Savinačka Kasina" na uglu Makenzijeve i Malajničke ulice.


[attachment=1]

Restoran i pivnica "Knjaz Mihajlo" u palati osiguravajućeg društva Riunione.


[attachment=1]


[attachment=2]

Kafana "Albanija".


[attachment=1]

Još malo detalja oko čuvene kafane. Staro "Zlatno burence", zgrada je zidana 1866, srušena zbog proširenja Prizrenske ulice.

[attachment=1]


Novo "Zlatno burence"i  nivelacija Prizrenske ulice, tramvajske šine za buduću liniju ka Zemunu se postavljaju i ove kuće će biti srušene...fotografisano oko 1935.

[attachment=2]

Jedna istorijska. I ova kafana je bila u Beogradu.

Сад бацих поглед у Титову илустровану биографију, ово је фотографисано у Кумровцу.

Nek se briše kad nije BG.

[attachment=1]

... prastara devetnaestovekovna kafanica Varoš kapija ugnjezdila se na tromeđi Kosančićevog venca, Pop Lukine i Zadarske ... tridesetih godina XIX veka omiljeno mesto kneza Miloša koji je tu redovno i dugo pio kafu , primao raznorazne molioce i žalioce - i između dva srka kahve, ispravljao „krive Drine“ ...

[attachment=2]


nešto kasnije isti kadar...

[attachment=3]

Postaviću fotografiju ovde jer je to kafanska antologija:

... Poljupce je čak iz Luvra, slala Šapcu Mona Liza, noćni život na Balkanu, bio je k'o sred Pariza ... čuveni Cicvarići ..

[attachment=1]

Nekadašnja kafana "Grgeč", ugao Beogradske i Bulevara kralja Aleksandra, tridesetih...

[attachment=1]

Ugao Svetogorske i Takovske ulice, nekadašnja kafana "Orač" u kojoj je čest gost bio Stevan Sremac, srušena 1960.

[attachment=1]


Ima ljudi koji su stručnjaci za istoriju beogadskih kafana i oni nam daju kompletnu priču o "Oraču"...

Orač se nalazio na uglu Takovske i Svetogorske, a nosio adrese Takovske 27 i Svetogorske 47, 49 i 51. Prvi put kafanu nalazimo 1881, mada je radila i ranije. Još u XIX veku stiže do statusa najbolje palilulske kafane, a pod vođstvom Jordana Antonovića zvanog Čisto srce, koji se uvek trudio da mu jela budu bolja nego drugde, a cene niže. Glavna na jelovniku bila su makedonska jela, iz Jordanove postojbine: bamija, papazjanija, imam­baildi, dinstana jagnjetina s plavim patlidžanom (Knežev). Privukao je tako kao stalnog gosta Stevana Sremca, koji je stanovao u blizini.

Društvo mu je često pravio Radoje Domanović, kao i Velimir Rajić, pisac poznate pesme o nesrećnoj ljubavi „Na dan njenog venčanja“. Jedan od pajtaša, pesnik Vladimir Stanimirović, napisao je osvetničku parodiju na tu pesmu u kojoj je jedna strofa glasila ovako: „Ja ću i dalje ići kod Orača / Stalno čim veče spusti svoja krila / I šaptaću posle pete čaše / Nisi me, gusko, dostojna ni bila.“ (Jokanović).

Kada je Sremac umro, prijatelji su postavili spomen ploču u Oraču. Jordan je još 1878. usvojio sina francuske guvernante i nemačkog poslanika Breja, inače prijatelja kneza Milana, i dao mu ime Spasoje. Školovao ga je u Nemačkoj, a dečko je učestvovao u Prvom svetskom ratu kao mitraljezac, sve preko Albanije i Soluna do Beograda (Knežev). Kao i druge kafane, i Orač je držao muziku koja je svirala do 3 ujutro, subotom i nedeljom do 4. Pevačica Stana Marić kažnjena je 1939. zato što je sedela s gostima i pila alkoholna pića, što je smatrano delom prostitucije i često kažnjavano (UGB). Povremeno su igrala i šaljiva pozorišta (Sansusi, 1936).

Kafana je srušena 1960. godine. Vlasnik kafane je 1912. bio Dim. Nikolić, a zakupac Dim. Antonović. Posle toga Antonovići otkupljuju imanje, pa se 1922. kao vlasnik pojavljuje Jordan Antonović, a od kraja 1920-­ih Dušan Antonović. Godine 1940. kafanu vodi Milan Radosavljević.


Posle smrti Stevana Sremca (1906) njegovi prijatelji su u "Oraču" postavili spomen ploču iznad stola u uglu kafane za kojim je Sremac imao običaj da sedi...

[attachment=2]

Kada je tog jutra 1934. godine otključao veliki katanac kojim su bila zamandaljena vrata njegove kafane “Žagubica”, gosn Dragoljub Radenković se silno iznenadio. Prostrana sala kafane bila je posve prazna. Ni jednog stola, ni jedne stolice, čak je i šank sa sve bogatim izborom pića nestao. U prvi mah, neko bi pomislio da je kafana opljačkana ali je gosn Radenković, poznatiji kao gazda Dragi, odmah znao šta je po sredi. Naime, tri godine unazad, otkako je zakupio prostor u zgradi na uglu Grobljanske ulice i Ratarske, on je redovno plaćao visoku kiriju sopstveniku kuće. Nije mu bilo teško da plaća sumu koja je bila desetostruko veća od jedne solidne plate, jer mu je kafana dobro poslovala. Večita larma, muzika pevačica i tamburica, po koji zavodljivi pogled bačen preko metalnog ovala toplih ćevapa pokrivenih crnim lukom, pravili su štimung u kojem se puno pilo i dosta trošilo.

Gazda Dragi je zadovoljno trljao ruke sve dok se avet ekonomske krize i velike besparice nije nadvila nad kafanom toliko da više nije bio u stanju da odgovori svojim finansijskim obavezama. Rentijer je donekle imao razumevanja, pa mu je i smanjio kiriju ali to nije pomoglo da kafana zasija starim sjajem, jer su prazni džepovi gostiju činili da ih je bilo sve manje.
Nakon nekoliko neplaćenih kirija nastao je sukob između njih dvojice i gosn rentijer je rešio da iseli gosn Dragog. Uzalud je gosn Dragi objašnjavao kako je i do sada bio solidan i da je to trenutna kriza koja će se popraviti. Gosn rentijer je ostao neumoljiv. Kako je i sam posedovao ključ od kafane, doveo je nekoliko besposlenih nosača sa ćoška koji su u tili čas iselili kafanu i kompletan inventar preselili i zaključali u dvorišnu šupu.

- E nećeš, vala - prosikta gosn Dragi i istog momenta se dade u potragu za novim inventarom. Jedva je od komšiluka iskukumavčio jedan sto i četiri stolice ali mu je i to bilo dovoljno da nastavi sa radom. Od velikog drvenog sanduka koji je nekim čudom ostao u kafani improvizovao je šank i sa velikim entizijazmom i ogromnim inatom nastavio da posluje.
Gosn rentijer takođe nije gubio vreme, već je slučaj prijavio opštini koja je naložila da se kafana isprazni do konačnog rešenja suda i završetka parničnog postupka koji je započeo.
Ubrzo se pojaviše izvršni organi koji zapleniše ono malo mobilijara i kafana ponovo opuste. Ali na inat gazda Dragog izgleda niko nije računao. On ponovo odnekud donese sto i četiri stolice i nastavi kao da se ništa nije desilo. Piće je uredno dobijao od svojih dobavljača, jer je svojim dosadašnjim radom i redovnim plaćanjem kod njih stekao određeni ugled. Što se tiče ćevapa ... toga nikada nije manjkalo. I kad god bi izvršitelji odnosili sto i stolice, a toga je bilo još par puta, Dragi bi donosio nove.

Kako se taj mali rat brzo pročuo, gostiju je bilo sve više i više. Mnogi su počeli s nogu da ispijaju piće, jer su naprosto jedan sto i te četiri stolice uvek bile zauzete.
A onda se gazda Dragi dosetio.

Opštinski organi bi prestajali sa radom u šest sati popodne i po zakonu nakon tog vremena nisu smeli da reaguju. Tek tada bi kafana “Žagubica” počinjala sa radom. Nedostatak stolova ujedno je značio i višak prostora za ples pa je gosn Dragi angažovao plesni orkestar. I lude noći su mogle da počnu. Dupke puna kafana, pomamni ples, veseli žamor i muzika bili su inat i odgovor Beograđana, pre svega, ekonomskoj krizi ali i krutim opštinskim propisima. Naročito vikendom tražilo se mesto više. Noćni Beograd je živeo punim zamahom.
A ujutru sve bi utihnulo kao da se ništa nije dešavalo. Promenjeni katanac osiguravao je mir i bezbednost jednog stola i četiri stolice. I tako do prvog sumraka ...i do konačnog sudskog rešenja.

[attachment=1]

Žagubica je sada fensi mesto zvano Tramvaj.

[attachment=1]

Ima li priča nastavak?

Tužno....

Krčma "Kod Muse" na Autokomandi

[attachment=1]

...Topčiderska noć 1962.

[attachment=1]

Matori i Marko. :)

Prava piratska špilja  ;D


...

Reklama za kafanu Trandafilović iz 1938. godine.


[attachment=1]

[attachment=1]


U sklepanoj baraci na uglu Grobljanske i ulice Svetog Nikole, kroz čije rastočene daske je duvao vetar i leti i zimi, nalazila se bife-kafana zvučnog imena “Promaja”. Lokalni pijanci, stalni gosti smatrali su da im je “bolje da slušaju huk vetra u kafani nego dečiju dreku i ženino zvocanje po kući”, pa je bife radio do duboko u noć. “Promaja” je bila i svratište šatrovaca - bulbuderskih mangupa, što bi u povremenom i iznenadnom policijskom “prečešljavanju” grada u njoj, uvek rezultiralo hvatanjem poneke “ptičice”.

U isto vreme, jedna druga kafana, u Đevđelijskoj ulici kod Liona dugo godina nije imala svoj naziv.
“Kakvo bre ime ? Pa, neje to kuče da gu vikaju. Toj je bre kafana. Kuj znaje - taj će i da svrne” - bunio se gazda Triša, po kome je kafana dobila i neformalni naziv “Kod čika Triše”.

A onda se čika Triša razboleo od najteže moguće bolesti. Nesrećno se zaljubio pod stare dane. Svi su ga upozoravali na posledice ali nije vredelo. LJubav između njega i mnogo mlađe, zavodljive Eržike trajala je koliko i čika Trišina ušteđevina. Nakon višemesečne patnje i pijanstva bio je prinuđen da kafanu proda.Novom gazdi se ko zna zbog čega, svidelo ime bifea “Promaja” u Grobljanskoj pa je svojoj kafani nadenuo isti naziv, iako su je gosti i dalje zvali starim imenom.

“Kod čika Trišine promaje u glavi” - govorio je komšiluk koji ga je voleo, ne praštajući mu životnu grešku.

Bircuz "Kičevo" i noćne tuče


[attachment=1]


Varoške kafane i savamalska okupljališta nisu uvek bili poznati po prijatnom ambijentu. Stari Beograđani ovo mesto prozvali i "Krvava kafana", a srušeno je u isto vreme kada i restoran "Kod Zemunskog mosta", naslednik birtije "Bosfor"


Romantične priče o beogradskim boemskim vremenima dugo će još, poput izmaglice, kliziti gradskim ulicama, ali nisu svi bircuzi bili na dobrom glasu.

Postojala su i ona, mračna mesta, u kojima bi putnika prolaznika sačekali preki pogled i zla namera. Nikada kafana nije bila samo dobro ili samo loše mesto. Uvek se u njoj svijalo i jedno i drugo.


Sumorno prenoćište

Tako je u šturim zapisima ostalo sećanje na kafanu "Kičevo" koja je postradala početkom tridesetih godina. Građevina, nastala još tokom prve polovine 19. veka morala je da bude srušena kada su polagani temelji Mostu kralja Aleksandra, koji i danas postoje. Most je srušen u Drugom svetskom ratu, ali su temelji ostali do danas da nose na sebi Brankov most.Baš na tom mestu, u Savamali, nekada je bila kafana o kojoj pripovedamo. Beograd se tada svio na desnoj savskoj obali, pa je ovo bilo mesto gde bi dolazili putnici namernici ili oni koji možda i ne znaju mračnu stranu grada.

Tek nekoliko stotina metara odatle nalazila se Đumrukana, odnosno carinarnica, zdanje kroz koje su morali da prođu svi koji bi pristigli u grad ili bi izlazili iz njega, jer je Beograd bio pogranična varoš. Dabome, najveći deo transporta, što robe, a što putnika bio je obavljan brodovima, pa je gradski život u noćnim satima jedino tinjao među onima koji čekaju lađe da bi otišli na put, ili, opet, nekoga ko treba da stigne. Brodovi bi neretko kasnili, redovi vožnje bili su neuredni, i eto razloga zašto su postojale kafanice gde bi putnici, a zajedno sa njima i secikese mogli da provedu neko vreme na skrovitom mestu.

Skromne beleške vezane za "Kičevo" samo ovlaš pominju kako je tokom kratkog vremena ova neugledna zgrada nosila i "titulu" hotela, jer je, očigledno, bila utočište za one koji nisu imali novca kako bi platili bolji konak.


Orijentacija


Kako bismo potpuno uvideli na kojem mestu su se nalazile ove kafane, pomogao nam je Dragan Perić, iskusni hroničar starog Beograda, i autor nekoliko knjiga sa temama koje se bore da sugrađani ne zaborave kako je prestoni grad nekada disao i trajao. - Pilon mosta koji i danas postoji "legao je" tačno na mesto gde je nekada bilo "Kičevo" - objašnjava Perić. - Bosfor je bio bliže stepenicama koje, odmah pored mosta vode uzbrdo ka Kosančićevom vencu. Tako, legendarni tramvaj "dvojka" svakodnevno prolazi "u mimohodu" pored mesta gde je nekada birtaški život grada bio među najburnijima.


Pandurska podrška

U policijskim beleškama ostalo je zapisano i kako su ovde česte bile tuče i kavge, pa su panduri često morali da svraćaju u "Kičevo", ne bi li kako-tako održali večito krhki red i mir. Neretko su ovaj bircuz Beograđani zvali i "Krvavom kafanom", a zbog tako slikovitog opisa razlog nije potrebno posebno objašnjavati.


[attachment=2]


Svako predanje o gradu koje nije upotpunjeno preciznim dokumentima ume da preraste u priču koja preuveličava stvarnu ulogu nekog mesta, pa tako i za "Kičevo" stoji predanje kako su, prilikom rušenja zdanja, 1938. godine, pronađeni mnogobrojni ukradeni predmeti, pa čak i kosti nekih nesrećnika koji su tu stradali.


Komšiluk " Kod zemunskog mosta"


[attachment=3]


U blizini "Kičeva" nalazila se i kafana "Kod Zemunskog mosta" koja nije bila dugovečna pod ovim imenom. Njen prvobitni naziv bio je "Bosfor".
U srcu Pozorišnog trga, a današnjeg Trga republike nekada je stajala legendarna kafana "Dardaneli", pa je "Bosfor" bio sasvim prirodna "dopuna" među nazivima i obeležjima gradskog kafanskog folklora.

"Dardaneli" su bili na mestu sadašnjeg Narodnog muzeja.

Sa savske strane, nešto bliže obali reke stari snimci govore kako se tu ugnezdio "Bosfor", koji su voleli tadašnji Savamalci, ali je most ipak zahtevao širi prostor i prilaze, tako da preimenovana kafana "Kod Zemunskog mosta" nije bila dugog veka.


[attachment=4]

Kafana Kičevo je srušena 1931. godine, jer se u avgustu te godine u novinama pojavljuje oglas da se na toj adresi prodaju stare cigle, gradja, daske i prozori

Није за 'Кафанску историју Београда' а исторично је. Прича (ми) ономад у кафани 'Код Шубе' Т. Р. да многи од П. мераклија, 'као вечити жал за туј младос' никада нису могли – ни хтели, да преболе једну црнпурасту певачицу што је у 'Европи' заносно певала 'Циганчицу' и врцкајући подизала сукњу до мало изнад колена – показујући да
Циганчица воду гази
овако, баш тако
овако баш тако…
-Та нумера плаћала се 2 динара а нумера олујаааа! плаћала се 3 динара. А значила је, да та Циганчица што воду гази баш тако на узвик кафанских гостију ОЛУЈААА!!! подигне сукњу преко главе и покаже оно испод сукње (имала је доњи веш), - заврши своје казивање Т. Р.

...deo diskusije gradskih odbornika 1887. godine u Beogradu

[attachment=1]

Поменимо на овоме месту и Миливоја Ненадовића, живописца, боље познатог под именом Молер Миша. Био је мајстор старог Београда, 'из прека', весељак и боем. Први је завео у Београду малање соба, исписивао је све фирме у граду, а радио је и портрете у боји. Најзад, поменимо и то, да је први пут у Србији у Српској државној штампарији, штампана његова литографија панорама Београда из 1849. год.
Кад га 'један старац неугледно одевен' у Домановићевој 'срећној земљи Страдији', упоређује са Ђуром Јакшићем, овако говори: 'Будибокснама! Оно јес’ и он (Ђура) пио много, много је пио, то му признајем, ал’ су Миша Молер, па Лаза кујунџија, па Шпира, они су два пута више пили. Еe, па камо онда и њима да дигну (споменик) овако да се свет подсећа. Добро, Ђури, и он је пио, то признајем, али они су одмакли!'
Молер Миша је искрено веровао у исцелителну моћ ракије; клео се свим на свету, и наводио примере, људе којима је помогла кад су већ и сами лекари дигли руке од паћеника. Говорио је, да у ашчиницу код ча-Јордана долази и пије ракију, прво што му помаже, а друго што лекарима не верује па није луд да их помаже, и свакога саветује, да се на-њ угледа.

Изгледа да се и данас многи угледају на Молера Мишу... 8) :laugh:

Elem, nek mi neki rekne, od kojih boljki se majstor Miša lečio, (naravno na rakiju mislim).

У време кад је живео Молер Миша, лекари су (углавном) били самоуки, и лечили су како је ко знао и умео. Појмови о болестима и лечењу разликовали су се од данашњих, па је нпр. већина њих сматрала, да је запајање јарчевом мокраћом предохрана против многих болести.
Не бих да нагађам, али може бити да Молер Миша није ни био болестан. Пијење ракије, такође је била превентивна мера, али и лек који је у многим случајевима испољио брзо и повољно дејство, па је г. Миша изабрао ту могућност.  Уосталом, чича Јорданова ашчиница, је и изгледала као апотека. Све флаше поређане на полици изнад шанка биле су са етикетом; на једној је писало: 'раћија кад има човек муку на срце', на другој 'раћија од лек кад заболи пупак'…итд. 'Раћија проти дерт кад га човек има' била је посебно хваљена. Г. Миша је, као што је поменуто, исписао све фирме у вароши, па и чича Јордану (Ашчиница Јордана Симјановића код севапа), те је стога добио неограничену вересију. А таква се прилика (здравља ради) не пропушта.  
Још да поменем и то, да је Молер Миша, захваљујући свом угледу, ушао и у српску литературу. О њему су, осим Домановића, писали Сремац и Нушић.

Hotel Metropol , posle premijere filma Lovac na jelene, FEST 1976. godine. Robert De Niro u društvu Mirjane Van Blaricom (rođena Živković) iz Bgd-a, koja je tih godina na FEST dovodila mnoge glumce. Orkestar Lole zadužen za atmosferu....Tada je Beograd bio "svet"..

[attachment=1]

Ура! Сјајна фотка!

De Niro peva - sve po naški!!  :klap

Svaka sličnost sa današnjim vremenom je namerna  :laugh:

[attachment=1]

У овај текст убацити имена актуелних "звезда" и "фенци" места и може се објавити у било којим данашњим новинама.

[attachment=1]

U to vreme, Nova Godina se slavila po starom kalendaru....

"Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom", pisao je list "Videlo". "Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod."

