PALUBA

Trenutaačni hir ili eventualni budući trend.  :-\

----------------------

POP GALLAKSIJA
Globalna retromanija: udvostručena prodaja vinilnih LP ploča!

Ponovo sam došao na svoje! Jer, vinil se vratio i nema tog digitalnog i tehnološkog čuda koje će ga u doglednoj budućnosti izmjestiti u ropotarnicu povijesti. Sve koji su još koncem osamdesetih ili početkom devedesetih zazivali kraj “vinilnih vremena” držeći da su longplejke, EP-jevi i singlice zauvijek prdnuli u rosu, danas demantiraju globalne i lokalne brojke i slova.

Amazon, još uvijek jedan od najvećih globalnih distributera nosača zvuka, svečano je pretprošlog tjedna objavio podatak da mu se udvostručila prodaja vinila. A oni, bogme, nisu jeftini jer, evo konkretnog primjera, sjajan novi album Daft Punka “Random Access Memories” (koji je i najprodavaniji vinil svih vremena na Amazonu) otisnut na vinilu zapada 35 funti, a kao CD svega 11,20. U Amazonu računaju na još veći – i to streloviti – rast vinila jer upravo su lansirali servis Amazon Auto Rip, odnosno besplatnu distribuciju u MP3 formatu glazbe kupljene na vinilu i CD-ima.

[attachment=1]
To, naravno, nije novost jer, usput rečeno, i neka domaća izdanja poput Vavinog vinilnog albuma “Cinemascope Blues” nudila su kupcima mogućnost besplatnog skidanja sadržaja albuma na MP3 formatu. Ipak, moćni Amazon će ovim potezom svakako potaknuti još veću prođu vinila i tako potvrditi predviđanja diskofila – među kojima je prije pet-šest godina bio i potpisnik ovih redaka – da će se vinilni album vratiti kao jedina poželjna diskofilska roba iliti idealan nosač zvuka za diskofilsku pohranu, dok će download, a posebice “streaming” rasti kod “nediskofilske” publike.

Potvrđuju to i recentni podaci o prodaji nosača zvuka u prvoj polovini 2013.. Prodaja CD-a pala je, naime, gotovo za pet posto, prodaja digitalnih albuma porasla za šest postotaka, pa danas čini četrdesetak posto ukupne prodaje albuma, dok je prodaja vinilnih albuma porasla za golemih 33 posto. Baš kao i “streaming” koji se u prvom polugodištu popeo na više od 50 milijardi audio i videozapisa.

Idealan glazbeni artefakt

Na tržištu nosača zvuka vinilne ploče očito svuda bilježe rast, a velike svjetske izdavačke kuće jedva uspijevaju zadovoljiti naraslu potražnju. A ona će, dakako, biti sve veća. Znakovito, ovih je dana u Cannesu predstavljen – i nagrađen – projekt “Back to Vinyl: The Office Turntable” koji su razvili Ogilvy Deutschland i Kontor records a koji uključuje vinilnu ploču, poseban “gramofon” (zapravo podložak na koji se stavlja ploča) i aplikacija za smartfon koja omogućava sviranje (čitanje) analognog vinilnog zapisa.

Prve reakcije su sjajne, a riječ je zacijelo samo o početku velike “pomirbe” između vremešnog nosača zvuka i novodobnih “gadgeta” uključujući neizbježne pametne mobitele. Ipak, vratimo se “starom dobrom vinilu” koji ponovo postaje i te kako “in”. Zašto? Jedan od razloga je notorna činjenica da je zvuk na pločama bolji nego digitalni. Ili, drugim rječima kazano, ako imate dobar gramofon i dobro rezanu plioču na kvalitetnom vinilu, reprodukcija je apsolutno superiornija digitalnoj snimci. Hi-fi eksperti će vam reći štogod o frekventnom opsegu koji je širi kod vinila jer digitalni zapisi – a posebice oni na formatima MP3 – stižu u “kompresiji” sabijeni unutar manjeg frekventnog opsega, baš kao i o novoj kvaliteti 180-gramskog vinila.

