PALUBA

Vojna istorija => Sukobi => Topic started by: JASON on November 05, 2013, 11:19:36 am



Title: Српске буне
Post by: JASON on November 05, 2013, 11:19:36 am
Српске буне

-Чудно чудо што су се Срби дигли на још један устанак! Па они тешко да су друго шта знали до да се буне! (Иван Ивановић, писац)
-Устанак? Запамти , синко, то су о п а с н е  с т в а р и! (Коста Миловановић, вођа Топличког устанка 1917.)


Од  Кочине крајине до Топличког устанка - свега  50. Толико сам успео да попишем. Верујем, међутим, да постоје и бројни незнани немири  о којима Историја није писала и који су су или сасвим заборављени или постоје тек као нејасно сећање код  локалног становништва.

(1) Кочина крајина 1788. (2) Кара Ђорђев рат 1804. (3) Тицанова буна) (4)  Прва машићка (Јанчићева буна) 1809. (5) Власотиначки устанак Илије Стреље 1809. (6) Хаџи-Проданова буна 1814. (7)  Милошева буна 1815. (8) Буна у Београдској нахији (Симина буна) 1817. (9) Демир - Мићићева буна 1819. (10) Абдулина буна  1821. (11) Власотиначки устанак 1821. (12) Ђакова буна 1825. (13) Чарапићева буна 1826. (14) Друга машићка буна  1834. (15) Поп-Јовичинa буна 1834. (16) Кнез Милетина буна 1835. (17) Пиротска буна 1836.  (18) Нишки устанак (Бојаџиска буна) 1841. (19) Пиротски устанак 1841.(20) Вучићева буна 1842. (21) Катанска буна 1844. (22) Рајовићева буна 1844.  (23) Револуција у Војводини 1848.  (24) Буна у Дробњацима 1855. (25) Тенкина завера 1857. (26) Устанак Луке Вукаловића 1858. (27 ) Костајничка буна 1858.  (28) Протина буна 1858. (29) Посавско-требавска буна (30) Власотиначка буна 1860. (31) Устанак у Боки и Кривишијама 1869. (32) Побуна у Зовином долу и Лукавици 1874. (33) Бабинска буна 1875. (34) Невесињска пушка 1875. (35) Јаворска буна 1876. (36) Раоничка буна ? (37) Власотиначка буна 1877. (38) Тополска буна 1877. (39) Кумановски устанак 1878. (40) Устанак у Кривошијама 1881. (41) Брсјачка буна 1881. (42) Тимочка буна 1883. (43) Буна у селу Гријану 1883. (44) Буна у Гамзиграду 1883. (45) Горачићка буна 1893. (46) Мајски преврат 1903. (47) Нишка официрска контразавера 1904. (48) Подофицирска контразавера у Крагујевцу 1906. (49) Сарајевски атентат 1914. (50) Топлички устанак 1917.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 06, 2013, 01:20:56 pm
(1) Кочина крајина је био назив за централни део данашње Србије који су привремено од Отоманског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791, али и за устанак Срба од фебруара 1788 - 7. септембар 1788.

[attachment=1]
сл.1. Кочина крајина

1781. аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки и руска царица Катарина Велика су у тајном савезу против Турске. Аустријанци шаљу неколико мисија у Србију ради прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева, свештеника и трговаца. Године 1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.

9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и Пожаревца. Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча повлачи у Банат.

Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске војске које покушавају да учине пут проходним. За успешно ратовање и потпуно прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. И поред појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу код Крагујевца. Нови напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и Јагодини.
У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ Јован Јовановић који позива на устанак.

У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат; Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије. Коча је тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.

Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне. Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањенуДубицу и Нови. Рат је стао преко зиме.

1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори мајора Михаила Михаљевића.

1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград.  1791. Аустријанци су  приморани на повлачење преко Дунава и Саве. Њима су се  придружиле хиљаде српских породица које су, због подршке Хабзбурговцима, страховале од отоманске освете. Устанак такође укључени јунака српске револуције Карађорђа Петровића, који је био уАустријска војска у то време [4] одмазду Турака у почетку устанка утицао. српску одлучност да се ослободе од Турака, 15 година касније, за време српске револуције.

Миром у Свиштову Леополд II Хабзбуршки се задовољио Цетинградом, Дрежником и уским појасом земљишта у Крајини (Лапац и Срб). Гарантује се општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби, разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.) забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.


Ко је био капетан Коча Анђелковић, по чијем је имену овај крај и читав тај устанак  - народ назвао Кочина крајина?

[attachment=2]
сл.2. Капетан Коча Анђелковић

Рођен је око 1755. године у моравском селу Пањевцу (данас Кочино Село), у које се његов отац, Анђелко Петровић, доселио бежећи пред турским зулумом из Призренског пашалука. Кочино право име било је Корун, а на неким документима се потписивао као Коста.

Био је трговац стоком, имућан човек, при трговини је често прелазио из Београдског пашалука у Аустрију. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву. У Аустрији се у то време стварају српски добровољачки одреди, фрајкори под командом мајора Михаљевића. Пред почетак рата ступио са братом Петром у добровољце у чети Радича Петровића где су учествовали у обе припремане аустријске експедиције против Београда (1787. и 1788.).

Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића. Покупио је нешто добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио четничке борбе против Турака, већином у Поморављу. Организовао је чете јагодинске, крагујевачке и смедеревске нахије.

Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем Пожаревца,ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.

Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја Кочиних устаника на 1500 људи. Устаници од 17. марта безуспешно опседају Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца. Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.

Осим њега у овом рату су се истакли као његови саборци капетан Радич Петровић из Сиоковца, капетан Марјан Јовановић из Ланишта, Станко Арамбашић, Јован Новаковић, Живко Миленковић и други.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 19, 2013, 10:01:21 am
(6) Хаџи-Проданова буна 1814.

I

Хаџи- Проданова буна је била српска побуна из 1814. године.  Избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на репресивнe мерe и наметe  које су Турци спроводили након пропасти Првог устанка.  Повод је био сукоб Срба и Турака код манастира Трнаве, који су започели трнавски игуман Пајсије и Мијаило, брат Хаџи- Проданов. Милош Обреновић, одбио је понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Везиру Сулејман-паши, међутим, понудио је  помоћ за гушење буне, уз обећање да ће свакоме учеснику  који се преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продану и његовој браћи. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију. Везирово обећање дато Милошу Обреновићу није поштовано. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

II

Хаџи-Продан Глигоријевић  био је војвода из Првог српског устанка. Родио се око 1760 године у селу Неваде код Такова у породици Глигорија, мутавџије (На саслушању од 8/20 октобра 1814, у Земуну, Хаџи-Продан је изјавио да има 34 године, да је рођен у Сеници, да је ожењен и отац двоје мушке и двоје женске деце.). Био је угледан трговац с великим имањем.  Према очевом занимању најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић.  Хаџијом су га звали пошто је био у Јерусалиму на поклоњење највећој светињи хришћанства - Христовом  гробу. То име је, дакле, стекао још пре него што се је умешао у народне послове.

[attachment=1]

Године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши породицу, пребегне са своја два брата међу Србе устанике. Убрзо после тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим казни њих двојицу као турске издајнике. Али Хаџи- Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати  Хаџи-Продану и његовом брату.

1806. године, Хаџи-Продан учествује и истиче се у биткама код Сенице, Нове Вароши, Пријепоља, Бијелог Поља и Суводола (1809). Радећи својски са својом браћом, а знајући сва места у крају, хаџија се толико показао да га је већ године 1806 Карађорђе поставио војводом над једном кнежинином у  Старом Влаху (Кнежина се турски звала даик-кол, од села Даика поред Ивањице). Када је Карађорђе 1809 ударио на Сеницу, изиђе прилика да Продан врати добро за добро бегу Чавићу: Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху а Продан их измоли од Карађорђа, и пошаље здраве и читаве њиховој кући.

Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра I, којим му честита напредовање. Желећи сједињење с устаницима, Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе отпоручи владици да је већ мост готов с Дунава на море, само да и он припомаже са својим Црногорцима, а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће. Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људима без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела та мисао остала као лепа празна жеља.

Иако се у бојевима одликовао, Продан је имао честих свађа, нарочито с кнезом Максимом па је најпосле стављен под власт војводе Аврама Лукића. Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио да се склони, ако дође до невоље.

[attachment=2]

Несрећне 1813 године, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. И он је хтео прећи са Карађорђем у Аустрију, али кад је видео да је већ доцкан и да је Србија у рукама Турака, он се повуче са две-три хиљаде људи у Мучањ, где се борио против Турака, нарочито против Адем-паше, још читавих  месец дана.  Али кметови из околних села, а нарочито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села и народ од турске освете. Кад је најзад видео да се више држати не може, он објави својим људима да се решио на предају, и изабравши шесторицу другова, дигне се с њима у Чачак ћехаји босанског везира, који је тамо био с још две паше, изађе пред њих, преда им оружје; ови га лепо приме а заостали четници у Мучњу, када су чули како је Хаџи-Продан добро прошао, разиђу се кућама.

Турци одведу Хаџи-Продана у Београд великом везиру, који да опроштај њему и народу у Староме Влаху и врати га тамо с Адем-пашом да покупе оружје. После помирења Хаџи-Продан, презајући од Адем-паше и од Турака с којима је највише ратовао, изради од Сулејман-паше бурунтију да се може населити у манастиру Трнави код Чачка.  Латиф-ага, чачански муселим, узме га к себи за саветника да му помаже у отправљању нахијских послова. Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом.

У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило. Многи Срби, међутим, још од 1813, не желећи се предавати Турцима, одметали су се у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, а са својим рођацима виђали се и разговарали. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођа и главар таквом великом послу.
Те године (1814)   удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани прсну куд који а Латиф, са својим момцима и силним благом, избегне у манастир Трнаву да се уклони од помора.

У јесен око Крстовдана 1814, Латиф-ага, знајући за хајдучке чете, које су се још више осилиле уз помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако може. Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак код Милована Миладиновића.

И док су се они на путу боравили, Мијаило, брат Хаџи-Проданов, и Пајсије игуман манастира Трнаве, ухвате Латиф-агине момке, вежу их, па њихове ствари и новац разграбе.
Чим су ову похару извршили они ноћу пошаљу човека (био је то Борисав Палалић из села Атенице) да о томе извести Хаџи-Продана, како би Турцима умакао, а Милошу Обреновићу пошаљу попа Радована Вујовића из Трнаве, да га позове да устане на оружје и да се стави на чело новога покрета (Толико су били обузети идејом устанка, припремљени разним гласовима који су још од лета кружили о непријатељству између хришћанских сила и Порте и наводном појавом Карађорђа на српској граници.).
Хаџи-Продан, извештен о догађају у Трнави, искраде се од Латиф-аге и похита манастиру, где затече осморицу везаних Турака и око њих две стотине људи који су тражили да се Турци исеку. Продан одмах ослободи Турке, али им није могао вратити оно што је било разграбљено. Ослобођени Турци при одласку у очи су му рекли: Хаџија, ово се није догодило без твог знања.

Међутим зло се поправити није могло. Народ се скупљао и Хаџи-Продан, хтео не хтео обрете се четовођом. Латиф-ага, сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту дозна шта се десило с његовим људима и да Хаџи-Продан око себе окупља момке. Преплашен, јер је знао расположење народа, муселим похита у Карановац да се, према потреби, тамо затвори и брани, и распише околним турским старешинама за догађај у Трнави а великом везиру у Битољу јави да пошаље војску, јер су се Срби поново дигли на оружје. Турске породице из Чачка, Карановца и Трстеника, препадну се овог гласа, дигну се без оклевања и похитају у Лесковац и Ниш. Неки Срби из Груже, који су се непрестано склањали од Турака још од пада Србије, чим дознају за ово бегство, пређу преко Мораве и, одмах се даду за Турцима, стигну их у селу Лопашу иза Трстеника, неке потуку а остале принуде  да се на веру предају. Пошто су их добро опљачкали, пусте их даље. Међу овим нападачима главни су били Станко Миљчевић, капетан под Карађорђем, Тома Вучић-Перишић и Петар Туцаковић.

Када је поп Радован Вујовић донео Милошу поруку Хаџи-Проданова брата Мијаила и игумана Пајсија, Милош му одрешито одговори да у њихово друштво не пристаје и да буна, у ово време, може стати народ само нових жртава и нових беда и зато им је саветовао да гледају како знају да се смире и народ не губе. Затим Милош извести Сулејман-пашу, а сам оде Ашим-бегу, муселиму рудничке нахије, који га је, извештен о догађајима у Трнави, био позвао на разговор. Милош, пошто је уверио муселима да нико из нахије рудничке није умешан у овај посао, договори се с њим да скупе кметове, пандуре и одабраније људе и да се с нешто муселимових људи крену против Хаџи-Продана и његовог друштва. Милош је мислио да је најбоље што пре угушити буну и не дочекати Турску војску коју би Сулејман-паша послао. Том се приликом Милош побратими с Ашим-бегом, што је значило да су прилике биле тешке и неодређене и да се свако обезбеђивао од опасности.
У то време стигне већ Милошу и порука од Сулејман-паше. Везир му је препоручивао да се постара свакојако буну да утиша, уверавајући га да ће свакоме кога он преда бити опроштено, изузев Хаџи-Продана и његову браћу. Стишавање буне поверено  Милошу било је и ствар поверења од стране Сулејман-пашине и ствар надлежности Милошеве, јер је он био обор-кнез над нахијом рудничком, крагујевачком и пожешком.
Из Београда на устанике крене везиров Ћаја-паша по имену Ибшир а из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћор-Зуку с војском у Небојш планину где се Хаџи-Продан из манастира Трнаве повукао са својом дружином.
...


Title: Re: Српске буне
Post by: Brok on November 19, 2013, 01:24:50 pm
Ovo na slici 2 je kako je nekada izgledala pećina do obnove, 2003. godine.
Danas na njenom ulazu je Hram Svetog arhangela Mihaila, i izgleda ovako.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 20, 2013, 09:57:09 am
III

... Када устаници чују да Милош није пристао уз њих, оно нешто војске што је Хаџи-Продан искупио, већ при првом боју, разбегне се којекуде а Продан гоњен од качерског војводе Арсенија Ломе и Турчина Ћур-Зуке, утекне по ноћи са својим момцима и браћом преко Мораве у Шумадију. Једног им друга потера убије (Ђука Живковић из Трнаве) а породица његова с калуђером Пајсијем буде ухваћена у селу Горачићу. Потера није знала где је Хаџи-Продан, али је била сигурна да се на Небојш (Јелици) планини или у Горачићима крије игуман Пајсије. У Горачићима ухвате кнеза Илију Поповића који их после мучења упути на другог кнеза - Богића Богићевића.После великих мука, Богић им покаже где се код манастира Стјеник налази скровиште игумана Пајсија. Пошто Турци ухвате Пајсија, пусте Богићевића и он се упути свом дому а Арсеније Лома, уз некакав изговор, искраде се од Турака, стигне Богићевића и посече га.

[attachment=1]

Међу члановима Хаџи-Проданове породице, коју је потера заробила,  била је и његова снаха Петрија,  синовица војводе Пљакића, зета Карађорђевог и великог пријатеља Милошевог. Била је позната због своје лепоте и Милош је пошто-пото хтео да Петрију спасе ропства. Морао је купити ћутање Турака, који су припомогли њезину хватању, нарочито старешина. Затим, преобуче је у мушко рухо, па је посла својој породици, док се не укаже прилика да је врати њезином мужу.

Хаџи-Продан,бежећи од потере,остави Латиф-агине момке које је био заробио, па  дође у рудничку нахију, у село Јежевац неком Николи (Јовану) Жујовићу,где дозна да је Никола Вукичевић трговац из Светлића почео бунити народ крагујевачке нахије, те одмах оде к њему. Никола му тада понуди да се врати одакле је и дошао и да побуни народ у пожешком, старовлашком и ужичком крају. За тај му је посао дао нарочиту прокламацију, под својим именом, датирану 25. септембра 1814 године:
Нека је на знање свим кнезовима, кметовима, бимбашама и буљукбашама у ужичкој, старовлашкој и пожешкој нахији, да смо ми, у име Бога и по заповести рускога цара и Господара Ђорђа,  свом снагом, противу Турака устали, које смо већ из више нахија протерали. С тога свима вама у гореименованим нахијама препоручујемо, да као и ми устанете и Турке гоните. Шаљем вам Петра Дугоњу, који је сад баш од цара дошао, и Хаџи-Продана и Милића Радоњића који ће вам за старешине оне поставити, које ви будете хтели…
У међувремену се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.

Ћаја-паша тада пошаље из Чачка Ашин-бега и Милоша да и онамо народ умире. У Книћу (Гружa)они наиђу на око хиљаду бунтовника, готових на отпор.  Милош, Ашим-бег и Милосав син кнеза Теодосија имали су хиљаду Срба и сто педесет Турака. Милошеви људи били су наоружани више батинама него пушкама и слабо су показивали вољу да се туку са својом браћом. Зато Милош ступи у преговоре са бунтовницима и успе те му се предаду главније коловође, међу њима и Сима Милосављевић –Паштрмац, барјактар и џелат војводе Антонија Пљакића и Тома Вучић-Перишић. Од тога времена, они су остали уз Милоша као његови момци.
Остали бунтовници, не желећи да се предају, потуку се сутра-дан с Милошем и одрже победу. Али видећи да Милош баш неће у буну и они се разиђу.
Никола Вукићавић оде својој кући а Хаџи-Продан са својим момцима, своја четири брата и многим другим побегне на Саву, и на Великом Дубоком више Остружнице, нађе превозника и силом га натера да га превезе у Срем. Благодарећи густој помрчини која је владала те ноћи, између 6 и 7 октобра, Хаџи-Продан и брат му Гаврило успеју да пређу на аустријску страну, али их погранична патрола ухвати на самој обали. Остали, који су хтели да пређу за њима, били су дочекани од аустријских војника ватром из пушака те се врате назад. Због колере надзор на граници био је тада пооштрен. Седмог октобра ујутру Хаџи-Продан и брат му Гаврило били су доведени стражарно у Земун и као преступници кордонских прописа одмах узети на саслушање. Ту су им одузете хартије и новац. У Гаврила је нађено 53 дуката, а у Хаџи-Продана један дукат и прокламација Николе из Светлића. У своме исказу и у разговору са земунским командантом Хаџи-Продан је испричао како се буна јавила и како је текла. 

[attachment=2]

...

Извори и литература
Др. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић
Милан Ђ. Милићевић, Поменик


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 20, 2013, 07:53:43 pm
...Везиров ћехаја (помоћник) око 10-ог октобра стигне у Чачак када је Милош већ, што претњама а више којекаквим обећањима умирио народ. Оданде пошаље окованог Пајсија везиру Скопљаку у Београд а после неколико дана и његовог брата Димитрија. За синовима крене и њихова ојађена  мајка Синђелија  не би од везира измолила милост.

Оставши у Чачку Ћаја је примао храну коју му је народ доносио за војску и том приликом на превару похвата и свеза у ланце све оне људе на које је сумњао да су били умешани у буну. Народу је и Милошу говорио како то чини због политике, колико да заплаши бунтовнике да би се народ брже умирио, и да ће их најзад, пошто их одведе у Београд, отпустити, неке пошто мало оглоби, друге пошто мало истуче да би се сећали ове непромишљене буне.

После тога науми ћехаја да у Гружи похара неколико села да би задовољио своју војску, али Милош успе да га, неком врстом претње, од овога посла одврати. Да не одводи у ланцима тобожње коловође буне, у томе Милош није могао да га спречи. Паша, дошавши у Крагујевац учини исто што је чинио у Чачку. У Крагујевцу где му је народ доносио храну, похвата  и у ланце баци доста људи. Одатле пође у Јагодину где је све већ било мирно и понови исту радњу. Из Јагодине крене у Београд.

Ћехаја-паша се са свог похода против бунтовника вратио у Београд 12/25 новембра са великом помпом. Приређен му је победнички дочек од стране Сулејман-пашине војске, башибозлука и крџалија који су на вест о побуни непрестано пристизали у Београд. Срећан исход овог похода учинио је да су Турци весело и с великом буком прославили курбан-барјам. Опште је мишљење било да ће после празника сви заробљеници бити набијени на коље.
Милошу је већ било јасно да се похватаним Србима спрема веће зло него што се мислило. Први је жив набијен на колац Теофило Палалић, писар војводе Антонија Пљакића. Игумана манастира Трнава Пајсија, Скопљак је најпре  затворио у кулу Небојшу, па га 5/18 децембра изведе и жива баци на колац. Нешто доцније, Скопљак нареди те и Димитрија, старијег Пајсијевог брата, са још 36 других Срба, поред Пајсија, набију на колац. Њихова несрећна мајка била је присиљена да гледа нечувену муку своје деце.
Мање важни заробљеницима, а било их је око стотину педесет, одсечене су главе испред четири београдске капије и истакнуте на градски бедем.

Сима Милутиновић Сарајлија о томе пише:
…како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол – капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, цријева и дробове...


[attachment=1]

...


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 21, 2013, 12:16:28 pm
Новине сербске из царствјушчега града Виене, од уторка 15. децембра 1814. објавиле су чланак о догађањима у Србији. Новине су писане славеносербским правописом и датиране по ст. календару.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 24, 2013, 07:54:01 pm
Још пре него је буна почела, српски емигранти и др. народне старешине које су остале у Србији, договорили су се да проти Матеји Ненадовићу дају писмено пуномоћје да може подносити молбе где год се укаже прилика и да их може и усмено допуњавати како најбоље зна и уме. Будући да се крајем 1814. у Бечу одржавао конгрес европских сила, на коме се одлучивало о судбини Европе након пада Наполеона, Прота, који се у то време налазио у Земуну, уз сагласност народних старешина и већ припремљеним писмима  крене за Беч, где је и стигао средином децембра. Писма су била намењена аустријском цару Францу I, Руској царици, грофу Каподистрију, кнезу Метерниху и пруском краљу Вилхелму IV. (У Бечу су се тада, осим државника и заступника европских држава, налазили и руски цар и краљ Пруске.)

Писмо Метерниху, министру иностраних послова Аустрије
8. Декемврія 1814. лѣта.

Господину Министру Метерниху

Грознѣише є страданиіе и истребленіе народа сербскаго принудило насъ ниже подписане всепреданѣйше Ваше Сіятелство молити. Понеже народъ в Сербіи сущи садъ во величайшемъ смяетени и гибели отъ Турковъ находисе, гдѣ Турцы съ войскою  дошавши начали сутъ разнаго вида насилія народу чинити: сѣћи, на колѣ  натицати и разним мукама томити, Жене и щери насиловати и дѣти у робство одводити, гдѣ  ништа чути ниє можно кромѣ плачъ и риданіе; у време кадъ цели христіянскіи родъ у свимъ царствамъ веселіемъ и радостію исполнява  се, у време када благочестивіи цари собравшеся о щастію цѣлія  Европи бде премишляю.

Тога ради съ смиренѣишимъ прошенемъ припадамо и колѣнопреколно Ваше Сіятелство молити усуђујемо се, что бы о народу сему, коего щастіе и єго потомства, якоже и прочихъ европеискихъ народовъ отъ мудраго расположенія и добра серца Вашего Сіятелства зависитъ, попеченіе имѣло и благодѣтелнимъ ходатайствомъ Всемилостивѣйшаго Императора, коему мы всепокорнѣйшеє прошеніе подъ 12. сего мѣсць о томъ прислали єсмо, и прочихъ союзниковъ милост испросило, о примиренію нещастнаго народа сего съ Турками, содѣиствовати, єго отъ
конечнія погибели скорѣйше спасти благоизволили, за коє не само онъ, но и єго потомство за превисока благодѣянія Вашему Сіятелству благодарно на вѣки пребудетъ. При коемъ скорѣйшія милости ожидающе в смиренѣйшемъ страхопочитаніи пребиваетъ.

Вашега Сіятелства
Преданѣиши и смиренѣиши раби
Во имя цѣлаго народа
Емигранти Сербски
Јовица, капетанъ
Максимъ, вовода
Петар Николаевичъ Молеръ
Павле Поповичъ
Павле Цукичъ
Мелетіе Никшич, архимандритъ
Матей Ненадовичъ, прота
Павле Сретеновичъ
Гаврилъ Николаевичъ

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 25, 2013, 01:29:20 pm
...
Велики напор који је п. Матеја учинио, руководећи се више осећајима него познавањем политичких прилика,  да преко руских великодостојника некако дође до цара и умоли га за посредовање на ползу народа, остао је без успеха. Протина жеља је била да лично изађе пред Александра, и да својим разлозима поткрепи народно прошеније. Недоба га је, међутим, саветовао да се обрати министру спољних послова Енглеске, Кастлроу???  Енглески представник (на конгресу), одбио је да прими протину молбу и неучтиво и без имало такта јасно му ставио на знање: да су непријатељи (Срби) њихових пријатеља (Турака) eo ipso и њихови непријатељи. Пруски краљ прихватио је молбу, али није на њу одговорио.
Аустријски државници имали су више разумевања за напоре проте Ненадовића.  5. јануара, заједно са Фрушићем и Јевтом Чотрићем, примљен је на аудијенцију код цара Франца. Цар је српске посланике лепо дочекао и свечано им обећао да ће учинити, како најбоље буде знао, све што је у његовој моћи.
И заиста, Метерних је одмах упутио поруку аустријском посланику у Стамболу барону Штирмеру, да се код Султана заузме за Србе; осим тога, упутио је допис пограничној команди  у Земуну да утиче на Сулејман-пашу како би  одустао од насиља.
...


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 26, 2013, 01:47:52 pm
Мисија аустријског интернунцијуса, барона Штирмера, међутим, доживела је пропаст. Реис-ефендија, турски министар спољних послова, рекао му је да ће Порта сасвим супротно да поступи и да раја која се буни мора помрети.
У Србији настаде време катил-фермана. Обистинише се болне и злослутне речи које је Хаџи-Продан изговорио у Рашчићима на гробу свог сина:  Благо теби, мој сине Никола… што си погинуо. Ти си сада миран и спокојан.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 26, 2013, 01:53:31 pm
Сима Милутиновић,  Вук Караџић, прота Матија и др. у својим списима износе бројне примере  страдања становништва београдског пашалука с краја 1814. и почетком 1815. г.

Велика је ексекуција била на Савин-дан, пак добар део заточника остављен је да и даље скапава по казаматима београдског града, док најзад и они нису исечени и понатицани на коље, између 11-15 јануара 1815. године, пошто су измучени душевно и телесно. За многе је био узет откуп те су њихове породице материјално сасвим упропашћене. /С. Милутиновић, Историја Србије, стр. 141./

Београд, бедна и тужна варош, после пропасати Србије, био је тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких стрчале су мотке и кочеви с одсеченим главама око којих гавранови витлају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-капије ка Теразијама, и од Батал-џамије ка Ташмајдану непокопане и онакажене лешине око којих се пси отимају или још живи мученици на кољу, који се по два три дана боре с душом и разговарају са сродницима. /Љ.П. Ненадовић, Прилози за Србску Историју, стр. 10./

На Врачару од Ташмајдана до Стамбол-капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијени… имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дофатити…/Писмо Мелентија Никшића проти Матеји, по причању једнога трговца из Пожаревца./

По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини те да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Сулејман-паша би сваки дан на коњу ишао у шетњу и са задовољством гледао ове страшне призоре. Овај Скопљак, везир београдски, који је у Шабцу, кад се на веру предавао пред Карађорђем и Србима клечао, Срби што су му онда рекли, своју реч одржали су, и нису му узели ни имања ни живота, и сад Срби предали се њему на веру, он своју реч не држи, но узима и имање и живот. / Љ.П. Ненадовић, Прилози за Србску Историју, II, стр. 13./

Die Türken erlaubten sich überdies auch auf dem flachen Lande alles was man von einem barbarischen Volke nur immer erwarten kann; sie schändeten die Weiber im Angesichte der Männer und die Töchter im Angesichte  der Eltern. Wer darüber Einwendungen sich zu machen erlaubte wurde ohne Umstände niedergehauen. /Polizeiarchiv, Wien/

Ћаја, шурак Сулејманов и паша од два туга, био је још свирепији, ако је то могућно било, и већи непријатељ хришћана но његов господар, чије потпуно поверење уживаше и који је био потпуно под његовим утицајем. Дати таковоме човеку задаћу да умири земљу и угуши буну на челу једне војске, значило је заповедити му да разнесе свуда очајање, да исече и доведе у ропство све оне који би се нашли на његову путу. /Др Бартоломео Кунибет: Српски устанак и прва владавина кнеза Милоша Обреновића, стр.72./

Поред све оскудице у храни турска војска непрестано је непрестано придолазила у Београд. То су били људи крајње прљави, бедни, поцепани, гладни; одавали су се пљачкању, убијању и силовању. Издржавање тих хорда, њихови изгледи и преузети радови за утврђивање градова падали су на терет народу, који је услед несигурности, која је овладала земљом, био лишен свију извора за своје властито издржавање. Новчане дажбине тражене су не као у редовним приликама већ много више. Харач је у београдском пашалуку био 13 ½  гроша; порез сто гроша на годину од једне главе; бимбашир који је долазио да учини неки увиђај за ствари, за које његов долазак није био потребан, узимао је од нахије огромне суме на име бимбаширије; муселим за малу кривицу или без икакве кривице баца човека у окове и у кладе и уцењује га са 7 до 13 кеса; ако нема да плати или га село не откупи онда га баца на колац или га погуби. /Петровић, Грађа за Историју/


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 27, 2013, 01:06:05 pm
У крагујевачкој нахији и у Левчу од свакога газде узимано је по сто гроша месечно, а од трговаца по три стотине. Ако је Србин издржао кулук на некој тврђави или шанцу и није умро од глади, заразе или напора, ако је имао да плати порез порежџији, харач харачлији, чибук чибугџији, итд. те прошао без већих невоља, њему је сваког часа лебдила над главом још већа беда и опасност од турске војске, од разних турских путника, бумбашира, а нарочито од тефтиша који су имали неограничену власт у истраживању хајдука, бунтовника и оружја. Турчин идући кроза земљу, падао је на одмор где је хтео; радио шта је хтео; могао је узети шта му се свиди, на путу у селу,  кога сретне обично би опљачкао и свукао с њега што му се допало. И то није било највеће зло. Понеки је такав Србин послужио и као нишан за гађање из пушака и пиштоља… /Петровић, Грађа за Историју, II, стр.107./
У појединим местима Турци су узимали новорођенчад од мајки и кували (крстили како је говорио Сулејман-паша) их у кључалој води…  После тога пребирали су где је млада лепа девојка, где је лепша; један Турчин је по седам девојака држео на конаку, ћехаја по двадесет… /Петровић, Грађа за Историју, II, стр.108./
Нема тортуре која није била допуштена. Људи су вешани за ноге, угушивани димом запаљене сламе, кастрирани на најварварскији начин; жене су тукли по табанима, људима и женама натицали торбе с пепелом на главу па су одозго ударали руком да пепео иде у нос и уста, гдекоје су разапете потрбушке вешали за ноге и руке а на леђима су им метали камење; ударити човеку сто до две стотине батина, испребијати кости секиром или маљем, биле су обичне појаве. Једног човека из Грбица у крагујевачкој нахији Турци су везали жива око ражња па га онако пекли, да каже за некаке пиштоље…/Вук, Скупљ. Истор. Списи, стр.142/
Сви извештаји, не само српски већ и аустријски, који су црпели своје податке и из српских и из турских извора, једногласно су тврдили да је ситуација у Србији ужасна и да су насиља превазишла сваку меру. /с. Милутиновић, Историја Србије, стр.114./



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 30, 2013, 07:58:00 pm
Иконија, удовица Карађорђевог војводе Петра Ђукића из крушевачке нахије, који погину на Делиграду 1813.године, имала је сина Бошка (Милић) и  ћерку Милосаву. Kад Хаџи Продан  на Крстовдан  1814. године диже буну, глас о томе дође и у Жупу крушевачку. Пошто није чврсто поверовао у ту причу, Бошко, младо и отресито момче, пође у Левач, у село Белушће, да се  код очевог  пријатеља, хајдука и војводе левачког Стевана Јаковљевића, распита и посаветује. На путу за Левач ухвате га Ћаја-пашини људи, окују у синџир од тридесет ока и са осталим робљем  из Чачка, поведу за Београд.

Кад  је чула да јој је син пао у ропство,  Иконији ништа друго не преостаде него с ћерком одмах крене пешице за Београд и чим стигне изађе пред Ћехају и каже му: Ево моје ћерке, узми је, ако се морам лишити најмилијег што ми је Бог дао, а врати ми сина мога. Турчин погледа лепу, високу и као бор праву девојку и упита је да ли драге воље  пристаје да замени брата а када му она одговори потврдно, рече: Нека вам то буде, за што молите.  Девојку затим одведе у харем,  потурчи je и назове Баш-Ханума Назли- Када, а брата јој пусти.

Једно вече у време  мустехаб поста, потурчењак Мула-Салија и његов син Реџеп, искористе непажњу пијаних караулџија и утекну чамцем преко Дунава у Земун. Са њима побегну, обучене у мушке хаљине,  Назли-Када и Ана, жена Хаџи-Продановог најмлађег брата Гаврила, која још није била потурчена. 
Мора да се Ћаја-паша жив појео кад је дочуо за то. Тек, смислио је освету. Одмах пошаље тефтише у Левач где, у селу Медвеђа, ухвате два Назли-Кадина братучеда и одведу их у Јагодину. Онако  узгред, село похарају. После пет недеља, међутим, њихова мајка Станица крадом  им  дотури два јегета којим пресеку ланце и резе на вратима, и ноћу по киши са још четири сужња, утекну из тамнице на слободу,  укравши том приликом од страже дванаест дугих пушака.

Елем, некако у то време, у пролеће на Ускрс настаде и Милошева буна и Срби се поново дигну на оружје. Жене се тада из Земуна врате у Србију својим рођацима и мужу, где се Назли-Када покрсти у Спасенију а Мула-Салија са сином Реџепом оде на покајање митрополиту Стратимировићу у Карловце.
Наречени  Мула–Салија  није био нико други до калуђер Ђенадије, који је пре буне са игуманом Пајсијем и ђаконом Авакумом,  служио Богу и роду у трнавском манастиру Благовештење.

O Ђенадију, њ. сину Стојану (Реџеп) и Авакуму биће, на прилику, још речи.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 02, 2013, 05:28:39 pm
Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године. Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје.  Кад септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја, Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо, богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона.

Ђенадије (родом из села Грбавца близу Бања-Луке), најпре је био мирски свештеник и звао се Ђорђије Шувак. Био је ожењен сестром Лепојевог оца Гаврила. Кад му је жена умрла он оде у манастир Моштаницу, где се закалуђери и посвети Богу, а јединог сина Стојана узе себи за ђака. Недуго затим у манастир дође и Лепоје са својом мајком Божаном.
Пошто је узео учешће у Јанчићевиј буни, Ђенадије се, по угушењу буне, три године крио по шуми, али кад Турци запалише Моштаницу, он, на згаришту одржа последњу службу, и спашавајући живу главу, утече пешице преко Босне и Рујна у Србију, узевши са собом  свога сина Стојана, Авакума и његову мајку Божану. Идући тако од немила до недрага, после годину дана стигоше у манастир Клисура у Добрачи (Ариље), где су код игумана Исаије провели неко време, а касније, несрећа их наведе на Трнаву у манастир Благовештење, где је игуман био Пајсије Ристовић. Нема сумње да је Пајсије, коме је дојадило да сам обавља свакидашње јутрење, једва дочекао испомоћ у цркви, парохији и домаћим пословима.  Додуше, у манастиру је тада била и његова мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван (средњи брат Димитрије живео у својој  кући недалеко од манастира), али од њих није било неке вајде. Сада,  јутрење су служила три свештеника: игуман Пајсије, отац Ђенадије и поп трнавски Радован Вујовић са ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали Стојан и Стеван:
Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља.

После богослужења, сви скупа својски су запињали  да уреде запуштено имање тако да наскоро трнавски манастир просто прогледа.  Али такав богоугодни и блажени живот не потраја за дуго време.

Почетком септембра 1814. године, изнад села Бањице у манастиру Стјенику, састаше се кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, да се договоре о устанку. Недуго затим, Авакум је, заједно са Пајсијем, под борбеним барјаком на Илијаку (засеок Доње Горевнице), благословио заверенике, и на крсту и Јеванђељу заклео их на верност Богу и отечеству.
Да ли је Ђенадије, свом духовном сабрату Пајсију, (ис)помогао да са Мијаилом и барјактаром Јосифом Алтобабићем похара благо и оружје и повеже ашчије и сеизе  (једном је било име Селман Нишлија, другом Ахмед Слишанлија, јер је био   из села Слишана код Лесковса, одакле је и Латиф родом; осталој шесторици се не знају имена) чачанског муселима (турски начелник полиције) Латиф-аге, није познато, тек, када Милош утиша буну Ћехаја дође у Трнаву, и ухвати Ђенадија са сином Стојаном и ђаконом Авакумом, па их оковане отера у Београд и баци у доњу варош (кула Небојша) у тамницу…

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 03, 2013, 04:01:59 pm
Чувши за нову буну у Србији, хроми Васиљ, бећар из села Скочића код Зворника, који је у Карађорђем рату војевао против Турака, пређе са још два одабрана друга, из Немачке у шабачку нахију, да настави започети посао. Срби из некаквог села у Мачванској Поцерини, дочекају их тобоже пријатељски, напију и препадну  уморне на спавању, и сву тројицу везане одведу у Шабац Фочали-ићи-тугли паши, који их одмах упути београдском везиру Сулејману на пешкеш, а овај, не часећи,  баци их на коље пред Стамбол –капију, где су игуман Пајсије, брат му Димитрије, Теофило Палалић, и крај њихових ногу пресвисла Синђелија, већ били.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 05, 2013, 11:20:22 am
Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, II, 106-113.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 05, 2013, 11:25:22 am
Разговор са мајком Пајсија Ристовића, игумана манастира Трнаве.(1823. г.)
[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: ORIĆAREB on December 05, 2013, 12:13:42 pm
Ко су били ђакон Авакум и калуђер Ђенадије?

Авакум је рођен 1794. године негде у Кнежпољу, испод Козаре, 1794. године. Отац му се звао Гаврило а мајка Божана. На крштењу је добио име Лепоје.  Кад септембра 1809. Јован Јанчић диже народ Босанске крајине и Подкозарја, Лепојев отац Гаврило добровољно се прикључи устаничкој војсци. По слому буне, један део устаника побегне на Козару, други, међу њима и Гаврило, буду похватани и у Машићима набијени на колац. Оставши удовица, Божана, већ од разних јада остарела, одведе Лепоја у манастир Моштаницу, да тамо, код оца Ђенадија, учи књигу. Немајући, осим сина, игде иког свог, мајка пристане уз сина у манастир, да служи. Лепоје, будући обдарен, брзо научи писмо, богослужбене књиге и црквено појање и настави да изучава свете књиге. Када напуни осамнаест година, доби монашко име Авакум, а пакрачки митрополит Јосиф Јовановић Шакабента рукоположи га за ђакона.
...................................

Izgleda da su ovi moji ispod Kozare (potkozarja) bili zahebani.  ;D
Malo, malo pa neka bunadža kroz vremenska razdoblja.... :dosada



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 05, 2013, 01:30:32 pm
Стеван, најмлађи брат игумана Пајсија, крио се код рођака у драгачевском селу Јежевицу, док га, бојећи се да га ту не пронађу муселимови људи, не узе у заштиту Хасанага Тоска, угледан Турчин и Пајсијев пријатељ, и тајно одведе у Чачак. Дочувши то, Латиф je кренуо с момцима да силом отму Стевана; Тоска пак, закавџивши се с Латифом, викне своје момке који дограбе оружје те дође до боја, и после дугог пушкарања испрате Латифа с једним мртвим и неколико рањених. Тоска, исто вече, кришом пошаље Стевана са једним момком, својој кући у Топлицу у Прокупље. После буне Коџа- Милоша, Стеван се вратио  у Трнаву где је затекао мајку Синђелију. Касније се покалуђерио у манастиру Благовештење и добио монашко име Силвестер. 1823. радио је као учитељ у Београду.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 09, 2013, 10:39:03 am
У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру или паче код стоке сад се прићутавши а један повелики ђак (Авакум, прим.Ј.), момак управо који је био младић око двадесете године узраста, диван и дичан као Аполон, којега Турци за то само, што је Пајсијев ђак и слуга, или како су Турци вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку, узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили и грозама и обећањима свакојакима, склањајући га, да се потурчи, и да тако млад и лијеп не погине узалуд, кад може ш њима да живи, и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би их он упиткивао: А умиру ли кадгод и Турци?  Па смјешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:

Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;                       
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин'те што је вама драго!
Скоро ћете и ви долијати
Бог је сведок и његова правда.

Бака (Божана, прим. Ј.) некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га, нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу, како својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету.

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушју, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол-капије варошке.

Ђенадије, нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У млогоме јадиковању, брижењу и богомолби, внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искуче и умакну некуда из пексијанске вјере и државнога правственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва приговори  и обрати, да своју лијепу и свијету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; но и то само на тај начин син му пристаде потурчит се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се чини и види бољом и најбољом бит. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на њега то пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и осталима таквима турској правди подсуднима, и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак Ђенадије како се согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ћехаја-паши, који но их одма ослободи робства и тамнице тај час, тако су тим и свега страха и грозне смрти, у свој конак их узме, за себе их одма удржи, и оба наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула-Салија а сина му Реџеп.

Сима Милутиновић Сарајлија
Историја Србије
од почетка
1813е до конца 1815е године.
стр. 95.-105.

[attachment=1]



-Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода. После пропасти буне пребегао у Аустрију а затим у Бесарабију. Учествовао у грчком устанку против Турака 1821. Умро 1825. године.

-Мијаило Глигоријевић, Хаџи-Проданов брат. После пораза на Небојши крио се у Трешњевици. Учествовао у Милошевом устанку. Поводом педесетогодишњице устанка, Кнез Михајло Обреновић 1865. одликовао га је Таковским крстом. Тада је имао 88 година.

-Пајсије Ристовић, игуман манастира Благовештење. Жив набијен на колац испред Стамбол капије 5. децембра 1814.

-Димитрије Ристовић, брат игумана Пајсија. Погубљен крајем 7. децембра 1814.

-Никола Вукићевић, трговац из Светлића. Предао се Ћаја-паши на веру заједно са братом. Оба посечени крајем 1814. у Београду.

-Ђенадије, калуђер, игуман манастира Моштаница. Потурчио се да би сачувао главу себи и сину Стојану. 1815. побегao у Земун. Настанио се са сином у Градишки где су после три године обојица умрли.

-Авакум ђакон (Лепоје Продановић), Ђенадијев ђак. Претходно погубљен па набијен на колац крајем 1814.

-Сулејман паша Скопљак, београдски везир, из Ускопља код Бугојна. Год. 1815. смењен и постављен за босанског везира. 1817. премештен за валију у Солун; идуће г. задављен свиленим гајтаном.

-Ћаја (Имшир) паша, родом из Скопља. Сулејманов помоћник и шурак. Погинуо у боју на Љубићу 1815. Убио га Васо Томић из Кнића.

-Поп Радован Вујовић. Из Јежевице. После пропасти буне крио се на пл. Јелици. Умро 1820.

-Теофило Палалић, из Атенице, писар војводе Антонија Пљакића. Први набијен на колац испред Стамбол капије на Савин дан 1814.

-Милош Обреновић, из Горње Добриње крај Пожеге. У време Хаџи-Проданове буне био оборкнез рудничке нахије. Вођа Другог српског устанка. Постао наследни кнез Србије. Умро 1860.

-Милић Радовић, војвода драгачевски из Каоне. Једини коме је успело да се спаси из горњо-градске тамнице. То је онај хајдук за чијом се дружином  Латиф-ага дигнуо у тефтишлук на планини Јелици и са собом повео војводе Аврама Лукића (из Рајца), Ђорђа Протића (из Гуче), и Хаџи Продана и њихове момке, да му буду од помоћи. Како је Милић једнако измицао потери, Ћаја-паша, кад дође у Чачак, зароби његову жену и децу, Каону похара и попали а Милићу поручи да се добровољно преда.  Милић, знајући с ким има посла, чим је свануло помоли се Богу и опрости с дружином, затим похита у град и преда се Турцима, који му тада породицу пусте, а њега окују у гвожђе и потерају за Београд где га заточе у тамницу (и поред синџира ставе му и томруке на ноге). Једнога дана, опази га бивш. спахија драгачевски Хасан –бег Прајић (родом ужичанин), који је некада са Милићем друговао, и помоћу неких пријатеља Турака, добро потплати тамничаре те га пусте, а овај га одведе у београдску чаршију својој кући, где га је чувао више од шест месеци. По наређењу кнеза Милоша убио га поп Никола из Мрсаћа 1815.



Title: Re: Српске буне
Post by: brodarski on December 09, 2013, 11:46:20 am
Dio srpske povijesti je i ovaj top.


Title: Re: Српске буне
Post by: kumbor on December 09, 2013, 03:39:17 pm
Hvala Brodarski, što si me podsetio na taj ne malo važan detalj iz prošlosti Kraljevine Srbije, taj kralj bio je toliko skroman da je pristao da materijal karađorđevog topa bude čestica metalne smese za livenje kraljevske krune. Kruna je pozlaćena, šo već tada nije bila nikakva velika majstorija, dragulji u kruni su stakleni, ili od poludragog kamenja koje je moguće kupiti po par EUR lep komad u radnjama gde deca kupuju "kristale" za zbirku iz Biologije ili Geografije.
O vremena, o običaji...


Title: Re: Српске буне
Post by: vitez koja on December 09, 2013, 05:54:52 pm
Hvala Brodarski, što si me podsetio na taj ne malo važan detalj iz prošlosti Kraljevine Srbije, taj kralj bio je toliko skroman da je pristao da materijal karađorđevog topa bude čestica metalne smese za livenje kraljevske krune. Kruna je pozlaćena, šo već tada nije bila nikakva velika majstorija, dragulji u kruni su stakleni, ili od poludragog kamenja koje je moguće kupiti po par EUR lep komad u radnjama gde deca kupuju "kristale" za zbirku iz Biologije ili Geografije.
O vremena, o običaji...

Kruna kralja Petra I Karađorđevića je jedina sačuvana kruna nekog srpskog vladara u Republici Srbiji. Kruna nije izrađena od zlata, već od pozlaćene bronze s ručke Karađorđevog topa zvanog Aberdar (Glasnik), izlivenog 1812.godine i zaplenjenog od Turaka u Prvom srpskom ustanku, a ni “dragulji“ nisu pravi, već je reč o umetnički obrađenom staklu.

Interesantna je stvar da ju je kralj Petar nosio samo jednom, prilikom zvaničnog stupanja na srpski presto.



Title: Re: Српске буне
Post by: brodarski on December 09, 2013, 06:05:05 pm
Fali žezlo.


Title: Re: Српске буне
Post by: vitez koja on December 09, 2013, 06:19:28 pm
Tu je i zezlo!!!

[attachment=1]
Žezlo je, uz krunu, simbol najviše vlasti i časti vladara, vojskovođa i crkvenih dostojanstvenika. Sastoji se od štapa izrađenog od skupocenog drveta ili plemenitog metala ukrašenog dragim kamenjem i biserima. Na vrhu se nalazi "glava" u obliku kugle s krstom, sokolom i slično.


Ali da ne odemo u off, predlazem da se vratimo naslovu teme.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 17, 2014, 11:47:28 am
(8) Кнез Симина буна 1817.

Нека види раја да и њезина власт није боља од наше; да зна раја, да је власт – власт. (Марашли Али паша)

После (по)мирења Милоша Обреновића са Али пашом из Мараша, стање у Србији постаде заплетеније него ли пре Другог устанка. Супарништво (око власти), па и саму сумњу да угрожавају његову (Милошеву) власт, главом платише (1816) војвода Петар Молер, владика Мелентије Никшић, капетан Радич Петрович, и многи др. Настојећи да учврсти власт (мир), Милош је организовао многе потере и готово свакога дана слао по неколико глава Марашлији у Београд, говорећи да су хајдучке, које је он похватао и посекао. (Сумњајући да  међу посеченим главама има и турских, Али паша му је наредио да убудуће хајдуке хвата живе.)

Такве прилике, међутим, нису заплашиле народне прваке из Карађорђева времена који су се крили по шумама или на вест о помиловању вратили из избеглиштва. Једни су мислили да својим нахијама могу да управљају и без Милоша (или: уз Марашлијину помоћ) а др. као кнез Сима из Борика, уздали су се у нову буну и повратак Карађорђа.

И тако… 19. феб./4. марта 1817. године, кнез Сима (Симеун Марковић), Павле Цукић, Драгић Горуновић, кметови Мале Моштанице, Борика, Вранића и др. села београдске нахије, у порти цркве св. Димитрија у колубарском Лесковцу, извикаше буну против самовладе кнеза Милоша, која се брзо прошири на шест нахија. Та побуна у повести касније  је названа кнез Симином буном. Али буну је било лакше подићи него одржати. На вест да су на њих, по Милошевом наређењу,  кренули Вујица Вулићевић и Јеврем Обреновић с правом војском и топовима, слабо наоружане бунџије се наврат нанос разбежаше, већ како је ко могао.  Буна би брзо угушена, а њене вође ухваћене и испоручене Марашлији који их посече на Калемегдану, на Младенце 9/22. марта 1817. Њихове главе, одеране, осољене и напуњене сламом, на позоришче однете су у Истамбул. Неки поп Сава из јагодинске нахије, додуше, још неко време је измицао потерама, док најзад  не беше тешко рањен и ухваћен. Јагодински муселим Ахмет ага, поводом тим, написа Милошу: И саде ти праћам радосни глас, како ћеш и очима видети, попа-Савину главу, који је против вас и нас био, и вама мучно било и нама, тако сад да се мало развеселиш…
Милош, задовољан расплетом, 3. јуна год. 1817. у писму свом опуномоћнику у Русији Герману (Мих. Тодоровић), између осталог, написа: Од кнезова сада не осећам никаквога да што на страну тегли. Сви су самном у једном согласију. Противне партије све сам уничтожио. Народ је у свему задовољан.

Било је то око месец дана пре Карађорђевог повратка у Србију.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 13, 2014, 11:12:02 am
Буна бр. 51.

11. маја 1839. године, стигла је Књазу Милошу и Совјету вест из Крагујевца, да су се ондашњи регуларни војници, артиљерци и пешаци, побунили и да им се придружила и коњица из Ћуприје. Осим неколико унтерофицира све су прости војници. Своје официре, и још неке старешине народне, који су се онде задесили, ставили су под стражу, зато што у буну нису пристали. Спремни су да пођу у Београд.
Књаз, пошто се посаветовао са Совјетом, написао је истим војницима, да одустану од бунтовничких намеренија, представивши им сва она зла следства, која из таквих поступака проистичу, и која и њих, ако одмах на миру не остану, постићи могу.
Са писмом крену два официра. На путу наиђу на побуњенике, који писмо не уваже, официре ставе под стражу, и наставе пут према Београду, вукући са собом и четири топа.
Књаз, видевши да бунтовници неће да одустану од  намеренија свога, у договору са Совјетом још једанпут намисли да им пошаље своју заповест и да их посаветује, да од замишљене намере одустану, и на своја места иду, и пошаље им Г.Г.  Митрополита Петра,  Епископа Ужичког Никифора, и свог ађутанта пуковника Арсенија Андрејевића, и у исто време се са Совјетом сагласи да, ако се бунтовници и сада његовој заповести не покоре, одмах сабере и против њих пошаље народна војска. Потом наименује члана Совјета, пуковника Тому Вучића Перишића врховним командантом те војске, придодавши му у помоћ чл. Совјета Милутина Гарашанина и регуларну пешадију под командом мајора Гаје Јеремића.

14. маја на свету Тројицу, крену посланици у сусрет бунтовницима, а Вучић почне окупљати војску у Београду, којој за заповедника одреди чл. Совјета Вулета Глигоријевића а себи за помоћника узме команданта регуларне војске пуковника Илију Милутиновића. До подне истог дана код Раковичке механе окупи се око 3000 наоружаних људи из села окр. Београдског, одакле крену за Рипањ, где стигну на конак, успут стављајући у покрет  све што је могло да носи оружје.
Чувши да Вучић иде на њих, бунтовници се зауставе на Трешњи.
Посланици су, међутим, бунтовнике срели у Раљи, и том приликом их наговорили да ослободе официре и др. старешине, које су везане донде довели.

15. маја крене Вучић са војском ка Трешњи, где затекне бунтовнике  који су стајали под оружјем упарађени и за бој приправљени. У исто време пристигне народна војска из окр. Ваљевског и Шабачког са својим старешинама, и заузме положај. Читав дан Вучић је лепим речиме покушавао да примири бунтовнике, али до договора није дошло; тек сутрадан ујутру, уплашени од народне војске, која је све више пристизала, бунтовници положе оружје и предају се. Потом, Вућић у договору са својим официрима нареди бунтовницима да војна одела поскидају, тражећи најпре да му издају коловође буне, што они и учинише, предајући њих 22.

У међувремену, док се Вучић занимао са распуштањем бунтовника и опремањем оружја и топова, стигне му вест да се и  део регуларне војске, који се налазио у Крушевцу побунио. Он (Вучић) одмах крене с нешто војске према  Крагујевацу,  надајући се да ће и ови положити оружје, тим више, што су му дојавили да је народна војска окр. Крагујевачког кренула на бунтовнике.  И док је Вучић био на путу  стигла је вест да су бунтовници 19. маја ујутру, под притиском народа положили оружје и предали се.
Пре него што ће коловође предати правосуђу у Београд, Вучић, чим је стигао у Крагујевац,  оформио је Комисију која је требала да истражи кривце умешане у побуну и утврди којим поводом и чијим подстрекивањем су се дигли на буну. Књазу је написао: да је у Крагујевцу мир и поредак обновљен, а тако исто и да по другим крајевима Србије мир и тишина влада.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 14, 2014, 02:53:21 pm
Горепоменуту Комисију, изабрану од народа, сачињавали су: Г.Г. Див. Генерал Јован Обреновић, -Начелник Окр. Јагодинског, Пуковник  Шокорац, - Председник Суда Окр. Рудничког, Цели Капетан Марко Ракић, - Члан истог Суда, Танаско Михајловић, - Начелник Среза Моравског, Окр. Рудничког, Мајор Радоја Бићанин, - Начелник Среза Качерско-Црногорског, Милинко Ђорђевић, - Начелник Среза Јасеничког, Окр. Крагујевачког, Ц. Капетан, Живојин Јоксимовић, и Писар Начелника Среза Моравског, Јован Илић.

Пошто је Комисија завршила са истрагом осумњичених, Вучић се захвалио Народној војсци (која која је бројала преко 10000 људи) и њ. старешинама  на победи над непријатељима Отечества и Устава Земаљског ( на коме се срећа народа Србског оснива), и обећао да ће бунтовницима бити суђено по правди и правици.  По наредби Врховног Поверитеља Народне војске (Вучић), за надзор над правичним  суђењем изабрано је из 12 округа по 12 најмудријих и најважнијих мужева, са по једним среским начелником.

30. маја, Вучић је приспео у Београд са војском Б. гарнизона, опуномоћеним депутатима и 42 окована бунтовника. Испред Лаудонова шанца, у сусрет су им изашли Г.Г. Попечитељи Високославног Совјета Србског, Г. Епископ Ужички Никифор, Чланови Суда Окр. Београдског, и,  дочекавши их са великом торжеством, предали му два писма Совјета Књажевства Србског, у којима, похваљујући жар и љубав према Отечеству, благодарност своју изражавају. Одатле крену са бандом и барјацима и кроз Стамбол капију уђу у Б. где су их чекали многи грађани Вароши Београдске.

/Дан касније, 1. јуна 1839. Књаз Милош Обреновић (у присуству Совјета, Г.Г. Попечитеља, Г. Митрополита, Г. Епископа Ужичког и Тимочког, чланова Апелационог Суда, Г.Г. официра гарнизона Београдског и народних депутата),  одрекао се достојанства свога у корист старијег сина Милана:
Будући да ми слабост изнуренога многогодишњим трудовима мојим, поднешеним у управљању Народа Србскога, здравља мога, не допушта више продужити управљање над њиме, ја сам решио отрећи се добровољно  достоинства Књаза Србског, и заклетве на ово положене, и отричем се торжествено сада за свагда како достоинства тога, тако и заклетве, на ползу старијега сина мога Милана, који је, по Султанским Хатишерифима, дарованим Народу Србском уопште, и Берату, всемилостивејше мени особно даному, законити мој и Књажескога у Сербији достоинства Наследник./


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 17, 2014, 11:01:48 pm
/4. јуна 1839. Совјет Књажевства Србског у свом заседању, коме су присуствовали и Г. Митрополит Петар, Г.Г. Епископи Ужички Никифор, и Тимочки Доситеј, а тако и Г.Г. Чланови Апелационог Суда, будући да је Књаз Милан болестан, одредио му је наместнике: Попечитеља Иностраних Дела Г. Аврама Петронијевића,  Генерал-Мајора, Каваљера Јеврема Обреновића, и Члана Совјета, Пуковника Г. Тому Вучића Перишића, и опуномоћио их.
26. јуна 1839. умро је млади Књаз Милан./

Комисија за испит бунтовника, догодивше се у мају месецу побуне, завршила је рад половином јула. Ради  изрицања пресуде,  Попечитељство Правосуђа позвало је у Београд Г.Г. Председнике Судова оних округа из којих су коловође и саучесници бунта били: Председника Суда Окружја Крагујевачког, Г. Димитрија Милојевића; Председника Суда Окружја Јагодинског, Г. Димитрија Тирића;  Председника Суда Окружја Чачанског, Милоша Тајсића; и Привр.  Председника Суда Окр. Рудничког Г. Луку Гарашанина, који су 19. јула приспели у Београд. За Председника овог Суда Попечитељство Правосуђа и Наместништво поставило је  Председника Суда Окр. Београдског, Г Лазара Арсенијевића.
Суд je, у својим редовним заседањима изрeкао пресуде  бунтовницима по мерилу њиховог учешћа и преступа у побуни. Одлучено је и да Суд изречене пресуде изврши уколико надлежност његове делатности то дозвољава, а уколико ово не буде, пренеће Апелационом суду жалбе  на разматрање и коначно решење.

У наставку који следи биће речи о (не)очекиваним открићима истраге и последицама буне (бр. 51.)


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 19, 2014, 09:35:15 am
Извештај истражне Комисије
Преузето из Обшт. Новина од  11. јула 1839. Садржај је незнатно измењен и, донекле, прилагођен данашњем језику и правопису.

Тек што су Срби после четристолетног времена јарам ропства са себе скинули, и под својим незаборавним и бесмртним Вождом Карађорђем у своме за независност боју, као победници, указали се; једва су у своју, крваво добијену слободу неколико година уживали, а оно се опет над Отечеством њиховим по други пут густи облаци навукоше. Наполеон у својој намери, мач против Русије диже, па себи пут ка освојењу света раскрчи, позове и Порту, да на његову страну пристане, а Сербија сасвим сама за себе остане,  без сваке помоћи. Предводитељ Сербског Народа принуђен буде политиком европејском из земље изићи, и тако Сербија сама себи остављена, падне опет Турцима под власт, који су све градове с топовима и џебаном опет узели. Турска нова влада у Сербији остане онаква иста, као што је пређашња била; они су пљачкали и обесчастили све што је човеку најсветије и најмилије било. 

Срамни ови поступци доведоше Србе до очајања; они закључе бој започети поново, и изаберу Милоша Обреновића за Поглавицу свога. Доцније добије он и наследствено Књажевско Достоинство. Из почетка све је добро било, и по жељи за руком ишло. Милош се испрва споразумевао и радио сложно са својим соотечественицима, и делатељан је био у смотренију општег благостања, но после неког времена обузме га жеља неограничене власти; он удаљи од себе народољубце и старао се само за себе и своје личне интересе, и постане тако робом својих потреба и пленом својих љубимаца и ласкатеља, који су га окружавали. Њихове савете је он слушао. Честити и поштени људи, многи од најзаслужних за благостање Сербије били су утручавани и гоњени, или пак потајним начином с пута склањани; част и невиност погажена су била. Сербија је падала све дубље у своју пропаст, а да се није по обстојателствама данашњег времена духу у неким храбрим мужевима пробудио, којима су већ до више главе дошле сплетке и смутње сурове и самовољне власти, те тако се они одваже и закуну, да Сербијом мора закон управљати.

Због тога се 7ог јануара 1835е године на пољанама Крагујевачким  показао Милета Радојковић и остали отечествољубци са 4000 људи; због тога је била позвана Народна скупштина и начињен Устав, којом се приликом Књаз торжертвено на тај Устав закуне; и по тому му је после Народна скупштина сабљу и златан пехар, обоје дијамантима украшено, у вредности од 13000 талира, поднела и почествовала. Но срећно ово стање, за које је народ мислио, да је Уставом утемељено, није дуго трајало; јербо Милош задржа поклоне који су му поднешени, а од Устава само једно, где му је 120000 талира, као годишња плата од народа опредељена. Презирући благодејанија великога Покровитеља Сербије, заборављајући дужности према своме Старијему и ништа не уважавајући свој похвале достојни народ, који га је више себе узвисио, послуша он савете неког ласкатеља и политичког дилетанта, свога секретара, Јакова Живановића, савете Пијемонтескога бегунца, карбонара, Вартоломеја Куниберта и Енглеског генералног конзула, Хођеса, који му је у главу улио, да ће Краљем Сербије бити. Овима заслепљени Књаз терао је свој деспотизам, но народ се ближе политици свога Покровитеља склони и замоли Порту, да јој она даде уредну конституцију. Овај труд није остао бесплодан, и концем прошавше године донет је Устав, који је у фебруару месецу ове године торжествено у Београду, Народној скупштини, у присуству Везира Јусуф-Мухлис –Паше и Заступника Руског Конзула, Ваштенка, прочитан. Овај Устав поставља устројство централног управљања, које се из три Попечитељства састоји: Просвете и Правосуђа (оба сједињена), Финансија и Унутрашњих дела; Савета од 16 чланова са једним председником, као законодавно тело, без којих Књаз ништа важно предузети не сме. Премда се овај Устав Књазу допао није, обећао је да ће он са Совјетом и Попечитељима њега поштовати, но будући да су тим Уставом њему путеви били пресечени, по својој вољи радити, то се он трудио да Устав обори и уничтожи. Да би намеру лакше постићи могао, и народ противу Совјета  огорчити могао, распе он посредством брата свога Јована и других својих приврженика овде и онде дукате, и по народу и солдатима разгласити даде: да они сад место једног Књаза имају 17 Кнезова, да је он од Совјета угњетен и приморан отићи  и т.д.

Паша Босански добио је од њега два милиона гроша, да му оружаном руком Турци у плановима његовим помогну.  У то исто време отиде он у Земунски контумац под тим видом, да се са супругом својом и своја два сина види и поразговори, но кад тамо дође, даде он посредством свога представника, Аврама Петронијевића како Београдском  Везиру, Јусуф-Мухлис-Паши, тако и Заступнику Руског Конзула и Совјету на знање, да он дотле у Сербију ногом својом крочити неће, доклегод  Устав постоји. Други дан по овоме послана буде к њему Депутација Совјетника, Заступник Руског Конзула и, у име Везира, Мухурдар Ефендија. Депутација ова, захтевала је да он од својих намера одустане, и да се натраг врати. На ова њихова предсавленија тражио је он, да се брат његов Јеврем Обреновић, Председник Совјета, као и Совјетници Вучић Перишић и Стојан Симић достојанства и звања свога лише; да за насилно присвајање ствари и добара, никаква накнада не буде, о руковођењу прихода и расхода земаљских никакви рачуни не ишту, и да се објави да он као законити Књаз за своја дела никоме одговарати не може и не треба. На ово одговори му се, да он као законити Књаз није ништа могао незаконито чинити, и да он све што је отео, из својих сопствених добара вратити мора, макар он и на коме му драго другом месту, изван Сербије, живети намеран био. Мухурдар Ефендија опомене га још једанпут, да се он у Сербију натраг врати, у противном пак случају казао му је, да самом себи припише неповољна она следствија, која би њега и његову фамилију постигла.  И тако врати се он сутрадан натраг, пошто је Депутацији писмено обећао, да ће сваку штету надокнадити.

Но после неколико дана побуни се регуларна војска, пешаци, коњица и артиљерија у Крагујевцу, Крушевцу и Ћуприји. Бунтовници се дигну 11. маја и крену у Београд, водећи са собом насилно више својих официра и чиновника  који у друштво њихово нису хтели пристати и у бунту том учествовати, носећи уза се 4 топа и узвикујући: Нашто нам је Совјет, Нашто нам Устав!? Нећемо ни једно ни друго!  Приметило се у то доба да су у више Окружја, људи неспокојни и немирни били.