Anonimni novinar, koji će pokolenjima ostaviti prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu, piše dalje da je "banda" čestitala Beograđanima nastupajuće Novo leto. A tamo gde nisu dospeli zvanični gradski muzikanti, ovaj posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske male. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima.

A kad je grad sasvim utonuo u mrak, nestalo je sa ulica i svirke i sveta - ostadoše samo varoški pozornici, panduri i turski stražari.....

Kafana Albanija: Birtija kojoj su boemi održali opelo

[attachment=1]

Baš tu, na ćošku Knez Mihailove i Kolarčeve ulice, u drugoj polovini 19. veka beše jedna žuta udžerica koja je služila kao kafana po imenu Albanija. Bio je to objekat načinjen od kamenja slepljenog blatom, sa podom koji je više bio kaljuga nego li valjani patos ugostiteljskog objekta. Ukratko, danas bi na ovoj kafani pisalo: "Sklono padu". Ipak, stara poslovica kaže "Lepota je u oku posmatrača". Za ondašnje beogradske boeme kafana Albanija, od svog osnivanja, tu negde oko 1860. godine, bila je, što se kaže, "prava banja". O tome svedoči i zapis stalnog gosta, čuvenog Branislava Nušića:

"Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg, nastaje niz kafana, od kojih su mnoge već ranije izumrle. Jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana Albanija, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika".

Kafana Albanija pred kraj svog postojanja 1933. godine
[attachment=2]

Kako je kafana nazvana Albanija

Sam objekat u kome je bila kafana podigao je gazda Krsta Tomanović, trgovac koji je prodavao gvožđe na veliko, a plac kupio 1860. i tu izgradio više lokala koje je izdavao u zakup bez želje da u njih dalje ulaže.

Od svog otvaranja, pa sve do rušenja 17. oktobra 1936. godine, kafana Albanija bila je vazda puna gostiju. Nikome nije smetala niska tavanica zbog koje bi gosti, počesto, čelom "ljubili" dovratak. "Kafana je za sedenje, a i kome se još stoji u dobrom društvu..." govorili bi gosti sa osmehom na licu tražeći slobodan ne bi li se bacili na čašicu razgovora i porciju ćevapa dišući taj iskreni, stari duh Beograda. Ali, od kud to da je središte prestoničkih boema ponelo baš ime Albanija? Jedna zabluda kaže da je naziv odabran u znak odavanja počasti Albaniji koja je, u Prvom svetskom ratu propustila srpsku vojsku tokom povlačenja.

Međutim, čak 75 godine pre Velikog rata na ovom kućerku nalazio se natpis "Kafana kod Albanije", a tu behu još dve mehane – Mala Albanija i Albanez, koja je, najverovatnije imala presudnu ulogu za imenovanje kafane Albanija. Naime, beše u to vreme izvesni gostioničar po imenu Mihajlo Kostić koji je radio u Albanezu i potpisivao račune sa "kod Albaneza Skenderbega", zbog čega se pročuo u gradu. Da li zbog poslovnih interesa ili nečeg drugog, tek Kostić ubrzo preuze na sebe kafanu "Kod Albanije", a kako bi privukao mušterije, založi svoj gostioničarski ugled i promeni naziv u "Albanija".

Poslednji pozdrav kafani
[attachment=3]

Odlazak u legendu

Avaj. Iako je donosio pozamašan profit, objekat nikada zapravo nije bio održavan kako treba. Konstrukcija je propadala iz godine u godinu i toliko istrulela da su se sami zidovi kafane naherili toliko da se činilo kako bi mogli pasti svakog časa. Inspekcija zato i odluči da nema te popravke koja bi objekat dovela u red već da je rešenje samo jedno – rušenje. Datum je određen – 17. oktobar 1936. i to odmah iza ponoći. Vatrogasci su, nekoliko sati ranije, prvo zatvorili vodu i isključili struju, kako bi posao bio bezbedno obavljen, a za to vreme, kafana je i dalje usluživala goste. Zapravo, sve do trenutka kada su radnici počeli da izbijaju prozorska okna, u objektu se jelo i pilo u znak protesta što se iz duše Beograda amputira ovo mesto.

Iako se rušenje odigralo kasno u noć, čitav buljuk ljudi došao je da se oprosti od ove kafane, ali i od drugih radnjica koje su se nastavljale na kafanu Albanija i sa njom podelile sudbinu te večeri i narednih dana.

Vatrogasci ruše kafanu
[attachment=4]

Poslednji pozdrav i opelo pred rušenje kafane

"Preterivalo se kad se pisalo da je "Albanija" ruglo Beograda. Ja bih mogao da se kladim da bi "Albanija" preživela i mene i još mlađe Beograđane. Ne bi se ona sama srušila ni za sto godina. Istina, ona bi mogla da izliferuje jedno dva miliona buba švaba i jedno pet miliona stenica. Ali, šta ćemo. Mi je volimo kao nekog svog. Eto, sećam se, ona kasa iza vrata, pre 6 godina bila je u onom ćošku tamo. Ja sam je svojim rukama, ja i Marko nosač, preneli i postavili na ovo mesto", ispričao je gospodin Bešević, stolar, uoči rušenja kafane.

Marko se odmah nadovezuje: "A poznajete li vi Peru petla? Nikad nije hteo sa zemlje da kljuca ništa. Uvek smo ga iz šake hranili".

Juvelir Laza Radosavljević, čija radnja beše odmah pored "Albanije" i sama čekala rušenje morao je da kaže šta mu je na srcu: "Nikolaj Velimirović je rekao – ‘Zidate bele kule, a na srcu vam crno kamenje’. I tačno je rekao. Šta ima beogradska raja od tih palata koje se dižu? Ništa, dabome, ništa."

Urednik časopisa "Gedža" Žika Štikla tragično je doživeo odluku da se kafana sruši: "Gospodo, kada se prvi pijuk zarije u ove drage nam zidove, ja predlažem da se razlegnu Terazijama tragični zvuci Betovenovog posmrtnog marša."

Koji trenutak pre nego što će vatrogasci početi da ruše, čuveni boem Raka Vulović prihvatio se uloge sveštenika i počeo da pričešćuje sve prisutne u kafani. Mesto nafore, davao im je perece sa gutljajem crnog vina, a zatim pročitao govor.

"Dragi Albanci, posle teške borbe i uz sve napore da spasim svoju tešku bolesnicu "Albaniju" nisam imao uspeha i ona je morala da izdahne. Neka joj je slava. Bog da joj dušu oprosti. Ona je mrtva i kroz jedan sat već biće sahranjena, ali njene uspomene ostaćedu među nama. Dragi Albanezi. U "Albaniji" su se sastajali uvek oni ljudi koji su tražili posla, a molili Boga da ga nikad ne nađu, a pred njom su se sastajali oni koji su govorili: ‘Jesi li me, dušo, dugo čekala na ovome tradicionalnome mestu?’ A ona mu je odgovarala: ‘Nisam srce’. I uhvatiše se pod ruku i pođoše ka Kalemegdanu. I zato, draga "Albanijo" neka ti je laka crna zemlja, slava i hvala. Ostaćemo ovde dok ne čujemo prvi udarac pijuka nad našom glavom, a i posle...

Ovde ćemo ostati, ne bojte se braćo, nadamnom je debela greda. i zato, pokojnice mila, mi ti ne kličemo kao što se kliče svima pokojnicima, nego te pozdravaljamo. U večnom spomenu ćeš nam ostati. Živela."

"Živela", odjeknula je čitava kafana.

Jedan od planova za zgradu koja će nići na mestu kafane Albanija
[attachment=5]

8 miliona "šuški"

I dok su boemi lili suze, naslednici Krste Tomanovića koji je objekte podigao 76 godina ranije, trljali su ruke i brojali novce. Naime, dobili su, za ono vreme, enormnih 8 miliona jugoslovenskih kraljevskih dinara. Među naslednicima su bili Krstina ćerka Draga Simić, inače udovica Vasilija M. Simića, uglednog sudije i advokata, koji se borio u Balkanskom i u Velikom ratu, prešao preko Albanije i probijao Solunski front. Svoj deo dobila je i Olivera, supruga hrvatskog slikara Marina Tartalje, kao i Krstini unuci Budimir M. Stefanović, Spasenija Grebenac i Leposava Ninčić.

Dve godine kasnije raspisan je konkurs za izgradnju višespratnice na mestu gde se nalazila kafana. Konkurs za idejne skice je raspisala Hipotekarna banka Trgovačkog fonda u Beogradu i tako je nastala Palata Albanija, ali to je već druga priča.

Izvor: www.011info.com

[attachment=1]

Beogradski šminkeri ispred kafane

[attachment=1]

..čuvena Srpska kafana...glumačka majka

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Tradicija da glumci menjaju kelnere.

Čovek sa naočarima na trećij slici u odelu, Milo Jovović, nekadašnji upravnik. Smislio: Ulicu otvorenog srca, i to je bio dan kada glumci
1. januara služe u Srpskoj kafani, postavio izlivene u mesingu stope Zorana Ramilovića i tako mu usred kafane podigao pvi spomenik.
Naravno tog čoveka niko ne spominje.

Snimak iz Jugoslovenske Kinoteke, Beograd, 1932. Kafana „Rudničanin“ na Slaviji.




https://youtu.be/LXDd3IMYkDg

Зграда где је била ова кафана могла би још увек да постоји, али не могу да препознам.

RUDNIČANIN na uglu Kralja Milana i Beogradske. Godinama kasnije to mesto postaje poznato kao Mitićeva rupa. Kafana je bila poznata po tome što se u njenom dvorištu (sve do otvaranja železničke stanice) pakovala i čuvala roba i hrana iz unutrašnjosti za beogradsku varoš. U dokumentima stoji da je u prvim decenijama 20. veka imala dvorište sa štalama gde su boravili trgovci i rabadžije.

LINK (http://www.tt-group.net/video/najbolje-beogradske-kafane/)

RUDNIČANIN na uglu Kralja Milana i Beogradske.
http://www.tt-group.net/video/najbolje-beogradske-kafane/

Kafana "Albanija", 1935. godine.


[attachment=1]

Restoran i pivnica "Knjaz Mihajlo" u palati osiguravajućeg društva Riunione.


[attachment=1]


[attachment=2]

U ovu ustanovu sam ja rado svraćao. Na povratku kući iz grada je bila poslednja šansa za još jednu turu  :)

Bašta "Taš kafe"
[attachment=1]




Beogradske priče: Kad je "Šansa" bila "poslednja"


Beogradske kafane su "krajputaši" varoške istorije, ali samo jedna je šezdesetih radila noću. Ovo je jedino mesto u gradu u kome postoji spomenik donošenju hatišefira iz 1830. godine.


Boemi su ona vratolomna bratija koja poput nomada krstari od kafane do kafane, unoseći vrelinu i značaj u ove "institucije".

Kada kafane utihnu, onda se zahuktala "mokra braća" naprasno ukoče, desperatno tražeći sledeću destinaciju, sve tako nezaustavni... Tako je nastajala priča o "Poslednjoj šansi", nezaboravnom mestu beogradskog Tašmajdana.

Šezdesetih i sedamdesetih godina samo je ova kafana radila neprekidno, tokom cele noći, pa je naziv "Poslednja šansa" bio potpuno u skladu sa namenom restorana. Tamo su "putovanja" okončavali oni koji su imali sagovorniku još nešto smrtno važno da ispričaju, a kako to učiniti "na suvo"...


[attachment=2]


Jedina noćna luka

- Tako je bilo sve do 1982. godine, kada smo prestali da budemo jedina gradska kafana koja radi noću - kaže za "Beogradske priče" Ratko Vukadinović, koji od tada upravlja ovim mestom. - Noćni rad su preuzeli "Gradski podrum" i "Beli grad", ali sa mnogo manje uspeha.

Kao važno sastajalište ova kafana ušla je u istoriju grada još šezdesetih godina, kada je ponela naziv "Taš kafe", a izgledala je manje ugledno nego danas. Posle je dograđen još jedan restoranski deo.

Ovde je sedela elita Beograda od tada do danas. Prirodno je da su gosti uvek bili đaci Pete beogradske gimnazije, za njima nešto stariji studenti Pravnog fakulteta, a za njima televizijski bardovi. Stariji su se lagano povlačili nad ovim mlađima, pa je neretko bilo da se isti gost pojavi u bašti "Šanse" sa sve tri pozicije.

- Maestralni novinar i legenda Miro Radojčić dolazio je isključivo tokom dana - seća se Vukadinović. - Kako sam dolazio sa novinama pod miškom, često bi me zvao "profesorom", valjda sam ga podsećao na nekog od njih. Odavno je tu sedeo i veliki pesnik Vasko Popa, kasnije stiže generacija Predraga Milojevića, zatim Brane Crnčevića, Milorada Pavića... Pijanista Pregl dolazio je sa ženom Gitom, a tada je već imao 104 godine...

Dugo je običaj gradskih maturanata bio isti - posle maturske večeri obavezno se dolazilo u "Poslednju šansu", jer nisu imali izbora - posle ponoći samo je ova kafana radila.

Ovo je okupljalište na kojem je sačuvan duh zajedništva, pa postoje beogradske dame koje dolaze svake srede u podne, a druga grupa skuplja se ovde subotom. Kako objašnjava naš sagovornik, to je vrsta tradicije i druženja koje se nipošto ne propušta.

- "Šansa" je bila okupljalište beogradskog duha i boemije - seća se Ratko Vukadinović.- U njoj je gorela peć bubnjara, violinista je raspredao svoje akorde, a događalo se da gosti sa jednog stola započnu recitovanje stihova koje bi završili oni, za susednim. Do danas mi je u sećanju jasno sačuvana slika violine, bubnjare i lamperije na zidovima... U to vreme dolazili su ovde vrhunski intelekutalci, ali i ljudi koji su bili na glasu kao opasni momci. Pa ipak, ovde nije bilo incidenata ni kada svrate Ljuba Zemunac, Giška... dolazio je Radovan Stojčić Badža dok je još bio tihi pripravnik.

Kasnije su se vremena promenila. Furunu je zamenila peć na naftu, a od 1982. godine stižu radijatori. Isto tako, boeme i recitatore smenjuju malo teža pijanstva i naš sagovornik rešava da ukine noćnu destrukciju, a da sačuva lepa sećanja. Pijanci su pobedili boeme, a on je pustio drugim kafanama da dočekaju novo doba noćnog života i turbo folka...


Vrata istorije

U okruženju "Šanse" gledamo direktno beogradskoj istoriji u oči. Jedino na zidu ove kafane krupnim slovima piše podsetnik da je ovde pročitan hatišerif 1830. godine, kojim je Srbiji najzad dozvoljeno da "prodiše" posle vekovne turske vlasti.

Interesantno, tako važan istorijski događaj nije obeležen nikakvim spomenikom, osim ovim, koji postoji na centralnom mestu kafane "Šansa". Uradila ga je još sedamdesetih godina umetnica Đurđina Đorđević.

Odmah pored bašte nalazi se Čupina humka, mesto na koje nam sagovornik pokazuje prema Crkvi Svetog Marka. Tamo je sada ružičnjak, a legenda kaže da su tu Turci spalili mošti Svetog Save.

Ispred nas je jedan od najlepših gradskih parkova, a na njegovom mestu nekada je bio Staro groblje. Na centralnom delu parka do 1886. godine sahranjivani su pravoslavci, prema Takovskoj ulici počivali su katolici i protestanti, a ovde, gde je danas bašta bili su vojnici, utopljenici i samoubice.

Kada su pravili jednu od rekonstrukcija i adaptiranja restorana, naleteli su na kosti. Slično je i ispred Seizmološkog zavoda, gde je i danas ostao podignut spomenik sa jednog groba.

Ovde kao da svako ima da ispripoveda još nešto. Stari Beograđani, boemi, studentarija i đaci... i makar ovde, već decenijama, za to imaju šansu...


[attachment=3]


Poslednja pesma za tebe

Hit kompozicija Bore Đorđevića i "Riblje čorbe" "Poslednja pesma za tebe", u kojoj gostuju Mirjana Bobić Mojsilović i Nikola Đuričko snimljena je "Šansi". Istina, Bora Čorba je imao impresivno iskustvo u istraživanju kafanskog života i običaja, ali ga se više sećaju na donjem delu Tašmajdana, kod "Toze Grka", gde je bio češći gost nego u "Šansi".


Arhiva

Stadion na Tašmajdanu predstavlja prvi komšiluk kraj "Šanse" a naš sagovornik pedantno čuva arhivu vezanu za ovo zdanje. Tako ima potpis Mihajla Jankovića od 1. oktobra 1968. godine. On je bio projektant Tašmajdanskog stadiona, ali i zgrade "CK" (današnja Palata "Ušće"), kao i stadiona FK Partizan. Ovim potpisom dao je saglasnost za funkcionisanje "Poslednje šanse".


Konobari

Kelnerski zanat je osuda na slušanje kojekakvih priča, ispovesti... Nekada konobari imaju utisak da su uposleniji od psihijatara, pa tako nije drugačije ni u "Šansi". Naš sagovornik posebno se seća Bate Bugarina, kako su ga od milošte zvali.

- Jedan poznati novinar voleo je pelinkovac, ali mu je žena branila da pije - otvara "neočekivanu" priču Vukadinović. - Posle trećeg pića "naivno" je upitao Batu na koje piće da pređe, jer je preterao. Dobio je odgovor: "Pivo".

Nesrećni novinar nije hteo da naruči veliko pivo ni za živu glavu, imajući pred očima viziju pobesnele supruge. Opredelio se za manju verziju.

- Donesi mi tri mala piva - zapovedio je kelneru.

Potpuno drugačija priča bila je kada se Batin kolega sedamdesetih godina "ostrvio" na jednog stranca kojem je nekoliko puta naplatio isti ceh. Pa ipak, gost je bio toliko lepo raspoložen, da ga je pozvao da nastave zajedno dalje, na piće u "Metropol". Ovaj je pristao, otpratio ga je u kelnerskom odelu, tamo su se počastili, i na kraju mu je - opet naplatio!

izvor (http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:573880-Beogradske-price-Kad-je-Sansa-bila-poslednja)

https://www.youtube.com/watch?v=r99Zm1ITctM

После поноћи, па скоро до јутра радио је и Брод Сплит и Бродарска касина.

'Варош капија', према Нушићу, била је 'малена, ниска и симпатична кафаница која има сталне своје госте који је годинама не напуштају'. Била је позната по доброј и јефтиној кајмакли-кафи још из турских времена. Кафа се служила из цариградских џезви и филџана, које је, како се причало, лично књаз Милош поклонио газда Тоши, тадашњем власнику кафане. А причало се још и то, да је једно јутро књажев сто, не разликујући се до тада од других, освануо са чаршафом од лана, украшен извезеним цвећем и јутарњим поздравом. То је била хвала књазу Милошу од газда Тошине јединице ћерке, коју је, иначе штедљиви књаз, често даривао новчићем.

[attachment=1]
Кафана 'Варош капија' постојала је до тридесетих година 20 века.

Ко зна чиме је још кнез Милош заслужио пажњу газда-Тошине ћерке...

Према причи, поменуту слику је насликао и називу кумовао Ђура Јакшић, а у част седморице Шваба, палира, који су градили болницу у Видинској улици, и били стални гости ове кафане.
Кафана је подигнута је око 1840. а срушена 1943. године.

[attachment=1]

Ko je bio Cvetko sa Cvetkove pijace

Foto: Jordan Petrović / Privatna arhiva - Jedna od retkih sačuvanih
fotografija Cvetkove mehane i gostionice u vlasništvu njegovog potomka
[attachment=1]


Cvetko Jovanović je rođen 1862. godine u selu Labuništu, kod Struge, u današnjoj Makedoniji. Kada je odrastao, doselio se u Beograd i kod Pravnog fakulteta otvorio piljarnicu. Kako je posao dobro išao, kupio je komad zemljišta na Vračarskom polju i 1902. godine otvorio istoimenu kafanu. Ta kafana je ubrzo postala nadaleko poznata kao Cvetkova mehana, a krasili su je slika Kraljevića Marka i tekst – vino pije Kraljeviću Marko, pola pije, pola Šarcu daje. Bašta kafane je bila tamo gde se danas nalazi Cvetkov bazar.