No, ta tehnička strana koja prvenstveno zanima audiofile samo je jedan od razloga novog uzleta gramofonske vinilne ploče. Onaj možda još i važniji je diskofilski. Long play ploča je naprosto idealan glazbeni artefakt koji se ne samo svojom audiokvalitetom već i raskošnom grafičkom opremom (ovitak, unutarnje strane ovitka koji se preklapa kao album, dodatne knjižice većeg formata...) te podjelom na fizički odvojenu A i B stranu, promeće u nešto posve drukčije od digitalnog izdanja.

Posebice kad je riječ o onome dostupnom u “streamingu”, skinutom s interneta i pohranjenom u pametne telefone, tablete, MP3 ili MP4 playere, kućne kompjutore, laptope ili i-Podove. Premda je nosač zvuka u devedesetima – čemu je svakako kumovao i fenomen nekih megaselerskih albuma poput Nirvanina “Neverminda” - postao istoznačnica za CD, taj mali hladno antiseptični premda praktični disk s digitalnim tonskim zapisom za mnoge je stare diskofile bio – nužno zlo.

I za mene, kao i za mnoge sa starom diskofilskom štednjom, onaj jedini pravi istinski format bila je i ostala samo crna vinilna gramofonska ploča. Sve drugo, bilo da je riječ o magnetofonskoj vrpci, audiokasetama, “prženim” diskovima, “empetricama” ... držao sam tek priručnim sredstvima za razmjenu glazbene informacije. Jer, ni jedan od umnoživih piši-briši formata koje se bez po’ muke moglo štancati u kućnoj radinosti nije se moglo nazvati pravim nosačem zvuka. Ili – pločom; nečim jedinim dostojnim ozbiljnije pažnje i kolekcionarske strasti.

Prozor u blještavi svijet

Naime, riječ je o pristupu glazbi, o razlici između “shuffle” preslušavanja skinutih digitalnih snimaka – koje je nalik slušanju omiljenog radijskog programa – i preslušavanju albuma. Koji ima svoju logiku, dinamiku, dramaturgiju pjesama, a u slučaju vinilnih albuma i dvije fizički odvojene strane. Potom, slušanje ploča je poseban ritual. Traži čiste ruke, pažljivo vađenje vinila iz ovitka te još pažljivije čišćenje možebitnih čestica prašine (i dalje koristim “Zippa” antistatički pištolj i “Decca” četku), “štelanje” antiskate balansa tamo gdje ga gramnofon traži, pažljivo rukovanje ručkom i izbor željene pjesme. Razlika između slušanja CD-a li nečega “downloadanog” i slušanja vinila je ista kao i razlika između pušenja cigarete i uživanje u vrhunskoj cigari. Ovo potonje zahtijeva posebne uvjete, vrijeme i spremnost na potpuno predavanje užitku.

Ima tu još mnogo toga pa, ako ćete, i nešto iskonski magijsko u crnoj plastici gramofonske ploče. Uostalom, i sama plastika je “prva čarobna tvar koja je pristala biti svagdašnje obična”, kako je zapisao u svojim “Mitologijama” Roland Barthes. Kako točno! Uostalom i sam sam jednom, pišući o ovoj temi, zapisao da je plastika/vinil doista proizvod alkemije odnosno tehnološke čarolije koja čini mogućim pretvaranje fosilnih i organskih tvari starih milijunima godina (nafte, zemnog plina i ugljena) u materijal od kojega se izrađuju i krila NASA-inih satelita i vinilna crna gramofonska ploča.

Pripadam (srećom!) generaciji diskofila kojoj su u poznim šezdesetima i ranim sedamdesetima glazbeni ukus brusili New Musical Express i Melody Maker te danas zaboravljeni radijski disc jockeyi BBC-ja i Radio Luxembourga koji su odgojili više “progresivnih rokera” nego kumrovačka škola mladih komunista. Diskofilsku glad nam tada nisu mogli utažiti Jugotonovi dućani, Fotomuzikalije u koje je znalo zalutati poneko talijansko izdanje ili teški i debeli uvozni vinili CBS-ovih licencija na etiketi “Dum Dum” iz Indije.