У Београду пак дигну се сви Совјетници к Књазу, кажу му у очи, да је он подбадач и узрок тога бунта, но он је ово одрицао и понуђавао се, да иде сам пред бунтовнике, те да их к миру и поредку доведе. Понуду ову одбије Совјет из узрока, које је знао, а при томе мотрио је и на Књаза, да неби куда на коју страну измакао. Противу бунтовника буде одређен као Главнокомандујући, најстарији по чину Совјетник, Тома Вучић Перишић, муж кога је својска дејателност, мужество и строга војна дисциплина у целој Земљи позната, и даде му се како од Књаза тако и од Совјета пуномоћје, да он по свом разсужденију, како за најбоље  нашао буде, при бунту овом приступи.
Тога истога дана издан буде и позив од Централног Правленија на цели народ Србски, који их на оружје противу бунтовника подиже, који (бунтовници) ни на шта друго ишли нису, него на то, да народ опет угњетавају и, толиком крвљу и жртвама добивени Устав уничтоже. Послан буде из почетка и Високопреосвјаштениејши  Архиепископ, Петар Јовановић са Епископом Чачанским, Никифором Максимовићем, к бунтовницима, да их добрим и лепим речима и начином к покорности доведу, и да их од лудила њиног освесте. 

Но када ови свештена лица ова не послушају, крене се Главнокомандујући Вучић са неколико стотина људи, које житеља Београдских, које регуларне пешачке војске противу бунтовника. Уз пут се умножи његова војска до 3000 људи. Сутрадан сретне их он на Трешњи, пет сати од Београда далеко, где су се они у положај за битку поставили. Он на њих није ударити хтео, него их са свих страна опколи и, пушке једне није пукло, буду сви похватани, скину се са њих униформе и само у голим кошуљама и чакширама сваки својој кући одпуштен буде; коловође пак буду под стражом у Београд доведени. 
По томе продужи он пут свој даље у Крагујевац, да и тамо поредак сасвим уведе, и остале бунтовнике похвата. Овде је већ било народне војске до преко 15000 људи нарасло, многи од њих управо ни знали нису извесно, зашто се и због чега тај бунт породио и шта се њиме тражи, и људи су на почетку хтели да уз бунтовнике на барјаку слободе стану, па зато им је нужно било целу ствар објаснити  и користи које из Устава проистичу протолковати, и њега са старим уређењем сравнити, те да разлику јасније увидети могу.

По овоме једногласно буде закључено, да се у Београду одржи народна скупштина, те да се ту виновници грађанскога рата пронађу и да се мере употребе, како се, убудуће, не би дешавале овакве ствари. И из овога узрока даде Совјет изабрати по десет Депутираца из 12 Окружја, који су као народна војска против бунтовника устали били; а и циркуларом једним позову се из свих Окружја Сербије Депутирци на народну ову скупштину. Ови донесу, како за себе, тако и за оне из народне војске изабране Депутирце, пуномоћја, остали се пак војници кућама својим одпусте.

Међу похватаним у бунту овоме, које је Вучић у Београд  довео, налазио се и Књажевски брат Јован, који је својевољно признао, да је брат му његов Милош поводом те побуне био, говорећи: Пустите ове сироте људе, они су невини, и вежите мене и мога брата, револуција је ова наш посао био.

Кад је Књаз видео, да му покушај Устава земаљског уничтожити, за руком ишао није, и кад је дознао да је његов брат Јован све признао, а при томе расположење духа народа дочуо, који је жељу своју изразио са тим, да виновника грађанског  тога рата камењем потуче и сву његову фамилију једном за свагда из земље удаљи – онда он сасвим изгуби присуство духа, и 31ог маја (12ог јуна), изјасни се Совјету и народној скупштини посредством Архиепископа, да се Књажевског у Сербији Достоинства на корист старијега свога сина одриче, са том молбом, да му се само слободно допусти на своја добра у Влашку отићи, обећавајући, да никада више ногом својом у Сербију корачити неће.

По сазивању народне скупштине, преда Књаз 1ог (13ог) јуна своју резигнацију писмено, и 3. (15.) јуна одлучено буде за одлазак његов, а новог Књаза поздраве  Депутације Совјета и народне скупштине. Књаз Милош хтео је одмах по својој резигнацији отићи, но будући да је он сва документа, берате, фермане и хатишерифе са стварима својим на лађу једну натоварио и напред послао био, то му не допусте пре отићи, док се сва јавна документа нису натраг донела. 3. (15.) јуна у 9 сати пре подне изиђе Књаз из свога двора, праћен Архиепископом, Епископима, Совјетницима, осталим надлежним  и силним народом до реке Саве, где у кајак са млађим сином својим уђе; стража од 15 људи, једног Совјетника и три официра инфантерије, пратила га је до Червеца на Влашку границу.

Будући да је млади Књаз још није био пунолетан, и при том веома слабог здравља, то се Совјет са скупштином нашао побуђеним, 4. (16.) јуна поставити Наместништво, које се из три лица, Авраама Петронијевића, Јефрема Обреновића и Вучића Перишића, састоји.

Што се испита бунтовника тиче, будући да је цела кривица на бившега Књаза Милоша пала; они су из тога узрока  Надлежателствима предани, те да их она по мери њихових преступа суде.

[attachment=1]

Намесници Књаза Милана: Јеврем Обреновић. Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 19, 2014, 02:04:36 pm
/21. август. Новине Србске оповргле су као лажно и неосновано писање Общ. Новина да је Босански Паша добио од Милоша  два милиона гроша, да му оружаном руком Турци у плановима његовим помогну:
Особито пакъ што правда и љюубавъ истине допустити немогу, да на имену Босанскога Веџи-Паше, иначе обще знаногъ поштенѣйшегъ  човека, хулна и срамитна ляага предречениымъ намѣренiємъ учинѣну од быившегъ Княаза понуду, одъ два миллiона гроша прiмаюћу ову, остане; єербо је Честитый  Веџи-Паша и себи честанъ и поштен ъ човекъ, а и постояниый и доказаный     прiятлъ Отечества нашегъ: слѣдоватено се ни помыслити не може, да бы  онъ такову понуду, и на речениый  конацъ одъ кога му драго прiимiо./


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 20, 2014, 01:46:10 pm
По подношењу мишљења Апелационог Суда, посредством Попечитељства Правосуђа, о томе, што су се у побуни многи од простог народа само из слепог поверења према својим претпостављеним старешинама подигли, и за њима се повели и у побуну умешали,  да се овима, као људима, који никакву пропаст своју или својих соотечественика нису умислили, поступак њихов опрости, одлучило је Високославно Наместништво Књажевског Достоинства у Сербији свима од простог народа, који су у побуни учествовали, издати свеопшти опроштај , и Попечитељству Правосуђа наложити, да исти у извршење приведе - које је 4. септ. 1839. год. и учињено.

Пресуде Чрезвичајног над бунтовницима Суда, тако и Апелационог Суда с додатком коначне пресуде и помиловања Високославног Наместништва

1.   Савва Ивановић, родом из Рекавца, Среза Левачког Окружја Јагодинског, писар, због сумње  да је био умешан у побуни на рушење Устава, Чрезвичајни над бунтовницима Суд,  по учињеним испитом над њим и доказаним преступима осуђен је, да се, сматрајући га као правог бунтовника и клетвопреступника, звања свога лиши, да му се декрет и сва писмени докази које му је Власт досад дала, одузму, да одсад унапред никакво звање у Отечеству добити и одправљати не може, да се од дана изрицања пресуде за годину у оковима код надлежног Окр. Суда Јагодинског у затвору држи, па по издржаном апсу, да се кући отпусти; пресуда пак ова да се пред целим народом Среза Левачког, у коме је писар био, Савви прочита.   
2.   Милинко Ђорђевић, Начелник Среза Качарско-Црногорског, у Окружју Рудничком, због сумње, да је у побуну на рушење Устава умешан био, по држаном над њим испиту, и доказаном преступу,  осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да он због тога, што је по дужности својој нужне мере употребити није хтео, да се буна у Срезу његовом не догоди, нити о њој надлежну власт известио, -дужан будући о народном миру старати се и бдити, и због тога, што се звања свога недостојним показао, да се пред сабором целог народа подручном му бившег среза, звања свога торжествено лиши, да му се све дипломе, које је на ранија звања стекао, одузму, и да више ни у какву службу ступити не може, него да као приватни човек код своје куће живи.
Изречена над именованим Милинком пресуда Чрезвичајног над бунтовницима Суда, коначно је одобрена Високим Апелационим Судом, но Високославному Наместништву на одобрење поднешена омекшана је са тим, да се пресуда та не пред народом, но пред чиновницима Начелништва надлежног (Окружја Рудничког) у дејство проведе.
3.   Танаско Михајловић, члан Суда Окружја Рудничког, због исте, као претходна двојица, сумње, да је у побуну био умешан, из држаног над њим судског испита, и доказаног преступа, због тога, што је заклетву своју, да ће као члан Суда чувати Устав, нарушио, да се звања свога лиши, да му се дипломе одузму, да унапредак никакво звање у Отечеству  получити не може, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, која је пресуда како Високим Апелационим Судом, тако и Високославним Наместништвом одобрена, и овим на извршење надлежној власти препоручена.
4.   Марко Ракић, Председник Суда Окружја Рудничког, због тога, што је у побуни учествовао, што је сматрајући га  као правог бунтовника, по томе што је он заклетву, којом се обавезао Устав земаљски свето чувати, и што је писмо Попечитељства Правосуђа од 19. априла т. г.  А. No  погазио; друго што је дужност своју као судија, скупљајући бунтовнике, прекорачио; најпосле, што је после извештаја о бившем Књазу од Борисава из Мајдана да је здарав и да је у Београду, - престао није људе на оружје подизати, и о рушењу Устава делати, - осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да он Марко Ракић, као прави бунтовник и преступник  са звања свога торжествено пред окупљеним народом при Суду Окружја Рудничког, извргнут буде, да му се све дипломе , које на досадашња звања има, одузму, и да никада никакве службе у Отечеству имати не може, по лишавању пак звања да се на трогодишње заточење у оковима у Пореч отправи, и по издржаном заточењу да се кући поврати.
Високи Апелациони Суд из тих побуда, што је исти Марко Ракић, извештен од Петронија, да се буна у Крагујевцу родила, није хтео на опредељењу своме остати, и да се са својима члановима (Суда) саветује, како би се буна у његовом Окружју предупредила, и што је на исту и сам лично људе подизао, - пооштрио је ову пресуду с тим, да он 4 године у лакоме гвожђу у заточењу буде, и потом слободан кући отиде.
Високославно Наместништво Књажевског Достоинства умекшало је пресуду ову у толико, што је закључило, да осуђеник само једну годину дана у Јагодини под полицијском присмотром без гвожђа буде; - и надлежним на извршење предало.
5.   Геоден Јуришић, Јеромонах Савиначког у Окружју Рудничком Манастира, рођен у Иригу у Срему, који је пре 12 год. из Манастира Фенека у чину монаха без пасоша овамо прешао, и пре 10 год. од почившег  Архиепископа Београдског Г. Антима за Презвитера произведен, због подозрења да је у побуну умешан био, по држаном над њим испиту, и доказаном преступу, Чрезвичајним над бунтовницима Судом, зато, што је он духовник Гедеон сам по својој вољи у ову се побуну умешао, и к томе људе распаљивао, и наговарао, да Начелника и Помоћника Окружја вежу, а тиме повода дао, те је народ Марка Стругаревића, који је притекао у одбрану Начелника и Помоћника, везао и изударао, и што је поступак овај духовничком реду, који му налаже, да људе од сваке побуне и заблуде словом Христовим одвраћа и на добро их упућује, - осуђен је, да се он из чина свога надлежној духовној власти торжествено извргне, па по том да се надлежним мирским властима у руке преда; ова да од њега Марку Стругаревићу у име претрпљеног бола 20 талира наплати, а по томе у простом оделу да га у Немачку, откуда је и дошао, натраг прогна.
6.   Марко Поповић, Парох из Такова, Окружја Рудничког, будући да се по држаном над њим испиту доказало и дознало, да је он у побуну умешан био, због тога, што се је овој побуни као и Гедеон својевољно прилепио, што је лагао, да је Ђока Јаковљевић њему казао, да је то Господарска заповест, и да се људи од побуне не одвраћају, и због тога што је с тим причинио, да је и духовник Гедеон дубље у погрешку поклизнуо, а Ђока апса и гвожђа допао; - и што је повод дао, да је народ Начелника и Помоћника Окр. Рудничког везао и што је тим поводом Марко Стругаревић, који је на одбрану онима притекао, везан и бијен био, најпосле што је дужност свештеничког чина, који му налаже да поверено му стадо од сваког немира и заблуде одвраћа, и на послушност, према старијим упућује, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он, поп Марко, надлежном духовном влашћу свештеничког чина торжествено лиши, да се потом надлежним мирским властима преда, које да од њега Ђоки Јаковљевићу у име издржаног, њиме проузрокованог апса 20 талира, а толико и Марку Стругаревићу за претрпљени бол, такође 20 талира наплати, потом да се у Пореч у заточење на две године пошаље, па по издржању овог да се слободан кући отпусти.
Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена; осим што је измењена у делу који се тиче свештеничког чина, будући да то не спада у круг делатности мирске власти.

Високославно Наместништво  одобравајући пресуду Апелационог Суда, умекшало је исту с тим, да се осуђенику заточење опрости, и пресуда да се у извршење приведе.

7.   Радоје Бићанин, Начелник Среза Моравског, у Окр. Рудничком, за то, што је у побуну, која је на рушење земаљског Устава тежила, умешан и учесник био, по свршеним над њим испитивањем, и осведоченој кривици његовој, осуђен је Чрезвичајном над бунтовницима Судом, због тога, што је он својим поступком дужност своју, по којој је обавезан био за све питати Начелство Окружја, и од њега одобрење имати, не јавивши му  налоге, које је од Г. Јована примио; друго, што је позивањем народа на ову побуну, заклетву своју, којом се је обавезао  Устав свето чувати и надгледати, преступио и погазио; треће, што је хватањем писама мере за побуну ову предупредити одрђене, трудио се осујетити; четврто, што је Павлу Срдановићу из Клатичева, и Глиши Степановићу из Каламанића Окр. Рудничког, наложио, да Помоћника Начелства Г. Радоиловића истуку, и леђа му као трбу мекана начине, -због оваквих великих преступа осуђен је именовани Радоје Бићанин, да се као прави бунтовник, дужности и заклетве своје нарушитељ, звања свога пред сабраним подручним му бившега Среза народом торжествено лиши, - да му се све дипломе на досадашња звања одузму, да више никад никакве службе у Отечеству имати не може, - да Г. Радоиловићу, будући да је виновник његовог боја био, за претрпљени бој 50 дуката цесс. плати, -  и да три године дана у заточењу у оковима у Поречу буде, по том да се слободан кући својој пусти.
Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена с тим додатком, да осуђеник опредељено му заточење у лакоме гвожђу издржи; а поднешена Високославном Наместништву потврђења ради, умекшана је овим у толико да само једну годину у Неготину под полицијским надзором буде.





Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 20, 2014, 10:10:21 pm
Продужење извода изречених пресуда над коловођама бунe

8. Јован Илић, писар истога Среза Моравског у Окр. Рудничком због истог подозрења по одржаном над њим испиту и доказаним преступима Чрезвичајним над бунтовницима Судом осуђен је, да зато, што не само зле намере Г. Јована Обреновића и свога старешине Бићанина, на пропаст народну тежеће, по дужности својој вишој власти јавио није, него штa више, да је он ревносно саучествовао, да именовани намере своје постигнути могу, потпаљујући људе у Срезу Моравском, с презрењем заклетве своје, којом се на крсту и Јеванђељу обавезао, Устав земаљски свето и ненарушиво чувати и на исту побуну подижући, - да он као клетвопреступник и народном напретку и благостању опасан човек, звања свога пред сабраним народом Среза Моравског торжествено лиши, да му се декрети и писмени докази на досадашња звања одузму, да више никада никакве службе у Отечеству добити не може,  - и да преко тога 1 годину дана у оковима при надлежном Суду Окр. у затвору одстоји, па да се по том слободан кући отпусти.

Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена с тим умекшањем, да се осуђенику робија из тога разлога опрости, што је он у предписану побуну понајвише кривицом свога старешине, пристао; - а Високославним Наместништвом  одобрена, и на извршење дата.

9. Његова Светлост, Књажевски Генерал-Ађутант, Г. Јован Т. Обреновић, због подозрења, да је побуну на рушење Устава тежећу, у Окр. Рудничком подигао, почем је судском испиту подвргнут, а његова кривица обелодањена и доказана, осуђен је  Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он као неверник Отечества сматра, и као такав, да се звања свога лиши, да му се сва Права и Дипломе на дојакошња звања одузму, да он од данас унапредак, докле год буде живео, у оном месту, где је Централно Правленије, живети мора, и то без присмотре; а из овога места, да му није слободно више од 1. сат хода изаћи; но и ово, кад чинити хоће, да мора са знањем и присмотром надлежне власти чинити, - да му се свака корешподенција у Отечеству нашем забрани, - да никаква добра изван места живљења имати не може, - и за таква, која има, распродати оставља му се рок од једне године дана, да Г. Радојловићу, што га је везати и апсити заповедио, за претрпљено безчашће и муку 50 дуката цесс. плати, а настојнику манастира Вуина, и протопрезвитерима: Драгачевском и Брусничком, да трошак, који суочења ради с њим у Београд долазећи и при повратку учинили, 338 гроша исплатити има.

Високи Апелациони Суд по томе,  што се јасно осведочило, да је Г. Јован Обреновић, бивш. Књаж. Генерал-Ађутант Руднички народ на оружје и бунт подигао, с том једином намером, да земаљски Устав, који је њему и Књазу несносан био, коначно разруши, а не могавши у судске узроке узети изговор онај, који је за оправдање своје навео, као да је он по савету и налогу књажевскоме чинио, зато, што је он знајући, да се тако што на погубу и несрећу народа клони, исте савете и налоге књажевске није морао слушати, а још мање у дејство приводити, особито што му је добро познато било, да је сваки књажевски налог, тичући се општег добра, по земаљском Уставу са саглашћу Совјета издати мора, - и видећи из овога, да је он, Г. Јован, предописаним бунтовницима својим поступком очевидно неверство према Отечеству своме учинио, и судећи, преступ његов много већи, него што му је казна од Чрезвичајног Суда одређена, преиначио је пресуду поменутог Суда, и пресудио, да се исти Г. Јован пошто се за преступ свој са чина збаци, и пошто му и сва дојакошња звања и чин, издана јавна документа, као и дипломе одузму, у заточење на 10 год. од дана пресуде, у Пореч опреми, с додатком, да се унакрст на једној руци и једној нози лако гвожђе метне; при том, да Начелнику Окр. Рудничког, који је његовом кривицом ухапшен био, и његовом Помоћнику, који је по његовој заповести везан био, за претрпљену овакву увреду и безчашће свакоме по 100 дуката цесс. плати, а што се тиче трошка Настојника Манастира Вуина, и Протојереја Драгачевског и Брусничког, такође да се овима по пресуди Чрезвичајног Суда накнади.
Даље за трошак и дангубу, у колико се за право нађе, како оним Рудничанима, који су Начелника и Помоћника по његовој заповести везати ишли, плати; тако исто и онима, који су су због њега као бунтовници ухапшени били, и после по представљању Апелационог Суда, да су невини отпуштени, да како трошак и дангубу претрпљену у својој домаћој економији, тако и одлежани апс исплати: но тако, кад је ко кући приспео, у речено име сваки дан по 3 цванцика дужан буде дати.
Високославно Наместништво по обилној својој благости извршну пресуду ову Високога Апелационог Суда, умекшало је с тим да осуђеник у Београду 3 године дана без гвожђа под надзором полицијске власт живети има.

10. Павле Баба Милић, магационер по завршеном над њим испиту и доказаној кривици његовој у томе, што је у буни, на рушење Устава не само умешан био, него што је он наговорао, по злоковарном умишљењу свом, погазивши заклетву, да ће Уставу веран бити, на то ишао и тамо тежио, да се благотворни Устав земаљски упропасти, да се мир, тишина и спокојство у народу наруши, а место тога да се крвна завада, раздор и несагласје у њега усели, и пропасти га доведе, - осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он као клетвопреступник,  Отечества невера  и јавнога мира и поретка нарушитењ, са звања свога збаци, да му се сви писмени докази на дојакошња звања издата, одузму, да више никад никакву службу у Отечеству нашем добити не може, и да у Поречу у оковима у заточењу 5 година буде; па по том слободан својој кући да се отпусти.

Пресуду ову пооштрио је Високи Апелациони Суд тиме, да исти Павле Баба Милић, поред извршења над њиме, диктиране му у осталом казне, место 5, на 10 година у Поречу у заточењу пребуде, с додатком да му се на једној руци и једној нози унакрст гвожђе метне.
Високославно Наместништво умекшало је пресуду ову у толико да осуђеник, почем силу пресуде Високог Апелационог Суда осети, само две године дана у Брусници у реченом лаком гвожђу буде.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 22, 2014, 01:24:13 pm
Закључење извода изречених пресуда над коловођама бунe

11. Живко Шокарац, Полковник, Начелник Окр. Јагодинског, зато, што је у побуну умешан био, и што се по држаном над њим испитом  јасно доказало, да је он, прво, на усмену поруку бившег Књаза, сином му испоручену ослонивши се, народ на оружје подижући, у смотренију том издату уредбу, да се никакав налог пре не прими, него кад претходно од Совјета примљен и одобрен буде, и да такав налог, макар би се он од којему драго стране послао, свако ниже Надлештво надлежноме Попечитељству своме пре извршења саопшти, и од њега упутства очекује, ово чинити пропустио; друго, да је он поступком својим народ на побуну, на разрушење Устава тежећу, подижући и сам у њу пристајући, заклетву своју, којом се обавезао Устав свето чувати и надгледати, и трудити се, да исти поверени му народ чува и надгледа, што би ползи народној противно било не чинити, презрео и погазио, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се он, као бунтовник и уредба нарушитељ, клетвопреступник, а и Отечеству своме по томе неверник, што се је на падање Устава што је с падањем благостања oтечества скопчано, са злоумишљеницима, као и сам што је, навикнутим на необуздан живот, удружио, - са садашњег свога звања торжествено извргне, да му се дипломе на дојакошња звања и чинове издате одузму, да више никад никаква звања у oтечеству нашему добити не може и да три год. дана у Поречу у оковима у заточењу буде; по том да се слободан кући отпусти.

Узевши Високи Апелациони Суд величину злочинства именованог бунтовника у разматрање судско, пресуду ову Чрезвичајног Суда, заточења тичући се, пооштрио је тиме,  да речени бунтовник Живко Шокарац 10 год. дана у заточењу у лакоме гвожђу буде. Високославно Наместништво умекшало је и овом бунтовнику казну заточења у Поречу с тим, да он, без гвожђа две године дана у Зајчару под надзором полицијским проведе; у осталом да се над њим изречена пресуда изврши. 

12. Стеван Недељковић Пироћанин, Мајор, због тога, што се је по држаном над њиме испиту доказало, да се је он у побуну на рушење Устава умешао, но друге људе није подизао, већ је само подржавао, од Шокарца позван, пошао, и што је хата свога Павлу Баба Милићу дао, те је овај пред Крушевачке солдате изишао, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да му се све дипломе, које су му на чинове дате одузму, и то при надлежном суду пред сабраним народом, да више као бунтовник у никакве службе у отечеству нашем добити не може, и да 1 год. дана у Поречу у оковима у заточењу буде; по том да својој кући слободан отпусти.

Из тих побуда, што осуђеник Стеван Недељковић, као што се из испита видело, нигде у војничкој побуни није био умешан, но само је о тој од Шокарца извештен у Крагујевац дошао, и у књажевском конаку два дана седео, а при том да је Павлу магационеру свога хата, да пред Крушевачке солдате иде, дао, - и што је овај преступ, које апсом одржаном за цело време трајајућег испита загладити није могао, но да ће избацивањем из чина, и вечити искључењем из отечествене службе загладити моћи, Високи Апелациони Суд преиначио је пресуду Чрезвичајног Суда тиме да му се казна заточења сасвим опрости; коју је пресуду и Високославно Наместништво одобрило, да се у дејство приведе.

13. Анђелко Петровић, Капетан, пошто се је по држаном над њим испиту доказало, да је у побуни умешан био, сматрајући га као правог бунтовника због тога, што је он на уничтоженије Устава земаљског тежио, не само са Шокарцем и Пироћанцем, од ових позван, драговољно у исту пристао, него, што је и планове, како би се она по његовој жељи срећно окончала, представљао, и што је брата свог, белог Стевана у Левач за побуну утврдити слао, да кметовима, и родбини његовој саветује, да се Господарске стране држе, - осуђен је, да му се као приватном човеку, који је за своју корист, к пропасти отечества свог трудио се, за овај преступ диплома на чин дана одузме, код надлежног Суда, а тако и сва писана документа његовог звања, - да никад више никакве службе у отечеству нашем добити не може, и да две год. у заточеништву у оковима у Поречу проведе; по том да се слободан кући отпусти.

Пресуду ову одобрио је Високи Апелациони Суд с том променом, да именовани бунтовник опредењено му двогодишње заточење у лакоме гвожђу издржи. А високославно Наместништво по опште познатој благости и милосрђу своме умекшало је ову пресуду с тим, да осуђеник само једну годину дана у Лозници без гвожђа буде под полицијским надзором, у осталом да се пресуда Апелационог Суда над њим изврши.

14. Давид Миловановић, Полукапетан из Глобара, Окружја Рудничког зато, што је у побуну умешан био, и што се по држаном над њим испитом  јасно доказало, да је он с побуњеним солдатима и другим бунтовницима са злим намерама умешао, и с њима заједно противу народне ползе удруженим силама радио,  - и да је он од своје намере онда одступио, зато што су се побуњени солдати народној војсци предали, - осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да му се диплома на чин дана, пред сабраним народом при надлежним Судом одузме, и да више никад никакве службе у отечеству нашем добити не може.

Ова пресуда Високим Апелационим Судом одобрена је; а исто тако и Високославним Наместничеством Књажевског Достоинства потврђена, и на извршење предана.

15. Живојин Јоксимовић, Среза Јасеничког у Окр. Крагујевачком Начелник, због подозрења, да је у побуни на рушење Устава Земаљског умешан био, - пошто се по држаном над њим испиту дознати није могло, да је он у исту умешан био, но отуд толико се крив нашао, што народу подручном му Среза, као што и многи Начелници нису, читао није, и што је Петру из Шаторића истог Окружја, знајући да Јовановић и Радован Јојић Устав толкују и народ од буне одвраћају, рекао: изиђи па види, шта они муте; будући да оно није мутња, кад се о добру народном ради, - пресуђено је је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се пред окупљеним народом за невина огласи, и опет у служби и чину своме остане.

Високи Апелациони Суд, из истог наведеног поступка судећи, да није сасвим невин био, пресудио је да у истом качеству остане, но да се у други Срез премести; коју пресуду је и Наместништво потврдило, и на извршење предало.

16. Милија Станојевић, Среза Подунавског у Окр. Смедеревског Начелник, због подозрења, да је у побуни на рушење Устава Земаљског умешан био, почем се из држаног судијског испита над њим дознало, да је он, сматрајући га као правог бунтовника и најжешћег мира и благостања народног нарушитеља и клетвопреступника зато, што је он сам по својој вољи никим позван или наговорен дрзнуо се на рушење Устава Земаљског, противу заклетве своје оружаном руком поћи, - и што је он хватањем писама, мере против побуне осујетио, - да је он тиме показао, да се истој побуни са падањем  благостања народног скопчаној био, и такву словом и делом помагао,- осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се звања свога и чина торжествено пред окупљеним народом при надлежним Судом извргне, да му се све дипломе и дојакошња звања и дати чинови, одузму, да више никад никакве службе у отечеству нашем имати не може, и да 6 год. у
Поречу у оковима у заточењу буде, па по том да се слободан кући отпусти.

Пресуда је ова Високим Апелационим Судом одобрена, а Високославним Наместништвом умекшана, да исти осуђеник у Ужицу једну годину дана без гвожђе под надзором полиције буде.

17. Милутин Ђорђевић, Окружја Крагујевачког Начелник, због исте сумње као и предизложени, да је у побуну умешан био, почем се  по држаном испиту над њим дознало, да он, кад је од Адама Јаковљевића кмета Павловачког, Окр. Крагујевачког, дознао да је Књазу писмо написао, тако и од Марка Ресинчанина гаваза поздраве од Књаза бившег примио, да неколико кметова с намером да Књаза траже, примио, - никакве мере као Окр. Начелник по дужности против њих чинио није, већ им је допустио, да слободно по народу иду, и да га на буну позивају, - а друго да се он у самој побуни, као што се из испита Г. Живојина Јоксимовића Јасеничког Начелника доказало, за смирити побуну ову у Окружју своме небрижљивим показао, осуђен је Чрезвичајним над бунтовницима Судом, да се свога звања лиши, и да му се друго лакше определи.

Високи Апелациони Суд из истих побуда, но и зато што именовани Начелник Окр. Крагујевачког, Г. Милутин Ђорђевић није по својој дужности предострожне мере противу бунтовних поступака Адама Јаковљевића, који је писмом Књаза уверавао о подршци Лепеничких кметова, и поздравио од Марка Ресничанина, њему и капетану Јовици, да га траже, кад их позове, употребио није, него их отпустио, да даље по народу бунтовне речи сеју, и овај на буну дижу, и тако овим поступком не само у надлежној му дужности небрижљивом, него и за своје звање, које је као Окр. Начелник отправљао, и у које га круг делатности врховно надзирање над општом безбедношћу и безопасношћу, као и миром и поретком у Окружју свом спада, и неспособним се показао, - и још зато и по томе, што ни претпостављеној му вишој власт преднаведене догађаје није јавио, и од ове упутства затражио, а тако неделатношћу својом допустио, да се је народ Окружја, немајући предводитеља у управитеља свога, које куд разишао, а бунтовни солдати, овим успели до Трешње чак доспети, - преиначио је пресуду Чрезвичајног Суда тиме, да се он Г. Милутин Ђорђевић с дојакошња свога звања сметне, с додатком, да се због неспособности и небрижљивости у извршењу надлежних дужности, ни у какву службу више не прими, чин пак којим је од бившег Књаза почаствован био, да му се остави, будући се нигде није из акта нашло, да је надлежне му дужности с намером пренебрегавао, и дано му поверење од Правитељства злоупотребљавао.

Високославно Наместништво по опште познатој благости и милосрђу своме Г. Милутину Ђорђевићу осуђену казну опростило је тако, да само претпостављеном влашћу строго буде укорен.

------------------------------------



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 24, 2014, 03:49:04 pm
(52) Буна Ђорђа Ердевичанина 1840.

/Убрзo после смрти младог књаза Милана 26. јуна 1839. године, уставобранитељи су се поделили на две струје: једну (Вучић, Петронијевић), која је била за промену династије и довођење на престо Карађорђевог сина Александра, и другу, коју су чиниле присталице Обреновића, подељену у две партије Михајлову (Јеврем) и Милошеву (Љубица, Јован Мићић).  Политичка трвења у Србији пресечена су посредовањем Порте, када на њен позив, кнежевић Михаило путује (крајем 1839) из Букурешта, где је живео на једном очевом имању, у Цариград и после неколико месеци проведених у турској престоници, враћа у Београд (5. март 1840) са бератом  којим је Порта потврдила његов избор за кнеза. Када је стигао у Србију, Михајло је распустио Намесништво, и владу поверио Ђорђу Протићу.
3. августа 1840. године, у Београду у згради ђумрука Књажевско-Србског на Сави, одржана Народна скупштина у присуству Портиног комесара Муса-Сафети ефендије, на коју су дошле, углавном, присталице Књаза Михајла Обреновића. После оптужби изнетих на рачун уставобранитељских првака депутати излазе са захтевом да они морају да повуку последице и да напусте Србију. Већина њих, међу којима су Петронијевић и Вучић, склањају се у Београдски град под заштиту паше. Тридесет седморица уставобранитеља оглашени су виновницима нередовног стања у земљи и противницима садашњег Књаза, и приморани да напусте Србију./

У таквим околностима, 19. октобра стигне вест из Шабачког Округа да се у неколико села  Мачванског Среза побунио народ, и да је дошло до озбиљних претњи и туче. Прави узрок ове кавге не зна се извесно, али, говорило се, да је могући повод био разграђивање ограде на жиропађама.
У извиђање целе ствари, крене 21. окт. у Шабац и сам Књаз Михајло са Г.Г. Попечитељима Унутрашњих Дела и Правосуђа, неколико чланова Совјета и војском Београдског гарнизона. Да би се како речени, тако и остали народ Књажевства Србског од побуна и немира, и самовлашћа удаљио и коначно примирио, и у сваком незадовољству свом Надлежателствима за удовољење обраћао, установљен је Светлим Књазом Србским за овај случај Високочајшим Указом Његовим од 20. т. м. В. N0 2030. преки Суд, који ће на месту кривице онима, који се као кривци нашли буду, судити, и пресуде одмах у извршење дати привести…


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 25, 2014, 10:31:33 am
Указъ.
Михаилъ М. Обреновићъ,
Князъ Сербскiй.

На представленіє Нашегъ Попечителя Правосудія заключуємъ у согласiю  са Совѣтомъ Княжества Сербіє као што слѣдує:
   
    1. Поводомъ немира по народу, кои се противу толики наши отечески опоминанія и до данашнѣга дана ни су могли утишати, него се то овде, то ондѣ появлюю, као што се и сада у Срезу Мачванскомъ Окружiю         Шабачкомъ появiо, поставлямо ради скорієга Судопроизводства надъ коловођама и участницыма преднаведенога бунта прекiй  Судъ, состоћiй  изъ  єдногъ  Предсдѣателя, 4 Члена и 1 Дѣловодителя.
    2. Дужностъ овогъ Суда состои се:
       а. у истраживаню  и добавланю  свiю оны лица, коя бы выше или манѣ у Мачванской буни была умѣшана,
       б. у изслѣдованiю  нѣины  злочинства на брзу руку, и тако, како се ово не бы дуже одъ 24 саата протезало;
       в. у изрицаню  и незадржаномъ приведенiю своє пресуде у дѣйство, безъ разлике величине казни, не мораюћию  вышшемъ  Суду на разсмотреніє, нити Нама на помилованіє  подносити.
    3. Судъ ће овай одма у Мачву изићи, и мѣсто свога чинодѣствования изабрати у истоме Срезу на ономе мѣсту, коє му се найсходниіє види.
    4. Ради добавленія бунтовника и ради приведенія пресуда у дѣйство, одређує се половина Бѣоградске ротте регуларне войске истоме Суду у помоћъ.
    5. Осим тога дає се истоме Суду властъ за помоћъ свою призвати Началнике околне, и съ овима онолико оружаны людiй, колико му ради бржегъ и безбѣднієгъ одправляна предписане му дужности нуждно буде.
    6. Пошто Судъ овай све бунтовнике осуди и казни, предат ће сва своя дѣла Суду Окружія Шабачкогъ, учинивши точанъ изводъ изъ ньи, и сообщивши овай посредствомъ Апеллацiониогъ Суда Попечительству Правосудія.
    7. По полученiю одъ Попечительства Правосудія извѣстія о начину казненя у речи стоєћи бунтовника слѣдоват ће Наше рѣшеніє о далѣмъ траяню истога Суда или разведенiю нѣговомъ и одпусту Членова нѣговы на ньина надлежна мѣста.
    8. Препоручуємо нашимъ Попечительима и Правосудія и Внутреньи Дѣла, да Указъ овай обнародую, и да га свакiй, у колико се кога тиче, часъ пре у извршеніє приведе.

    В. N0 2030. 20. Октоврія 1840. у Бѣограду.

Михаилъ М. Обреновићъ с.р.
Князъ Србскiй

Княжескiй Представникъ и Попечитель
Иностр. Дѣла, Полковникь и Кавалръ,
Ђорђе Протић с.р.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 26, 2014, 03:24:56 pm
Књаз је у Шабац приспео 25. октобра, према писању ондаш. штампе, здраво и мирно, у пратњи 300 коњаника из Шапца и Ваљева, и дочекан велелепно, и са особитом радошћу многобројних варошана и народа из околних села. Идући кроз чаршију према конаку, сјахао је с коња, и упутио се пешице према цркви где га је, држећи часни крст и свето Јеванђеље, дочекао Епископ Шабачки Максим, а са њим и протојереј Јован Павловић и остало свештенство. После молебствија, Књаз са  пратњом оде у конак. То вече је цела варош била осветљена.
Сутрадан, 24.ог. око 10 сати, крене он са свитом и високим чиновницина из вароши према коначкој башти где је био сабран сав народ из свих срезова окр. Шабачког. Док се Књаз приближавао била је таква тишина, да се је, шушањ траве корака његовог могао чути.
Попевши се на узвишено, нарочито за ту прилику припремљено место, са кога је сав народ видео, и сваки од народа њега могао видети, Књаз, их поздрави речима: Помоз Бог, и пошто му, крстећи се и клањајући, отпоздравише: Бог ти помого, даде Стефану Радичевићу, Попечитељу Правосуђа, писмо с налогом да га гласно прочита.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 27, 2014, 09:35:23 am
Писмо Његове Светлости Књаза Србског Михајла Обреновића житељима Окружја и вароши Шабачке, говорено 24. октобра 1840. у Шабцу.

Од оног часа, како сам кормило управљања Књажества Србског примио, побудила се у мени жеља да Србију обиђем и да се видим и познам с народом, од кога ми је будућем напретку, промислом Божјим и милошћу Царском, старање уручено. Но мало за тим породивши се немири не само што су испуњење ове моје жеље одложили, него су и целу суму мојих душевних сила били заузели тако, да сам само о томе мислити морао, како ћу нарушени мир међу нама  повратити, и општу безбедност утврдити. За остварење ове намере, издавао сам летос више пута прокламације, опомињући овима народ к миру и послушности својим надлежним властима. Но све ово без икаквог успеха; јер и за време бављења мога у Топчидеру, и доста тешком занимању са Царским комесаром о делима оних чиновника, који су претпоставили, одрећи се свога Књаза и Србских духовника, него пред овима своје поступке правдати, - узнемирили су неки неразумни чиновници, народ округа Пожаревачког, и потегли с њима у Топчидер тако, да сам принуђен био оружаном руком пред њих изићи, коловође похватати и Суду их предати. Овим мојим поступком, као и општим у Топчидеру прихваћеним обавезама од 12. августа, да се сваки миронарушитељ строго казни, мислио сам саветовати и оне који су мислили немир међу народом и даље потпиривати, и оне који су лажним уверавањем миронарушитеља веровали, као да су ти немири мени угодни. Но колико сам у томе успео, искусио сам из оних поступка, који су сад народ у осам села Среза Мачванског, округа овог, а имена села : Клења, Богатића, Глоговца, Салаша, Бадовиваца, Прњавора, Рибара и Црне-Баре побунити, и као што сам разумео, сами себи судијом бити узвисили, супростављајући се јавно својој претпостављеној власти.  

Сви ови догађаји, љубезни моји, определили су мој к вама долазак, и колико се радујем, што вас сада све скупа у окружју овом, први пут око мене сакупљене видим, толико ми је жао, што вас нисам под другим пријатном приликом посетио, него под таквим, где сведок строгости Суда бити морам, коме сам у Мачви све бунтовнике предао, и који ће по надлежности бити кажњени. Ја не сумњам, љубезна браћо, да ми ви овај поступак нећете одобрити, јер после толикох мојих очинских опомињања, да се сваки својој законитој власти повинује, и ако је коме што од старешине свога тешко, да се својим редом вишој власти жали, а не да оружјем својим сам себи судија буде, после толико опомињања, која су без и најмањег успеха прошла, погрешно би противу већ издатог закона од 12. августа, и промашио би циљ к општој безбедности нашем, кад преднаведене злохотнике неби строгом преком Суду предао. Све ово вама, љубезни моји, јављајући, не пропуштам ради вашег општег спокојства уверити вас, да довољно снаге имам, права сваког Србина посебно и целе Србије уопште противу свачијег нарушења бранити. Немојте се дакле о будућој нашој судбини бринути. У овом праву, које данас уживамо, држаће нас оне исте силе, од које смо то и добили, ако само будете на миру и повинујете се заповестима претпостављене вам законите власти. Власти велим, које ни од кога другог не произилазе, него од мене самог, тако, да, који се год овима не повинује тај се мени противи; а који се год њима покорава, извршујући тачно њине заповести, тај се мени покорава. Мени, велим, коме сте своје среће дужни ради покоравати се, тим више, што вам често, Књажевско слово задајем, да сам себи целу претпоставио, да све оно чиним, како би до тога дошли, да међу нама правда господари, и да се на основу обе, опште и особено благостање наше узвиси; а на против тога, да се свега клоним, што би ме у достизању наведеног спутавало. Будите дакле са овим уверењем мојим утешени, и уживајући слободно плодове вашег труда никога се не бојте, осим само дела рђавих. А која су то рђава дела учи нас наша православна вера. А и грађански закон ће нас научити, кога ће част нека ове зиме изићи, ако здрави и на миру будемо. Све ово вам на срце полагајући, најпосле и то вам јављам, да ће ми особито мило бити, око ви ову моју опомену са истом усрдношћу примите, као што вам ја саопштавам. Онда ћемо тек свету показати, да смо за грађанску слободу, коју нам је устав определио, већ зрели, онда ћу и ја знати, да је снага моја, с којом сам к општем напретку тежити дужан, на усредном послушању вашем основана; и онда ћу тек савршено уверити се, да ме је промисао неба определила, да се срећи и напретку народа старам, који труд и подвиге својих управитеља уме уважавати.


Пошто је писмо прочитано, Књаз рече да он жали што су људи изгубили поверење у власт и да он то неће равнодушно гледати. Осим тога, укорио их је, што су толике школе позатварали, тако да је од 40 школа у окр. Шабачком остала да ради једна једина, и препоручи Епископу Максиму да он са своје стране објасни народу шта се у школама учи, и каква је разлика између човека учена и ненаучена.
У име окупљеног народа један начел. окр. Шабачког изрази жаљење, за све што се десило, и обећа Књазу сваку послушност и помоћ да се ухвате и Суду предају, сви они који који су правду узели у своје руке, не чекавши да од своје власти  оно што траже и добију.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 27, 2014, 06:35:18 pm
Зашто је избила буна? Мисија капетан Гератовића. Ђурађ Ердеванчанин. Насиље. Преки Суд. Епилог.

Што се немира тиче, он је избио због забрана, које су људи самовласно позаграђивали. Преднаведена села, која су се дигла на буну, жалила су се, половином септембра код Шабачког окружног Началничества, против суседних села, због заграде жирородне шуме, коју су свагда заједнички уживали плаћајући  нагоницу према броју свиња дотерану на жир. Но будући их Началничество није могло поравнати како закон прописује, то је оно и од једне и од друге спореће се стране неколико људи са исказом по званичној дужности  отправило Попечитељству у Крагујевац. Од овога дође одговор, да се Началничество постара, да нико шуму, коју сам садио није, не може присвојити нити плод њен сам на своју корист заграђивати,  него да сваки колико је могуће једнако плодове ужива, и онолико свиња у жирородној гори оскудевајућих суседа, у шуму свог атара за озакоњену плату, као нагоницу прима, у колико истима, у чијем је атару шума, не би нагоница ова осетљиву штету причињавала; међу селима уговор учинити и до тога довести их, да парница о шуми и њеном плоду, као општенародном добру, које је установљено тачком 20. Устава, за свагда престане. Ово решење, свим житељима села у спору, прочитао је капетан Гератовић, помоћник Шабачког Начелства и старешина среза Мачванског 10. октобра у селу Дунавишту.

Села у жирородној гори оскудевајућа заблагодарише на томе, а на против тога они, који нагоничаре у свога атара пуштати морају, изјаснише се, да они никако допустити не могу, да се њихове ограде обаљују, претећи, да су ради видети онога, који би се усудио поћи, да то учини. На ово се изроди велика вика и ларма тако, да су једва изаслани чиновници чути могли, да им начин предложе, којим би се распра њихова најсходније могла окончати. На крају су им предложили, да изаберу од обе стране по неколико најодабранијих људи, између којих да буду и они, што су у Крагујевац ишли, којима је у Крагујевцу препоручено, како им се ваља владати;  да ови људи прегледају све забране, и реше, који је за одграђивање, а који не, имајући пред очима основ, да на одграђивање не осуде оне забране, у којима има усева сеоског, без повреде кога не би забран одграђен остати могао. Онај, који по пресуди овој не би одмах свој забран одградио, да се сматра као главни противник, и да се као такав ухвати, и преда Суду. Но и овај предлог није имао никаквог успеха, почем су нагоничари захтевали, да капетан Гератовић одмах с њима пође, да све забране разграде, који то немогавши одобрити нити вику, која се из тога наново подигла, утишати, врати се с помоћником Начелничества Миљком Марковићем у Шабац са намером, да међу њих опет изиђе и парницу њихову прекине, док новоуписане солдате отправи и рачун о прикупљеном данку поднесе.

Одмах по разлазу скупштине у Дуваништу, Ђурађ Ердевичанин из Бадовинаца са још неким људима, почне од села до села тумарати, и сељаке подговарати, да се дигну на она села, против којих су се код власти жалили, да сами све забране поразваљују. Осам села одмах је послушало и 13. т. м. започну насиље противу  села Петловаче, Липолиста, Злиника, Скрађана, Слепчевића, Дуваништа и Штитара, обаљујући забране и тукући свакога, који би им на пут стао. Тако су у Липолисту и Дуваништу, људе који су им се супроставили, напали кољем и секирама, претукли и многе осакатили. Неког механџију Радована у Китогу, код села Слепчевића, испребијали су на мртво име и механу раскопали; није поштеђена ни зграда Примирителног Суда у Липолисту, него су у њој поразбијали пенџере, тражећи Пуру из Дуваништа, који им се противио да му ограду забрана развале. Тако су они до саме среде 16. т. м. насиља продужавали претећи и своме среском старешини да ће му леђа мекша од трбуха начинити, ако покуша, међу њих изићи да их у предузетом делу заустави.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 27, 2014, 06:40:15 pm
Преки Суд у саставу: председник, члан Суда окружја Ваљевског, мајор Гаја Дабић, -чланови: члан Суда окружја Београдског, Лазар Поповић, члан Суда окружја Ваљевског Петар Јокић, чланови Суда окружја Подринског Ненад Васић и Стојадин Милојевић, и - деливодник: секретар Суда окружја Подринског, Гаја Бошковић, заседао је 29. октобра у Суду окр. Шабачког. У суботу 1. новембра  прочитана је пресуда којом се:

1.   Ђурађ Ердеванчанин као главни коловођа осуђује да буде из пушака убијен, и да му се тело на точак баци,
2.   Иван Мијатовић, кмет из Салаша Црнобарског, на две и по године робије у Крушевац,
3.   Ђурица Остојић, сељак из Салаша Црнобарског, на трогодишњу робију у Ужице,
4.   Луко Врачарић, Бадњевачки кмет, на две и по године робије у Алексинац,
5.   Стеван Вуковић, сељак из Клења, на две год.  и на сваких шест месеци по 25 свега 100 штапа,
6.   Пантелија Берић, сељак из Богатића, на две и по год. робије и на сваких пола године 25 укупно 125 батина.

Остали учесници њих 485 осуђени су на телесне казне; сви они, као и она села што су жирородну гору самовласно позаграђивали, и целом овом немиру повод дала осуђени су, да сав трошак, који је поводом њиховог немира Правителству проузрокован, заједнички, и то сви заједно и један за све плате.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 28, 2014, 11:11:47 am
Новине Србске од суботе 9. новембра, јављају:

Шабац, 2. новембра. Јуче, одмах по читању пресуде одведен је Ђурађ Ердевичанин у собу за овакве осуђенике одређену, кому је је свештеник припослан, да га исповеди и к смрти предуготови, и коме су познаници и пријатељи његови дошли да се последњи пут виде и опросте. По свршетку овог дела сабрани су сви овде десившисе, на телесну казну осуђени преступници у авлију Окружнога Начелничества, где су редом своју казну примили. Данас пак изведен је Ђурица Ердевичанин на такозовомо место Kамичак између Шабца и села Мајура, где му је јошт једанпут у присуству многочисленога народа пресуда прочитана, после чега је одма на место губилишта стављен из шест пушака стрељан, и на коло бачен.
Тако се дакле строгост обштенароднег под 12. августа т. г. у Топчидеру противу сваког бунтовника учињеног закљученија над Ђурђем Ердевичанином изврши.

Дај Боже, да овај случај сваког зломисленика усоветује како би се једанпут Правителство наше, које се 7 месеци већ једнако и јединствено о утврђењу обштег мира стара, не имајући времена осталима тицајућисе обштег напретка делима мислити, успокојило, и задатак свој решавати почело, који му је по високом опредељењу његовом надлежи. Примћено је достојно владање осуђених Мачвана при извршењу над њима преким Судом изречене пресуде. Између њих 485 који су на телесну казну осуђени, било их је до дана обнародовања пресуде само 230 у затвору, који су тај дан редом кажњени.

Остали сељани како су од изасланих по њих позивача чули на што су осуђени, и да се на издржање казне у Шабац позивају, одмах су без одлагања у Наченичество отишли, где су, почем им је пресуда прочитана, и они редом своју казну примили. Том приликом су, почем је казна над њима извршена, неки од около стојавшег народа, рекли: зашто бре ви куд на страну не умакосте, кад сте знали нашто вас зову, па да сада толику каштигу не трпите; но ови им одговоре увређено: зар да ми од нашег Књаза и наше браће да бегамо! Та да знамо, да ћемо наше главе погубити, не би то чинили, а камо ли за овако милостиву казну, коју смо наговором оног проклетника (Ђурђа) на се навукли.




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 03, 2014, 09:34:50 pm
Белешка о претходном опису названим Буна Ђорђа Ердевичанина

Оваквих буна било је много, и после Милош-Марашлијиног мира, дешавале су се готово сваког дана. Немајући, међутим,  значај повесног чина и (или) политичку позадину, за историчаре нису биле вредне записа. Поред буна треба поменути и хајдучију, која се у то време Србијом ширила као зараза. Према Гавриловићу, то није била хајдучија  једне мале дружине, - него хајдучија у маси; у хајдуке су се одметали не само бескућници и пропалице, него, такође, људи угледни и имућни, чак и попови па и читава села и нахије.

Шта је био повод ових буна?

У Србији у време Турака, народом су управљали кнезови и војводе, људи, који су се  истакли јунаштвом или управничким врлинама, који су у народу поникли и одрасли, и који су га познавали, разумевали и штитили. После ослобођења њихова места заузели су чиновници из бела света, који нису имали поменуте врлине, али који су били  писмени.

Овај сталеж, попуњен углавном најнижим редовима интелигенције, а често и самим друштвеним талогом, није имао интересовање нити правилне погледе на народни живот, а за државу и њене друштвено-економске задатке, -потребну спрему, па је сву пажњу посветио личној користи и пљачкању народа који је знао да ослободи земљу, али, пошто је био неписмен није могао њом да управља.

Иако се браћи из прека не може сасвим одрећи образовање и патриотизам, то су били људи рођени, одрасли и васпитани у једној земљи чиновничкој и централистичкој и били уверени да ће и за Србију бити најбоље да се уведу обичаји, законодавство, установе, једном речју све што постоји у њ. пређашњем завичају. Учени у школама где се говорило славено-српски, латински и немачки, они су се и у својој бившој домовини одвојили од простог народа а Шумадинци су им изгледали као полу дивљи људи које треба, што пре и по сваку цену, учовечити.

Пре ослобођења од Турака, сељаци који су радили на спахијиној земљи плаћали су спахији десетак, паши царев арач о Ђурђеву и Митрову дану и нешто новца кнезовима за нахијске трошкове. По ослобођењу, према новопостављеним старешинама, уведена су додатна материјална давања и кулук што је народу, осиромашеном у ратовима,  веома тешко пало. У новоуведене радне обавезе спадали су: државни кулук, кулук за књаза и кулук за народне старешине (начелници, капетани, судије, попови…). Осим тога, земљу осталу од Турака, преотеле су старешине  и на разне начине, најчешће тортуром, приморавале сељаке да на њој раде бесплатно.

Све ово изазивало је гнев у народу, па су се неки писмено жалили књазу, овај, пак, враћао је жалбе на разматрање и испитивање начелнику против кога су се сељаци жалили. 
Народ, који је знао да извојевује слободу, осећао је да му се чини насиље, његов нагон за самоодржањем пробудо се и он, тј. народ почео је да се одупире и новим уређењима и новим људима. На тај начин створила су се два непријатељска табора: у једном је био народ у другоме бирократија и тако отпоче борба која траје до данашњих дана. У таквој борби, разуме се, да је ауторитет власти (чиновника), сведен на меру њене физичке силе.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 07, 2014, 01:45:24 pm
Слободан Јовановић о народним бунама: Портрети, Милош Обреновић, стр. 17-20.

Да би се разумело колико је била тешка Милошева (и Михајлова прим. Ј.) борба са бунама које су дизали његови противници, и с хајдучијом која се јављала сама од себе, треба изближе испитати природу тих појава. Гавриловић сматра да су то биле последице великих пореза и рђаве управе. Нема сумње да је народ био оптерећен порезом, имајући да издржава две управе, српску и турску, - и тај порез морао му је нарочито бити тежак у прво време, док се његово материјално стање није поправило услед повраћеног мира у београдском пашалуку. Нема сумње такође да је у Милошевој управи било много самовоље и суровости, која је незадовољство у народу стално појачавала. Али, поред тих узрока буна и хајдучије, које је навео Гавриловић, било је и других, и то таквих који нису долазили од власти него од самог народа.

Народ београдског пашалука није био лак за управљање. Као што је утврђено оном анкетом коју је Цвијић организовао о насељима српских земаља, београдски пашалук био је у XVIII веку поплављен досељеницима из других крајева Отоманске царевине. Они су се склањали у тај пашалук на крај царевине, због релативне сигурности која је ту владала. О пореклу тих досељеничких маса прикупљени су прецизни подаци; података има и о њиховом занимању, - а понешто се може наслућивати и о њиховим моралним особинама. То су били махом сточари, надошли из старе Рашке, са црногорских брда, из Херцеговине, са Косова и Метохије. Земљорадници су се досељавали ређе; занатлије и варошани готово никако. Често, приливи досељеника у београдски пашалук падају после ратова и буна у оним деловима Отоманске царевине одакле су досељеници долазили. Природно је претпоставити да су у исељавању из тих крајева предњачили они који су у тамошњим ратовима и бунама били компромитовани, - дакле, убојице и бунтовници.

Досељеничке масе које су у XVIII веку стале продирати у београдски пашалук, морале су садржавати велики број номада и хајдука. Б. пашалук био је слабо настањен, обрастао у шуму, с ретким варошима и паланкама. Досељеници су се организовали у мале сеоске и породичне заједнице, одвојене од света, изложене, истина, периодичним турским зулумима, али лишена сваке систематске државне управе, живећи прилично анархистичким племенским животом. Само такво људство, недисциплиновано државном влашћу, са сировим сточарским наравима, с оном авантуристичком цртом која је својствена номадима, и с много хајдучке крви у жилама, - само такво људство могло је дати Карађорђу и Милошу ону устаничку војску која им је требала. Први и други устанак начинили су од целе земље једну велику хајдучију. Поред све дисциплине које у свакој, па и у устаничкој војсци, мора бити, људи који су кроз ту војску прошли, морали су добити оно самопоуздање, ону одважност, онај бес који се неизбежно јавља код оних који живе са пушком у руци. То четовање од неколико година, то стално убијање и харање, морало је знатно појачати суровост нарави; као што каже Љ. Јовановић, живци су били отупели, до неосетљивости. Из борбе са Турцима, народ је изашао прекаљен у мукама и опасностима, надахнут крвничком мржњом на све што би му изгледало као неправда.

Такав народ није се могао сам од себе, без икаква отпора, приволети на ред и стегу једне уређене државе, - и зато, при стварању државне власти, Милош је имао да издржи борбу са својим властитим народом. По нашем мишљењу, дакле, народне буне и хајдучије у првим годинама Милошеве владе не објашњавају се само рђавом управом и великим порезима, него још и анархистичким особинама самога народа. Ма како Милошева управа била несавршена и тешка, народна реакција против ње је била одвећ јака. Одговорити на недостатке власти одмах буном и хајдучијом, може само народ сиров и неукроћен.

Узмимо, прво, народне буне. Каже се, Милош је имао противника на све стране; народ је био незадовољан његовом управом; шта природније онда него да његови противници покушају побунити народ противу њега, и да се овај да побунити. Али, баш и кад примимо ово на први поглед тако природно објашњење народних буна, ми опет остајемо изненађени великом лакоћом са којом су се буне дизале. Изгледа да је довољно да један човек коме народ верује, локални старешина или иначе какав угледан човек, позове народ на буну, па да народ удмах уза њ пристане. На буну се иде лако као на мобу; народ изгледа стално у бунтовном расположењу, готов да се на прву реч запали. Четничке навике живе у њему и после свршеног устанка; ти људи који су научили да противу турског зулума одмах хватају за пушку, хватају за њу и сада, чим се осете увређени поступцима својих националних власти.

Исто тако и у хајдучији било је доста овог устаничког атавизма. Рђава управа и велики порези нису у стању начинити хајдуцима оне који немају природне склоности за то. Одметање од власти, крађе и убиства, јесу врло примитивна средства народног отпора, која кроз рђаву владу погађају саму државну власт. То су средства могућа само код оног народа код кога се државна идеја и правна свест налазе још на ниском ступњу. Колико је хајдучија била последица рђавих нарави, види се по оним мерама које су противу ње помогле. Она није сузбијена административним реформама и либералном политиком, него до суровости строгим репресалијама. Као год сви наступи подивљавања и анархије, тако се и хајдучија лечила огњем и мачем.

У својој карактеристици Милошевог режима, Гавриловић нам открива тајну Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Сурењив на свој кнежевски ауторитет са подмуклом неумољивошћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власт у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање, и пун презирања према народу, који је називао неблагодарном кучком и стоком без репа, Милош је утврдио своју личну моћ у Србији и натерао цео свет да га сматра за господара. Његова власт је била груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана. Као у свим примитивним народима тако и у нас, власт се морала прво јавити у конкретном виду једног деспота, да би се доцније могла схватити и апстрактно, независно од својих личних носилаца.

Али, кад је после стварања државне власти требало приступити њеном организовању, Милош није више био довољан. Организација власти не да се замислити без поделе државних функција и без писаних закона. Те неопходно потребне услове организације власти Милош није никако схватао. Са неповерењем једног тврдице, држао је све власти прикупљене код себе, није давао да се свака за себе организује, мешао се, све до последњег часа у судске послове. На издавању писаних закона био је врло мучан, мислећи као сваки источњак да власт више неће бити његова ако се ограничи законом. Његово схватање власт било је турско: привући све послове у свој конак, и онда решавати по здравом разуму и по соломунској правди. Он је владао као један везир који је био српске народности.

Организовање власти, после Милошевог пада, извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али, право је рећи, без икаквих богом даних способности. Створити власт у једној земљи која је тек изашла из буне, и која и пре буна није била навикнута на власт у правом смислу речи; створити власт код једног народа с анархистичким склоностима, то је био посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 09, 2014, 01:03:34 pm
(53) Пекетина буна 1840.

Још се није утишала афера око Вучићеваца, који су готово сваке ноћи из горњег града, праћени пуцњима из пушака, бежали низ Дунав лађама за Видин и Панчево, кад  3. августа   дође вест из Крагујевца: да војска тамношњег гарнизона, подозревајући да је Књаз Михајло, коме је она заклетву на послушност и верност дала, у некој опасности и удрученију, - намерава да се  без одобрења својих старешина подигне, и дође у Б.  Наиме, неки суруџија, у четвртак 1. авг. дотрчао је  у касарну и казао војницима да је чиновник експед. поште Крагујевачке Јова Миленковић, отворио и сакрио  тајна војна писма послата Књазу, што је војсци дало повода да суруџију и поштара до даљњега  стави у апс, а да они одмах крену и да се, ако треба, нађу Књазу од помоћи. Исто тако у апс је доспео и надзиратељ џебане у Крагујевцу Милош Сарановац за кога се чуло да је кришом набављао фитиљ за паљење топова.

Од ове намере  их једва одвратише претпостављени официри, и желећи да војску донекле умире, изаберу десетину од њих, као депутацију Књазу у Топчидер.
Чим је депутација стигла у Б., Књаз, ипак, не знајући о чему се заправо ради, истог дана пошаље у Крагујевац Генерал-Мајора Даниловића, старог и искусног војника, који је управо стигао из Русије, да ствар испита, а војску увери да је Њ. Светлост у савршеном миру и спокојству, и у том смислу пошаље по Г. Даниловићу  писмену Књажевску заповест упућену војсци гарнизона у Крагујевац.

Војна заповест

Тек што сам по толиким немирима, произишавшим одма  од почетка мога управљања, почео надати се, да ћу се мало одмору моћи предати, почео сам и оне послове, због којих сам из Крагујевца овамо дошао, и готово к свршетку привео; ал данас по свршетку трудног договора о начину, како ће се противницима нашег Правленија укротити, к не малом бригом Мојом доби известије, да су неки миронарушитељи опет солдате Моје с тим за Ме ласкатељним изговором побунили, као да је потреба да ме ови чувају, и да мотре, да ми се никакво зло не догоди; поводом којим су Ми данас солдати представили, који су у име свију остали Крагујевачког гарнизона војника овамо дошли, да се о мом здрављу известе, и то само њи 11. за то, да не би сви, као што су из прва намеравали, противу своји Официра овамо нагли.

Војници! Верност и приврженост ваша према Књазу и отечеству своме, под именом које велите, да сте сви противу воље наши Официра овамо поћи хтели, противна је нужном војном подчинству, противна је законитом поредку, противна је Мојој вољи и противна заклетви, коју сте Ми пред барјаком на Светом Јеванђељу не давно у Крагујевцу положили. Зове ли се то верност Књазу, кад се свој стари не слуша, кога је Књаз поставио да Његову вољу он над својим млађима извршује! Зар је то верност, кад прости солдати противу воље своји Официра овамо продру, куд нагну; чиновнике апсе, Правитељствени мал самовољно узимају и њиме располажу! То ли је покорност она, коју сте безусловно извршавати на Светом Јеванђељу обећали се! Знате ли, да они несрећни отечества синови, који су вас на такове поступке наговорили, не само све вас него и Мене, за кога велите да сте готови мрети, а и сав народ упропашћују; јер се тим начином, као што сте ви нагли, Књаз и отечество не брани, него му се јама поткопва, како ће час пре пропасти.

Овакви поступци се у свима државама строгом смрћу казне, које заиста, не би ни ове, који су вас на то зло навукли, мимоишла, тим више, што вам са превеликим жаљењем  јавити морам, да ми је овај немир ваш у послу Мом радећи о срећи и напредку отечества нашег превелику штету нанео, да ћу наново много муке потеглити, док се опет опоравим, и отечествено стање наше довде доведем, одакле ћу, пошто се овај немир ваш по свету чује натраг морати уступити.

Но будући сам како из уста солдата, који су овде дошли, да Ме виде, тако и с други страна уверио се, да сте ви ову грдну погрешку учинили зато, што ју дознавали нисте, него сте мислили, да и солдати смеду, кад им на ум падне, депутације слати и друге противу воље својих Официра неупутности чинити, ако је само под изговором на обрану Књаза: то вама Ја неупутан поступак савршено праштам, но с тим само уговором, ако се одма својим Официрима покорите, и безусловно их узслушате; ако уапшене чиновнике одма одпустите, и ако Правитељствени мал, који сте поузимали, одма на своје место вратите, и ако се к повиниенију тако повратите, да сваког оног, који би вас наговарао, да предпостављене официре не слушате, или да се противу Мене и Мога Правленија огорчи, свом старијем јавите, који ће као бунтовник по законима војеним строго кажњен бити. 

Узимате ли на кога тужити се, или кога старијег опазите, да против Мене или Мога Владанија иде, и на неко зло нагиње, слободно га надлежној власти јавите, пак ће он по величини кривице заиста кажњен бити; само се немојте бунити, и у гомилама с једног места на друго кретати се, противу Мојих Официра заповести, да нам се свет не смеје. Не узхтете ли ово послушати, и одма к повиненију вратити се, а ово знајте, да вас Ја за обранитеље Моје нећу сматрати, већ за најгоре непријатеље, и као такови биће сваки овај кажњен, који се у таквом злом делу затече. Јер вас уверавам, да Ја благодарност Свевишњем промислу, много више имам пријатеља него непријатеља, и да сам у стању помоћу први све Моје и отечества нашег душмане укротити, и дотле довести, да нам никаква зла учинити не могу.

И да би сваки од вас управо знао, шта је ваша дужност, и како ваља своме Књазу и отечеству служити, добићете војени закон, о коме се ради, и који ће вам се скоро обнародовати.


No 1307. 4. август 1840. у Топчидеру,
Михаил Обреновић с.р.
Књаз Србски.