Cvetko je očigledno bio čovek s vizijom i istančanim osećajem za biznis. Uvidevši značaj elektrifikacije i saobraćaja, uveo je električnu struju u ovaj deo grada i postavio šine za tramvaj broj 6, koji je vodio direkno do njegove mehane. Posao je cvetao, Cvetkovo bogatstvo je raslo, a imanje se širilo. Kuća mu se nalazila neposredno iza kafane, a imanje se prostiralo do današnjeg Doma zdravlja Zvezdara. I današnja pijaca Zvezdara je bila u njegovom vlasništvu. Otud i narodsko ime pijace.

Međutim, "nije sreća para puna vreća". Zapravo, Cvetkova sudbina bila je itekako tužna. Imao je četvoro dece i ni jedno nije dugo poživelo. Ipak, on se trudio da čini dobro za celokupnu zajednicu. Osnovao je Fond Cvetka Jovanovića i žene mu Stefane. Jedan deo novca iz Fonda je bio namenjen podizanju nove i pomoći staroj crkvi u rodnom Labuništu, a drugi izgradnji velike zgrade za rentu. Prihodi od rente bi se davali hramu Pokrova Presvete Bogorodice, Društvu za podizanje hrama Svetog Save, školama, obdaništima, siromašnima kao i u druge humanitarne svrhe.  Cvetko je bio veliki dobrotvor i nosilac Ordena petog reda Svetog Save zbog izgradnje naselja Kralj Aleksandar. Zbog svojih zasluga pripala mu je čast da jedna ulica nosi njegovo ime.

Cvetko Jovanović je umro 1938. godine, a deset godina nakon njegove smrti najveći deo njegove imovine je nacionalizovan. Cvetkovi naslednici su čak morali da otkupe kuću od Opštine da bi u njoj mogli da žive. Cvetkova zadužbina je pripala Ministarstvu prosvete, kafana je preimenovana u Smederevo, pijaca prekrštena u Zvezdarsku, a ulica koja je nosila njegovo ime, danas nosi ime Slobodanke - Danke Savić.

Međutim, dela Cvetka Jovanovića nisu zaboravljena i uprkos svemu, njegovo ime je ostalo duboko ukorenjeno u narodu.


izvor (https://www.011info.com/ko-je-bio/ko-je-bio-cvetko-sa-cvetkove-pijace)



Reklama za kafanu iz 1938. godine.


[attachment=2]

„Последња шанса“ да се спаси важан део историје Београда
27.10.2019.

Ако је кафана „најдемократскија“ институција у Срба, а јесте, онда је вест која је ових дана највише узбунила демократску јавност у Београду она о могућем гашењу легендарне престоничке кафане „Последња шанса“.

Да ли ће или неће Београд остати без „Последње шансе“ још се не зна. Извесно је само да је дошло до спора између дугогодишњег закупца, са једне, и власника објекта Спортског центра Ташмајдан, са друге стране, након чега су на дневни ред дошле приче о гашењу једне од најчувенијих, преосталих демократских институција.

У кафани у Ташмајданском парку својевремено су били стални гости Васко Попа, Бата Живојиновић, Чкаља, Драган Николић, Гидра Бојанић, Петар Краљ, Слава Ђукић… А некадашња „Шанса“ постала је „Последња“ пре нешто више од пола века као једина кафана која је радила целу ноћ.

Од тог времена, препричава се анегдота, да је тадашња градска власт тражила да се „Шанса“ затвори због „сумњивих типова“ који су у њој проводили ноћи, али се тој одлуци успротивио шеф Удбе, уз образложење: „Ако затворимо ’Шансу‘, сви сумњиви ликови ће се размилети по целом Београду и нећемо моћи да их пратимо. Овако, имамо их све на једном месту.“

Међутим, све кафанске, урбане легенде нису спречиле разне „доносиоце одлука“ у последњих 30-ак година да припомогну гашењу бројних „најдемократскијих институција“ широм Београда. Тако је српска престоница остала у једном тренутку без „Београдског троугла“ — „Под липом“, „Шуматовца“ (тренутно ради, али не личи на себе) и „Грмеча“ (недавно поново обновљеног у свом некадашњем сјају), „Орача“, „Чубурске липе“…

Чувена „Српска кафана“ годинама се реновира и питање је да ли ће се икада поново отворити и ако се отвори, у ком облику. Ако пропадне и „Шанса“, на прсте једне руке могле би се избројати „најдемократскије институције“ које су преживеле неолибералну економску политику. Јер, чак и чувене скадарлијске кафане све мање личе на себе, односно на оно што су некад биле и све више представљају лажну слику некадашњег „боемског Београда“, слику коју могу да „купе“ страни туристи, али не и „локално становништво“.

А да ли ће судбина „Шансе“ бити „последња шанса“ да се очува кафанска историја Београда, остаје да се види у блиској будућности. Новинар РТС-а Горислав Папић, аутор и уредник емисије „Око“, каже за Спутњик да није случајно што је изабрана баш кафана „Последња шанса“ за евентуално гашење, јер је њено име симболично у овом новом систему који нам долази.

„Просто, нема се више времена за кафане, за дуго седење, разговарање. Дошло је неко друго време и можда је поштено да нам у том времену не треба никаква шанса, па ни последња“, каже Папић. Он додаје да је све мање људи као што су били Зоран Радмиловић, Михиз, Бора Тодоровић и Слободан Алигрудић, који су некад седели у „Српској кафани“ и самим тим, као да нестаје и потреба за таквим кафанама.

„Васко Попа је, рецимо, седео у ’Последњој шанси‘, а данас се слабо ко у Србији сећа Васка Попе. Прошло је 30 година како га нема, а нека места где су седели такви људи престају да буду битна“, истиче наш саговорник. Папић, међутим, додаје да се поново отвара „Српска кафана“ и подсећа да су поново отворени „Грмеч“ и „Шуматовац“, што „помало делује као оно — немамо старог моста, али направићемо још старији“. Ипак, због тога би онима који доносе одлуке требало дати шансу „да нас можда изненаде“. Према његовим речима, неке од легендарних кафана су потпуно промениле свој изглед зато што нема више гостију какви су некад били.

„Не може ’Шуматовац‘ да буде онакав какав је некад био ако нема НИН-а онаквог какав је некад био и новинара у ’Политици‘ онаквих какви су некад били. Данас новинари НИН-а и ’Политике‘ пију кафу из пластичних чаша из аутомата, а некад су имали времена да седе по кафанама и тада није било лако написати лош текст или глупу реченицу у ’Политици‘ и НИН-у, јер после тога мораш проћи усправно поред ’Шуматовца‘“, каже Папић. Данас се све мање читају новине, све мање се седи по кафанама и онда је сасвим нормално да се у Македонској улици налази један суши ресторан где људи долазе да једу сирову јапанску рибу, уместо као некад кад се пила кафа, ракија или виски и расправљало се о новинарству, политици и друштву самом, додаје аутор „Ока“.

На примедбу да у истој тој Македонској улици од скоро ради „Грмеч“ какав је некад био и да, по свему судећи, послује добро, Папић констатује да је добро што постоје људи који ће и данас ући у кафане какве су некада биле. Међутим, нестанак традиционалних кафана везан је за „дух времена“, јер савремени човек нема времена да седи у у угоститељским објектима, каже Папић и додаје да је приликом недавне посете Кини „гледао будућност уживо“.

„У кафанама, углавном, људи не разговарају, гледају у своје телефоне, пију кафу, једу, гледају неку серију или су на друштвеним мрежама. Једноставно, то је дух времена и то је тешко променити. Ми можемо жалити, кукати, причати о томе, али будућност је таква“, сматра Папић. Данас можемо да урадимо оно што је до нас, а то је да покушамо да сачувамо неке трагове и обрисе кафанске историје која је битна за Београд, истиче наш саговорник. Међутим, не би требало да будемо у заблуди, јер никад више нећемо имати кафански Београд 70-их и 80-их година, када се културни живот града умногоме одвијао по кафанама.

„Времена су се променила, али је поента да се о кафанској историји Београда води рачуна, као што би требало да се води рачуна о историји града уопште“, закључио је Папић.

Izvor: www.sputniknews.com

pomoč!
čitao sam na palubi o kafani, u kojoj su bili piloti pre polaska na misiju odbrane Bg za vreme ww2....ali više ne nađem teme.
Gde je to? Bit ču u Bg službeno 3 dana i voleo bi malo da pobegnem od današnjih dana. Da doživim istoriju....

Kafana Zora (https://noizz.rs/big-stories/stari-telefon-u-beogradskoj-kafani-zora-krije-pricu-o-herojima-nase-istorije/q5phx95), u samom centru grada.

Hvala Dread!

Nema na čemu  :)

Evo i kod nas na forumu (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,22227.0.html).

Годинама сам намеравао да касно увече 5. на 6. април свратим у "Зору" и проверим причу да негде око или иза поноћи зазвони један стари телефон у тој кафани као спомен на позив пилотима Шестог ловачког пука да "scramble" тј. хитно дођу на Земунски аеродром, буду уз авионе и чекају узлетање да бране Београд од првог налета. Као што погађате... увек сам имао нека "хитнија" посла, никад се нисам затекао у Зори у том тренутку, причу нисам лично проверио, а Зора је сада нека врста кафеа, не више кафана. А имали су добре кобасице, то сам пробао.

Као што су сарајевски атентатори на воз за Сарајево кренули из "Златне моруне" на ћошку Каменичке и Краљице Наталије, тако су и пилоти-ловци у последње мирно београдско вече наводно били у "Зори".

ok
sve jasno
treba zatvoriti oči uz domače crno pivo i u mislima nazdraviti sa junacima....samo da mi se to nekako poklopi!
spavamo u novom Bg....relativno blizu (zaboravio ime hotela)

Džumbus bal Mike Alasa

Najbolje noćne provode u Beogradu, nakon Prvog svetskog rata, organizovao je lično Mihailo Petrović Mika Alas, poštujući svoje geslo da „čovek treba bar jednom mesečno da se izludira", a to ludiranje se sastojalo iz pesme, svirke i raznoraznih viceva i šala, na odmerenom nivou, sa obaveznim čitanjem „Celomudrija ovoga sveta”!

Mika bi prvo osmislio tekst pozivnice koja je morala biti štampana na finom papiru i svakom, posebno odabranom gostu, lično dostavljena. Ova pozivnica, sa kojom vas vodim na večerašnji „džumbus bal”, kako je društvo nazivalo te događaje, sadrži sledeći tekst:
„Jedenje i pijenje po sopstvenoj volji; pevanje, sviranje i igranje latinicom i ćirilicom; kako je koga milo; kafe pijenje na persijski način!”
Za pokriće režijskih troškova, na pozivnici je još stajao i iznos koji su gosti bili dužni da prilože „u maramče 20 groša gotove pare”, odnosno u otvorenu i razvučenu šubaru koju je držao na ulaznim vratima jedan od članova orkestra „Suz”.

Domaćin je uvek birao posebne restorane za provod, odnosno one koje „odgovaraju otmenoj gospodi sa damama”, kao što su Balkan, Kolarac, Imperijal i dr. Njegovi drugari, članovi društva „Suz”, su takođe bili vrlo aktivni u organizaciji Džumbus bala, pa su mu tako, pored muziciranja, pomagali i oko spremanja hrane, a posebno „Mikine alaske čorbe” koja je nepogrešivo istrajavala kao specijalitet večeri.

Pred sam početak, za zaseban sto seo je i Mika sa svojim Suzovcima. Kad su kelneri počeli da donose prvo jelo, svirači su na Mikin znak, prevrnuli tanjire i počeli da oštre noževe na spoljne ivice tanjira. Iznenadno struganje noževa i tanjira privuklo je pažnju svih gostiju koje je uz sevdalinke zabavljao čuveni pevač Mijat Mijatović.

Pored velikog repertoara narodnih pesama i melodija, neposredno pred ponoć, svirano je i „Baba Mudrino kolo” - igranje sa preponama. Poređaju se stolice i stolovi i pri igranju, je potrebno da se pređe preko njih. Kolo obično povede Jelenko Mihailović, Mikin dobar drugar i kolega, te igrajući u početku normalno, sačeka da se malo kolo poveća i to naročito sa ženskim svetom, pa tek ond krene preko postavljenih prepreka. Tada, kao po nekom komičnom scenariju, nastaje vrisak dama, jer ne mogu da se penju i koračaju preko prepona. Međutim, orkestar sve više ubrzava sviranje, a Jelenko juri napred kao besan. Na sreću ili nesreću, zavisi iz čijeg ugla se posmatra, nosile su se uske suknje, koje počinju da pucaju i spadaju sa žena, ali iz kola se, po pravilu, ne može. Tek kada se gospođama nazirao čipkani donji veš i kombinezoni, orkestar je utihnuo, a dame sa suknjama u rukama pojuriše u skrivene prostorije radi doterivanja svojih toaleta.

Na jedan minut pred ponoć, Mika i Jelenko se pojavljuju na vratima noseći u rukama veliku knjigu „Celomudrija ovog sveta". Vrata su tesna, pa ne mogu istovremeno da uđu u salu. Mika pokuša da uđe, ali Jelenko se zaglavi. Zatim pokuša Jelenko, ali se Mika zaglavi. Posle nekoliko takvih guranja, najzad uđoše, odahnuvši od napora. Pošto su seli za jedan manji sto, koji je već bio pripremljen, Jelenko otvori knjigu i poče da čita (primer):

„Radi znanja. Pošto sam se zavadio s moju porodicu, za koju sam podigao porodičnu grobnicu na Novom groblju i u koju je sahranjena moja baba Maga, to isključujem moju porodicu iz dalje saranjivanje u istu pomenutu grobnicu i zadržavajući jedno mesto za mene, ostalu komociju izdajem pod kiriju odnosno jedno veliko i dva mala. Kome treba, upravo ko umre, neka se meni obrati. Dolepotpisan: Sreja Mekić ovd. („Dnevni list" 1890)”.

Čim Jelenko završi čitanje na ulaznim vratima u salu, pojavi se jedan čovek, nagaravljen po licu, vodeći mečku na lancu. U sali zavlada muk. Mečka je počela da reži, a njen vođa je umirivao lupajući štapom u patos i trzanjem lanca, koji je bio privezan za njenu njušku. Tada je mečka uz udaranje mečkara u doboš počela da igra, približavajući se u toku igre ponekoj dami, što je mnogo ljutilo mečkara. Kada se završilo igranje, mečkar naredi: „Pokaži Martika, kako mlada leže u krevet prve noći". Tada se Martika stidljivo ispruži na leđa, što je izazvalo veliki smeh kod publike. To je bila tačka „Živa mečka igra u sali hotela Imperijal".

Konačno, kelneri izose kafu, napominjući da se ne pije, dok svi gosti ne budu posluženi, a kada je to učinjeno, Jelenko ustade i viknu: „Kafe pijenje na persijski način!". Tada su Suzovci počeli glasno i polako da srču kafu. To srkanje izgledalo je kao struganje drveta nekom testerom, naročito kad je i ostala publika preuzela glasno i nadugačko da srče. Posle ispijanja kafe, negde pred zoru, muzičari su odsvirali „Suzovski marš" i time je Džumbus bal Mike Alasa bio završen.

 Verovatno ste se zapitali odakle živa mečka na Džumbus balu! Međutim, to je bio čovek obučen u mečkinu kožu koju je Mika Alas odavno kupio i čuvao specijalno za ovakve i slične prilike.

Priložena fotografija: Mihailo Petrović - Mika Alas (violinista sa šeširom) predvodi svoju muzičku družinu „Suz“ na kafanskom veselju. Na fotografiji možete lepo videti i Jelenka Mihailovića (sedi prvi sa naše desne strane), zagledan u praznu čašu a u krilima mu se nalazi pomenuta knjiga Celomudrija ovog sveta (Arhiv SANU).


[attachment=1]

Jedan od hobija Mike Alasa je bio sakupljanje interesantnih i neobičnih oglasa i isečeka iz dnevnih listova koji se usled štamparskih grešaka ili nezgodne stilizacije mogu šaljivo protumačiti. Mika je sa društvom te isečke raspoređivao po stepenu šaljivosti i temi, te ih pažljivo lepio u velike sveske koje su zvali „Celomudrija ovog sveta” i redovno ih, prilikom okupljanja i druženja, listali i čitali. Evo samo jedan primer oglasa u ovom slučaju čitulja:

„Moja nikada neprežaljena supruga Kristina preminula je 3. ov. mes. u 34. ili 36. godini svoga života i predana je materi zemlji. Hvala materi zemlji koja je Kristinu primila. Hvala i lekaru g. R....u koji je sve i svja činio da spase Kristinu, pa kad je nije spasao hvala mu.
Al najviše hvala g-đi Milevi, udovi, koja je se za sve vreme Kristininog bolovanja nalazila u mojoj kući. Hvala gospođi Milevi udovi, što je negovala moju Kristinu i mene i time mi olakšala jade.
A što se koješta priča za mene i g-đu Milevu, udovu, to za sad nije mesto za ogovaranje, al dok dam Kristini po godine, biće govora o svemu, a dotle "Stan počekaj od Doboja Mujo, i mi konja za trku imamo"
Ožalošćeni Kristifor Gajić ovd. meštanin

(Beogradske novine,1888)"

Muzička družina Mike Alasa „Suz" brojala je 12 članova, trajala je 50 godina sa repertoarom od 1080
narodnih pesama i melodija!

RTS serijal Razgolićeni grad - epizoda posvećena Beogradskim kafanama, 1998. godina.


...




https://youtu.be/vmA-JFzbxO4

RTS serijal Razgolićeni grad - epizoda posvećena Skadarliji, 1997. godina.

...




https://youtu.be/5la1XeWJLmc

Gostionica Šoferska Kasina, Ruzveltova ulica, rane 50-te.



[attachment=1]

[attachment=1]

https://youtu.be/iT9D7vQnpE8


https://youtu.be/4U6z53dXez0

Кафана 'Најдановић' (такође Кафана 'Демир Капија', Кафана 'Петар Кочић', 'Два бела голуба') ул. Босанска 33. (данас Гаврила Принципа 35.) у којој се 1897. год., као ђак Прве беогр. гимназије, хранио и задуживао Петар Кочић. Зграда, саграђена пре 1830. год., и данас постоји. Као први сајбија помиње се извесни ећим Ибрахим.

[attachment=1]

Kafana Mali Carigrad na uglu Kosovske i Vlajkovićeve 20-ih godina prošlog veka.

[attachment=1]

понедељак, 09.11.2020.
Милош Лазић

До зоре на преферансу, ајнцу или табланету

Први писани траг о ноћном животу престонице је онај који сведочи како је Београд од оријенталне касабе постао европски град још 6. фебруара 1893. године предвече, када је засветлела прва електрична сијалица јавне расвете на надомак Позоришног трга

Механа „?” је прва примала и ноћне госте и то у време божићних и васкршњих литургија у Храму Светих арханђела (Фотографије Био једном један Београд)
[attachment=1]

Колико се зна, већ средином претпрошлог века постојала је у Београду кафана која је два пута годишње радила целу ноћ. Хећим Тома Костић, лекар књаза Милоша, добио је од свог пацијента на поклон здање са механом „Стара Србија” у Главној чаршији, раније власништво Томиног таста Наума Ичка. Та механа је прва која је примала и ноћне госте, а у време одржавања божићних и васкршњих литургија у Храму Светих арханђела. Подвижници су ту дочекивали поноћ и крај најдужих постова у православном календару, што је засметало комшилуку. Покушавајући да се додвори Митрополији, он је кафани трапаво наденуо нови назив „Код Саборне цркве”, чиме је увећао већ почињени грех бласфемије и изазвао додатни гнев. Не знајући шта даље, над улазом је истакао „?”, ено га тамо и данас.