Čak ni poduzetni trgovci poput Pave, koji je u splitskoj robnoj kući “Prima” ispod tezge “dilao” Statesideove singlice ili mog prijatelja Darka “Dade” Bratinčevića koji je u osamdesetima u zagrebačkom dućanu u Mesničkoj ulici robom “ispod pulta” odgajao generacije postpankerske diskofilkse mladeži. Prozor u blještavi svijet globalnog rock and rolla držali su nam Central Records, Tandy, Virgin (tada još samo mali poduzetnički iskorak a kasnije i “label” megabiznismena Richarda Bransona) i , Cob Records... Bile su to i šifre i mantre generacije koja se upinjala biti drukčija od svojeg socijalistički uniformiranog okruženja. Gramofonske ploče “oriđiđi” bile su – i u doba Creama i Hendrixa, Zeppelina i Zappe, Clasha i Ramonesa – čvrsta demarkacijska linija razgraničenja između glazbeno osviještenih i onih “drugih” ogrezlih u humpa-cumpanju domaćeg popa.

Vraški dobra vijest

Tako smo barem vjerovali. Mi, koji smo se tih ranih sedamdesetih u Splitu okupljali na ušću Dijačkog prolaza u Pjacu. Ili, za one koji slabije pamte uličnu topografiju, na kantunu kod Jugotona. Jedan od simbola naše “ekskluzivnosti” ili različitosti od mnoštva što se svake večeri po dobro poznatom splitskom socio-kulturološkom krojnom arku tiskalo na Pjaci, bile su četvrtaste kartonske kutije pod miškom. Premda je bila riječ o ambalaži koja bi “s onu stranu” graničnih prijelaza na Kozine ili Šentilju završila u kantama za smeće, taj kartonski paketić značio nam je isto što i tuba vazelina Jeanu Genetu. Bila je simbol različitosti od matice, zajedništva i posvećenosti planetarnom bratstvu. Bratstvu po vinilu.

U kartonskim kutijama Tandyja, Coba ili Virgina stizale su naime prestižne “originalke”. Rock albumi iz Velike Britanije, u ta predinternetska vremena, bili su naručeni novcem poslanim u pismima i dvostruko omotanim indigom. Mnogo se toga promijenilo u ovih četrdesetak godina mog strastvenog diskofilskog staža, no ne i magija vinila. Posebice ne onih gramofonskih ploča koje su s vremenom, od osobnih favorita, postali opće prihvaćena krucijalnih izdanja već gotovo šezdesetogodišnje povijesti rocka...

Jedan od njih je – usput rečeno – i “Revolver” Beatlesa kojemu u osobnoj diskofilskoj emocionalnoj prtljazi pripada posebno mjesto jer bio je prvi “originalni” vinil koji sam stekao. Bez vinilnih albuma, najkraće rečeno, ne bi bilo ni rocka kakvoga poznajemo. I kakav će – možda i zahvaljujući vinilu – ponovo biti. I zato je njegov povratak u budućnost tako vraški dobra vijest.

Ultimativni format albuma

Vinil je gotovo pa istoznačnica za format albuma odnosno long play ploče. On, naime, nije samo kolekcija pjesama jednog izvođača – iako je dugo godina u SAD-u baš to bio, niz uspješnica sa singlova – već i organska cjelina determinirana ili limitirana tehnološkim mogućostima. Posebice onom fizičkom podjelom na A i B stranu koja je, baš kao i minutaža od dvadesetak minuta po strani (uz iznimke poput Enovog “Discreet Music” iz 1975. koji je na jednoj strani prešao 30 minuta), ambicioznijim autorima omogućavala domišljen koncept albuma. Bez dugosvirajućeg formata long-play ploče na 33 1/3 okretaja u minuti ne bi bilo ni najznačajnijih projekata Rolling Stonesa, The Who, Dylana; ni Zeppelina ni Hendrixa, ni Townesa Van Zandta ni Springsteena, Clasha ni Pistolsa, ni Nirvane ni Pearl Jama, ali ni “konceptualnog” remek djela poput “Sgt Peppera” Beatlesa, “Pet Sounds” Beach Boysa, Bowiejeva “Ziggyja”, ultimativnog (premda debelo ironičnog) prog-rocka Jethro Tulla “Thick as a Brick”, kao ni “Dark Side of the Moon” Pink Floyda...