[attachment=1]




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 10, 2014, 04:30:48 pm
8. августа приспео је из Крагујевца од Главног  Вој(е)ног Штаба извештај Попечитељству Внутрени Дела, да је побунивше се воинство  Гарнизона Крагујевачког, издану му заповест с највећом пажњом у миру и поретку саслушало, примило, и неприкословно послушало; по прочитању које, с пуним благодарности гласом ускликнуло: Да Бог живи Књаза нашег!
Све што је при овоме поколебању и  забуни могло бити учињено, постављено је у свој надлежни поредак тако, да сада при војинству овоме мир и жељено подчињење влада.

У исто време, међутим,  чуло се и о некаквим немирима у Окружју Шабачком; да људи пољске послове обављају под оружјем а жене и деца оставивши своје куће, и поневши што им је најнужније било, беже у шуму. /Том приликом догодио се један несрећан случај, да је Стеван Станић, дунђер из села Страже, бежећи на реку Лешницу, која је од многих киша надошла била, носећи мушко дете на леђима, и желећи да је прегази, у њој удавио, а дете срећом вода изнесе на обалу, те тако му живот спасен буде./ Ови немири  по народу Окр. Шабачког приписани су Вучићу и њ. једномишљеницима  а Начелниству издата заповест да ствар испита.

10. августа, по сазнању  Попечитељства Внутрени Дела неко је побунио и народ у селима поред Дунава, с том вешћу, да Вучић с друштвом без с Богом остај низ Дунав бежи, да људи са обале на све пловеће лађе пуцају и да је Начелничество  Окр. Пожаревачког, у(х)апсило неког Станоја Ивановића, бившег кабадахију код Књаза Милоша за кога се сумња да је народ на оружје дизао. Станоје је у истрази признао да је из Београда низ Дунав најпре дошао у Смедерево, одатле даље отишао у Дубравицу, и све низ Дунав стигао до Костолца поводећи се за осталим народом да предусретну  бегунце, а да он лично није никог подбуњивао. Казао је и да су неки, желећи да Вучића ухвате,  прелазили на Аустријску страну и да је стража с карауле видећи гомилу наоружаних Срба, одмах одбегла у унутрашњост. Но Начелничество му не поверује и реченог Станоја пошаље, ради изрицања пресуде, окованог под стражом,  Суду  Београдском.

Сви ови, а и пређашњи немири и непоредак дадоше повод да Царски Комесар Ч. Муса-Сафети Ефендија упути писмо: Скупштини,   Г.Г. Архијерејима, Совјету и Председнику и Члановима Апелационог Суда, - са следећим питањима:
1.   Да ли сте Благоутробно-Милостивог Султана Ферманом, обнародованог 22. јула задовољни?
2.   Да ли сте на Уставу Народу Србском подареном, благородни?
3.   Зашто су се неки од народа подигли и у гомиле скупљали?
4.   Зашто народ Чиновнике неће да трпи и која је кривица истих Чиновника?

Између 12. и 13. августа, у неко доба ноћи, дошло је, међутим, још једно (неочекивано) писмо у руке чланова Совјета у Топчидер, од сабраног на брзу руку оружаног људства из Окружја Пожаревачког и Смедеревског, којим обезнанујући свој долазак, желе да  Депутати Народне Скупштине припреме све што је потребно за њихов дочек. Писмо ово одмах је достављено Књазу, који је, не чекајући јутро, наредио Попечитељству Внутрених Дела да се регуларна војска у Београду за бој приправи и заједно са бандом дође у Топчидер; затим, да се сви Окр. Начелници, Председници Окр. Судова који су на Скупштину дошли, такође и Депутати народни спреме, да у сваком случају силом оружја предусретну и разгну, како се чуло, већу него икад  до сад  окупљену на недозвољени начин гомилу људи, који су  незнано зашто, кренули к Топчидеру.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 15, 2014, 02:04:13 pm
Зашто је Царски Комесар,  Честити  Мусса-Сафети Ефендија дошао у Београд?

Ч. Мусса- Ефенди стигао је у Београд 10. јуна по наређењу Султана Абдул Меџида и Порте, и одсео под чадор који је нарочито за њ. разапео  Ч. Хузреф-Паша, Мухафис Београдски, на пољани код Карабурме. Већ сутрадан, на састанак и поклоњење, дошли су Царев Мушир Књаз Србски Михајло и свита: Г.Г. Председник Совјета Јефрем Обреновић, Попечитељ  Иностраних  Дела, Ђорђе Протић,  Унутрашњих, Цветко Рајевић,  Правосуђа, Стефан Радичевић и Књажевски Ађутанти. Са Комесаром, под чадором,  био је Хузреф Паша, Секретар Комесаров и Капу-Ћехаја Српски у Цариграду  Јован Антић.

/Како се чуло, да ће Књаз у Београд  да крене, одмах се је народ околних Округа узрујао, бојећи се да Књаза у Београду, где се толики противници његови и Вучић под оружјем находе, противећи се свакој  власти, осим својој, каква незгода не предусретне; због чега су депутације почеле одмах да пристижу у Крагујевац, и у име народа моле Књаза, да у Београд нипошто не иде. Књаз, уверивши се,  да  ће превелика множина народа за њим да пође, и да се због тога лако у Београду може догодити велики непоредак, морао је народу дати реч, да у Београд засад неће улазити, него да ће у Топчидеру застати, и ту посао, због кога је Ч. Мусса-Ефендија послан, с овим завршити. При свему овом обећењу, и при свему уверавању од стране народа, да неће за Књазом ићи, опет их је сутрадан по одласку Књаза у Топчидер, неколико стотина у околини овог места освануло. Дознавши, да су они дошли да Књаза чувају, да му се што непријатно не деси, дао је Књаз најодабраније између њих  довести преда се, којима је рекао, да присуство њихово на Топчидеру није потребно, опоменувши их, да се они својим кућама врате, и сваки свој посао на миру гледа, а да ће дело, због кога је Ч. Мусса дошао, Књаз с њиме, помоћу Скупштине, која ће бити позвана разправити.  При њиховом разлазу, Књаз је, ипак, задржао неколико одважнијих људи, поради одржавања нужног поретка у Топчидеру./

Почаст је чинила постројена Турска и Српска војска, а и банда како Турска тако и 44 бандиста Књажевско-србске банде у новим мундирима и капел-мајстором Јосифом Шлезингером на челу, и увеличавала ову свечаност, свирајући маршеве у српском духу (Болан ми лежи Кара-Мустафа), нарочито увежбане за овакве прилике.

Разговор је трајао око два сата а затим је Комесар изразио жељу да неколико речи насамо  с Књазом проговори, тј. у присуству Г. Антића који је као тумач међу њима остао, а касније и са Председником  Совјета Јефремом  Обреновићем.  За то време Књажевску свиту и осталу Турску господу, у другом чадору почастио је Београдски Паша турским посластицама: алвом, ратлокумом и разним врстама шећерлема.

У следству договора с Ч. Мусса-Ефендијом опредељено је да се 20. јуна, на празник Св. Илије одржи Скупштина на Топчидеру на коју ће посредством надлежних Попечитељства бити позвани следећи депутати:  Г.Г. Архијереји, Окружни Протопресвитери, неколико одабраних настојника Св. Манастира, сви Начелници Окружни и Председници свију Судова Окружних и до 170 најодличнијих Кметова из свих округа. За обнародовање Царског Фермана, који је Ч. Мусса-Ефенди, Комесар Царски, са собом донео, одређен је 22. јуни.

16. јула и Г.Г. чланови Совјета учинили су своја подворења Ч. Мусса-Ефендији.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 16, 2014, 04:12:19 pm
За обнародовање Фермана, одређенo је место на равној пољани изван града, покрај реке Дунава, названо Пашин чаир, на коме је, за дочек високих гостију,  разапето више чадора.
У понедељак 22. у 7 и по сати пре подне, најпре је на пољану стигла регуларна Српска војска с бандом, потом рег. Турска војска и заузеле место: Српска с десне а Турска војска с леве стране чадора.
Око 8 и по сати огласила је банда долазак Књаза Михајла, Г. Митрополита, Г.Г. Епископа, Совјетника, Попечитеља и других високих личности Србије.  Нешто касније приспео је Ч. Мусса Ефендија са заповедником Београдске тврђаве Хузреф-Пашом и осталим турским чиновницима а за њима и Руски Генерални Конзул Г. Герасим Ваштенко.
Међу народним депутатима и високим званицама  Српским које су дошле да чују читање Фермана били су такође и противници Књаза: Лаза Теодоровић, Матија Ненадовић, Стефан Стефановић, Јефрем Ненадовић, Лазо Зубан, Јова Вељковић, али не и Вучић, Петронијевић и Стојан Симић, који су по савету Хузреф-Паше остали у горњем граду.
По узајамном поздрављању Ч. Мусса Ефендије с Књазом Михајлом, и по кратком бављењу под чадором, изашли су обојица на само место за обнародовање Фермана а потом је Капу-Ћехаја Г. Јован Антић, прочитао Ферман, најпре на Турском, а после на Српском језику.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 16, 2014, 04:27:19 pm
Превод Султановог Фермана издатог 15. Ребјул-Ахира 1256. (2. јун 1840.)

Великаши народа Христијанскога, који се међу народом славили, и ти Кнеже народа Србског, Михаиле обреновићу, који си от истога Христијанскога народа, достоинство твоје да буде постојано! Ви Членови Совјета и остали, отмени народа Србскога Старешине, верност ваша да се умложава!

Кад овај Ферман, који је на верху Мојим Царским знаком и подписом украшен, к Вама приспео, познато Вама нека буде, да сам Держави мојој, верном народу Србском, за спокојно живљење и безбедност, а тако исто и за точно отправљање Земаљских дела и добро народом управљање један постојани Устав даровао, и поредак установио; при том, да се не би у народу Србском, живећем под Мојом Царском сени, никакав посао изван реченог Устава и поредка радио, потребно је било, да Членови Совјета нежеством својим, лепим међусобним договором и согласјем о томе раде и дејствују. Достоинство пак Књажества Србског Теби је, Михаиле, за твоју верност от Моје Царске стране дато, да Ти, по дужности твојега звања и по благоразумју Твојему, непрестано старање имаш, како ћеш, по даним, напоменутом народу нарочитим правима и преимуштествама, сваку правицу наблјудовати, и тако благоугодно обхождавајући се, на свагда у Сербији мир, тишину и спокојство одержати, као што је Моја Царска воља, да тако буде.

Сад се је догодило да у неким Окружјима те Земље, неколико безумни зломишљеника узнемирили тај народ, и у њему људе својим непристојним речима једне на друге ополчили, и, совокупивши по својој вољи неко число људи, усудили су се безпутно противу Устава и Земаљског поредка поћи; који поступак тако је доведен до Мога Царскога знања, да више није от потребе никакво друго изјашњење.

Моја је Царска воља, да се вообште по свим странама Моје Державе међу подданицима мојим мир и спокојство обдержава, и већ сам, Божјом помоћу, у свом пространству мог Царства нове уредбе и Уставе започео уводити, као што сам пређе и Вама, Вашега ради спокојства, Законоустав дао. Ви, који сте Мојему Царству верни народ, да се међу Вама такова неваљалста појаве, никако ми није повољно. При том нека је свакому добро познато, да се от Законостава, које је Вама за Ваше спокојство подарен, ни једна черта неће нарушити.

Да би се пак учинило точно извиђење и изнашло, који су проузроковатељи тога безпокојства, а по тому да се међу онаковима следовавше рђаве речи уклоне, одредио сам на тај конац за Коммиссара от Високе Моје Порте Мусса Саффети Ефендију, једнога от велики Царства Мојега Риџала, Члена Господарственог Совјета, бившег Мог Девтердара, којега је достоинство год Мене уважено, који је врло разуман и остроум човек, којему  Ја пуно верујем, и који обмане не милује, којега сам Ја, по гласу Мојим надписом украшеног овог Фермана, послао к Теби, Членовима Совјета и прочим отменим Старешинама, да нуждне Моје Царске налоге изјави.
Овај дакле славноименовани Коммиссар како с Тобом, како и с осталим, који к тому потребни буду, имаће о овом предмету преговоре, и почем он прво основаније тога посла уразуме, постараће се,  да се по свему те догодивше се смутње уклоне, као што му је у том смотренију особито настављеније у руке дато.

По основању горепоменутог узаконенија, које Ја по целом пространству Моје Державе заводим, и које се на обшту ползу и благополучије клони, дао сам напоменутом Коммиссару из Моје Царске хазне на потребни му трошак више, него је потребно било, да не би само за цело његово тамношње пребивање, принуђен био от когагод једне паре узети. Са истим Коммиссаром, који одавде на пароплову Морем и Дунавом у Београд иде, послан је и овде код Блистателне Моје Порте пребивајући Србски Капу-Ћехаја, Кнез Антић, с тим налогом, да се с вишереченим Коммиссаром врати.

Славни овај Коммиссар, кад у Београд дође, видеће се с Тобом, и приступићеш к делу и радити на онај начин, на који Ти он каже; све причине, које су реченим безпокојствима повод дале, постараћеш се, у согласију с опоменутим Коммиссаром, и садањим Београдским Мухафизом Хузреф-Пашом, и с Поглаварима народним, изнаћи и натребити, и сотим народу ону безбедност и спокојство повратити, које је он пре тога догађаја уживао. Напоследак да се постараш решеније овог дела у дејство привести, како би по том Серби, живећи под благоутробном Царству Мога сени, сваку заштиту и спокојство имали.

Царска моја заповест остаје непромењена. Да се пак Закони Земаљски по Царском Мом Уставу, никад не покваре, и да се овој заповести против непоступи, Ти ћеш се о том са свим Твојим силама постарати, које от Тебе Моја Царска воља зактева и очекује, благоволеније Моје да чуваш, у верности и привржености останеш, и праведно у свему поступаш, заповедам Ти.
Кад разумеш содржаније и заповест овога Високог Фермана, који сам Ти послао по више казаном Коммиссару, по верности Твојој да се постараш, и на то труде Твоје употребиш, да се све оно изврши, што се заповеда. И Ви, који сте у народу поглавари, који содржаније ове Моје Царске заповести точно разумете, заповедам, да се по привержености Вашој неотложно постарате, у согласију с Високим Коммиссаром и Ч. Пашом Београдским, све оно, што се горе заповеда, у подобатељни поредак привести, и што год вишеречени Ефендија буде Вами говорио, послушате и примите, јербо је све оно, што Вам он буде казивао, от Моје Царске стране, и Моје су речи; томе да верујете.

Вама и Вашем народу даривана слобода, Устав и правица никада се неће нарушити, а Ви у привржениости Вашој пребивајући, да испуњавате све ово, што се Вами заповеда, избегавајући сваког противузаконитога поступка, и тако о овој заповести извештени, овом Високом Мом Ферману веровање да имате и по њему да се владате.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 17, 2014, 09:57:39 am
По читању  Фермана Ч. Мусса Ефендија предложио је 4 вопроса посредством Г. Митрополита народној Скупштини, захтевајући да сваки од себе да писмени одговор, и на оно што искаже, да се заклети мора.  Уследио је одговор народних депутираца: Да су они сви на Уставу благодарни, да се народ није бунио, него да су они бунтовници, који се од своје власти одмећу и у граду код Ч. Паше Београдског заштиту траже, захтевајући даље, да се Књаз Милош, који је неправедно изгнан, у своје отечество врати. Но, Ч. Ефендија не уважи одговор, и на концу одреши кожну кесу  из које извади артију и око 200 зарезаних пера, како би Депутати одговор одмах написали, и да се не би чиме изговарати могли.

После  много препирања,  посредством надлежних окр. Налелника,  они тј. народни Депутати поручише  Ч. Ефендији  да никаквог одговора одмах не могу дати, будући да поводом ових питања много већу представку Царској Комисији имају предложити, изјаснивши се овако: што сте ви за два три месеца писали, ми нисмо у стању одмах одговорити, тим више, што ни Ферман нисмо могли на једанпут упамтити, и што нам се чини, да смо овде дошли да Ферман слушамо, а не на њега одмах и на пречац одговарамо, недавши нам време ни размислити ни честито договорити се. Осим тога (кажу), да је Скупштина дала Комесару представку, против тога, што се Висока Порта меша у она унутрашња дела Српске управе, која по Уставу  припадају полицијској власти и Српским  судовима.

Пошто је Ч. Мусса- Ефендији ово изјашњење депутата поднешено и протолковано, и пошто је (зар?) увидео, да су примедбе упутне, одустао је од свог захтева. Договорено је да 26. јула, Скупштина посредством свога  Књаза  представи одговоре на преднаведена 4 питања.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 22, 2014, 02:27:26 pm
/На вука (Вучића)  вика, а лисица (Љубица) вуче…/

Честитоме Мусса Сафетти-Ефендији
Коммиссару Високе Оттоманске
Нам Владетелстујуће Порте

Покорно представленје обште-народне Србске Скупштине

Двадесет  и пет већ година има, како је Сербија жертвовавши неизмерну крв и ненадокнадиво имање својих синова, отресла тешки јарам непослушника свога Ч. Цара и својих злумћара, и почела под благодателним заштитом Високе Порте уживати унутрашње спокојство, опорављајући се од рана, које су јој столећа нанела, кад јој је Премилостивим Царем њеним лане Устав дарован, до те точке,  да најсрећнија од свију Провинција буде. Но паклена себичност и тежња за самовлашћем наших неколико  соотечественика учини, те се сав толикогодишњи мир наруши, и народ, за не изгубити своје и својих потомака спокојство, узколеба.

Целом пак овоме злу глава је Вучић, а остало тело његови једномисленици и то као доглавници: Петронијевић, Симић, Стефановић, Прота Ненадовић, Лаза Теодоровић, и Гарашанин, са осталим помоћницима, који ће списак Светли наш Књаз при себи имати. Вучић, Петронијевић и Симић, постављени су били на највиша у Сербији звања, тако, да даље нису могли пењати се, мањ да постану Књазеви Србски; а да су на то тежили, осведочава  рад Уставотолкователне Комисије, да не буде Књаз Србски, Господар Михаил Обреновић, подбадајући Народ, да иште себи за Књаза Кара-Ђорђевог сина.

Но да и овај није био у плану њином за Књаза Србског, то се лако погодити може: јербо су они знали, да Блистателна Порта, сина свога душманина Ђорђа Црнога, неће никад, за Књаза у својим Провинцијама потврдити; и тако су хтели именом Карађорђевића код Народа издејствовати, да одбаци само Обреновиће, а за Карађорђевића су рачунали, да га Блистателна Порта неће примити, и тако су закључили, да ће Народ морати једног између њих за Књаза изабрати.

Но дал би Покровитељица Русија и Блистателна нам Порта допустила, да Народ самопроизвољно, имајући по гласу Устава точки првој наследственије своје Књазеве у фамилији Књаза Милоша, себи Књаза избира? О томе нису рачунали, већ су мислили, да ће као што они своју на Устав положену заклетву сваки час нарушавају, и Цареви своја условија, јавним актом дарована, прегазити.
У другим државама се и нижим од владајућих људи за много мање, него што је Књаз Милош за Сербију има заслуге, јошт за живота споменици подижу; а неверни Сербије синови свога законитог Књаза, за награду  толиких  трудова његових протераше из Отечества, и то да би с ким, већ с неколико подкупљених кметова, бацивши вечиту љагу на име Србско, извикивањем, да га је Народ протерао.

Ови кажу и одупиру се с лисичјим дволичјем својим, пред лицем Вашим Честити Посланиче нашег Премилостивог Цара, да Устав бране, и зато да су се од Књаза свога и Народа одвојили, што ови, веле, желе оборити Устав, као да су уредбу Земље једне кадри седам – осам људи одржати, него цела маса Народа са својим Књазем. А јесу ли ли они по Уставу поступили, протестирали Књаза Милоша? У точки 66. пише: Никакав Сербин вообште и без изјатија не може бити гоњен ни узнемираван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и осуђен пред Судовима.

Они пак без свакога суда протераше свог Владатеља и Књаза. Дакле Владатељ Сербски по њиховом правдоумљу, нема права, ни колико најмањи Сербин. – Он зар сам, осим својих Серба, не стоји под заштитом Устава? Они прикривају ово своје богомрско дело тим, што веле, да се Књаз одреко сам Књажевског свог Достоинства у Сербији. Но зове ли се то својевољно одрећи се, кад се неколико подкупљеника под пенџере Књажевске доведу, те вичу, да га камењем убију, и кад му Совјетници његови: Прота Ненадовић и Гарашанин под видом пријатељства дођу, и саветују му, да се Књажевства свига одрече, јер ће га Народ, ако то не учини, камењем утући. Таково дакле отреченије називају они својевољно, а не насилно и прогнатељно.

Они се једнако опиру да бране Устав, који је веле Књаз Милош оборити хтео; а како су Књаза отерали, одмах су настојали, да протерају и Г. Јефрема Обреновића и Књегињу Љубицу; јербо су мислили, да им јошт њи треба отклонити, па да циљ свој достигну. Да су они пак као бранитељи Устава, и многе друге чиновнике невине гонили, а нарочито Члана Совјета Илију Поповића; садашњег Преседатеља Апелације Јанићија Ђурића; Попечитеља Правосуђа Радичевића, Начелника Одељења Полицијско-Економског Јована Николића и Секретара Књажеског Шилића само зато, што су били код Књаза Милоша у милости, и подболи Народ, који од њих последњу тројицу ни познавао није, да се са звања збаце, о томе има званична акта код Његовог Превасходитељства Императорско-Руског Посланика у Цариграду Г. Бутепева, који им је на исти одговорио, да се ти људи само судом казнити и збацити могу по доказаној кривици; а да им нису могли ни показати ни судити им, види се од туда, што су исти људи при својим звањима остали.

Међу тим све је ово било и прошло, нити би им когод што тражио, да није Уставотолкователна, из самих  једномисленика  њихових састојавши се Комисија, подпалила Народ, да не прими Књаза Михаила себи за Књаза, већ да иште Кара-Ђорђевића, јербо је Народ и тако довољно совестигрижанија имао, што је на њему пред светом та љага остала, да је он првог Књаза и избавитеља свог прогнао; и кад је осетио, да и другог Књаза оће да упропасте, који је тим више поверовао, што је видео, да се Начелници Окружни и други Чиновници, за које су знали, да су приврженици Династије Обреновић на Суд вуку и апсе, није могао више сносити, да не  букне и противу обезчеститеља ових имена народног не устане; к чему је највише повод дало, наименовање Вучића и Петронијевића за врховне Совјетнике Књажеске, особито кад су чули, да је то без поискавања Књажеског и без согласја Совјета, тајном интригом њином учињено; и био би јошт онда Народ противу њих и њихових једномисленика скочио, да није се уздржао поступком Књаза, који је само за чест свога Комисара Ч. Недим Ефендије за Совјетнике своје примио их.

Које тај поступак, које пак разне грдње и пашквиле, које су речени одпадници Књаза и Народа, противу Књаза, његове фамилије и целога осталог Књазу приврженог Правленија у Новинама Загребачким и Пештанским разсејавали, навело је Народу подозревати, да је Књаз у опасности и у замки њиховој, тим више, што Му је од достоверних лица доказано, да Вучић и Гарашанин раде, да Књаза живота лише; по чему искочи, да Књаз од њих ослободи, и руке Му к слободном владању отреши.

Они пак, који им је совршено обезбеђење обећавао, прибегну под заштиту Ч. Паше Београдског, и оданде, туже Га Блистателној Порти, да је Он бунт у Народу подигао, као да Књаз Србски није имао власт, ако је што имао противу њих Суду предати их; него је морао бунт противу њих подићи.

Ми сви добро знамо да Блистателна Владетељствујућа нам Порта, не би дала Сербији права, ни послањем Комисије, ни произведењем оне двојице за Совјетнике Књажеске, по чем се по гласу Хатишерифа и Устава, нико у унутрашње Правленије мешати нема, нарушила, да нису Блистателну Порту они преваром навели, да их најпре за Совјетнике Књазу потврди, а потом да Комисију пошаље, да Србима суди, које право само Књазу Србскоме пристоји. И ми држећи се овога права захтевамо, да се осим оних седам Совјетника, као Вучића, Петронијевића, Симића, Стефановића, Проте Ненадовића, Х. Гарашанина и Лазе Теодоровића, који су се сами својих звања отрекли, и који би због напред наведеним преступима њиховим по гласу Устава, точки 17. и самој Блистателном Портом са својих звања сбачени били, сви други њихови помоћници и једномисленици у руке Књаза и Њиме у руке  Судова Србских предаду, а речена седморица за на век из Сербије прогнаду; нити ћемо се пре разилазити одавде, докле се ово не изврши; макар нас и живота стало; јер ми знамо дотле мира и поредка у Отечеству нашем бити неће, докле год један од оних у Сербији дише и помоћници се њихови примерно не казне; будући су ови разним писмима њиховим, која су поватана и која ће им се показати кад се стану судити; а нарочито калаузи Гарашански и при самом бављењу овде Ч. Комисије Царске, привлачећи Народ на своју страну и подбадајући, да против Књаза пред Ч. Комисију виче, хтели такову ватру међу Народом разпирити, да би се једва с највећим крвопролитијем погасити могла, само да није Народ једнодушно за својим Књазем тежио.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 23, 2014, 12:05:04 pm
Прву: Јесмо ли сви вообште прочитани Ферман разумели и с њим задовољни? Одговарамо ми, да смо ми с истим Височајшим Ферманом утолико задовољни, у колико се он с нашим правима слаже; но будући да у истом Височајшем Ферману где што има, које је правима нашима сасвим противно, и које нам Владатељствујућа Порта јамачно изјаснила не би, да није зломисленицима нашим обманута; то се ми усуђујемо сверху Фермана следујућа примечанија учинити:

1.   Да нама није никако повољно, што се у истом Височајшем Ферману, наш Светли Књаз и Господар именује Баш Кнезом а не Књазем, као у Уставу и Хатишерифу Сербији дариваном; јербо ми знамо, да Баш Кнез, није миропомазана и Государствениа глава, већ глава само једног Окружја, као што су код нас Окружни Начелници. Исто тако види нам се противу права наших бити, што у високочајшем овом Ферману Царском Антић Кнезом назива, по том, што је овај титл у Сербији сасвим престао, и само у фамилији владетељствујућој Обреновића остао; нити ми оћемо, да у нашој Држави има више Књазева него један.

2.   Видимо ми, да је реченим Височајшим Ферманом и у томе наше народно право и Књаза нашег преимуштество потврђено, што у њему стоји, да се Антић по совршенију дела, има с Вама Ч. Комисару у Цариград вратити; јер овде се мимоилази и Књаз и Правитељство Србско, од кога Антић непосредствено као Чиновник Србски зависи; који није без дозволе свога Књаза ни поћи на своје место оставити смео, а камо ли, да без согласија Књажеског, на пређашње своје опредељење врати; јер онда Књаз Србски није сходно Уставу и Хатишерифу Владатељ Земље, нити је внутерње владање Сербије независно, као што јој то Хатишериф дао.

3.   Не можемо ми прећутати, да с прискорбним срцем не дотакнемо се оног израженија, којим се у Височајшем Ферману каже; да је Блистателна Порта називајући нас бунтовницима о нашем узнемирењу тако извештена, да већ никаквог даљег изјашњења не требује.
Ми смо се свакад Богу молили, да нам он по преблагом промислу свом Владетељствујућу нам, Блистателну Порту у оним чувствованијама обдржи, у којима је до сад према верном Њој народу и Књазу Србском била; но сад са ужасом видимо, да је благодетељна бивша нам Владетељица Порта,  взор свој од Књаза и Народа Србског отвратила, и благонаклоност, своју појединим Народа и Књаза Србског непријатељима обратила; почем Народ Србски, који се није против Цара и противу Књаза дигао, него противу зли Чиновника, који су нагли да Књаза и народ овај упропасте, бунтовницима назива, и каже, да је тако о тому уверена, да већ никакова више изјашњења не потребује, и даје власт Вама Ч. Комисару, да Ви по своме благоразсужденију употребите мере, за отклонити немир у Отечеству нашем.

Дакле Књаз, Совјет и Народ Србски никаквог уважења код Блистателне Владетељнице наше Порте немају, кад се Комисија без свакога припита њина овамо шаље, и то с таковим Ферманом, који вели, да је Висока Порта тако савршено о стању Сербије извештена, да већ никаквога изјашњења више не требује. Ми би смо заиста ради знати, ко је Комисију позвао и Блистателну Порту о бунтовном стању уверио, кад то ни од Књаза и Његовог Совјета, ни од народа Србског, ког сте Ви представнике у гомили јуче пред собом видели, није учинио.
Ви сте Ч. Комисару јуче видели, да је цео народ Србски, са својим Књазем, Совјетом и осталим Правителством у једном согласију и духу. Дакле можете ли и помислити, да цео народ са својим Књазем  и Правителством у сојузу може бунован бити, зато, што је ради између себе неколико људи, који за самовољствијем на погубу Отечества свог теже, да изагна? – Уколико је пак њино злоковарство жиле своје разспрострло било, доказано је напред; а јошт боље ће се доказати њиним собственим актама, кад се стану судити, и делима, која су у приложеном овде под (*) акту пространије начислена; јер ми нисмо ради, да се они без пута правице осуде и казне, као што су они лане чинили, и силом натеривали људе, да се на прогон Књаза Милоша, и других у Отечеству нашем заслужних лица, подписују; нити ћемо и једну длаку у судопроизводству овом противу Устава премакарити, ако се и фале они, да Устав они бране, које је, као што је доказано, само језиком; а делом сасвим противно.

Ми смо не само из тог, што је Комисија овамо без поискања Књаза и народа Србског позвана;  што су пре тога совјетници, који у Уставу никако означени нису, наметнути; што у Ферману без тужбе Књаза и народа одслате стоји: да је Висока Порта о стању Сербије тако извештена, да већ никаквог другог изјашњења не потребује, видели, да се на оборење независимости внутренег Правленија Сербије тежи, као што смо то и из самих истражења Ваших Ч. Комисару Царски, почем сте, као што смо дознали, имали вољу изразити се, да они, који су снабдевени с орденима Високе Отоманске  Порте, не подлеже Суду Србском, видели.
Дакле кад би Висока Отоманска Порта свима Србима ордене даривати за добро нашла; онда ни један Србин не би био своме Књазу и Правителству подложан, већ непосредствено Блистателној Порти. И тако дакле будући би Порта ово лако удејствовати могла, по основоположењу Вашем Ч. Комисару, Књаз и Правителство Србско јошт сад ништа нису; које се тим већма осведочава, што не само противници Књаза и народа Србског, с орденима снабдевени, но и сами зликовци, који  од Суда  Србског беже, заштиту налазе у граду код Ч. Узреф-Паше.

На втору точку, дал смо ми на Уставу благодарни, имамо с највећим прискорбијем ми приметити, да нам није фајде, ни што га се слепо, као највеће драгоцености придржавамо, ни што смо на њему из дубине срца благородни; јер ми се с Књазем и Правителством нашим називамо бунтовницима; а они који су Књаза нашег Милоша без суда протерали, тако да му ни толики ордени, ако је ово по мнењу Вашем Ч. Комисару нека за њега заштита, нису могли помоћи; - називају Уставохранитељима, и Висока Порта није за добро нашла послати Комисију за извидити кривицу Књаза Србског, а могла је послушати неколико људи, и послати Комисију, да суди цео народ Србски, његовог Књаза и Правителство, по ћефу речених злоковарника.

Из свега дакле овога видимо ми долеподписани, како стоји с независношћу внутрениег Правленија Сербије, и каква нас судба очекује, ако јој се у наручје немарно бацимо. Али будите уверени Ч. Комисару, да ћемо ми трудити се, да докажемо Високој Порти, да не заслужујемо такови поступак с нама, а и сва вазможна употребити, да нам се унапредак од дарваних нам права ни једна черта неошкрби.
К закључењу овог представљења, у смотрењу треће и четврте точке питања предложеног нам, зашто смо се узнемирили, зашто неке Чиновнике у звањима њиховим нећемо, и какве су кривице њихове, мислимо, да смо у течењу представленија овог, а нарочито у приложеном под (*) шпецијалном акту, довољно доказа навели, и само јошт то додати имамо, да ћемо се ми свакад као највернији Отоманске Порте поданици показивати, ако Она дарована нам права буде не само ненарушавала, него и крепко штитила, прихватајући у исто време и ту молбу, да нам се Књаз Милош у Отечество врати, и да своје дане међу нама мирно проведе, и да нам се осим оних седам назначених Совјетника, који се имају одмах из Отечества прогнати, сви други у руке Судова наших предаду; јер се ми заиста одавде макар нас шта стало, разилазити нећемо, докле се речени прогон оне седморице, и предаја оних других, не учини.

23. јула 1840.  у Топчидеру.

/Следи 187 потписа Скупштинских депутата а затим свих председника окр. судова и начелника округа који и печатима  потврђују да су потписи изабраних и опуномоћених народних депутата  истинити и оригинални./


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 24, 2014, 05:58:46 pm
(*) Прилог

I.   Вучић је виновник:

1.   Зато, што је је лане, пошто је солдате приволео предаји, ове свући дао, и тако противу уговора њиховог о предаји обезчестио их, и што је врх свега тога својевласно, Капелмајстора банде Шлезингера, онде пред фронтом без икаквог узрока у блато повалити, и на мртво име истући дао, не гледајући дал је за бој или није; што је тако исто и сабљара Јерменина Х. Јоанеса тући дао, и друга многа безчинија урадио. Он је дакле против Устава слободу личности повредио, избивши човека ни крива ни дужна; јер ако је он бој заслужио, то је ваљало све солдате тући, ако ли је са солдатима уговорено, да се предаду, пак да се кућама својим слободни врате, то није било право тући Шлезингера, који је такође у реду свију оних солдата, који су том приликом под уговором, да се својим кућама мирно распусте се оружје положили. Он је дакле овим својим поступком нарушио уговор и Устав повредио, тим више, што се је доцније из судског поступка, над Шлезингером чињеног, доказало, да он није крив, као што га је Вучић за крива држао, кад га је са осталим, којима се је он осветити хтео, дао везати, и у апс ставити.

2.   Зато, што је он коловођа оних, који су се заклели, да Династију Обреновићеву, не само права на Достоинство Књажеско лише, него да је сасвим искорене. Ово се доказује многим писмима, које је он Старешинама народним, за време док је Чланом Наместничества Књажеског Достоинства био, писао, и тиме, што је један од оних Старешина, који су лане Комисију по Народу изаслати потрудили се, под изговором као да Устав Народу толкује, а овамо да на то иде, како ће право садашњега Књаза на Достоинство Књажеско променити и пренети на друго лице. Ово је поступак такав, због кога се сваки онај, који се више или мање у такве уплете, по свима законима просвештених Држава назвати мора бунтовником, и због чега су свуда највеће казне одређене.

3.   Зато, што је он барјак буне јошт при зимушњој Скупштини, кад нам је Светли Књаз из Цариграда у Отечество дошао, развити желио, као што се то из речи његови говорени ноћу у кући његовој у присуству више њиме на договор сазваних Старешина видети може.

4.   Зато, што је он тајно, у договору са његовим  једномисленицима, дејствовао, да постане Совјетником  Књажеским; преступивши тим Устав, који изриком налаже, да се звања у Сербији Књазем дају, а законодавном Влашћу установљавају. Законодавна је Власт у нас Књаз у договору са Совјетом; требало је дакле да Књаз са Совјетом најпре реши, да ли су Совјетници Књазу нужни, пак кад би се ова нужда доказала и места овим редом установила, онда би представљало, да Књаз сам себи Совјетнике изабере, Указом обнародује их а не да их Порта без ничијег знања поставила, и до тога доводи, да оваки Чиновници Књазу уз нос иду, и на страну издиру викајући, ово је Царска Земља, пак ваља да се сви њему, Вучићу, повинујемо, а не своме Књазу, као што је то он викао, и непрестано виче; једном речи постављањем његовим за Совјетника Књазу нашем, нарушено је право народно; по коме Књаз Србски Чиновнике поставља, а не Висока Порта; и будући да Ова то није без наговора Вучићевог и његових једномисленика учинила: то је он и у овом смотрењу као нарушитељ Устава крив.

5.   Зато, што је неколико дана пред долазак Књаза Михаила из Цариграда, почем су солдати из Београда потајном интригом предпостављеног им Помоћника Начелника војног Хранисављевића побунивши се кућама разишли се, као Наместник рано ујутру у касарну дошавши, и све солдате у ред поставити давши, овима почео говорити овако: Браћо! Фала вам од мене и од целог Совјета, што нисте сами прекјуче с овим солдатима отишли, ако ћете причекати Књаза а ви причекајте, он ће до 3 или 4 дана доћи, ако ли пак нећете, ми вас не можемо натерати, сад да кажете оћете ли причекати Књаза или не, а кад је на ово већа част солдата повикала оћемо, а мања нећемо, опет је рекао: Ако нећете, ми вас не можемо натерати, и ово питање неколико пута поновивши, придодао им је: Кад нећете Књаза да причекате, ми вас не можемо ни натерати, ви ћете сад  добити вашу плату пак идите вашим кућама, а кад се позовете онда опет дођите. При том пред солдатима изговори и ове речи: Ја се не бојим никога, ја се не бојим ни Књаза, ни Совјета, ни Попечитеља, ни Митрополита, који је Глава закона и Цркве, и нико никога не треба да се боји, ми смо сви једнаки, што је Књаз то је и свињар, што је свињар то је и Совјетник, што је Совјетник то је и терзија, а што је терзија, то је и Судија, а што је Судија, то сам и ја, сви смо једнаки, не треба да се само један на сунцу грије, а ми сви у ладу да стојимо и један само главу горе да дигне, а ми сви у земљу да гледамо, и да се сви на сунцу гријемо, ја се не бојим никога, ја се само Устава бојим, пак ћу и Књазу Михаилу казати, као што сам и његовом оцу казао, да ћете сви чути, што ћу ја сад њему казати у очи, кад он дође, пак ако он неће по Уставу, ја ћу и њега као оца протерати, али нека нико не мисли, да сам ја Књаза Милоша мојом влашћу протерао, не! Него је њега Устав протерао. Ја имам ево у мом џепу Царске Фермане и ви ћете видети, шта ћу ја радити с Књазем Михаилом, само ако он неузхте људски. Ми једнога морамо имати Књаза, па био то Књаз Михаило или који други, то је нама све једно, нек нико не мисли, да Књаз у Земљи радити може, шта он оће, он мора слушати народ и оно радити што народ оће, и што Устав заповеда. Из ког толковања слободе и једнакости пред простим војницима, јасно се видило, да је Вучић пре доласка Књаза Михаила народ на буну против Књаа подизати трудио се, судећи, да ће солдати како својим кућама дођу, речи његове својим рођацима и осталом народу казивати и народ против Књаза осмелити.

6.   Зато, што је сад о Ђурђеву дне, почем је разумео, да се народ противу њега због његових рђавих поступака диже, оставку Књазу предавши, Књаза неправо обвињавао, изразивши се у овој као да је движеније у народу  Књаз подпалио, које нигда у стању бити неће доказати, јер народ види и зна, шта су Вучић и његови једномисленици чинили, докле су Сербију упропастили и докле је мисле јошт упропастити, како се они утркују, ко ће од њих више Турцима на штету права народних, која су за толико времена  једва прибављена, услужливости учинити, само да своје користољубље засите, племе Књажеско да сатру и тиме политическо битије Сербије да уничтоже.

7.   Зато, што је Турцима у наручје бацио, и народ потворио, као да је овај пошао да њега ухвати, и без суда убије, назовивши и описавши га посредством Агента, који је с њима у једном колу, да је бунтован.
Народ није никаквог убио, неби заиста ни Вучића, него би га предао својој власти, да му суди, као што је то с Протом Ненадовићем и Лазаром Теодоровићем учинио, који не би везани били да се нису покусили на народ викати, који је у Топчидер , да тегобе своје противу Вучића, Петронијевића и Симића Књазу представи, пошао био.
Устав нам одређује Судове који право имају сваком Србину за сваку кривицу и за сваку правицу судити. Ако је дакле Вучић прав, зашто је бегао међ Турке, те није мирно и смело пред народ изишао, и подврго се Сербском Суду. И колико га сами одмет од своје браће, Срба, недостојним чини назвати се више Србином, толико је више крив, што по свету глас разноси посредством Новина Пештанских, као да је зато међ Турке утекао, да живот свој спасе?

Могуће да га савест његова на смрт осуђује, па зато да се тако јако за живот свој и боји. Но што се народа, који је свога собственога безбедија ради устао, тиче, он никога не уби нити коме каква зла учини, већ ако да се је ко од оних, што су народ на Вучићеву страну обратили, нашао, те су га притезали и власти својој приводили. Неразумно је је дакле како је он – Вучић – могао за живот свој бојати се! Ништа друго ово није него то, да ствар што већма увелича, како ће нам Висока Порта Чиновника свога послати, да нам у внутренја наша дела умеша, премда право народно према Блистателној Порти тако стоји, да се народни односи у његовој целости посредством у Цариграду обитавати имајућег Капу-Ћехаје нашег код Порте одправљају, а не да нам се она у распре наше с појединим лицима меша, за које су Уставом Судови постављени. Вучић је дакле виновник доласка Ч. Муса-Ефендије, Вучић је виновник, што су Турци толике остале злочинце наше од Судова наших заштитавали, Вучић је виновник, што је Блистателна Порта противу народних права умешала се у дела, која нашим Судовима припадају, и тиме погрешила у оном делу, о ком би требало, да нас од другога брани, да нам у том какве повреде не нанесе.

8.   Зато, што је за време док се у граду под изговором као да не има изван града за њега безбедност бавио излазећи шетић ради, пред млогим лицима Књаза и фамилију Књажеску на Калемејдану грдио и псовао, и што је то исто разписом неким вишим Чиновницима народном чинио.

9.   Што је о неким партијама сањајући, писмима својим немир међу Старешине народне разсејавао, као што разпис његов од 16. децембра 1839. године Мићићу гласи.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 25, 2014, 07:01:49 pm
II.  Петронијевић је винован:

1.   За све оно, што је кривицама Вучићевим под бр. 2. 4. 6. и 7. наведено, особито пак зато, што је он тајну коресподенцију с Цариградом водио, и понајвеће учешће имао у томе, што је Блистателна Порта Чиновнике Књазу придодала, о којима у Уставу ни спомена нема.
2.   Зато, што се је уплетао у дела Судска, теглећи страну једном на штету другога, као што то његово писмо Председнику Суда Округа Јагодинског, Мити Тирићу, од 10. децембра 1839. гласи, и што је по истоме писму званичну тајну у смотренију издати се имајућег Закона о шефиству нарушио.
3.   Што је у присуству осталих Чланова Совјета, у Наместничеству, Народу претио, да ће учинити, да му опет по окружјима Сербије Турске Војводе и Субаше заповедају.

III.  Лаза Теодоровић је винован:

1.   Зато, што је он учесник у оном колу, које је наумило Династију Обреновића права на Књажество Србско лишити, и право ово на друго лице пренети
2.   Што је изишавши лане међ Народ да Устав и уредбе толкује му, хвалећи подвиге покојнога Карађорђа, на то ишао, да народ предуготови, да Карађорђевића на пропаст Обреновића, и његовог, Уставом потврђеног права на Књажество Србско попну, и што је с тиме не само наставленије своје преступио него и у онаково злочинство загазио, које је под кривицом Вучићевом под бр. 2. обстојателније описано.


IV. Илија Гарашанин је виновник:

1.   Због учешћа у преднаведеној Уставотолкователној Комисији, и содејствија у свему, што се премештаја права на Књажеско Достоинство с Михаила Обреновића, на друго лице тиче.
2.   Због тог, што је одма за Вучићем и Петронијевићем у град отишао, како је чуо, да народ о поступку њином рачун тражи,  и што је као шеф војске ову оставивши Кљаза и Отечество своје изневерио.
3.   Зато, што је залуд, кад је каса војена поарана, два невина солдата, који су шиљбоку код касе ону ноћ били, био без сваког претходног испита, и то на празник Св. три Јерарха у време службе Божије, а други пут на Сретење Господње безчовечно тукао давши првом у ова два маа 800 које розги које штапова, а другом тако исто око 400 розги и штапова ударити, и мучио их недавши им пет дана и пет ноћи заспати, а притом бацивши на многе при Штабу бивше Чиновнике подозрење крађе, ове без сваког претходног испита заклињати дао, само да би тим своје у дужности крајње небрижје, што се о чувању касе војене бринуо није, пред светом загладио.

V. Макса Ранковић је винован:

1.   Због тога, што је и он Члан Комисије био, која је поради толковања Устава лане по народу ишла, те је тајно људе врбовала, да Карађорђевића за Књаза ишту.
2.   Због тога, што је јавно оне, што би му на Суд дошли говорио, које би познавао да се Вучићеве системе не држе, као што је тако са Опујићем из Трста поступио.
3.   Зато, што је мита примао.

VI. Стојан Симић је винован:

1.   Зато, што је једномисленик Вучићев, и што је и он брату своме Алекси Симићу у Царигрсд писао, да за наименовање Совјетника Књазу код Високе Порте дејствује.
2.   Зато, што је у договору с Вучићем Уставотолкователној Комисији тајни налог дао, да народ врбује, да сина Карађорђевога за Књаза иште а да Обреновића фамилију грди.
3.   Зато, што је он представљења Попечителства Внутени Дела, које је одма дознало шта Комисија лањска по народу мути, и које је како Наместничеству тако и Совјету то јавило, у Совјету то забашуривао тим, што је свагда послата му о том акта без икаквог примечанија враћао и налагао, да се од исти никакво употребљење не чини.

VII.  Стефан Стефановић је винован:

1.   Зато, што је он Вучићевац и као остали једномисленици Вучићеви, непријатељ садашњег законитог поредка, који се од туд види, што је и он у Београду с Вучићем остао, давши Књазу изјашњење да неима Правителства, а да он зато неће у Крагујевац са Књазем.
2.   Што се у споразуму са Петронијевићем, као Попечитељ Правосуђа уплетао у судска парнична дела, налагајући да се тужбе и одговори на ове њему  предају, и да цела треба преко њега да иде, пак пошто он то прибере, онда је тек ствар Суду предавао, да о том пресуду изриче. Оваквим поступком његовим преступио је он границу круга своје делатности, за које је безприкословно винован, јер је дужност његова, да се он на Суд мотри, да пресуде брзо изричу и парнице не протежу, а не да правило даје, како ће Судови овим или оним судити.
3.   Зато, што је Председницима Судова тајно писао, да се и они у дела јавног мира и безбедности мешају, мотрећи шта ко говори и визитирајући које чије куће, као што је у Шабцу чинио, пак да се њему рапортирају; и тако је он начинио од Суда своје шпијуне, и уплео се у онај посао, који је по Устројенију Централног Правленија Попечитељству Внутрени Дела предписан, и због кога су поступка неспоразуми између неких Судова и Началничества породила се.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 28, 2014, 07:49:00 am
VIII. Јован Вељковић, Јефрем Ненадовић и Лазар Зубан виновни су:

1.   Зато, што су и они једномисленици Вучићеви, као што се то из њинога изјашњења од 2. јула о. г.  види, у ком су узроке навели, зашто у Крагујевац за Књазем нећеју.
2.   Зато, што је из дружине ове Владо Зубан лане по одласку Књаза Милоша из Сербије о народној Скупштини подстрекавао депутате, да они противу невиних лица вичу, како би се ова прогнала из Сербије, сочинивши им у тај конац и акт тужбе, који ми сада као незаконити и лажни желимо да се порекне и уничтожи.
3.   Зато, што је исти Лазо Зубан, перо своје на послугу противника садашњег Правленија употребио, састављајући све оне грдње, које је Стојан Симић, у Пештанске Новине упечатити давао, и стављајући тужбе њихових једномисленика противу Књаза, Његовог данашњег Правленија, и целог народа Србског, описујући да је народ бунтован.


IX. Мата Ненадовић је винован:

1.   Зато, што је и он као Вучићевац у Београду остао очекујући Комисију Порте, да се с Правителством нашим равно осталим једномисленицима Вучићевим суди, не сматрајући на то, што нам Устав Судове означује, који ће нам судити.
2.   Зато, што је он један од оних, који за овим Кара-Ђорђевим суштествовашим поредком теже, и који желе, да се право владања на фамилију Кара-Ђорђеву пренесе и тиме Устав наруши.
3.   Зато, што је као и сви остали, који за Књазем у Крагујевац нису хтели, службу своју оставио, коју због тог изгубити мора.


X. Началник Смедеревски, Стефан Петровић винован је:

1.   Зато, што је поуздан возпоследоватељ свега оног што дозна, да Вучић жели, и што је планове овога и делом и словом у дејство приводити трудио се.
2.   Зато, што је и он као и остали једномисленици Вучићеви звање своје оставио, од Србских Судова одтргавши се, и најпре у Смедеревски, а потом у Београдски град утекавши јавно издајство као и остали противници учинио, тражећи Суда у Турака, а несматрајући да су Уставом Судови одређени, који ће свима Србима судити.


XI. Помоћник Началничества Окружја Шабачког, Ђука Стојичевић винован је:

1.   Зато, што је и он као један од најревноснијих приврженика Вучићевих, лане Комисију, која је људе за фамилију Карађорђевића врбовала, подпоручително подпомагао, и предпостављеном свом Началнику, боље Устав разумевајућем, уз нос непрестано ишао, грдећи како њега тако и Чланове Фамилије Књажеске.
2.   Зато, што је пролетос, кад је народ у Топчидер пошао да се Књазу на злоупотребленија Вучића жали, овоме на супрот стати покушавао, и пошто му намера за руком није изићи могла, у Шабачки град Турцима отишао, а по кратком времену Вучићу у Београд, оставиши својевласно звање своје.


XII. Помоћник Началничества Окружја Крагујевачког, Ранко Матејић винован је:

1.   Зато, што је он главни орган и оруђе био, посредствим кога је у Крагујевцу Комисија људе примамљивала, и наговарала да Карађорђевића за Књаза ишту у онај пар, у који је Књаз Михаил већ био за Књаза наименован.
Примечаније. Противу овога поступка је Попечитељство Внутрени дела, Наместничеству ондашњем протестирало, и људе притегнути дало, који су то говорили, но оно је поводом решења, и Совјета и Наместничества доцније од даљег истраживања ове ствари до доласка Књаза у Отечество одустати морало, и тако да је ствар на томе остала, будући је Књаз онима, који су до то доба као политички преступници били окривљени и у процесу општи опроштај дао.
2.     Зато, што је обилазећи предпостављену му Власт, сам тајне коресподенције с Стефаном Стефановићем и осталим Вучићевцима водио, на штету Књаза и садашњег законитог поредка.
3.     Зато, што је он пролетос, кад је народ устао, да се Књазу противу Старешина, који су у одсуству Књаза Сербијом управљали, за разна злоупотребленија њихова жали зато, што су и на њега били повикали, звање своје самовласно оставио, и у град к Вучићу отишао, и тако у ред одметника отечества нашег ступио.


XIII. Чланови Суда Шабачког виновни су:

1.  Што су своју званичну дужност преступили тиме, што су визитације по Шабцу држали и Књаза Милоша по кућама тражили, не опомињући се, да је њихова дужност само судити, а не полицајне визитације чинити.
2.   Што су народу, који је у Топчидер пошао био да Књазу своју приврженост покаже, и да се на злоупотребленија Вучићева и његових једномисленика жали, противни показавши се, мрзост овога навукли, да у Шабцу ни пошто више остати не могу.
3.   Што су народ наговарали да се на Началничество жали, што је ово неке зломисленике дало похватати, толкујући народу ову точку Устава, где стоји, да не може нико ни тајно ни јавно гоњен бити, без надлежног Суда, а незнајући да је надлежни Суд онда кадар дејствовати, почем му полицајна Власт злохотника ухвати, и да за хватање злохотника не треба најпре пресуда дал да се хвата, него је дужност полицајне власи то одмах по сили свога звања и по имајућим печатним о том Уредбама чинити, не чекајући ничијег на то налог, већ одма јуриш на злохотника, како се о рђавој намери његовој увери. Ово из вида изпустивши подкрепили су на жалбу противу Гератовића дошавше му сељане проузроковали су то, да се тај дан у здању Начелничества буна била дигла, и док је Начелничество имало не малог труда, док је Народ утишало и кућама разпустило.
Они су дакле виновници немира 2. јула у Шабцу догодившег се.
4.    Што су они једномисленици Вучићеви, и што су у тајној преписци с Лазаром Теодоровићем, за цело време, одкако су Вучићевци од Књаза јавно одвојили се, били; као што то ухваћена писма Лазе Теодоровића преко Диздара Шабачког истим Судијама писана, а нашом полицијом ухваћена, сведоче.
5.   Што је људе, које би им Начелничество као кривце предало, слободне одпуштали, и то оне само, за које су знали да су Вучићеви једномисленици.


XIV. Сима Милутиновић Сарајлија винован је:

1.   Зато, што је у овај пар, кад га је полиција због његових противу лица Књажеског и Чланова Књажеске фамилије по сокаци просипани бунтовни речи хтела Суду предати, у Београдски град к Вучићу и његовим једномисленицима одбегао, и као  јавни противник Књаза и његовог данашњег Правленија показао се одбегвши под заштиту Турску, а не сматрајући да је Устав Србски право дао, да Србски Судови свима у Сербији Христијанима и Јеврејима суде.
2.   Што је од оно доба, одкако се у граду налази, писмено Књаза и Његову фамилију и Његово Правленије посредством Загребачки Новина грдио, и Вучићевој страни перетом помагао.


XV. Милутин и Лука Гарашанин виновни су:

1.   Зато, што су и ови Вучићевци и заклети непријатељи Књаза и фамилије Његове подпомагајући намеренија Вучићева у свему.
2.   Зато, што је Лука Гарашанин одмах у град Вучићу одбегао, Турској се Власти под заштиту предао, а од Србски Судова одрекао.
3.   Зато, што је Милутин Гарашанин људе тражио и подплаћивао, да тајна писма Веџи-Паши у Босну носе, и да младоме Књазу нашем главе дођу.
4.   Зато, што се и они оба, као и сви противници Књаза и његовог Правленија сада у Београду, под оружјем држе, тражећи помоћ од Турског Суда, и преступајући тиме Устав, који изриком одређује, да ће Србски Судови за све кривице и парнице свима Србима судити.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 28, 2014, 10:24:43 am
[attachment=1]

Toма Вучић, Аврам Петронијевић, Стефан Стефановић, Сима Милутиновић, Матија Ненадовић, Јеврем Ненадовић, Лазо Зубан, Илија Гарашанин, Лаза Теодоровић и Стојан Симић.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 10, 2014, 07:54:17 am
XVI.  Капу-Ћехаја Јован Антић је крив:

1.   Што је пренебрегао дужност своју јавити Књазу  благовремено о доласку Царског Комесара у Сербију, и што није предложио Порти, да он с Турским Комесаром овамо не иде, док од Књаза и народа, од кога плату прима и за кога ползу ваља да се стара, дозволу не добије.

2.   Зато, што је доказано, да је он у Цариграду на то ишао, да у Сербију Царски Комесар дође, да Књаза и садашње Правленије опадне, а народ Србски у подозрење доведе, како је бунтован, имавши с Вучићем и његовим једномисленицима непрестану тајну преписку.

3.   Зато, што је овде по доласку с Комесаром тиме, што је изоставио своме Књазу доћи и његовим налозима следовати, јавно неповиновеније своје показао и недостојним се учинио бити више Србским чиновником.

4.   Зато, што се је дознало, да је он овде Књажеским противницима одлазећи хвалио се, овим речима: Ја учиних за вас добро а за мене како Бог да, - и тиме доказао да је он Вучићевих једномисленика и злохотника друг, који на то иду, да Сербију опет у оно стање доведу, у коме је била пре 25 година, говорећи: Ово је Земља Царска, ми смо дужни његове заповести слушати, итд., пак док ову паклену намеру докуче, да се народ изјасни, да ће драговољно Цара слушати, онда да се мало по мало под именом дужности и обећаног послушања Сербија опет под оно иги Дахија и зулумћара подјарми, под којим је она толико стотина година стењала. А Вучић, Антић и остали њини другови да подвргну народ подасе, и угњетавајући га уживају награде, које Сербији добра не желе обећане или којима се они можда само ласкаво надају.

Подобни овим преступницима има јошт млого међу њима, а нарочито у Вучићевој кући одпадника народа и Књаза Србскога, као што је бивши Секретар Књажески Алекса Јанковић, Управитељ Вароши Београдске, Илија Чарапић, Архивар Суда Окр. Београдског Јаков Лекић, Привремени Помоћник Началничества Окружја Београдског, Јанко Михајловић, Писар истог Началничества, Марко Јокић, Експедитор Татар-Агин, Љубомир Јовановић, разног еснафа варошани и сељаци, између којих  је најгори Срећко из Трнаве, Окружја Крагујевачког, и калаузи Гарашански, који су пред сами полазак Књаза из Крагујевца, народ од Књаза и Правителства одметали, и у одметању том и једнога најглавнијег кмета у Срезу Јасеничком, Окружја Крагујевачког, убили, о којима би кривицама млого било писати, него ће им се исте кривице на Суду Србском у очи ставити и по њима судити.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 25, 2014, 09:11:01 am
26. јула, на позната четири питања Царског Комесара, предали су своје одговоре Ч. Муса Ефендији:  Архијереји и Протопрезвитери, тако исто и Чланови Совјета и Апелационог Суда.

Одговор ГГ. Архијереја
Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На питања, Вашим Превосходителствoм народној Скупштини 22. т.м. јула с тим додатком предложена, да и ми Архијереји Србски на та одговор дамо, имамо част покориејше подписани следујуће објашњење дати.
На 1. питање: Јесмо ли са Ферманом Царским горепоменута дана Скупштини прочитаним задовољни, одговарамо, - Да смо са Ферманом Царским, као и са сваком милошћу Царском и законом отечество наше усрећити и успокојити могућом вољом Пресветлејшег Султана, сoвршено задовољни.
На 2. питање: Јесмо ли на Уставу Народу Србском подареним благодарни, одговарамо, - Да смо на Уставу из милости Царске благоутробно дарованом, као основу напредка сваке Земље, благодарни и признателни, и да желимо,  да се исти точно испуњава среће и обштег ради народног благостања.
На 3. питање: Зашто су се неки од народа подигли и у гомиле скупљали, изјашњавамо се, - Да смо од истих подигши се људи прилику имали чути, да су они на то подигли се, да старог Господара Књаза Милоша у отечество поврате, да у њему живи, а друго и нарочито зато, да неке између најзнаменитијих Чиновника од садашњег Књаза Његове Светлости Господара Михаила удаље и прогнаду.
На 4. питање: Зашто они те Чиновнике неће у служби да трпе, и која је кривица истих, изјашњавамо се, - Да смо  чули, где су најпре они подигшисе а после и остали између народа говорили, да је народ на те Чиновнике зато оплочио се, што вели, да су исти старог Књаза из Сербије кренули, па се боје, да и садањему Књазу какво зло не учине.
На 3. и 4. точку овог нашег објашњења примећујемо, да ми по томе, што у овом народном војевању никакво учешће нисмо имали, не знамо праве побуде истог, као и  узроке  удаљења поменутих Чиновника.


У Београду 26. јула 1840. год.

Митрополит Сербски, Петар.
Ужички Епископ, Никифор.
Тимочки Епископ, Доситеј.
Шабачки Епископ. Максим.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 26, 2014, 02:49:49 pm
Одговор изабраног Свештенства
Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

Ми долуподписати Духовнога реда народни Депутати, соответствујући Високој вољи и заповести Ч. Царског Комесара, премда нисмо као Свештена страна у догодившем се народном узнемирењу участвовали, по тому ни собственаго сведенија немамо, ничим мањ, колико смо с народом живећи од истога дознати могли, одговарамо следујуће:
1.   Сабрана Депутација народа Србског са прочитаним Високим Царски Ферманом у свему је задовољна, предпостављајући да се он као и сви остали Царски Фермани, у разна времена премилостиво нама даровани, на срећу и благостање Србскога народа относи.
2.   Тако исто и са благотворним Уставом народ је у свему задовољан, благодаран, и жели, да се он свагда обдржава и по њему да се поступа.
3.   Што се пак узбуђења народног тиче, то се догодило из овог узрока, што је народ зажелио, да би се стари Књаз повратио, да у Отачеству живи; друго што је народ дознао, да неки од најзнатнијих Чиновника противу права народнега иду, Књаза непочитују, не слушају Га, самовољности и неповиненију теже, отуда убојао се народ, да ови Чиновници не би и садашњему Књазу нашему опасни били, и као старом шкодили Му.
4.   Народ обштепознате Чиновнике од службе удаљити жели, из тога узрока, што су они старог Књаза кренули и из Отечества удаљили, па незадовољивши се тим, одма су почели преко својих једномисленика  и на сву Књажеску Фамилију роптати, против сваке правде у омразу доводити, а сверх тога што су исти Чиновници, кад је Књаз у согласју са Совјетом по жељи народа Централно Правленије у Крагујевац, као у средину Земље преместио, опредељењу Књаза и Совјета узпротивили се, и себе од Совјета одцепили и удаљили се.


У Београду 26. јула 1840.

Савва Петровић, Архимандрит Манастира Романа.
Х. Михаил Нешковић, Игуман М. Вољвче.
Јосиф Милошевић, Игуман М. Вујна.
Стефан Михајловић, Игуман М. Горника.
Филип Гугуревић, Настојник М. Троноше.
Стојан Миличевић, Протопресвитер Темнићски у Окр. Јагодини.
Јоаин Павловић, Протопр. Шабачки.
Елисеј Марковић, Протопр. У Окр. Пожаревачком.
Теофан Станковић, Протопр. Окр. Смедерв.
Богосав Здравковић, Протопр. Окр. Ћупријског.
Јанко Михајловић, Протопр. Окр. Чачанског.
Савва Николајевић, Протопр. Окр. Рудничког.
Петар Саић, Протопр. Окр. Ваљевског.
Николај Остојић, Протопр. Дражански у Окр. Београдском.
Матеј Милићевић, Протопр. Окр. Алексиначког.
Филип Радуловић, Протопр. Окр. Ужичког.
Обрад Георгијевић, Протопр. Окр. Крагујевачког.
Милован Протић, Протопр. Окр. Крушевачког.
Петар Живуловић, Протопр. Окр. Гургусовачког.
Јован Станковић, Наместник Окр. Подринског.
Тома Ђорђевић, Наместник Окр. Крајинског.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 26, 2014, 02:54:18 pm
Одговор Председника и Чланова Апелационог Суда
Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На предложена Ч. Мусса-Ефендијом Царским за Сербију Коммиссаром народној Скупштини питања, состојећа се у томе: 1. Да л смо сви вообште прочитани Царски Ферман разумели и с њиме задовољни, 2. Да л смо на Уставу благодарни, 3. Зашто се народ узнемирио, и 4. Зашто неке Чиновнике у звањима њиховим нећемо да трпимо, и какве су њихове кривице; ми долеподписани, Президент и привремени Чланови Апелационог Суда, као такође част наведене Скупштине сочињавајући, имамо чест на на следујући начин одговорити:

На 1. питање. Ми смо Царски Ферман совршено разумели, но што се задовољства тиче са његовим содржанијем, ми смо са истим у толико задовољни, у колико овај Ферман народним правима и преимуштествама премилостивим Царем нашем Народу Србском дарованима, као и Земаљском Уставу, противан није, будући да мислимо да премилостиви Цар наш, издавши једном народу Србскоме за његову непоколебљиву верност и приврженост према Блистателној Порти надлежна права и преимуштества, противу ових, докле сиреч народ Србски у подданическој верности својој и покорности буде постојао, никакови налога и заповести не може издавати, а од обилне Његове према народу Србскоме изливене милости, а јошт више осведоченог Његовог правдољубља, поуздано се надамо, да Он таково што и неће чинити, или ако је по каквом народом Србским незаслуженом и случајно и учинио, да ће таково, пошто се утврди, да је то народним правима и преимућствима противно и да народ Србски подданическа отношенија своја према Блистателној Порти није нарушио, по природној својој благости порећи и уничтожити, уверен будући да се дарована једном права и преимућства, пошто су једном већ од даровавшег их Цара потврђена, са обећањем, да ће такова невредимо хранити и држати, и пошто ова за темељ свој подданическу верност и приврженост имају, без довољног узрока и кривице обдарени, по правди и правици немогу нарушити, који да не буде, и ми се премилостивом Цару нашему покориејше молимо.

На питање 2. тичуће се Земаљског Устава премилостивим Царем дарованог нам; - Ми смо совршено благодарни, нити што противу њега приметити имамо, тим мање, што се искуством не само остали доброуређеним Царства Држава, но и собственим својим, домаћим сиреч, подпуно и совршено уверили, да ни једна Земља без сходнога Устројенија њеног у суштествовању своме обстати не може, да се само тиме и на том основанима законима грађанским височајша она цељ, због које су првобитни људи, оставивши неограничено своје природно стање у свезу грађанску ступили, и која се у обезбеђењу чести, живота, личности и имања како поједног грађанина, тако и целога друштва грађанског састоји, може постићи.