А први писани траг о ноћном животу престонице је онај који сведочи како је Београд од оријенталне касабе постао европски град. Тај важан корак начињен je још 6. фебруара 1893. године предвече, када је засветлела прва електрична сијалица јавне расвете на саставу Цариградске и Кастриотове улице, надомак Позоришног трга!

Те вечери, док је жмиркала прва електрична боген лампа јавне расвете, иако су многи Београђани скретали поглед у страну да не би ослепели, један несмотрени очевидац је забележио: „На углу Трга и Кастриотове улице, до ’Коларца’, налазила се кафана ’Булевар’ са хотелским собама, а кроз дуги ходник ове зграде долазило се до сале хотела ’Опера’ где је сваке ноћи свирала чувена капела ’Мектл’ и певале стране певачице. Електрична светиљка била је окачена на затези разапетој од те, до фасаде друге, такође спратне зграде преко пута” (а за оне који не знају да упаре повест и земљопис, реч је о познатој градској кафани „Зора” и сали потоњег биоскопа „Балкан”).

То време обележиле су и неодмерене коцкарске сеансе по београдским хотелима, у којима се до зоре на преферансу, ајнцу или табланету, много ређе на доминама, губио иметак стицан генерацијама, част губитника, а понекад и глава. То се скрасило и у традицији па су прва послератна казина у Београду отварана управо у хотелима „Метропол” „Славија”, „Мажестик”...).

Пре и после Великог рата у Београду је било сијасет ноћних свратишта, и то махом на периферији, али их је позатварало револуционарно утеривање у моралне оквире оног времена, а с њим и у једнакост у свему и свачему, па и у беди.

Али, да ли се радни народ коначно наспавао? Неће бити!

„Зора” где је била крајем 19. века, ту је и данас
[attachment=2]

Дриблингом до слободе

Град је у послератном периоду растао у висину, али и у ширину, па су многе негдашње периферије убрзано постајале „центар” (довољан је податак да је Београд ослобођење 20. октобра 1944. дочекао са само 180.000 житеља). Међутим, ширење вилајета није пратила и мрежа јавног градског превоза па је време ноћног провода било омеђено последњим аутобусом који је ноћнике развозио кућама мало пре поноћи. И тако све док весељаци нису открили да ГСП има и „ванредну линију” намењену возачима и кондуктерима из треће смене, па се и радном, а нарочито нерадном народу ноћни живот продужио до два после поноћи.

А онда се неко досетио – клубова. И то не било каквих, већ спортских! Зато је почетком шездесетих година прошлог века шифрована порука „Код Ингета” имала значити целоноћни провод у просторијама фудбалског клуба „Млади пролетер”, на Звездари, где су председник, тренер и интендант, а уз њих и власник „објекта”, уз роштиљ, држали и разне „освежавајуће напитке”. Из те кафане потекле су многе легенде нашег фудбала – Блеки Богићевић, Моца Вукотић, па онај мали Николић, десетак Оларевића (и једна Оларевићка која је играла за женску момчад)... Захваљујући њима, проказани клуб наставио је да ради до неумитног одласка свог тренера и кафеџије. За овим лукавством кренули су и други па су годинама злосрећне супруге своје суђенике раном зором дочекивале питањем „Па, докле трају те фудбалске утакмице”. Тада се ноћни провод убрзо проширио и на остале фудбалске просторе па неки и данас верују да су „Синђелић” и „Обилић” само кафане, мада је клуб испод трибина „Партизановог” стадиона, тадашњег Стадиона ЈНА, ушао у повест југословенског угоститељства, између осталог и због радног времена (а ако неко не зна, реч је о некад култној кафани „Стадион”).

Самоорганизовали су се и риболовци, нарочито у Земуну.

Експериментално вече

Други глогов колац ноћном животу престонице било је увођење нових програма и емисија радија и продужавање емитовања на 24 сата. Серафим, мање познат као Жика Живуловић, један од првих уредника некада чувене радио-разоноде „Весело вече” и потоњи новинар „Политике”, клео се да би у време њеног пуштања у етар улице градова, па и кафане, сасвим запустеле!

Нови удар старим навикама догодио се 23. августа 1958. године, када је емитован први кадар експерименталног програма Телевизије Београд, а Мића Орловић, наш први ТВ спикер, помрачио славу хероја рата и револуције или им бар стао уз раме. Било је то време кад је већина сала за партијске састанке и зборове бирача по београдским квартовима или задружних домова широм Србије добила по један телевизор (доба првог процвата „РР Ниш”) и широм отворила врата и „неповезанима”, што је било темељ доцније установљених месних заједница. Међутим, треперава светлост телевизијских екрана имала је и хипнотичка својства па су нам и кафане умало опустеле. А нису, не тада, већ догодине, када је Телевизија почела емитовање прве телевизијске серије „Сервисна станица”, због које Мију Алексића и Миодрага Петровића Чкаљу многи и данас сматрају комедијашима.

Рекло би се да се технологија уротила против заклетих ноћника...

Ресторан „Коларац” на Позоришном тргу
[attachment=3]

„Уметнице” у „Лотосу”

Средином педесетих година Београд је добио први ноћни клуб који се истог часа рашчуо по свом „уметничком програму”. Био је то „Лотос бар”, а отворен је у преуређеном подруму здања у Змај Јовиној улици. Мађионичари и жонглери, гутачи ватре и возачи моноцикла били су у њему само увертира са крешендом главног дела програма, наступа мање-више одевених, згодних и мазних играчица.

У почетку се наплаћивала улазница, да би проблем с незваним гостима био решен вртоглавим ценама пића, уз откриће да „уметнице” пију искључиво шампањац, па се и званично радно време (до три сата после поноћи) редовно продужавало, а у зависности од платежних могућности клијентеле.

„Понуда и потражња” били су такви да је један од угледнијих ликовних критичара то стециште свакојаких порока прогласио за – најпрометнију аукцијску кућу на Балкану. Наравно, испод гласа, а због све силе угледних политичара који су онамо редовно залазили, али инкогнито (само се један није крио, али за њега се и тада знало да је, као миљеник последњег доживотног председника, био склон свакојаким лудоријама, а ако неко не зна о коме је реч, не иде да му се име данас спомиње у оваквој прилици).

Да се мислило и на обичан башибозлук, сведочила је тесна витрина на улазу у „Лотос” у којој се редовно налазило неколико пробраних црно-белих фотографија донекле одевених „уметница” у изазовним позама. Онда је кренуло: „Кристал бар” у бившем здању Југословенске банке у Коларчевој коју је баштинио „Југоекспорт”, затим барови хотела „Мажестик” и „Метропол”, па редом, све до већ заборављених стриптиз клубова с краја прошлог века. Занимљиво је да су се неке барске уметнице доцније удале и постале узорне супруге и мајке (а преживеле и старамајке), док су „радно активне” населиле камп насеље иза купалишта „Београд”, на Ади Циганлији, и камп „Кошутњак” у истоименом излетишту.

Да је ђаво однео шалу установљено је с великом задршком тек када су родитељи женској деци почели да надевају имена по „чувеним плесачицама” наше ноћне свакодневице крај којих је и легендарна Мата Хари деловала као најобичнија вешерка... мада то није била никаква новост јер је у престоници од краја рата па до 1948. године и Резолуције Информбироа у матичне књиге рођених уписано на десетине Партизанки, Херојки и Митраљета, а на све то, и на понос кумова, и неколико несрећних Стаљинки! Помодни трендови су и иначе једно недокучиво чудо!

Ноћ је изнедрила и „журеве”, чедна окупљања млађарије по становима и кућама ради дружења ван видокруга старијих, што је међу већ исквареним родитељима будило свакојаке, најчешће блудне примисли... тим пре што би „журке” најчешће потрајале до зоре.

Izvor: www.politika.rs

Kafana "Zlatan konj", ugao Brankove i Pop-Lukine ulice.



[attachment=1]

Kafana "?", 1965. godine.



[attachment=1]

U istom kadru kafana "Albanija" levo, i pored desno restoran "Mala kasina".



[attachment=1]

Pogled na baštu starog hotela Balkan na Terazijama, oko 1930.



[attachment=1]

Bašta hotela London.



[attachment=1]

Kafana "Crni konj", Pop-Lukina ulica.



[attachment=1]

Još jednom kafana "Crni konj", Pop-Lukina ulica.



[attachment=1]

Kod kafane "Zlatno Burence", Prizrenska ulica.



[attachment=1]

Narodna gostionica "Kosta P. Županović i sin" na Akademskom trgu 1915. godine.



[attachment=1]

Kafana "?" dvadesetih godina XX veka.



[attachment=1]

Kafana "Lavadinović", 20-te.



[attachment=1]

Kafana "Rudničanin", isto dvadesetih godina XX veka.



[attachment=1]

Manakova kafana, dvadesetih godina 20. veka.



[attachment=1]

Karađorđeva ulica, na ćošku kod Malih stepenica, kafana "Bosfor".



[attachment=1]

Kafana Mali Carigrad na uglu Kosovske i Vlajkovićeve.



[attachment=1]

Kafana kod Zlatnog andjela - crtez iz Srbskih novina 1866. godine



[attachment=1]

Skadarlija - Kafana Tri šešira.



[attachment=1]

Kafana "Kod dva papagaja", Pančićeva, Dorćol.



[attachment=1]

Reklama za hotel i kafanu "Moskva", objavljena u almanahu "Brodar" za 1914. godinu.



[attachment=1]

Iz istog almanaha, reklama za kafanu "Mala Kasina".



[attachment=1]

Isto kao i prethodno, reklama za hotel "Bristol".



[attachment=1]

Restoran - pivnica Topola na današnjem trgu Nikole Pašića, u kontrastu na modernu zgradu Agrarne banke.



[attachment=1]

O kafani "Kalemegdanska terasa", dnevni list "Vreme", broj za 27.07.1938. godine.



[attachment=1]


[attachment=2]

Članak iz dnevnog lista "Vreme", broj za 09.08.1938. donosi članak o rušenju kafane "Nova skupština".



[attachment=1]

Kafana Vuk Karadžić, Skadarlija 1928, godine.



[attachment=1]

Dorćol, ugao Dušanove i Kralja Petra, na spratu je nekad bila kafana Crni orao iz 1730. godine.



[attachment=1]

Hotel London i njegov restoran - bašta kafane.



[attachment=1]

Varoš kapija, kafana "Crni konj" (levo) i hlebarska radnja Dragoljuba Mladenovića.



[attachment=1]

Pogled na Skupštinu iz kafane Tri lista duvana.

[attachment=1]

Kafana Sloga na Karaburmi, 20-ih.

[attachment=1]

Reklama za kafanu Dardaneli.

[attachment=1]

Kafana Kod Tri Seljaka na Slaviji.

[attachment=1]

понедељак, 04.01.2021.
Милош Лазић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Пијачна склоништа ноћника

За истим столом дружили су се песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, грађани и земљорадници...

Ресторан-пивница „Бајлонов кладенац” (Фотографије Колекција „Био једном један Београд”)
[attachment=1]

Пијаца без кафане је као село без цркве, а ова вечна мудрост добила је пун сјај када је допуњена открићем да би таква уточишта за одрасле морала радити целу ноћ! Јер, знало се некада да сељак који по мрклом мраку изручи из приколице еспап мора до зоре негде да смести кости, као и муштерија која би зелениш да купи сабајле, пре но што свене на тезгама! Тако се престоница рашчула и по својим пијачним склоништима ноћника. Ко дуже памти, сетиће се „Дринчићева” крај Бајлонијеве пијаце, „Добоја” наспрам бивше Јованове, „Табора” на Каленића-гумну, „Цветкове механе”, по којој је цео кварт скупа с Мокролушким вашариштем добио име, или „Палилулске касине”, „Старог ђерма” и сијасет других, мање познатих, али подједнако важних и ревносно посећиваних.

Драж тих механа крио се у шаренилу клијентеле јер за истим столом су се дружили песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, честити народ и сецикесе, грађани и земљорадници... као по оном моту који је 1789. године са српског невешто преведен на француски – „Liberté, égalité, fraternité” – што је у послератно време вешто преиначено у паролу о једнакости радника, сељака и поштене интелигенције.

„Цветкова механа”
[attachment=2]

Изгубљени у датуму

Једина мана тих свратишта је што су успевала да растуре више бракова него све власнице мајсторског писма најстаријег заната под капом небеском!

А кад је реч о томе, титулу шампиона носи извесни Чубурац који је редовно, дан уочи Нове године, обилазио све кафанице око Каленић пијаце, да намири евентуалне дугове и захвали персоналу на стрпљењу током године, као да се дочекује смак света, а не смена броја у датуму. Важан догађај се збио касних седамдесетих, а поприште је био угао Макензијеве и Соколске улице, прекопута „Мале Влтаве”, око девет – у првој новогодишњој зори.

Главни јунак ове приче затечен је тог јутра како дремуцка наслоњен на дрвену бандеру коју је с друге стране подупирало прасенце на ражњу брижно умотано у масну хартију. На пријатељско дрмусање отворио је очи, протегао се, а онда се канда пренуо и успаничено запитао да ли је пре или поподне. Било је пре, али не „још”, него „већ”. Ваљда је то пречуо, ко ће га знати, али свеједно, као да му је лакнуло.

Скокнуо је сабајле, рече правдајући се, до Каленић пијаце по прасенце које му је испекао сељак из Мораваца код којег годинама купује кајмак, па је с њим свратио у бифе „Врбас” на по једну с ногу уочи празника. То им је био новогодишњи ритуал, а и ваља се.

– Застао сам да се мало издувам, па журим кући да га скинем с ражња и исечем за вечерас – рекао је свечаним тоном, шљепнуо шаком по оној масној хартији и одјездио с прасетом несигурним кораком низ пусту улицу.

Можда је тек онде докучио да је негде затурио дан? Море, целу годину!

Због њега и њему сличних 31. децембра пре подне ваљало би затворити пијачне кафане, а у осталим строго забранити точење два и више алкохолних пића „лицима старијим од 18 година”. А, ако би се због тога узјогунили гости и кафеџије, да се то решење удене у Породични закон као посебно поглавље или бар параграф.

У то време је Београдском хроником уредниковао је Влада Булатовић Виб, који је пред крај сваке године објављивао рубрику као епилог важнијих вести минулих дана са наднасловом „Шта је било после”. Али, онај с ражњем му је промакао: или се некуда иселио, или га је његова злосрећница најурила, тек од онда није виђен да се врзма ни по пијачним кафанама нити по Чубури.

Каленић пијаца
[attachment=3]

И лађари су људи

Сем пијачних и станичних, Београд је имао и пристанишне кафане које су радиле сву ноћ, а најчувенија је била она која је изгурала најдуже: „Бродарска касина” у Карађорђевој улици, онде између Великих и Средњих степеница које Савску махалу повезују с подједнако веселом Варош капијом.

Једаред се у Савамали догодило провиђење. Искрцале се неке „ноћне птице” из путничке лађе у рано јутро, а на вратима „Бродарске касине” – која већ деценијама није радила – стоји Змајко: густа пролећна магла је изблајхала Београд, а тад се догађају невероватне ствари. Пређу улицу прескачући шине тек колико да одагнају сумњу. Он је! Приђу шанку и Змајку, шта би друго, па се изљубише као род најрођенији и заподенуше разговор.

– Досадила ми пензионерска чамотиња у Великом Селу, и ето – рекао је као да се правда. – Само да разрадим. Узео сам „Касину” на ћеркино име јер моје време одавно је прошло…

Није се запатило јер нема бродара, а теретне лађе пристају другде. Чак је и бифе „Дринчићево”, никао на успомени на „Бајлонов кладенац”, његов највећи радни успех које многи трећепозивци још памте по њему (и зато по навици називају „Код Змајка”), склопио своје увек широм отворене двери и душу. У њему је осванула тесна апотека, мада слаба је то медицина за ноћне болештине.

Кафана-пивница „Велика Македонија”
[attachment=4]

Како протегнути ноге

Хроничари Београда оставили су једну занимљиву прибелешку. У време турске владавине, све до почетка претпрошлог века, савска обала била је сасвим пуста, а називали су је Савска јалија. Али све чешће и Кафанска махала! Ако је и било каквих житеља, били су то махом бостанџије, лађари и Цигани. Прозвана је Кафанска махала јер је била посејана малим механама са доксатима у којима су ракијали лађари, мада су кришом долазили и Турци из града да се и они огреју на тој ватрици. „Бродарска касина” чувала је сећање на то време.

Ипак, најтужније је било кад би у Савско пристаниште, у Карађорђевој улици, наишао велики путнички „крузер”, па из њега покуљало више стотина путника, и то углавном размажених парајлија који би стајали збуњено часак-два док их њихов водич не потрпа у аутобусе или поведе за собом навише, у град, ваљда да им покаже Патријаршију са Саборном црквом, Конак кнегиње Љубице, Кнез Михаилову улицу... и тек успут да им спомене кафану „?”. Ко зна шта би, на основу виђеног, тај свет могао помислити о нама?

Уместо да их већ у пристаништу дочекамо с веселим кафанама, можда баш репликама оних старих и одавно заборављених, с винским подрумима и радњицама које нуде свеже, тек убрано воће, с кајмаком и сиром, димљеном сланиницом, пршутом и куленом, па и роштиљем, што да не, са предметима из домаће радиности као упечатљивим сувенирима... ми им омогућујемо да – протегну ноге.

За то не би требало кривити Туристичку организацију престонице јер она нити руши нити зида, већ се бави „затеченим стањем” које покушава, а понекад успева, да представи у најлепшем светлу. Други би над тим требало да лупају главу.

Јер очигледно је да имамо толико тога да покажемо и понудимо како гостима Београда тако и овдашњим житељима који до данас нису савладали ту лекцију.

Izvor: www.politika.rs

Кафана 'Црни коњ' на почетку Задарске улице, 1929. године.

[attachment=1]

понедељак, 11.01.2021.
Милан Јанковић

НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Откуд морнар усред града

Легенда о морепловцу који је уз пиће чекао позив за нову пловидбу. ‒ Храм учености преко реке Саве звани „Тошин бунар”

Није му шкодила пропаст „Бермудског троугла” (Фото П. Мирковић), У „Морнару” се чекало на слободно место (Фото З. Анастасијевић)
[attachment=1]

Списак такозваних култних кафана је променљива величина. Локали испред којих се донедавно клањало, и у њих улазило уз изразе захвалности онима који су устали и ослободили место, више и не постоје или су се претворили у нешто што се не може назвати кафаном. Другима је, оправдано или стицајем непредвиђених околности, опала популарност и као да само чекају да им се промени намена. А има и оних који деценијама одолевају, на угоститељским темељима који су постављени много раније, у неким срећнијим временима.

Писали смо већ о фамозном „Бермудском троуглу” – локацији чије су основне коте биле кафане „Под липом”, „Шуматовац” и „Грмеч”. Нови бизнисмени су све то истумбали, од нечега направили неке другачије ресторане, оне у којима се седи у удобним фотељама или стоји око округлих столова, у којима вам се конобари насмеју ако их питате да ли служе телећу главу у шкембету. Или отворили дрогерије... Ипак, један локал, удаљен свега неколико стотина метара, на неки начин славио је суноврат „троугла”. Остао је једина права кафана у строгом центру престонице.

Ноћни живот до раних вечерњих сати (Фото: Танјуг/Н. Анђић)
[attachment=2]

Откуд морнар усред Београда? Прича се да је својевремено неки светски трговац и морепловац данима седео у локалу у центру града и испијао пића чекајући да му стигне позив за нову пловидбу и да је по његовом занимању то место добило име. Не знамо сигурно да ли је баш тако, тек „Морнар” је и данас место окупљања неких нових путника, којих је, због новонастале епидемиолошке кризе, мање него раније. Ово место је можда и пре свега друга кућа локалних љубитеља кафане и свих оних које су пословне обавезе везале за уже градско језгро.

Упркос имену, „Морнар” није рибљи ресторан – свега 10 одсто понуде су морски и речни плодови – већ је то кућа домаће, националне кухиње. „Морнар” је један од мањинских локала који је преживео такозвану угоститељску транзицију, тачније својеврсно кафанско истребљење с почетка новог миленијума, када су једна за другом нестајале култне и културне београдске кафане или су их нови власници претварали у нешто друго.