PIŠE: Zlatko GALL  SD (http://www.slobodnadalmacija.hr/default.aspx)

Da se podsjetimo kako to izgleda, ovi su iz 2001. g.

[attachment=1]
[attachment=2]
poz.

Inače u bivšoj državi prvi ozbiljniji pokušaji izrade modernih gramofona je Stabi.
Drago mi je da to nije zamrlo, vidim da i dalje gospodin Kuzma vrijedno radi link (http://cms.kuzma.si/AmplioCMS2/public/EnterPublic.cms2?langId=61&request_locale=sl_SI&changeLang=true).

[attachment=1]
[attachment=2]
poz.

Ја имам РИЗ-ов грамофон Hi-Fi "Toska". Potpuno je ispravan. Spregnut sa radio-aparatom EI HSR-40 i dva zvučnika od po 25 vati davo je odličan, kristalni zvuk. I sada je ispravan. Imam i nešto ploča, ali sam ih većinu razdelio. Sliko sam ga malopre ali me mrzi da sada prebacujem slike.

Evo i slika "mog" gramofona i radio-aparata:

[attachment=1]
"Toska Hi-Fi" stereo"

[attachment=2]
EI HSR-40

Ovi gramofni su imali onaj dodatak za sviranje više ploča u nizu.
A na reciveru fali pokoji dugmić na ekvilajzeru ali ljepo izgleda.

poz.

То су "поправили" моји синови и кћерка када су били мали. Пре десетак година сам то све поправио, али су њихов посао наставили унуци :laugh:. Невероватно колико их привлаче ти думгмићи. И поред тога, радио и грамофон су исправни. Ретко их укључујем и као што се види радио је затрпан књигама. Грамофон (осим за пробу) није коришћен десетак година. Игла му је нова. Знам да се ретко налазила, а ову сам наручио из Аустрије.

хср уопште није играчка. поготово овај прве серије. џумбо, коју иглу ти користи тоска? не видим главу...

Nemam pojma koja je igla. Treba da je skidam da bi video. Da, HSR nije loš uređaj. Šta više jako je dobar. Ali mala deca vole dugmiće.

Jedan predstavnik jeftinih igračaka koje su išle uz standardne kućne linije.
Premda i on je davao zadovoljavajući zvuk za ono čemu je namjenjen.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
Da se primjetiti da nema remena, međutim veći je problem igla za ovu zvučnicu koju se teško može nabaviti.

[attachment=4]

poz.

I jedan pandan džumbinom HSR-u, to mi je idući projekt za sređivanje.

[attachment=1]
[attachment=2]
poz.

Te oldschool HiFi stvari i jesu najbolje ,a evo i moje "pile"  :)
[attachment=1]

 :o dobar si.

poz.

A ovo je moj Thorens. Moram ga reaktivirati. Imam dužni metar ploča i nekad mi se hoće da poslušam. Oduvek mi je ličio na električni šporet - dva dugmeta i ručka. Samo ono neophodno i veoma jednostavno.

Nisu vinili još odumrli.  :super

-------------------

MAG-LEV AUDIO
Čudo iz Slovenije: Pušta ploče kao zmaj, i još k tome - lebdi!