На 3. питање, зашто се је сиреч народ наш узнемирио? То нам управо није извесно, но о томе овде у толико по совести можемо навести, колико смо од подигавшег се народа разумети могли, да му је сиреч криво:

1.   Што га је Комисија поради толковања Устава пр. год. изаслата бивша подговарала, да за Књаза себи Карађорђева сина, који је у исто време из Влашке у Сербију прешао био, изиште, изкључивајући међутим са свим Обреновићеву Фамилију, која је за отечество наше заслужна, а и премилостивим Царем нашим за наследственог и законитог Књаза потврђена.
2.   Што му је при доласку Светлог Књаза нашег Михаила у Сербију од неких виших  Чиновника Земаљских забрањено било, пред овог изићи и добродошлицом Га поздравити, као што је код нас јошт од старина у обичају било.
3.   Што је од Депутираца народних, који су при обнародовању Берата Књажеског и увођења Књаза нашег у Достоинство Књажеско на Скупштини били, разумео, да су Светлом садањем Књазу и два Совјетника, сиреч ГГ. Петронијевић и Вучић, и то од Великог Везира додани, па да се у овом писму јошт и Кнезовима називају, по чему да је помислио, да он уместо једног законитог и наследног Књаза сада три такова има, какове никако неће да трпи.
4.   Што је од истих  Депутираца чуо, да су Г. Вучић и његови привржници противник били, што је Светли Књаз по ступању свом на Књажеско Достоинство неким политичким преступницима без њиховог согласија помиловање даровао, и да су они нашавши се тиме увређени, ноћу око два саата скупштину у кућу Г. Вучића собирали, гди показавши, да су они разумели, и да једна партија Г. Јефрема, а други Г. Вучића предлаже, и да једна партја пасти мора, да су из средине њихове три Президента из Окружних Судова и три Окружна Началника хтели изабрати с намером, да Књазу оду и то исто и Њему покажу, с додатком, да ће сутрадан сви они на Кале-мејдан изићи, и раздвојити се, а Књаз да може прећи на коју страну хоће, па пошто се народу изјави, на што која партија тежи, да јој се на вољу остави, којој ће се страни придружити, па коју партију народ узхте, да она и победу одржи, а друга да пасти мора, наводећи, да обе партије не могу обстати; по чему да он мисли, да је тај поступак Г. Вучића, и његових приверженика неупутан и беззакон једно зато, што помиловања права јединствено Књазу, а не Совјетницима и његовим Чиновницима принадлежи, друго зато, што партије, почем је већ једном законити Књаз у Земљи, никакова места имати не могу.
Што је дознао, да се Књазу нашем неке замке плету и о глави ради, па зато побојавши се, да неби или као отац Његов, бивши сиреч Књаз Милош, из отечества прогнан био, или пак каквим начином с овог света спремљен, стекао се у Топчидер и захтевао, да се Централно Правленије из Београда, где је сиреч мислио, да му већа опасност грози, у Крагујевац премести, држећи да Он (Књаз) тамо у сваком смотрењу безбеднији бити; напоследку
5. Што жели, да стари Књаз у отечество наше дође, и ту остале дане живота свога у миру и спокојству проводи.

На питање 4. Будући да Народ све те под бр. 1. 2. 3. 4. и 5. изложене кривице Г. Вучићу и његовим приверженицима приписује, зато их и у службама њиховим неће да трпи: но захтева, да се као кривци, а при том отечеству и Књазу нашем опасни људи звања својих лише и изван отечества удаље, и тако се тиме и на 4. питање одговара.

Но што се нас тиче касателно прогнанија Г. Вучића и привержени му Совјетника, сматрајући ми на звање и дужност нашу, на Земаљски Устав, по којем се нико без испита и Суда не може казнити, не би ваљало да у том смотрењу израженој народној жељи и захтевима снисходимо, по томе што би се лако осудити могли, да ми као Судије противу надлежне нам дужности и Устава радимо: но узимајући у призреније, да ми овде Скупштинаре а не уједно Судије представљамо; даље да се је немир овај народни јединствено због наведених лица у отечеству нашем породио, и да по томе мир и поредак Земаљски само од удаљења њиховог из отечества зависи, и узевши у разсужденије, да у догађају стекавшег се избегнута два зла, по разуму увек мање треба да изабере, нарочито при том обстојателству, где се пропасти клонећи се отечество другојачије спасти не може; напоследку узећи у смотреније, да смо и ми част народа, и да по томе и наша жеља и циљ једнака ваља да буде са народном, побуђени се налазимо вишеизложеној жељи и захтевамо народне и наше присајединити и најпокорније молити, да се преднаведена лица, ово из призренија наведених причина, ово пак и њиховог ради спасења, будући да ми при тако величаном огорчењу народа, не можемо за живот и безопасност њихову јемствовати, без свакога изјатија и примечанија изван отечества нашег, као обштем миру и поредку, и по овом и напредку народноме препаствија творећа уклоне и удаље, и тако један пут за свагда постојанији и законити поредак утемељити и утврдити.

Топчидер, 26. јула 1840.

Председатељ Апелационог Суда, Мајор и Каваљер
Јанићије Ђурић

Привремени Чланови
Милош Тајсић
Петар Вуличевић
Степан Катић
Димитрије Милојевић


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on June 04, 2014, 11:36:53 am
Одговор Високославног Совјетa Књажества Србског
Ч. Царском Комесару Мусса Сафети Ефендији

На саопштење Совјету приликом обнародованог под 22. јула т. Милостивог Царског Фермана точке Совјет овим изјаснити се част има:

1.Будући да је препрочитовани височајши Ферман пред целом, по захтевању Ч. Мусса Ефендије и по наредби Његове Светлости, Књаза и Господара нашег стекшом се Скупштином јасно прочитан, и надлежно обнародован: то га је Совјет по целој својој обширности совршено саслушао, и точно разумео, и почем је Совјет из содржања истог Императорског Фермана као што се свагда од милости Царске и надао, с највећем радошћу разумео, да Његово Царско Величество срдачно жели, права себи возљубеном и верном народу нашем милостиво дарована, мир, спокојство, тишину, согласије, поредак, обшту и приватну безбедност и приликом садађњег послања Комесара Царског у садејству Милостивејшег Књаза нашег одржати и укрепити: то и неможе Совјет овај друго што, но најнежнију благодарност за у пуној мери отеческо о предреченом највећим драгоценостима народним, и народног благостања истинитим основама старање Царско чувствовати, и јасно и прерадосно изразити.

2. Како год што је народ наш, неимавши јошт Устава Земаљског, закона и правила, који би опредељавала и обезбеђивала сваког Србина, права лична и природна, свим срдцем подобни Устав желио: тако исто и после доношења од височајше Милостиве Царске благотворног Устава, по целом отечеству нашем свагда је приметити било совршено целог народа нашег о Уставу задовољство. Такође сва Земаљска Надлежателства наша нижа и виша Устав су као зеницу ока хранила. Совјет је свагда све Уредбе, које је по потреби и обстојателствама Земље и народа …

Прилози

6. Даље да се примотри Комисија и изнађе најзгоднија места за изградњу касарни у оним варошима Окружним, где таквих нема, и да народ најживљим доказима на то побуди, да нужну и потребну к грађењу касарни јапију сам одсече и на опредељено место место донесе, напоменувши га и уверивши колико је војска за одржавање доброга унутрашњег поредка неопходно нужна и јавивши му, да од њега само то изискује, да јавно одсече и снесе, а остале све трошкове  на иста здања да ће Правитељство само теглити. К овому општеполазном делу нека Комисија нарочито са тим побуди и приволети постара се, што су нека Окружја к тому већ прекрасним примером предходила, и све трошкове око грађена таквих здања драговољно привела. Зато да би по иста Окружја неправо било, кад би сада Правитељство другима све о свом трошку поградило.

7. У смотрењу садашњег стања Сербије и Правитељства нашег нека извести Комисија народ, да је ово добро и пожелателно, и да отечество наше све оне користи, које му је благотворни Устав Земаљски обећао, у пуној мери ужива. Што се пак Књаза Михаила тиче, противљењу доласка његовог ничему се другом, но јединствено неразсмотрености и упорству бившега Књаза и отца му Милоша приписати може, и да се скором доласку Његовом на полученим извештајима поуздано надати можемо, почем је по Њега Намесништво К. Достоинства и Совјетом, Попечитељ Финансија Г. Алекса Симић, већ послан, а ових је дана и Светла Књегиња у спроводу Чл. Совјета, Г. Анте Протића у Влашку отишла, да сина свога Михаила у отечество доведе. Међутим да се народ и о том увери, да ће за цело ово време, док се Блистателном Портом нови Књаз не потврди, изабрано и Намесништво Књажеског Достоинства у сагласју са Совјетом и народом тако управљати, да опште благо и срећа народна ни најмање уштерба трпети неће и да народ с те стране савршено спокојан може бити.

8. Како год што је у 4. точки наведено, да комисија сваки непоредак и недостатак примети, исто тако дужна ће она бити сваки добар ред и точност у одправљању званичних дела заметити, и о таковим с повратком свијим надлежни извештај учинити.

9. Да би се жељени циљ изображења и скопчаног са тим благостања народног постићи могао, нека се нарочито постара Комисија, да народ о ползи васпитанија детског и нужно к тому школских заведенија увери, и могућним начином на то побуди, да људи своју децу у школу дају, како би им се деца изобразила и на ползу своју и отечества, и тако би отечество наше скорим временом на њих све струке чинова Земаљски способне људе добивало, а не би непрестано принуђено бивало са стране људе звати.

10. Приликом овом народ својски посаветовати, и у срдце и душу му уселити љубав према благочестију и светој православној Цркви нашој, и на тај конац увештавати га, да у Цркви прилежно ходи, да обреде Црквене свето храни и почитује, да се од благословних речи и израженија , као год од богомраски и скаредни псовки уздржава, и уопште да се у призренију закона Христијанског тако влада, како ће се достојним показати праотаца својих, којима је Црква и благочестије највећа светиња била, и који су веру и закон свој и у најбурнијим временима непоколебимо сохранити и задржати умели.

11. Као год што је ове Комисије дужност и обавеза народ, сходним начином саветовати, да Устав Земаљски, као највеће сокровиште и адиђар, и све на њему основане од Правитељства изишавше Уредбе свето храни и обдржава: исто му тако доказати и побудити га треба, да и Власти надлежне, Членове Судова, Начелнике Окружне и Срезске, као извршитеље поменутих Уредби почитује, пристојно уважава и свако им повинованије указују.  Равним начином да и Свештеним лицима, као и душепопечитељним и духовним Пастирима и Наставницима, тако и Учитељима који к правој срећи руководе, такође свако уваженије и достојну почаст одају.

12. При толковању Устава Земаљског нека Комисија народу и то живо представи да ће се Полицијске и Судске Власти, сујетно трудити, скитнице, неваљалце, лопове и злочинце истраживати, ако народ такове прикривао и притајивао буде, нека дакле народ свемогућим начином и на то побуди, да поменуте зликовце, као вредовне и опасне чланове содружества човеческог сам и собственим својим побудама из своје средине, као кукољ из чисте пшенице истребљује, и Полицајној Власти уручава, која ће их по надлежности Правосудију у руке предавати.

13. Ова Комисија моћи ће напоследак и тужбе, које им се предавале буду од народа, примати, па такве по садржају предмета или к Судовима Окружнима ради надлежног с њима поступка упућивати, или ако су оне против злоупотребе и незаконитих поступака разних Чиновника управљене, исте при повратку своме Начелничеству на разматрање поднети, које ће подобателне употребленија мере с њима предузети

14. Комисије дужност биће, по одласку из сваког Окружја учинити Наместничеству извештај о свршеном у истом Окружју делу.


Напомена: Одговор Савета (са прилозима)  састојао се од 14 тачака. Нажалост, тачке 3, 4 и 5 су недоступне.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on June 09, 2014, 12:09:33 pm
Ч. Муса Ефендија отпутовао је за Фетислам 16. октобра, одакле ће паробродом отпловити у Цариград, не завршивши посао због којег је дошао. Истог дана, срео се последњи пут са Књазом Михајлом, покушавајући да га приволи на помирење са Вучићем и осталим  Уставобранитељима, и да им додели пензију, што је Књаз одбио уз образложење да нема милости за одметнике од Правленија Србског.  Заједно са Ефендијом град су у турској лађи низ Дунав напустили Вучић и остали бивши чиновници, осим Стојана Симића који је остао у Београду да неке своје послове доведе у ред.


Што се тиче немира  у Пожаревачком и Смедеревском округу, иако се знало да су буну организовали Књегиња Љубица и Јован Мићић с циљем да поврате Књаза Милоша на власт, као главни коловођа означен је Мајор Петар Илић Пекета, начелник Моравског среза у окружју Пожаревачком. Стигавши на Топчидер, Пекета је успут остао без већег броја на брзу руку прикупљене војске, тако да му није остало ништа друго него  да се преда регуларној војсци Београдског гарнизона. Из испита се дознало да је Пекета народ на бунт и оружје подигао, што је чуо од секретара суда окр. Пожаревачког, Николе Стојановића, који се из Београда у Пожаревац вратио, да је Књаз Михајло у опасности од неких Совјетника, и да је хтео да Књазу буде од помоћи. Чрезвичајни Суд није уважио одбрану и по чињеном испиту над 23 оптужених да су у бунт умешани били, по мери кривице, 19. новембра 1840.  године, изрекао следеће пресуде:

1.   Петар Илић (Пекета) , Мајор и Начелник Среза Моравског Окр. Пожаревачког, због тога, што је он као први коловођа, народ у Окр. Пожаревачком и Смедеревском подигао и с њим у Топчидер пошао, да се пред сабраним народом поменутога Среза службе своје коначно лиши, да му се дипломе на звања дане одузму, да се у Лозницу под затвор оправи, да тамо 4 године у лакоме гвожђу буде и, почем ову казну издржи, да се слободан кући одпусти.

2.   Ђока Савић, трговац из Пожаревца, због тога, што је заједно с Пекетом главни коловођа био и своје слуге у Топчидер слао, да промотре шта се тамо ради, осуђен је, да од дана изрицања пресуде при Суду Рудничком у оковима  на робији пребуде и да три части, приликом ове побуне учињенога трошка одмах, како му се пресуда прочита, плати.

3.   Петар Ћирковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због тога, што је народ повереног му среза побунио, на оружје подигао и с Петром Илићем у Топчидер пошао, осуђен је,   да се пред сабраним народом свога Среза звања лиши, да му се све дипломе на звања одузму, да никада више службе добити не може, и да у лакоме гвожђу 1 и по годину дана у Ужицу на робији буде.

4.   Петар Стојковић, Начелник Среза Рамског Окр. Пожаревачког, због истих узрока, осуђен је да се звања лиши, да му се дипломе одузму, да никад више службе добити не може и да 2 године дана у заточењу у Чачку буде.

5.    Маријан Ђерковић, Начелник Среза Млавског Окр. Пожаревачког, због тога, што је и он у Пекетину буну умешан био, лишава се пресудом свога звања, одузимају му се дипломе и никада више у службу ступити не може.

6.   Никола Стојановић, секретар Суда Окр. Пожаревачког, због тога узрока као и предидући, осуђен је да се звања свога лиши, да му се дипломе одузму, да се одмах са описаном кривицом као Аустријски поданик ц. кр. Аустријском Конзулату преда, да га исти у Аустрију претури.

7.   Петар Милосављевић,  Нач. Среза Речко-Звиждског Окр. Пожаревачког, због тога, што је у Пекетину буну умешан био, осуђен је, да 2 године дана у лакоме гвожђу у Шабцу на робији пребуде, почем се најпре пред сабраним народом истога Среза звања свога коначно лиши и дипломе му се одузму.

8.    Сава Љотић, Чл. Суда Окр. Смедеревског, због тога узрока као и предидући, осуђен је, да се звања свога коначно лиши и да му се дипломе одузму.

9.   Настас Логофет, Цигански Арачлија из Пожаревца, због тога што је и он у Пекетину буну био умешан, осуђује се, да се звања свога лиши, и да му се декрет и друга звања одузму.

10.   10. Стојадин Рашић, из села Кравља Дола у Окр. Пожаревачком, због тога што се он преко заповести свога Окр. Начелника бунтовницима у Топчидер пошавшим присајединио, осуђен је, да 3 месеца дана при Суду Окр. Пожаревачког робује, и по издржавању ове казне, да се телесно са 30 штапа казни, па онда слободан кући одпусти.

11.   Јован Димитријевић, трговац и житељ Смедеревски, због тога, што је села уз Мораву побунио и на оружје подигао био, па после са истима у Топчидер пошао и у Коларима се са Пекетинцима састао, осуђен је, да се као човек трговац са 50 дана апса при суду Окр. Јагодинског казни, па после кући одпусти слободан; будући је он не својевољно, по заповести Саве Љотића села уз Мораву дизао.

12.    Макса Поповић, Свештеник из Пожаревца, због тога, што се је и он у бунт Пекетин умешао, осуђен је да 3 месеца дана под епитимиом у манастиру, који му духовна власт определи, пребуде, а после да се на своје старо опредеење одпусти.

13.   Павле Баба-Милић, из Пожаревца, због тога, што се с Пекетом удружио и што је без одобрења надлежне му власти наоружане људе из Окр. Пожаревачког и Смедеревског на Топчидер дигао и побунио, осуђен је да пола године дана у лакоме гвожђу у Пожаревцу с тим додатком робује, да се како у почетку тако и при свршетку робије са 25 штапа телесно казни, па после тога слободан одпусти.

14.    Стојан Спасић, из Смедерева, због подобнога у преднаведеној у 13. тачки узрока, осуђен је, да пола године дана робије у оковима при Суду Ћупријском издржи.

15.    Стојан Ђорић, из Смолница окр. Пожаревачког, због подобнога овима двама преднаведеним узрока, осуђен је, да пола године дана у Пожаревцу робује и да му се у почетку и при свршетку робије по 25 штапа удари.

16.    Вићентије Протић, Протопресвитер из Смољница у Окр. Пожаревачком, због тога, што се и он у Пекетину буну умешао, осуђен је, да 3 месеца дана у манастиру у затвору пребуде; а, што се лишавања чина и уживања парохијских благодети тиче, да се на решење Конзисторију однесе.

17.    Милија Станојевић, Из Друговца Окр. Смедеревског, осуђен је због тога, што је и он у побуни учесник био, да при Суду Окр. Смедеревског пола године дана у окову робује, па после да се слободан одпусти.

18.   Мија Адамовић, из Смедерева, због равног са предидућим узрока, осуђен је, да од дана изречене пресуде 3 месеца дана у окову при Суду Окр. Смедеревског робује и да четврту част учињеног приликом побуне трошка плати.

19.   Јанко Павловић, из Душманића Окр. Пожаревачког, због тога истог узрока као и предидући, осуђен је да се са 25 штапа телесно казни, а после слободан одпусти.

20.   Константин Михајловић, Лекар Окр. Смедеревског, због тога, што је о побуни реченој сазнања имао, а никоме јавити није хтео, одпушта се кући слободан, почем је казну апсом за време трајања испита заслужену издржао са тим додатком, да се као Чиновник од надлежне своје Власти укори.

21.   Стеван Недељковић, (Пироћанац) из Јагодине, због тога, што се својој надлежној Власти за пасош, кад је у Београд пошао, јавио није и што се у исту побуну умешао, одпушта се кући, што је издржањем апса за време чињеног испита кривицу своју изгладио.

22.    Коста Стојановић, из Пожаревца, одпушта се слободан кући, почем је, за свој преступ, одржаном за време трајајућег испита апсом, казну изгладио.

23.   Илица, момак Ђоке Савића из Пожаревца, одпушта се слободан; будући се није могло доказати, да је и он у побуну ту умешан био, него је само по заповести свога газде у Топчидер ићи морао.


Додатак: Србске Новине, 23.новембар 1840.

И тако овим начином жању они сада плодове својих злоковарних и убиточних за отечество умишљених планова, који ће, надамо се, свакога од неупутних и противузаконитих намера уздржавати се тим више, што одовуда сваки увидети може, да Правителство наше довољно снаге има зломисленицима пут и намеру препречити, и да исто добро зна,  уме  правосудијем непоколебимо руковати, о чему подпуно и поуздано надати се можемо, да овакови и овоме подобни бунтова немира у Земљи нашој више неће бивати с тим више, што је и закљученије 12. августа т. г. у Топчидеру у смотренију ненарушенија мира и законитог поредка изишло, по коме се сваки онај, који се у овакова дела упусти и самом смрћу кажњен бити.













































Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on June 12, 2014, 10:01:24 pm
Ко је био Петар Илић Пекета? Једно Пекетино писмо.

Родио се у Ужицу 1787. године. Најпре је био момак а касније татарин у Књаза Милоша. Прочуо се кад је са Настасом буљубашом, по заповести Књаза, повалио Попечитеља внутрени дела, полковника и каваљера Ђорђа Протића, и оцепио му 50 батина, зато што је овај ударио на образ својој свасти(ки), млађој ћерки гружанског кнеза Петра Топаловића.
Био је снажан, јак, храбар и један од најпоузданијих Милошевих људи. Носећи Књажева писма у Цариград, три дана и три ноћи није спавао. Путем је частио суруџије да јуре а мезулџијама давао напојнице да му дају добре коње.  Књаз га је поставио  за члана Исправичества пожаревачког у чијем је раду учествовао, поготову када се радило о каквом важном предмету. Прогонио је скитнице и беспосличаре  са двора и вароши и старао се да се рђаве речи против правитељства не говоре. По књажевој наредби просекао је друм од Пожаревца до Свилајнца 1838.

Кад се Милошева ћерка Савка као шеснаестогодишња девојчица заљубила у пречанског кицоша, лепог Алексу Поповског, Пекета га је, по Милошевом наређењу, добро испребијао у београдском конаку. Алекса је био Милошев секретар и омиљена кнежева личност кога је звао сином. Али кад у јесен 1830. у Крагујевцу наново ухвати Савкино писмо упућено Алекси, књаз одмах пошаље у Пожаревац Пекету и Шаренгаћу, с наредбом да га убију. У Свиланцу га ови ножевима исеку и закопају у неко трње, узевши с њега хаљине, сат и новац.

[attachment=1]

9. марта 1839. Указом Књаза Милоша, Пекета је унапређен у чин мајора и постављен за  Начелника за Срез Моравски у окр. Пожаревачком. Указ је потписао Попечитељ  внутрени дела, полковник и каваљер  Ђорђе Протић.

Месеца августа године 1840. у дослуху са кнегињом  Љубицом (која је у то време променила партију и из Михајлове прешла у Милошеву) и Јованом Мићићем, начелником Ужичког округа, Пекета дигне народ нахије Пожаревачке и Смедеревске против књаза Михајла са намером да врате старог Књаза на власт и са том својом војском  заустави се код Мокрог Луга. Књаз Михајло, чувши за буну, одмах нареди Попечитељству Внутрени Дела да се регуларна војска  Београдског гарнизона  за бој приправи и заједно са бандом дође у Топчидер; затим, да се сви окружни  Начелници, Председници окр. Судова који су на Скупштину дошли, такође и Депутати народни спреме, да у сваком случају силом оружја предусретну и разгну, како се чуло, већу него икад  до сад  окупљену на недозвољени начин гомилу људи, који су, кренули к Топчидеру.
Код Мокрог Луга састану се књажеви и Пекетини изасланици, а народ који је дошао са Пекетом, видећи младог Књаза, остави свога вођу и пређе на Михајлову страну. Пекета тада покуша да побегне, али буде ухваћен са 23 друга, и стављен пред Чрезвичајни суд, као бунтовник.
Суд је осудио мајора Пекету да се, пред народом, лиши свих чинова, па да се протера на робију у Лозницу, на четири године, у лаком гвожђу на ногама.
Недуго затим, Пекета је умро у заточеништву 1843.  Његова жена Анка пренела га је из Лознице у Пожаревац, и сахранила у порти са северне стране Саборне цркве Светих архангела Михаила и Гаврила коју је подигао је књаз Милош 1819.


Писмо Петра Илића Пекете домостроитељу двора пожаревачког 

Чудна је ствар кад човек иште једно, а даје му се друго. Ово је случај с вама. Ја иска од вас да ми пошаљете јарића селска, а ви ми посласте прасад неку с известијем вашим, да јарића неимат тамо и мудровањем присовокупљеним да није погрешно у писму моме и записани јарићи уместо прасади.
Ако ви не знате шта говорите, ја знам, шта сам мислио и шта сам писао.Та право је имала баба Миља што вас је назвала писдом пипљивом. Ви велите да тамо неима јарића селска, а куд су те иј неима? Куд су она три селска која сам ја оставио навалице да ми се нађу, кад смо козе летос произпродавали? Куд су се дели? Оћу да ми кажете. Да видим куд мој маал пропада и како је то надзиравате, кад и онога неима, што треба преда ме да изађе. Како ли мора стајати оно што је уклоњено од моји очију? Биће са тим вражда, као и са прасадма. Високоушна памет ваша послала ми је прасад ову, како неће до мене доћи, она уместо тога, да иј пошље или на мојим колима, због кога су иј остављени мноме два вранца моја да за подобне случаје нађу се, или на кочијама варошки, који има троји погођени под плату или на вашим коњма мензулским, послала ми иј на колима волујским од једног села до другога те иј је полак полипсало путем.

Кад је тако, а ви пошиљите отуд коње или кола ваша, те прасад ову, која мени не треба, носите натраг куд вам год  драго, јер ја ионако не знам, откуд би ти прасади могли бити, кад је добро тувим, да прасади никакви тамо остало није, већ ако сте иј ви купили сада за новце, или сте покрали печенице од солдати и послали ми, да се добри покажете.
Оћу дакле, да ми јавите, како за селска она три јарета, куд су се дела, тако и за прасад послану, одкуда сте иј узели, и то час пре.


У Крагујевцу
28. декемвра 1836.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 01, 2014, 09:15:13 am
(20) Вучићева буна

Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита, и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки: не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ладу... Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу... нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.
Тома Вучић Перишић

У суботу 22. марта 1841. око 10 часова, Београдски Везир Ћамил-паша приредио је тафлу. При части овој угостио је он Књаза и Господара Србског Михајла, и Г.Г. Председника Совјета Јефрема Обреновића, Попечитеља Иностраних Дела Ђорђа Протића, Попечитеља Правосуђа и Просвете Стефана Радичевића, затим, Императорско-Руску Г.Г.  Флигел-Ађутанта Полковника Барона од Ливена, Генералног Конзула Герасима Ваштенка, генералштабног Капетана Штарка; Француског Конзула Г. Мареја, и  Цесарско-Краљевског Конзула Г. Димитрија Атанацковића.

Сутрадан, у недељу, Председник Високославног Совјета Србског, Господар Јефрем Обреновић узвратио је част, при којој су како сва гореизложена лица, заједно са Пашом, присуствовали, тако су и многи отмени гости на исту позвани били. (Има помена да се поред токајца и шампањца уз десер(т) пио и мускател, a ђаконија, које су  редом изношена на послужење, не би се постидео ни сам Султан у Стамболу.)
О чему су се, међутим, без присуства отмених гостију, гореизложена лица саветовала то не можемо поуздано да знамо, тек, у понедељак 24 марта  Књаз и Господар Србски Михајло издаде Прокламацију којом заповеда да сваки Србин прошле догађаје и буди какве од једног другом учињене увреде и неправде преда заборавности, и да се нико не усуди више опомињати или жалити се на то, нити да доцније један другог укорава, или буди чиме обезпокојава, давајући овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се одсада обштим силама  јединствено трудили зарад спокојства и благоденствија отечества Србског...


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 02, 2014, 01:05:56 pm
[attachment=1]

Овај прилог односи се на претходну  тему  под именом Пекетина буна.
Молим да, уколико је могуће, прилог пребаците у одговарајући ред.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 03, 2014, 02:32:48 pm
Прокламација

Поводом народног возмуштенија, које се к сожаленију Моме прошле године породило и обшти поредак пореметило било, оставили су неколико Членова Совјета и други служитељи своја звања; једни зато, што је народ на њи викнуо, а други без икаквог даног им повода, и доцније су заједно с неким људима гражданскога реда, кои су се с њима сдружили, једни по решенију Високе Порте, а други својевољно, из отечества удаљили се.
Повратившисе сада међу нас спокојствије и господствујућиј у Књажеству поредак, дозвољава Ми, не само старати се о већем утврђенију истог и бринутисе о свима Србима вообште, но при том обратити поглед Мој и на положеније они соотечественика Наши, кои се наоде удаљени од својиј кућа и фамилија.
Тим поводим нашао сам за сходно представити Блистателној Порти и Росијско-Императорској Мисији жељу Моју о повратку исти лица у отечество и о мерама, како би се повратком њиним мир и поредак међу нами оддржао. Представленије ово получило је благосклоно Њино одобреније, по коме је Блистателна Порта благоразсудила, да се нека Лица јошт за неко време изван отечества задрже, а прочи да се кућама своима врате, и у следствију том Ја сам учинио нуждно расположеније, коим ће се начином моћи из Сербије изишавши позвани соотечественици Наши у њу вратити.
Они могу бити уверени, да ће овде наћи покровитељство закона, обезбеђавајуће живот, личност и имање свакога. Они између њи, кои су пре тога били у званичним дужностима, могу се обраћати к Мени с молбом ради полученија нове службе, како се својом приверженостију к Моме Правитељству и добрим својим поведенијем ове заслужни покажу, и ако принесу на жертву внутрениему спокојствију отечества собствение користи и содејствија, која сваком Чиновнику света дужност налаже.
Давајући овим начином пример заборавности свега прошавшег, како би се сада обштим силама трудили јединствено о спокојствију и благоденствију отечества, заповедам, да свакиј Србин прошле догађаје и буди какве од једног другом можда учињене увреде и неправде преда заборавности, и да се нико не усуди више опомињати се на то, нити доцније један другог укорава , или буди чиме обезпокојава.
Будући је обште согласије и добриј поредак најпоузданије средство к достиженију народнога благостојанија, то ће сваки без разлике бити подвргнут најстрожијем одговору и законској казни, кои би год, било речима или каковим странпутицама, или тајним дејствијама покусиосе, изнова нарушавати обштенародно спокојствије. С друге пак стране свакиј може бити уверен, да ће његово похвално поведеније и верна служба бити Мном достојно уважена, и да неће без заслужне награде остати.

B. No 343. 24. Марта 1841.
У Београду.

(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј

Књажескиј Представник и Попечитељ
Иностр. Дела Полковник и Каваљер,
Ђорђе Протић с.р.





Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 07, 2014, 09:27:29 am
28. марта  кренуо је један руски курир пут Цариграда и један српски татарин у Видин носећи Књажеску Прокламацију из отечества одбеглим Србима, и нешто путног трошка, који им по својој природној благости  определи милостивејшиј  Књаз,  да би кућама својим могли доћи, сви, осим Вучића, Стојана Симића и Милутина Х. Гарашанина за које је после  вишедневног саветовања Светлога Књаза, Барона од Ливејна и Ч. Везира  одлучено: да још неко време из отечества морају изостати.
Истога дана Попечитељство Внутрени Дела добило је налог од Књаза и Господара Србског Михаила, да на сва Окружја по смислу Књажеске Прокламације распише, да Окружне власти народу заповеде, да овај оне, који су изван отечества,  када се натраг кућама и фамилијама својим врате, ни самим словом не вређа, већ да се, под претњом строге казне, по обнародованом гласу  влада.

Височајшиј Књажескиј налог
Попечитељству Внутрени Дела

Прилажући Попечитељству  једну оригиналну Прокламацију, коју сам под 24. тек. издао у смотренију лица од Правителства Србског одцепившисе, препоручујем му, да содржаније њено ради нуждног знања сообшти свима њему подчињеним Властима, а посредством ови да и целом народу сходним начином, не собирајући људе нарочито тога ради, обнародује, на кои конац и пошиљем му с писмом овим 150 егземплара печатани Прокламација.
При овим сматрам за нуждно препоручити Попечитељству Внутрени Дела, да оно и од своје стране изда налог свима њему подчињеним Властима, да се свакиј Прокламације ове точно придержава, и да се никакове увреде или прекоревања не наносе у Сербију повратитисе имајућим соотечественицима нашим.
Попечитељство Внутрени Дела издат ће намери овој сходна наставленија свим Началничествима и Управитељству вароши Београдске, по коима ће ови мотрити како на то, да се људима поменутим никакове обиде не причињавају, тако и на то, да се они не занимају каковим злоумишленијама или да се у какова нибуд непозволеина дела не упуштају.

В. No 343.  26. Maртa 1841.  у Београду.
Михаил М. Обреновић
Књаз Србскиј


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 07, 2014, 02:43:00 pm
Господин Барон од Ливена, провео је у Србији дан празника Воскресенија Христова, кога је дана и у београдској Саборној цркви на богослужењу био. Пасхалну јутарњу службу служио је Г. Архиепископ Београдски и Митрополит Србски Петар Јовановић са Свештенством. Сутрадан око 10 сати пре подне, прешао је он у контумац Земунски. Пред конаком, где се са Књазом Михаилом растао, причекала га је књажевска банда и војска Београдског гарнизона, да га при поласку, достојно чину његовом, испрати. Како се на пут кренуо, огласили су топови  полазак његов и толико је топова избачено, колико чину и звању његовом пристоји. На Савској обали, где је кајак приспео, причекали  су га Г.Г. Попечитељи, Совјетници, Чиновници и многобројни народ Београдске вароши. Тако се 1. априла 1841. у Србији успешно завршила  мисија Императорско-Руског Флигел Ађутанта, Господина Барона од Ливена

[attachment=1]

Вильгельм Карлович Ливен ( нем. Wilhelm Heinrich Freiherr von Lieven, 1800-1880) и београдски митрополит Петар Јовановић (1800-1864).


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 08, 2014, 09:23:19 am
/Прве недеље после Васкрса на Томину недељу 6. априла избио је устанак  противу турског зулума  у нахијама Нишкој, Лесковачкој, Пиротској и Прокупачкој. Правитељство Србско решило је  да се неутрално држи, тј. да не допусти људима из Србије у буну мешати се, а Књаз Михајло, поводом тим, издао је Прокламацију следећег садржаја:

Христијани живећи у нахијама, Нишевачкој, Пиротској, Лесковачкој и Прокупачкој, пределима Сербије соседним, 6. овог месеца противу ондашњи Турака, по њиовом изјасненију Зулумћара, подигли су се.
Движеније ово, било оно каквог му драго рода, ни најмање се не относи на пределе Књажества овог. Народ је Србскиј правима својим, дарованим му Височајшим Султанским Ферманима и Хатишерифима, осигуран у спокојствију и безбедију своме. Наслаждавајућисе спокојствијем и миром, сви житељи Сербије треба да су страни овому движенију онострански подданика Његовог Султанског Величества, и да избегавају и клонесе свега овог, чим би и они узели участије у движенију овоме.
Објављујући ово настојећом Прокламацијом народу Србском, живејше препоручујем свима вообште и свакому воособ, да свакиј само своје послове гледа и налозима својиј предпостављени Власти повинујесе, да нико не узима участије у поменутом движенију, и да се нико ни најмање у исто не меша.
Ја се надам, да ће сви житељи Сербије дужности својој повиноватисе и овоме Моме налогу следовати, чиме ће показати и овом приликом дужну своју послушност и приверженост к Правленију своме; но ако би кои толико дерзновен био, да се покуси умешати се у дело ово и тиме преступити ову Моју височајшу препоруку, бит ће праведно сматран као миронарушитељ и противник Правитељства, и као таковиј бит ће подвергнут строжајшему наказанију.

В. No 403.   10. Априлија 1841. у Београду.
(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј./

Напомена: Нишка буна (Милојева и Срндакова буна, или лесковачка буна, Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун) биће обрађена у посебној теми.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 10, 2014, 09:03:15 am
Неуспех Пекетине буне није обесхрабрио рујанског сердара Јована Мићића и Кнегињу Љубицу у намери да поврате Коџа Милоша на власт. У пролеће 1841.  осетило се  извесно комешање народа колубарског среза београдског округа.  Сазнавши преко ухваћеног писма да су Колубарци позвали Мићића да им се придружи на путу за Београд, књаз Михајло по попечитељу  унутрашњих дела Цветку Рајевићу поручује Мићићу да то нипошто не чини. Без подршке са стране  у редовима бунтовника настаје расуло. Припрема буне откривена је и сасечена у корену.

Исход Колубарског немира био је овај: Јовану Мићићу и кнегињи Љубици се није ништа десило, а остале немирне главе су ухапшене и заточене у Солдатски шпитаљ у Сава ма(ха)ли. По свршеном испиту, како чрезвичајним на то одређеним, тако и Апелационим судом изречене су и прочитане пресуде над 32 учесника умишљаваног и угађаног немира, које су објавиле  Новине Србске,  VIII, 43,  25.10.1841. Војницима, који су у овој побини учествовали, пресуде по којима су двојица на смрт осуђени, тројица на мртву шибу, а остали на бој штаповима, судио је војни суд, а пресуда је извршена 26. октобра.  Њихова имена нису објављена.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 10, 2014, 03:15:36 pm
Пресуде над коловиђама и участницима умишљаваног и угађаног Колубарског бунта

1.   Над Гајом Вукомановићем, ђумрукџијом Топчидерским, као главним участником овог немира, изречена је пресуда првим Судом, да се звања свога конечно лиши, да му се Декрети, Дипломе и остали на звање и чин добивени документи, јавно пред народом вароши Београда одузму, и да трећи део трошкова, који су због побуне ове учинити морали, плати, а по том да се на вечито заточење у Лозници у тешкоме гвожђу, под присмотром полицајном стави. Пресуда ова преиначена је Апелационим Судом тако, да уместо вечитог заточења 15 година у Лозници у лакоме гвожђу у заточењу пребуде, а по тим слободан да се одпусти, и да четврту част свију трошкова, због побуне ове учињени, плати.
2.   Никола Ћироман из Београда, као главни коловођа овог немира, осуђен је Судом првог степена, да се пред сабраним народом окружја Београдског из пушака убије, и да се на коло баци, коју је пресуду Апелациони Суд по свему одобрио.
3.   Новак Максимовић из Кука,  као главни коловођа, осуђен је Судом првог степена, да се из пушака убије и на коло баци, које је пресуду Апелациони Суд место смртне казне променио у 12-то годишњу робију у гвожђу у Ужицу.
4.   Благоје Мијајловић из Кука, осуђен је Судом првог степена, да се из пушака убије и на коло баци, које је и Апелационим  Судом одобрена.
5.   Марко Бирчевић из Шопића, као главни участник умишљаваног и угађаног овог бунта, осуђен је судом првог степена,  да се из пушака убије, и да се на коло баци. Апелациони Суд пресуду је ову умекшао с тим, да уместо смртне казне шест година дана на робији у гвожђу у Чачку пребуде, а потом да се слободан одпусти.
6.   Милојко Павловић, Београђанин, осуђен је првог степена Судом, да две године дана, од дана изречене пресуде у лаком гвожђу у Ћуприји робује, и да у почетку робије 50 и по свршетку исте 50 штапа прими, а по том се слободан одпусти. Пресуда ова Апелационим Судом одобрена је с тим додатком, да уместо две, пет година дана робује.
7.   Никола Танасковић, родом из Остружнице, осуђен је Судом првим, да од дана изречења пресуде једну годину дана у Београду у лакоме гвожђу робује, да 75 штапа, од којих половину при свршетку, а половину у почетку робије, да прими, а по том да се слободан одпусти. Апелациони је Суд пресуду ову преиначио, да уместо једне године, три године дана у лакоме гвожђу на робији у Београду пребуде, и место 75, 100 штапа по изложеном начину Судом првог степена, прими.
8.   Над Пантом  Ковићем из Шабца, као участником овог бунта, изречена је пресуда Судом првог степена, да од дана изречења пресуде, годину дана заточења у Неготину у лаком гвожђу издржи, и да четврту част трошкова, који су због побуне ове учинити морали, плати. Апелациони је Суд пресуду ову одобрио с тим, да трећу част трошкова Судом првог степена изложени, плати.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 11, 2014, 09:22:43 am
9.   Милан Иванковић из Шопића, осуђен је Судом првог степена, да пет година дана, од дана изречења пресуде, у Гургусовцу у лаком гвожђу робује, и да у почетку робије 50, а при свршетку исте опет 50 штапа прими. Ову је пресуду Апелациони Суд преиначио у томе, да уместо 5 једну годину дана робује.
10.   Спасоје Станојевић из Мељка, осуђен је првим Судом, да због тога, што по свидетелству лекарском боју подлећи не може, 6 година дана у Зајечару у лаком гвожђу робује од дана изречења пресуде, а по том се слободан одпусти. Пресуда ова Апелационим Судом одобрена је с тим преиначењем, да уместо 6 само 2 године дана робије издржи.
11.   Иван Аничић из Јунковца, осуђен је првим Судом, да 4 године дана у лаком гвожђу у Крагујевцу, рачунајући од дана изречења пресуде робује, и да 50 штапа боја на почетку, а толико при свршетку робије прими, па по том слободан одпусти се. Што се робије тиче, Апелациони је Суд умекшао казну у толико, да у место 4, једну годину дана робује, у осталим пак, да се по пресуди Судом првог степена изреченој поступи.
12.   Новак Јаковљевић из Јунковца, осуђен је Судом првог стпена, да од дана изречења пресуде, 4 године дана у лаком гвожђу у Крушевцу робује, и да му се у почетку робије 50, а при свршетку ове такође 50 штапа удари, а по том се слободан одпусти. Ова пресуда умекшана је Апелацијом, да у место 4, 1 годину дана робује, а у осталом да се по пресуди Судом првог степена изреченој поступи.
13.   Милија Ђурић из Кука, осуђен је првим Судом, да три месеца у лаком гвожђу у Београду, од дана изречења пресуде, робује, и да му се у почетку робије 25, и на свршетку такође 25 штапа удари, и по том слободан одпусти, и да досуђену му част учињених трошкова плати. Апелациони суд пресуду је ову преиначио с том изменом, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да му се 50 штапа ударе и по том се слободан одпусти.
14.   Живан Љубичић из Шопића, осуђен је Судом првог степена, да се са звања Кмета сметне, да таково више никад получити не може, и да 5 година дана у Београду у лаком гвожђу, од дана изречења пресуде, робију издржи, а по том слободан да се одпусти.  Пресуду је ову Апелациони суд умекшао у толико, да у место 5, само 3 године дана робује, а у осталим да се по пресуди Судом првог степена изреченој поступи.
15.    Милош Јеремић из Јунковца, осуђен је првог степена Судом, да робује две године дана у Брусници у лаком гвожђу од дана изречења пресуде, и да му се у почетку робије 50, а по свршетку такође 50 штапа удари, а по том слободан одпусти, која је пресуда Апелационим Судом совершено одобрена.
16.    Милош Стојановић из Шопића, као участник бунта, осуђен је Судом првог степена, да једну годину дана у лаком гвожђу робује, и да му се у почетку 25, а при свршетку такође 25 штапа удари, пак да се по томе слободан одпусти. Апелациони Суд преиначио је ову пресуду утолико, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да 50 штапа у своме селу прими, па да се по том слободан одпусти.
17.    Јован Миловановић иначе Шопшага из Шопића, осуђен је првим Судом, да три године дана у лаком гвожђу у Шабцу робује, да 50 штапа у почетку, и толико по свршетку робије прими, па по том слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд преиначио тиме, да у место три, једну годину дана робује, а у осталом, да се по пресуди Судом првог степена изреченој, поступи.
18.    Димитриј Петковић из Планинице, осуђен је Судом првог степена, да од дана изречења пресуде, годину дана у лаком гвожђу у Ваљеву робује и 75 штапа, од којих половину у почетку, а половину на свршетку робије прими, па да се по томе слободан одпусти, која је пресуда  Апелационим Судом преиначена у томе, да му се по обнародовању пресуде 50 штапа удари, и по томе се слободан одпусти.
19.    Петар Павловић иначе Крунић из Чибутковице, осуђен је првог степена Судом, да од дана изречења пресуде, годину дана у лаком гвожђу робује у Београду, и да 70 штапа, и то половину у почетку, а половину на свршетку робије прими, па се по том слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд у толико приначио, да по обнародовању пресуде 50 штапа прими и по том се слободан одпусти.
20.    Недељко Нинковић, иначе Баја, из Шопића, осуђен је првим Судом, да због тога, што по гласу Лекарског свидетелства боју подлећи не може, робује једну и пол годину дана у Београду у лакоме гвожђу, па по том се слободан одпусти. Ову је пресуду Апелациони Суд у место једне и пол године робије, у три месеца променуо, па после да се слободан пусти.
21.    Живан Јовчић из Шопића, осуђен је првог степена Судом, да 50 штапа прими и по томе се слободан одпусти, но Апелациони Суд преиначио је ову пресуду у томе, да му се дојакошњи апс у казну урачуна , и да се одмах слободан одпусти.
22.    Аћим Димитријевић из Бурова, засеока села Шопића, осуђен је Судом првим, да од дана изречења пресуде, две године дана у лаком гвожђу у Београду робује, и да му се у почетку робије 35, а о свршетку такове опет 35 штапа удари, а по том се слободан одпусти. Апелациони Суд  променио је двогодишњу робију у полугодишњу и да 35 штапа прими, па по том се слободан одпусти.
24.    Иван Мијатовић, Преседатељ примирителног Суда села Баљевачког, осуђен је Судом првог степена, да осам месеци у Београду у лаком гвожђу од дана изречења пресуде робује, и да му се у почетку, а тако исто и при свршетку робије по 50 штапа удари, и по том да се слободан одпусти. Апелациони је Суд пресуду ову умекшао тиме, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да у свом селу 50 штапа прими и слободан одпусти.
25.    Ранко Стефановић, Преседатељ примирителног Суда села Конатића, осуђен је Судом првим, да се звања Кмета лиши, да таково више никад получити не може, и да годину дана у лаком гвожђу робуе у Београду, па де се после слободан одпусти. И ову је пресуду, као над Иваном Мијатовићем, умекшао Апелациони Суд, да у место једне, пол године дана само на робији буде, па по том да се слободан одпусти.
26.    Сретен Новичић из Штавице, осуђен је Судом првог степена, да од дана изречења пресуде годину дана у Брусници робује, и да му се у почетку робије 25, а на свршетку исте такође 25 штапа удари, па по томе се слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд умекшао тиме, да  му се дојакошњи апс у казну урачуна, и да 50 штапа у своме селу прими, а после се слободан одпусти.
27.    Анђелко Филиповић из Кука, осуђен је првим Судом, да му се 50 штапа ударе, па се после слободан одпусти, но Апелациони Суд умекшао је тиме, да се без икакове казне слободан одпусти.
28.    Јован Зозић из Кука, осуђен је Судом првог степена, да две године у Чачку у лаком гвожђу од дана изречења пресуде робује, и да му се у почетку робије 50, а о свршетку исте опет 50 штапа удари, па да се после слободан одпусти. Пресуда ова АпелационимСудом умекшана је тиме, да му се дојакошњи апс у казну урачуна, па по обнародовању пресуде, да му се у селу његовом 50 штапа удари, па да се по томе слободан одпусти.
29.    Јован Вишњић из Смрдљиковца, осуђен је Судом првог степена, да по низверженију са звања Преседатеља примирателног суда обштине Смрдљиковачке, које никад више получити не може, две године у лаком гвожђу у Јагодини робује, па да се по том слободан одпусти. Апелациони Суд преиначио је пресуду ову у томе, да поред низверженија са звања, једну годину дана у свом Окружју робује, а по том се слободан одпусти.
30.    Петроније Петровић из Шопића, осуђен је првог степена Судом, да годину дана у Пожаревцу у лакоме гвожђу робује, да 70 штапа, и то пола у почетку, а половину о свршетку робије прими, па да се после слободан одпусти. Ову је пресуду Апелациони Суд у томе преиначио, да досуђену му робију у Београду издржи, и да му се 30 штапа у Београду, а 40 у његовом селу удари.
31.    Ђорђе Живановић из Бољевца, осуђен је првим Судом, да прими 50 штапа, па да се слободан одпусти, коју је пресуду Апелациони Суд у толико умекшао, да се у место 50, 30 штапа у своме селу казни.
32.    Јереј Благоје Вићентијевић, Парох села Лукавице и половине Шопића, осуђен је Судом првог степена, да изджи пол године дана епитимија у Монастиру, који духовна власт определи, коју је пресуду и Апелациони Суд совершено одобрио.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 11, 2014, 12:39:30 pm
Документи

Благоје Мијаиловић
АС, МУД-П,1844, Ф, И, р 34
Попеч. внутрених дела (Цветко Рајовић) – Начелничеству Окружија Београдског, 23. 10. 1841.

Пресуду, коју је Апелациони суд над бунтовницима умишљаваног колубарског немира изрекао, благоизволела је Његова Светлост по размотренију одобрити, да се по целом њеном пространству изврши. Између осталих бунтовника осуђени су Никола Ћоромана из Београда и Благоје Мијајловић из Кука, да се из пушака убију, и први на друму цариградском на Екмелуку а други на Белом Броду на точак метну, и онде док не иструну, пребуду.
Пресуда над истим осуђеницима сутра ће се пред здањем шпитаља у 10 сати прочитати, а у идући понедељник сиреч 27. т. м, докле им сваки може виђења ради и на разговор долазити, извест ће се на оба места губилишна, горе означена.
С чиновницима, који ће пресуде ове извршавати, опредељен је Ћироману управитељ вароши Београда, а ради извршења над Благојем пресуде, начелник округа београдског, г. полковник Лазар Ивановић.
Будући да треба пресуде ове преподне извршити, а неће се моћи такова над Благојем онај исти дан, тј. у понедељник кад ће Ћироман погубљен бити, привести у дејство, због тога што је Бели Брод у доста великом одавде разстојању: то Попечитељство внутрених дела препоручује начелничеству окружија београдског, да оно о овоме г. Началника свог извести и преправи га тако, како ће он са осталим чиновницима на тај конац опредељеним и са реченим Благојем одавде у понедељак поћи и на Бели Брод доћи на конак.
Нуждно число за спровод овај опредељено је солдата. А да би на месту губилишта Благојева што треба у приправности било, Попечитељство ово препоручује Началничеству да оно учини наредбу да надлежни срески началник, позвавши од сваког села подручног му среза по 2 до 3 човека у понедељник увече на Белом Броду с неколико одабраних кметова дочека ексекутивне чиновнике речене, који ће Благоја довести; а остали народ нек на том месту сутра до сиреч вторник рано, у време погубљења Благојева буде.
Сви одавде полазећи, ићи ће на колима до у Бели Брод, зато нека се началничество за кола обрати Управитељству, коме је препоручено за уготовљеније такових.
Да би се пак и на место погубљења Ћироманиног, из окружја београдског, кром вароши Београда, присуствовало народа, Попечитељство внутрених дела препоручује начелничеству да оно начелнику среза грочанског заповеди да он на Екмеклуку с неколико из подручног му среза кметова у понедељник буде, у време своје, а начелничество нека се међутим постара, како за Благоја у Белом Броду, Екмеклуку за Николу Ћироману точкове, на које ће се исти по убијенију метнути, направити.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 11, 2014, 12:43:02 pm
Новине Србске, VIII, 44, 1. 11. 1841.

Његова Светлост, милостивејши Господар и Књаз наш, благоизволела је, како Николи Ћиромани, тако исто и Благоју Мијајловићу своје височајше помиловање подарити, т.ј. смртну казну у вечиту у гвожђу робију преиначити. Ово помиловање до самога места погубљења преднаведених осуђеника држало се у тајности, без да би ко о томе што преварателно знао, и топрв онда, почем им се опредељеним местима губилишта, у присуствију на извршење смртне казни поведени војника и осталога народа, на смрт испадша пресуда на ново прочитала, објављено им буде височајше Светлога Књаза преиначење смртне казне у вечиту робију, од куда после опет натраг у затвор враћени буду, где ће се с њима, као и са осталима на робију осуђенима поступити.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 12, 2014, 08:38:59 am
Начелничество округа београдског – Попечитељству внутрених дела, 30. 10. 1841.

Пошто је је начелник јако болестан, за извршење пресуде над Благојем одређен је помоћник г. мајор Милојевић.

Из извештаја мајора Милојевића

…и овај вративши се са Благојем, будући је овоме Његова Светлост досуђену му смрт у вечиту робију преиначити благоизволела, известио је Начелничество да је народ они села, кроз који је осуђени пролазити имао, с плачем и сожаленијем пуним сердцем осуђеника до места Губилишта испратио, а Благоје да је не само идући на смрт трезвен, слободан и неустрашив био, него да неустрашиви дух његов при последљем концу, сиреч онда, кад су му били очи и руке везали и шицари пушке на њега запели били, клонуо није, но шта више да је молио да му се очи ни руке не везују, но да га слободно оставе, обећавајући да ће се онако сам наместити и очима извршење пресуде гледати, како му се год заповедило било.
Но по тому, кад је већ у такову положенију, из кога се надати није имао, да ће се избавити, сиреч пошто су му очи и руке за колац на коме је точак за њега приправљен био, свезали, очекивао је он последње ударце ладнокрвно и презрително. Кад је пак милост Књажеска обзнањена цео ту собравши се народ највећу је радост почувствовао па је благосиљањем Књаза и Правитељства пролио сузе чистосрдачне благородности.
Благоје пак да је клекнувши на земљу и пољубивши је најчувствителнијим израженијима за здравље Његове Светлости всемогућег Творца молио. Тај дакле дан и сутра дан народ је враћајући се кућама својима с пуцањем плотуна весело проводио.
Приликом овом изговорио је г. Помоћник жалосно-веселом позоришту том сходно слово, представивши народу како му постојећим Уредбама Књаза и подчењене овом власти почитовати заповести Књажеске исполњавати треба. Кад је пак Благоје натраг поведен у Београд, саветовао је он целим путем народ да му књаза и предпостављене чиновнике слушати треба, а не заблуђивати, као што је он учинио био. Од народа пак разлежале су се песме и воскиштања исповедања и признавања Књажеске великодушје.
Напоследку и то пропустити неможе Начелничество ово да не јави, да је Благоје на последњем часу свом исповедио да је он за цело време лежања његовог у шпитаљу у апсу, у учкуру свој ножић имао, и да је могао тиме у свако доба живот себи прекратити, но од тога рђавог умишљаја, да га је невиност његова одвраћала, и да је тај ножић кад је с белог леба на смрт пошао у пепео једне фуруне бацио. И доиста тај је ножић по повратку у шпитаљ нађен на благојем означеном месту.

Попечитељству се доставља назначеније учињеног трошка приликом пропраћања Благојевог на место погубљења и обратно (341 грош и 26 п.).


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 14, 2014, 08:20:10 am
О Николи Ћироману

04.03.1827.
P No 135

Благородна господо кнезови Великог суда народња!

Писмом нашим од 21 јануара јавили смо вам да…
С одобрењем Великог суда установили су патролу која ће ноћу ходати и неваљале људе добро сматрати. Тако је патрола непрестано ходала по Јалији Савској и Сава мали, испуњавајући дужности. Но, ноћу 2-3 март у шест сати идући Николче Ћироман скелеџија из Остружнице, установи се на Сави више магаза са Благојем Милојевим и тројицом Пећанаца, и од Саве у исто доба пође некуда у Сава-малу и наиђе патролу на обичном месту гди је одморак свој имала, које видећи гди лежећи одмарају се све повеже и у пушке им запљује, кром пандура који им се није дао везати. Овако везану патролу држао је Николче пол сахата. Потом одрешио иј је и отиде он даље куд је знао.
Јучер ујутро одма јави нам се патрола, тужећи се на поступак Николчин. Ми на тужбу патроле позвали смо данас Николча и питали смо га, зашто је онако безчестно са патролом нашом поступио и има ли он какова наставленија у то мешати се. Он је одговорио нам да наставленија никакова нема, но да се само шалио. Нами пак оваковим поступком Николчиним, о коме цела варош, како Турци тако и Срби, дознали су, довољна је срамота нанешена и умаленија уваженија суда овдашњег, које по дужности јављајући… јесмо …


Бранко Перуничић, Београдски суд: 1819-1839, стр 376.
Изд. Историјски архив Београда, 1964.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 17, 2014, 07:38:17 am
По смислу Књажеске Прокламације од 24. марта 1841. у Србију у касну јесен почели су да се кућама враћају Срби који су  у месецу октобру 1840. из отечества одбегли. Сви су они представљени Књазу и од њега милостиво примљени били. За њима је 5. децембра 1841. из земунског контумаца прешао у Београд  и г. Аврам Петронијевић, кога је Светли Књаз задржао на ручку.
Г.Г. Тома Вучић Перишић и Милутим Гарашанин, такође по смислу Прокламације, да још неко време из отечества морају изостати, почем је од стране Књаза и за њихов повратак надлежно представљење учинио, и почем је на то одобрење возпоследовало, прешли су у Београд, и 30. марта 1842.  изишли пред Књаза, који их је с благоволенијем изволити примио. За Стојана Симића који се у Букурешту у Књажеству Валахији находио, учињена је наредба, да се и њему објави, како повратку његовом у отечество ништа више на путу не стоји, и он се у Србију повратити, кад год хоће, може.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 28, 2014, 09:43:08 am
13. августа приспео је у Београд Ч. Шекиб-ефендија, члан турског дивана, који је у Валахији царски Комисар био, па свршивши тамо своје дело, високим Девлетом одређен је званично за комисарску дужност у Сербију. На првом састанку, у име турског Двора, Шекиб Ефендија заповедио је Књазу, да он своја три главна чиновника, који су свагда били узроком немира и неудовољства, измени,  тј. Представника Књажеског и Попечитеља иностраних дела Ђорђа Протића, Попечитеља внутрени дела Цветка Рајевића и Попечитеља правосудија и просвештенија Стефана Радичевића, противу којих се је и руски у Сербији налазећи се Генерал-Конзул Г. Герасим Ваштенко  изјашњавао, а и сам Совјет Књажества Србског често је Књазу живо протестирао, и напоследку предлагао, да гореименоване србске чиновнике, као недостојне и зловредне, и обштем спокојству противне људе, од звања њихових удаљи.

Но, Књаз и Србско Правитељство, не желећи с тројицом Чиновника растати се, и не намеравајући испунити захтеве Високог Девлета (који Србе од срца љуби, и не престаје бринути се о ползи њиховој с толико, да их заштити и избави од свега, што к њиховој  место тога внутреној неслоги, угњетенију, преступленију и развраћенију нарави служи, од чега не само малозначеће провинције, но највећа царства пропадају), нису то хтели нипошто учинити.

Настојећи да испуни свога Двора заповести, основане на правима Суверенства Девлета над Књажеством Србским, и односећи се више к унутрашњем у Сербији спокојству, и благостању народа Србског, нарочито због утврђивања Устава Земаљског, Ч. Шекиб Ефендија саветовао се и са енглеским конзулом Фонбланком који је, да би смањио напетост између Портиног комисара с једне, и Књаза и Србског Правитељства с друге стране, предложио Комисару да удари средњим путем, тј да Вучића, Петронијевића и М. Гарашанина (и осталу Вучићеву дружину), барем у прво време, не поставља у владу.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 31, 2014, 10:38:58 am
Ко је био Томас де Греније де Фонбланк?

Александар Растовић
Британско-Српски односи 1837-1941. године

Британска влада је 21. aвгуста 1841. oдредила Томаса де Греније де Фонбланка за новог конзула у Србији. Фонбланк је у Србију стигао тек 28. априла 1842, што се може објаснити намером да сачека смиривање ситуације у Кнежевини. Нови британски конзул је био велики туркофил и веома резервисан према Србима. Често је уверавао Форин офис да су Турци у Србији мирни, и да сви проблеми долазе од Срба.
Фонбланк је био сујетан,  каприциозан, човек тешке нарави. Живео је у Земуну, а у Србију је прелазио ретко, тако да је информације о тамошњим дешавањима углавном добијао из аустријских и немачких извора.  Његови извештаји су често били непоуздани и тенденциозни. Све је то стварало велике тешкоће у комуникацији и са српском владом, али и Форин офисом и зато је у једном тренутку постојала чак идеја да буде повучен из Београда. У британском министарству спољних послова је сматран једним од најгорих представника у страним земљама.
Тврдоглавост и пргавост Фонбланковог карактера осветиле су му се 26. маја 1858. године. Тог дана шетајући Калемегданским пољем, игноришући упозорења турских стражара да напусти простор који је био забрањен за приступ, нападнут је и тешко рањен. Умро је1860. и сахрањен је у Београду.


Др Чедомир Антић
Енглез који је волео да мрзи Србе
Дневник, 23. фебруар 2010. стр.31.

Једног топлог августовског јутра 1841, капетан британске војске и дипломата спремао се за дуг и напоран пут. Тек се вратио из САД, где је као конзул представљао владу Њеног величанства у Филаделфији. Унапређен је, али напредовање није увек и успех. Није важно само који ранг имате већ и где уживате у његовим повластицама. Стамен као неко ко је у војску ступио са 16 година, а двадесете провео на бојиштима наполеонских ратова, био је више тврда него снажна личност. Чак и успешан, али као нимало пријатна особа никад није привлачио симпатије. То је знао и Бенџамин Дизраели, тада млади конзервативни посланик, будући премијер, који ће на Берлинском конгресу одлучивати о судбини Царства у којем официр-дипломата треба да службује. Зато је нашег јунака у једном говору поменуо као пример нестручности која, наводно, влада у дипломатији Уједињеног Краљевства.

Уз све то, притисли су га и повериоци. Кажу да је због њих на нову дужност путовао пуних осам месеци, намеран да тако избегне плаћање бројних дугова. Испловивши из Плимута, путовао је Атлантиком до Гибралтара, па Средоземљем до Малте, одатле до Апенина, хабзбуршког Трста, па преко Беча и Пеште до Земуна. Напокон је априла 1842. одатле прешао у Београд.

Капетан Томас де Греније де Фонбланк (1792–1860) био је потомак древне тосканско-провансалске племићке породице. Племство су стекли још у 12. веку, у Тоскани која се тада борила за самосталност од моћних салијских царева. Два столећа потом прешли су у јужну Француску. Имање су добили кад је неки Томасов предак 1584. одбранио једну тврђаву у име Анрија IV Доброг. По доласку у Француску, породица Греније де Фонбланк прихвата протестантизам. Како је време трпељивости успостављено Нантским едиктом завршено већ у доба Луја XIII, стотине хиљада француских хугенота постали су жртве прогона. У правим малим ратовима изгинуле су и превериле хиљаде, а око 100.000 избегло у суседне земље. Фонбланкови су се настанили у Енглеској. Већ Томасов отац је изабран за посланика у Доњем дому, а брат Албини постао угледан књижевник и уредник утицајног “Егзаминера”.

Томас Фонбланк ступио је у војску 1808, ратовао наредних седам година и касније примљен у дипломатију. Службовао је у Западној Пруској и САД. У Србији је требало да попуни још 1839. упражњено место првог британског генералног конзула, пуковника Xорџа Хоџиза. Он је стигао у Србију у јеку борбе између кнеза Милоша и уставобранитељске опозиције, подржао самовласног кнеза, а аутократска Русија реформску опозицију. Британски конзул улио је велике неосноване наде српском кнезу. Кад је он абдицирао, с њим се из Србије склонио и Хоџиз. Фонбланк је дошао у Србију у време тријумфа кнежевих непријатеља, који су због Хоџизове политике постали ненаклоњени Британији.

У Србији, једној од ретких европских држава која није излазила на море, с Уједињеним Краљевством није имала никакве економске или културне везе, а напослетку није била независна, Фонбланк је осећао тескобу и незадовољство. Ипак, било је то његово последње постављење и унапређење. У Србији је био 16 година, држећи тако рекорд међу свим страним дипломатама. За све те године Фонбланк се није потрудио да проговори српски језик. Имао је неколико пријатеља, а према већини саговорни ка држао се резервисано и сумњичаво. За такво држање имао је много разлога. Чак и у време уставобранитеља, српски политичари нису скривали жељу да на рушевинама Османског и Хабзбуршког царства створе велику српску државу савезнички блиску Русији. Успех тог плана не само да би уништио два вековна енглеска савезника већ би, веровало се, довело до руске превласти у Европи и угрозило британску империју у Азији и Африци.

Фонбланк се чудио великим амбицијама српских првака, које су биле у непремостивом раскораку са стварним моћима земље и стањем народа. То чуђење је временом прерастало у антипатију. Једном је добио дизентерију, коју је дуго и с муком лечио, боравећи више у Земуну него српској престоници. Фонбланк је био један од првих британских дипломата који су подржали Мађарску револуцију из 1848. Рат српског народа из јужне Угарске против Мађара доживео је као напад на слободу. Годинама је писао претпостављенима о суровим српским добровољцима, који у прешли Саву и Дунав да би помогли својој сабраћи. После мађарског пораза баш је Фонбланк помогао бег Лајоша Кошута, првог човека кратковеке независне мађарске државе. Дубоко је веровао да му је то дело злопамтио лично млади хабзбуршки цар Франц Јозеф. Из богом заборављене Србије Фонбланк је годинама покушавао да заинтересује своје претпостављене за било које питање. То није успео чак ни кад је гомила Београђана, гневних што британски конзул није осветлио прозоре у част рођендана кнеза Александра, каменовала конзулат. Непопустљиви Фонбланк успео је да добије задовољење од српске владе, али то није изазвало пажњу његових претпостављених. Његов најбољи пријатељ у Србији, Илија Гарашанин, политички конзервативац и вишеструки министар и председник кнежевских влада, записао је да је Фонбланк потпуно суманута особа. Кад се на путу ка Топчидеру његова кочија сударила с једним колима, дипломата је премлатио кочијаша и путника кочије на коју је налетео. Српске власти гледале су да, и поред свих жалби, заташкају овај случај.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on July 31, 2014, 01:38:04 pm
Србске Новине, 31. мај. 1858.