– Управо нам је био циљ да сачувамо аутентични изглед и првобитну намену свих наших објеката и, мада то није лако, допринесемо и развоју нашег препознатљивог угоститељства и туризма уопште – рекао је за „Политику” Жарко Ратковић, директор компаније „Вишњица” у оквиру које послује и пивница „Тошин бунар”, којом ћемо се позабавити касније.

Епидемија истерала свираче на улицу (Фото: Танјуг/С. Аћимовић)
[attachment=3]

Упућени добро знају да је „Морнар” незаобилазни део манифестације зване „Улица отвореног срца” која ове године, из већ познатих разлога, није одржана.

– Мада уважавамо туристе и све друге који сврате код нас кад их пут нанесе, ми ипак живимо од сталних гостију. Није то баш једноставно, неки су се овде одомаћили, понекад се мало опусте па се понашају оно што би се рекло као да су у кафани – рекао је за наш лист управник Братислав Браца Оташевић и додао да се за столовима ресторана прошле године у ово време парлало онолико језика колико има земаља из којих у Београд долазе туристи.

А ако нам се већ тема односи на ноћни живот београдских кафана, ту је „Морнар” посебно занимљив по једној појави – смени генерација. Као по правилу, у неким касним поподневним или раним вечерњим сатима, они старији и искуснији, помало „уморни” кафанци препуштају столице млађем свету. Места која су дотад љубоморно и полунепријатељски чували ти „маторци” тада преузимају нови клинци. Особљу ресторана и они су добродошли гости.

За већину тих младих људи „Морнар” је донедавно био као нека одскочна даска за улазак у онај прави, њихов ноћни живот у дискотекама и клубовима. У „Морнару” би се налазили они што долазе са различитих крајева града, попили по пиће-два и ковали планове за даље. Било је то такорећи „загревање”.

Званично име се зна, алʼ била је и „Џакарта” (Фото: М. Величковић)
[attachment=4]

А на неколико километара од „Морнара”, тамо преко Саве, у Новом Београду, свој живот и даље, већ читав век и нешто дуже, живи ресторан-пивница „Тошин бунар”. Неки од власника који су се смењивали покушао је да наметне име „Џакарта”. Прича се да је то зато што су оближњи Студентски град преплавили академци из пријатељске Индонезије. Није то заживело ‒ за Београђане то место се увек звало „Тошин бунар”, уосталом и данас се тако званично зове.

Па чак ни Улица Тошин бунар није добила име по бунару, већ по истоименој кафани. А бунар је заиста још у 18. веку ископао извесни Теодор Апостоловић, звани Тоша, богати земунски велетрговац, Цинцарин пореклом из Солуна. Кафана је одмах постала својеврстан „храм учености” који је врата затварао свега двапут у историји: прво 1968. док су трајали студентски протести, и четири године касније, када је проглашена епидемија великих богиња.

Подаци кажу да је дотични Тоша под старе дане зарадио неку тешку очну болест. Наводно су му предложили да са Бежанијске косе спусти низбрдо празно буре, а где оно буде стало, ту да ископа бунар и засади дрвеће, па да се умива водом како би повратио вид. То је и учинио, а успут је ту подигао и кафану. Убрзо је локал постао омиљено састајалиште имућних Земунаца, а читав крај око бунара је још за Тошиног живота понео име Тошин бунар.

Садашњи и бивши запосленици ове кафане сећају се да су у њиховим „одајама” студенти прослављали своје успехе, али и туговали због неуспеха на факултетима – уз музику, гомилу пића, с песмом на уснама. Славило се или жалило до раних јутарњих сати, а и сада би, да није овог зла које нас је снашло. Памти се да су се житељи старог Београда питали која је то кафана тамо преко реке у којој се лумпује до зоре. Многи су долазили да провере те приче. Нису се покајали...

Овај локал треба сачувати (Фото: М. Јанковић)
[attachment=5]

Комшије спремне – спасите „Лидо”​

Судбина је хтела да кафане о којима је овде реч послују у саставу једне угоститељске фирме чији фанови оправдано траже да се и друге „испоставе” тог предузећа не занемаре. Рецимо, ресторан „Лидо”, прекопута хотела „Југославија”, који полагано и болно губи битку за опстанак у времену епидемије. Џаба добра кухиња, узалуд искусни конобари предвођени старим вуком угоститељства Радетом. Нешто ту фали. Нису довољне ни врхунске пихтије ни неодољива ребра у киселом купусу. Прича се по крају да неки „стари” гости планирају протесте како би испред овог некада изузетно популарног ресторана указали менаџменту шта треба да уради да би се „Лидо” вратио на стазе славе. Можда би помогла и мала, али увек корисна корекција цена, па да објекат на граници Новог Београда и Земуна настави да живи. Можда...

* * *

Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Izvor: www.politika.rs

Fotografija iz neutvrđene beogradske kafane, oko 1930. godine. Drugih podataka osim lokacije nema na pozadini fotografije.



[attachment=1]

Bife "Kraljevo", snimak iz 1924. godine.

Zna li neko gde je ovo snimljeno, ne ide mi locirenje?



[attachment=1]

Šta piše na tabli iznad: Kafana i restoracija Kraljica ??????? Aleksandra Đorđevića.

Na natrčah na podatak da je to ćošak (https://www.pinterest.com/pin/557390891373824466/) Carice Milice i Brankove.

Biće da si u pravu , tako kažu i ovde (https://heslika.web.app/carice-milice.html)

Svetogorska ulica i plac na kome je bila kafana Dva bela goluba, pre izgradnje palate Zanatskog doma. Na slici je tramvaj na liniji br. 7 (jednotračna pruga ), Kolarac – Svetogorska – Tašmajdan, dužine oko 1.300 metara.

[attachment=1]

Ulica Svetogorska

Prvobitno, ovu ulicu narod je nezvanično prozvao Pop Isin sokak, po svešteniku koji je u njoj živeo. Kuća mu se nalazila kod današnje Pravno – birotehničke škole "Dimitrije Davidović". Pop Isa je bio dugogodišnji starešina palilulske crkve.

U periodu od 1872. do 1896. godine ova ulica je prozvana "Dva bela goluba". Ime je dobila po kafani gazda Jove Kujundžića koja se nalazila na početku ulice.
Terzija Jovan Kujundžić „Valjevac” rođen je 1813. bio je šurak Stojana Novakovića i zet Maksima Rankovića predsednika suda. U braku sa Anastasijom imao je sina Milana. Milan Kujundžić je bio srpski filozof i političar.

Kratak opis kuće i imanja Jovan Kujundžić je dao u oglasu koji je objavljen januara 1857 u listu "Šumadinka".
Plac na kome se nalazila kafana "Kod dva bela goluba", na uglu današnjih ulica Hilandarska i Svetogorska, 1912. godine prodat je Udruženju zanatlija koji su tu podigli svoje zdanje "Zanatski dom" na čiju fasadu su, prema zahtevu Kujundžića, postavili figure dva goluba.

Kafana "Dva bela goluba" je sagrađena 1840. a srušena 1903. godine.

Šteta je ne pomenuti i ostala imena ove ulice:

 -Od 1896. do 1922. nosila je naziv Svetogorska;

- od 1922. do 1930. Bitoljska (obuhvatala je i današnju Ilije Garašanina);

- od 1930. do sredine Drugog svetskog rata Žorža Klemansoa, kada je nemačka vlast vratila naziv Svetogorska ulica;

 -od 1946. dobija naziv Lole Ribara, a 2002. vraćen ponovo naziv Svetogorska


[attachment=2]

Milan Kujundžić Aberdar

[attachment=3]

понедељак, 25.01.2021.
Милан Јанковић

Дух Балкана на 15. спрату куће „Политика”

Како су новинари најстаријег листа на овим просторима добили кафану у којој се окупљала елита тадашњег Београда

Данило Пурић, дугогодишњи уредник и директор „Политике”, као конобар (Фото: лична архива), Светски шаховски шампион Анатолиј Карпов (у средини), наш велемајстор Љубомир Љубојевић (први здесна) и директор „Политике” Живорад Миновић на 15. спрату (Фото:документација „Политике”)
[attachment=1]

Тек када је шездесет и неке прошлог века довршена нова зграда „Политике” новинари најстаријег дневног листа на Балкану, посебно они склони теорији да без седења у кафани нема правог новинарства, могли су да одахну ‒ на 15. спрату објекта добили су угоститељски објекат, односно локал, са две сале и малом испоставом два спрата више, а негде у средини сместила се и „башта” с које је пуцао предивни поглед на Београд. Клуб „Политике” почео је да ради и да исписује странице југословенске журналистике.

Новинарски „збег” преселио се из оближњих локала на сам ћувик своје омиљене фирме, даље од очију радозналаца и лакомих. Понекад би се међу гостима затекао и неко „са стране” – уважени државник, награђивани уметник, велики научник, угледни политичар или важан саговорник, а каква је атмосфера владала може да посведочи и прича да су неке колегинице и колеге своје свадбене ручкове или вечере – без прегласне музике, играња кола међу столовима – приређивали баш ту (а неки и два или више пута!).

Један од гостију Клуба био је и Мирослав Мишко Стојановић, пензионисани новинар и уредник „Политике”. Кад год би му време дозвољавало ‒ будући да је у три мандата био дописник нашег листа из Немачке, а и специјални извештач са најважнијих догађаја широм планете ‒ Мишко није пропуштао прилику да обиђе и то „свето место” на 15. спрату палате.

‒ Са своје две сале било је то ексклузивно место, састајалиште неког интелектуалног света, чаршијског крема ондашњег Београда. На неки начин, склоњени од вреве градских кафана и заштићени од радозналаца различитих намера, у тај отмени локал полузатвореног типа навраћали су представници друштвене елите. Нас су ценили као домаћине, а њима је била част да нам буду гости ‒ прича Стојановић и додаје да је Клуб свакако био нешто више од обичног ресторана, да су се ту глачале идеје из којих су настајали добри текстови, квалитетне приче...

Они су се бринули да гости буду задовољни: особље Клуба „Политике” (Фото:документација „Политике”)
[attachment=2]

Било је то време када је извор информација био човек, а не интернет. Клуб „Политике” имао је своју душу, за његовим столовима седели су непревазиђени репортери, козери, уметници различитих провенијенција. Колега Стојановић подсећа да је „Политика” у својим редовима имала много врхунских репортера који су своје надахнуће тражили размењујући ставове и идеје у Клубу на 15. спрату. Тачно се знао дневни распоред по којем се тамо седело и разговарало.

‒ У Клубу су се организовали различити догађаји. Сећам се, примера ради, да су се ту проглашавали шампиони матерњег језика из редова осмог разреда основних школа, а да су им признања додељивали Иво Андрић, Десанка Максимовић… Ту је уручивана НИН-ова награда, гостовала су нам најзвучнија филмска имена у време ФЕСТ-а... Новинари су радили свој посао, а уредници знали где могу да их нађу ако нешто искрсне ‒ присећа се Стојановић.

Један из плејаде „Политикиних” новинара, врсни репортер, дугогодишњи дописник из иностранства Борко Гвозденовић са извесном дозом сете присећа се клупских дана.

‒ У кафану се ишло на пиће и по разбибригу, а у Клуб „Политике” на разговор са колегама или саговорницима. Пиће је било у другом плану, као неки пропратни елемент креативног дружења и договарања око тема. А кад бисмо хтели да набројимо све те угледне и славне људе који су са нескривеним задовољством долазили на 15. спрат, не би било довољно простора на овој страни. Водио сам једно књижевно вече и до мене је седео Бранко Ћопић. У једном моменту књижевник ми се приближио и тихо ме упитао: „А је л’ се ово плаћа?” Има безброј анегдота из Клуба и жао ми је што тако нешто више не постоји. Искрено се надам да ће се вратити славни дани „Политике”, а са њима и једно овакво место какво интелектуални свет заслужује ‒ каже Гвозденовић.

Увек је кувао врхунску рибљу чорбу: уредник фотографије Мића Николић (Фото: лична архива)
[attachment=3]

Надолазећа политичка превирања и поделе средином осамдесетих година прошлог века нису мимоишли ни Клуб „Политике”. Старији новинари сећају се како су се заметнуле приче да се на 15. спрату одигравају неке завереничке работе, да се претерано прича о нечему што не би смело, а „случај” је доспео и на дневни ред некада моћног тела социјалистичког система ‒ радничког савета. И догодило се оно што је било за очекивати ‒ стављен је катанац на локал који је за многе био институција. Много година касније група ентузијаста из тада већ на више целина подељене „Политике” покушала је да врати стару славу свог претходника, отворивши на 15. спрату кафетерију „Међу нама”. Међутим из много разлога, којима овде није место да се набрајају, то није потрајало дуго. Прича о Клубу „Политике” остала је легенда...

Ауторка текста са позоришном звездом Нуријом Есперт (Фото: лична архива)
[attachment=4]

Храм узвишеног духа

„Овако нешто нема ни Вестминстерска палата”, аутентични је утисак легенде новинарства Мирослава Мире Радојчића. Ваљало му је веровати на реч, дописнику из Лондона, који је знао сваки кутак британске престонице, једином нашем новинару са ложом на Вимблдону. Један је од бројних „Политикиних” дописника који су прво долазили у Клуб на 15. спрату, па тек онда код главног уредника.

А 1973. кад сам на конкурсу примљена за новинара „Политике”, од прве приправничке плате родитеље сам извела на ручак у најлепши клуб са погледом на цео Београд. Простор је блистао од елеганције и отмености. Столице са наслоном од увозне шпанске трске, до тада невиђене у неком ентеријеру, а њом су били обложени и зидови између дрвених ламперија. Архитекта Угљеша Богуновић, идејни аутор Палате „Политика”, инспирисао се Шпанијом, а Богуновићева супруга, Милица Рибникар, вајар, урадила је бисту оснивача „Политике”‚ која и данас стоји у холу.

Клуб је био пантеон узвишеног духа, некад изненадних сусрета са онима до којих се не долази баш лако. Волим што готово никада у њему нисам видела политичаре. Уредник Културног додатка, публициста Радован Поповић, имао је срећу да се у Клубу дружи са Десанком Максимовић, док су Меша Селимовић и Марко Ристић били на ручку са Милојком Друловићем, чести гости били су Миодраг Булатовић, Васко Попа, Миодраг Павловић, Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Божидар Дамјановски, прва приватна галеристкиња Вида Гостушки... Тада је Клуб био престижније место од Ивиног и Будиног Клуба књижевника.

Битеф, Фест, Бемус имали су своју малу репризу у Клубу „Политике”. Звезде ових манифестација, попут Клаудије Кардинале, Сергеја Бондарчука, Нурије Есперт, песника Андреја Вознесенског, Милорада Мишковића... били су гости наше куће. У Клубу су одиграване и позоришне представе, тражена је столица више.

Није свако могао да дође у Клуб „Политике”. Тачно се знало где је коме место. Естрада, тада у повоју, углавном је окупирала „Бермудски троугао” – столове „Шуматовца”, „Грмеча” и „Под липом”‚ где су извођаче лаких нота чекали фото-репортери и новинари бројних магазина. Интелектуална елита формата Љубе Тадића, Мире Траиловић, Бате Стојковића, Оливере Марковић била је та нека прва лига. Она коју сте могли да видите на 15. спрату. Памтим кад је једног дана у време ручка ушао Бата Живојиновић! Тај призор деловао је нестварно, као земљотрес, настао је мук, а он је упловио попут носача авиона, онако велики, разбацан, плећат, испунио је целу просторију. Лежерно, са шмекерским осмехом, изговорио је: „Добар дан свима.” Ето, било је некад...

Мирјана Радошевић

Горњи спрат, доњи дом

У дугој историји „Политике” бележе се периоди у којима је угоститељство представљало важну допунску делатност новинарског прегалаштва: клубови и ресторани под кровом славне седамнаестоспратнице у Македонској. Уредници су добро знали да је непослушна новинарска багра склона расипању по околним кафанама и бифеима, па је било пробитачније држати их окупљене у близини. Један телефонски позив, вожња лифтом са 17. или 15. спрата, и ето њих у редакцији.

Формацијски распоред подсећао је на два дома у Парламенту, можда још и више на устројство енглеских пабова који имају Паблик бар и Салун бар, или Лаунџ. Први је често пијаначки бучан, други је више за углађена окупљања старијих пријатеља или брачних парова.

Доња сала Клуба била је репрезентативна. Ту је на пиће или ручак долазио читав Београд. Уредници су били довољно плаћени да изведу угледне госте из света филма, музике и сликарства, славне личности јавног живота, спорта. Политичари ништа. Уштиркани бели столњаци, а и велики столови деловали су некако достојанствено усклађени угледу новине. Горњи спрат био је доњи дом. Бифе намењен новинарској раји која је ту, по свим узусима пословичне професионалне чедности, пила кафу, а чешће нешто „кратко”. Дувански дим обавијао је играче домина и шаха по једноставним, малим столовима. Таленат у померању дрвених фигура и плочица имао је своју тржишну вредност.

Коцкало се, онако аматерски, све док се једног дана није појавио тадашњи генерални секретар „Политике”. Бануо је изнебуха, почистио неке табле, разрушио домине и саопштио: „Због коцке се забрањује играње шаха и домина!” Непријатно изненађени, видно утучени, новинари су кренули у евакуацију чекајући један од два лифта. „Хајде, у 500 динара који ће први да дође”, понудио је опкладу ненадмашни репортер Стеван Шевић.

Деловало је неуништиво, али прошла су времена када је неко ко је хтео да буде добар новинар морао да испуњава четири услова: много пића, много дувана, куцање са два прста и барем један разведен брак. Нема више потребе за 15. и 17. спратом. Новинари раде од куће, пију „кока-колу”, не пуше и куцају по рачунару са свих десет прстију. Једино ме за бракове не питајте.

Бошко Јакшић

Izvor: www.politika.rs

Restoran "Kalemegdanska terasa", oko 1960. godine.



[attachment=1]

Terasa restorana hotela "Metropol", oko 1960. godine.



[attachment=1]

Još jednom Terasa restorana hotela "Metropol", oko 1960. godine.



[attachment=1]

Šumatovac, 80-tih.



[attachment=1]

Restoran - pivnica "Knez Mihailo" u palati Riunione 30-tih godina XX veka.



[attachment=1]

Kafana "Kolarac", oko 1930. godine.



[attachment=1]

Bašta hotela "Moskva", oko 1930. godine.



[attachment=1]

Bašte restorana hotela "Takovo" i "Pariz" (Stara Kasina) na Terazijama, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Terazije, stari Hotel Kasina i Hotel Pariz 1916. godine.



[attachment=1]

Kafana "Topola" na današnjem trgu Nikole Pašića, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Kafana "Mostar", 1934. godine.



[attachment=1]

Kafana "Zlatno Burence" tek što je bila preseljena u novu zgradu 1933. godine. Pored (desno) se vidi stara zgrada kafane "Zlatno Burence" u fazi rušenja.



[attachment=1]

Kafana "Vuk Karadžić", Skadarska, 1928. godine.



[attachment=1]

Kafana/Bife Borislav E. Gajger u Kolarčevoj ulici za vreme okupacije u DSR.

[attachment=1]

"Bife kod izbeglice", Beograd, krajem 20-tih. Ne znam gde je ovaj bircuz bio.



[attachment=1]

Stara zgrada pivnice-restorana "Ruski car", na istoj lokaciji gde se nalazi današnja zgrada i restorana koji ponovo nosi ime "Ruski car".

Naziv Ruski car je nastao oko 1900. godine kada je ruski car trebalo da kumuje kralju Aleksandru I Obrenoviću. U međuratnom periodu ova kafana je imala izgled otmenog beogradskog lokala u kome se pored predstavnika tadašnjeg otmenog sveta skupljala i intelektualna elita. Sednice srpskih inženjera i arhitekata održavane su u kafani Ruski car i to pre i posle Prvog svetskog rata. Zgrada je srušena 1922. godine.



[attachment=1]

[attachment=1]

Još jednom "Ruski car".