Autor: Petar Varat   13.10.2016

Mogu li se spojiti moderna i 'old school' tehnologija, zanimljiv dizajn i stvoriti uređaj koji će na prvi pogled izazvati 'Vauuuuu' reakciju pogotovo kad su hipsteri u pitanju, a pritom će biti prvi na svijetu takve vrste? Izgleda da može, a odgovor ne treba tražiti daleko, dovoljno je skočiti do Ljubljane.

U srijedu je, naime, u ljubljanskoj Modernoj galeriji predstavljen prvi lebdeći gramofon na svijetu, točnije njegov funkcionalni prototip, a razlog predstavljanja je početak Kickstarter kampanje, kojom ekipa mladih dizajnera i inženjera, svi redom Slovenci, namjerava sakupiti dovoljno novaca za početak masovne proizvodnje ovog nadasve inovativnog uređaja.

MAG-LEV Audio, što je službeni naziv ovog gramofona, temelji se na tehnologiji magnetske levitacija dosad najviše korištenoj u željezničkom prometu, gdje vlak lebdi na elektromagnetskom polju, ne dodirujući 'tračnice' te uz zanemarivo trenje postiže iznimne brzine uz gotovo u potpunosti zanemarivo trenje – rekord u brzine je 430 km/h. Kod ovog gramofona tehnologija je upotrebljena kako bi se tanjur na koji se polaže ploča podigao iznad postolja i lebdio na elektromagnetskom polju. Ručica gramofona, zajedno s glavom i iglom, ostaju spojeni s postoljem, te je kontakt igle i ploče jedini fizički spoj ploče s podlogom. Na taj način prijenos vibracija s tla na ploču (npr. hodanje i udarci po sobi u kojoj je gramofon, promet, susjedi koji renoviraju stan…) je sveden na minimum te ploča gotovo pa ne preskače, a pritom i super izgleda.

Iako je riječ tek o prototipu demonstracija svirke pokazala je kako je u potpunosti funkcionalan, s tek manjim problemima koji se rješavaju usput do konačnog proizvoda. Jedan od takvih problema je i frekvencija rada EM polja koja interferira s iglom i proizvodi zvukove na zvučnicima, što je, prema riječima inženjera zaduženih za taj segment, problem koji će se riješiti već u prvoj reviziji mijenjanjem frekvencije van slušnog područja.

Spojiti tradicionalnu, ako ne već i pomalo 'vintage' tehnologiju kao što je gramofon, s novom, gotovo tehnologijom budućnosti, pokretačka je ideja izrade gramofona, pa se pazilo i na detalje kao što je izbor brzine vrtnje ploče, te je moguće izabrati i klasično 45 okretaja/minuti, ali i 33 okretaja. Sam proces okretanja tanjura, i ploče na njemu, radi se preko EM polja, a sva elektronika nalazi se u postolju gramofona, dok su u tanjuru samo klasični metalni magneti. Bez obzira na to, ništa se neće dogoditi čak i ako se poremeti EM polje (zavlačenjem predmeta ispod tanjura) ukoliko nije na predugo razdoblje. Zbog ugrađenog UPS-a, u slučaju nestanka struje, gramofon će sam zaustaviti glazbu i spustiti tanjur na postolje.

Ekipa koja stoji iza ovog projekta na ideju je došla početkom ove godine kad je trojac iz desnehemisfere odlučio napraviti nešto novo, nakon što im je 2015. na Kickstarteru dobro prošao projekt šalice u obliku roga koze. Iako do tad nisu ništa radili u ovom području, kao ljubiljtelji glazbe smislili su lebdeći gramofon, povezali se s Topsolom, također slovenskom tvrtkom koja razvija naprednu solarnu tehnologiju i bacili se na projekt. Svi dijelovi za gramofon su kupljeni gotovi, proizvedeni od Kine do Nizozemske, te su ih slovenski inženjeri modificirali i namještali kako bi dobili upravo ono što žele.

Iako je još teško reći koji će bit konačna cijena gramofona, kao i troškovi proizvodnje i sastavljanja gramofona, Damir Islamović, jedan od trojca iz desnehemisfere, otkrio nam je kako je još dug put do konačnog izbora svih elemenata koji će se ugrađivati, a za sad im je plan napraviti uređaj koji će se prodavati za cijenu od otprilike 1000 $, uz audio kvalitetu koju imaju klasični gramofoni u tom cjenovnom rangu.