У Београду, 30. маја. У стању смо сад достоверно известити публику о оном иступу, који се неки дан у вароши нашој догодио са енглеским генералним конзулом г. Фонбланком од стане једнога низама. Ово чинимо утолико савестније, што се данас и други иступ покушавао од стране неколико низама противу истога господина, па то ствари сад даје као неки заговоран значај, и да се иступ сретном околности није прeдупредио, могло је бити врло опасних последица.

26. ов. м. увече око 7 сати шетао се г. Фонбланк Kалимегданом на месту, где се обично сав свет шеће. Ту се према тако реченој капији Карађорђевој налазише неки ђаци из наших виших школа, сиграјући се бацањем камена и ђулета с рамена. Идући тако у шетњи поред бедема, које је такође место обште шетње, дође г. конзул до угла градског, окренутог вароши, и одатле сматраше како се ђаци сиграју. Ту је г. конзул постојао, а у то искочи иза бедема један низам и устреми се на њега с каменом у руци. Низам се баци каменом на г. конзула, и да се г. конзул није винуо мало на страну и пригнуо доле, грозно би га ударио у саме прси, но овако га камен погоди у леђа. Низам счепа други камен и настави ударати г. конзула. Г. конзул казиваше му да је енглески конзул, и покаже му своју капу с пором, али се низам не осврташе на то, већ непрестано тукаше га. Потегне на последку и тесак свој, који је бајонет од нових пушака у турске војске налик на мач, па њиме стане немилице ударати по г. конзулу. Тада се и г. Фонбланк налазио већ у опасности живота. Неки од наших ту десивших се људи, видећи опасност која г. конзулу прети од стране овог зликовачког нападача, притрче и стану низаму викати да стоји с миром и не бије конзула енглеског. Ово му један између њих рече и турски, али низам не слушаше, него једнако удараше г. конзула, помамно вичући: Ингилез! Ингилез! и фанатички псујући -ђаурин.

У оваквој борби под непрестаним ударцима измицао је г. конзул и приближавао се ђацима, заклањајући главу рукама, куда је низам тесаком смерао, и тако су му ударци падали које на руке које на леђа. Кад ђаци усмотрише шта бива с господином конзулом, а они му похите у помоћ и стану викати на низама да га се остави. И ђацима бијаше та опомена узалуд. У то г. конзул уграби прилику те мало измакне, али низам дочепа камен од 8 ока и њиме се баци на г. конзула ударивши га у крстине тако љуто, да је г. конзул посрнуо и до земље се повио. Низам се залети и на ново удари тесаком по г. конзулу који је већ сав по рукама исечен и искрвављен био. У овом се трнутку живот г. конзула налазио у крајњој опасности, и све показује, а нарочито последња околност, да је низам ишао убити конзула.

За ово време, спрам места, где се ово позорје догађало, стајали су на бедему до 20 и више низама и равнодушно гледали шта зликовац чини, макар да им је један од наших људи викао турски да спасу конзула, који ће да погине од руке њиховог другара. Час је био пун опасности за г. конзула, јер је од убоја и добивених рана већ изнемогао био и не бијаше у стању више се бранити. У овом одсудном часу ђак један из 6-тог гимназијалног разреда, родом из окружја крушевачког, по имену Мијаило Недељковић, баци се са два камена на низама, од којих једним удари га жестоко, те се низам сад остави г. конзула и устреми са на ђака. Затим неколико од осталих ђака обколе г. конзула, те овај тако  добије времена и прилику спасти се. После тога настави низам борбу са ђацима. Он се устремљаваше сад на овог сад на оног ђака, али сваки пут бијаше одбијен ударцима камена, вијаше их тесаком, али док је летио на једног дотле га је већ други са друге стране погоди каменом, и тако заокупљен са свих страна хитцима камења нађе се у теснацу. Тада тек појави се из града други низам и одвуче га у град вичући: вурма бе, које су повторили и остали низами са бедема, а све дотле ћутали су као заливени. Изубијан и самртни страх претрпевши г. конзул Фонбланк пао је код куће у постељу и одмах му се лекарским средствима у помоћ притекло. Стања здравља г. конзула у први мах било је врло опасно, али је опасност ова брзом помоћи лекарском умалена, премда ни сада јошт није сасвим исчезла.

За случај могућег каквог даљег нападања, заискао је г. конзул заштиту од наше власти, која му је одмах и дата, почем је од оног часа известан број наших полицајних пандура чувао стражу код његове куће. Смотреност ова била је врло уместна, као што је показао случај, који се јутрос догодио.

Јутрос т.ј. око 61/2 сати, покушавано је од стране низама нападање на конзулат енглески. Седам низама, под предвотељством једнога чауша, наоружани тесацима т.ј. бајонетима од пушака налик на мач, дођу од града са стране савске пред конзулат. Један између њих покушаваше отворити врата, али макар да нису била забрављена ипак невештином својом не могаше их отворити. Други ухвати за звонце, с намером по свој прилици да звони како би когод изашао и врата отворио па да уђу унутра. Трећи је ухватио за конопац од бандере и стао дрмати и вући га као да би хотео некакав знак тиме дати. То видећи преко пута један од наших људи, и спазивши конзуловог служитеља у соби на прозору, да му главом знак, на које пандур конзулатски и стражар наше полиције истрче напоље и повичу на нападаче да иду даље.

Нападачи не хтедоше одмах се удаљити, него истом пошто се по други пут јошт оштрије на њих повикало, и они међу собом нешто турским језиком проговорили, раздвојише се и разиђу. Чауш отиде к граду а остали к пијаци. За ово време на више су места стајале су као неке посте од стране низама. Тако је чауш један стајао код градске капије од стране вароши и гледао шта се ради, и овоме се после придружио и онај од конзулата одвојивши се чауш и обојица су ушли у град. Двојица су стајала близу ћошка од конзулове куће, двојица код касапнице близу мезулане, двојица код семинарије, а двојица код механе где се улица окреће к Сава-капији, где је турска караула, један пак код Саве на шанцу према граду, куда сакаџије иду на воду. И ови су сви били такође наоружани тесацима као и они други.

Шта је намера била ових нападача, то ће показати испитивање, које се од стране власти оног часа предузело. Ми од своје стране не знамо шта о иступима овим да судимо. Прилике су такве, као да су плод неке завере, или ако то није, а оно да је распаљени фанатизам пораскидао узе војничкога запта. Било шта му драго, еле није пријатан знак, кад се војници пуштају у овакве иступе, које би јошт они сами по позиву своме имали предупређивати. За предупређење већега зла постављена је сад у енглеском конзулату по захтевању г. конзула војничка стража од стране нашега гарнизона са мерама најстрожим. И друге потребне наредбе смотрености учињене су да се безбедност сачува.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 02, 2014, 07:42:26 am
Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису.
Тома Вучић Перишић

Окол`19ог августа (1842) у Београд са више стана зла известија  стигоше, да Вучић и његови једномисленици по народу иду и овај на буну подићи труде се, варајући народ, да ће му данак са шест на пет талира спустити и да ће му нека друга олакшања учинити, ако Вучић на владу дође. 
Још та известија нису ни разабрана, кад у Београд од добеглог Начелника Смедеревског окружија Пере Поповића стигоше још и гора, да су Лука Гарашанин и  Јанко Михајловић са неколико скупљених људи у Гроцкој, тамношњег среског начелника г. Гаврила Ризнића напали и везали, и новце од народног данка, који је он скоро покупио био, одузели, а с четом својом на пут стали, никога, који не би од њиног клупчета био, не пропуштајући, као што су и коње са мезулана Грочанске и Коларске исти бунтовници поузимали, који у исто време у Коларима, Паланци и даље по окружију Смедеревском и Пожаревачком народ одмећу, придобивши на своју страну неколико чиновника Начелства Смедеревског, то јест помоћника Антонија Мајсторовића и казанчеја Тасу Кузмановића, те тако народ које заповедањем које бојем приморавају да за њима пође.

Како су вести те дошле, Његова Светлост, Милостивејшиј Књаз и Господар Србски, тројици од великих чиновника: Представнику Књажеском и Попечитељу иностраних дела Ђорђу Протићу, Попечитељу внутрени дела Цветку Рајевићу и Попечитељу правосудија и просвештенија Стефану Радичевићу, даде налог и пуномоћја и оправи их на три стране, да узбуњени народ умирују и да сходне наредбе чине, а он сам решио се,  да против бунтовника пође, те тако узевши гарнизоно војинство и неколико из Београда и из оближњих села скупљених коњаника и с народом који је путом Крагујевачким поврвео под освећени барјак Његове Светлости, да му помогне, отечество од пропасти да избави,  заједно са Његовим Сијателством Господаром Јефремом Обреновићем, Књегињом Љубицом и са Членовима Совјета окол` поноћи између 19 и 20 авг. похита у Смедерево да овај бунт савлада и сатре. У Гроцкој  сусретоше одбегле пандуре који им казиваше да је у Смедереву буна у највећем јеку и да је касно да се народ благим речима, наговарањем или претњама утиша.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 02, 2014, 10:05:14 am
У путу дочује Књаз да је мало час стари Гарашанин (Милутин) близу Рипња преко пута прешао, и изашао да народ буни, кога он потражити и одмах убити, катанима својим, под предводитељством Пере Поповића Смедеревског Начелника, заповеди. Потера Гарашанина са јошт два друга јашећег стигне у близини механе код Рипња, и после кратког сраза из више пушака рани, и тако смртно рањеног с анџарима сећи и бости почне, на које старина повиче: не бодите ме браћо, кад сам и онако убијен. Главу одсечену донесоше Књазу који убицу кавалеристу Милоша Спасојевића за награду крвничког дела с чином официра, поздрави. Мртва је глава старог Гарашанина највећем поруганију у стану књажеском затим изложена била, кад је Књажев стриц Јефрем нечовечну игру, шорајући је ногом, започео. После такове сурове освете, натакнута буде глава у Сопоту покрај пута на шиљак, а мртво тело на месту губилишта без погреба остављено, те га звери и свиње већ онај дан разнесоше. 
Један од поменута два Гарашанинова друга, рањен је и ухваћен, други пак, Кмет Грочански, са примљеним бојем пропуштен да народ обавешћује.




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 05, 2014, 03:11:19 pm
/Милутин Савић-Гарашанин (1762—1842), обор–кнез јасенички и члан Државног савета за време кнеза Милоша, био је добар домаћин на кући и богат марвени трговац. Због заслуга за род и отечество и у Шумадији уважног имена Гарашанина, у народу је уживао велико поверење. С двадесет шест година, као добровољац у фрајкорима, учествовао је у аустријско-турском рату (1788-1791) и Кочиној крајини у истом добровољачком одреду у коме је био и Карађорђе. Учесник је и Милошеве буне и Карађорђевог рата. Рањен је у битки на Дубљу (1815). Његове јуначке подвиге народ је опевао у песми Фендрек (заставник) од Гараша.
1812. због сумње да је запалио поштанско сено у Гарашима, Карађорђе га је осудио на вађење мазије. Не пристајући на казну, Милутин је узео пушку и одметноу се у гору у хајдуке, због чега му је Вожд запалио кућу и сво имање а породицу протерао из Гараша у Београдски Град. Након помирења с Карађорђем одлази пешице у Свету земљу у Јерусалим, ради поклоњења гробу Господњем.  Од тада, у народу је познат само по почасном имену Хаџи-Милутин.
1816. преселио се из Гараша (село на обронцима Букуље) у Гроцку, где му је пријатељ и ортак кнез Милош, који га је звао рођаче, доделио имање. 
Био је ожењен Пауном Лома, сестром војводе Арсенија Ломе из Драгоља у Рудничкој нахији. Имали су три сина Михајла, Луку и Илију.
Кад су га близу механе код Рипња убиле Михајлове катане имао је 80 година. Бранећи се од потере, био је погођен са седам пушака./


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 11, 2014, 11:48:07 am
Три дана по погибији старог Гарашанина, катане у Барајевцу, у Умчари, ухвате и  посеку његовог сина  Луку, тело свињама на рану оставе а Књазу главу у Жабаре донесу, који заповеди да се глава са запаљеним чибуком у устима, пред кућом у којој је конаковао, на колац набије.
У Жабарима ухваћен беше и кмет Вићентије из Шума, и ту је за увеличати муку његову с кебом једном заклат, и глава на шиљак натакнута,  а тело на точак, који је на брегу од пређашњег времена стајао, метнуто.
Поред кмета Вићентија и Луке Гарашанина, конак беше окићен и главома Павла татарина, и шест друга убијена, међу којима и једно дете, које је Књаз на речи његове, да му је отац у Крагујевац Вучићу отишао, посећи дао. Међутим у авлији књаж. конака, сеном овлаш покривене, многе главе беху…

А кмет Атанацко из Пударца, на пут изашавши да поздрави Књаза и Господара Србског, буде на правди Бога, само из подозрења, близу Кораћице посечен, глава му код Белосавца на шиљак натакнута, а тело свињама предато. Пред кућом, у којој је Књаз у Чумићу конаковао на шиљак je набио главу кмета Јанка из Трнаве.
Лукиног друга, капетана Грочанског, Јанка Михајловића, кога је Књаз венчао, ухватили су солдати, и таковог са многим другим сужњима под стражом водили. Кад Књаз код Петровца  буде од народне војске разбијен, онда бегајући, налети на капетан Јанка, тргне пиштољ, и викне: Стан куме да те довенчам, кад те добро венчао нисам, - опали пиштољ на кума, који само проговори: смилуј се милостиви ку.., - и с тима речма о земљу груне. У тај ма катане шест пушака у њега пукну, и главу му пола одсеку.

И докле је Књаз конаке и пут Крагујевачки главама соотечественика украшавао, дотле су Преседатељ Апелације Стеван Катић, и Началник Окружија Шабачког Матија Симић у Пожаревац стигли, и по писменом налогу Попечитељства Внутрени Дела, двајеспет апсеника поубијали. У том магновенију повичу чиновници неки: шта се то ради? зашто се људи без судејског испита убијају? Видећи то Матија Симић и Стеван Катић, оставе апсенике, а оне чиновнике т.ј. Началника Пожаревачког Мијајла Ђорђевића, Перу Милосављевића, Лацка и Раицу Миловановића, вежу и на кола метну, иза Пожаревца изведу, и прву двојицу с највећим мукама убију, а Лацка и Раицу натраг врате, да их с онима другима погубе.     

И многа друга свирепствија учинише Књаз и његови сеизи, која, кад би се редом пописала, не би  могла стати у ову… свеску. Но глас о победи Вучићевој, осујети њихова недела, и крвнике у бегство отера.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 11, 2014, 11:54:16 am
Аванзовање кавалеријског унтер-официра Милоша Спасојевића.

[attachment=1]
Војничка слава потпоручника Милоша С. трајала је кратко време. 25. авг. бегајући са разбојишта Жабарског, ухваћен је од стране народне војске како тумара незнајући ни сам куд да иде и шта да чини, и са осталим апсеницима одведен у Врачарски апс. Кад је мало по том Предводитељ г. Вучић, приспео у Београд, заповедио је да се сваком од њих да у руке по један Устав, да по њему досадашња своја дела суде.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 13, 2014, 08:31:41 pm
Живео Вучић, доле Књаз Михајло!

17. августа 1842. године, неколико дана по доласку царског комисара Честитога Мухамед Шекиб-ефендије у Београд,  Г. Тома Вучић Перишић затражио је загранични пасош на четри месеца, и тобоже лечења ради, прешао у Земун, где се у кафани код Златног лава нашао са аустријским генерал-мајором  Антон барон фон Хауером.  Њих двојица већ су имали прилику да се сретну и да, између осталог,  разговарају и о питањима важним за укроћивање речног тока Саве, у резиденцији несуђеног зета Књаза Милоша, Антуна Михановића (Лијепа наша), аустријског конзула у Београду, где су се Вучић и Петронијевић по повратку у Србију привремено сместили, а генерал  Хауер, Антон барон фон долазио да визите чини.
Књазу је Михајлу, обавештеном од многобројних жбира, било јасно да се нешто велико спрема, и да поред Турске и Русије и Аустрија за његово свргнуће ради, па је заповедио да војне лађе и чамци стално крстаре Дунавом, а наоружане војне и полицијске патроле улицама Београда, како би предухитрио непредвиђене ствари и спречио Вучићев повратак у Србију, а властима у унутрашњости земље издао је наредбу да се на сваки покушај буне најстрожије поступи, коловође апсе, окују и шаљу за Београд.
У кнежевом је конаку на Топчидеру,  даноноћно, уз чибук и кафу, заседао породични ратни савет - Михајло, Јефрем, Јован и Љубица - на којем се већало и договарало какве мере да се предузму спрама  бунтовницима и противницима Светлог Књаза свог. Иако се готово ни у чему нису слагали, једногласно је одлучено да за, како га је називао Књаз, неотачествеником и небратом Вучићем, у народу разгласе награду, ономе ко га ухвати жива или мртва.
Вучић је, знајући за дочек који му је Књаз Михајло приправио, у Панчеву где се састајао са својим људима, чекао и дочекао прилику, и у ноћи 19/20 авг. по мрклом мраку и киши, обучен у низамско одело са силавом у коме je заденуo два пиштоља и ханџар и пушком у рукама, изнајмљеним чамцем са шест турских каикџија, из камуфлаже крај аустријске граничне карауле, стреловито  завеслао пут Смедерева, где су га скривени у неком врбаку чекали: члан Државног савета и будући попечитељ правде и просвештенија Паун Јанковић Баћа и помоћник начелника смедеревског округа Антоније Мајсторовић (будући члан Државног савета), са још десетак пандура и двадесет(ак) завереника, присталица Вучићеве партије, који су дошли да сачекају свог вођу.
Не часећи часа, Вучић заповеди Антонију да из ових стопа побуни народ и успостави власт у Смедереву, окружног начелника Перу Поповића и кнежеве присталице стави у апс, а њему да доброг хата и поуздана човека да пожури у Коларе.
Међу тим су две бедевије већ биле одседлане, које је из ар-капије Лотићеве механе извео арџија Стеван Аџибаба, и Вучић на једну одмах узјаше, па у Коларе одјезди заједно са Пауном Јанковићем, који је час пре Вучића из Аустрије прешао био у Смедрево својој кући, да приправи дочек.
Кад су стигли у Коларе, тамо их је чекало око хиљаду наоружаних побуњеника, и док су једни прихватали ознојене коње, други на руке узму  Вучића и носећи га према разбукталим логорским ватрама, заједно са осталом геачком војском повичу: -Живео Вучић, доле Књаз Михајло!


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 14, 2014, 05:09:59 pm
Чујте браћо! Ви знате да ја све ово радим због вас. Заједно смо се борили против Турака, заједно смо отерали Милоша из Србије. Ја сам смањио порез, а Михајло га је поново попео. Рекао сам вам још онда: Ко ти утражи више од пет талира пореза, узми пушку па за крушку па у леву сису. Ето, дошло је до тога. Молимо! Сад више нема разговора. Ајде одма нека се сви борци построје па да крећемо за Гружу.

После ових речи, Вучић је извршио смотру наоружаних људи, узео новог хата кога му је био приправио  Милосав Здравковић (старешина у Ресави, и чл. народног суда у Крагујевцу), и заповедио усиљен корак крчаником према Крагујевцу.
У Крагујевцу је већ све било спремно за предају и дочек Предводитеља: председник суда Јеврем Ненадовић и командант артиљерије, капетан Стеван Миљковић, били су Вучићеви људи.
22. августа, умарширала је бунтовничка војска под предводитељством јуначкога Вука Перишића у град, где је од официра и војинства артиљеријског гарнизона дочекана усклицима: уррра! живео Вучић! - тако да се тај глас надалеко громовито разлегао, а небо зацрвенело од фесова побуњеника, које су од радости у вис бацали.
Сутрадан стигли су Књаз Михајло, Јефрем, Љубица и петоро саветника надомак Крагујевца, праћени батаљоном пешадије, ескадроном коњице и разјареном гомилом од 15 000 сељака обреновићаваца, која је дошла са свих страна да брани свог Књаза, и поставили логор према Метином брду.
Међу тим je Вучић већ распоредио своју војску, заузевши важне положаје. Као искусни ратник, знао је, да снага није у мноштву; са топовима у рукама, очекивао је сигурну победу. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 20, 2014, 10:47:44 am
Док се, дакле, Михајло бавио Вучићем, Александар Петровић Черни, син блаженопочившег вожда Србскога, Господара Ђорђа, задовољан својом синекуром, чрез ни какве обмане није се дао пореметити  у намери да живи миран, породични живот, па је стајао далеко од свих размирица и сукоба, и премда немајући ни најмању представу шта то бива, са зебњом  је посматрао свако движеније и таласање међу народом. Његова супруга Госпођа Персида рођ. Ненадовић није, међутим, била слаботиња без политичког слуха и властољубља, већ напротив, те је мимо мужевљеве воље и знања, узела учешће у сплеткама, али је баш ради ових ствари морала бити у великој бризи за оца Јеврема, но обдарена  женским предосећањем да ће се овај српско-српски лом обрнути у њену корист, већ видела мужа на књажеском престолу Србије.   

Пре доласка у Србију (5. окт. 1839.) Александар Черни, неко време је провео у Пажевском корпусу у Санкт Петербургу (1814) где, осим  навика руских официра није стекао друго образовање. 1830. година била је међу тим добра за Черног, јер се oженио  богатом ћерком Јеврема Ненадовића, Персидом из Бранковине, уневши у брак (само) велико породично име Георгија Кара. Живели су у Бесарабији и Валахији и баш кад је понестало мираза и пријатеља, добили су позив од Правителства и младог Књаза  да се врате у Србију. По повратку, једно време седео у суду београдском, а потом га је Михајло унапредио у чин поручника и сместио  у Главни штаб гарнизоног воинства а затим узео за свог ордонанса.

[attachment=1]
У суботу 19. априлија 1841.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 21, 2014, 11:43:35 am
[attachment=1]
Опортунизмом до књажеског престола: Јеврем, Персида и Александар.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 21, 2014, 11:53:11 am
Тома Вучић и Ђорђе Протић

Кнез Михаило, примивши власт, поставио је, 15. марта 1841. Ђорђа Протића са својега представника и попечитеља спољних послова. Уза звање представничко, Протић је, по ондашњем обичају, 28. јуна 1841, добио и чин Ђенерал-Мајора.  На овом месту, он је показао какав је државник: док је био ван власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне, ма по чем, нису властима мили. Ево приче која то осветљава:

Вучић и Петронијевић, који су толико година били Протићеви другови у опозицији, оставши без службе и без пензије, при Кнезу Михаилу, били су дошли у велику оскудицу. Што су били заштедели, то се, мало по мало, трошило, и већ је дошло до краја; незадовољници са свих страна стицали су се к њима, и тражили: ништа мање него да устану на буну! Они на то не хоћаху пристати, него напишу прошеније, и оду да га предаду Кнезу, молећи за мало пензије.
На дворској капији, устави их стражар, не давши им да уђу у дворску авлију.
- За што, молимо, не даш да уђемо Господару? пита Вучић.
- Тако ми је заповеђено, одговара војник.
У тај мах, кад они,  џупрећи на калдми, преговарају са стражаром, на степеницама, појави се представник Ђока Протић, и Вучић се обрати њему:
- Молимо, господине Протићу, да ли је ово с твојим знањем: да нас не пуштају ни у авлију дворску?
- С мојим, с мојим! одсече  носилац власти.
- А за што, молимо? Господине Протићу, нисмо ми бунтовници: ми хоћемо да се молимо Господару: да нам да хлеба!
- Знам ја вас добро, знам, рече Протић, и оде унутра.
- Е, мој несрећни Протићу, проговори тихо Вучић, ти баш као да си се заклео да ме отераш у бунтовнике.
Још те ноћи, одведен је низ Дунав Вучићев лисак, а и сам Вучић, после дужег двоумљења, отишао је да потражи у буни помоћи…

М.Ђ. Милићевић, Поменик, 578.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 22, 2014, 09:17:49 pm
Летa 1842. беше земан многих несрећа и зла невиђена и свакојаког растрзанија Срба, што чрез власти посегоше и за мајчиним утробoм, тако и у суботу 22. авг. у јутро, када догоди се у осоју Метинa брда код Крагујевца, сраженије две војске, браће и рођака, шта ли су били не знам, од исте крви сигурно, али на противним странама, где многи без причести изгибоше ил допадоше љутих рана, будући је Књаз Mихаило унапредак на уничтоженије народа и овоме привржених старешина, а не на умирење овога благим и лепим начином, пош'о.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on October 31, 2014, 03:05:13 pm
(38) Тополска буна 1877.

Из изјаве Милована Живића, из Жабара, водника у IV чети II лепеничког батаљона, дате пред преким војним судом током истраге о крагујевачко-тополској побуни.

Пролетос куповао сам ја код попа Панте Поповића, из Тополе, кукуруз у Загорици, где поп има големо имање. Поп ми говораше, да је овај Књаз хрђав, као и његова влада, да, од како је он дошао, неродне године наступише и никаквога напретка нема; да уваљује народ у рат и несрећу, троши паре и још много којешта. Најпосле, да би тог Књаза требало оборити, да се управо баш на томе и ради, само треба да се нађе један човек, који би војску побунио. Уверававше ме, да на томе раде први великаши, који управо саветују Књаза да све горе ради, неби ли се народ огорчио, па га протерао. Спомену ми, да на томе преврату ради истерани министар Чумић и још неки којих сам имена заборавио.  Мене поп најтврђе увераваше, да је све то тако и никако друкчије, и да за ову земљу нема другога спасења, него да се Књаз протера, а ово може бити само ако се војска побуни под видом да неће на границу, - па је после све лако. Па ме питаше: како је војска расположена, што се тиче рата, а како опет старешине?

По несрећи, ја сам лане слушао велике тужбе од војника, па му одговорих, да не треба велике муке да се војска побуни.

Он ме онда питаше: били се ја подухватио да побуним батаљон у коме сам, да ли би ме послушао и да ли би батаљон имао у мени поверења? Ја му одговорих, да у мени има поверења не један батаљон, но цела бригада, па му почех причати, како сам лане у рату, много пута зашао све из чете у чету, и ко год није имао трошка, ја сам му давао: ком грош, ком два – из чистог сажалења, и нисам после тражио ни од кога да ми врати.
Поп ми на ово одговори: Па добро! Ми ћемо се о томе посаветовати, него да ми јавиш, како је у војсци.

Ни ја, ни поп, у то доба нисмо баш утврдо знали хоће ли се ићи на границу или не; па због тога ја му нисам одсечно ни казао ни да хоћу ни да нећу, да се овога примим, а због тога нисам му ништа ни писао до доласка војске у Крагујевац, што ћу доцније испричати.

Лане, у божићни пост, чим смо се из рата вратили, отишао сам ја у Церовац, село у смедеревском округу, да купим жира, јер сам тада имао на храни 50 комада свиња. Отишао сам право кући мога пријатеља Радивоја Миловановића. Са Радивојем одем у механу, и ту ме Радојко Лазић понуди да ми уступи жир, што га је од општине купио, а ја њему да продам свиње. Ја пристанем. Онда ме Лазић понуди да пођем с њима по селима куда има свиња на продају, као калауз, па ће ми платити. Ја пристадох, и тако дођем у Клоку, у кућу Петронија Новаковића, који је имао добрих свиња.
У први мах немого смо се погодити и ми се раставимо од Петронија и пођемо да друге свиње гледамо. Но доцније, Лазић се покаја, што не даде тражену цену, те се, тога истога дана, опет вратимо кући Петронијевој. Тада застанемо у Петронијевој кући и Мијаила Беговића.

Како беше позно за наш повратак, то ми на понуду Петронијеву остадосмо да ноћимо код њега, а с нама и Беговић. Еле, после вечере, затури Беговић са мном онакав исти разговор као и поп Панта у Загорици.
Он говораше: како је народ прошлим ратом пропао, како трба да се овај Књаз протера и доведе Петар Карађорђевић; како на овоме ради Ђока Голобочанин, а с њиме и Чумић бивш. министар, и још неки из Паланке.
Беговић причаше: да је Петар Карађорђевић лане у рату био у Алексинцу и писао Голобочанину да му дође; Голобочанин пошао, али га кроз Делиград нису пустили. Ово је, рече ми, било, кад су Турци ударили на Шуматовац, с којима је и Петар био. Најпосле и Беговић, исто као и поп, разбираше како стоји с војском и би ли се могли поуздати у њу, те да се овај Књаз протера. Ја сам му одговорио да је војска заиста озлојеђена и ништа више.

Но о прошлом преображењу (8 августа), кад је код жабарске цркве сабор, дође Беговић у Жабаре. Нашао ме је у порти с народом. Питаху га неки за што је дошао, и он је одговорио да купује свиње. Извео ме је из порте и почео ми говорити, да он није дошао ради свиња, но баш до мене. Па је опет говорио: да протерамо овог Књаза, па да доведемо Кара-Ђорђевића. Но да ово не може бити пре, док се не поубијају књажеву људи, који Књазу све што опазе јављају. Ти људи јесу: азањски кмет Јелић, сипићски Анта и лаповски Ранко. Он ме салеташе од сваке руке, да се примим те да их побијем, а ако не могнем онда бар да платим коме, који то може учинити.
Ја сам му одговорио: кад чујем да сте ви убили вашега кмета Јелића, онда ћу се и ја потрудити, што се ове двојице тиче…


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 01, 2014, 10:57:26 am
… У среду, 23. новембра, било је сахат ноћи, седео сам ја у својој соби са командиром Милосавом и ађутантом Ђоком, кад ми јави командиров посилни, да ме зове поп Пантин син Светозар. Ја изађем на поље. Светозар ми каза, да је дошао поп Панта и ето га у другој соби па ме зове к себи. Ја уђем код попа, а његов син, чини ми се, оде да нам поручи каве. Поп ме одмах запита:
- Како је? Шта ради војска?
- Бога ми, војска се буни, и неће да иде на границу, - одговорих ја.
Поп скиде капу, прекрсти се па рече:
- О, Боже дај! Само нек не оде, па је све добро.
- Вала попе, и неће отићи, - рекох му, били су већ напртили торбе, па их ја зауставих.
- То си врло добро урадио. Војска не треба на овај начин да се разбегне; него кад изађете горе на поље, па кад се стане читати молитва, онда треба да изађе један, па да викне: не ћемо! А при том треба послати неколико људи да и по другим батаљонима наговарају војнике да не иду на границу. Ако се тако не уради, опасност је за све нас. Пре собом ћемо имати Турке, а за нама Русе у ланцу. Руси ће убити сваког ко бега, Турчин ће сваког убити ко наступа. Смрт је од сваке стране извесна! Осим тога, Руси ће се повратити у Србију, овладати Србијом и наше жене и кћери силовати.
- Па који је тај, што ће изаћи и викнути: не ћемо на границу?
- Ти! одговори ми поп.
- Е, није то ласно, г. попо.
- Ама не брини се ти. Само изађи па викни: не ћемо на границу, а други ће прихватити команду. Други ће и довести Карађорђевића. Има ко ће то извршити, ти не бригај. Него прати људе, да виде како је по другом батаљонима. Учиниш ли ово, онда благо и теби и мени. И хајде право у Тополу с војском. Тамо ће доћи и Петар Карађорђевић, а доћи ће и друге војске с топовима из Смедерева и Београда.
Ја пристанем...


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 03, 2014, 11:32:59 am
...Сутра дан, (24. новембара) у четвртак, пошаљем Лендру, Ивана Рељића и Ђоку дваесника, све из Тополе, и још неке, да виде, и друге батаљоне подговоре на непокорност. Они ме известише, да су се и остали батаљони ужурбали, да су те ноћи 15 Гружана побегли и да ће побећи и остали, чим осете да ће ићи на границу. Овога дана ја сам Ранку све казао што сам од попа чуо и на шта сам се решио. Обећао је да ће ме помагати.
Тога дана ми опет  изађемо у поље и тада сам ја целом батаљону саопштио да ћу повикати да не идемо на границу. Нисам тада знао, да ћемо се сутра дан заклињати, па за то и не казах, да ћу то учинити при полагању заклетве. Рекао сам им, да ће то бити, кад нас први пут позову и скупе, да нам што саопште.
Тога дана нисам више ништа на овоме послу радио, осим што сам се састао са поп Пантом, који ме утврђиваше да не одустанем од нашег плана.
Освануо је петак 25. новембра.
Рано изјутра јавио нам је ађутант Ђока, да ће се наш батаљон да води данас на заклетву. Командир Милосав искупио је људе и ми смо пошли. Уз пут каза водник Радивоје командиру, да ће војска да се побуни и да неће положити заклетву. Командир, од кога смо ја и Ранко крили наше планове, заповеди Радивоју, да о томе ни једне речи више не проговори, нити то може бити.  У том дођосмо већ и на зборно место. Са оваквим расположењем и оваквим договором наш је батаљон измарширао на Становљанско поље.
По доласку, дакле, свију батаљона, батаљони се постројише у бригадну кару, заставе се понесу, почаст им се ода и оне у средину каре буду донешене. Свештеник се поче облачити, и тада поручник г. Димитрије З. Павловић, који је, по заповести команданта бригаде, имао ову свечаност руководити, командује: капу скини.  Ја први нисам хтео да је скинем. Није скинуо капу ни водник Радивоје, ни водник Ранко, ни четовођа Данило, а за остале чинове не знам. Војници у тај мах повикаше: нећемо да се кунемо! Ја и Ранко Радивојевић  иступимо пред батаљоном с капама на глави и голим сабљама у рукама. Изађем пред бригадира и кажем: лане смо ратовали, па није било вајде, е, сад нећемо!
Све представке бригадирове о величини кривице и одговорности за неверност, беше без сваког успеха. Ја сам непрекидно викао: нећемо да се кунемо! Нећемо на границу! А на заповест: ко неће да скине капу – нек изађе напред! бригадир добије одговор (II лепеничког)  батаљона: нећемо! нећемо! ...


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 04, 2014, 10:40:42 am
След  догађаја према судској претрази добијен преслушањем сведока

Видевши шта се догађа, приступили су побуњеном батаљону и командири других батаљона и почели га стишавати, наиме: Борисав Милановић, командир крагујевачког батаљона, Радивоје Антонијевић, командир I лепеничког батаљона, као и потпоручник г. Ђорђе М. Стојићевић који је као официр побуњеном батаљону имао да командује. На Радивоја нападе Живић са два војника, обалише га, и кундацима тукоше. Своме командиру Милосаву Радосављевићи, припрети (Живић) да се уклони што је овај и учинио. Неколико војника побуњеног батаљона проби се кроз друге батаљоне у намери да строј покваре. У овом послу, ова група допре до коморе I лепеничког батаљона и покупи пушке и 164 тестета бојевих пушчаних метака.

Да би зло, по себи велико, опет што мање испало, командант заповеди, да сви батаљони мету капе и да се на своје место у логор одведу. Али у томе моменту он примети, да се неодређени број војника II лепеничког батаљона поче примицати њему, очевидно са непријатељским намерама. Саветујући их, командант се повлачио к десном крилу крагујевачког батаљона.
За овим, Иван Рељић, војник из Тополе, командова да се пуни и пуца. Живић повика командиру Милосаву: бежи куме! уклони се! – и овај се уклони.
Да би пажњу бунтовника на себе привукао, те да не утичу на друге батаљоне, командант је усео на коња и дошао позади I лепеничког батаљона. Но тада припуцаше 10-15 пушака. Једног ордонанса бригадирова згоди тане у зенгију, а другоме проби мекинташ. Командант бригаде, пошто није успео да мирним путем смири војнике, одјури у галопу према граду праћен пуцњевима побуњеника.

Милован Живић, водник:
- Не знам  свакога ко је пуцао. Видео сам само тога Ивана, Лендру и Пауна Манојловића – Тополце - … После овога чух још две пушке. Одмах за овим направи се велика гунгула и ларма и кара се поквари. … Еле, изврши се попова молитва. Ја затурих кавгу и војска се растури. Било ми је само то чудно, како се остали батаљони не побунише, кад су ме Лендра и остали изасланици на јако уверавали, да је и код њих било расположење исто као и код нас. По предлогу поповом ја одмах похитам у Тополу, а са мном и повећи број војника.

Милосав Радосављевић, командир:
- Тај батаљон бројаше 540 војника. Од њих не беше их дошло на Становљанско поље 97 војника. Од ових, 160 њих положише истога дана заклетву. Остатак од 283 војника или оде кућама или у Тополу.

Пошто се одлучним мерама, које војна власт одмах предузе, смири усколебаност у бригади и војска доведе у ред, завереници видевши се усамљени, оставише зборно место, али не крену  у град испред кога су постављени топови, већ  се преко крагујевачких винограда упуте у Тополу. У Тополу су приспели истога дана око поноћи, и улазак свој огласили  праском из пушака, праћеном псовком и претњом, која се односила на Књаза и земаљске власти.
У Тополи беше и војна станица, и њен начелник, г. Антоније Лазаревић, писар суда окр. крагујевачког, већ отправљаше службу. Та ноћ застала је у Тополи и начелника ср. јасеничког, г. Симу А. Павловића, који прикупљаше логорну храну. У званичним извештајима што их поднеше војноме суду (СБр. 120 и 138) они обојица констатоваше узнемирујући улазак побуњених војника. То је потврђено и исказима других сведока.
 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 04, 2014, 06:56:55 pm
Изводи из аката и образложења пресуда крагујевачко-тополске побуне 

У суботу 26. новембра, па све до 29. новембра, отпочеше се вршити многобројна казнене дела.

Коловођа побуне Милован Живић, уз помоћ Ранка Радивојевића, разви свуколико своју делатност у три правца:
   1. да прибави што већу оружану силу, довољно снажну за извршење намишљеног плана;
   2. да напада и руши све тешкоће и сметње, које би му у овом послу ставиле на супрот државне власти, или људи њој одани; и
   3. да раздражљивим беседама, скаредним псовкама и претњама његовим, или његових војника и помагаче, према владаоцу – шири дух мрзости, а с овим и дух побуне, не само међу војницима, но и међу осталим грађанима. 

Радећи у првом правцу, он се трудио да придобије Ранка Радивојевића, човека енергична  за превратне послове, и придобивши га буни с њиме целу бригаду под изговором: нећемо на границу!
Дошавши у Тополу, он писмом дозива Танасија Лукића из Загорице, па и њега придобија.
Он писмом позива и бивш. командира Андрију Ризнића из Бање, но овај се ставља на расположење државној власти.
Да би сазнао какво је расположење у смедеревској војсци, он из логора крагујевачког пише Беговићу у Азању и тражи журан одговор.
Да његов батаљон, с којим је мислио извршити побуну, не би ослабио, он утишаваше неке војнике, који се хтедоше да одаду у бегство.
Да би побуну његова батаљона пренео на остале батаљоне, он шаље три своја војника, да шире дух непокорности и међу њима.
Дошавши у Тополу, он осматра тополску тврђаву и труди се добавити кључеве од њених кула; пише грозеће наредбе на околне општинске власти: да му се све и мало и велико, од 15-те до 60-те године стави под оружје и дође у Тополу; журно набавља барут, олово, капсле; оправља покварене пушке, отима нове; шије заставу, куражи скупљене војнике да се не разилазе, уверавајући их да ће му силна војска с топовима и муницијом доћи из Крагујевца, Смедерева и Београда заједно са старешинама; а да би им доказао, да његово дело није богомрско, он заповеда тополским свештеницима, да служе службу у цркви њему и његовој војсци.
Он обећава Беговићу, да ће уклонити са света сипићког кмета Анту и лаповског Ранка, ако он то учини азањском кмету Јелићу. (Тодор Николић – Осаћанин, из Јунковца, резервиста народне војске, у току тополских догађаја, казивао је да је Беговић њега нудио да убије Јелића, а за то му обећавао 60 дук. цес.)
Он са голом сабљом пресрета и злоставља Радивоја Антонијевића, командира I лепеничког батаљона, кад је овај његовом узбуњеном батаљону саветовао покорност и послушност.
Он још уз пут наручује својим војницима, да похватају начелнике: среза јасеничког и среза лепеничког, и начелника станице тополске, и дошав у Тополу и сам их вија, да би осигурао своје предузеће, до појава веће силе, коју је непрестано ишчекивао.
Он то чини и са среским писаром г. Младеном Тодоровићем.
Он голом сабљом пресрета среског пандура Јована Вујића, спречава га у вршењу званичног посла, ипод стражом испраћа из Тополе.
Против 25 Белосавчана, који беху од општинске власти послати да виде шта се у Тополи ради, и да спрече додир бунтовника са њиховим селом – он истури свој ланац, пуца на њих, роби их и обезоружава.
Против ланца стајаће војске, која дође из Београда да неред угуши он са жабарског виса Бокања истури свој ланац.
Он збације кмета тополског и сам лично издаје заповест бирову, да село на збор сазове; жабарском и загоричком он прети убиством и паљевином, ако се његови налози не буду тачно извршавали.
И докле он ово са државним и општинским властима ради, дотле његови разуздани војници, под његовим окриљем, насилно пуштају сву стоку станице тополске, и свима опасностима грозе кмету, што ју је скупио; упадају у дућане и приватне домове оних, који нису на њиховој страни, пљачкају и разјурују становнике, па и саме друмове поседају, спречујући сваку комуникацију, нарочито никог не пуштајући да на границу оде; услед чега становници остављају куће и имања, па бегају, а путници далеким заобилажењем траже друге путеве да би отишли куда су намислили.
Радећи у трећем правцу он и његови помагачи просипају против Његове Светлости Књаза ниске и гнусне грдње и клевете.
Дела у сва три правца доказана су и признањем самога Живића, и признањем његових саучесника, и испитом многобројних сведока.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 05, 2014, 02:34:58 pm
Признање Ранка Радивојевића истоветно је са признањем Живића готово у свима изложеним радњама, изузевши само раније Живићеве односе са поп Пантом и Беговићем који му не беху познати.

Поп Панта је признао своје састанке са Живићем у Загорици, са Голобочанином у Тополи, о тополском вашару, па и оне у Крагујевцу са Живићем, куда је отишао иако је на самрти оставио своје болесно унуче које је затим у томе осуству његовоме и умрло. И мада не пориче разговоре са Живићем о рату и војсци, ипак није признао исказ Живићев за истинит. Но исказ Живићев би поткрепљен и другим доказима.
Тако је поп Панта, позивајући, пре тога, и свога брата у заверу, правио овако упоређење између прогнате и владајуће династије:
- Кад је његова (Карађорђева) фамилија овом земљом владала, тада су људи носили чакшире и туреве, да би сто ока брашна могло стати у њих. А овај нас је Књаз дотерао, да метнемо обе ноге у једну чарапу. Него, несрећници! сложите се, па да протерамо овога… (следују погрдне реченице противу Кнеза).
Доцније опет, овај исти поп износаше једном заклетом сведоку (свештенику) једну слику и питаше га: зна ли кога слика представља? Кад му је сведок одговорио да не зна поп је продужио:
- То је слика Петра Карађорђевића, и он ће бити Књаз, а не ово… (следују опет погрдне реченице).
Другом заклетом сведоку, поп Панта о Тројицама говораше:
- Кад ви пођете на границу, Пера Карађорђевић доћи ће у Тополу. Он је већ готов. Но док ви не пођете он не може доћи. Он ће бити нама књаз, а не ово… (следе погрде).
Но страсна мржња попова према владајућој династији није се само изливала на њене живе представнике; она је оставила трагова и над онима који су већ мртви. На једноме чистом листу октоиха цркве тополске, било је записано, по обичају који од вајкада постоји, о блаженопочившем Кнезу Михаилу ово:

Знатисја буди, јако погибе србски Књаз Михаил в 29 дењ месјаца Маја 1868 љету, старости же јего 45 годину. Бист же Књаз сеј в племени Обреновића III муж храбар, благ, благочестив, правдољубив и свакој добродетељи избран и изрјадни. Убиша јего изгнани књаз Александар Карађорђевић и најемници јего, јако да ухитих престол јему. Сего ради прокљат бист от в сего сербскаго народа, а Угри вергоше јего в темницу.

Поп Панта назвао је ову записку – пашквилом, одсеко дотични лист и однео својој кући, где је нађен заједно са једном сликом, која представља мучко убиство тога владаоца.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 08, 2014, 02:33:55 pm
Беговић је такође признао састанке са Живићем у Клоки и Жабарима, као и са Голобочанином у Тополи, о тополском вашару. Он је признао и пријем Живићевог писма из логора крагујевачког; и мада је и он, као и поп Панта, признао разговоре о рату, војсци и Књазу, ипак Живићев исказ, онакав какав је, није признао.
Но исказ Живићев што се тиче онога разговора у Клоки, обистињен је исказом заклетог сведока: Петронија Новаковића, у којега је у кући тај разговор вођен; а унеколико и исказом другог сведока: Радојка Лазића. Исто тако исказ Живићев што се тиче оног разговора у Жабарима, односно убиства поменутих кметова, утврђен је исказом Осаћанина, коме је Беговић давао 60 дук. ћес. да убије кмета Јелића.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 10, 2014, 02:22:11 pm
Истрага против Ђорђа М. Деметровића – Голобочанина, трговца из Смедерева; против Дамњана – Даче – Спасића такође трговца из Смедерева, и против Јоксима Добричића, механџије из Аранђеловца

Голобочанин је признао своју радњу за Карађорђевића путем преврата, и као раднике на истом предузећу означио: Аћима Чумића, судију у касац. суду, свога личног и начелног пријатеља, с киме је још и у  сродству, Јеврема Марковића, потпуковника, Илију Милосављевића – Коларца, трговца из Београда, и Дачу - Дамњана Спасића.
По исказу Голобочаниновом, Чумић је радио на промени престола и онда, кад је на влади био. Он износи непријатељске разговоре Чумићеве о садашњем Кнезу још из ранијег доба, као и уверавања Даче Спасића и Владе Љотића, секретара Петра Карађорђевића, с којима је имао састанак у Пешти 1873. године.

У зиму 1877. године, баш пред изборе посланика за велику наодну скупштину, Голобочанина је Влада Љотић поново уверавао у Пешти о радњи и симпатијама Чумића за Карађорђевиће. Овим уверавањима Љотић је додао и прекоре, што Чумић ствар Карађорђевића није извео у њихову корист још 1873. год. кад је на влади био, и што није сталан у избору, јер докле је пре био за Петра, сад, вели, нешто разбира за Ђорђа млађег брата Петровог. Тада је Голобочанин први пут од Љотића чуо, да се у Србији ради да се сазове велика народна скупштина, која би, руковођена Чумићем, имала да изврши преврат.
Њега је о овоме уверио поменути Дача и још један пријатељ Чумићев, кад се у Србију вратио, а и сам Чумић, кад се с њим састао у Београду после распуста велике скупштине. Бивши дотле у размирици са Чумићем, због притвора, у који паде 1873. год. због неке своје кривице, и још због неких политичких несугласица, они се тада помирише, и тада му је Чумић отворено казао, да ради на промени владаоца у корист Петра Карађорђевића.

Голобочанин: Пре свега, говорио ми је Чумић, треба да раскрстимо са овим Књазом. Презадужи ову јадну земљу. И сам се презадужио. Не зна се ни ко пије ни ко плаћа. Права луда кућа! Извео је и саранио 20 хиљада људи, па шта је добио? А што се избора тиче, ја сам за Петра, па ако не ваља – на поље с њим: дај оног средњег Ђоку! Ако ни овај не ваља, дај оног најмлађег Арсенија – а дотле  ћемо и ми помрети – па већ како Бог да!


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 12, 2014, 10:01:07 am
И кад му је Чумић затим, поводом брзог закључења велике скупштине, представио потребу чвршће организације незадовољене партије, којој он беше на челу – он му је саопштио, да је у Београду образован један клуб у том циљу, и он га је први у тај клуб одвео, у који је после Голобочанин редовно одлазио, кад год је у Београд  дошао. За мене се – вели Голобочанин – свака његова реч лепила као туткало.
По Чумићевом разлагању и Голобочаниновом доцнијем личном сазнању, клуб је радио, да протури што више Карађорђеваца за кметове и одборнике општинске, да би ови, приликом избора посланика, могли протурити што више таквих људи у скупштину. Пошто би се на овај начин дошло до скупштинске већине, на првој редовној скупштини, имао би се поднети предлог да се сазове велика народна скупштина. Ова, пак, имала би да учини Кнеза одговорним за рат, а владу за ратне трошкове, и пошто се они неби могли оправдати, влада би се ставила у оптужно стање, Кнез прогнао, па довео Петар Карађорђевић.
У том циљу, а одлуком клуба, Голобочанин је и кандидован за посланика вароши Смедерева, на место Милетића, пошто је та странка најпре Милетића приволела те је својевољно дао оставку, а Живота Лукић – Маркићев из Милошевца, за посланика среза орашког, на место Милојевића, и помоћу агитација чланова клуба и његовог шефа Чумића, они су, Голобочанин и Живота, били и изабрани.
По закључењу летошње скупштине, у јулу месецу, на којој се поменути предлог не могаше поднети, зато што не беше скупштинске већине, Голобочанин је посетио Карађорђевиће на њиховом спахилуку у Боксегу у Угарској. Ту му је саопштио Љотић, да је на неколико дана пре његова доласка, имао са Чумићем састанке у Бечу, у ствари преврата.
Најпосле, Голобочанин исказује, да је у разговорима са Чумићем претресано и питање: како би се могло помоћи великој скупштини, ако би у тренутку извршења државног удара, запретила каква опасност, и тада га је Чумић уверавао, да ствар и с те стране добро стоји, означивши му између осталих и Јеврема Марковића, као човека, који би се њиховој ствари ставио на расположење.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 14, 2014, 12:12:16 pm
Дамњан Спасић – Дача: Пред велику скупштину, држану у фебруару прошле године, био сам у  Београду, и састао се с Чумићем, који ме  је одвео својој кући.  Ми Дачо овде живо радимо – говорио ми је Чумић – на једноме пројекту, и на сазиву велике народне скупштине. Ова ће скупштина закључити мир, а по том ће збацити владу, узети власт у своје руке, збацити Кнеза, и на његово место поставити Ђоку Карађорђевића. Том приликом препоручио ми је, кад се скупштина већ буде састала, доведем 50-60 одабраних, а колико се сећам оружаних људи. Најпосле, прошлог лета, кад сам у Темишвару био, саопштио ми је Никола Живковић – Шушњар, агент Карађорђевића, да је Чумић, бивши тог лета у Бечу, имао састанке са раз-кнезом Александром, Петром и владом Љотићем, у ствари преврата, и тада је Чумић од Карађорђевића или 2500 или 3500 дуката ћес. Заборавио сам која је сума од ове две именована.

Но радња Спасићева, нарочито радња Голобочанинова, не лежи сва у овоме њиховом признању. По исказу једног заклетог сведока, они су још прошлог лета пред њим говорили, да ће се преврат у најкраћем року извршити: или путем скупштине, или оружаном руком, означивши му за коловође Чумића и Јеврема. Сведок је даље саопштио, да њих двојица – Голобочанин и Спасић – осим непрекидне везе с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим Петром Карађорђевићем. У Дачино јкући имао је прилике да чита четири писма Петрова, од којих су нека изрицала прекоре што се споро ради, а нека изражавала препоруке, да се тачно поступа по упуствима Љотића и Шушњара.
Сведок је даље рекао, да њих двојица – Голобочанин и Дача – осим непрекидне веза с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим Петром. У Дачиној кући имао је прилике да чита четири писма Петрова, од којих су нека  изрицала прекоре што се споро ради, а нека изражавала препоруке, да се тачно поступа по упутствима Љотића и Шушњара.
У саобраћају путем телеграфа, веза њихова са овом двојицом била је одржавана депешама у редакцији коју су они за овај циљ уговорили. Тако је Шушњар телеграфисао: Свињама је пијаца добра – дотерајте их. То је значило: да му један од њих двојице (Голобочанин или Дача Спасић) дође на састанак. Ако ли је пак додато: Мика је здрав – значило је – да је Петар у Ковину, па да иду к њему.
С концем августа, кад је путовао у Неготин, сведок је и сам добио поруку од Голобочанина, да једну депешу такве врсте, под својим потписом, из Базјаша отправи Шушњару.
По редакцији Голобочаниновој, депеша је имала гласити: Јави одмах депешом Ђорђу Деметровићу, Голобочанину - ако Пера заиста долази у суботу у Ковин – долазак Перин под шифром: Мика је здрав, јер извесне личност на његовом оборима чекају. Голобочанин је и сам признао, да је се једном приликом, у саобраћају са Шушњаром послужио депешом која је могла бити разумљива само њему и Шушњару.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 17, 2014, 12:26:41 pm
Између многих коресподенција Шушњаревих, које, потврђујући његове непрекидне везе са Голобочанином и Спасићем, а потврђују и исказ овог сведока, нађено је и једно писмо истога, писано Спасићу оном приликом, кад је Спасић по повратку из Темишвара (почетком септембра) допао притвора због кривоклетства.
Не треба да ми је мило, што се налазиш у притвору – писао је Шушњар – али свима патриотама проклетог Обреновића радоваћу се… Нека те апса научи да Обреновићи нису за друго створени, већ само да упропашћују људе, итд…
По исказу трећег сведока, Голобочанин, пошто се вратио са тополског вашара о великој Госпојини, на коме се састао са поп Пантом и Беговићем, разговарао је са једним својим и Чумићевим блиским сродником, баш пред саме крагујевачко-тополске догађеје, о Петру и њиховом предузећу. Он је говорио о томе тако безбрижно и јавно, да су већ и деца дочула о његовом намишљеном послу.
Наиме, девојчица оног њиховог сродника, који је такође био на тополском вашару, чувши такве разговоре питала је сутра дан тога сведока: који је, мамо, то књаз Пера? Теча (Голобочанин) прича, како су се частили у Тополи и викали: живео књаз Пера!
Четврти заклети сведок казао је одређено, шта је Голобочанин у Тополи радио. По исказу овог сведока, Голобочанин је, путујући с њиме, у новембру месецу у Београд, наговестио намишљено предузеће овом претњом: Чекај док се само искупимо на граници, видећемо чија мајка црну вуну преде: књажева или наша.
А по своме повратку он је том сведоку одрешито казао: да је о прошлом тополском вашару, наредио извесним пријатељима својим, да се дигне буна у војсци крагујевачкој, чим се ова буде искупила, побројавши му и села у смедеревачком и крагујевачком  округу, у којима се налазе спремљени људи за овај посао (Азања, Топола, Жабари, Чумићи итд.), уверавајући га да на томе раде и неки великаши, које му није именовао. А чим се побуна изврши, да ће он прећи у Ковин и превести Петра Карађорђевића. Овај ће с побуњеном војском заузети Крагујевац и оружницу, доћи у Тополу, ту још јачу силу прикупити, па одатле у Београд, убити Књаза, помлатити министре, и тиме повратити законити ред у земљи.
Исказ овог сведока би потврђен и другим доказима, а унеколико и признањем самог Голобочанина.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 18, 2014, 11:11:35 am
Улога Петра Карађорђевића (из образложења пресуда)

На месец  дана пре крагујевачко-тополских догађаја, држећи зар да му је радња његових приврженика у Србији осигурала повољно земљиште за његов долазак, Петар је јавио свој упад у Србију једним прогласом. После наслова: Српском народу у кнежевини Србији, и извињења што се за сада с њиме мора само писмено да разговара, Петар у прогласу вели: А скоро ће доћи час, и он је већ ту, кад ћемо се као присни своји лично видети и о напретку и благу земље поразговарати, итд… У Букурешту месеца октобра 1877. године. Петар Карађорђевић.
Затим је Петар из Букурешта похитао у Беч, и по доказима које пресуда износи, ступио у непосредне договоре с турским послаником у Бечу. Овоме пак Порта беше ставила на расположење само у први мах 20.000 фунти стерлинга за преврат у Србији.
Петар затим разви живу енергију у набавци оружја и других потреба, и спремаше се озбиљно да с оружјем упадне у Србију.
Пошто у Бечу размени 4.000 наполеондора и 1.000 импреијала, Петар, управо пред саме крагујевачко-тополске догађаје, похита на границу Србије и дође најпре у Базијаш, па затим у Ковин, оставивши место себе друго лице, за даље одношаје с турским послаником.
Овај заступник Петров ступи тада с турским послаником у још живљу везу, примајући депеше са многих страна у уговореној редакцији.

[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 20, 2014, 11:06:47 am
Joксим Добричић

Код Јоксима Добричића, нашло се доказа да је растурао лист Граничар с чланком: Сватовац Кнезу Милану. У јуну месецу он је питао једног заклетог сведока: Зашто Карађорђевићи већ не прелазе у Србију, кад су толике новце по Србији растурили?  Дознавши да тај сведок иде у Пешту, молио га је да га упозна с Карађорђевићима и разбере кад мисле да дођу. Код њега се нашла и једна листа шифара испод које је стајало: ово ће се дознати; доцкан ће бити итд., што Јоксим није могао да оправда нити значај речи да објасни.
Што се тиче Чумића, Јоксим је исказао да је и он у септембру месецу, а и пре, долазио Чумићевој кући по некој својој потреби, и по позиву самога Чумића. Чумић се и пред њиме веома непријатељски и неуљудно изражавао о Кнезу. На примедбу Јоксимову, зашто се један државник из конзервативне партије није примио да састави министарство, кад га је Кнез прошле зиме, као што се било чуло, нудио, - Чумић се таквим изразима противу Кнеза послужио, да их није могућно овде износити.
У току даљег разговора, Чумић је изјавио Јоксиму, да његови пријатељи не треба да се надају да ће он икада више бити министар под овим Кнезом, изразивши се и овог приликом погрдно противу Кнеза. Њега треба гонити у… -тако је Чумић завршио свој разговор с Јоксимом.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 20, 2014, 09:12:42 pm
Превратне радње г. Аћима Чумића (из образложења пресуда)

Чумић је признао добар, искрен и пријатељски однос са Дачом и Јоксимом. Он је признао и њихове посете, и мада је признао и могућност својих политичких разговора с њима, ипак је онаке разговоре какве они престављају, огласио као неистините.
Нарочито је побијао исказ Голобочанинов, наводећи да ти искази вреде и за исказ Даче и Јоксима. Између многих основа којима је побијао исказ Голобочанинов, Чумић је престављао да је исказ између осталога, могао потећи или из мржње, или из освете према њему. Из мржње: што је с њим био у завади од 1873. год. па све до фебруарске скупштине, због неких политичких диференција, из освете: што су му Карађорђевци, а Голобочанин је Карађорђевац, с горчином пребацивали, што није 1873. год. као министар унутрашњих дела, кад је Кнез био на страни, учинио да се више не врати.
Од велике фебруарске скупштине – вели Чумић – опет смо се приближили један другоме, те је Голобочанин долазио у клуб, а најпосле, истина је да сам дејствовао, те је Голобочанин прошлог лета изабран и за посланика.

Чумић је признао састанак са Љотићем у Бечу, али не и са Карађорђевићима. Он је признао да је Љотић покушавао да га врбује за ствар Карађорђевића, чији је он повереник, али да је он то одбио.  Признао је да је многима, па може бити и Голобочанину и Спасићу, говорио, да опозиција треба да се организује, да треба да протура своје људе у општине за кметове и одборнике, да би тим начином дошла до скупштинске већине; да опозиција треба да тражи, између осталога, и сазив велике скупштине за измену устава; да се опозиција свагда састоји из различитих елемената, од којих се једни боре за принцип, други за династију, трећи са власт, четврти за популарност, пети из шпекулације и т.д.; а сви: да оборе постојећу владу с правом, да њено место заузму, и најпосле да се све ове фракције у опозицији снаже и јачају.

Што се тиче партије Карађорђеваца, Чумић је признао, да је шпекулисао с њоме, да би је могао употребити за образобање једне начелне партије изван питања династичког, као што је и она с њим шпекулисала, покушавајући да га употреби за свога шефа и да Карађорђевиће, или ма којег члана њеног, што боље укредите код њега.
Што се тиче Петра Карађорђевића, Чумић је дао исказ, да се о њему изражавао онако, како је познавао онога који је с њиме водио разговор, т.ј. да ли је исти пријатељ Петру, или му је непријатељ, или је просто индиферентан према њему, наиме: или да се о њему проносе свакојаке скандалозне историје, или да је протува и битанга.

Најпосле, што се клуба тиче, Чумић је признао, да је постојало једно друштво у Београду, у гостионици код Краља, а доцније и код Круне, у коме је и он био, а у које је и Голобочанин долазио. То је друштво било и ради забаве, и ради политичких дебата у границама закона, па и ради лакшег састајања са људима из унутрашњости, но нити је он ово друштво саставио, нити га је издржавао, осим неког мањег улога, који је полагао кад му се затражило, нити је истом друштву био шеф.

Но осим ових саучесника Чумића су оптеретили и његови списи, који су код њега нађени. Тако у једном писму, што га је писао једном српском државнику по изласку своме из министарства, он је представљао, да  је и сам Књаз преко својих пријатеља тајно радио, да његов кабинет падне. А своје белонедељно министарство, које му је владалац поверио, он је назвао комедијом из фашанке.
Друго, у једном писменом политичком програму, који има више тачака и који је он својеручно написао, између осталога, стоји у другоме чланку:
Не нападати на људе, који су у превратима политичким учествовали. Ми треба да се регрутирамо не само из оних елемената, којих су очеви или фамилије трпeли, него и из свију других елемената, па често и оних чији су очеви били против Обреновића, или су пријатељи били ондашњих противника Обреновића.
На свршетку тога чланка вели: Књаза не увлачити у дискусију. Тек кад би се крв просула могло би се породити погађање.

Tреће, у Ендепандансу Белж-у од 13. марта прошле године бр. 72., штампан је један допис из Београда у коме се представљао ток радње и распуст велике народне скупштине од 1877. год. У допису је представљена велика опасност, која је чекала Кнеза и његову владу од те скупштине, тако, да је Кнезу био спремљен стан у граду. Допис је представљао, да је кнежева беседа хладно саслушана, по прочитању које се Кнез повукао иза кулиса. Допис је представљао даље, да је председник скупштине, услед општег изненађења, које наступи по одласку кнежеву, покушавао да говори, но министри га окруже, гурају га, и под видом да се препиру с њиме, одвуку га на дно позоришта. Тада да је, уз гласно добовање једне регименте војника испод прозора позоришних, ушао у скупштину управник вароши Београда, с војничким капутом, чизмама с мамузама, војничком капом и великом каваљеријском сабљом – па растерао скупштину.

Први пут од почетка рата – вели се у допису, после описа овога призора – српска војска оста победитељка на бојноме пољу, и Кнез српски први пут са на њему појави.
Чумић није признао, да је ово његов допис, нити да је читао поменути број Ендепанданса, али је у хартијама његовим нађен други допис, његовом руком писан, под подписом: Станиша Новаковић, народни посланик за срез студенички у округу чачанском – који је он за свој признао, а који је имао да допуни горњи допис.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 25, 2014, 10:36:24 am
После наслова: Допис Ендепандансу Белж-у Чумић у своме допису вели:
(превод са француског)
Број вашег цењеног листа од 13. марта ове године у коме је печтан допис из Београда о представи велике народне скупштине у Београду, у позоришту београдском – забрањен је у Србији, а поред тога ја не живим у Београду, него у унутрашњости Србије, те због тога поменути број вашег листа тек ми је сада под руку дошао. У њему сам читао сасвим верно представљено, шта се збивало од почетка до свршетка ове невиђене комедије, која се играла с великом народном скупштином. Као посланик за срез студенички, округа чачанског, учествовао сам у раду скупштинском и био сам очевидац целе шкандалозне представе. Но мада је допис ваш веран истини, и мада садржи важније моменте, допис још далеко не даје потпуну слику свега што се збивало, и не исцрпљује сва насилна и превратна средства, употребљавана против народних посланика.