[attachment=1]

Da li je poznato ko je bio vlasnik " Ruskog cara" u to vreme . Zanimljivo da je "firma" na ćirilici i latinici  ( iz koje godine je fotografija )  ;)

KAFANE SU BILE DUŠE GRADA

Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.

Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.

Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.

Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.

"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji".

Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu. Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.

Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.

"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.

Fajront pre ponoći

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

"Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."

Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Kafana je bila "prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju." Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.

Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer "Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati" – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput "Dardanela", kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.

Nastaviće se...

Izvor: www.riznicasrpska.net

Inače, Turci nisu nikakve kafopije. Oni piju čaj iz fildžana, jak i sladak. Kafa je onako, za ljubitelja.

Ако је на ћирилици и латиници, свакако је после 1918.

До 1918. у Београду је латиница на фирми или реклами а и уопште била "случајна грешка иностране фирме која је хтела да се разликује, макар да њену фирму или рекламу скоро да нико није могао прочитати."
Ово вам говорим као "заклети ћириличар" који наравно, као школован човек зна и користи и многа друга писма. Ето, у Ивриту сам стигао чак до "далет". Грчки могу којекако читати, макар да немам појма шта значи. Аааа, знам да бројим до осамдесет, умем да наручим воду (физико неро), млеко, пиво, вино. кафу, бурек, јогурт и ракију. Мени доста. Нећу бити гладан и жедан. Можда ћу се и с неким спријатељити. То и јесте суштина кафане, а и прва суштина језика и писма. Не остати гладан и жедан у туђој земљи. Све остало је надградња, која иде после..

KAD JE MIKA ALAS SVIRAO BOEMIMA

Samo u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata Beograd je imao više od hiljadu kafana i mehana. One su bile stecište boema, centar javnog života, ali i mesta u kojima su se donosile krupne političke odluke.

Beograd je, ne tako davno bio čuven po svojim kafanama, koje su bile jedan od simbola našeg glavnog grada. Nažalost, poslednjih godina te kafane polako ali sigurno nestaju, a na njihovim mestima otvaraju se banke, restorani brze hrane, ekskluzivni kafići i druga obeležja tranzicije. Doduše i savremena mladež, poput svojih predaka voli da posećuje "ugostiteljske objekte", pa su beogradski kafići, baš kao i nekadašnje kafane puni tokom većeg dela dana. Ali, u njima danas važe neka druga, manje romantična pravila ponašanja, koje su u skladu sa savremenim načinom života. Onih starih, dobro poznatih kafana ostalo je svega nekoliko. One svedoče o "dobrim, starim vremenima" i jednom drugačijem Beogradu, koga više nema. A ta beogradska boemija svoje početke imala je još sredinom 19 veka. Da su kafane i mehane od davnina obeležje srpske prestonice svedoči činjenica da je, još knez Miloš Obrenović 1859. godine posebnim dekretom regulisao njihov način rada, izgled, kao i pravila ponašanja u njima. Tada su i jasno razgraničeni pojmovi "kafana" i "mehana".

— Mehane su bila mesta na kojima je moglo da se dobije prenoćište i hrana, dok se u kafanama služilo samo piće. Propisom, koji je 1859. doneo knez Miloš predviđeno je da kafane i mehane moraju biti izgrađene od tvrdog materijala i imati ulaz sa čela, a ne iz dvorišta. Po tom propisu bilo je predviđeno i da pojedini lokali, unutar gradskih zidina mogu da uposle devojke, ali maksimum dve, objašnjava Videje Golubović, autor knjige "Mehane i kafane starog Beograda".

Ovaj propis bio je, za javni život Beograda od ogromnog značaja. Jer, gotovo da nije bilo sokaka u ondašnjoj varoši u kome se nije nalazila barem jedna kafana ili mehana. Tako je, recimo, krajem 19 veka bilo zabeleženo da se, u današoj Makedonskoj ulici nalazila 41 kuća i 21 kafana. Slično je bilo i u ostalim delovima grada, pa je Golubović uspeo da popiše čak 960 kafana i mehana koje su, u Beogradu postojale u periodu od 1860. do Drugog svetskog rata (kada se tome dodaju i lokali o kojima ne postoje pisani tragovi može se zaključiti da ih je bilo i više od hiljadu). Svaka kafana starog Beograda imala je svoj "imidž". Znalo se kakvi gosti u nju dolaze, kakvo se piće služi, o čemu se raspravlja. Tako je, recimo kafana "Dardaneli", koja je srušena 1901 godine, a nalazila se na mestu današnjeg Narodnog muzeja važila za prvo stecište boema, pa su, kada je doneta odluka o njenom rušenju zbog toga nastali i pravi protesti. Kasnije se, po boemiji pročula "Pozorišna kasina", smeštena u blizini Narodnog pozorišta, da bi se tek krajem 19. veka boemi preselili u Skadarliju. Naravno, kafane i mehane bile su poznate i po drugim, značajnim događajima.

— U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg" zasijala je prva sijalica u Beogradu. Zanimljivo je da se na tom mestu, u Masarikovoj ulici danas nalazi zgrada Elektrodistribucije. Prvi telefon u Beogradu zazvonio je, takođe u kafani i to u "Tri lista duvana", dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u "Kolarcu", kafani koja se nalazila na današnjem Trgu Republike. U kafani je prikazan i prvi film, a zanimljivo je da se posle Prvog svetskog rata u "Kasini" jedno vrme zasedala i Narodna skupština, objašnjava Golubović.

Budući da je politika i tada bila omiljena tema, a suparništvo među strankama veliko kafane i mehane delile su se i prema partijskoj pripadnosti gostiju. Tačno se znalo koje kafane važe za "radikalske", a koje za "naprednjačke", gde se okupljaju liberali, a gde socijalisti. Vlast i pojedine stranke umele su da u kafane, u kojima se okuplja "suparnički tabor" pošalju i svoje špijune koji su, imitirajući obične goste prisluškivali šta im protivnici spremaju ili kakvo je raspoloženje naroda prema vlasti.

Svoje kafane imali su i poznati inudstrijalci. Tako je, u Skadarskoj, u blizini čuvene pivnice postojala kafana "Bajloni" (kada je ona građena na tom su mestu pronađeni ostatci praistorijskog čoveka), dok je kafana "Smutekovac" pripadala Vajfertu. Ona je tako nazvana po Smuteku, Čehu koji je jedno vreme bio njen vlasnik, a zanimljivo je da je, prilikom posete Beogradu tu boravio i Nikola Tesla. Ali, kafane su najviše bile čuvene po beogradskim boemima. Njihovi nezaobilazni gosti bili su Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Laza Lazarević, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Tin Ujević... Gde su boemi tu je i orkestar, a u jednom od njih svirao je i Mihailo Petrović, poznatiji kao Mika Alas, čuveni matematičar i naučnik i još čuveniji boem. Svi oni ostavili su neizbrisiv trag u srpskoj umetnosti i nauci, ali i javnom životu glavnog grada, pa nije ni čudo što se za njih vezuju i neobične priče.

— Đura Jakšić voleo je da pije, pa je tako ostao dužan vlasniku kafane "Kod kočijaša". Da bi mu vratio dug naslikao je sedam radnika, inače po nacionalnosti Nemaca koji su, preko puta kafane gradili tadašnju Gradsku bolnicu. Ova slika odmah je nazvana "Sedam Švaba", pa je novo ime, po njoj ubrzo dobila i ta kafana, koja se nalazila u današnjoj ulici Džordža Vašingtona. Imena i to često neobična bila su još jedno obeležje beogradskih kafana. Neka od njih su "Dve lude", "Dve bule", "Zemljotres", "Klanica", "Dobro jutro", "Kafana kod poslednje nade". Bilo je i kafana koje su nosile svetska imena, pa su se zvale "Njujork", "Amerika", "Lion", "Nemački car", napominje Vidoje Golubović, inače dobar poznavalac prošlosti Beograda. Tako se u njegovoj knjizi "Kafane i mehane starog Beograda" nalazi više od osam hiljada informacija o ovoj temi, koje je on voljan i da podeli i sa gostima naše prestonice.

Tako je živeo i takav ambijent je vladao u jednom drugačijem Beogradu. Nazalost danas nije skoro nista sacuvano od tadasnjeg ambijenta.

Izvor: www.riznicasrpska.net

Кафана 'Руски цар', у Кнез Михајловој, саграђена је 1876. г. Ту кафану је трговац Никола Крсмановић 1890. г. дао у мираз својој ћерки, као фидеикомис, приликом њене удаје за сајџију и јувелира Максу Антонијевића. Њихови наследници, Јован, Милутин и Милица 1922. срушили су стару кафану и на њеном месту сазидали четвороспратну рентијерску зграду, са мезанином и два подрумска спрата. У једном подрумском одељењу (приземљу) била је смештена кафанска сала, коју су Антонијевићи, као и стару кафану, издавали под закуп бројним кафеџијама. Поред Влајка Радојковића, најпознатији закупац био је Људевит-Лајош Рац, мађарски Јеврејин, познат по бројним аферама, вређању и клеветању гостију.
Новембра 1936. због дуга Државној хипотекарној банци, зграда је продата на јавној лицитацији. Год. 1939.  власништво је акционарског друштва 'Руски цар', чији је већински власник и председник Људевит Рац. Следеће, 1940. године, Љ. Рац продао је своје акције београдском трговцу Браниславу Нинковићу.

[attachment=1]

Fotografija je svakako iz perioda pre 1922. godine kada je stara zgrada srušena. Lično, ja cenim da je iz perioda okupacije 1916-18, kada su KuK vlasti prinudno i nasilno "uvodile" latinicu u Srbiju. Što iz ličnih, svakodnevno praktičnih razloga, što iz pobude zatiranja srpskog identiteta.

Evo primer (ranije postavljene u lošijoj rezoluciji) razglednice iz perioda okupacije na kojoj se nalazi hotel "Pariz" sa ovakvom ćirilično-latinično ispisanom firmom.


[attachment=1]



Ćirilično-latinični natpisi i firme iz kasnijeg perioda su "moderna novotarija", i jesu već posledica (od samih srba) nastavljenog posla koji je započeo okupator.

Reklama za kafanu "Kod Raića - Junaka Srbskog"


[attachment=1]

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA

Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom "kao brod" koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili "namerne" prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i "sentimentalno utočište", a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske "CD grupe" objavio knjigu "Stare kafane Beograda" kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

— Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se "otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda".

Knjiga "Stare kafane Beograda" dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u "belom gradu" – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane "Crni orao" koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala "Čamdžijska kafana". Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i "divlje" mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama "Paje Kantardžije", "Ećim Tome", "Zisinom", a zatim i "Gušančevom kafanom" blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u "Barajevu" sede demokrate, članovi "Slovenske ljudske stranke" mogli su se naći u "Ljubljani", a "Maderu" su "rezervisali" ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri "Mali stan", "Mansarda", "Tri palme na otoku sreće", "Šta znate vi muškarci?", "Zašto si pospan Džo?"... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ" koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje "članske karte", ovo društvance nije želelo da proširuje krug "istomišljenika" i u njega se zato teško ulazilo.

— Poseban "šmek" beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. "muzičke bande". Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio "Moravac", svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo "pekli" zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža, violinistu "Paju Ciganina", zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića... — nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale "rame uz rame" uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka "zavrtele" su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane "Kod dva jelena" 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo "Zulfe mori Zulfe" ili "Lepa Fata". Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao "slobodne termine" za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale "Artiljerija Rustikana", "Osetljivo srce gospođe Cvrce", Mitkov karasevdah", "Luče i u papuče" i niz drugih muzičkih "bisera".

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju "tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima".

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih "bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda". U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim "krompir balovima" održavanim u kafanama. To su bili balovi za "običnu raju" bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od "deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura". Da se sa "četvoro očiju" pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije "da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave "špionluke". Sledeće godine  usledila je i "Publikacija" o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili "žilavi" i lako su "hvatali krivinu". Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić — da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera — nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama "koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine".

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska)  koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko "zna svaku kafanu u gradu" i ume da "ubode dobar provod", majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama -restoranima "Kolarac", "Srpska kruna", "Dva jelena", "Imperijal"... Ko je sa merakom "mastio brke" srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane "Leskovčanin", "Ratnički dom" (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), "Šiško", "Trandafilović", "Mladi Mavarin", u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani "Dva ribara" u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u "Parobrodsku restoraciju" na savamalskom pristaništu gde su zalogaji "zalivani" srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.   

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali "Zora", "Esnaflija", "Kod Arapina", "Dva pobratima", "Fišeklija", "Sedam švaba", "Bandist"... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i "Kuća veselja", "Biciklista", "Ladovina", "Sablja dimiskija", "Nova skupština", "Poslednji groš", "Velika Srbija". Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput "Pseto koje laje", "Kod lepog izgleda", "Daj dam", "Kod Srpske nade", "Burdelj", "Radnička kooperativa", "Ladno kupatilo", "Kod Crnog psa", "Zlatna slavina", "Kod jeftinoće" i mnoge druge.

Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.     

Autor: Ana Vodinelić

Izvor: www.riznicasrpska.net

Kafana "Gušanac" otvorena 1834. godine, nalazila se na uglu Uzun Mirkove br.9 i Kralja Petra. Ovde snimljena pred rušenje.



[attachment=1]

Kafana "Manjež", otvorena 1936. godine, jedna od retkih kafana koja i danas postoji i radi u ulici Svetozara Markovića 49.



[attachment=1]

Kafana "Dva Megdandžija", nalazila se na mestu zgrade današnje beogradske opštine Stari Grad u Makedonskoj ulici.



[attachment=1]

Pogled na baštu restorana "Atina" na Terazijama, oko 1940. godine.



[attachment=1]

Pogled na baštu hotela "London", oko 1930. godine.



[attachment=1]

Pivnica "Zagreb", oko 1930. godine.



[attachment=1]

Stara zgrada restorana "Šaran", u Zemunu.



[attachment=1]

Kafana "Venecija" u Zemunu, razglednica iz 20-tih godina XX veka.




[attachment=1]

Fotografija iz bašte restorana "Kalemegdanska terasa", snimljeno oko 1940. godine. Kada sam zadnji put bio u ovom restoranu (a tome ima preko 20 godina), ova dekorativna fontana je još uvek postojala, ne znam da li je "potrajala" do danas.



[attachment=1]

Izvinjavam se za Off. Dread, imaš li neku fotku iz ovog perioda (ili kasnije, dok Gazela još nije bila izgrađena), ali fotografisanu od kraja Knez Miloševe, tamo gde je danas republički MUP?

U ovom trenutku nisam siguran, moguće je i da imam nešto, morao bih da proverim. A možda i još neko drugi ima to što te interesuje  :)


...


Kafana Nova Makedonija, Vasina ulica, pogled sa Studentskog trga.



[attachment=1]

CIGANSKO SOKAČE

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili "Cigansko sokače". Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju "boemsku republiku".

ZA SVAKOG PONEŠTO

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i "bećarske odaje" za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude "plitkog džepa" koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu "čorbu čok, mesa jok!", ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: "Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!" ili "Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!"

Autor: Ana Vodinelić

Izvor: www.riznicasrpska.net

Kafana "Vuk Karadžić" u Skadarskoj ... sa njenim olianderima u bačvicama  :)



[attachment=1]

Ranije postavljena fotografija kafane "Kolarac" u malo većem izdanju.



[attachment=1]

Reklama za kafanu "Kolarac", oko 1930. godine, dok je gostioničar bio Velja Bošković.



[attachment=1]

Još jedna fotografija kafane "Kolarac".



[attachment=1]

Kako je Zeleni venac dobio ime


U doba dok Beograd nije bio veći od današnjeg parka Kalemegdana, njegovu tvrđavu je opasivao šanac, koji je od 19. veka zatrpavan, pošto je buduća srpska prestonica počela da se širi. Na tom mestu je nastala bara, koja se i dalje zvala Šanac, a za taj kraj Beograda se govorilo da na njega ljudska noga neće kročiti, a kamoli stanovati.

Predosećajući ipak da će tu biti važan deo grada, braća Aleksa i Stojan Simić, viđeni ljudi i političari u doba kneza Miloša, odlučili su da podignu svoje kuće upravo iznad Šanca. Aleksa je jednu kuću sagradio 1840. na mestu nekadašnje bare, i tako postao rodonačelnik Zelenog venca, današnje četvrti u najprometnijem delu Beograda.

U prizemlju je otvorio kafanu, a prvi zakupac bila je jedna Nemica, gospođa Herman. Ona je dve godine ranije krenula sa mužem šeširdžijom i troje dece iz otadžbine u Srbiju u potrazi za boljim životom. Muž se usput razboleo i umro. Supruga ga je sahranila i nastavila dalje.



[attachment=1]


Kako je od muža naučila šeširdžijski zanat, pokušala je da se od njega izdržava u Beogradu. Nije joj išlo, pa je zakupila kafanu od Alekse Simića. Gospođa Herman je bila je veoma vredna i uredna, i njena kafana je brzo došla na dobar glas. Na spratu je držala sobe za noćenje.

Umesto naziva, ona je istakla limenu tablu sa vencem od zeleno obojenog lišća. Tako je kafana dobila ime Zeleni venac, a prema njoj i okolina. Kafana je preživela oba svetska rata, a srušena je šezdesetih godina prošlog veka da bi se na njenom mestu podigla autobuska okretnica.


izvor (https://www.intermagazin.rs/kako-je-zeleni-venac-dobio-ime/)

Još jedna fotografija kafane "Zeleni venac" sa okolinom.



[attachment=1]

Gostionica "Mala Kasina" u Kolarčevoj.



[attachment=1]

Još jednom "Mala Kasina", druga kuća sa leve strane na razglednici.



[attachment=1]

Malo bolja fotografija, levo kafana "Zeleni Venac".



[attachment=1]

Kafana "Trpković" kod raskrsnice Džordža Vašingtona i Kneza Pavla (sada Bulevara Despota Stefana), prva polovina 30-tih.



[attachment=1]

Pogled na baštu restorana hotela "Balkan", početak 50-tih.



[attachment=1]

"Brodarska kasina" u Karađorđevoj, krajem 50-tih.