Damir je napomenuo i kako se, ovisno o uspješnosti Kickstarter kampanje, planira izrada i kvalitetnijih gramofona, koji ulaze u sam vrh audiofilske opreme, stavljanjem high-end dijelova, prvenstveno glave i igle gramofona. No, za početak će se koncentrirati na ovaj mid-end segment tržišta. A kad smo već kod tržišta, zanimljivo je za primijetiti da se već sad čini, prije nego se kampanja zahuktala, kako bi se moglo dogoditi da zbog većeg interesa za uređaj u SAD-u nego u Europi mogla napraviti ispostava preko bare u kojoj bi se sastavljali uređaju namijenjeni za tamošnje tržište te se time smanjila cijena proizvodnje.

Osim što su se ekipi već počeli javljati ljudi iz audio miljea iz Engleske, SAD-a i drugih fržava najavljujući kako žele kupiti ovakav gramofon čim prije je moguće, sama Kickstarter kampanja u prvom danu je sakupila preko 20 000 dolara, od 300 000 dolara, koliko se planira sakupiti u 40 dana koliko će trajati. 'Early bird' kupci mogu za 780$ dobiti gramofon s dostavom bilo gdje na svijetu već u kolovozu iduće godine.

http://www.tportal.hr/

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

https://youtu.be/se0XO3780Pg

E kad su vec to napravili, mogli su i da stave "lasersku iglu" da ne dere ploce  :komp

DOBAR ZVUK
GRAMOFONSKE PLOČE SU HIT: PRODAJA VINILA PO PRVI PUT OD 80-IH NADMAŠILA PRODAJU CD-A!
MNOGI TVRDE DA GLAZBA S NJIH ZVUČI BOLJE, EVO POPISA ALBUMA

PIŠE TEA SUMIĆ MILETIĆ
15. rujna 2020.

Mislite li da gramofonske ploče kupuju samo hipsteri i senilni starci koji su zaboravili da postoje i CD-i, varate se. Dani vinilnih ploča kao nostalgičnog relikvija prošlosti davno su prošli: ove godine prodaja vinila nadmašila je prodaju CD-a u Sjedinjenim Državama. Prvi put od 1980-ih.

Od prodaje vinilnih ploča ostvaren je u prvoj polovici godine promet od čak 232,1 milijuna američkih dolara, dok je na prodaji CD-a utrženo 129,9 milijuna, stoji u izvještaju američkog Recording Industry Association of America. Evo još malo podataka: u prvoj polovici 2020. prihod od vinila porastao je za 4 posto, dok je prihod od CD-a pao za 48 posto.Uzmite u obzir da je zbog pandemije procvjetala streaming industrija, stoga ovi podaci djeluju još zanimljivije.

Zanimljivo vam bilo ili ne, želite li biti u tijeku, nabavite gramofon. Ako ga već imate, upotpunite kolekciju ploča. Audiofili će vam reći da glazba s ploče zvuči puno bolje i da joj ono poznato pucketanje daje posebnu draž. Nisu u krivu: kad se zvučni zapis komprimira pri prebacivanju u MP3 format pa se potom reproducira, dio podataka se izgubi. Kad slušate ploču, slušate sve što je na nju snimljeno. Ljubitelji analognog zvuka digitalnim zapisima zamjeraju da zvuče neprirodno i iskrivljeno.

Naravno, ove tvrdnje izvor su žestokih polemika.

Zanima li vas koji su albumi najtraženiji u vinilnom izdanju, evo i tih podataka, za cijelo prethodno desetljeće.