За овим Чумиић представља, да су одмах по изласку Кнеза и министара из скупштине погашене лампе, те народни посланици остали у помрчини. У исто време да су владине присталице и полицијски агенти, пуштени у скупштину, живо растурили глас, да је позориште минирано динамитом и да се свакога часа очекује експлозија.
Пошто је похапшено неколико адвоката, које су судови доцније ослободили, агенти полицијски, растурали су гласове, да је око двадесет најодабранијих грађана затворено, да су многи грађани звати у полицију, и по опомени на преке судове и војне законе, прећено им је законом и куршумом; да су 15 жандарма ишли по улицама, распитујући се где могу наћи овога или онога, чувајући се међутим добро, да оне које траже не нађу; најпосле да је полицији рапртовано, да има посланика с револверима који ће на њ. да пуцају кад скупштину напусти.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 25, 2014, 03:13:15 pm
Чумић је изјавио жаљење што није штампао овај допис, те да западни свет види како раде институције у Србији. Позван од суда, да изнесе како је оно, што је у своме чланку набројао, истинито – одговорио је да војни суд није надлежан да то испитује. А позван да изнесе доказе, како први чланак у Ендепандансу није његов, као што је наводио, мада његов други допис то одсудно побија – одговорио је, да му је доказ један његов пријатељ, али кога он неће да именује.
Најпосле изнесен му је један поздрав народној скупштини, што су га неки из пожаревачког округа писали, тражећи да се уништи војска, да се помилују сви војници, који су у прошлом рату избегавали службу и сви политички осуђеници, нарочито они, који су осуђени за увреде државних и општинских власти. Чумић је рекао да је касациони суд огласио тај акт застарелим, но да је oн доцније тај акт преписао и за себе задржао.
Суд је нашао, да искази саучесника не што нису његовом одбраном оборени, него су његовим признањем и овим хартијама поткрепљени и допуњени јер:

1. Кад је Чумић, при суочењу са Голобочанином на коме му је овај именовао двојицу његових пријатеља и политичких једномисленика у клубу и изван тога, кад је Чумић на то изјавио: шта, зар су тај и тај Карађорђевци, та они се гаде њега, - онда му је Голобочанин у очи повикао: е, мој стрико, и ја га се сад гадим, али прошле године нисмо га се гадили, него смо радили за њега.
2. Кад даље, Чумић није чинио никакво изузеће против Спасића и Јоксима, но напротив признао искрене односе с њима, а у неколико и њихове исказе, а још више исказ Голобочанинов – онда се изузеће против Голобочанина, ни у којем случају не може распрострети и на ову двојицу.
3. Кад, даље, с изложеним цитатом из његова програма, па и признањем својим пред судом, Чумић прима у своју опозицију и Карађорђевце; кад се Карађорђевци боре за династију, што је сам признао; кад се они у опозицији снаже, што је такође признао; кад им је при ступању у опозицију гарантовано право, да дођу на управу земље, што је такође признао; и кад би Карађорђевцима у томе случају доследно њиховом циљу, прва брига била, да на престо доведу Карађорђевиће – онда не стоји навод Чумићев, да је његова опозиција, по његовом програму, - опозиција изван династичког питања, нарочито не стоји то, да су Карађорђевци примљени у опозицију изван тог питања.
4. Кад је Чумић признао, да је Петру говорио како коме, с погледом на пријатељство или непријатељство онога, с киме је разговарао, онда је овим објашњено и оно, што је Голобочанину говорио да ради за Петра, а Спасићу да ради за Ђорђа. А све, нека се из овога и неби могло извести, који је од ове двојице био прави Чумићев кандидат – ипак мимо сваког спора стоји та логичка јасност: да је он радио на промени престола, било то у корист првога или другога.

Протест Чумићев да му војни суд, као грађанину, није надлежан за суђење – одбачен је као неоснован, не само од тога суда, коме је протест поднет и који му је судио, не само од команданта тополске посаде, који је за ово питање био војна касациона власт, него и од грађанског касационог суда, који је ово питање расправљао по нарочитом упућењу врховног команданта.
Суд је Аћима Чумића огласио кривим за велеиздају.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 26, 2014, 10:55:58 am
Јеврем Марковић, потпуковник - крив (из образложења пресуде)

Дело Јеврема Марковића, потпуковника, које је ислађивао нарочито за њ. образовани суд према његовом положају – истоветан је са делом Чумића и Жикића у својим крајњим циљевима.
По исказу Голобочаниновом и он је био један од вајкадашњих поборника за династију Карађорђевића, с којима је, много пута премишљао о плановима, како да се та династија поврати у Србију.
По исказу Спасића, Јеврем је, у јуну месецу прошле године, кад је кроз Смедерево пропутовао идући у Јагодину, истога слао у Београд на договор у циљу да се од Карађорђевића иште новца за преврат.
По исказу једног заклетог сведока, Јеврем је у исто време послао и Голобочанина за новце, но овога право код Карађорђевића. Он пак отишао је у Јагодину, но не да се лечи за шта је осуство добио, но да чека на новце, који су тражени од Карађорђевића у суми од 20.000 дуката цесарских, па потом да побуни округ јагодински, пошто придобије старе ислужене војнике.

Али ни Спасић ни Голобочанин нису дошли до новаца из узрока, које је Спасић, што се свога посланства тиче, навео. Стога је Јеврем, кад се после месец дана вратио из Јагодине и опет дошао у Смедерево, написао својом руком једно писмо, упућено на Владу Љотића, секретара Петровог, и предао га истоме Дачи Спасићу да га однесе и новце прими.
По исказу Дачином и Голобочаниновом, који су читали писмо, јер је отворено било, садржина је истога била прекорна.

Познато ти је, - писао је Јеврем Влади – да је мој брат страдао за вас. Ја не могу да заборавим кости мога брата. Владо, млатити празну сламу на рачун другога, - не вреди! Новца треба! А колико – Дача ће ти казати.
С овим писмом Дача је концем јула отишао у Темишвар и пријавио се Шушњару, који га је пре овога једном депешом беше позвао. Сутрадан, по телеграфском позиву Шушњареву, дошао је у Темишвар и Влада.
Али се и овом приликом не дође до новаца. Љотић се изговарао Спасићу, да су Карађорђевићи пред босански устанак били знатну суму новаца прикупили за преврат у Србији; да је било уговорено, да Јеврем с његовим братом Светозаром дође у Нови Сад на договор; да му је, кад је време приспело, то јављено пошиљањем једне књиге, која је била лозинка, да треба доћи – па Јеврем да је преварио и није дошао, те је Петар сав новац профућкао у босанском устанку. Стога је Љотић љуто замерао Јеврему и називао га страшљивицом. То му је пребацио и у писму, којим му је одговорио на оно његово писмо и којим га је ипак позивао на договор у Нови Сад. По исказиама Дачином и Голобочаниновим  и исказу једног заклетог сведока, одговор је Владин од прилике овако гласио:

Јешо,
Рачун твој примио сам. Сад га не могу исплатити. Кривица је више до вас но до нас. Ми правимо разлику између врбовине и дреновине. Гледај, да се до 22. т.м. на сваки начин састанемо у Новом Саду. Ако не могнеш доћи а ти прати Милицу или Мицу
(Дача је заборавио, које је од ова два имена стајало).
Прими поздрав. Твој Црњош.

Са овим писмом Дача се вратио. Али кад је дошао у Дубравицу био је извештен од једног свог сродника и једног Голобочаниновог изасланика, да полиција смедеревска трага неко његово кривоклетство, но да склони што буде имао сумњивога. Због тога је Дача Владин отворени одговор предао том сведоку с молбом, да га згодном приликом преда Голобочанину, што је овај преко своје таште и учинио, пошто га је најпре прочитао.
Голобочанин  је саопштио одговор Владин Јеврему, па доцније то писмо поцепао да се неби код њега ухватило. То је учинио августа кад је са једним заклетим сведоком посетио Јеврема код његове куће. Тада је Јеврем, осуђујући спорост клуба, изрекао, да ће он једног јутра са његовом крајином да извиче Петра за кнеза, и докле он само до Честобродице дође, владајући Кнез са владом биће већ преко Саве. Ономе сведоку пак, који је по одласку Голобочанинову остао код Јеврема на вечери, Јеврем је рекао, да, ако и од тога ништа не буде, да ће он својим револвером убити Кнеза, где се сукоби с њиме.
Све ово казали су на суочењу Јеврему у очи и саучесници Голобочанин и Спасић.

Добар и пријатељски однос како са Дачом и Голобочанином, тако и с овим сведоком, Јеврем је признао, али држећи Дачу и Голобочанина за скутоноше Чумићеве, а и самог Чумића као вајкадашњег и постојаног Карађорђевца – он је њихове исказе огласио за њихова дела, а себе правдао делима у последњем рату. У потврду овога навео је, да га је још његов покојни брат Светозар једним писмом Владе Љотића уверио, да је Чумић примио од Карађорђевића 3000 д. цес. Против сведока пак није учинио никакво изузеће.

Што се тиче онога писма, изјавио је, да га је може бити и писао, али не у каквој збиљи, но, у шали, почем је знао, да су Карађорђевићи одавно банкроти.
Пошто је у његовом стану нађена и једна листа шифара, које нису званичне, а потребу истих он није могао доказати; даље, једна изјава Петра Карађорђевића, са којом је бранио свој углед од неких нападаја из ранијих година, што показује њихове везе са истим; и слика о убиству Карађорђеву, који је догађај он напред поменутом сведоку објашњавао у смислу веома непријатељском према дому Обреновића, - суд је огласио исказе сведока и саучесника за истините, а Јеврема за крива.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 27, 2014, 11:17:23 am
Превратне радње Илије Милосављевића Колараца (из образложења пресуде)

По исказу Дачином и Голобочаниновом, радња Илије Милосављевића Коларца, била је у новчаном потпомагању клуба и ободравању раденика, који су на преврату радили. Коларац је, као и Чумић, признао, да је постојало једно друштво у гостионици Код Краља, а доцније Код круне, и да је он, као члан, плаћао неки улог, но не већи од онога, што су га и остали чланови плаћали.
Но по исказу Голобочаниновом, основаном на казивању самога Коларца и исказу Спасићевом, основаном на саопштењима Шушњара, односно Љотића, када је био код њих – Коларац је основао читав фонд, из кога се издржавало друштво, па и поједини чланови, кад су послом клуба, путовали по унутрашњости земље.
По Коларчевом исказу, друштво се забављало играњем карата, по Чумићевом политиком, по Голобочаниновом пак, оно је образовано искључиво у превратном циљу, радећи на том послу онако, како је он представио, мада је по спољној форми изгледало невино и онако, како Коларац представља.
Осим тога, оно је образовано и ради одржавања везе с људима из унутрашњости, што је и Чумић признао, као што је напред речено.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on November 27, 2014, 05:17:44 pm
Ово је у главноме радња војнога суда у делу крагујевачко-тополске побуне. Војни суд имао је у расправи 198 дела, али пошто су она већином била обични војни преступи, који нису улазили у категорују велеиздаје, то су особеним пресудама и расправљена. Пресуда је изречена је 30. марта 1878. године. Од 70 лица оптужених за велеиздају, које војника које грађана, на смрт је осуђено 24, на двадесет година робије пет, на петнаест год. седам, на дванаест год. седам, на десет година два лица, док су осморица ослобођена. Чумићу, Голобочанину и осталима (17) је путем милости смртна казна замењена робијом или заточењем. Смртна пресуда извршена је на Селичком пољу у Аранђеловцу, наиме, у зору 12. маја (по ст. календару) 1878. године, стрељани су:

Панта Поповић, поп из Тополе, подстрекач на Тополску буну.

Јеврем Марковић, пуковник из Зајечара, због учешћа у Тополској буни.

Михаило Беговић, свињарски калауз из Азање, подстрекач на Тополску буну.

Милован Живић, из Жабара, водник другог лепеничког батаљона, коловођа Тополске буне.

Ранко Радојевић, из Тополе, водник другог лепеничког батаљона, коловођа Тополске буне.

Александар-Лендра  Гигић, војник из Тополе, учесник Тополске буне. 

Милутин Ристић, војник из Тополе, учесник Тополске буне.


Напомена: У обради ове теме као извор претежно су коришћене Српске Новине од јула 1878. године, у којима су, из неког разлога, изостављена имена заклетих (углавном лажних) сведока, судија и др. странака и учесника у процесу, затим, команданата и јединица које су учествовале у гушењу буне. Њихова имена и улога у буни и самом судском поступку биће поменута у Додатку о Тимочкој буни.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 10, 2014, 09:48:10 am
(54) Нишка (Милентијева) буна 1821.

29. децембра 1913. године (по ст. календару) поводом обележавања 35. годишњице од ослобођења Ниша од Турака, уз тврђавски мост, освећен је споменик Нишлијама, повешаним на Ускрс 13. jуна 1821. На споменику је записано: 

1821 - 1913

Епископу нишком Милентију, проти Стојану, свештенику Ђорђу и грађанима нишким: Младену, Голубу и Радосаву који су на овоме месту обешени, те мучки пострадаше за велику српску идеју –ослобођење– подиже овај споменик епископнишки Доситеј са целокупним свештенством града Ниша.

[attachment=1]
Плакат поводом постављења споменика 1913.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 10, 2014, 10:46:01 am
 Из Архиве Београдског пашалука
 Нишки мученици из 1821. године
-Податци према турским изворима за нашу историју-

Година 1821. била је једна од ретко неповољних за турску царевину, али и једна од најстрашнијих за хришћанске народе на Балкану, нарочито за Грке. У Јањини Али паша Тепеделенски одрекао је послушност Порти и султану, затворио се у град и борио против Хуршид Ахмед паше, кога је султан као самосталног сераскера упутио да осввоји Јањину и казни епирског тиранина и царског одметника.
У Србији је, по доласку Марашли Али паше у Београд, владао привидан мир. Милош који је у почетку био врло скроман у својим захтевима почео је сада истицати српске претензије. Нешто по својој памети а више по савету руске дипломатије, одлучио је да за Србију тражи статус сличан ономе који су имале румунске кнежевине и архипелашка острва са наследним кнезом на челу. На збору кнезова од 22. октобра 1820. године, изабрана је депутација која је имала да крене у Цариград и да код Порте испослује права и спокојствије српском народу. 19. јануара 1821. год. Портин драгоман (званични преводилац) известио је српске депутате да су већ одређени делегати који ће са њима преговарати о уређењу српских послова.
Управо тога дана умро је у Букурешту влашки кнез Александар Суцо, а у Влашкој и Молдавији подигла се буна. Александар Ипсиланти, ађутант руског цара Александра I, као врховни вођ Хетерије, разаслао је проглас и писма на све стране и почео скупљати помоћ и добровољце за борбу против Турака. Месеца марта он пређе границу код Прута са нешто мало добровољаца, и уздајући се у цареву помоћ, уђе у Влашку и заузе Букурешт.
Баш у то време у Љубљани беху окупљени суверени Свете Алијансе ради договора за угушивањеустанка који је избио у Италији. Кад је цар Александар био обавештен о поступку Ипсилантија хтео је да му помогне, али под утицајем Метерниха би принуђен да измени своју одлуку па му је том приликом писао: да би било недостојно цара да подрива темеље Турској срамном акцијом једног тајног удружења. Изгубивши царску потпору, Ипсиланти није више имао наде за успех. Јуна 1821. године у борби код Драгачана би потучен и приморан да се повуче у Мађарску где су га затворили.
За то време његов брат Димитрије Ипсиланти и принц Кантакузен, истакнути чланови Хетерије, искрцали су се у Мореји и развили хетеријску заставу црне боје са симболичним Фениксом. Германос, патраски митрополит, позвао је, на Благовести 25. марта, цео грчки народ на устанак и прокламовао грчку независност. Грчки хајдуци, Клефти, и морнари са острва дигоше се на оружје. За неколико недеља цела Мореја била је у рукама грчких устаника.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 10, 2014, 07:10:55 pm
Почетком марта стигао је извештај Порти да је Ипсиланти упао у Молдавију. Вест о устанку у Влашкој и Молдавији под вођством молдавског кнеза и Ипсилантија, руског генерала, узбунила је духове у Цариграду и пренеразила Порту. Гласови о побунама у Мореји деловали су још страшније.
Порта није могла веровати изјавама руског посланика Страганова да ови догађаји нису наступили са знањем и по вољи руског императора. Напротив, сви су знаци откривали једну заверу ширих размера, једну јаку и добру организацију помагану споља, која је с планом имала да подигне устанке у свима хришћанским провинцијама на Балкану и да на развалинама европске Турске царевине успостави један нов политички поредак.
Под утисцима ових узбудљивих вести и догађаја у Турској се ствара терен за нереде ширих размера. Разне вести се протурају и уноси немир у турске масе. У Цариграду се пронесе глас да су Грци створили план да се докопају арсенала, да тако постану господари престонице и изврше покољ над Турцима. Страх завлада међу муслиманима, Цариградска влада губи власт над престрављеним турским масама.
Турцима је изгледало да је света исламска вера у опасности. Огорчење је расло у толико више што се није знало тачно порекло и домашај свима овим догађајима. Турски страх давао је невероватне размере свима могућим и немогућим вестима. По познатим чињеницама могле су се правити најгоре претпоставке: Влашка и Молдавија подигле се на оружје, над Турцима извршени су покољи, устаници ступили у везу с Милошем Обреновићем; Али паша Тепедоленски држи се у Јањини и позива у помоћ грчке устанике уверавајући их да се за њих бори; Мореја, Епир и Херцеговина ускомешане су, одричу покорност и устају на оружје.
У другој половини марта већ се чује да се од шеих-ул-ислама тражи фетва за покољ Грка. Деветнаестог марта велики везир Бендерели Али паша издао је бујурулдију да се муслимани оружају против подлих Грка. Дејство овог акта било је поражавајуће. Муслимани у Цариграду и по целој турској царевини до деце и стараца похиташе да се снабдеју оружјем. Турско беснило дошло је до врхунца. Дипломатске ноте нису више имале дејства.
У то време у Цариграду је била српска народна депутација. Порта је у овим узбурканим приликама сматрала за потребно да српске депутате преведе из њиховог стана у Патријаршију. Обезоружани, они су преко цариградских улица преведени у Патријаршију са амбулицама на леђи.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 11, 2014, 09:12:12 am
Првих дана априла одаслато је на брзу руку осам хиљада војника у Влашку и Молдавију. Ова војска је успут починила стотину чуда над рајом и над Европљанима идући од Цариграда уз Босфор док се није укрцала у Варну. Идући водом крај Бујукдере војници су пуцали на све стране, ранили многа лица и оштетили много приватних кућа и страних посланства. Улазили су у станове, пљачкали и злостављали затечене укућане. Шпански министар и драгоман руског посланства имали су да издрже овакве посете. Госпођу енглеског посланика истукла је нека Туркиња. На кући аустријског интернунција разбијено је педесет прозорских окана. Турско јавно мнење није се могло утишати. Све је кипело од жеље за осветом. Страх и верски фанатизам довели су Турке до безумља.
Деветог априла ушао је у Цариград велики везир Бендерели Али паша. Сутра дан на сам Ускрс цариградски патријарх Григорије ухваћен је био после службе и везан одведен бостанџи баши (главни заповедник телесне гарде султанове). Око пет часова по подне осамдесетогодишњи Патријарх био је обешен у свечаном одејанију, онако како је служио, на вратима патријаршијске цркве. Истовремено више десетина високих свештених лица, међу њима три митрополита, имали су исту судбину у другим деловима вароши. После извршеног варварства над поглаваром источне православне цркве дошао је пред патријаршију велики везир и пушећи чибук мирно посматрао патријархов леш који су Јевреји са задовољством вукли по цариградским улицама и најзад бацили у море.
Нереди и свирепости нису били само у Цариграду. 16. априла пише Милош своме брату Јеврему: до Ниша и Јерусалима ужасна сеча бива.
У Једрену је убијен бивши патријарх Кирило. Које у Цариграду које по унутрашњости земље поубијано је и повешано око осамдесет епископа. У Мореји приликом освојења Патраса, Турци су посекли око петнаест хиљада становника. Ужасна је била турска освета на све стране.
Србија је била поштеђена благодарећи великим напорима Милоша и Марашлије који су успели да очувају мир. И Срби и Турци у београдском пашалуку претрнули су били од страха да не дође до узајамног покоља.
Порта је такође страховала да се и Срби не дигну на устанак, знајући да многи српски емигранти и Карађорђеве присталице припадају хетеријанском покрету. И на самог кнеза Милоша пала је сумња у месецу фебруару, кад је приликом тајног прелаза код Адакале ухваћен Тесалац Аристид Папа, један од првих апостола Хетерије, који је носио Милошу писма од Ипсилантија у којима га позива на заједничку борбу против Турака. Мухафиз Адакале, Абдурахман паша, послао је сва одузета документа у Цариград а Аристид је погубљен.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 11, 2014, 04:28:14 pm
Буна Абдуле и Добрњца (25. марта – 6. априла) била је чисто унутрашње природе. Кнез Милош чим дозна за ту буну угуши је у самом њеном почетку. Међутим страх и зебња од изненадних догађаја нису га напуштали. Таласи муслиманске разјарености запљускивали су Србију и непрестано претили њеном миру. Марашлија је, односно Турака, предузео све да се мир одржи. Они т.ј. Турци су чинили којекакве испаде и говорили којешта по кафанама, али изгреда није било. Изузетак је био некакав Арапин, силеџија, који је тукао и срамотио сиротињу по чаршији на велико удовољствије Турака и Чивута, све док то није дочуо Марашлија и поручио му да бере памет.
Априла месеца  Порта је наредила  Хусеин паши Газванозоглу да са пет до шест хиљада војника пође из Солуна за Ниш и тамо буде у приправности, ако би се евентуално Милош придружио револуционарном покрету.
Кад је чуо за долазак ових трупа Милош се био врло унеспокојио. Марашли Али паша пише му 13. априла 1821. г. и преко Грка Ђорђа Поповића Ћелеша (алиас Георгиус Папаз-оглу)  најављује  долазак Хусеин паше Газванозоглуа. Долазак Хусеин паше на границу Београдског Пашалука није био мио ни Марашлији. Приближавање другога везира могло је бити предзнак да је пао у немилост код султана, да може бити смењен.
На глас да је Хусеин паша дошао Милош је у Ниш послао своја два човека, Мијалка Јовановића, кнеза из Јагодине и Сали агу, свога писара, да га поздрави и као добар сусед пожели добродошлицу, али у исто време сазна какве намере има према његовој кнежевини. Уствари Милош је био далеко од сваке помисли да тада ствара побуне. Знајући да је у хетеријским покрету највише Срба емиграната, његових сународника, он није радо могао да гледа на ту тајну организацију и њено јачање уопште, а поготово не у Србији. Сем тога рачунао је да никако није било опортуно затезати односе са Портом у моменту када његови депутати преговарају у Цариграду, јер би им тиме осујетио сваки успех, а од побуне није могао очекивати какву већу добит.
Нови мухафиз Ниша, Хусеин паша Гаванозоглу, одмах по пријему дужности, наредио је да се посече његов претходник Али паша и да се обесе митрополит Мелентије са два свештеника и још два грађанина, па је после извршеног наређења поднео писмен извештај Марашли Али паши у Београд.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 11, 2014, 07:30:15 pm
Факсимил писма Хусеин  паше Гаванозоглуа  београдском везиру Марашли Али паши (на српски превео Глиша Елезовић)

[attachment=1]
Његовој племенитости срећном, милостивом брату ми најцењенијем, најпоштованијем Господину везиру и муширу
Пређашњи мушир Ниша Али паша, не хотећи да мирује, начинио је савез са нишким митрополитом па је потајно ноћу одржавао састанке и кројио планове да, сачувај Боже, истреби народ муслимански у Нишу и на тај начин да високој царској влади и вечном царству натури на врат једну велику бригу. Пошто сам најсавесније испитао ствар, погубљени су поменути паша, речени митрополит, двојица ћафира, који су сви били утицајни људи у вароши. Пошто су због тога погубљени, њихова тела, што су у зло била огрезла, склоњена су са лица земље. Отсечена глава поменутог паше послата је на врело правде
(у Цариград).
Интерес посла захтева да мојој маленкости изволите послати једну бујурулдију како је ваше везирство уобичајило давати мутеселимлук градским чуварима и једну бујурулудију ајанску, оставивши места непопуњена за имена.
Даље што се тиче овога краја користим прилику да вас известим да се неће пропустити ништа да се учини што буде потребно у пуној оданости и искрености према вама. Од Бога се надам да ће ваш слуга Мустафа бег, много цењени мухурдар, ако то ви зажелите, моћи да вас о свему обавести више но што је у овом мом писму казано. У сваком случају жеља би ми била да преписку наставимо и покорна молба да ме штедро помажете чиме ћете ме особито обавезати.

25 шавала хирџијске 1236 године (т.ј. 15. јула 1821. рачунајући по ст. календару). За љубав и за правицу изгибших мученика за веру у Бедру и Хунеину – Хусеин Ата син Муратов.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 12, 2014, 07:52:57 pm
O овом догађају и учесницима М. Ђ. Милићевић у Поменику и Краљевини Србији, између осталог, пише:

Владика Мелентије дошао је у Ниш после Владке Макарија II; био је човек средњег раста, смеђе косе и браде; кад је погинуо, могло му је бити 50 година; нарави је био благе, живота уредна, чиста, руке подашне, срца побожна, а навика у свему тачних, особито у црквеним дужностима.
Кад је године 1815., Марашли-Али-Паша, као румелиски валија, ишао с војском на Србију, да угуши нови српски устанак, узео је са собом из Ниша и нишког владику, и довео га у Ћуприју, ради преговора са Србима. Онде је Владика Мелентије више пута писао Србима писма, и саветовао их да се измире с Турцима, а и њему се је Кнез Милош обраћао више пута, те му казивао народне невоље, и молио га да помогне у везира да се углави повољан мир.
На тај начин, Владика Мелентије је загледао ближе у жеље и тежње српског народа, и ступио у тешње познанство с народним старешинама, особито с Кнезом Милошем.
Пошто је мир с Марашлијом утврђен, Владика Мелентије вратио се у Ниш, на своје место.   
У оно време, у нишкој цркви, бејаше прота Стојан Поповић, далеко чувен и уважен, не само као свештеник, него и као родољуб, као човек мудар, и као јунак, који не зна за страх. И овај прота је био лични познаник Кнеза Милоша. Према својим душевним врлинама, Прота Стојан се је одликовао и телесним особинама. Био је висока раста, крупна тела, снажна састава, а гласа тако јака да се је, кажу, могло чути чак на Горици кад Прота Стојан пева у нишкој цркви!
Уз Проту Стојана, беше и свештеник Ђорђе Цинцарин, родољуб и јунак, какав се свакад високо цени.
С овом двојицом свештеника, живели су у великом пријатељству: Младен Овчаревић, бакалин; Голуб Мутавџија и Радисав Екмешчибаша, први људи у Нишу и у округу нишком и по имућности, и по уважењу које уживаху. Владика Мелентије познао се је с тим људима, како је дошао у Ниш; доцније се спријатељио с њима као да су били род рођени.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 15, 2014, 11:41:31 am
У априлу 1821. на другој страни турске царевине, букну устанак коме не могаху не симпатисати сва хришћанска срца. У Нишу и околини родољуби се сваки час надаху великим догађајима.
Порта, у границама своје државе, прибираше војску да сваки устанак у крви угуши, а ван граница разашиљаше ноте јевропским силама, да би разбила сваку симпатију према очајницима који су слободе жудни.
Да пак ватра не би планула на овом крају царевине, где је вешта рука Коџа Милошева већ била готова да је управља и подстиче, Турци похиташе у Ниш с великом војском.
Хусејин–Паша, убрзаним маршем преко Солуна, Куманова, и Врања, с 8000 људи стиже у Ниш о Тројицама 1821.
Кнез Милош, свакад вешт човек, с једним својим писмом, пошаље у Ниш Мула-Сали-Агу, и Мијалка Јовановића из Јагодине, да новог нишког Мухафиса поздраве добродошлицом, и да му од кнежеве стране понесу едије (дар), а то је : за клањање сиџаду од зелене кадиве, на којој је златом навезена џамија с мунаром.
Хусеин прими дар, захвали се комшиском поздраву, изјави да нема заповести ништа чинити против Србије, али и Милош нека седи мирно.
Мијалко, после тога, оде нишком владици, те и њега поздрави од стране Кнеза Милоша. Захваљујући на поздраву, владика узме неколико пари лепих чарапа, те их да Мијалку, говорећи:
-Поздрави Кнеза Милоша, и понеси му ово! Ми смо обувени!
Учинивши што му је заповеђено, Мијалко се врати у Крагујевац, да јави Кнезу како му је заповест извршио.
Хусеин-Паша пак, чим се је сместио у нишки град, одмах заповеди те се погуби Али–Паша, дотадашњи нишки мухафиз. Кривица му је била што је био лабав према владици Мелентију и другим родољубима нишким.
Иза тога он дозва у град владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа, Младена, Голуба, Радисава и око 200 других нишевљана. Намера се није крила: ваљало је народ застрашити да отури мисао о устанку; а да би се то урадило, ваљало је да неколико првих људи плате главом.
У том страшном часу нађе се пријатеља који Владици Мелентију и Проти Стојану понудише прилику да утеку. На ту понуду, владика одговори:
-Нећемо! Боље је да страдамо нас двојица, него толики народ због нас. Једном се мора умрети.
Кад треба одсећи хришћанску главу, турски суд суди врло брзо. Другога дана Св.Тројице ти су људи затворени, а трећег дана војници пашини  изведоше Владику Мелентија, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба и Радисава на нишки мост, где су већ била  дигнута шесторо вешала и конопци доле спуштени.
Владика је ишао напред; за њим Прота Стојан, па за протом она четворица. Сви беху ведри, мирни, озбиљни као да иду на какву религиозну свечаност...
Бог да прости славне мученике! Светао им помен у потомству!


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 15, 2014, 11:57:31 am
(18) Нишки устанак 1841. (Милојева и Срндакова буна, нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун.)

Прве недеље после Васкрса на Томину недељу 6. Априла 1841. избио је устанак  противу турског зулума  у нахијама Нишкој, Лесковачкој, Пиротској и Прокупачкој. Правитељство Србско решило је  да се неутрално држи, тј. да не допусти људима из Србије у буну мешати се, а Књаз Михајло, поводом тим, издао је Прокламацију следећег садржаја:

Христијани живећи у нахијама, Нишевачкој, Пиротској, Лесковачкој и Прокупачкој, пределима Сербије соседним, 6. овог месеца противу ондашњи Турака, по њиовом изјасненију зулумћара, подигли су се.
Движеније ово, било оно каквог му драго рода, ни најмање се не относи на пределе Књажества овог. Народ је Србскиј правима својим, дарованим му Височајшим Султанским Ферманима и Хатишерифима, осигуран у спокојствију и безбедију своме. Наслаждавајућисе спокојствијем и миром, сви житељи Сербије треба да су страни овому движенију онострански подданика Његовог Султанског Величества, и да избегавају и клонесе свега овог, чим би и они узели участије у движенију овоме.
Објављујући ово настојећом Прокламацијом народу Србском, живејше препоручујем свима вообште и свакому воособ, да свакиј само своје послове гледа и налозима својиј предпостављени Власти повинујесе, да нико не узима участије у поменутом движенију, и да се нико ни најмање у исто не меша.
Ја се надам, да ће сви житељи Сербије дужности својој повиноватисе и овоме Моме налогу следовати, чиме ће показати и овом приликом дужну своју послушност и приверженост к Правленију своме; но ако би кои толико дерзновен био, да се покуси умешати се у дело ово и тиме преступити ову Моју височајшу препоруку, бит ће праведно сматран као миронарушитељ и противник Правитељства, и као таковиј бит ће подвергнут строжајшему наказанију.

В. No 403.   10. Априлија 1841. у Београду.
(М.П.) Михаил М. Обреновић с.р.
Књаз Србскиј.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 16, 2014, 10:51:38 am
Повод буни, која је у народ Христијански Нахије Нишевачке, Пиротске, Лесковачке и Прокупачке с почетком месеца Априла тек. год. (1841) противу Турака, својих зулумћара, подигао, био је многоструки. Кад је Хатишериф од ђулхане у Ниш стигао, онда је Ч. Паша Нишевачки, Мустафа-Паша, народ сазвао, и прочитавши му исти, протолковао, по гласу кога они нису више Царске мирије давати имали, но само 3 Гроша на 100 од имања свога; даље слободно им је било селске Кметове између себе избирати, који ће ту Царску мирију по народу купити и напослетку опредељено је то само било, да дају десетак, а Субаше по селима да се сасвим за свагда укину. Сердари по селима да о своме трошку ићи морају, и да их народ није дужан раном издржавати, а да му ови исту не плаћају, и да сваки Турчин, који што устребује, за новце као и сваки други човек купује. О овом се је народ Христијански јако обрадовао, и топло је Султану нашем за Његово отеческо милосрђе благодарио а тако исто благодарио је и Ч. Паша.

Но не прође по овоме мало времена, а Ч. Паша Нишевачки и Мухасил позову народ опет у Ниш, и почну од њега место 3 Гроша на 100 изискивати 8 Гроша и 12 пара, додавши то, да Сердаре унапредак у половину својим трошком издржавати мора. Народ Христијански на ово одговори им, да они више давати не могу, нег што је Царским Ферманом прописано. Ово им по вољи не буде, и зато почну свакојако измишљавати, како ће народу шкодити. У кратко по овоме време отиде Ч. Паша, Мухусил и Кадија с јошт неколико одабраних Турака у село Матејевце на кулу, гди су се частили и пили. Том приликом закте Паша од сељака, да му коло игра, гди су и друга самовољства од стране његове чињена. Коло им је до сутрадан ујутру морало играти. Паша је од истих сељака зактевао, да му девојку неку доведу, да је обљуби, но кад му ово за руком није испало, разљути се он и пио је целу ноћ, па онако љутит на ове сељане отиде у Ниш. После овога отме он преко некога свога Сердара пред Митров дан прошле године снају некога Ивка из Обсинца, коју је 40 дана код себе држао, а после је Циганину, своме Мектербаши даде, која је и сада код њега, премда је два трипут бегала, но по несрећи свагда су је Турци ватали и истоме враћали. Угледавши се Турци на ово, а и знајући да ће им Паша кроз прсте гледати, почну јошт горе и црње јаде и покоре чинити, и онакова насиља над Христијанским народом употребљавати, који се само измислити могу, и при којој промишљају човек се стресе и згрозити мора.

Паша је Нишевачки по томе почео узимати ђумрук на вино, од кога је већ десетак дат, по 4 паре на оку, на ракију по 8 пара на оку, на кола дрва 1 Грош, а на свака друга натоварена кола по 1 Грош и 20 пара; шуме је и забране дао премерити, па је на исте и мирију наплаћивао. Он је Сердаре своје по селима распуштао, да их људи ране, који су тако разпуштени и смели били, да су по кућама приморавали, да их младе жене и девојке служе, а људе су на више места из кућа њини отерали, и с њиним женама, снајама, кћерима и сестрама насиље  чинили. Кои се од сродника усудио, да  сродника свога (било је и млого лица мужског пола, с којима је насиље чињено) одабрани, тај је главом платио, као што се млого случајева за ово време већ догодило.

Народ је Христијански више пута одабране своје људе к Паши шиљао, те да молбе и преговоре олакшања ради данка и о томе чине, да се овакови зулуми укину, но они су свагда, неуспевши у томе ништа, кућама се својим натраг враћали; шта више 9 је њи овакови људи приликом неког преговора ради задржао, па их је после, метувши им синџир на врат у Софију послао, гди су 40 дана у тавници лежали, док их народ није одкупио.
Овакови и овим подобни зулуми, о којима ће се потомство чудити, да су се у половини деветнајестог столетија и помислити, а камо ли чинити могли, дали су народу Христијанском, у горереченим Нахијама повода, да се прутиву зулумћара својих, а не противу законитог Цара свога подигну.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 17, 2014, 10:32:24 am
Народ се Христијански, испрва од прилике 150 душа, скупи у селима Каменици и Матејевцу, и избравши неког Милоја, да с Пашом преговоре у име народа чини, умоли истога, да он, Мухасил и два вилајетска Кнеза преговора ради, да се ти зулуми укину, к њима дође; будући се ови у Ниш ићи усудити нису смели, а ни из дружине своје кога тамо послати. Но Паша пошље место себе друга нека три Турчина, два Свештеника и три чаршилије, да му преко њи народ изјави, шта жели. Народ врати једног од Свештеника натраг, а са осталим је преговоре чинио, и поручи по истоме Свештенику, да му бар, кад он сам неће да дође, она два вилајетска Кнеза пошље, да од њи рачун о даним новцима у име Царске мирије изишту. Паша задржи два дана поменутога Свештеника код себе, а трећи га дан са јошт неколико људи пошље к њима, потварајући на њи, да су они његове људе задржали, и поручујући им, да ће он до три дана знати, шта ће с њима урадити. Ово им је у Суботу поручио, а у Недељу оружаном руком на њи нападне.

Једно због поруке ове, а друго због разни и неизброим зулума, кои су Турци и Арнаути чинили, и кои се описати немогу, скуписе ради боље сигурности ови 150 људи, кои у име народа раде, њи до 2000 људи, од којих је можда само пети оружје имао, а Паша сојединивши 1800 оружани, које Арнаута које Ерлија, и понесши 4 топа, дигне се на њи, обколи их, почне из топова тући и видивши да кули, у којој су и око које су Христијани били, ништа досадити неможе, даде донети из Ниша делиј-топ, које видевши Христијани, а ненадајући се при томе, поплашесе и почну у бегству спасенија тражити. Но наиђу у бегству своме на Арнауте, кои су у заседи по наредби Пашиној стојали до границе иј Србске гонили и секли тако, да се ови ни бранити ни су имали кад, а ни са чим, које се из тога закључити може, што је сваки, кои је рањен овамо преко границе наше пребегао, у леђа рањен, а никакав у груди.

По овоме су Турци непрестано три дана по селима људе убијали; жене и нејаку децу робили; стоку свакојаке струке и марву у плен терали, цркве и села палили, као што су 16 које мирски цркви које монастира и 225 села у пра и пепео преобратили тако, да сада у Нахији Нишевачкој ни 20 села неспаљена нема. После боја су овога млоги људи исечени, и Паша је 31 главу Христијана у Нишу на ћуприју натакао, и донде иј држати дао, док није чуо, да човек Аустријскога у Сербији Конзулата послом својим у Ниш долази, гди иј је пре доласка његова на једну четврт сата поскидати и у реку Нишаву бацити дао, а може бити да би иј иначе дуже времена држао. Говори се, да су Турци и у Лесковцу до 60 колаца направили, но незна се јишт јесу ли кога на њи набили.

Као што чујемо, дознавши Блистателна Порта о овом немиру и бунту послала је Једренског Мушира, Јакуп-Пашу, а заповедила је и Сабри-Паши да ствар ову извиде и изследе, а послан је при том нарочито Дивански Давије Назири,
Тевфик-Бег-Ефендија, с тим налогом, да Арнаути све робље и имање поменутог Христијанског народа, које су они досада од ови отели, натраг поврате, и да оне, који су трајаћег овога бунта овамо преко границе у Сербију прибегли, натраг у отечество њино позове, гди им Порта сваку сигурност како личности тако и имања њиног обећава.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on December 29, 2014, 01:02:20 pm
[attachment=1]
Ниш у време народног устанка 1841. године


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on January 11, 2015, 10:52:04 am
Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је писано.


Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо, Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка, што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу до небо!


Title: Re: Српске буне
Post by: ORIĆAREB on January 11, 2015, 02:25:54 pm
Једно од многих писама из Нишког ејалета, којa су у годинама пред устанак долазила књазу Михаилу Обреновићу. На писму нема потписа, ни дана када је писано.


Жалба от град Лесковац и от сва села лесковачка наија

Пресветлејшему и чеснејшему Богоизабраному Государу свето србскому

Светлејшему преизабраному честитому великому государу нашему свето србскому покровитељу, да Бог даде и мати божија помогнула, ваша рука светла дугачка да биде, ваша крила и нас да покрију, ако знате Бога светога, турске муке нама одолеше, веће више не можемо трпети турски зулум! робје доста бесмо, молимо тебе, светли государу, молимо и ногу ти љубимо и дугачку светлу руку, Бог да поклони и нас на твоју светлу руку, и ти за нас милостив да бидеш, и на светлога цара да покажеш, како нам турци досађују, како турци на Бога не гледају, нашу веру и закон растурише, не ни давају у цркву да идемо, Бога да молимо, не ни дају празник да пропразнујемо, ни па да се веселимо, ако дође велики празник, турци нас сас пушке на црквена врата чекају, и гледају која је девојка полепа, они гу узнеју силом те ги потурчију, и ми што да чинимо? Земља тврда а небо високо, светли цар не знае турци што чинију, и нема кој да каже, најубавији мужи пробирају који су мало на еспап турци не ги остављају живи, но ги утепају преконоћ кришећом, да се неђе кавурин јунак и убав и речовит. Која је жена убава они турци јој мужа утепају, па гу узнеју те гу потурчију, турци на нас иснаф не учинише, наше жене изсилуваше, наше сестре под себе турише, наше ћерке изсилуваше. Сваки спаија, сваки господар, сваки субаша, кр-сердар у свако село оро играју сас девојке када која најлепша девојка сас силу тера, ако се нађе неки татко или брат те не пушта своју девојку а они га убију преко ноћ а девојку докарају при себе, те им играју и поију, ракију им служију до колико сахата па после ги накарају те се свучеју голе те при њи спију сву ноћ. Такав зулум не можемо више трпети, аман Бог да види, да ли има цар на земљу или нема? Нама дође веће само да рипамо у воду да се издавимо, не можемо трпети више турски зулум мутлак аман! Алаџаб вергија млого тешка, што год се мучимо, радимо, печалимо – све за турци, не можемо само за њи да спечалимо, и нам ништа не остаде, већ су нас сас лику опасали, сваки дан по села идеју и бадиваја једеју, ништа нама не остаде, ангарија је много отвише, по сто ргатина за годину на једну кућу, више и глобу много узимају, за неко малко кабаат узнеју што нађеју све човеку само душу оставију, тешко отвише, турски зулуми су отвише – само смо писали от хиљадо ката едан кат, молимо от земљу до небо!


Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji jezici na Balkanu da se nije
rodio.  :klap :klap


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on January 11, 2015, 04:02:44 pm
Veliki i večni Vuk Karadžić. Ravan je Isusu, a možda i veći. Našto bi ličili današnji jezici na Balkanu da se nije
rodio.  :klap :klap
(Данашњи Прокупчани говоре мешавином призренско – тимочко – косовско – ресавског – и зетско – сјеничког дијалекта уз много локалних карактеристика које су и данас уочљиве.  Изворни говор има пуно турцизма и остатака грчко – цинцарских речи, али и нешто  латинских речи које  су стигле преко католичког живља Дубровачке колоније, настањене у Прокупљу половином седамнаестог века. И на крају, да се мало нашалим.  Артикулација пантомимом – изобилана је. На пр. грчка колица назив је за испружени средњи прст уз кога су савијени сви остали, а значи - бемти ујну.) 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on January 14, 2015, 09:43:11 am
Устаничке вође

Устанике у  Заплању предводио је  Никола Срндаковић Срндак, из Горњег Душника; Нишаву је дигао коцабаша Милоје Јовановић, из Каменице; Власотинце - Станко Антоновић (Атанасковић) Бојаџија и Цека Вучковић, из Власотинца; лесковчане - Коца Цветковић Мумџија из Лесковца и поп Ђорђе Јанковић из Пољанице; пиротску нахију Јеленић и харамбаша Ига из Орља, Белу Паланку – Младен, бивши Карађорђев буљубаша. Поред ових, устаничке старешине и виђенији људи били су: Стојан Чаврдар, из Великог Крчимира; поп Симон из Лесковца; Цветко Куцула и Мита деда Ујин из Власотинца; Сава Божиновић и Цека Михајловић из Врања; Стаменко Ђокић и Илија Николић из Јастребца (у Грделичкој клисури); Лепоје Николић из села Гаре; Цветко из Просека; Стојан, Никола Каплар и поп Јован из Горњег Матејевца; Ћор Голуб, Цаја Бојин, Стојан Пицандра, Иван Милија из Доњег Матејевца; Симон и браћа Стојан и Китка из Кравља; Неша из Кнез Села; Здравко Гуливрећа и поп Јанко из Каменице; Благоје Железар и Ћурћан из Палиграца; Стеван Мандараца, Коста Чавка и Здравко Палилула из Ниш(а); Никола, Спаса и Марко учитељ из Дражевца; Милија из Габровца, Цека Качар из Куновицa; Цветко Маностирац и Ђока из Церја; Цветко из Ореваца; Иван из Врела; Петар Големи из Јасеновика; Пеша из Малче; Петар из Хума и др.

Море врћај коња аго, Абдул Ћерим аго, 
море врћај коња, пишман ћеш да будеш.
Море негу врћам Џан Стамено мори
да знам да погинем.
Море пуче пушка из густи ораси
те обори агу Абдул агу.


[attachment=1]
Портрете вођа Нишке буне - Милоја Јовановића из Каменице и Стојана Илића Чавдара из Великог Крчимира - урадио је академски сликар мр. Мирослав Анђелковић. За израду портрета послужиле су му фотографије потомака ова два јунака, као и описи њихових савременика сачувани у писаном и усменом предању.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on January 20, 2015, 01:42:15 pm
Нишки митрополит  Григорије (1833-1842), записао је у Пентикостару, ова два догађаја (чуда): 
Године 1838. беше страшна чума те брат брата не могаше чувати, ни саранити. Мртве су сарањивали они који су чуму преболели, па се нису бојали по други пут. Хиландарски јеромонах Виктор, који је у Цариграду био прележао ту болест, опевао је мртве, и тада је стекао силне паре.
Други догађај бележи врло кратко: Због народног устанка 1841, Турци попалише и поробише сву нишку наију.

Међу тим је у Нишком  вилајету било чуда и пре а богами и после Григоријевог владиковања, па морамо да поменемо, барем, она која су 1841. још увек била одржана у народном сећању, а потом, многа од њих, због већих зулума, заборављена као да ништа није ни било.

Год. 1797. видински паша Пазваноглу удари са својим крџалијама на Ниш, но, како не имајући топова, вароши није могао ништа, он околна села похара и попали, робље пороби а људе побије. У селу Малча, кад  жене и деца, немајући куд  да побегну, затворе се у цркву, крџалије најпре кроз проваљени свод убаце кошнице са пчелама а затим цркву запале.

После каменичке погибије 1809. Хуршид-паша озида од одсчених глава споменик народних мука - Ћеле Кулу, плаћајући за сваку по 25 гроша.
Нег видјевши да је число мало,
И побједи да придају вида
К врху исту својим надзидају
. (С.М. Сарајлија)

У пролеће 1821. уверен да ће тиме пресећи сваку помисао на буну, Хусеин – паша погуби мученике: владику Мелентија, проту Стојана, попа Ђорђа, Младена, Голуба и Радисава.  Но, зле прилике нису више биле довољне  да застраше народ Нишког вилајета. Било је јасно да са Турцима више нема живота и да мира не може бити. Устанак је тињао и само је чекао жишку да се разбукти.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 18, 2015, 11:15:11 am
Године 1832. Турска је била на ивици пропасти. Немири у многим деловима царевине, принудили су Порту и султана Махмуда II да затраже војну помоћ од Русије, обавезујући се при томе,  да ће поред  уступака Русији предвиђених Једренским миром, радити и на побољшању положаја хришћанских народа у Турској. Но, реформе постојећег уређења, а нарочито  укидање спахијског-тимарског  поретка, озлоједило  је бегове и спахије и читаво мухамеданско становништво, који су за губитак привилегија и ново стање окривљавали  хришћане, па је у многим областима турске државе, а нарочито у пограничним крајевима према Милошевој Србији,  безвлашће и насиље достигло врхунац.     
Све ово насиље не може се описати, али оно што је народ највише дирало, то је било одвођење жена и девојака. Такав један случај одвођења био је непосредан повод  да се народ у крушевачкој нахији дигне на оружје. Убрзо затим дигли су се Параћин, Ражањ и Алексинац.
За то време ни Књаз Милош није седео скрштених руку. Он посла потстрекаче да дижу буну у срезу бањском, Гургусовцу, Црној реци и Крајини, и у исто време (1. мај  1833.) упути побуњеном народу прокламацију:

Познато је мени, да се ви нисте дигли на цара нашег, кога је једина жеља да се никоме у царству зло не чини, него да сте устали на зулумћаре који, противу царске воље, сиротињу угњетавају, глобе и муче. Боље би било да ватра није планула, но да сте дочекати могли да се по обећању премилостивог цара нашег мирним начином зулумћара опростите и са садашњом Сербијом присоједините…


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 21, 2015, 12:55:24 pm
(Турска се Хатишерифом из 1830. г. обавезала да ће Србији вратити шест нахија: Крајину с Кључем, Црну Реку, Алексинац с Ражњем и Параћином, Јадар и Рађевину, део Старог Влаха и Крушевачку нахију, којима су Срби владали под Карађорђем, али као што су Турци у то време обећавали и више него што се од њих тражило, још теже су се канили да обећано изврше.)

Не чекајући Милошеву помоћ, народ (њих око 3000), наоружан батинама и секирама крене на Зајечар и Гургусовац, и због своје несмотрености јако пострада. Тек кад Милош половином маја посла Милету Радојковића са неколико стотина људи на Тимок, и побуњеницима  разда пушке, Турци, видећи се на невољи, без борбе пристану да напусте Крајину и да их Срби отправе за Ниш.
Одмах по заузећу ових крајева, Милош у њима уреди власт, а Порти не преостаде друго него да пошаље своје бујук-тескерџије који заједно са руским комисарима дођоше у Србију да назначе нове границе и процене имања истераних Турака. По тим границама, Ниш и нишки округ остали су и даље под Турском, а Нишевљанима, поред свих невоља, допадоше и мухаџири.   
Много пута, на разне начине, молили су они Књаза Милоша да их избави из турских руку, али Милош, при свој доброј вољи, није више могао да учини ништа.
Почетком јануара 1835. године, побуни се народ из 16 нишких села ( Каменица, Церје, Кравље Миљковац, Веле Поље, Палиграци, Врело, Горњи Крупац, Дражевац, Бели Брег и др. села близу границе). Побуњеници се обрате кнезу Милошу и упуте му ово писмо:

Пречеснејши милостиви господаре Милоше Обреновићу

Молимо Бога за твоје здравље. Ти и Бог данас. Сиротиња кука и плаче до Бога се чује. Данас што се зулум починија како се је сиротиња предала. Сердар искочија 50 човека Турчина. И одовуд Топоницу таја села сва је сиротиња у планину утекла: што беше за работу човек, он је кућу оставио; али Турци по кућах падоше: девојке при њих докараше од седам година, и њих ги посмешише. Сиротиња тебе се је поклонила под твом крилу господаре! Прво село Врело тебе се поклонило (2 човека Станко и Иван), друго село Кравље теби се моле (два човека Пера и Милић), треће село Церје теби се поклања (Маринко и Павле), село Миљковац теби се поклања (Јован и Спаса) 16 села тебе се поклањав, славни Господаре. Данас хоће сиротиња да изгине. Много зулум почињен. Сиротиња данас Турчину се покорити неће!  Зашто?  Од зулума!  Славни велики Господаре! Наша десна круна. Јануара 1835.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 22, 2015, 02:47:01 pm
Добивши такву молбу књаз Милош одмах заповеди Авраму  Петронијевићу  да иде у Ниш, и по њему  пошаље писмо нишком мутесарифу Салих-паши:

Ч. Везиру Салих-паши нишком мухафизу
17ог Јануара 1835. Н 222.

Чуо сам да су се христијани нишевачке нахије нешто узнемирили противу зулума неки турака тамношњи, и да се нису смели усудити на позивање ваше да се смире, и својим кућама иду, и да сте ви били принуждени оружаном руком разгнати ји и казнити. А будући да сам се нашао овде на комшилуку с вама и с њима, то нисам рад ни најмање да се вама, као царском већилу, каква непокорност чини од христијана, а у исто време рад сам, да и христијани не пострадају јербо цару свагда раја потребује. За то желећи да се опет то све умири и да ви опростите оној раји њино безумије што су се упустили у така посла, ето шиљем к вама мог ћају Аврама Петронијевића да вам ову жељу каже, и, ако ви оћете, да отиде с вашим људима до оне побуњене раје, и да ји посоветује од моје стране да се смире, које надам се да ће одма и учинити. А пространије казаће вам и мој ћаја из уста. Ако ли пак вама не буде угодно ово моје предложеније, а оно мој ћаја има заповест да се одма врати натраг, и да не иде међ ону сиротињу. Мени се чини, да ми је дужност чинити мир на комшилуку, јербо сам се цару заклео да ћу му веран бити, и зато вам то и предлажем, а у почем ви како разсудите онако и чините, а ја у том случају признајем да немам никакво право мешати се у вашу нахију.

Милош Обреновић
Књаз Србски


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 23, 2015, 11:32:01 am
На путу код Ражња, Аврам од неких трговаца сазна да су кметови побуњених села долазили у Ниш код  Салих-паше на разговор и да се буна утишала. На умирењу је посредовао погранични командант српски сердар Стефан Стојановић. Салих је обећао да више неће слати зулумћаре међу народ, већ да ће поставити народу нарочитог кнеза вилајетског, преко кога ће се наредбе извршивати. Али пашино обећање није вредело много. Jер, није прошло дуго време а народ се почетком марта исте 1835. године поново побуни због турских зулума.  Жалбе опет учестају Књазу Милошу.

Сис писмо дати се у Крагујевац Господару у руцје јему.
Светли Господаре, умилостиви се на нашу сиротињу! Сиротиња много изгинула: 300 човека бемо; остаде 100 човека; у твоју земљу пребегомо; твој Сердар бие, па не тера у турци да идемо. Што отоше и они погинуше. Сва села пуста останула; ништа неје останало: овце откараше, говеду откараше, вино источише, жито отнесоше, децу посекоше, руке на децу оцекоше, уши оцекоше. Ништа не остаде. Сиротиња цвили и пишти до Бога се чује. Светли Господару, ти отац над нас! Пружи твоју светлу руку над нас! Ми сиротиња твоја покорита. На турчина ми више раја не можемо да будемо.

Кнез Милош поново пише Авраму Петронијевићу:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу
Попечитељу инострани дела, у Крагујевцу,
У Београду 9. Марта 1835. Н 725.

Можда ће вам познато бити, да су се нишевљани и опет побунили. Ја сам данас о тој побуни њиној с ч. везиром разговорио, и он ће у Ниш послати свог човека, да се та буна смирује.
Вама препоручујем, да по пријатију овог писма одма одправите се у Јагодину, и тамо дочекате човека ч. везира, с којим ћете и ви у Ниш ићи, и који ће вам донети настављенија како ћете заједно с њиме народ тај смиривати. Писали смо и ч. Ага-паши, да и он свог човека у истом предмету у Ниш пошље.

Милош Обреновић
Књаз Србски


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 24, 2015, 10:24:15 am
Сутра дан Књаз је Милош упутио Авраму  друго писмо:

Благородном господину, кавалеру Авраму Петронијевићу
Попечитељу инострани дела, у Јагодини.
У Београду 10. Марта 1835. Н 730.

Као што сам вам писмом мојим од 9. Н725. јавио, да ће вам човек ч. везира београдског наставленија моја донети касателно пута вашег у Ниш, и смиренија тамношњег народа, тако вам ова по истом човеку овим и шиљем. Овај везиров човек остаће у Нишу донде, докле год не дође из Цариграда човек, за кога смо ми одуда писали, да се у Ниш пошље, и тамношња обстојателства извиди и смири. Тако исто доћи ће тамо и један човек ч. везира видинског. Он ће тамо с ч. везирем нишким преговоре чинити, а ви само будите с њима у дружству, но чините се невешти, казавши само, да сте и ви с овим човеком од мене у договору с ч. везирем послани, развје ако вас што запита, онда му можете одговарати, познати вам нашим обстојателствима и неутралности сходно.
Овај човек везирски, који ће тамо седети до пришествија мемура из Цариграда примаће дације од побуњеног народа и вообште имаће сва сношенија с тим народом да се Салих-паша и турци тамношњи ништа не мешају у народ побунивши се. Салих-паши је писано да војску своју из вилајета у варош прибере, а да јој ни пошто не да из вароши на поље у вилајет ићи.
Што се пак народа тамношњег тиче, њему поручите прикључено писмо моје, протолкујте му га и присоветујте, да поступи по гласу истога писма.
Ако ли паша не буде хотео војску своју из вилајета у варош увући, а оно неће бити асне натериват народ, да иде кућама својим. За то дакле с Салих-пашом да се најпре утврди и он да војску своју у варош увуче, па онда присовјетујте народу нека се  кућама својима врати. Ви пак пребудите у Нишу до даљег мог наставленија.

Милош Обреновић
Књаз Србски


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 25, 2015, 10:18:28 am
Писмо Књаза Милоша народу округа нишког:

Народу нахије нишке моје љубезно поздравље!

Како сам разумео ви сте се опет побунили тужећи се на зулуме власти, и хотећи нека одлакшања. Ви сте жене, децу и стоку вашу на границе дотеривали и желите прећи на ову страну. Но то ништа никако бити не може. Ви морате остати раја, и морате слушати ваше заповеднике, и избаците са свим из главе, да ви овом крају присајединити се можете.  Оно што је с границом мојом учињено, свршено је већ са свим, и више се поправљати не може. Вама сам ја толико пути поручивао, да се ви смирите и да не гинета за банбадава, но ви некако још не можете да се усовјетујете. Зато вас ево опет по овоме мојему верноме човеку поздрављам и препоручујем вам, да се ви сви заједно с женама, децом и имањем вашим кућама вратите и да се смирите. Оно што треба раја да издаје оно морате издавати и од тога вас нико ослободити не може. Ч. везир београдски шиље у Ниш свога верног човека, који ће бити тамо између ваши заповедника и између вас. Ваше дације издаваће истоме човеку ч. везира београдског, донде док из Цариграда мемур не дође, који ће се смиренија вашег ради послати. Па кад тај мемур из Цариграда дође онда све ваше тегобе њему представите, и онда ће вам се у колико право и могуће буде учинити. За сад дакле и ви сви, који сте овдје, и други који нису овдје, већ су се разбегли којекуд, вратите се кућама вашима сви, од првог до последњег, и не скитајте се више никуд. Ч. везир сву ће војску своју у варош скупити, а ви по вилајету радите ваше послове, и издајите данак онај који је вама прописан, јер иначе ако ово не послушате, пропашћете са свим, и нико вам помоћи не може. А ја вам стојим добар, да вам ни један Турчин у вилајет изићи неће. Смирите се дакле и послушајте ове моје рјечи.   

У Београду 10. Марта 1835.                                                                                                                                                                                                    Милош Обреновић
Н. 731                                                                                                                                                                                                                                  Књаз Србски

Аврам се крене по други пут за Ниш. Али он још не стигне на место, а Салих-паша пошаље војску у побуњена села. Војска се сукоби са устаницима у Миљковцу и у жестоком боју са обе стране падне доста мртвих и рањених. Устаници одрже своје положаје а  побеђени Турци се повуку к селима Каменици и Матејевцу, да чувају да се и та села не би одметнула.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 26, 2015, 12:04:40 pm
Један од многих рапорта тимочког сердара Стевана Стојановића у коме извештава Књаза и Попечитељство о догађајима на граници

7. март 1834.
Списак
У призренију погибши и рањени људи нишког окружија а имено кључа топоничког
                                                                                     погинули    рањени
 1. Стојан Живковић из Горњег Купца                                    1               -
 2. Милисав Ковач из Горњег Купца                                       -               1       
 3. Милутин Живковић из Горњег Купца                                 -               1
 4. Живан Влаић из Горњег Купца                                          -               1
 5. Младен Ковач из Белог Брега                                            -               1
 6. Никола Вељковић из Дражевца                                         1               -
 7. Дете од 11 година Јована Симиног из Трнаве посечено        1               -
 8. Печа Јовановић из Горње Трнаве                                      1               -   
 9. Никола Нешин из Горње Трнаве                                        1               -
10. Jанково дете од 8 година из Миљковца посечено                1               -
11. Милован Исполџија из Веље Поље                                     1               -
12. Јован Попов из Миљковца                                                -               1
13. Богдан Миленковић из Веље Поље                                     -               1
14. Маринко Стамболија из Веље Поље                                    -               1
15. Живадин Ристин из Палиградца                                         1               -
16. Милосав Миланов из Врела                                               1               -
17. Јован Богданов из Врела                                                   -               1
18. Паво Шијаковић из Кравља                                               1               -
                                                                                      ----------------------
                                                                            Сума      11               7
Примјечаније. Колико је пак турака у овом боју погинуло, нисам дознати мого, но госп. Аврам разбраће о том сад у Нишу.
С. Стојановић


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on February 26, 2015, 12:16:41 pm
Из писма Аврама Петронијевића од  21. марта из Ниша књазу Милошу види се да је Салих-паша обећао да ће свима побуњеницима опростити, да ће им се вратити сва отерана стока, и да ће им допустити да између себе изаберу једнога коџабашу, а кад овога изаберу, нека му преставе преко њега тегобе своје. У исто време обећао је да ће пустити све оне који су похапшени. Аврам је зато из Ниша са чиновницима Салих-паше отишао у село Попчицу, где је био велики збег народа из нишких села. У Попчици је Аврам опет нашао војног команданта из Неготина полковника Стеву Стојановића, и онда су позвали цео збег и саопштили му све што су с пашом уговорили; и онда изаберу 20 људи и дођу у Ниш, а остали оду својим кућама. Аврам је ове људе извео пред пашу те му они изљубе сиџаде и руку, а после су пуштени и они који су били у апсу.  Тад ови ослобођени устаници изберу себи коџабашу Милоја из Каменице.

Писмо Аврама Петронијевића Књазу Милошу

Ваше Величество,
Милостивјејши Господару!

По татарину ч. Веџихи-паше јавио сам Вашем Височеству како смо са ч. Салих-пашом у призренију побуњене раје, говорили, а сада јављам, да се он једва трећи дан решио дигнути војске своје из села, и тако по уговору с њиме, да прашћа свима, да ће им повратити приграбљени мал, да ће им позволити да између себе изаберу једног кнеза, а кад овога изаберу, нека му представе преко њега тегобе своје, и по преслушанију, да ће им се олакшање учинити у колико му обстојателства позволила буду, отидемо са Хаџи Мусагом са Риза Бегом кафтанџијом ч. Салих-паше, и са једним јерлијом одавде именом Хаџи Салиом, у Попчицу гди, по предварителном известију, нађемо и г. полковника Стеву Стојановића. Онда сакупи се и она сиротиња, која је побуњена разбегла се по шумама, и пошто јој покажем опроштај чест. Салих-паше, који им се чини на подсредствованије ваше и ч. везира београдскога, прочитам им и писмо Вашег Височества чрез мене управљено, и по том изаберемо једно дваестину главни људи, те синоћ доведемо собом овде, а проча сиротиња отиде својим кућама. Оно дваестину изведемо јутрос ч. везиру те му редом изљубе сиџаду и руку, а после тога поодпуштају се из апса и сви они који су за ово време позатварани били. Сад су изабрали себи и кнеза некога Милоја из Каменице, сјутра ћу га одвести ч. везиру на потврђење, и у прилици тој исказати му све тегобе, које сиротиња до сад трпила, и видећемо у колико ће им се оне одобрити да се унапредак олакшају. Попљењену стоку и кућевне ствари које је могао ч. везир ухватити од грабиеља, дао је мал сајбијама те су узели сваки своје што је познао, но сиротиња тужи се, да јој још млого мала фали, за кога ч. везир каже, нека и сиротиња сама постара се тражити, а он ће се постарат да за фаљену стоку прораспита, и ако се у кога му драго нађе таква, одузеће се и мал сајбији повратити.
Хаџи Муса казао му да од сад у напредак не шиље никаква туpчина по иста села док се добро не слегне, а раја се не увјери о безбједности својој, а међу тим да ће он за то време све порезе или кусуре пореза од речене сиротиње поузимат и њему теслимити, но ч. везир на ово последње рекне, да он никаква теклифа (зактевања) од речени села неима, и како се види никако није рад да му овакав посао преко овога иде.
Измеђо проче апсеника није отпушћен један само, који кажу да је из Алексинца, рањен је и лече га. За њега је први пут паша овај казивао Хаџи Мусаги да је с џебаном к побуњеној раји од алексиначког капетана послан, па се је ранио у оном боју, те га турци ухвате. Кад сам чуо овако, рекнем паши, нека га доведе предамном да видим који је, и да ми посведочи такову ствар, на које одкаже ми овако: Ако га доведем овде и станем га питат, он ће казати, као што и нама говори, да је ћарџија, и да је сам, не пославши га нико, дошао к бунтовницима. Ја га никако не знам који ће тај из Алексинца бити, по свој прилици ваља да је неки суртук, ибо ми се нико није потужио за њега.
Што се зулума тиче, кад погледа човек на сирорињске тужбе има их доста, а кад пак стане везир оправдавати се у тому, чини се да никаква зулума неима, ибо оно што сиротиња говори, он све оповргава, капилије му помажу по арнаутски, а од јерлија не сме нико ништа да проговори. Ово све достављајући на благоусмотреније Вашег Височества, и очекујући даљег наставленија Вашег, с истиним страхопочитанијем остајем и јесам

У Нишу                                                                                                                                                                                                                                                                             Вашег Височества
21. Марта 1835.                                                                                                                                                                                                                                                              Свепокорњејши слуга
                                                                                                                                                                                                                                                                                    Аврам Петронијевић (с. р.)