[attachment=1]

Не знате ви шта је била "Бродарска" још самог почетком 90их! Враћам се ја са неке дивље журке у три изјутра, полупијан, али још контролисан. А хтела ми се кафа, а можда и још једна ракија... нешто. Па уместо полулево кући, одох ја доле десно. Прођох две "дедине" пекаре, оних са тадашњим још великим тепсијама бурека... мрак, још увек, само око пећи, на дрва, мало сија... није време. Напољу мраз, у Карађорђевој ни живе душе.
Дођох до "Бродарске", а тамо... кипи живот. Отварам дупла врата (била је зима, понављам), а пред носом ми пролеће пивска флаша, празна и разбија се уз цилик срче. Рачунајући да је то случајност, улазим, а тамо два цигана се туку и за гушу ватају уз "курафте.. сол те кураф" (јеби се... сунце те јебало - ете нам санскрита у пракси). Малобројни гости мирно пију пиће и не обраћају пажњу на уобичајену појаву. Цока "курцоломка" уваљује своје огромно, млитаво дупе у крило неком млађем типу са раскопчаним шлицем, и баш је брига да ли их неко гледа.
Ипак седам за сто уз огромну Алфа Потез пећ од које бије к`о из Везува на Помпеју.
Наручујем кафу...а... и ракију, дуплу, јер је ситулација већ напрегнута за моју емотивну, песничку душу. И чашу ладне воде... да блажим.
Упада милиција "плавоглави СУП"... развађа завађене цигане и истерује их... ма туците се... јебите се, али не у кафани. Цоку "курцоломку" убацују у плавог "кеца", јер проституција је, мож мислити, кривично дело. Ја пијем своју кафу, запијам ракијом и питам се који ми је курац све ово требало. А за све то време, екран оног тадашњег наивног клађења преко екрана (заборавио сам како се зове, а није дилдо ни бронко, ни.,..) мења бројеве на које више нико не обраћа пажњу. Сви присутни полегали по столовима, штуцају и труде се да се не избљују или усеру у гаће насред кафане. И ја помало штуцам и подригујем. Доста је било. Испијам последње капи, набијам капу "куртонку" до обрва и излазим на шкрипећа дупла врата.
Ал` ето мени среће... у међувремену се у најближој пекари, уз оно "цревце" што стрмо води степеницама до Косанчићевог венца појавило шкиљаво светло. Ја за кваку... закључано још увек, јер је било тек пола пет. Знам за јадац... десетак корака уз рушевни зид, тамо су задња (не и последња) врата. Отварам... милина... мирише хлеб који се још увек допецава или како се већ каже... то је мирис који се никојом граматиком не може објаснити. Доброј`тро Деда (рекао сам и име, али ко би се сад сетио, одавно је покојни, и пекаре нема) ... ааа, има л` бурека са сиром? Ту би ме Сарајлије прекориле, јер то није бурек него сирница, али ово је Београд. Хебга. Ево, сад сам га извадио, али пази да се не ошуриш... мртва би га уста јела... као код оних песимиста... реалиста... нешто под, над (Топ листа надреалиста) онај Чабаравдић, или који је већ... ма не знам ти ја... добар је бурек... знам те, код мене печеш прасе за Славу. А мени у желуцу већ цела Филхармонија завија и тражи нешто укусно, вруће, масно. Таква била времена... на журке се ишло после вечере код куће, јер тамо је било пића пуно, а јела мало. И младе београдске "пичетине" је било пуно и податне, али о томе је неприлично. То јутро сам први и једини пут у животу појео целих пола кила бурека. И залио то са два тек пристигла, још увек троугласта јогурта... `ладна. Пошто сам већ био искусан, прво сам добро нагризао бурек, па тек онда запио јогуртом, иначе бих се можда избљувао. И обавезно сам себи јогуртом направио "тилак" на носу, гледајући се у огледало изнад плочица (белих, предратних) и проучавајући помно сопствене обрве и већ седе залиске (така ми генетика са обадве стране).
Платио сам Деди са уживањем неке безвезе паре, јер то је тад било "безвезе", мада неке хиљаде још СФРЈ пара и захвалио му се уз ниски поклон што ме спасао да се не бих скљокао уз пругу, онако већ поштено "олајисан", па да ме "покупи", јединца сина, тада популарна, грмећа, двотактна Кенедијевка.
Сав срећан због пуног стомака, кренуо сам кући... право према мосту, па узбрдо. Шкљоцнуо сам тихо кључем, да не пробудим ни мајку ни мачку. И легао тихо, тише, тише падања кише, која ће ујутро већ прећи у снег. Ипак, мачка је меко скочила... мачка је то...чула је... и склупчала ми се код ногу. Пробудио сам се... на реткост... тек око поднева. Напољу је већ лежао снег.  Ускоро је зима навестила пролеће... последње мирно пролеће моје земље, последње, уопште, дане Моје Земље.

Šta da kažem Kumbore, sem veliko Hvala što si podelio ovo iskustvo sa nama   :super

I to u stilu savamalskog Bukovskog, opis je bio više nego upečatljiv  :)



Evo još jedno veselo društvo (ne toliko veselo kao u prethodnoj priči  :laugh:) profesora i novinara ispred bifea "Split", ugao 29. novembra (sadašnje Despota Stefana) i Skadarske, 70-tih.



[attachment=1]

Bašta kafane "Grmeč", Makedonska ulica, 60-tih.



[attachment=1]


[attachment=2]

"Gemeč", krajem 80-tih.



[attachment=1]

Kafana "Gospodarska mehana" u blizini ušća Topčiderske reke je po priči dobila takav naziv jer su tu navraćali Obrenovići po povratku iz lova u Košutnjaku.



[attachment=1]

Bašta restorana Vltava u Maršala Tolbuhina 1984. godine.

[attachment=1]

Kafana "Rudo" je postojala do pre 20-tak godina (kada je zgrada srušena) u mom kraju na Crvenom Krstu, ugao ondašnje Žarka Zrenjanina (sada Vojvode Šupljikca) i Branka Radičevića, snimljeno 1965. godine.



[attachment=1]

Kafana "Šumatovac", 80-tih.



[attachment=1]

Опис је не само упечатљив, него је истинит. Само нисам додао у причу моје тадашње љубавне распетости између Иване и Тање, јер би то било скроз offtopic. Ионако тема преферира фотографије, а ја се распричао. Шта ћу... тако је било.

Članak u dnevnim novinama "Politika, broj za 02.06.1939. godine donosi reportažu o otvaranju "Kalemegdanske terase" koje je usledilo sutradan 03.06.1939. godine. Na propratnim fotografijama se vidi dekorativna fontana koju sam ranije pominjao.


[attachment=1]


[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Još jedna fotografija restorana "Kalemegdanska terasa", oko 1940. godine.



[attachment=1]

Reklama za sezonsko otvaranje bašte kafane "Cvetkova Mehana" jun 1939. godine.



[attachment=1]

Restoran Mornar


[attachment=1]

"МОРНАР"... важно место сусрета. Понекад и судбинских. А и клопа је добра. А кафана има још, ја у кругу од километар знам бар још пет!

"Zlatno burence" – kafana sa živopisnim vremeplovom kroz Beograd


Nekada su beogradske kafane bile mnogo više od onog što su im naziv i namena govorili. Iako dobro poznate zbog ića i pića, u njih se odlazilo i zarad drugih važnih poslova.

S druge polovine 19. veka, u prestoničkim kafanama se okupljalo svakojakog šarenog sveta. Svakako su od njih "najšareniji" bili pesnici i boemi, još dok je stari Beograd odisao boemskim šmekom. Međutim, od redovnih posetilaca tu su bili i poslovni ljudi, te su kafane bile svojevrsni "poslovni inkubatori" zanatlija različitog kova.

Znalo se u to vreme koja od njih je stecište kovača, molera ili pekara. A bilo je i onih koje su, kad se zaratilo u srpsko-turskim sukobima, postale okupljališta dobrovoljaca. Jedna takva kafana još uvek čuva delić starogradskog duha, ne gubeći pritom na prestižu iako su se vremena uveliko promenila. Ušuškano nadomak Terazijske terase, "Zlatno burence" i danas je jedno od mesta koje Beograđani rado posećuju.


(Ne)stvarne priče iz starogradskog burenceta

Istorija kafane "Zlatno burence" broji ukupno 154 godine. U njih su stali nebrojeni trenuci iz života starih Beograđana, uz neizostavni šarm autentičnog duha prestonice kakvom ga pamte stare fotografije. Baš kao kad biste otvorili pravo, drveno burence i u njemu pronašli gomilu živopisnih uspomena.

Većina njih, ako je suditi po pričama beogradskih hroničara, nose pečat verodostojnosti. No, nađe se i pokoja začinjena maštovitim varoškim legendama – kao onda kad je čuveni major i vojvoda Voja Tankosić počastio jednog britanskog novinara šakom šamara. Čuo je, naime, major kako izvesni Vinston Čerčil nije baš lepo pisao o Srbima. Vest o njegovom boravku u prestonici, dok je ovaj odsedao u "Grčkoj kraljici", zatekla ga je upravo za stolom u "Zlatnom burencetu". Zarekavši se da će se obračunati s Britancem ako ga ikad sretne, plahoviti vojvoda je, po svemu sudeći, održao reč. Čaršija veli da je Čerčil prebijen na pragu kafane, i mada je izvesno da je ceo događaj izmišljen, gradskoj kafani je ipak doneo publicitet.



[attachment=1]



Kako je "Zlatno burence" postalo terazijska "vojna baza"

Nije slučajno to što pojedine kafanske priče nose prizvuk rata. "Zlatno burence" otvoreno je još davne 1866. godine, ubrzo postavši "regrutna baza" učesnika nadolazećih ratova – najpre srpsko-turskih, a potom i balkanskih. Redovno je ovde svraćao i mladi Gavrilo Princip u društvu članova "Mlade Bosne". Do ’30-tih godina prošlog veka, kafana se nalazila u jednoj prizemnoj zgradi u Prizrenskoj 8. Ispred nje je stajalo i uzidano bure, a zgrada je bila smeštena nedaleko od "hotelskog trougla" prestonice, tačnije, hotela "Moskva", "Balkan" i "Kasina".

Prizemljuša je potom srušena kako bi na njenom mestu bila izgrađena višespratnica. Deo te palate još uvek je tu, a u prizemlju i dalje vremenu odoleva "Zlatno burence" – sa sve pravim, drvenim buretom koje mu opravdava naziv. No, uprkos "saučesništvu" u godinama obeleženim ratovima – uz pokoje izmaštano ili stvarno svedočanstvo tih davnih vremena – u "Burencetu" nećete naći samo priče o pustošenjima i podvizima ratnih generala. Mnogo je više onih koje kazuju o običnom životu Beograđana, o njihovim radovanjima, patnjama i svakodnevnim dogodovštinama.


Kafana pred kojom su paradirali prasići i oficiri

Bilo je to doba kada je, nakon Prvog svetskog rata, u prestonici vladala velika glad. Retki Beograđani su tada imali prilike putovati i sa putovanja donositi svinje koje su se u osiromašenom gradu prodavale kao alva. Scena u kojoj ulicama milionskog grada šetaju oficiri u pratnji prasića danas je potpuno nadrealna. Ali, u međuratnom Beogradu to je bio uobičajen prizor, čak i pred punim kafanama u strogom centru grada.

Novembra 1935. godine, na 20. godišnjicu oslobođenja Zemuna u Velikom ratu, linija pod brojem 14 prvi put je prošla ispred "Zlatnog Burenceta". No, poput prolaznog trenda paradiranja beogradskih prasića, ni tramvajska pruga nije izdržala test vremena.

Tako se žitelji prestonice, sem gospodina koji je šetao svinje kroz grad, sećaju da je kasniije u izlogu kafane bilo i velikih tepsija gde su se krčkali škembići, crevca i svinjski papci u saftu. Sve do ’60-tih godina prošlog veka, "Zlatno burence" bilo je sinonim za mesto gde se mogla pojesti valjana, "narodna" hrana. I mada je jelovnik bio daleko od ekstravagantnog, Beograđani su se i te kako mogli najesti za sitne pare.


izvor (https://www.011info.com/bilo-jednom-u-beogradu/zlatno-burence--kafana-sa-zivopisnim-vremeplovom-kroz-beograd)

Raskrsnica Prizrenske i Sremske ulice dvadesetih godina, desno je staro "Zlatno burence", fotografija B.Jovičića.



[attachment=1]

"Zlatno burence" u novoj zgradi.



[attachment=1]

"Zlatno burence", još jednom u novoj zgradi.



[attachment=1]

Ranije postavljena fotografija u malo većem izdanju.



[attachment=1]

Još jedna fotografija kafane Mali Carigrad, snimljeno 1910. godine.



[attachment=1]

Kafana "Brankovina" u Dečanskoj ulici.



[attachment=1]

Очигледно да се ципеле нису баш често чистиле. Вероватно из практичних разлога јер су улице у време киша биле пуне блата...

Кафана и ресторација 'Три курјака', 1930. год. Фотографија Јеремије Станојевића.

[attachment=1]

Kafana "Tri kurjaka" se nalazila na uglu ulica Jug Bogdana i (početak sa stepenicama) Kraljevića Marka, kod Kumbora u kraju  :)

Još jedna fotografija Jeremije Stanojevića iz 1930. godine, "Grčka kraljica" sa svojom kafanom.



[attachment=1]

Još jedna fotografija snimljena pred Grčkom kraljicom.



[attachment=1]

Opet fotografija Jeremije Stanojevića iz 1930. godine, skroz levo kafana "Kosmaj" u Masarikovoj. Na ovom redu zgrada danas se nalazi "Beograđanka".



[attachment=1]

Bašta starog hotela "Balkan".



[attachment=1]

Skadarlija noću, kafana "Vuk Karadžić" 1933. godine.



[attachment=1]

Gostionica "Mala Slavija", snimljeno tokom velike rekonstrukcije trga Slavija za vreme okupacije u II Sv. ratu. Ova zgrada, kao i zgrade prekoputa (na drugom uglu Deligradske  prva u nizu zgrada u kojoj je 1. MC Donald's restoran otvoren u ovom delu Balkana) su opstale do današnjih dana.



[attachment=1]

Na fotografiji desno, stara zgrada kafane "Ruski Car", snimak od pre I Sv. rata.



[attachment=1]

Još jednom strara zgrada kafane "Ruski Car", ovog puta pogled sa druge strane, iz perspektive današnjeg Mažestika.



[attachment=1]

[attachment=1]

Još jednom stara zgrada kafane "Tri šešira". Ova zgrada je početkom 30-tih srušena i na njenom mestu izgrađena zgrada kakva i danas poznajemo.



[attachment=1]

Jedan od nastarijih srpkih glumaca, prvi srpski režiser, jedan od prvih filmskih glumaca u srpskim krajevima, Čiča Ilija Stanojević (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Чича_Илија_Станојевић) (stoji sa šeširom) sa društvom u bašti kafane "Tri šešira".



[attachment=1]

Kafana "Tri šešira" u zgradi sa početka tridestih u kojoj se kafana i danas nalazi, snimljeno 1933. godine.



[attachment=1]

Atmosfera iz kafane "Tri šešira", oko 1970. godine.



[attachment=1]

Još jedna iz "Tri šešira", istom prilikom oko 1970. godine.



[attachment=1]

Bašta kafane "Trandafilović" u Mekenzijevoj, snimak iz 1960. godine. Fotografija Baneta Đorđevića.



[attachment=1]

Ondašnja "Bašta Taš-kafe.", kasnija "Šansa". Na pozadini fotografije nema podataka, ali po svemu sudeći snimljeno oko 1960. godine.



[attachment=1]

"Bašta Taš-kafe.", još jedna fotografija iz približno istog perioda kao i prethodna.



[attachment=1]

Stara kafana "Pod lipom" pred rušenje zgrade oktobra 1968, tom prilikom grupa redovnih gostiju je sazvala oproštajno okupljanje.



[attachment=1]

Vladimir Bulatović Vib (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Владимир_Булатовић_Виб) pred vratima kafane "Pod lipom" 1967. godine.



[attachment=1]

Kafana "Pod lipom" u novoj zgradi sa početka 70-tih.



[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=1]



[attachment=2]

Niže niz Bulevar (tada revolucije a danas Kr. Aleksandra) ispod Đeram pijace, pa niz ulicu Đuke Dinića (Rasinska) a na uglu sa Vojvode Savatija se nalazio bife "Proleter", snimak iz 1981. godine. Radi orijentacije, ulica u dnu levo koja se vid na fotografiji je Dimitrija Tucovića.



[attachment=1]

Diagonalno od "Ruda", a na uglu (početku) ulica Žičke i Jovana Rajića (u staroj zgradi na čijem mestu je danas zgrada u kojoj se nalazi prodavnica "Lily" - nekada "Gorica") nalazila se kafana "Juhor". Snimak je iz 1965. godine, a stara zgrada koja se vidi na fotografiji je srušena krajem 60-tih.



[attachment=1]

Grgeč se nekada nalazio prekoputa na suprotnoj strani Bulevara, na uglu sa početkom ulice Starine Novaka. Na tom prostoru se sada nalazi trafika, niže dole cvećara.

Inače, ova zgrada je srušena "urbanističkim planom" 1943. godine.



[attachment=1]

Prekoputa Grgeča, na suprotnoj strani Bulevara a na uglu sa Beogradskom se nalazila kafana "Mali Balkan".



[attachment=1]

Još malo niže niz Bulevar na uglu sa Kneza Miloša a do pred 20-tak godina, nalazila se zgrada u kojoj je bila kafana “Tri lista duvana”. Fotografija iz zbirke Boris Belingara.



[attachment=1]

Pogled na zgradu u kojoj je bila kafana “Tri lista duvana”, 1956. godine.



[attachment=1]

“Tri lista duvana”, početkom 80-tih.



[attachment=1]

Kafana "Topola", pogled niz Dečansku.



[attachment=1]

Još jedan pogled na kafanu "Topola".

Desno niz Dečansku se vidi zgrada koju je projektovao 1937. godine arhitekta Branislav Kojić kao palatu lista "Vreme", kasnije lista"Borba", danas lista"Večernje Novosti".



[attachment=1]

[attachment=1]

Бифе 'Кнез Михајло' – Кнежев Споменик 7. Вл. Драги Милановић.

[attachment=1]

Bašta hotela Balkan, 1922. godina.



[attachment=1]

Hotel London u poslednjem periodu pred rušenje zgrade, snimak iz 1962. godine.



[attachment=1]

Još jedna fotografija iz bašte restorana "Kalemegdanska terasa", na pozadini fotografije zapisano: Oktobar 1939.



[attachment=1]

U bašti restorana Kalemegdanska terasa, u drugom planu se vidi dorćolska električna centrala "Snaga i svetlost", oko 1940. godine.



[attachment=1]

Bašta Kalemegdanske terase, u drugom planu Zoološki vrt i "Zavod za izradu vojne odeće" posleratni "Beko".



[attachment=1]

"Kalemegdanska terasa" još jednom, oko 1940. godine.



[attachment=1]

[attachment=1]

Mijat Mijatović - Drugar mi se ženi (1933)



https://youtu.be/r99Zm1ITctM

Kafana "Kralj Stefan Dečanski" na uglu Dečanske, Nušićeve i Kosovske za vreme II Svetskog rata. Fotografija iz kolecije Borisa Belingara.



[attachment=1]

Kafana i pivnica "Novi majdan" nalazila se na uglu ulica Čika Ljubine i Knjeginje Ljubice (danas Zmaj Jovine), fotografija iz 1930. godine.



[attachment=1]

Dnevni list "Vreme" u broju od 10.07.1938. godine donosi reportažu o jednom nesrećnom slučaju koji se desio na Zvezdari ispred kafane "Vinča" koja se nalazila u blizini kafane "Cvetkova mehana".


[attachment=1]


[attachment=2]


[attachment=3]


[attachment=4]

Preko puta kafane "Kralj Stefan Dečanski" na uglu Dečanske i Nušićeve, nalazila se kafana "Kod Zlatnog Bora", fotografija oko 1930. godine.



[attachment=1]

Još jednom kafana "Kod Zlatnog Bora", krajem 30-tih.



[attachment=1]

I još jednom kafana "Kod Zlatnog Bora", pogled sa drugog kraja Dečanske.

Pored kafane "Kod Zlatnog Bora" koji je u zgradi na uglu sa Nušićevom, u zgradi do nje jedno vreme se nalazila "Narodna kujna" Ilije A. Ristića. Fotografija Ace Simića.


[attachment=1]

Još jedan pogled na pominjanu raskrsnicu kod Zlatnog Bora, krajem 40-tih.



[attachment=1]

Fotografija koju je već postavio Brodarski u malo većem formatu, kafana (i pivnica!) "Proleće" u Kosmajskoj ulici, 1930. godina.



[attachment=1]

Doček nove 1936. godine u restoranu Trgovački klub koji se nalazio u sklopu hotela Opera na uglu ulica Makedonske i Braće Jugovića.



[attachment=1]

[attachment=1]

Zoran Cvijanović čeka Sonju Savić "kod Pevca", Topličin venac, film 'Leptirov oblak', jesen 1976. godine.



[attachment=1]

Enterijer i otvaranje ekspres restorana Zagreb, 19. avgust 1961. godine.


[attachment=1]


[attachment=2]

Restoran Zagreb, 1962. godina.



[attachment=1]

Još jedan pogled na restoran Zagreb, u pozadini se vidi zgrada u kojio su uvek bile robne-kuće. Pre II Sv. rata "Ta-Ta", na fotografiji "Na-Ma" (Narodni Magazin), a potom "Robne kuće Beograd" ...



[attachment=1]

Restoran Zagreb šezdesetih, fotografija Baneta Đorđevića.



[attachment=1]

https://youtu.be/ovVqomxMaS8

Atmosfera iz kafane "Ima dana" u Skadarliji, 1979. godina.



[attachment=1]

Видим и дебелог, ћелавог директора неке фирме са младом љубавницом!