Na prvom mjestu je Rumors (Fleetwood Mac), potom slijede Back to Black (Amy Winehouse), The Dark Side Of The Moon (Pink Floyd), soundtrack filma Guardians of the Galaxy, Stone Roses ( Stone Roses), AM (Arctic Monkeys), (What's the Story) Morning Glory?(Oasis), Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band (Beatles), Nevermind (Nirvana) i Legend (Bob Marley and the Wailers).

https://stil.slobodnadalmacija.hr/

Плоче имају смисла само када је све аналогно, укључујући и појачало и звучнике. Нове плоче не звуче као старе зато што је музика у студију сннимана дигитално.

ЦД дискови су сами по себи бесмислени, јер музику у дигиталном формату можете чувати на хард драјву или користити стриминг сервисе. Тачно је да MP3 нема квалитет звука као дискови, али је и даље довољно добар за већину људи. За оне који теже перфекцији, постоје формати који не заостају за дисковима.

Врхунац HiFi таласа су вероватно биле касне седамдесете и ране осамдесете. Тада су људи схватили да је бесмислено куповати уређаје за репродукцију звука са перформансама које људско уво не може да детектује.

Ploča je prije svega gušt, više kao hobi.
A što se tiče same tehnike snimanja ovisi koliku sample rate koriste.

Ali drago mi je vidjet da su stari klasici i dalje nenadyebljivi.

pozdrav

https://youtu.be/C9vxKrV38s4

Ja svoga Thorensa nisam ni mislio prodavati, ali ga moram ponovo aktivirati. Imam dužni metar ploča, a i neke retke singlove. Problem su mi Wharfedale zvučnici koji su produvali. Cene svega su manje-više pale, osim onih vrhunskih uređaja. Samo su zvučnici poskupeli značajno.

Слажем се, наспеш пиће и пустиш плочу.

Мој коментар се односио на хипстере који закаче грамофон на home theater систем, све са бежичним звучницима, и онда причају о аналогном звуку. При томе им бас изазива тектонске поремећаје.

плоча МОРА да иде на лампу, макар преко старог радио апарата као претпојачала. снагаш може да буде и транзисторски, али претпојачало мора да буде преко лампе. јадац је што се лампе ретко налазе и релативно кратко трају.

п.с. никад их се нисам одрекао ;D

Можда лампашка претпојачала дају бољи звук, али мислим да све то није примарно. Када би било најважније, онда би једино природно било ставити оркестар или рок-групу на ливаду, или у Миланску скалу, па нека праше. Понекад ми је обични касеташ приуштио далеко више уживања, нарочито у друштву, него било шта.

Иначе, имам Торенс грамофон, купљен у лепа времена 80их, и Luxman уређаје. Звучници су продували, а никако да нађем 300 слободних евра да купим пар неких нових, скромних. Цене свега су релативно пале, сем звучника. Хебга... живот. Певам у купатилу, или у кафани, мада, кад запевам у кафани сви ме гледају к`о да сам пао с Марса. Нама у Србији, као да је неко од 1991. олово у грло салио. Урлају Цецине шлагере или  ДЈ тамо неког, и којекакве глупости, а толико је лепих песама!

Иначе, имам метар дужни винила, међу којима су и неки врло вредни. Куповао сам и преко тада чувеног Cob records из Walesa. Плаћали смо динарима, послатим у писму, мош мислити! Никад ме нису зајебали да пошиљка није стигла. Плоча је била 3-4 фунте, поштарина безвезна. Пре неки дан у СКЦ погледам, имају неке виниле, 25 евра средња цена!

   Ja  sam više pristalica crevnog pojačala!

кумборе, ако се већ хватамо за плочу, онда мора да буде како бог заповеда. ја први то не могу финансијски да постигнем, па сам користио поменути метод по савету неких аудиофила из београда. звук се разликује ако се обрати пажња, ако ти "уђе вода у уши" на журкама кога брига, битно да галами... имам и ја нешто преко дужног метра лп-ја, и неких 40цм синглица. углавном рок и блуз. закаснио сам за метал. "обични" касеташ, тј магнетна трака, је такође одличан преносилац звука, ако испоштујемо даље ствари (појачало, звучници).