(NB) Чест. Хусеин-паше човек из Видина још до сад није дошао, може бит неће ни доћи, кад досад није дошао, а не знам шта ли му је овај везир по једном татарину за овај посао писао, који је јучер одавде отправљен како чујем.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                           
                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Горњи


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 02, 2015, 06:31:48 pm
Почетком лета 1835. године буна, или како је народ касније назвао прва размирица Милојева се коначно утишала, задовољене су народне молбе, и уведена нека врста сеоске аутономије. Салих паша је  преко Аврама  одао признање  књазу Милошу за напор око посредовања између Срба и Турака, а Књаз је, са  своје стране,  обећао нишевљанима  да ће се и даље интересовати за њихову судбину и односе са Турцима. Но, настале су нове тешкоће због којих је Аврам морао да поново иде у Ниш; наиме, кнез Милоје се осилио и није допуштао ниједном Турчину да улази у села. Неколико пута позивао га паша на разговор, али Милоје није хтео да иде, већ  је само писмено одговарао, да народ неће субаше по селима. Паша се нашао у неприлици : ни да га трпи ни да га гони. С тога Аврам овога пута стаде на пашину страну и успе да ствар сврши тако, што је од Милоја узео оставку на положај кнеза, а по свом повратку из Ниша у Јагодину 21. јуна 1835. написао је Књазу следеће писмо:

Његовој Светлости
Милостивјејшему Господару Милошу Обреновићу књазу српском скоро у Пожаревцу или Свилајнцу

Baша Свјетлости

Mилостивјејши Гocподару!

Oдгoвapajћи нa височајше писмо Baшe oд 17 т. зa H 2114 jaвљам Baшој Cвјетлости дa ja нe 6и ни ишао y Hиш, нo чекао би одговор на  писмо моје к г. Живановићу, да нисам после тога трећи дан разумјео од поштаџија, да је Ахмед-пашин агрлук (пртљаг) већ изашао из Цариграда, о којем сам по истим поштаџијама писао брат Алекси да саобшти Вашој Свјетлости. Одлазак пак мој у Ниш био је међу тим нуждан, по тому што сам на ново морао мирити  ону сиротињу нишевачку с пашом. Постављени нови кнез на ова села одовуд Ниша, поплашен постреканија Турака нишевачки, а и Христијана којекакви, одвојио се је на поље, пак око себе држећи непрестано десетак пандура, узаптио сва села до Нишаве, и ником Турчину, почти месец дана, није допуштао у какво село, за какав нибуд посао. Неколико пута позивао га паша, но он никако није му ктео отићи, већ само писмено одговарао му, да народ неће субаше по селима, да неће пољака Турчина, и још тима подобне неке маленкости. Паша се је нашао у чуду, нити је пристао да га трпи, нити пак да га гони, бојећи се, да у последњем случају не поквари што или код Порте или Ваше Свјетлости, и једва је чекао, да му ко од вас дође. Согласно дакле с пашом, позвао сам Кнеза Милоја најпре к себи, по том одвео сам га паши, извинуо га пред њиме, и учинио да га назове својим бендеси (слугом), и сматрајући на интриге нишевљана, а неуметност овога сељака, узео сам му оставку па да код своје куће спокојно живи; у сваком селу нека има по један кмет, а у Нишу код паше биће главни коџабаша. За сада је такав неки Јован Петровић, а о Димитрову дне, кад се порез стане резати, доћи ће из сваког села по један кмет да рачуне прегледају и порез разрежу, пак ако им буде по вољи овај коџабаша, он опет и нек остане; ако ли није, а они нек наместе другога. Сељак какав ако имао буде тербу с неким, јавиће се кмету, овај ако узможе помирит, добро; ако ли не, послаће их обе стране коџабаши, и коџабаша самом паши на пресуђење. Сви апсови који су досад били: код војводе, туфекџибаше, кадије, и. т. п. укинути су, и само ће један бити код паше. Џериме (казна без икакве кривице) више не има, но за кривце биће батине; и то само у присуствију пашином: други никакав властник, ни сердар у пољу који ће по вилајету само са једно 7 – 8 момака ићи, неима власт никога чукнути. Никакав господар или спахија или субаша њиов, не може у село отићи, развије ондак кад ће се десетак одвајати. Турчин ако какав изиђе у село какво, и почне пијанствовати, или субаша поведе каквог далчаука (готована) собом, кмет нека потајно на брзу руку опреми абер или сердару, ако је гди год у близу, или паши пак ће онаквима паша сам по бостанџибашки судити, као што је и пре ту једноме своме гавазу 200 батина ударио, само зато што је једнога христијана у Нишу гурнуо на сокаку. Никакав кулук неима христијанин никоме чинити, кромје само једном паши ако кад нужду имао буде, и то ће највише бити за довући му дрва и сламу које ће бити по тефтеру учињеном од садразама у Вучитрну, нити ће он пшенице, ни пиринча сејати, као што је Салих паша сејао. Спајијама даваће се десетак од свега, а господарима само девето од стрмнога жита и кукуруза, и в мјесто 2 1/2  оке масла једна ока за котарно, башчелук, трмке, и. т. п, сејаће свака кућа по 20 ока пшенице или кукуруза господару, но и то пошто га збере на гомилу није му дужан носити из села никуд, већ ако му треба, нека нађе кола под кирију, па нек носи куд му драго. Био је адет да косе сељаци господарска сена, и носе у Ниш, па сад је и то укинуто. Сву ову уредбу, пошто је паша изјавио кадији и нишевачким агаларима, дао је начинити једну строгу буирундију, да вај хална оном, турчину, који би од сад у напредак раји каквом или преку реч рекао, или на преко погледао и још тиме подобна, а и раја да у будушче строго пази на дужности учтивости, пак сазвавши код кадије од свакога реда по неколико турака, кметове христијанске из Ниша и сеоске, преко кадије и својега башчауша дао је свима прочитати, и кадији устмено изговорио, да се сваки у памет узме. Паша је искључио и име Кнез и место тога коџабаша. А кмет чорбаџија или и кмет. Вели: не демек одсун свака рђа да носи име кнез,; кнез је вели, велика ствар! Пољаци турци искључени су, премда су после опет неки сељаци долазили те их искали, за које сам ја казао паши, да то нису кметови већ лоле, које су са субашама до сада чутуре испијали. Сељаци с ове стране Нишаве, једини су били с Милојем и њега слушали, док су пак к Дражевцу доле правили себи другога поглавара, џебану куповали, с лесковачком страном уговарали, и. т. п. и мислили су да подигну и нишевачку и лесковачку као што сам дознао, те после призовнем кметове к себи, и кажем им да се ђавола окану, да ће у противном случају и себе и своје домове изгубити, и да ће их Ваша Свјетлост гонити ондак више него Турци. Казао сам им нужду тога, и тако сад су се сви слегли, кромје још једино попче из Ниша, за кога сам казао сељацима, да га између се истерају, а и коџабаши сам казао, кад дође, нека га преда владици, да га овај удаљи куда, да не мути по народу. Два пут како смо га предавали од зимус, па се опет ђавола не пролази.
Паша пише Вашој Свјетлости благодарећи вам на посиланију мом, казивао ми је које шта и устмено и препоручио ми да вас умолим за њега, да му се код Девлета изради. Препоручио ми и за Хаџи Алију и за Махмут пашу Хафизића да вас молим да му напишете једно писмо за њи, да их доведе својим кућама. Вели: Хаџи Алија је стар човек, употребљавао би га у мој посао, кад би се што догодило против јерлија, ибо је рад да их унизами, а Махмут паша нека би га дома нек смрди; он је, вели, једна будала.
Опростите Господару што сам оволио натрапао, а имао би још, но кад вас у здрављу видим, показиваћу вам кад се о чем сетим.
Ахмед паша данас ће бити у Софији, а овде једва око среде. Данас му је овуда прошло нешто агрлука са једним драгоманом одоше у Београд. Ја сам му написао мало писманца, како ме је Ваша Свјетлост нарочито њега ради до Ниша послала, и будући да ме сад позивају Господара послови натраг, нека извини што нисам више обстати у Нишу. Интов сам му оставио од стране Ваше Свјетлости, и јавио сам му и то. Ја сам ономад вечер из Ниша изишао и коњи су од интова здраво у тавли остали. Стеван их добро гледа.
Норов је пре полученија Вашег писма дошао у Ниш, и ја сам могао само моје кочије дати му до Алексинца, онамо писао Стевчи, да до Јагодине да своја, а час пре да јави Вашој Свјетлости за њега. У Нишу није се бавио више од сата; сад чујем да је отишао право у Београд; но ако ће, он иде с хаџилука, и пита ме: јесмо ли и ми православни као и Руси, и је ли Ваша Свјетлост онај Књаз Милош који сте из Мореје 1827ме године у Париз долазили?
У осталом  вручавајући себе отеческој милости Вашој, купно с дјецама целујем скут и десницу Вашу, и јесам
                                                                           
У Јагодини                                                                                                                                    Ваше Свјетлости
21. Јунија 1835.                                                                                                                        Свепокорњејши слуга
                                                                                                                                              Аврам Петронијевић (с. р.)


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 12, 2015, 09:11:44 am
(13) Чарапићева буна 1826.

2. априла (1826) добије књаз Милош у Крагујевац, где је држао скупштину, извештај од кнезова београдске Народне Канцеларије Милоја Тодоровића и Ђорђа Парезана о побуни Ђорђа и Марка, браће Чарапић из Белог Потока.

Вашем Сијатељству
Покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи чаршилија дошо и казо да му је јуче један сељак казивао да су обадва Чарапића са 4 друга на ову страну прешли и сотим намеренијем да овај народ опет побуне, и казивао је и то да ће помоћ из Београда имати, у баруту, олову и кремењу. За ово ја сам га питао од кога ће помоћи имати, а он одговара да ће однаших људи а не од Турака имати, и то је казиво да до десет дана чућете шта ће бити. И то је казиво: срећа што се Господар у Пожаревцу трефио није, али би већ и на њега ударили…


Књаз је Милош одмах наредио кнезовима околних кнежина, да што пре искупе новоуписане војнике сталнога кадра, зване уписнике, и похитају у Рипањ, где је упутио и свога брата Јеврема, као главног управника целе послате војске. Овакву наредбу књаз је упутио и  обор-кнезу Васи Поповићу, у коме га подробније извештава и о самом предузећу браће Чарапић које је добио од беогредских кнезова. Писмо књажево гласи:

Љубезни Васиљу
Јучер у јутро примио сам писмо едно од кнезова Београдски с коим јављају ми како су дознали, да е Чарапић овамо прешао, у Авали налази се, и спрема нуждно к побуненију Народа; по овом известију учинио сам нуждна расположенија моја, објавио ствар неколицини од кнезова наши, и препоручио им строго, да уписане војнике что скорие саберу и с њима у Рипањ поите, гди ће и брата мога Ефрема наћи, и сви согласно постарају се наћи Чарапића и уфатити. Ово е пре подне данас било, - после подне дотрча пандур Београдски на мезулским коњима, и донесе ми писмо Аврамово, с коим јавља ми Аврам, да је познатог вам учитеља Михаила уватио и код кнезова уапсио, кое га ние смјео овамо послати, да не би гди у путу уваћен био и отет. Кнезови предузели су учитеља на испит, кои је таки одкрио, да се Чарапић у Авали налази, к кое му е он 2. априла одлазио, и однео му 40 прокламација и 10 ризми фишека и 13 ока олова, да се Чарапић у граду Авалском налази и има са собом до 15 другова. Содержание прокламације ест, да Народ у маси устане против свог тиранина (мене), да ме камењем побие, а по том браћу моју и све кнезове и писаре; да е притом Карађорђев син дошао, и да ће овамо прећи, и да е сада време настало сбацити јарам тиранства, отворити Народу очи, и тако избавити га од мрака у коем чмава, и себи вјечно име утврдити. Ове прокламације као что више реко, однео је учитељ собом Чарапићу у петак, 2. априла, заедно с муницијом предао му е, и обећао да ће и сам до кои дан с добрим дружством доћи к њему. По расположенију моему надам се да ћу метежнике добити до сутра, ако Народ хотео буде фатати; ако ли је с њима согласан, а оно ваља употребити крајност, и ударцима добро измјереним уничтожити угрожаему опасност. Ово вам јављајући за сад, препоручуем да таки соберете све уписнике к себи, кои да се непрестано код вас налазе, а при том узмите добре мјере, и будите обазиртељни на свачта, и шиљите повјерене људе по Народ, да дознате какав дух у њему наоди се? – А при том будите свагда готови на заповест моју. Остајем ваш

N0 421.                                                                                                                                          доброжелатељниј
4. априла 1826.                                                                                                                              Милош Обреновић,
у Крагујевцу.                                                                                                                                 Сербиј Књаз


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 13, 2015, 04:22:51 pm
Čarapići su poreklom iz plemena Kuča, potiču iz sela Ubalac kod Podgorice. Njihov rodonačelnik bio je Velimir – Vuša iz ugledne familije Vujoševića. U Kučima ih je bilo oko trideset kuća, i svi su bili ljudi dobroga stanja. Kad jedan od njih nekako ubije pašinu kučku, i turski sud presudi: da plate za štetu 500 groša, Vuša sastavi pare i pošalje ih paši u čarapi a ne u kesi, kao što je bio red, pa ih Turci od toga slučaja prozovu Čarapići.
No, posle nekog vremena, navrze se paša da im otme jednu odivu. Čarapići su se nekoliko puta branili oružjem od te napasti, ali najposle, videći da se turskoj sili i šikani ne mogu doveka odupirati, ostave svoja ognjišta i oko 1760. god. krenu u Srbiju. Došavši u Srbiju, jedni se nastane u okrugu užičkom, drugi u selo Noćaj u Mačvi, treći u selu Rakovu, u okrugu rudničkom, a rođena braća Ivan i Jovan u Belom Potoku pod Avalom.Tu su se oženili i decu izrodili. Jovan je imao sinove: Marka i Marinka, a Ivan: Savu, Vasu i Tanasija.
Pomenuti Tanasije bio je po junaštvu ravan bratu Vasi, a nije zaostajao ni za pobratimom Hajduk-Veljkom za koga Vuk St. kaže: da u vreme Ahila i Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vreme bogzna bi li se oni mogli s njim isporediti.
Kad je Tanasije, jurišajući sa 300 konjanika na turska utvrđenja u Prahovu, poginuo u noći između 10 i 11 avgusta 1810, ostavio je posle sebe dva sina: Đorđa i Marka, i četiri kćeri: Jeku, Martu, Đurđiju i (posmrče) Petriju.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 16, 2015, 09:31:21 am
Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792. године, одакле се (1804) са породицом преселио у Рипањ. Год. 1813. борио се на Делиграду под Мутаповом командом, па је испред турске најезде с мајком и свима својима избегао у Срем. Отуда се вратио после Милошевог освојења Палежа, јуна 1815. и, иако је био врло млад, Милош га постави за старешину грочанске нахије. Тада Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу у Рипњу, и кроз неко време лепо се опораве.
Но, неки Ненад Чардаклић, који је гледао да буде старешином, намерачи се да га убије, те је с друштвом вребао прилику, због чега Ђорђе добегне Милошу у Чачак. Кад се после неког времена врати у Рипањ, затекне Ненада сеоским кнезом и управником рипањске мукаде. E сад, Ненад је Чардаклић, као власт, имао за Ђорђа други план: терао га је у кулук више но остале, а погрдама и псовкама  срамотио где стигне. Није Ђорђе трпео беду зато што је био плашљив и слаб, но наступило је време у коме су људи као Чардаклић и тужили и судили и казне спроводили. Да буде још и горе, на Ђорђа омрзне и поп Мата Поповић, коме по интригама и незгодном карактеру, у Рипњу а и шире, није било равна. Поп је због неке размирице јако мрзео сеоског учитеља, па се то пренесе и на Ђорђа са којим је учитељ био у пријатељству. Попове интриге учине те Књаз позове ову двојицу у Крагујевац, тобоже на разговор, откуда се врате безчасно, тј. бијени са по 50 штапа. У повратку Ђорђе се закле да ће на скоро сам потражити своју част, мада га је учитељ могућим последицама одговарао да се тога посла остави, барем док натенане не промисли о свему.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 16, 2015, 01:46:04 pm
Имао је понекад Милош, забављајући се у доколици, обичај, да Пекети и Настасу буљубаши или другим момцима заповеди, да некога великаша и за отечество заслужног човека, повале из чиста мира тј. како је шали говорио: за к..чево или Јефремово здравље (Јефрем Обреновић је често побољевао), и одрапе му 25 штапа, што су ови, додуше не сви (великаши), сматрали нарочитом Господаревом милошћу. Није познато колико је ова медицина била од користи, но, свакако је служила на радовање присутној фукари, па је Милош говорио: Богу фала све је здраво и весело.
А Ђорђе, младић и јошт полак детињске памети, корећи учитеља да је њега ради лишен своје части, убеди га да с њим буде кад час освете дође, на шта учитељ невољно пристане, потајно се надајући: да кад Ђорђа прође срџба од те кајде неће бити ништа.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 17, 2015, 10:31:03 am
Поменути учитељ био је заправо Михаило Берисављевић, родом из села Дивиша у Срему.  Доста је путовао по Далмацији и Албанији, а био је и у Цариграду. Кад је дошао у Србију, Милош му дозволи да се настани у Рипњу и сагради себи кућицу на црквеној земљи. (Управо је то био разлог сукоба са поп Матом Поповићем.) Одмах после невоље у Крагујевцу, Михаило напусти Рипањ и пређе у Ћесарију, али кад се тамо ожени, нађе да је ипак боље да се врати у Србију, те дође у Београд и постане учитељем (1823).
Имао је, кажу, нешто дечице, која често побољеваше, и најзад, јер се нису ничим лечила, помреше, што од грознице што од неимаштине. По Милошевом одобрењу, Михаило се поново настани у Рипњу, али пошто му поп, његов стари непријатељ, није дао да отвори школу, он се окрене земљорадњи, те је радио мало окућнице и ишао у надницу. А кад је покушао да изоре неки парлог, колико да умеси једну проју, дође у заваду са кметом, који је општинску земљу видео као своју баштину. 
Баш у тој беди дође му једне зиме (јан. 1825.) Ђорђе, те се један другом стану тужити и износити своје неприлике, а начуло се и о неким немирима у Азањи, што уствари и беше прави повод посете.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 17, 2015, 03:10:10 pm
Неколико дана касније избије Ђакова буна, и Ђорђе, пошто прикупи неколико стотина друга, одметне се на Авалу, где настави да увећава војску. Но, убрзо стигне вест да је Вучић код Опленца разбио Ђакове устанике, и да је заједно са Јевремом кренуо у пљачку и палеж села која су отпочела буну или у њој имала учешћа. Узгред, убијали су кога су стигли. (Пре него што је Вучић кренуо из Крагујевца на овај поход, Милош му је поклонио богато украшену сабљу димискију, те овај, жељан да огледа њено сечиво а и киван на једног побуњеника који му је утекао, заповеди да му доведу неког везаног Циганина, који је у буни хтео да нешто мало ушићари, па га толико пута удари сабљом да се сечиво уви, и би за тим принуђен да се послужи јатаганом.)

Кад Вучић угуши буну, Ђорђе распусти војску и са братом Марком умаче у Темишварски Банат, а учитељ Михајло склони се у Београд. Ускоро, Марко се врати у Србију. Милош се пак чинио невештим и није га дирао, надајући се да ће се тако и Ђорђе преварити да се врати. Али узалуд. Шта више Марко поново побегне преко, и придружи се брату. Уз њих пристану извесни  Мирко, нећак београдског митрополита Агатангела, и њ. љубавница, жена неког судског чиновника, који су, будући проказани, потражили спасења у бегству и уточишта у Банату. Сад сви скупа, и уз благослов митрополита, наставе да смишљају нову буну против Милоша.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 19, 2015, 10:06:18 am
У том циљу Ђорђе и Мирко развију преписку са својим пријатељима у Србији, преко Мих. Берисављевића и Петра Радосавкића, такође београдског учитеља, родом из Паланке у Бачкој. На дан св. Илије (1825), Марко Чарапић пређе тајно у Србију и донесе Берисављевићу писмо од Ђорђа у коме му oвај јавља да је ишао у Русију старијем сину Карађорђеву - Алекси – и бившој господи Сербије… за отечество радити, и да они намеравају у пролеће 1826. године, дигнути устанак против Милоша. О Митрову дне учитељ по Марку добије друго писмо, а о св. Јовану (7. јан. по ст. календару) и треће у коме је писало да су хетеристи дали 5 милиона гроша Алекси и прочим созаклетником и да ће њихов бити сваки трошак те да се Срби ни за какву потребу не старају и брину. У томе писму Марко обећава учитељу да ће кад победе непријатеље и збаце јарам тиранства, имати награду док је жив и бити у великом достоинству, јер Карађорђев син истинито, са знањем европејских држава и Порте Отоманске, долази у Сербију да место отца својего наследи. Од учитеља је тражио да он до тога времена припреми довољан број прокламација за устанак.
Одмах за тим Марко се Чарапић преко леда врати у Земун. Али, његов чести прелазак границе, није био неопажен; Милош је преко својих ухода у Аустрији и оних у Бесарабији одавно знао шта се спрема, но стрпљиво је чекао већи траг, а и главни завереници, будући у Ћесарији и Русији, нису били доступни његовој правди.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 24, 2015, 11:10:53 am
Крајем марта (1826) дође Мих. Берисављевићу непознат Грк, и по налогу Ђорђа Чарапића стане му говорити како је дошло време да се дело оствари, и да одмах почне писати прокламације, те се Михаило у том послу удружи са Петром Радосавкићем, такође учитељем, родом из Паланке у Бачкој, који у Београду држаше месарницу. Петар пристане, не без устезања, да преписује прокламације, али под погодбом да се то покаже и његовом ортаку Ђорђу, једном младом момчету из Ниша, које је прилично знало читати и писати.
Испред Цвети (1. април) браћа Чарапићи, Ђорђе и Марко, са једним Грком (Мирковим пријатељем) пређу крадом у Србију, где им се у старом граду Жрнову на врху Авале, придружи још неколико завереничких вођа, a већ сутра дан Ђорђе упути писмо Берисављевићу јављајући му да је куцнуо час за борбу:

Саде треба прежде показано братство да засведочите и да не пожалите труда својего за избавити род свој крупно со мноју от овога општенародњег тирана, за које ћемо вечити спомен оставити, а знате сами како гласи на једном месту у моралној философији да је боље имја доброје нежели богатство, и праваја твори волности а не мари лишитисја милости. Дакле, ако јеси мој прежде показани, сеј час отложи дела твоја и поити сију ношт са Арсенијем и Марком, сигурно са оправом на Авалу у град код мене доћи, и потруди се што више момака добити, такођер муниције за оружје колико можеш више понеси и пошљи ми по овом мојем брату, тј. Ђуки из Бела Потока, 10 ризми барута и 10 ока олова и калуп за олово да се изради а за моје новце које сам вам послао. Момке ћеш експедитирати овим начином, једног по једног шиљи, а ти најпосле пођи, пак на брду више Раковице сачекајте се, и оданде укупно к мени дођите. Немој да сумњаш ни најмање, ја сам уредио са десет најглавнијих нахија, које ће бити у једном согласију, а и Чупићев син прешао је у шабачку нахију, али ће бити у потаји док ми не почнемо… 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 25, 2015, 10:50:22 am
Предавши Берисављевићу писмо Ђука му преда и 30 здравих цванцика и једну рушпу да купи поручену муницију. Пошто је купио потребне ствари и натоварио на кола Берисављевић се с Ђуком упути Авали, али га из смотрености на путу остави, и састане се са Ђорђем у Белом Потоку. Том приликом су дуже разговарали о самој буни и Ђорђе му каже да још није ишао у Рипањ, да ће тамо послати Марка да између осталих позове и Ненада Чардаклића и попа Мату Поповића с којима су некад били у завади. На примедбу Берисављевићеву да се треба бојати издајства, Ђорђе одговори да се тога не боји јер су и они незадовољни с Милошем. Тада се учитељ стане распитивати за остале устанике, где су и хоће ли доћи, а он тј. Ђорђе му рече: да су се приближили и само чекају да се започне, пак ће сви приспети.
Најзад, учитељ преда Ђорђу четрдесет прокламација; требало је да буду од три руке по садржини, али он је само две саставио и обећа да ће трећу одмах почети да пише и у недељу, 4. априла, лично донети у више примерака. Тако се растану и Берисављевић пред зору, 3-ег априла, врати се у Београд.
2-ог априла, истога дана кад је Ђорђе писао Берисављевићу и позивао га к себи, београдски кнезови Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан су чули да је он на Авали и да ће за десет дана дићи буну. То је одмах јављено Милошу у Крагујевац.

2. апр. 1826. Београд. Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан Милошу
Вашему Сијатељству покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи чаршилија дошо и казо да му је јуче један сељак … казивао да су обадва Чарапића са 4 друга на ову страну прешли и сотим намеренијем да овај народ опет побуне, и казиво је и то да ће помоћи из Београда имати, у баруту, олову и кремењу.  За ово сам га питао од кога ће помоћи имати, а он одговара да ће од наших људи а не од Турака имати, и то је казиво да до десет дана чућете шта ће бити. И то је казиво: срећа што се Господар у Пожаревцу трефио није, али би већ и на њега ударили...

Кнезови су то јављали само као глас не јамчећи да је истина, но, Милош је већ био заповедио Авраму Петронијевићу да му везана пошаље Михаила Берисављевића у Крагујевац.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 26, 2015, 10:27:52 am
Чим су пандури привели Берисављевића, он уверен да је проказан од Чарапићеве родбине, открије Авраму и кнезовома целу ствар, изоставивши да каже како су му у преписивању прокламација помагали Петар Радосавкић и његов ортак Ђорђе. Затим је извршена и преметачина у школи и прогласи од више руку буду нађени и донесени кнезовима у Народну канцеларију. У њима, осим оптужаба и опорих грдња према Милошу, стајало је и ово: који би донео Милошеву главу добио би педесет хиљада дуката пензије на годину, за Јованову и за Јефремову  по двадесет, а за Симе Паштрмца, Василија Поповића и Томе Вучића по пет хиљада дуката. О свему томе Аврам Петронијевић одмах пошаље извештај Милошу.

3. април 1826. Београд. Аврам Петронијевић Милошу.

…Oн – Берисављевић – није се отрекао јавити нам сва сочиненија која је из давна састављао прокламација ради у народу од стране сина Карађорђева. Онде говори народу да је време оно већ приспело скидати са себе ваш и турски јарам; да похите час пре Крагујевцу и вас онде камењем побију, други нек потрче браћама вашим и њих такође побију, говорећи да сте ви и ваша браћа већ пола Турци постали и да ћете најзад објавити себе Турчином и принудити и све Србље да се потурче; к тому да побију све кнезове и писаре, с којима заједно вучете или држите овај народ у мраку…


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 27, 2015, 06:36:36 pm
Још исте ноћи, кнезови Народне канцеларије нареде кнезовима београдске нахије да с кметовима и момцима пођу у потеру за Чарапићима, a Аврам однесе Абдурахман-паши, београдском везиру, препис дела прокламације, и то оних тачака из којих се видело да су побуњеници пошли и против Турака.

Сутра дан 4-ог априла, стигну са својим људима у Бели Поток, кнез грочански  Живко Михаиловић из Умчара и кнез Посавске кнежине Никола Станковић из Остружнице, затим кнез Ђорђе Парезан са пандурима и прочи с њима. Осетивши да је буна откривена, похитају поплашени рођаци Чарапића да својим услугама отклоне беду и казну од себе, а Петар Чарапић, будући  посвећен у целу ствар пристане да кнезове поведе трагом бунтовника које, више манастира Раковице у потоку испод Торлака, пред сам мрак нађу и опколе, и позову на покорност.
Ђорђе са још пет другова, међутим, није ни помишљао на предају већ скупа оборе ватру те убију два пандура и неколицину ране. Видевши да се побуњеници не дају живи у руке, припуцају и Милошеви људи те убију Ђорђа и Ђурђа (Ђуку) и зета им Милована. Пркосећи смрти, Марко и остала двојица тукоше се до последњег метка, а кад им муниције понестане тукоше се кундачки у коме боју Марко тешко обрани кнеза Николу Станковића. За Марка се причало да се родио с два знака: имао је крст на десној руци, и прамен златне косе. За то се држало да њега не бије олово. С тога  кнез Парезан нареди неком Пириватрићу из Бела Потока да расече коситар и да га метне у пушку, те тако и Марка убију.
Осталу двојицу живе ухвате.

5. април 1826. Крагујевац. Милош Васи Поповићу

Ноћас у 5. сати примио сам известије кнезова кои су против метежника пошли, с коим јављају ми, да су јуче по мраку готово на Авалу ударили, и не нашавши их онди, упуте се планином к Раковици и више меане раковичке, у самом потоку нагазе Бунтовнике, и тако се с њима побију, гди погину оба Чарапића и с њима још двоица, а двоицу жива увате, и одведу у Београд, кои ће ми заедно с учитељем Михаилом овди доведени бити. И с овим се оконча краина Чарапићева, и истреби се све друштво његово, кое се у шест само људи састојало.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 30, 2015, 12:29:07 pm
6-ог априла после подне стигао је у Рипањ Јеврем Обреновић. Он је на Милошеву прву заповест и извештај да су Чарапићи прешли у Србију, пошао из Ваљева 5-ог априла, с четири стотине момака и уписаних пандура. Али увече дође му извештај у Лајковац да су Чарапићи изгинули те распусти војску и поведе само педесетину људи као пратњу.
Јеврем је одмах предузео истраживање јатака, пазећи да му нико не умакне.

5. април 1826. Лајковац. Јеврем Обреновић Милошу.
По мом мненију, нуждно је да се сви участници бунтовног и издајническог овог предпријатија пронађу и примерно казне. Ако, Ваше Сијатељство, покорно ово моје предложеније одобрава, молим да ми се скорјејше показивање на испиту и Мијаила учитеља и оне друге двојице сприопштили, макар се напоследак и мукама приморали све показати, по којему ћу даље истраживање овде предузети… Са мном су и кнез Бобовац и прота Ненадовић. Разумели смо да је једна прокламација к Ненадовићу, између осталијех, Вашему Сијатељству однешена. Ја бих молио, ако би нам благоизволели послати да је Мата овде чита. И он и Бобовац са страхопочитанијем скут Вашего Сијатељства љубе.

9. април. 1826. Рипањ. Јеврем Обреновић Милошу.
Народ ће се сутра собрати да им јатаке предам. Међу народом сам велику жељу приметио ниједном од клетвопреступника ових неопростити, а врло би добро било да се сви у народу казне. Зато покорњејше молим опростите ми ако и више који на поисканије народа погине.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 30, 2015, 05:23:44 pm
Но Милош није био за такву ексекуцију, по његовој заповести сви јатаци и породице им били су послати у Крагујевац. Још 5-ог априла кнез Милоје Тодоровић одвео је са уписним пандурима учитеља Михаила и два заробљена друга Чараћева. Они су стигли у Крагујевац 7-ог и одмах узети на испит.
Народ који се на позив власти скупио у Рипњу 10-ог априла био је разочаран: он је био дошао да буде џелат бунтовницима, а разишао се незадовољан што није окрвавио руке.

10. април 1826. Рипањ. Јеврем Милошу.
Данас сабраном овде народу и кметовима… прочитао (сам) зашто се преступници ови сад одмах на њино расположеније, као што зактевају, предати не могу; навео сам како дане овог светог поста, тако да ће и после, о скупштини Ђурђевској сваком заслужена казна  определити се и на место преступленија послати се примити је. Приметно и јасно је било незадовољство њино што им се допустило није, као што су ожидавали, клетвонарушитеље ове камењем побити. И премда сам им куће пре попалити дао, опет им је ово жао остало. Истину признати, да ми је ово јутрошње писмо ваше за времена приспело није, готов сам био заповест вашу преступити и народу ји на расположеније предати. Но, разумевши повторителни заповест повиновао сам се…


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 30, 2015, 08:27:01 pm
На испиту код Милоша учитељ Михаило је испричао ствар као и кнезовима у Београду, прикривајући Петра Радосавкића и ортака му Ђорђа на које је такође пала сумња. Милош га тада врати у затвор и буде му дато перо и артија да цео ток заверe написмено стави. Oн то и учини изложивши сад целу ствар како је текла.

… Ја више ништа показати незнам, само једино дело моје нерасудно које сам учинио, и сам познајем, а Вашему Сијатељству са страхом исповедам да јесам смерт заслужио, и нисам достојан под кровом двора Вашега стајати а камо ли пред светло лице Вашега Сијатељства гледати и од Вас милости просити. Но при свему буди милостив Господару, и велокодушан, покажи се како владатељ и буди ми ти благодетељ, помисли на слабост человеческу, да могу највећи и најбољи и најмудрији људи преварити се, с пута заћи и погрешити, а камо ли ја, нико и ништа, да се не преварим и не погрешим.

Најзад, учитељ се извињава Милошу што на испиту није одмах сву истину казаo.

Но то је моје величашје нешчастије, што сам се поплашио и последњи час и кончину живота мојега пред очима гледао; здраво увезан једна ми смрт около врата стоји, а друга од милости Вашега Сијатељатва зависи, и тако пренемогнем да мало сам жив стајао, што нисам пао мртав на земљу, јер никад у онаковом случају нисам се тревљао, а после к себи дођем, кад видох да ми је од Вашег Cијатељства живот за који час продужен…

По прочитању овог исказа Милош нареди да се доведу из Београда Петар Радосавкић и ортак  му Ђорђе. 8-ог априла у вече они су су били доведени Јеврему у Рипањ који их сутра-дан отправи за Крагујевац. Не знајући да га је Михаило одао, Петар је остао при своме тврђењу, као и у Београду да му ништа није познато, али кад му наскоро поднесоше необориве доказе, он призна учешће које је са младим саучесником Ђорђем имао у завери.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on March 31, 2015, 04:17:38 pm
Истрага је настављена у Крагујевцу целога априла и првих дана маја. Много лица било је доведено из Београда и београдске нахије на испит. У томе послу везир није чинио никакве сметње, мада је могао протествовати односно несрпског становништва у Београду и задржати за себе улогу иследника.

Коџа Милош, говорио је Абдурахман-паша Авраму Петронијевићу, је милет-баша у овом народу, њега познаје мој цар, познајем га и ја, сем тога њему је од нашег Девлета и дато да овде мир и тишину чува, и да је ко од мојих најближих и најмилијих Турака у некаквој завери био против општега мира и да га је Коџа-Милош затражио ради испита, морао бих му га везана послати, и шта више да је неко против мене нешто казао морао бих се и сам покорити и правдати се пред Коџа-Милошем и ако сам овде царски већил.  На Аврамов питање жели ли барем да испита Грка Косту Х. Дину Једренлију, за кога је испитом у Крагујевцу утврђено да је крив, везир одговори: Шта ће ми, кад га је једанпут Коџа-Милош испитао. Само… немојте га овде у Београду погубити, већ напоље око ћерамиџиница гдегод, да није баш у вароши.

Лица која се помињу у току истраге су ова: два убијена Чарапића Ђорђе и Марко, зет им Милован и Ђурађ Чарапић, два њихова заробљена друга (један би могао бити Јован Петровић из Црне Горе), Михаило Берисављевић, Петар Радосавкић и ортак му Ђорђе, Петар и Јованац Чарапић из Бела Потока, Петар Чарапић терзија из Београда, Арсен Олуја, Марко, Јован и Ђорђе, бећари из Београда, Милован из Палилуле, Павле бакал из Београда, Јован Радовановић, Ђорђе Златић, Никола Маринковић, Јован Поповић и двојица анонимних лица из Аустрије, Вељко из Мокрог Луга, Милорад из Иванче, некакав Бечкеречанин настањен у Ваљеву, Илија Бојчић из Влашке, Танасић и Исак Јерменин из Београда, Коста Х. Дина из Београда, Нана Калонџија, Гаврило чурукџија, брат рипањског механџије, једно лице ухваћено на Палежу, и читава фамилија Чарапића.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 01, 2015, 08:07:35 am
Негде око 7-ог маја виђенији кнезови и кметови саставише одбор да по суду Милошевом и читаве скупштине, изрече пресуде. Учитељ Михаило Берисављевић, фабрикант прокламација, Петар Радосавкић и Ђорђе, као туђи држављани осуђени беху: први на одсецање обе руке више шаке и мало језика, другa двојица на одсецање десне руке и по мало језика. Остали, рођени у Србији, њих на броју шездесет, осуђени су на смрт, а њихова тела да буду изложена на точку. Нека од горе поменутих лица успели су да се оправдају (Арсен Олуја, Никола Маринковић и др.), или побегавши, да избегну казну (Јованац Чарапић).
На дан одређен за погубљење (8. мај) прва три осуђена бунтовника одвучени су на највеће тржиште у Крагујевцу, где им је пред многочисленим народом искупљеним из суседних кнежина прочитана пресуда и над њима извршена казна. Пошто су уписани пандури одбили да изврше крвничку дужност, Вучић се својевољно понуди за ову службу, а за њим се окураже и неколико кнезова. Неки Сима Михаиловић из села Влашке, посечен је без пресуде од Јевремове руке. Касније, за оправдање, Јеврем је писао Милошу: овај је нечувену окајаност и дрзновеније имао
пред више сељана о брадавицама вашим…  коснути се. Ту увреду Сијатељства нисам отрпити могао, те сам кривцу одмах процес учинио и опремио га на онај свет.


Остали Чарапићеви саучесници из београдске нахије, послати су у Рипањ да се тамо над њима изврши смртна казна (начин извршења није познат), док је Коста Х. Дина пушкаран на ади Циганлији и тело му бачено на точак. Још раније домови побуњеника били су спаљени, стока и друге покретности конфисковане, баштине њихове поклоњене другим људима, а њихове породице прогнате.
Ђорђе, момче из Ниша, умре неколико сати након казне, а учитељ Михаило и Петар Радосавкић, пошто су преживели ране, пређу доцније у Аустрију. Тела погубљених, оставши на точку без укопа, видела су се и након десет година. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 01, 2015, 08:22:45 am
По благајничкој књизи расхода Кнежевине Србије, за усмиреније Чарапића бунта, Народна благајница издала је 6.002,34 гроша.

6. априла 1826. године. Живковом момку из Умчара, који главу Чарапића и проче донесе___  100     
Господару Јеврему, путног и прочег трошка, пандуру уз прогнате фамилије и проче________  552,34
Чарапићу из Београда на дар________________________________________________________  300
Рањеницима о Чарапића бунту на дар________________________________________________  190
На разне војне издатке_____________________________________________________________ 4860
                                                                                                                          Свега 6.002,34 гроша.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 01, 2015, 09:49:36 am
Три године касније (1829.), молећи за помоћ, учитељ Мих. Берисављевић обратио се књазу Милошу стиховима:

Смртоносни удар немилостивог судилишта вашег,
Лишио ме јесте совршенства телесног,
На век да плачем!

Мученички сам три године већ доживио,
И млоге сам новце моје све до сад изтрошио,
И јошт сам дужан!

Два пута сам у то време Императора аустријског молио,
И он ме је царски свагда милостивејше обдарио,
Ал је мени више нуждније…

[attachment=1]

Дужност ми је да напоменем: да би опис Чарапића буне био потпунији служио сам се овим књигама:

Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига II.
Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића.
Милан Ђ. Милићевић, Поменик  знаменитих људи у у српског народа новијега доба.
Мита Петровић, Финансије у установе обновљене Србије.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on April 18, 2015, 08:45:03 am
(39) Кумановски устанак 1878.

О устанку Срба у Куманову и околини у нахијама криворечкој и кратовској мало је писано. У Братству, књ. VII, има о томе помена у чланку Јов. Хаџи Васиљевића о манастиру Забелу. Ту прочитасмо, да је 1877. г. у томе манастиру, а у попа Димитрија Пауновића, бившег пароха нагоричког никла мисао за овај устанак.

Ни од кога не подстрекаван, већ у договору са својим пријатељима највише са свештеницима, дигне он овај крај на оружје. Устанак је био захватио све од Куманова до садашње бугарске границе, до Кратова и Овчег Поља, а главна сместишта беху у манастирима Забелу и Крапини. Пошто је српска војска, већ у јануару 1878. стигла до Пчиње и ту, за време примирја, стала, Срби у Кумановском округу подигну се против Турака и тражили су молбом од берлинског конгреса  да се Куманово и Паланка са својим окрузима припоје Србији. Вођа српских устаника у кумановском и паланачком округу био је поменути поп Димитрије, који је после, 1884. г. затворен у Канли Кулу. Устаници су се храбро држали све до јула 1878. године, а тада их с великом војском растера приштински Хафис–паша.

Но, Јужна Србија се није могла умирити. Устанак је тињао све до 1882. године. Тада је и скована парола Уједињење или смрт.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 20, 2015, 02:54:08 pm
Претходни догађаји

Херцеговачки устанак (1875) био је увод у Велику источну кризу и низ побуна против Отоманског царства на Балкану. Поводом тим, Тројецарски савез Русије, Немачке и Аустрије,одлучио је да се мир на Полуострву очува, с тим да се у европској Турској спроведу реформе. Конференција три царска државника: Бизмарка, Андрашија и Горчакова, одржана у Берлину 11. маја 1876., израдила је и предложила Порти реформе која је Порта прихватила. Али верским занесењаштвом изазване масе, предвођене имамима, убиле су јуна месеца у Солуну француског и немачког конзула, у Бугарској су настали велики покољи, а у Цариграду султан Абдул Азис беше приморан да отпусти везира Мехмуда Недима, који је пристајао на захтеве Тројецарског савеза. Нови министри, међу којима се налазио и Мидхат паша, гледали су у доношењу устава за Турску спас од финансијског банкротства државе, а нарочито спас од мешања европских сила у живот царевине. Убрзо је свргнут и Абдул Азис (јун 1876.), а за султана је проглашен његов нећак Мурат V. (Мурат V владао је свега три месеца. Лекарска комисија је направила увид у његово здравствено стање и прогласила да је неспособан за обављање  дужности. Након његовог смењивања, на турски престо дошао је Абдул Хамид II.)

У томе је избио и први српско-црногорско-турски рат (20. јун 1876.) и Аустрија и Русија, узимајући у обзир могућан пораз Турске, правиле су планове за поделу њеног европског дела после завршетка рата. Енглеска је међутим настојала да се очува интегритет Турске, супростављајући у томе делу Европе свој империјализам аустро-руском. Она је стога подржавала Порту да се одупре захтевима ових сила. Срби, оно што је битно за њих и за све народе Југоисточне Европе, пре свега Балканског Полуострва, после слома Српског царства, па и Бугарског, никад више неће бити субјекти - ствараоци - историје, већ објекат око којих ће се надметати велике силе. Балкан је постао поприште освајачких сукоба светских империја и националних претензија балканских државица, и тема многобројних конференција и конгреса на којима ће се претресати источно питање.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on May 21, 2015, 12:37:16 pm
Први српско-турски рат (Јаворски рат, 20. јун–17. октобар 1876. по ст. календару) је, после почетних успеха, завршен поразом српске војске код Ђуниса (16. октобар), између осталог и због великих грешака (словенофила тј. бугараша) руског генерала Черњајева, коме је и поред ратног искуства, војнички занат био потпуно стран. Црногорска војска је, међутим, победама над Муктар пашом на Вучјем долу (15. јул) и Махмуд пашом на Фундини (1. август), додала још блиставије победе у бојевима код Медуна, Тријепча и Даниловграда.

[attachment=1]
После пада Ђуниса Турци су наставили наступање према Делиграду, а Черњајев је упутио телеграм кнезу Милану: Телеграфишите искрено Цару (Aлександар II), иштите примирје у року од 24 сата.
Сутрадан,17. октобра, из Петрограда је стигао одговор да је Порти уручен руски ултиматум за примирје од 6 недеља и прекид војних операција у року од 48 часова. Порта је дала позитиван одговор и примирје је ступило на снагу 20. октобра.
Конференција шест амбасадора великих сила држана у Цариграду поводом окончања овог рата, 11. децембра 1876. предложила је Порти да се рат обустави тиме што ће њено територијално стање остати непромењено, али да сама Порта изврши реформе у Босни и Херцеговини и Бугарској и да прими надзор за извршење тих реформи, које би било поверено нарочитој европској полицији од 6.000 људи.  Мидхат паша, који је тада био на челу владе, да би све то избегао, прогласи за целу Турску устав, сачињен у духу грађанске демократије са парламентом и тиме учини план реформе неостварљивим. Европске силе су тада повукле своје претставнике и препустиле Русији право за решење овог питања.

[attachment=2]
(Велики везир Мидхат паша, 'реформатор' и уставни хећим Турске, смењен је и прогнан у Арабистан, 5. фебруара 1877. Шездесетих година био је валија подунавског вилајета са седиштем у Нишу.)

После много невоља Србија је ипак закључила мир са Турском 15. фебруара 1877. године на основу status qvo ante bellum, а Црна Гора је, пошто Турска није хтела да јој призна територијално повећање на основу резултата постигнутих у рату, и даље остала у ратном стању.
18. марта 1877. представници (шест) великих сила потписали су у Лондону протокол којим се Порти препоручује да са Црном Гором закључи мир и приступи спровођењу реформи у корист хришћанског становништва, с напоменом да се реформе спроводе под контролом великих сила. Пошто је Турска одбацила Лондонски протокол, Русија јој 11. априла 1877. објављује рат коме се одмах прикључује Црна Гора и (много касније) 1. децембра и Србија. 



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on June 05, 2015, 08:36:46 pm
Колика је била отпорна снага српског народа ван границе Кнежевине, пре ратова за ослобођење и уједињење 1876/78, то потврђују многобројне и честе буне и устанци још од времена после Kaрађорђевог рата. Ти покрети, иако нису били могући у већем размеру, исказивали су непрекидну народну мисао за ослобођењем. У данима пред други српско–турски рат, жеља и вера у скору слободу беше неодољивом снагом захватила читаву Јужну и Стару Србију. У очекивању Српске војске, дигли су се Срби из околине Власотинца, Лесковца, Гњилана, Новопазарског санџака,Трна у Знепољу итд., да припомогну да се ти крајеви ослободе. Но по дужини трајања и последицама, значајнији од свих беше Устанак Срба у Куманову и околини у нахијама криворечкој и кратовској.

Е сад, тешко је навести све бојеве а камоли јуначке потхвате појединаца, знаних и оних који се бројевима броје. Ови догађаји заслужују посебан и детаљнији опис а читаоци бољег приповедача, па често осетим нелагодност што сам се латио овог посла. Са тога разлога, до боље прилике, поменимо само неке од њих.

Усташи су ослободили Власотинце од Турака 10/11. децембра 1878. године, дакле, пре него што је регуларна Српска војска ослободила Ниш. Заробљено је 180 низама и заплењена велика количина оружје и муниције. У исто време Коле Рашић са две до три стотине сељака наоружаних ко мотком ко с пушком, пиштољима, косама, секирама и јатаганима, удари на Лесковац а Турци одступе према Грделици. Стојан Чамишевић водио је борбе у Приштини и гњиланској околини, када се Српска војска примицала Косову… 

Али ни Арнаути нису седели скрштених руку.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on June 23, 2015, 05:30:54 pm
Ледене зиме 1878. године, 5. јануара, једна тајфа од 17 наоружаних Арнаута сишла је с планине у српско село Осларе и напала кућу Арсе Стојковића. Арса, голорук, јурнуо је кроз двориште и дохватио за гушу вођу банде. Одјекнули су арнаутски пуцњи. Погођен у стомак, Арса је последњом снагом ишчупао колац од ограде куће и разнео главу свога убице, умирући заједно с њим на снегу. Зачас се узбунило читаво Осларе. Ниједан Арнаутин није успео да побегне из села. Сељаци су осветили смрт јунака Арсе.

6. јануара 1878. године, друга арнаутска тајфа од 40 бегунца из османске војске провалила је у кућу кмета Ташка у Бујановцу. Банули су пред зору, ухватили на спавању кмета и његова три сина, везали их ланцима, а онда навалили у собу у којој су биле жене и деца. Разбојници су разнели врата и извукли за ноге и косе две Ташкове ћерке девојке и две снаје, скоро онесвешћене, и пред погледима оца и браће и мужева силовали четири младе жене. Затим су опљачкали кућу и утекли из града.
Али, чим су осрамоћене жене одвезале Ташка и синове, ови су узбунили Бујановац и кренули у хајку на разбојнике. Читав крај устао је одбрану части свог првака. Пратећи трагове у снегу, потера је после неколико дана сустигла пијане бандите код Челопека и све их побила.  Шесторици су разјарени сељаци секирама одрубили главе и однели их у Бујановац где су их набили на коље.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 02, 2015, 11:29:25 am
23. јан./5. феб. 1878. на збору на сточном тргу у Куманову народ је за своје вође извикао попа Димитрија Пауновића из Старог Нагорчанина и Вељана Цветковића из Стрновца. Истога дана, на линији Четирског и Никуљанског виса, устаници су се спојили са Српском војском, којом је командовао генерал Јован Белимарковић. Дигла се читава Пчиња, узбунила се Јужна Србија. Али Српска војска је је ту морала да стане, јер су Руси склопили с Турцима примирје и генералу Белимарковићу наредили да више не иде на југ. Јужна Србија је остала под Турском.

Између Србије и Турске склопљено је примирје, али то још увек није био мир. Устаници су у Кумановском крају били отерали Турке и Арнауте, али кад је установљена граница код Ристовца на Китки, бегови, оџе и војници, опет сигурни, почели су да се враћају својим кућама. Муслимански повратници су се тајно састали на гробљу у Куманову и договорили се о покољу Срба у вароши. Гробље, међутим, није могло да сачува њихову тајну.
Срби су сазнали шта муслимани намеравају и организовали су одбрану. У кумановске винограде приспели су устаници да буду српска стража. У намастиру Забелу сакупили су се прваци и устаници из четрдесет села да се договоре шта им ваља радити. Одлучили су да шаљу делегацију кнезу Милану и од Србије траже оружје. Истовремено десет најугледнијих Срба из Куманова састали су се у кући попа Димитрија и заклели се на јеванђељу да неће одустати од борбе све док се Пчињски крај не припоји Србији. Њихова лозинка била је: Уједињење или смрт!



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 03, 2015, 07:59:40 am
Молбу устаника кнезу Милану, ушивену у седлу, пренео је преко намастира Свети Прохор Пчињски у Србију Таса Костић Живковић. Два друга побуњеника састала су се у селу Ртаје код Врања са генералом Јованом Белимарковићем. Белимарковић им је обећао 2000 пушака које ће им дотурити преко намастира Светог Прохора.
Кад се то прочуло, преко четири хиљаде устаника сакупило се на Кумановском пољу. На збору у Забелу пристигла су из Цариграда два царска комесара. Пошто су видели да Срби не прихватају поруку да, у замену за амнестију,  обуставе устанак, они су се вратили у Куманово. Из Куманова су одаслали поруку Порти да вође одбијају турску понуду и не прихватају султанову власт.
Од пошиљке оружја, међутим, није било ништа. Порта је успела да издејствује код великих сила да се забрани још увек непризнатој Србији да подупире устанике.

Није само Турска радила на сламању устанка, то исто је, преко својих агента, чинила и Бугарска. Егзархијски свештеник Михајло дошао је међу српске устанике да их убеђује да су на кривом путу и да треба да положе оружје. Сељацима је говорио да они нису Срби него Бугари, и да ће сви ти крајеви да уђу у састав Велике Бугарске, која ће бити држава од Црног до Јадранског мора. Подсмевао се маленој Србији која ће обухватити само Шумадију. Говорио је о царској Русији, моћном пријатељу Бугарске итд… Разјарени сељаци су га пребили и однели у намастир Забел, пред устанички суд, тражећи за њега смртну казну. Вође устанка су ослободиле попа Михајла и прогнале у Бугарску, где је овај убрзо, од добијених батина, умро.
Но руско-турски мир закључен у Сан-Стефану 19. фебруара/3. марта 1878. године, најавио је остварење намере о којој је говорио поп Михајло.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 03, 2015, 03:00:53 pm
Aдресе које су становници неослобођених крајева упућивали кнезу Милану Обреновићу IV, молећи и тражећи да се припоје Србији.

(Државне папире Србије растурали су и уништавали многи, не само непријатељи и завојевачи, а поред тога није се готово ништа учинило да се та грађа сачува од пропадања. Адреса српској влади, Конгресу у Берлину, руском цару итд. има расутих толико, чак и у страним архивама, да је немогуће свима ући у траг, а камоли их објавити на једном месту. Заступници Велике Британије на Конгресу, изражавали су неверицу у њихову веродостојност.)

Неке њихове дирљиве молбе штампане су у Србским Новинама 1878. г. и листу Српство 1888. године, а овде ће бити поменуте укратко.

Срби из срезова кичевског, прилепског и велешког имали су народни збор на Бабуни 10. маја 1878. г. и послали су молбу кнезу Милану Обреновићу IV, са 170 потписа кметова, попова, архимандрита итд. са 4 манастирска и 44 општинска печата. У тој молби казују они, да су 'прави и овејани Срби' од искони и исхода, а земља је наша 'права и чиста Стара Србија', па помињући манастире њихове, задужбине српских краљева и царева, моле нашег Светлог Краља, да нас присаједини 'светој мајци Србији', јер ће им 'бугарско ропство бити теже, горе и несносније од досадањег турског ропства'. Кнезу су српском, да представе 'наше зло стање и с' нама поступање' послали и своје изасланике: Јована Х. Трајковића, Зафира Минцића и др.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 04, 2015, 09:43:05 am
Срби из срезова, кумановског, кратовског, штипског, паланачког, петрићског, струмичког и кочанског послали су 2. јуна 1878. г. Њ. Светлости Српском Кнезу молбу, да се присаједине Србији, снабдевену са 520 кметовских потписа и 220 општинских печата. У њој казују, да су  'најчистији и најбољи Стари Срби, а земља наша српска и само срце Србије, из које никоше свети Немањићи '… Затим, позивајући се на српски језик, којим говоре, на старе српске обичаје и ношњу, коју имају, и на заједничку борбу, коју су усташи из нахија Кумановске, Криворечке и Кратовске са братском српском војском водили против Турака, моле, да не потпадну под Бугаре, већ да се присаједине Србији. И они су послали Кнезу своје изасланике Петка Митровића и др.

Народни представници Срба из Гњилана и 14 околних села предали су 11. јуна 1878. г. молбу енглеском конзулу, који је, као изасланик берлинског конгреса,  дошао у Врање да види какво је стање на граници. Молбу је написао Зафир Поповић, учитељ из Скопља. Такође, Срби из срезова гњиланског, скопљанског и тетовског поднели су истом конзулу молбу датирану 18. јуна 1878. г. са 375 потписа.

Срби из округа кичевског, охридског, дебарског и елбасанског поднели су  'краљу Србије' молбу 15. јуна 1878. г. са 500 потписа грађана, попова, кметова итд. и 308 општинских печата, у којој веле: Дознали смо, да по уговору санстефанском припадамо под некакве Бугаре, а земља наша Стара Србија, да ће да се зове Бугарска. Почем, ми нити смо кад били Бугари нити под Бугарима; долазимо те као Срби молити и преклињати, да нас од те напасти спасеш и присајединиш Србији, нашој јединој мајци и утехи. С Бугарима нити смо кад живели, нити можемо живети, него пре и радије остати под Турцима.

Срби из Скопља и околине у молби својој од 20. јуна 1878. године, са педесет општинских печата, на  'Српског краља' моле да се присаједине Србији, јер неће под ропство Бугарско, пошто нити су икад били Бугари, нити то могу бити. У тој молби моле га, да их  'сачува, спасе од Бугара, тих тежих и горих и гаднијих насилника и искорениоца, који су грђи од самих Турака, који нас и под Турцима уништавају помоћу својих на силу нам натурених бугарских владика и учитеља '.

Молбу са потписом преко пет хиљада сељака и 800 општинских печата из Скопског вилајета, послали су из Зеленикова Срби кнезу Милану. Ту је артију имао да пренесе преко границе Риста Цветковић звани Божинче. Он се причестио и заклео народу да неће допустити да ова судбоносна артија живота и смрти падне Турцима у руке ако буде откривен. Божинче је прегазио Вардар, затим је путовао читаве ноћи, али га је у зору 16. јуна 1878. код села Аџалари између Скопља и Куманова, на бугарску доставу, сачекала турска заседа. Успео је да молбу прогута, пре него што је сјурио нож себи у срце да не би пао жив Турцима у руке. Турци су распорили мртвог српског курира и успели да прочитају преко шесто потписа. Његово тело расекли су у крст и прикуцали на четири телеграфска стуба на кумановском друму да служи као опомена Србима. Настала су хапшења потписника, убијања и мучења у злогласном скопском затвору Куршумли хану. Мало ко је изнео живу главу из тог казамата.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 04, 2015, 03:51:48 pm
Село Житен кнезу Милану Обреновићу IV
Његово Величанство Господару,

Ми смо прави стари Срби и како Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима. Бугарски комитет оће силом да нас побугари. Молимо тебе господару а молимо и руско цар Александра гледајте да ми како прави Срби не останемо сад силом Бугаре, но да будемо твоји и да се придружимо нашој браћи Србима. Наша је стара србска граница Бакарно Гувно које ми зовемо побијен камик. Не само ми но цели Санџак Софијски овејани Србин и сви су готови да ову исту ствар кажу ако и који упитају буде, само не смеду јер от чорбаџија и комитетлија ако се дозна одма батини и апса. Ми сад горе патимо од њи него што сме патили од Турек. Код Губернера Софијског Господин Алаби не можемо да изидамо на тужбу никако те овако и њем да се пожалимо, ту је комитет бугарски ту су њихни жандари па чим нас виде и сазнаду шта чемо одма нас бију и терају у апсу. Недај Господару да нас овако муче и да нас силом бугаре кад несмо Бугаре. Ми смо Срби и са Србима очемо да живимо и да умремо.
3. маја 1878. Годину
Село Житен Санџак Софијски

Покорни сељане Житане: Михо Божилов, кмет, Вато Најденов, Веселин Тодоров, Минко Цветин, Ташко Црнин, Донко Коцин, Влчко Младенов, Сокол Лазаров, Мила (нечитко), Гроздан Ленков, Тодор Ђошин, Михајло Ђошин, Ташо Бонин, Петар Стоичин, Захарин Веселинов, Вучо Златков, Тото Златков, Танчо Младенов, Стојко Младенов, Васиљ Младенов, Ђора Игнатов, Богдан Цветин, Андон Цветин, Миленко Колин, Кола Вучов, Венко Митов, Пижо Бонин.

Слично писмо писали су кнезу Милану  'сељани от села Петрич ', окрог Софијски, 6/19. маја: Јоште молимо Господару да учиниш шта треба те да не трпимо више муке које нам бугарски комитет у Софију сваки дан чини. Молимо те Господару немој повлачити твоју сабљу у корице докле нас не избавиш и не предаш у наручје наше мајке Србије. Венко Панин, кмет, и још 19 потписа.

8/21. маја из Сливнице председник суда Георгија Антин у име села Понор, Опицвет, Боговци, Безден и Сливница: От неког времена поче бугарски комитет да нас узнемирава и нихни жандари оћају нас у Софију терају наше јергене за војнике па думају нам да ми нисмо Срби но Булгаре да не слушаме власт Србину но бугарско јер кажу тако заповеда цар Александра.








Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 05, 2015, 09:09:40 am
Село Костин Брот и околна села кнезу Милану Обреновићу IV
Краљу Србском Милану Обреновићу IV

Молимо те господару какво свој отец избављај нас от овој проклети Бугара ако бога знајеш. Они нама Глава доидоше. Једнако нас бију и апсу што нечемо да станемо под Бугарију и што кажемо да смо Срби, Господару ово чудо није ни пот Турци било. Господин Илија Димитри Македонски и Аџи Мано и Димитрија Бичагџијата от први чорбаџија у Софија побише нас. Молимо те Господару освободи нас от Бугарина и придружи нас нашој браћи Србима ако се икако може. Да не будемо силома Бугарина и пот Бугарско иго кад несмо Бугари но право Старо Србје.
8. маја 1878. г.
У село Костин Брот, Санџак Софијски
(Следи око 400 потписа мештана села Костин Брот, Искрец, Шијаковци и Драговиштице.)

На свој начин, посебне су молбе Срба Шопова, писане старом графијом (ь, ъ). У првој молби упућеној италијанском представнику у Београду (са потписима из 60 општина) жале се што ће потпасти под небраћу Бугаре, и што чују да ће их граница одвајати од братског и једноверног народа српског. Другу молбу Шопови су послали Кнезу српском, датирану из Лом-паланке од грађана вароши Лом-паланке, Плевне, Враце, Берковице, Белограџика, Рахова итд. и 106 општина. У њој моле Кнеза, да их  'изроби из ропство бугарско, које је погоре от турску, јер неће да одступе од свете мајке Србије, јер смо ми чисти и прави Срби, што сведочи наша слава, преслава и други обичаји, песме, игре, језик, дреје (одело) лик и др'. Позивају се на историју, постанак својих градова, па веле: 'ти татко ти мајка, Вије во име Бога живаго, избавите ни, присаједините ни на Ваша Србија'.

Молбе из округа радомирског, софијског, самоковског, имтиманског, етрополског и др. кипте нерасположењем према Бугарима и траже присаједињење Србији. Сем ових слали су молбе за молбом окрузи трнски, брезнички и ћустендилски. Срби из Скопља послали су поновну молбу за присаједињење са Србијом Берлинском конгресу, но поучени судбином Ристе Цветковића Божинчета и преко 250 похапшених Срба из скопске околине, Скопљанци су ову молбу оверили печатом, али је нису потписали.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 12, 2015, 06:26:25 pm
Прилике у Паланачкој и Кумановској кази до ратова 1876. – 1878. године.

Срби у овим крајевима живели су на миру од Турака и Арнаута, од којих их је раздвајао венац Рујан планине. Узроци са којих су тако мирно живели леже у томе што су у селима у равницама паланачким и кумановским материјално добро стајали, што су били отресити и храбри, те се нису бојали ни Турака ни Арнаута. У оно време живели су у Куманову свесни и одважни Срби, међу којима су се истицали прота Димитрије Младеновић и Денко Крстић, који су, као богати и енергични људи, били од јаког утицаја код турских власти. Може се рећи и то да су под окриљем проте Димитрија, Вељан Цветковић, поп Димитрије Пауновић, Танаско Стојиљковић, Младен Чизаковић и др. народни прваци из Кумановске и Паланачке околине, а доцније вође устанка, могли у свако доба да пројахавају по градовима и селима на својим бесним коњима с рахтовима, да јавно носе оружје и да се прсе пред Турцима и Арнаутима, па да их и премлаћују, кад им у крајину дођу.
Народ је у тим крајевима живео у слози и љубави, развијао се слободно и челичио се у духу својих традиција. Храбри по природи својој, као и њихова браћа у Моравици и Врањском Поморављу, Срби су у овим крајевима били као полусамостални.
И ако су Арнаути, у време које овде помињемо, живели на западној коси Рујан планине, и од Срба их је само венац планински раздвајао, они нису без страха улазили у ову планину и залазили у српска села, јер су их Срби увек 'добро' дочекивали. Пред поменуте ратове арнаутски су се одметници од власти умножили и готово сав саобраћај између Куманова и Врања и Гњилана и Куманова пресекли, али они су хајдуковали по арнаутским пределима и шумама. У Пчињу и Кумановска села нису смели да залазе нипошто, а о планинским и шумским пределима српским да и не говоримо. Ни Барјам Јака, чувени одметник и харамија до ратова 1876. – 1878. није никад смео да зађе у кумановска села. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 13, 2015, 07:20:54 am
Барјам Јака био је арнаутски арамбаша из села Трновца. Имао је своју тајфу и надгледао је пут од Куманова до Гњилана. Нико живи није смео ноћу да се креће тим путем. Турски аскери крстарили су само дању, ноћу је господарио Барјам Јака. Срби су морали да се организују да овом зулуму стану на пут. На Козјаку је ствoрена чета на чије чело се ставила сељанка Велика из Малотина. Велика је одбацила мужа, слабог и плашљивог, и у мушком оделу, дуге црне косе сакривене под црвени турбан, стала на чело Козјачке чете. По њеном високом стасу и лепоти прозвали су је Велика Беговица. Велика се још одмалена учила руковању оружјем а доцније се, као жена, одала хајдуковању. Често је силазила са Козјака и Ђермана у арнаутска села, гонила Арнауте и пљачкала их. Једном је допала затвора, али пошто се дела нису могла утврдити, на заузимање Срба у Куманову, пуштена је на слободу.
Великина чета је за кратко време разбила тајфу Барјама Јаке. У арнаутска села све чешће су доношени мртваци са крстом урезаним на челу урезаним јатаганом. Име Велике Беговице изговарано је у српским селима са дивљењем а у арнаутским са страхом. Но кад је проглашен први рат између Србије и Турске, Арнаути су одговорили својом легендом.
У селу Мутолова живела је љута Арнаутка по имену Халиме. Висока и права као бор, налик на Велику, одбијала је све младиће и просце. По угледу на Велику обукла је мушко одело и уписала се у башибозуке. Она је преузела тајфу Барјама Јаке и прикључила је алају скопског Фиљ-Мустафа бега, који је повео око две хиљаде Арнаута у рат против Србије.
Ове две изузетне жене ратници, Велика и Халиме, никада се нису среле, мада су се свуда тражиле. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 14, 2015, 09:42:34 am
Велику су бугараши проказали заптијама, који су је ухватили неспремну у селу, оковали у синџир од тридесет ока, и спровели у Куманово. У црквеном дворишту иконома Димитрија, привезану за орах, мучили су је и тукли да ода другове и јатаке, али је она подносила све муке и ћутала као заливена. Сломљену од мука, жандарми су је после неколико дана колима вратили у Малотин, где је боловала и најзад, од тешких рана, умрла.
Ништа боље није прошла ни Арнаутка Халиме. Она се придружила чети арамбаше Фехата из Мутлова и наставила да тражи Велику да види која је од њих две боља. Али Беговица је већ била мртва. Халиме је налетела на чету Вељана Стрновског и Јаћима Челопечког и погинула заједно са арамбашом Фехатом.
Готово истовремено с овом догађајима, стигао је глас по свима селима, да је Младен Пиљански, који је иначе био на гласу јунак и убојица, изазвао на мегдан арнаутског арамбашу Барјама Стражу, одрубио му главу и натакао на колац, заједно са главама његових седам другова.