Фасада ове зграде је обновљена а трг испред преуређен. Подигнута је и чесма која на врху има певца од мермера.

Razglednica iz Skadarlije, za sezonu 1969. godine.



[attachment=1]

Skadarska oko 1930. godine, još jednom kafna "Vuk Karadžić".



[attachment=1]

Tako je Džumba, sada je čitav taj kraj oko Obilićevog i Kosančićevog venca sređen i zaista je uživanje sesti na kafu.

Tako sam ja jednom prilikom pre godinu i nešto izjutra "otvorio" Pevac kad nikog nije bilo od drugih gostiju, pa napravio par fotki  :)


[attachment=1]


[attachment=2]

Kafa je dobra, cene pristupačne  :)



[attachment=1]


[attachment=2]

Prethodno sam bio navratio do obližnjeg antikvarijata knjiga (prepao sam čoveka tamo, nije još ni pošteno otvorio radnju izjutra  :)) koji povremeno ima neke fotografije na prodaju, pa sam pazario neke fotke starog Beograda za svoju kolekciju  ;D



[attachment=1]

Pogled niz Knez Mihailovu, kafana Albanija desno.



[attachment=1]

Gužva pred kafanom Albanija.



[attachment=1]

Još jednom, kafana Albanija.


[attachment=1]



I ista (ne baš najsrećnije) kolorisana fotografija.


[attachment=2]

Na fasadi iza kafane Albanija je natpis Kod male Olge, da li je i to bila neka kafana ili je nešto drugo u pitnju?

Mislim da je "Mala Olga" bila modna ustanova za dame, tkzv butik  :)

Blagodarim.

Pre I Svetskog rata je postojala i gostionica "Albanez" na Terazijama, snimak oko 1910. godine.



[attachment=1]

Kafana "Ohrid" u Mekenzijevoj, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Kafana "Toplica" se takođe nalazila u Mekenzijevoj ulici.



[attachment=1]

Kafana "Ruski car" u staroj zgradi, razglednica oko 1920. godine.



[attachment=1]

Gostionica "Kičevo", oko 1930 godine.



[attachment=1]

Restoran "Nova kraljevina", ugao Bulevara Kralja Aleksandra i Prote Mateje, tridesetih.



[attachment=1]

Кафана 'Трандафиловић'

[attachment=1]
Кафана 'Трандафиловић' је ваљани део српске културе. Ово је једна од најстаријих и најзнаменитијих кафана. У току свог постојања више пута је реновирана. Браћа Милан и Никола Трандафиловић су 1900. године дошли из Скопља у Београд у намери да уче кафански занат. Заједно су закупили велику кафану 'Код сложне браће', на углу Његошеве и Цветног трга, где су успешно пословали. Када су се разортачили, Милан је од неког жандармеријског поднаредника на углу Макензијеве и Мутапове купио стару ниску кућу, коју је срушио и на њеном месту сазидао једноспратну са улазом у броју 43. Мутапове улице. У башти је постојао велики платан који је засадио претходни власник, који постоји и данас. 'Трандафиловић' је постао за оно време модеран ресторан, с богатим ентеријером, украшен српским фолклорним мотивима. Био је познат по првокласној храни, пићу и музици, у њему су певали најбољи српски певачи Анђелија Милић, Даница Обренић, Зорка Буташ, Ружица Протић, чувени тенор Вуле Јефтић, и свирао ништа мање чувени виолиниста Властимир Павловић Царевац.
Гости за удобним столовима у 'Транду' одувек су припадали 'бољем свету'. Чинили су их интелектуална друштва песника, књижевника, лекара, архитеката, научника, глумаца, адвоката и обавезних шаховских боема са Чубуре. Власник Милан Трандафиловић био је заљубљеник у шах и у својој кафани окупљао је најбоље шахисте Београда. Њих су предводили шаховски велемајстори: Чубурац Петар Трифуновић из Мачванске улице, дебељушкасти Банаћанин Бора Костић, интернационални мајстори Савица Вуковић, Озрен Недељковић и мајстори Василије Томовић, Сава Вуковић и Жарко Ступар. Мечеви су играни углавном у преподневним часовима. Они би започињали своје партије док је кафана још била полупразна, али препуна љубитеља шаха и 'кибицера' за све њих најлепше игре на свету у којој нема насиља, већ само лепоте и фер-плеја.
Мало је познато да је у то време у Београду гостовао светски првак у шаху Александар Аљехин. Он је прихватио позив Чубураца да одигра симултанку у кући Анта Грубишића, у Улици војводе Драгомира број 12. Те вечери, на молбу шахиста, приказао је неке своје чувене партије које су сви са великим уживањем посматрали. Одиграо је симултанку на десет табли. Ремизирао је само једну са Жарком Ступаром, који се годинама после тог ремија са прваком света Аљехином правио важан због тога.
Међу гостима које не смемо да заборавимо био је и акробата Алексић, који је постао познат у европским и светским оквирима као први човек који је прелетео канал Ламанш, висећи испод авиона на конопцу за који се држао зубима. Снимио је два филма – 'Невиност без заштите', великог режисера Макавејева, и 'Десант на Дрвар' Фадила Хаџића. Када је култна кафана променила намену, на њеном месту никла је парфимерија, па је г. Зоран Ђуверовић заједљиво коментарисао: 'Сад имамо парфимерију, срећом није кафилерија!'.
Он је постао познат као 'борац за опстанак платана'. Заиста, стари платан је опстао у башти највећим делом захваљујући њему. Успео је чак и да се на њега постави спомен-плоча, и то на српском и на енглеском. Гле ироније! Плоча постоји у спомен платану, а за саму институцију каква је била кафана 'Трандафиловић' ни спомен-плоче, ни речи ни обележја!

извор (https://www.blic.rs/kultura/u-kafanama-smo-odrastali-i-vaspitavali-se-advokat-ivan-kosanic-o-knjizi-cuburci/f7e9jwt)

Hotel "Bitolj" nalazio se u Karađorđevoj broj 97, tačno preko puta Železničke stanice. Snimak oko 1930. godine.



[attachment=1]

[attachment=1]

'Кафана код Тунела', Балканска улица бр. 9.

[attachment=1]

Хотел 'Карађорђе' у ул. Карађорђевој бр. 35.

[attachment=1]

Hvala!

Аутор Милан Лазић
politika.rs (http://www.politika.rs/scc/clanak/475958/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BC%D1%83%D1%80%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B0)


Спирање мамурлука



Једна од сала престоничког хотела „Парк”, који је 1974. никао на темељима старе кафане, због успомена и у знак поштовања названа је „Сложна браћа”, само што нови гости немају појма – зашто


У рано преподне, у лето 1968. године, оног дана када је олимпијска репрезентација Југославије полазила за Мексико на 19. Летње игре, појавио се усред парка на Славујевом венцу Небуле Прокић, тренер боксера „Црвене звезде”, пресамићен од смеха. Када се мало прибрао, објаснио је збуњеном друштву да је те ноћи у кафани „Зона Замфирова” код Цветног трга затекао Јована Пајковића, чувеног боксера, како развлачи хармонику. А када га је згрануто питао шта то ради, овај му је мртав хладан одговорио да свира јер мора да заради неки динар и остави фамилији, да им се нађе док боксује по свету. Небуле га је очински убедио да пође кући и да се наспава, а Пајке га смерно послуша. Сат-два касније, такорећи пред саму зору, и он се некуда запутио, али му ђаво није дао мира па је привирио и у „Сложну браћу”, само двадесетак метара уз Улицу Светозара Марковића. Тада је престао да се чуди и згражава, а почео да се смеје, што га је држало све до те приче!

Крај шанка је стајао Пајке и љуштио шприцере. Са таквим „загревањем” ваљда је наставио и у Мексико Ситију, па је дисквалификован у четвртфиналу иако је био бољи у мечу и већ виђен као победник. По повратку, правдао се својима у БК „Раднички” да би сигурно освојио неку од медаља да га Небуле није измалерисао, урекао га и пореметио му концентрацију најуривши га из „Зоне”.

Четрдесетак година касније, држећи банку веселој братији у познатом чубурском уточишту, и Момо Капор је испричао необичну причу у вези са једном од тих кафана:

– Журио сам у јесен 1953. у школу, кад, наспрам здања Треће мушке гимназије, на углу испред кафане „Сложна браћа”, угледам човека огрнутог жутим мантилом од камилхара где љушти мандарине. Био је то наш Либеро, песник Слободан Марковић. Е, тада сам први пут пожелео да, кад порастем, будем – он! Не због поезије, већ зато што је био првак света у оном чудном спорту убацивања кутије од шибица у празну шприцерску чашу, а чини ми се да су друга два места наизменично делили Воја Кокошка и онај Чачанин кога су ова двојица тих дана вукла са собом... ваљда то беше Бранко Радичевић, са В између имена и презимена.

Још им је рекао да на вратима никада није било истакнуто радно време јер га та кафана није ни имала.



Три сталежа


Ту, око Цветног трга, постојала су три ноћна свратишта која су радним временом пратила количину алкохола у крви, па значи и расположење својих гостију. Тако је „Ресава” радила до два после поноћи, „Зона Замфирова” сат дуже, а „Сложна браћа” док не дођу спремачице да проветре и почисте срчу, што се догађало једном недељно. Прва је била у сутерену, а друга у подруму, па су имале „стратешку предност” јер су клијенти морали да сачувају нешто снаге како би из њих изашли, док су „Браћа” столовала на ћошку и у нивоу улице; и зато је редослед њиховог обиласка био нелогичан и водио цик-цак маршрутом. Неки познавалац проблема тврдио је злобно да је Либеро својој чувеној збирци управо због таквог распореда кафана дао наслов – „Пијанци иду дијагонално”.

У „Ресави” је дискретну музику изводио уштогљени цигански оркестар у тамним оделима, са цимбалистом као капелмајстором, у „Зони” је наступао ко је стигао али су музиканти били изванредни, док у „Сложној браћи” таква забава није била могућа јер ни гласна музика не би успела да се пробије кроз заглушујући жамор и галаму.

Такви су им били гости: прва је била намењена заљубљеним паровима, који су после у њу долазили породично, и старијем комшилуку, друга је била такорећи пролазна, а у трећој је гостовала измешана свита коју су чинили уметници Југословенског драмског позоришта, вредни сељаци са оближње пијаце и београдски боеми, али они прави, што су за собом оставили вредан траг... чиме год да су се бавили. Због тога је и Бојан Ступица, творац и први управник ЈДП-а, имао обичај да у повратку кући, а становао је у Улици Ђуре Салаја, надомак Булевара краља Александра, привири у њу и провери стање позоришног ансамбла.



Најдужа пречица

Уза све разлике, тај „кафански трилинг” имао је и понешто заједничко! Пре свега, беше то последње градско јавно купатило у Мишарској улици које је прало и запирало злосрећне Београђане, а тај стешњени сокак повезивао је „Ресаву” са њене две посестриме.

По причама Милосава Мирковића званог Буца, есејисте, књижевника и позоришног критичара, купатило је било неизоставни део „јутарњег ритуала” београдских ноћника, у којем је важна ставка била и – спирање мамурлука.

– Није радило ноћу, а почињало је да прима клијентелу тек после осам, па сам зато у „Сложној браћи” често сачекивао зоре – рекао је мртав озбиљан Буца. – Али, после тога сам могао чио и у највеће радне победе.

(Није споменуо да је „војевао и побеђивао” готово свако преподне по чубурским кафанама или оним око Каленић пијаце у које је обично залазио маскиран плетеним цегером.)

Други њихов „заједнички именитељ” био је – дух заједништва! Никада се није догодило да у тим ноћним свратиштима падне крв, али не због честих или повремених полицијских рација, како где, већ зато што се чак ни сељаци у њима нису понашали као пиљарице, и због тога што су за столовима одувек седели и мудраци које је вредело пажљивије слушати.

На трећем месту је – посластичарница. Осим ученика Треће београдске гимназије као најредовнијих муштерија, њу памте и многи гости оних ноћних егзила иако је радила само по обданици. Али, не због колача...



Посластичарска љубав


Господин Драгомир Јовановић рођен је као Јаромир Длабл. Био је, дакле, Чех. Уз то, још и заљубљеник у посластичарску уметност. Занат је учио код чувеног Жарбоа, а школовао се и усавршавао у Бечу и Пешти.

У Србију га је довела љубав. Права, а не посластичарска. Оженио се 1922. и по личној жељи постао православац. Како је променио веру, тако је узео и ново име. Постао је Србин, што је био најбољи доказ да је то некада била истинска част.

Прву посластичарницу отворио је 1936. у Пашићевој, данашњој Нушићевој улици. Звала се „Зора” и радила је све до после рата, када је нова власт све посластичарске радње национализовала, а мајсторе сатерала у тор „Градске посластичарнице”, па је на месту „Зоре” осванула државна радња посластичарског смера „Опатија”, која се временом изметнула у бирцуз где су бајати колачи били само лоша маскарада за жестока пића сакривена иза пулта. Разочаран, господин Драгомир је решио да забатали своју уметност. Јер, нема ничег слатког у горком разочарању. Срећом, није издржао, па је средином педесетих отворио радњу на углу Мишарске и Улице Светозара Марковића. Водио ју је с успехом све до смрти, 1979, кад је посао преузела његова ћерка. Од тог доба посластичарница носи име по њему, по господину Драгомиру Јовановићу. Да се не заборави.

Зато је та тесна посластичарница постала знаменитост! Па, зато што и ноћници поштују љубав!

Нераскидива веза кафане, културе и политике



Прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације, била је то кафана „Црни орао” – Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног


[attachment=1]


Пре петнаестак година збио се немио догађај на бечком аеродрому, где је неки Београђанин сатима чекао преседање за Пекинг. Све је почело када је од персонала тамошњег кафеа наручио пиво, а они му принели безалкохолно. Дечје! Помислио је да намерно са њим збијају шале и разљутио се. На срећу, псовао је само на српском те није дошло до неког озбиљнијег инцидента... а могло је.

Збуњеним сапутницима је, правдајући се, до Монголије причао бајке о Бајлонијевој пивари као најстаријој и најпознатијој у престоници, с најбољим пивом под капом небеском. Можда је неко и знао да греши, али ко је смео да му противречи! Јер, прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације. Била је то кафана „Црни орао”, са „сопственом производњом пића”. Налазила се на Дунавској јалији, крај Видинског друма, на углу данашње Душанове и Капетан Мишине улице, а нестала из градског земљописа између два рата.

Ако се радозналац запита какве везе имају пиваре са ноћним животом Београда, ево одговора: на спрату повише механе таборовала је аустријска посада Темишварске капије, а пошто су стражу држали и дању и ноћу, то је и кафана радила непрекидно, да се војска и пивопије не злопате.


[attachment=2]


Прва представа


Заправо, прва збиља београдска била је Велика пивара којој је темеље ударио књаз Милош 1820, а налазила се на саставу Пиварске и Вазнесењске, данашње Балканске и Улице адмирала Гепрата. А, како је имала пространу салу, у повест је ушла јер су се у њој приређивале прве позоришне представе (чему је вероватно допринео Јоаким Вујић, тада службеник на књажевском двору у Крагујевцу), али и као простор у којем је одржана Светоандрејска народна скупштина, кад јој је први пут радно време продужено до зоре! Од тада се целоноћно дружење с пивом уоброчило. Позориште је пресељено у Ђумрукану, али случај Велике пиваре сведочи о дугој и нераскидивој вези кафане, културе и политике.

Иначе, пивару познату као Бајлонијева није отворио родоначелник те пиварске лозе Игњат, већ част припада извесном Филипу Ђорђевићу који је 1850. године на дунавској страни покренуо Малу пивару, као конкуренцију књажевској. Од тада су пивнице почеле да ничу градом као кукурек после кише. Иако се нигде не помиње њихово радно време, нема сумње да су бар неке радиле сву ноћ. То питање није потезано ни доцније јер је остало ван видокруга грлатог Кола српских сестара... а жене су добиле право гласа тек после другог светског покоља па нису имале ни где нити коме гласно да се пожале.

Прва послератна пивница отворена је под „покровитељством” БИП-а средином шездесетих година. Налазила се у сутерену Дома културе „Вук Караџић” у Улици Ћирила и Методија, надомак Студентског дома „Лола”, а заинтересованима је представљена као – „дансинг”. Заиста, у њој је наступао састав „Силуете”, а млади су ту играли и пили пиво и после поноћи, када би им се, као случајно, прикључили и нешто старији суграђани. Како је та „саблазан” промакла чуварима јавног (социјалистичког) морала, не зна се, али је још много пива протекло пре него што је отворена и друга београдска пивница.



Ин вино веритас


Археолози су установили да је пиво – прво алкохолно пиће у повести људске цивилизације, приписују га Сумерима и смештају га у четврти миленијум пре Христа! За петама му је, наравно, вино, само што је код нас тај редослед био обрнут, па је и винских подрума било много пре пивница, али се о томе мало зна.

Хроничар Београда др Видоје Голубовић пронашао је путопис неког Прокопија, који је још у четвртом веку посетио Алба Грецију и забележио да у њој постоје пандокеони, а по детаљном опису просторија, њиховом распореду и намени закључио да је реч о првим хотелима на свету. Још и да је сваки при дну атријума имао салу за дружење уз гозбу! Заправо уз вино, које се пило одмах јер Византинци, односно браћа Грци, joш нису дознали да смола има својство да га сачува „за догодине” па почели да праве бурад – од чамовине (четинара). Од тада живи и традиција да хотелски ресторани раде све док у њима има гостију... па ко пре малакса: гост или послуга.

Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног краја познатог још у античко доба. Али, најчувенија варошка винарија била је на Славији, где је то божје пиће, бар званично, навелико нудио неки Момчило С. Минић, који је зарад велике навале купаца уз њу отворио кафану „Велика Жупа” с истим радним временом. Дакле, даноноћно! Успомена на ту кафану деценијама је чувана у „Александровачком подруму”, тесном бифеу на углу Немањине и Делиградске улице у којем је такође неговано „променљиво” радно време, о чему је доста знао наш велики сликар Стојан Аралица који је становао и стварао на ћувику суседне зграде.

А онда је ђаво дошао по своје у виду уредбе о радном времену свих угоститељских објеката на територији града, са запрећеним казнама које су најбоље описане народном изреком која опомиње како ћар може да поједе вајду, а једини изузеци биле су такозване дискотеке, у којима су се млади дружили чак и после поноћи, а уз музику, плес и безалкохолне, мање-више газиране бућкурише.


Велики лом



Глогов колац београдским кафанама ударен је средином 1978. године, када је у Улици Ђуре Јакшића, иза китњастог здања САНУ, отворен „Златни папагај”, први овдашњи кафић. Утемељивач Биба Спасић замислио га је као пролазно свратиште у правом смислу речи у којем је гост, желео тако или не, пиће могао да сјури једино „с ногу” јер у тесном локалу није било столица ни с ове нити с оне стране шанка.

[attachment=3]


Уз ту новотарију, дошло је и до језичких промена у градском жаргону, који су салетели нови изрази – „макијато” за кафу с млеком, „еспресо” за ону процеђену кроз филтер аутомата с врућом водом и „капучино” за исту такву, али са шлагом.

Тако је почело, а тек ће се дознати како ће се завршити.


Пивце за живце

Слабије је познато да је и отмени „Руски цар”, на углу Кнез Михаилове и Обилићевог венца, некада био пивница, да би тек након последњег рата био истински деградиран у – експрес ресторан „Загреб”. Ту је радо залазио комшија Никола Пашић из Глумачке – како се називао горњи део Француске улице – да чује најновије јутарње вести из прве руке, а не „фризиране”, које ће му сервирати кад заседне у фотељу председника владе.

[attachment=1]

Crveni Petao, oko 1980. godine.



[attachment=1]

Ekspres bife "Stara Varoš", ugao Pop Lukine i Kosančićevog venca, 1985. godine.



[attachment=1]

Бифе код 'Старог Вујадина' у Јатаган мали, око 1930. г.
Фото: Музеј града Београда.

[attachment=1]