Док се ово догађало, Врање је пало и турска војска се 20. јануара повукла ка Куманову. Путем Врање – Куманово одељења српске војске дошла су 21. јан. до Табановских шума, и јавила су се на самом Четирском и Никуљском Вису и ту су стала. Одатле на исток српске су предстраже заузеле све до венца Рујан планине, сву западну косу ове планине, затим ишле границом Прешевске и Кумановске Казе, која силази на село Старац и онда десном страном реке Пчиње, уз Пчињу. Пчињу према Кумановској Кази нису прелазиле. Али у горњем току њену прелазиле су је и држали половину Козјака. А на Козјаку и Ђерману није их било ни после одређења демаркационе линије. Тамо се не може одредити докле су српска одељења дошла, с тога што су Козјак и Ђерман били пуни српских устаника из оних крајева, те прихватили српску заставу и понели је даље. Источно од Паланке одељења српске војске била су дошла до самога Ћустендила и осигуравала су српска села у Паланачкој Кази.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 14, 2015, 06:02:31 pm
После 22. јан. одређена је демаркациона линија између српских и турских трупа, и на тај начин су српске трупе у Моравици враћене мало ка Врању. Демаркациона линија у Моравици, на путу Врање – Куманово, ударала је на Самољички Вис, а према крајевима које овде описујемо, демаркациона линија била је река Пчиња. Али то је била само формална демаркациона линија, јер ње на тој страни није ни било. Народ у козјачким, ђерманским кумановским и паланачким селима дигао се био листом на оружје.
Када су одељења српске војске 21. јан. допрла према Куманову и Паланци до тачака које напред споменусмо, многи су српски добровољци отишли даље на југ. У том свом продирању даље од поменутих тачака, добровољци су наишли на устанике из кумановских и паланачких села у Козјаку и Ђерману и с њима сишли у долину Пчиње, прешли реку и избили у кумановска села на десној страни реке: у Челопек, Алгуњу, Нагоричино, Четирце, Стрновац, све до села Клечовца; а на левој страни Пчиње отишли су у Страцин, Војник и друга села ка Паланци и Кратову. Ту су наишли на масу наоружаних Срба мештана, који су, охрабрени догађајима, и српском војском у близини, потукли све Турке, где су на кога наишли или стигли, и спремили се да се одупру и регуларној турској војсци. Тако су се Срби почели скупљати и договарати, да ни по што више не признају султанску власт и да одлучно траже присаједињење са Србијом.

Међу добровољцима који су дошли у кумановска села били су најистакнутији Јаћим Јовановић из Челопека, Никола Димитријевић из Алгуње, Богдан Ристић из Длбочице и др. Чим су стигли у кумановска села, добровољци су се јавили проти Димитрију  Младеновићу и поп Димитрију Пауновићу у Старом Нагоричину, Вељану Цветковићу из Стрновца и осталим првацима, и позвали их, да крену народ на оружје. Дотле се, пак, већ било искупило око 500 људи из оних села, наоружаних и готових да се бију с Турцима и Арнаутима. Ове су добровољце упутили на овај посао њихове старешине: Сима Соколовић, Јевта Лаповац, Марко Н. и други, и то је саопштено народу у Пчињи и оним странама. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 15, 2015, 08:34:29 am
У Куманову су 20. јан. Дебранци и Тетовци, бежећи из Врања, опљачкали и запалили радње Денка Крстића, некога Емина бакалина и др. а кумановски Турци, бежећи на врат на нос, односили су колико је ко могао. Пљачкали су све редом, не разбирајући ни шта је српско ни шта је турско. Пре но што је турска војска дошла из Врања у Куманово, Срби су јурнули и допљачкали сву чаршију. Отворили су онда и царске магацине брашна и других намирница, и носили из њих колико је ко могао. Неки поп Вељко, егзархијски свештеник, однео је из државног магацина шеснаест џакова брашна. А Срби из околине кумановске зашли су по празним селима арнаутским, и однели све што им се учинило да је њихово. Пљачкали су све до села Матејче, на подножју Скопске Црне Горе. Том приликом где год су наишли на Турчина или Арнаутина, који је био заостао, убијали су га.
Неколико дана по утврђеном примирју Турци и Арнаути почели су мало по мало да се враћају својим кућама. Срби из Куманова и околних села, који су се обележили у пљачкању и убијању Турака и Арнаута, силом прилика, отишли су устаницима под поп Димитријем и Вељаном. Тако је број устаника, чији је центар био у манастиру Забелу близу села Нагоричина, нарастао за неколико дана на хиљаду људи.
Онда су из Куманова отишли устаницима и придружили им се: Петко Митровић – Владички, Давид Стојковић, Илија Палас, Кузман Петковић, Илија Златановић и многи други. Устаницима је дошло тада доста Срба и из Моравице. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 17, 2015, 08:09:27 am
Прикупљање устаника у кумановским и паланачким пољима расло је све више. Са свих страна долазили су устаницима људи и доносили им од народа поруке, да се држе и да пођу у друге, даље крајеве. Народ их, веле, тамо с нестрпљењем очекује. Док је то тако било на српској страни, дотле су Турци кумановци и Арнаути из кумановских села почели се враћати својим кућама, и, у току неколико дана, повратили су се готово сви.
Кад су дошли у домове и радње своје, све им је било однесено што се могло носити. Дотле су се и власти наместиле и почеле да делају; а главна власт налазила се у рукама команданта регуларне турске војске.
Вративши се својим, готово разрушеним и опљачканим домовима и радњама, Турци су, пре свега, настојали да пронађу оне који су то учинили. Агитацијама неких пропалих кумановских ага, искупе се 8. феб. Турци Кумановци и Арнаути из села на гробљу турском, на крају града, и почну се договарати: да изврше најпре у Куманову сечу хришћана, па да одатле крену у одметнута кумановска и паланачка села.

Ондашњи командант турске војске, која се налазила у Куманову, Назим паша, био је оштар и енергичан човек. Он упути пред те Турке и Арнауте на гробљу два Турчина и два хришћанина и нареди им, да их позову да се разиђу. Пред искупљене Турке и Арнауте изишли су: од Срба стари прота Димитрије и Денко, а од Турака Махмуд бег и Јашар бег Мустафбеговићи, стари и виђени оџаковићи турски, и одвраћали окупљене од намере њихове. Између осталих питања које су Турци и Арнаути поставили изасланицима овим било је и питање: је ли то српска војска њихове домове онако опљачкала, или је ко други? На то им је одговорено, да српска војска није ни долазила у Куманово, него да је то била раја, која им је штету учинила, и као главне кривце означили су од Срба оне, који су већ били отишли устаницима, као: Давче Трајковић, Илија Палас, Петруш Смолка, Кузман Златковић, Кузман Петковић, Богдан Чолаковић, поп Вељко и др.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 18, 2015, 07:57:47 am
Али тај изговор изасланика није помогао. Турци и Арнаути и даље остадоше при својој одлуци. Тада стари прота Димитрије и Денко тајно пошаљу свога поверљивога човека, Ђору Стамболију, поп Димитрију и Вељану Цветковићу и др. првацима устаника у Забелу и поруче им, да се још тога дана у сумрак примакну, колико могу ближе Куманову, да наложе велике ватре и да пуцају из пушака, не би ли на тај начин Турке и Арнауте застрашили и омели у извршењу њихове намере.
То су устаници и урадили. Исте вечери преко 200 устаника појави се у Кумановским Кшлама (пашњаци), па и у самим Кумановским виноградима и свуда по узвишеним местима источно од Куманова запале велике огњеве и стану пуцати из пушака. Ове су се ватре виделе на самој Живковој и Пројевској Карпи.
Тог дана устаници ухвате две заптије, Зејнел чауша и једног редова, и исеку их на комаде. О томе је стигао глас у Куманово одмах сутрадан, и он је међу Турцима и Арнаутима произвео велики страх, те је већина од њих била за то, да се одмах разиђу.
Одмах сутрадан командант, Назим паша, и сам je учинио корак против искупљених Турака и Арнаута. Тако, он им је упутио свог ађутанта и поручио им, да се одмах разиђу кућама и оставе на миру хришћане, или ће он извести војску, која ће их растерати оружјем и која их неће штедети. Командант им је поручио, да се пљачкаши њихових кућа налазе међу устаницима, који су се искупили у оним селима, па нека иду онамо и нека их траже.
Све то учинило је, да су се окупљени Турци и Арнаути разишли, али с тајном одлуком између себе, да зађу по српским махалама и да опљачкају српске куће. Но и о томе се сазнало у турској војсци, те је одмах наређено, да војска у јаким одељењима патролира у српским махалама и да чува хришћанске домове од Турака и Арнаута. Тако, неколико дана, турска војска није пуштала никаква Турчина ни Арнаутина, ни послом, у српске махале.
Турци и Арнаути су се разишли својим кућама. Њима сада ништа друго није остајало, него да своју увређену част траже код устаника. На то су их власти и подстрекавале, а још више градски бегови и зајими, чији су чифлуци остали у реону устаничком. И отада почињу сукоби између Турака и Арнаута с једне и устаника с друге стране.




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 18, 2015, 03:20:46 pm
Кад је број устаника у кумановским и паланачким селима нарастао преко 1000 наоружаних људи, а нарочито откада су устаници извршили тобожњи напад и заплашили Турке и Арнауте, који су се били искупили у Куманову да изврше сечу Срба, и откако су посекли у Забелу оне две заптије, а тројицу њих убили код села Клочовца, устаници су још јасније одредили свој положај према властима и држави турској. Пошто су се турске власти, Турци и Арнаути вратили у Куманово и околна села, устаници су очекивали, да ће се на њих напасти. Стога су и припремали све што им је било потребно за одбрану.
Тога ради поп Димитрије, поп Пауновић и Вељан Цветковић позову све Србе из оних села у манастир Забел на договор. Ту дођу: Петко Митровић Владички из Куманова, поп Димитрије Руђински, Младен Пиљински, Јаћим Јовановић из Челопека, Пеша Јовановски из Нагоричина, поп Спаса из Пељинца, Бошко Стевановић из Пељинца, Денко Цар из Добраче, ЂорђеТомић из Враготурца,поп Карамфиљ из Ораха, Паун Деспотовић из Степанаца, Крста Јовановић из Драгоманца, Апостол Бошковић из Жегњана, Стоша Крстић из Степанца, Младен Беговски из Рамнога, Ђела Стојковић из Арбанашкога, Кузман Ранђеловић из Страцина, Доде Ристић из Ранковца и многи други.
На том договору би утврђено: да се што више устаника наоружа; да се још оружја тражи од Србије; да се напишу молбе за Кнеза Милана и да се упитају за савет прваци у Куманову. Тако је и учињено. Јаћим Јовановић, Младен из Алгуње, Бошко из Пељинца, Младен Пиљински, Димишко Бајловски, Вукадин Милкински, Владимир Ристић и др. одређени су били да обучавају устанике у руковању оружјем и да се брину о обранбеној снази, а поп Димитрије, Вељан, Зафир Димитријевић  и остали прваци да се брину о животним намирницима устаника, и о реду и безбедности у устаничким селима.Тада је урађено, да се устаници договарају у два центра: у манастиру Забелу и у манастиру Крапини. У Забелу су били устаници из кумановских, а у Крапини из паланачких села. Главни центар остао је ипак у манастиру Забелу. Одмах су одређени људи који ће ићи у Врање, да се у напред поменутој сврси јаве војним властима, а други који ће ићи у Куманово, да се договоре с кумановским првацима.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 19, 2015, 09:08:32 am
Генерал Јован Белимарковић, који се живо интересовао за ове устанике и који их је преко својих људи бодрио, налазио се у селу Ратају близу Врања и њему су устаници послали Петра Митровића Владичког, човека, који је био вичан да говори с великим људима, и Бојка Петровића из села Челопека. Како се онда по Врању и новоослобођеним крајевима држало, да се Кнез Милан, прерушен у оделу простога сељака, раденика и просјака, како му кад затреба, налази у Врању и оним крајевима, устаници су одлучили, да се именовани њихови изасланици, по могућству, јаве Кнезу Милану и да му предаду молбу њихову, у којој су га они, у име народа и устаничких села, молили, да их помогне, и да никако не допусти, да они и даље остану под Турцима.
Игуман манастира Забела, стари поп Паун, био је одређен да иде првацима у Куманову. Устаници су рачунали да могу Турци поново заузети ове њихове крајеве, па да не  би компромитовали управу манастира Забела, сами су изабрали старога и виђеног попа Пауна, да иде у Куманово, па да тамо и остане, док не виде какав ће исход да узме ово њихово предузеће.
Чим је поп Паун стигао у Куманово, отишао је старом проти Димитрију и испоручио му све што је одустаника имао да каже. Стари је прота одмах позвао Денка Крстића и све виђене и поверљиве кумановске Србе, као: Цветана Николића, Димитрија Златановића Ћосу, Николу Кола Стојанћејаића, Петка Митровића, Васиља Митровића, Јована Спасића, Тасу Костића Цивковића, Тодора Вукашиновића, поп Косту, поп Јована и Ђору Стамболију. Ови су се Срби скупили и договорили: да се устанак на сваки начин одржи, развије и организује, и да се и они, грађани, ако ствари пођу повољно, придруже устаницима.
Тако је поручено и устаницима. Ту поруку кумановских Срба однео је и испоручио устаницима Таса Костић – Цивковић. На том су се договору Срби Кумановци заклели на јеванђељу и ижљубили се; затим су написали молбу Кнезу Милану. У тој молби они су молили, као и сами устаници, да Кнез Милан устанике прихвати и учини све што може, да се и Куманово са својом околином присаједини матери Србији. У молби је Кнезу Милану исказана највећа верност и оданост. И ова молба је послата по одважном Таси Костићу – Цивковићу. Молба је ушивена испод коже на аши и Цивковић је, с вечера, у друштву са Н. А. познаваоцем свих стаза и богаза у крајевима према Врању, однео поруку устаницима у манастир Забелу и молбу у манастир Св. Прохора Пчињскога, где су је српске војне власти примиле.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 20, 2015, 08:08:44 am
[attachment=1]


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 20, 2015, 08:48:00 am
Изасланици нису нашли у Врању Кнеза Милана, а молбу, коју су за њега носили, предали су генералу Белимарковићу, па су се вратили.
Док су изасланици ишли у Куманово и Врање и вратили се, устанак је захватао све шире размере, и устаника, наоружаних, било је све више; а откако су устаници добили још оружја из Врања, отада се устанак, упркос свим препрекама, проширио и ван Кумановске Казе. Број устаника убрзо је порастао на 3-4000, од којих су једни логоровали у кумановским а други у паланачким пољима и дубравама. Тако, устанак је овај захватио велику територију. Почињући од демаркационе линије између Србије и Турске, граница се устаничких крајева протезала венцем Рујан планине готово до самог Куманова; Кумановском Кшлом до села Клечовца на Пчињу, обилазила Пчињу и захватала кутлибешке крајеве са свим селима и излазила у село Малино и Кшане на Овчем Пољу. Одатле је ударала преко Кратовске Казе, захватајући осам села од ове Казе и излазила на Деве-Багар и демаркациону линију према руским трупама у данашњој Бугарској.
Ово су били крајеви у које Турци ни у мирно доба нису смели залазити без страха.
Устаници су се, у поменута два центра, непрестано вежбали оружју. Од сваке куће дошао је устаницима по један или два човека. Они су логоровали у нагоричким и страцињским пољима. Ту им је доношена храна и све што им је требало. Одатле су слате страже на граничну линију, тако да је формално вршена и мала гарнизонска служба. Јаћим и његови ратни другови, као што је споменуто, обучавали су устанике руковању оружјем, а Вељан, поп Димитрије и остали прваци народни залазили су по селима и слободили народ, улевајући му наде на спасење и присаједињење с мајком Србијом.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 22, 2015, 09:18:24 am
Сукоби устаника с Турцима и Арнаутима

Турци и Арнаути никако се нису могли помирити с тим, да им се у околини налази раја, која не признаје султана. Тако се и они почну скупљати и договарати како да устанак угуше што пре. У оно време живело је неколико Арнаута одметника, који су се били прочули као јунаци и о којима је прост свет веровао да их куршум 'не вата' и 'не пробива'. Они су потпуно пресекли пут Куманово – Врање и Куманово - Гњилане. Имена Барјам Јака, Селман Сушовалија, Фетах Мутоловалија, Барјам Сада Миратовчанин и друга, била су страх за све путнике тим путевима и узор арнаутског јунаштва у овим крајевима.
Другог дана по Сретењу, 4. фебруара, Фетах Мутоловалија покуша са својим прослављеним друговима, њих преко 30 на број, да продре у устаничка села и да устанике растера. Али их Јаћим Јовановић и Вељан Цветковић с устаницима дочекају између села Табановца и Четирца и њих преко 20 убију на месту. Ту су и самога Фатаха погодила два куршума по сред срца, а хата му је отео Јаћим (војвода). О овом сукобу су одмах и песме биле спевене. У тим се песмама певало како сада куршум Фетаха 'вата' а Јаћима и Вељана 'не вата'.
Патролирајући, устаници се код села Клечовца сретну с ћехајама и јасакџијама паланачког Бари бега. Ови су били пошли за Паланку. Устаници их све побију. Ту су погинула и два устаника. Оваких је сукоба било чешће, али се од њих одвајају три велика сукоба.

Први је сукоб био код Света Петке (брдо код села Младога Нагоричина). Кара Џенем из села Оризара, Мустафа Азиров, Ибрахим Суља и др. из Куманова, потстакнути властима, искупили су преко 400 које Арнаута које Турака и пошли на устанике. Устаници их, под Јаћимом, Богданом Алгуњским и Димишком дочекају код Св. Петке и ту се отвори права битка. Тукло се пуна три сата, док нису Турци и Арнаути почели да беже према Куманову. Они, који су били у тој битци, нису од стида недељама излазили у чаршију, а Мустафа Азиров и његови другови побегли су чак у Скопље.
Арнаути су за овај пораз од раје кривили Турке, те науме, да они на своју руку, без удела Турака и власти, растерају устанике. Тако се искупи опет око 300 Арнаута, понесу и једну заставу, коју су првог рата носили у Ниш и на Јанкову Клисуру и поведу неке своје прослављене јунаке. Онда је живео 'прослављен' Арнаутин, ветеран од својих 80 година, Садик Барјактар, о чијем се јунаштву, између осталог, причало и то, како је у младости својој, на некаквом сабору српском, једним махом сабље пресекао младића Србина од деснога рамена ка левој слабини, на две половине. Но устаници дочекају и ове Арнауте на Четирском и Никуљском Вису и ту их разбију. Тада је погинуло на 40 Арнаута. После тога се нису више усудили да се сукобе с устаницима.




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 24, 2015, 07:52:07 am
Турци сад осетише, да се устаници неће лако покорити. Власти су се онда тргле и почеле да траже начина, како да умире и покоре устанике. Војску нису могле употребити, јер се Порта бојала Конгреса, који је имао ускоро да се састане, па је наредила, да се војска ни по што не употребљава, већ да се покуша све друго што се може. Из Цариграда је онда и амнестија за устанике упућена Србима и наређено је, да се она што пре достави устаницима. Тога ради био је сазван меџлис од Срба и Турака, на коме је одлучено, да један Србин и један Турчин однесу амнестију устаницима и да их позову, да се предају и продуже мирно с царем и његовим властима живети. За изасланике власти одређени су били од Срба стари Петруш Стамболија а од Турака Хаџи Алија.
Ови су изасланици отишли устаницима 12. априла и остали су тамо два дана. Њих су устаници лепо примили и одвели их у манастир Забел. Ту су вође устаника примили амнестију и саслушали поруку власти. Онда су одговорили, да се они не буне противу цара, нити нападају ко њих не напада, да бране само своје куће од рђавих људи и зулумћара и траже да се сједине са Србијом, и да нипошто неће остати под царевим забитима (властима) па макар сви изгинули.
Кад саветовања Петруша Стамболије нису помогла, изасланици су се вратили у Куманово и представили ствар меџлизу. Одговор устаника одмах је достављен Порти. А док је још меџлиз заседавао, Хаџи Муртезан, највећи душманин српски у оно време у Куманову, и Сали бег, поседник великог чифлука у селу Војнику, који су устаници давно били заузели, загрмели су из свег гласа, да ће они сами те едепсизе  и пангалозе из Србије за један дан растерати и дати им рало и волове да и даље ору. Зато што су изасланици реферисали  да има од прилике на 1000 устаника и да се сви они налазе у Нагоричким пољима, Турци кумановски науме да преваре устанике и да их нападну с леђа. Искупи се тада око 400 Турака грађана и кришом од Срба пођу путем Куманово – Штип, за тим уз реку Пчињу и избију на село Клечовце, где су држали да имају својих људи. Али су се преварили у рачуну. Турци Клечовчани, не само да нису хтели да пођу са Кумановцима, него неки од њих, кришом, пошаљу сеоског говедара, Деспота, да јави Вељану и другима, да ће Турци ударити на Војник. Али Деспот није нашао Вељана ни у Стрезовцу ни у Стрновцу, и оде за њим чак у Нагоричино. Међутим Турци, дотле, продру у Војник, убивши пет устаника који су били на стражи. Док су Вељан и остали прваци стигли с устаницима селу Војнику, дотле су се сви Турци били позатварали у куле и остале зграде по чифлуцима и ухватили заклон. Битка у Војнику трајала је више од три сата. У тој битци Турци су истерани из Војника, пошто су многе куле и конаке устаници попалили. Онда је погинуло и рањено преко 30 устаника, између осталих, рањен је и поп Спаса Пељински. Но Турака је погинуло много више и отето им је много оружја и коња. И самом Сали бегу отет је хат и предат Вељану као поклон.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 24, 2015, 04:02:38 pm
Није само Турска радила на сламању Кумановског устанка, то исто чинила је и Бугарска. Непосредно пре Берлинског конгреса, на којем се кројила нова мапа Балкана, Руси су у Сан Стефану, под видом опште словенске идеје, обећали Бугарима да ће имати државу 'од Чорното до Јадранско си морето'. Стога су Бугари слали своје агенте међу устанике да их поколебају, узбуне, преврате. То су чинили уз благослов својега црквеног поглавара (егзарха) у Цариграду и преко своје самосталне цркве, Егзархије, коју су им Руси 1871. године даровали да би сузбили Грчку цркву.
Многи силни чиниоци агитовали су за бугарштину, али, ипак, најмоћније средство били су империјали (руски златан новац од 10 рубаља), због којих су многи Срби патријаршисти, преко ноћи постајали егзархисти и одрицали се свога имена. Тако је, на пример, још пре стварања Егзархије дошао из Новог Сада у Велес за учитеља Ђорђе Милетић, рођени брат Светозара Милетића, вође српског народа у Војводини, и по савету Руса постао бугарски првак у Јужној Србији. Његов син Љубомир Милетић, професор Универзитета у Софији, важио је за једног од највећих бугарских поборника и србомрзца.
Аге и бегови из Скопља, Велеса, Штипа, Врања са својим околинама, па чак и из Гњилана и Призрена, обогатили су се уписујући отоманске Србе у дефтер под Егзархт.

Но у Кумановском и Паланачком крају, стари прота Димитрије, Денко и други родољуби, одржали су народ у правом српском духу. Поп Паун, његов син поп Димитрије и Вељан Цветковић одржавали су кумановска села на десној страни Пчиње; поп Јован Макрешки, поп Карафиљ и поп Димитрије Руђински одржавали су Козјак и Ђерман; поп Јован Довезенски, Танаско Стојиљковић и др. Криву Реку и Кутлибешка села; поп Симонова породица у Кокошињу на Овчем Пољу држала је целу овчепољску крајину итд. У свакој је жупи било старих и свесних српских породица, које су прибирале и одржавале народ око себе.
Пажња бугарофила због тога била је обраћена на Куманово, али осим неколико сиромашних породица, које су подлегле обилатим средствима Бугарског Централног Одбора и егзархијске управе из Цариграда, кумановски Срби били су несаломиви. Ако је која од тих породица и била доброга стања, она је приступила Егзархији из тежње, да се што пре види у првим редовима у народним пословима, да њен представник седне поред владике, паше кајмакама итд. Али за време ратова 1876 – 1878. нестало је и то мало неслоге. Залутали Срби вратили су се својој браћи, која је остала верна свом имену и Патријаршији. За једну ноћ нестало је и једног егзархисте. Грађани, па и агенти бугарски, отишли су старом проти Димитрију на поклоњење и молили су га, да им опрости и заборави њихов грех према народној ствари.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 25, 2015, 07:27:36 am
Последњих дана месеца марта дошао је био чак у Страцин некакав Глигор. Он је скупљао сељаке и говорио им, да треба да траже сједињење са Бугарском. Глигор је доказивао, да ће народу под Србијом бити много горе него што му је и под Турцима, и да народ једини спас може имати ако тражи да се сједини с Бугарском, коју штити и помаже велика Русија.
Сељаци су овога Глигора везали и одвели у село Ранковце, где су се тада налазили њихови устанички прваци: поп Ђорђе, Апостол Димитријевић, Вукадин Милински и др. Ови, саслушавши Глигора, намигну својим људима те га ови изведу на Ђерман и код Пролесја убију. Устаници, који су ово извршили, нашли су код Глигора четири ћемера 'франге'  – наполеондора.

Неколико дана после овога почело се зуцкати, како је Глигор руски официр. То се и званично потврдило. Руске војне власти известиле су српске војне власти о томе убиству и окривљавале су за то српске војнике. Руси су тврдили, да је Глигор убијен на српском земљишту код Три Уши, међутим ислеђивањем, којим је руководио један руски мајор и један српски ордонанс-официр, доказало се и утврдило, да је Глигор убијен на Ђерману и да су га убили устаници, јер је 'мешао народ'.
Ово утицање на устанике и 'мешење народа' учинило је, те су се устаници још више обраћали молбама Кнезу Србије и влади Српској, изјављивали своја српска осећања и тражили, да се присаједине Србији. То су исто чинили и доцније на Берлинском Конгресу и пред члановима комисије, која је била дошла да испита терен за разграничавање Србије, Бугарске и Турске. Али и у овим приликама славенофили су се истакли за Бугарску.
После угушења устанка бугарски агенти су се размилели по овим крајевима и, кивни на Србе, бездушно су убијали, или, као бунтовнике потказивали Турцима, све оне који нису хтели да дају потпис за прелазак Егзархији.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 26, 2015, 08:15:30 am
Порта угушује устанак регуларном војском

Пошто се видело да се устаници не могу лако растерати и повратити под власт султанову, а Берлински Конгрес је већ био на прагу, то су Порти њени обзири и потребе налагали, да до састанка Берлинског Конгреса очисти од устаника све територије до демаркационе линије. О овоме се знало у српским војничким круговима и раније, и зато је Врховна Команда желела, да се оружје дато народу некако покупи, али се томе категорички успротивио генерал Јов. Белимарковић због чега је и оставку подносио, и оружје је остало код народа. Зато је Порта наредила своме бригадноме генералу у Приштини Хафус паши, да он дође с регуларном војском и угуши овај устанак и устаничке крајеве поврати под власт султанову.
Хафус паша је дошао из Приштине у Куманово 19. маја са пет табора регуларне војске и једном батеријом артиљерије. Он није ни улазио у Куманово већ је само прошао кроз њега, уколико га је пут водио из Скопља за Криву Паланку. Пред Кумановом, у Кумановском Средореку, примио је Хафус паша представнике власти и грађанства кумановскога, који су изашли да га поздраве. Затим се одмах кренуо к устаницима и улогорио се између Куманова и устаничких стража. Истог дана је Хафус паша послао своје парламентаре на Самољицу српским војним властима с питањем: је ли у кумановским и паланачким селима српска војска или није? На Самољици је одговорено Хафус паши да иза демаркационе линије – на турској територији – нема ни једног српског војника.
Хафус паша, примивши овакав одговор са Самољице, кренуо је одмах сутра дан. 20. маја, са свом својом војском право Нагоричину и манастиру Забелу. Устаници су били, као што смо споменули, подељени у две групе, с тога је једна од њих дочекала Хафус пашину војску код Св. Петке близу Младог Нагоричина, и, не могавши се одупрети, одступила је ка селима Алгуњи и Челопеку.
Сукоб устаника са Хафус пашином војском код Челопека трајао је један сат. Устаници су били наоружани пушкама предњачама и нешто острагушама, а Хафус пашина војска мартинкама. Бранили су се на голом Челопеку, али су били разбијени. Народ, кад је видео силну и многобројну турску војску, која је почела да пуца и из топова, није ни сачекао исход борбе, већ је почео са децом и нешто стоке да бежи преко Пчиње.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 26, 2015, 02:44:48 pm
Хафус паша пустио је тада своје људе да уђу у народ и да га уверавају, да је цар свима опростио сваку кривицу и да неће ником бити ништа. Разбивши устанике он се тога дана зауставио с војском код села Алгуње, јер су устаници прешли Пчињу и концентрисали се на левој страни реке, у намери, да се сједине с оном другом половином устаника код села Страцина и ту дочекају Хафус пашу, ако пређе Пчињу. У сукобу код Св. Петке и Челопека војска Хафус пашина заробила је око 80 устаника. Ови су везани у ланце и конопце и спроведени у Куманово, а одатле у Скопље. Међу тим заробљеницима био је и онај егзархијски поп Вељко, који је био окривљен за пљачкање царских магацина.
(Зато што је био мали растом и физички слаб човек, поп Вељко је носио сабљу о рамену. Њега су Турци заједно са сабљом провели кроз Куманово, да народ види и да се смеје.)
Ко је од народа ухваћен наоружан – теран је у стан војнички, а ко је био без оружја војска га није дирала. Многи људи, видевши да им ништа неће бити, ако се предају, враћали су се својим кућама, а многи су се, бежећи преко Пчиње у козјачка и ђерманска села, подавили у Пчињи. Тих су дана падале велике кише, и Пчиња је била надошла, те су се многа деца у њој подавила. А нарочито су девојке скакале у воду и давиле се, само да Турцима не падну живе у руке.
Устаници, који су се били преко Пчиње концентрисали, видевши да је Хафус паша застао код Алгуње, и ту почео да копа шанчеве, држали су да неће ни прелазити Пчињу, те се нису ни састајали са оним другим одељењем које је држало паланачки пут, а већина се од њих разишла по селима с оне стране Пчиње, да траже своју децу и да их сместе у збегове. Хафуз паша, видевши да су се устаници разишли, пребаци 1000 војника на леву страну Пчиње и упути их да се ушанче код села Коћина. Војници ударе од Алгуње на Челопек, ту пређу Пчињу и изађу на Драгоманце и Коћино, и код Коћина се ушанче. И пред овом војском ишли су пашини људи да јављају народу, да му ништа неће бити, ако се преда и врати својим кућама.
Других 1000 војника упути Хафус паша Паланци. Ови ударе на села Војник и Страцин, где су се добро потукли са устаницима, и продру пут Паланке. И уз пут су се Турци свуда чаркали с устаницима, али су 23. маја ушли у Паланку. Устаници, видевши да се не могу у отвореном пољу одупрети турској војсци, склоне се у Козјак и Ђерман, одакле су излетели на турску војску и сукобљавали се с њом.
Са Козјака и Ђермана устаници су на све стране вапили за помоћ. Али српска војска није смела да се умеша. Дотле је већ почео да заседа и конгрес у Берлину, а отуда су за устанике стизали рђави гласи.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 27, 2015, 10:27:15 am
По закључењу Конгреса главни покретачи устанка избегли су у Врање, у Србију. Тамо су се склонили: поп Димитрије Пауновић, Вељан Цветковић, Петко Митровић, Бојко Петровић, Јаћим Јовановић, Димишко, Кузман, Вукадин и други, и, као многи прави родољуби и раденици на народном послу, потуцали су се од немила до недрага. Петко Митровић добио је за одаџију, Кузман за пандура а Вељан Цветковић, онај чувени Вељан, на чијем је имању радило лети по 100 раденика и у чијој задружној и гласовитој кући није никада престајала песма, онај силни Вељан, који је јахао бесне хатове са скупоценим рахтовима и пасао оружје, за кога су Турци лили куршуме од кандила – таворио је у Врању као кочијаш. Вељан, од чијег се имена тресло Јужно Поморавље, рабаџисао је у Врању да би преживео. Док је терао своје бедне таљиге, са изнемоглим мршавим коњима, мислио је на хатове, које је оставио у свом селу Стрновцу. Са устаницима иселило се онда преко граничне линије на српско земљиште и много народа, који је тамо очекивао решење Берлинског Конгреса.

Берлински је Конгрес завршио своје седнице, дошла је комисија и одредила границу између Србије и Турске. Пропао је Руски покушај о успостављању Санстефанске Бугарске. Али молбе које су Конгресу писали сељаци из Јужне Србије по цену својих живота, остале су непрочитане и неиспуњене. Јужна Србија је остала у Турској, граница између Србије и Турске је успостављена на Китки. По одређењу границе турска војска је изишла на Козјак и Ђерман, настанила се на граничне линије, и годину дана ту логоровала. Та је година била испуњена свакодневним сукобима између турске војске и устаника, који су још остали у тим планинама.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 27, 2015, 05:37:13 pm
Устаници и Берлински Конгрес

Растерани из села у кумановским и паланачким равницама, устаници су се, као што смо видели, збили у Козјаку и Ђерману, а много је народа и већина вођа устаничких већ било прешло у Србију. Устаници који су прешли у Србију, често су, до тачног одређивања границе између Србије и Турске, прелазили преко границе у планине Козјак и Ђерман, и тамо су се с осталим својим друговима тукли с турском војском и са жандармским патролама. Устаници су и даље радили да се њихови крајеви присаједине Србији. Тако, чим је у Берлину почео да заседа конгрес великих сила, вође устанка су се искупиле на Козјаку и Ђерману, и тамо су позвали из кумановских, паланачких и кратовских села све кметове и иначе прве људе, и поново су написали молбe Кнезу Милану и Берлинском Конгресу.

Mолба упућена кнезу Милану датирана под 12. јуном 1878. г. на Козјаку гласи:

Ваша Светлост, Премилостиви Господару! Чувши ово дана од наших, градских чорбаџија, који су нас заједно са Турцима од Косова до данас јели, глобили и свлачили, да ћемо и после толике наше проливене крви са нашом браћом Србима, а противу нашег општег непријатеља Турчина остати опет под Турцима ако се не потпишемо под Бугарску; с тога коленоприклоно молимо В. С. нашег јединог и правог премилостивог Господара, да нас присајединиш Србији, јер смо ми Срби у нахијама: Кумановској, Скопљанској, Паланачкој, Кратовској, Ћустендилској, Кочанској, Струмичкој, Штипској, Велешкој, и другим околним, најчистији и најбољи Срби, и наша је земља срце Србије из које поникоше не само наши свети Немањићи, него и држава и књижевност, и слава и моћ и величина и све и свја што је српско било и што је још и данас.

Што и данас сведоче међу стотинама целих, тисућама разваљених светих српских цркава и манастира и разних старих споменика: у Матејчи Св. Богородица, у којој се крунисао краљ Милутин; Св. Ђурађ Нагорички, кога подиже наш свети краљ Милутин за благодарност Богу, што је спасао Србију и сву Европу од навале и поплаве татарске; Св. Богородица Забелска, задужбина Стефана Немање, Св. Богородица Корминска, задужбина краља Радослава и краља Драгутина; Св. отац Прохор Пчињски, задужбина цара Лазара, Св. Јаћим Осоговски, задужбина краља Драгутина и гробница и задужбина деспота Ђурђа Смедеревца; Св. Аранђел у Скопљу, задужбина Стевана Немање; Св. Никола у Штипу, задужбина Стефана Дечанског; Св. Богородица Рилска, задужбина Св. краља Дечанског; Св. Гаврил Лесновски у Кратову, задужбина срп. деспота Јована Оливера; Св. Пантелија у Кочану, задужбина Стефана Немање; и још многе друге цркве и манастири, што подигоше наши српски цареви и краљеви, у нашој земљи, срцу Србије.

Што сведоче многе свете мошти српских светаца и мученика: Св. Прохора Пчињског, Св. Јаћима Осоговског, Св. Ђурђа Кратовског, Св. краља Милутина Софијског.

Што сведоче толике епискупије и митрополије још нашим Св. Савом основане као: митрополија у Моравици Кумановске нахије, бањска митрополија у Ћустендилу, Морожвидска Епископија, Самоковска митрополија, Брегалничка и многе друге које бејаху, и од којих се и до данашњих дана находе трагови.

Што сведочи наш сачувани чисто српски стари језик, којим су говорили још цареви и краљеви наши. Што сведоче наши чисти прави српски обичаји, наша права и чисто српска ношња, и много друго, као и све и свја, да смо ми само прави и чисти Срби, и ништа друго.

Ми потписани из нахија: Кумановске, Кратовске, Криворечке и т.д. као чисти и прави стари Срби и из најчистије и најкоренитије Српске Земље још и последњи пут коленоприклоно молимо В. С. нашег премилог Господара, Светлог Краља, да нас,  ма којим начином и срествима ослободи пет вековног ропства и присаједини нашој земљи Књажевини Србији, те ако би се утрле крваве сузе српског мученика, и како би и он једном постао користан члан европске народне заједнице и хришћанског света, иначе, пограничне нахије Кумановска, Кратовска и Криворечка бориле су се заједно с нашом братском српском војском противу нашег општег душманина, не само да не смемо и не можемо наше вратове увући у његов јарам, него смо се решили, пре тога, сви утаманити се и затрти се са нашим чељадима.
У име свију нас доле потписатих опуномоћавамо Бошка Петровића, Вељана Цветковића, Поп Димитрија поп Пауновића и Петка Митровића, а ми четворица бирамо да могу ићи, као изасланици, Бошко Петровић и Вељан Цветковић.

Ово уговорисмо на Св. Петра Атонског 12. јуна 1878. године, на Козјаку.

(На овој молби има 220 сеоских печата и 510 потписа и печата кметова и првих људи из поменутих крајева.)


Title: Re: Српске буне
Post by: cobra 73 on August 27, 2015, 09:13:05 pm
Ваљала би нам једна буна у скорије време!


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 28, 2015, 08:31:40 am
Ваљала би нам једна буна у скорије време!
Буна? Запамти, синко, то су о п а с н е   с т в а р и ! (Коста Пећанац, војвода)


Молба Берлинском Конгресу датирана под 1. јулом и писана на Ђерману. Та молба је врло дугачка и у њој се набрајају све патње српскога народа у поменутим крајевима. Ми ћемо из ове молбе саопштити само неколико одломака, који гласе:

Ваша Екселенција, племенита Господо! Пре неколико недеља у молби посланој Њ. Св. нашем премилостивом Господару и Краљу Милану М. Обреновићу IV заједно са нахијом: Кумановском, Кратовском, Кочанском, Велешком, Штипском и ми смо се из нахије Криворечке као прави и чисти православни Срби молили, да нас прими под своје крило а земљу нашу као чисту и праву Србију у којој су се рађали и погребавали бивши српски краљеви и цареви, присаједини садањој Књажевини Србији, и да не допусти да останемо под Бугарима којих незнамо ни језик ни обичаје, нити смо ми ни наши претци икада били, нити смо сада, па и никад не можемо бити с њима један народ, ма се и они прозвали Србима, јер смо ми само чисти овејани и прави Срби и ништа више. Ми смо у тој молби навели, да смо чисти и прави Срби, а земља наша права стара Србија што сведоче међу многим и непобројним остатцима старина и споменика наших српских краљева и царева (набрајају се споменици); што сведочи наш чисти и прави српски језик, и наша чиста прастара српска ношња; што сведоче наше славе и прославе; што сведоче развалине наших старих српских градова, цркава и манастра, које све подигоше и саградише наши свети српски краљеви и цареви од свете лозе Немањића и од Грбљановића, Бранковића, Дејановића и осталих; што сведоче наши обичаји и све и свја итд. итд.
Да нам није могуће никако остати ни под Турцима ни под Бугарима и да ови и једни и други иду да нас са свим избришу са лица ове свете нам паћеничке земље, најјачи је доказ што се и сада сви становници из 40 села наша Криворечке нахије, голи, боси, гладни и прозебли, без крова и одела потуцају од немила до недрага по срезу Пчињском, округу Врањском, несмејући се вратити на згариште својих села, која су сада под Турцима и Бугарима, а која су ови по учињеном примирју задобили од наше српске војске, уз коју смо се и ми борили противу нашег општег четиривековног мучитеља, угњетача и искорениоца Турчина…
Не само расељених наших 40 села Криворечке нахије, него и остала наша села оставши под Турцима и Бугарима, као и села осталих више наведених нахија у којима православни српски народ живи, дошла су већ до последњег свог ропца и издисаја; па ако нам се што пре не помогне и не сјединимо се с нашом једином и светом мајком Србијом ….. од православног српства и хришћанства у овом најчистијем српском крају неће више бити ни гласа ни трага, и ми ћемо се коначно збрисати са лица наше свете и препаћеничке српске земље баш онда, кад се је племенита, благородна и образована хришћанска Европа сабрала да нас спасе и реши нашу кукавну и чемерну судбину.
Ваша Екселенција, племенити и христољубиви Господине председниче Конгреса! Ми смо јадна и чемерна раја турска, прости и простосрдачни, ненаучени и неписмени људи, па ништа више и не знамо навести у својој молби, до једино то: да смо само православни Срби и да хоћемо да нас са Књажевином Србијом сједините; а ако то што пре не урадите, Европа ће на овом нашем чисто српском земљишту за најкраће време застати само згаришта и пустињу порабоћену. А да ће то на жалост и превелику тугу нашу бити навешћемо ово само неколико случајева шта је и како је за ово најкраће време, отад рађено, и још се до данашњег дана непрестано ради на очи целог света и образоване и просвећене хришћанске Европе, на правди Бога јединога, и без игде ичијег образа и зазора, без стида и срама. Наводимо само што је до 20. маја рађено, па нека се увери о свему, па ће још више насиља и нашег искорењивања изнаћи…
Сад се у молби ређају насиља које је турска војска (Турци и Арнаути) извршила, и то у овим местима: у Паланци, Гиновцу, Конопници, Радибужду, Ранковцу, Гулинцу, Опили, Оточници, Милутиновцу, Петрљици, Длбичици, Страцину, Вражогрнцу, Каваклији, Крилатици, Пејачу, Станчу, Љубинцу, Витоници, Стрновцу, Иванковцу, Никуљану, Старом Нагоричину, Малину, Којинцу, Алгуњи, Карабичану, Четирцу, Пељинцу, Стрезовцу, Драгоманцу, Малотину, Жегању, Макрешу, Клечовцу… и др. 



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 29, 2015, 11:10:40 am
Из наведеног и још више ненаведеног, које ћемо све европској комисији кад дође показати и доказати, које све молимо да се испита на лицу места, увидеће ваша племенита Екселенција да нама нема не само више опстанка на овој нашој светој и мученичкој српској земљи у нахијама: Криворечкој, Кочанској и Кумановској, кад је почињен оволики злочин и безакоње само у нашој нахији Криворечкој и њени 55 села (осим 12 под Русима и три под Србима) и околној Кумановској, него да нам ваља што пре помоћи,са мајком нас Србијом присајединити, док нас нису све поклали и искоренили; с тога молимо и преклињемо вашу Екселенцију, племенити Господине председниче Берлинског Конгреса, да се за нас јадне и несретне, невине и без икакве своје кривице, мученике и паћенике, код поменутог и благородног конгреса заузмете, нас с нашом мајком Књажевином Србијом сједините и ове паклене муке избавите. Учините ли ово, отворили сте и вашем господару рајске врата а Европи мир и благостање. 
На Ђерману планини 1. јула 1878. године. (Следе они исти печати и потписи који су били на оној првој наведени.)

По овим молбама на Берлинском Конгресу није ништа решавано, нити су читане. Устаници су се обраћали и појединим комисијама, које су имале задатак да утичу на одређење границе између Србије, Бугарске и Турске. Али је и то све било без успеха. Кумановска и паланачка, устаничка села, и даље су остала под Турцима, да и даље пате од Турака и Арнаута, толико, и још више, од Бугара.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 29, 2015, 02:39:01 pm
Последице устанка. Проскрипција Срба. Нови јунаци.

Кад је турска редовна војска угушивала овај устанак, она је донекле и ред одржавала. Никога није гонила и злостављала, ко је био без оружја. Но тако је било само док је у Берлину заседао конгрес. А чим је конгрес закључио своје седнице, Порта је наредила властима, да на Србе у устаничким селима натуткају Турке и Арнауте и да направе проскрипцију свих виђених Срба из тих крајева. Тако је и било.
По наредби Хафус паше, Турци су завели терор и одмазду. Уз војску, која је крстарила по устаничким селима, пристали су сада и Турци грађани и Арнаути, и убијали кога су где од људи налазили. Мушкарце су набијали на коље; све женскиње које ухвате, од седме до стоте године, силовали су и срамотили, од чега су многа деца помрла. Лепше девојке и невесте одвођене су војсци Хафус пашиној или продаване као робље за турске хареме.  Женско чељаде није смело никуд из куће или збега маћи, а камо ли друмом да прође. Вешали су младе, снажне сељаке за ноге, пекли их на запаљеној слами, кидали им мошнице и живо месо. Према Скопљу су кренуле колоне заробљених Срба да им се суди у Куршумли хану.

Опет су оживеле арнаутске тајфе, свака од по тридесетак људи, да се свете Србима: Алит Марселов из Сушева, Мустафа Азиров из Куманова, Бајрам Јака из Трнаве и др.
Тај Бајрам Јака, чију је дружину раније разбила чета Велике Беговице био је злочинац какав се не памти, а волео је жене, вино и тамбуру. Пљачкао је и Србе и Турке, а није штедео ни своје Арнауте. Шуровао је са властима, радио је за свакога ко му понуди новац. У том погледу био је типичан Арнаутин. Кад му се учинило да ће српски устанак да успе, отишао је у Куманово у кућу иконома Димитрија да му понуди своју услугу. Знајући с ким има посла, поп Димитрије, који се пекао на разним ватрама и научио да Арнаутима не верује, пријавио га је турским жандармима. Бајрам Јака се није опирао кад су га заптије везивале, али се заклео да ће попу крваво да се освети. Турци су га неко време држали у Куршумли хану, а онда га пустили. Арнаутин је одмах скупио тајфу од шест разбојника да оствари своју освету над свештеником Димитријем. Крећући се ка Куманову, заобилазним путем преко Овчег поља, заноћио је у кући сељака Марка у Стројманцу. Наредио је да му се испече јагње и наточи вино. Заповедио је Марку да му за ноћ доведе своје кћери и снаје. Док се јагње пекло на ражњу, Бајрам Јака је ударао у тамбуру, док су пијани Арнаути играли око ватре. Сељак је отишао у кућу да доведе женскиње, али је из склоништа извукао стару скривену пушку. Вратио се у воћњак и сигурном руком и оком опалио у арнаутског зулумћара. Бајрам Јака није ни писнуо, испустио је тамбуру без крика. Тако је завршио најпознатији арнаутски разбојник, не стигавши да се освети кумановском иконому Димитрију.

Тајфа од преко 30 Арнаута појавила се и у Алгуњи, највећем арнаутском селу између Куманова и Скопља. Ови су убили Пауна Митровића – Степанскога у Степанцу, Бојка Николинскога у Канареву и друге, а многе су и по друмовима дочекивали и убијали. Једне ноћи нападну у Алгуњи  на кућу Бојка Крстића, који је, иако остарео, у устанку предводио овај крај. Бојко је очекивао напад и спремио се те дочекао Арнауте из својих мазгала. Те ноћи погинула су му два сина, једна снаја и једна ћерка. Бојко је остао последњи. Завукао се у фуруну за хлеб и отуда као из тврђаве пуцао на нападаче. Арнаути су успели да затворе Бојка у фуруну, затим да довуку сламу и дрва и потпале пећ. Испекли су Бојка као хлеб. Но око куће остало их је мртвих више од 15.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 31, 2015, 08:17:29 am
То тиранисање и убијање Срба натерало је устанике из ових крајева, који су били пребегли у Врање, те су поново почели да прелазе на Козјак и Ђерман, да силазе у Пчињска села, и да дочекују Турке и Арнауте. На глас су изашли нови јунаци: Илија Черкез из Црвеног града, Спиро Црневић звани Големџијски из прилепске Дабнице, Младен Стојановић родом из Горњег Стајовца, кога су Чакр-пашом прозвали, Мицко Крстић из Латова, Јаћим Јовановић, Вукадин Милински, Кузман Петковић и други из кичевских и поречких крајева, који су били у време ратова заостали у Србији. Непрекидно се узимала глава за главу, водила се осветничка борба, око за око, зуб за зуб.
У близини Криве Паланке турска потера је опколила чету Илије Черкеза. Турке су потпомагали Арнаути. Са Илијом је била и чете младог поречког ратника Мицка Крстића из Латова, који ће постати легенда српског отпора Турској царевини. Муслимани су уништили ову чету, али је Мицко Крстић успео да се извуче из обруча. Са њим је био и Младен Чакр-паша. Мицко је отишао у Пореч а Чакр-паша је остао да хајдукује на Козјаку и Ђерману.
Као и сви хајдуци спавао је на камену, грејао се под отвореним небом, пио кишницу из дрвене коре. Пред сам рат Турци су га ухватили на спавању и послали у Нишку тврђаву на робију. Долазак Српске војске у Ниш значио је слободу за овог хајдука. Похитао је у Пчињу где се повезао са устаницима Вељана и Јаћима. Кад је устаничка војска разбијена, остао је да четује на Козјаку. Постао је страх и трепет за Турке. Више је он гонио потере него оне њега. Светио је смрт Илије Черкеза и Спире Црнога. Са Јаћимом Челопечким потукао је сејмене Јусен Ферове, разбио потеру буљукбаше Биџи-Алије и отео му трубу. Појахао је официровог коња и натерао буљукбашу да иде пешке крај њега и свира му трубу. Турске власти му нису ништа могле, но, главе су му дошли Срби.
Срески капетан из Врања, по налогу Владе, огласио је Чакр-пашу за хајдука и расписао награду за његову главу. Отада је Младен омрзао све власти и законе. Три године је хајдуковао по Србији, Бугарској и Турској, пркосећи свакој власти, презирући уцене из Београда, Цариграда и Софије. У Бугарској је отео младу жену српског конзула, са њом се тајно венчао и одвео у шуму. Смрт му је донела издаја. Његов четник, неки Тома, да би добио награду од српских власти, заклао га је док га је бријао.




Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 31, 2015, 10:37:40 am
Већ је поменуто да је Спиро Црневић, кога су прозвали Големџијски, био из прилепске Дабнице. Кад му је један Турчин осрамотио сестру, у овоме дотле тихом младићу пробудила се душа старих хајдука и ратника. Пошто је крвљу опрао срамоту, одметнуо се у устаничку Бабуну, где је образовао чету. За њега се поново чуло кад је убио чувеног зулумћара Кучук Сулејмана. Кад су на Бабуну пристигле турске потере, Спиро је побегао у Србију и једно време је боравио у Врању. Одатле се пребацивао преко границе и деловао у Кумановском крају. Његова чета је однела велику победу код Ђуришког намастира над низамом. Поред намастира остало је четрдесет турских војника. У Куманову и Скопљу настала је узбуна, турске власти је мучила срамота да један хајдук потуче царску војску; дигнута је дотад невиђена потера, те је Спиро поново побегао у Врање.

Порта је захтевала преко европских дворова да се Србија натера да распусти устаничке чете. Српска влада, на чијем је челу био Милан Пироћанац, није могла да се опире притиску великих сила. Пандури су спровели Спиру Црнога у начелство на саслушање. Чувени хајдук, господар шума и живота морао је објашњава незнатном ћати за шта се бори. Но то није помогло; Спиро је у Србији наишао на одбацивање уместо на подршку. Врањско начелство донело је наредбу да се Спиро и његови другови протерају у Турску. Разочаран, огорчен на Србију, остављен и издан од оних од којих је највише очекивао, пркосно је усред бела дана прешао границу не скривајући се од турских жандарма и са неколико другова похитао на Козјак да умре под старим храстовима. На Козјаку су га турске потере опколиле и четници су храбро изгинули. Турски низами  одсекли су им главе и однели их у Куманово где су их на сточном тргу набили на коље. Неколико дана стајала је глава Спире Големџијског на Тумби, окружена ројевима мува, и полако се распадала. Српски сељаци, који су дотеривали стоку на пазар, спуштали су поглед ка земљи, препуни мржње и освете.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on August 31, 2015, 06:32:46 pm
Турске власти настојале су да, ма на који начин, преваре и добаве на своју територију поп Димитрија, Вељана Цветковића и остале главне људе из кумановских села, који су се налазили у Врању. Зато је, у многим приликама, пуно лепих речи и обећања испоручивано овим људима. 1880. године долазио је у Врање стари прота Димитрије и Турци су га просто молили, да некако склони Вељана и остале, да се врате у Куманово. Али стари прота је сам саветовао Вељану и осталима, да се нипошто не враћају. Но кад је прота умро, Турци преваре Денка Крстића као да је нарочита амнестија за Вељана, поп Димитрија и остале, стигла из Цариграда. И Денко кад је послом одлазио у Врање, позове Вељана и склони га да се врати у Куманово својој кући.

Денко и остали прваци у Куманову, због самих народних послова у кумановској и паланачкој околини, желели су да се устаници што пре врате. Многи се тада и преваре и дођу својим кућама. Власти су их на граници примиле лепо, а њих је једино од власти било страх. Турака и Арнаута па и бугарашких букача нису се бојали. Они су били, махом, сви богати и задружни људи, и домове су своје и пре тога били оградили, а сада су од њих направили читаве тврђаве. Вељанова кула са мазгалама и пре тога је била позната Турцима и Арнаутима, а касније је и песмама опевана. Исто тако и куће попа Димитрија и осталих првака, које су биле мраморним плочама изнутра обложене, Турци и Арнаути нису могли дуго да забораве. За себе, своје задругаре и момке, поп Димитрије је био утврдио у својим кућама седам бусија, да би се одатле и читавом табору војске могло одолети.
Народ кад је видео поново своје прваке у својој средини, још онако слободне и силне, поново се почео осећати слободнији и самосталнији. А Турци и Арнаути, подстакнути властима, почели су та траже згодну прилику, да смакну Вељана капетана, попа Димитрија и друге, те су почели да се спремају да нападну на домове ових људи.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 01, 2015, 08:26:18 am
Чим су Арнаути чули да је Вељан дошао у Стрновце, искупе се у Мулатову више од 60 њих и пошаљу му абер, да спреми вечеру, девојке и ракију – доћи ће му 'на добродошлицу', да повечерају. Тек што је превалило девет сати увече, нађу се Арнаути пред кућом Вељановом. Вељан је оставио отворене капије, на четири стране у својим зградама у авлији поставио јаке бусије, а сам их је са своја два братанца чекао на кули. Арнаути су стигли на коњима и док су довикивали: 'Искоч бре Вељан, искоч', грмну пушке са свих страна и отвори се права борба. Те ноћи пало је 23 Арнаутина и остало у авлији Вељановој. Остали, видећи да ће изгинути, утекну главом без обзира, оставивши своје другове. Тада Вељан, кад је већ почела зора да руди, викне својим момцима те сваком Арнаутину вежу по један тежак камен о врат и све, њих 23, баце у оближњи и дубоки вир Кршутинац.
Тако су исто пролазили Арнаути и пред кућом попа Димитрија, Бошка Крстића и многих других. Гласови о том брзо су се разносили по српским и по арнаутским селима.

Власти турске нису могле остати равнодушне према свему томе, и то после рата у којем је Турска претрпела пораз и штету, где се ослободило и од њене власти отргнуло стотине хиљада Срба хришћана. И да није било ове буне, Порта би преко својих власти вршила проскрипцију Срба због самих ратова 1876/78. године. Само се тражила и чекала прилика, да се она, унеколико, оправда. Вековни систем Османлијске царевине није могао да допусти да хришћани, који су и даље остали у границама Царства, верују да се овакви ратови за њихово ослобођење могу данас сутра наставити. С тога је Порта по освештану својему oбичају: да обезглави народ, па да мирно – рахат – над њим влада, поступила и овом приликом. За све оно, што је прибележила Србима, сада је потраживала изравнање!



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 02, 2015, 08:22:59 am
За проширење Србије, и друге своје губитке, турске власти су решиле да се на свој начин разрачунају са првим људима српског народа у границама своје Царевине. Устанак је Порти дао повода да образује 'војне судове' (идаре, урфије и дивани-харп), да суде 'одметницима од Царства'. Таквих је судова било у Приштини, Битољу и Призрену. 'Војни судови', који су судили Србима за 'велеиздају', нису се устручавали да, на правди Бога оптуженима припишу, да су за све што се ових година догодило и што се сада догађа – криви баш они.

За Србе 'војни судови' установљени су били одмах по завршетку Берлинског Конгреса. Њих је ускорио напред изложени устанак, мада је Порта давно пре тога била саставила проскрипцију виђених Срба. Власти су најпре похапсиле Србе из пограничних крајева, па су онда зашле дубље у Царевину. На кога год је из Прешевског, Гњиланског и Кумановског и Кривопаланачког вилајета пало око Портиних власти, томе је одмах створена кривица и тај одмах затваран, окиван и упућен у Приштину да му суди 'војни суд'. А окривљени су били обично истакнути људи и то ма због чега, било због богатства, било због утицаја на околину, или, на пр. због лепих бркова.

Проскрипција је обухватила старог проту Димитрија, Денка Крстића, Тодора Вукашиновића, Петруша Дена и још неколицину из Куманова, и многе од њих из Паланке и кумановске и паланачке околине. Стари прота је већ био умро, и Турци су из Куманова отерали у Приштину на одговор Денка и Тодора, а из околних села: Вељана Цветковића, поп Димитрија Пауновића (Димко Нагорички), Пешу Станојковића,  поп Каранфила из села Ора, Бошка Крстића из Пељинца, поп Димитрија Руђинског, поп Бојка, игумана манастира Карпине, Денка Добрачког, поп Стевана из Челопека, и још преко двадесет виђених првака.
Већини од њих није ни суђено; власти су неке упутиле у вилајетски центар у Приштину, а већину су још на путу премлаћивали и убијали. Тодора Вукашиновића су у самој апсани обесили.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 03, 2015, 09:44:14 am
Тодор Вукашиновић, сестрић старог проте Димитрија, био је овнарски трговац и касапин. Куповао је ситну стоку, нарочито овнове, и гонио их у Цариград и Малу Азију на пијаце. Иначе је био крупан и веома леп човек. Имао је бркове, који су му на рамена падали. Био је дика и понос Срба Кумановца. Слободан и неустрашив, он Турцима никако није попуштао и све то чинило је, да су га Турци и Арнаути ужасно мрзели и бојали га се.
Вукашиновића су окривљивали што је те године, у манастиру Прохора Пчињског, као, позивао народ на буну. Некако, Турци су се дохватили те године са Србима на сабору у ман. Св. Прохора, и Тодор гледајући то, довикне Србима: 'Шта гледате? Мотке те поубијајте псе '. Иначе су га још окривљивали како је претио да ће Турке и Арнауте сећи на череке, као што се сече стока која се у његовим касапницама продаје, затим, да Турцима и Арнаутима није давао на вересију итд.

Преседник војног суда – урфије – у Приштини, Ибрахим паша, неколико пута је преда се изводио лепога и дичнога Тодора, и није могао довољно да се надиви његовом мушком узрасту и реткој мушкој лепоти, а нарочито његовим великим и лепим брковима. Кад год би га извео, увек му је прилазио и подсмешљиво би га испитивао: шта ће њему такви и толики бркови, па би се окренуо судијама и говорио би, како би их овај ћаиф (неваљалац), кад би му пали шака, зубима клао.
Претешке су биле муке, које је Тодор у затвору подносио. Морао је да призна кривицу, која му је створена, или да издахне под кундачким ударцима у тамници, као што је био случај са Стевом Вучићем из Приштине, Трајићем из Гњилана и многим другим, или да буде обешен.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 04, 2015, 10:45:08 am
У времену од 1879. до краја 1883. 'војни суд' у Приштини судио је као бунтовнике две стотине четрдесет и једног Србина. Толико је Срба суђено само у Приштини, а колико је послато на онај свет пре но што су били и дотерани у Приштину, да и не говоримо. Већ су споменути главни окривљени из Кумановске и Паланачке казе, а овде ћемо поменути од народних мученика по неколико из других крајева српских земаља у Турској.
Од главних Срба ово окривљавање је захватило ове: из Прешевске казе поп Спасу Поповића из села Пчиње, Трајка Миленковића и Митка Миленковића из села Широке Планине, попа Цветана из села Стајовца и још четворицу других. Ови су били окривљени као саучесници у устанку.

Денко Крстић, трговац из Куманова. Денко је још као млад човек био учитељ у Куманову, па је, временом, стекао народно поверење и у народним пословима стао уз свог кума старог иконома Димитрија и друге прваке. Денко је био бистар и речит човек. Турцима је још пре српско-турских ратова кресао у очи о свим њиховим манама у управљању хришћанима. За време књаза Михаила и Намесништва долазио је у Београд и отада је све више почео радити на националној идеји. Више пута био је члан меџлиза у Куманову; био је неко време управник државних магацина, и уживао је поверење и турских власти. Кад су се у Куманову појавили бугарски агенти, Денко је поред иконома Димитрија био њихов највећи противник. Са старим икономом и другим првацима Србима у Куманову, он је због отпора против бугарштије, неколико пута позиван на одговор валији у Призрену, Скопљу и Приштини. 1860. године, иконома Димитрија и Денка позвао је на одговор и сам садразам Мехмед Кибризли паша, кад је у Скопље долазио.

Денка су власти први пут отерале у Приштину 17. октобра 1880. године и онда су га пустиле као оправдана 5. јануара 1881. Други пут је Денко отеран пред 'војни суд' 4. новембра 1881. године.
Денко је умро у 56. години свога живота. Оба пута у спровођењу у Приштину, Денко је стављан на тешке муке. И у затвору је са осталим Србима мучен, док није издахнуо 6. јуна године 1882.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 04, 2015, 05:36:54 pm
Димитрије Пандиловић, механџија из Куманова. Он је отеран још 1879. године. Њему је два пута судила урфија у Приштини. И он је био веома слободан према Турцима. Заносио се мишљу о ослобођењу свога места, и за то је био мучен и осуђен на 101 годину робије. Издржао је двадесет година. Пуштен је на заузимање српске и руске владе.
Михаило Поповић, учитељ из Врања. Био је најпре у Кумановској цркви певач – псалт - потом учитељ у Ћустендилу и Куманову. Он је са лепога свога понашања, својом исправношћу и мирноћом, у оном времену, стекао себи углед у грађанству. То, а и што је био родом из Врања, боло је очи Турцима и Арнаутима. Отеран је у Приштину и тамо осуђен на шест година робије.
Из Малеша и Малешке казе отерано је било пет првака. Онда је отеран отуда и прота Ђорђе бивш. епитроп Митрополије. Њега су власти кривиле за све и свашта. Осуђен је на 101 годину робије.
Из Штипа био је отеран иконом Атанас, такође епитроп Митрополије. То је био старац у својој 85 години живота. Осуђен је на 101 годину робије, а издржао је седам година на острву Родосу.
Из Радовишта и Радовишке казе отерана су била три Србина. Међу њима био је и учитељ, Глигорије Димитријевић. Димитријевић је био из Новог Села близу Штипа и окривљен је био, као, да је предводио некакву чету српских устаника.

Из Скопља су, између осталих, отерани Угрин Димитријевић, механџија, и Ђорђе Милетовић, трговац. Угрин је био родом из Маврова и издржао је шест година у Приштини, Солуну, Смирни и Милетини. Он је отеран само због тога, што су у његову механу свраћали путници из Србије, као и они који су из Турске путовали у Србију. Милетовића Турци нису трпели, јер Турцима и Арнаутима на вересију никако није давао. Био је осуђен на 20 година заточења. Убиле су га заптије при спроводу из Солуна за Родос.
Из Гњилана и Гњиланске казе било је суђено и осуђено двадесет и седам првих домаћина Срба. Главнији су били: Хаџи Таса и брат му Манасије Хаџи Стојковић, трговци. Они су били из прве и најугледније куће у Гњилану. Издржали су пет година робије у Канли Кули (Беас Кула) у Солуну. Затим су били осуђени, Тома Јовановић, трговац, и Коста Трајић, учитељ из Гњилана. Они су били упућени на издржавање робије у Шам Тарабулуз. Коста Трајић је умро у Дијарбекиру, а Јовановић је издржао шест година робије, па је пуштен. Јован Денић, трговац, издржао је у Солуну и Синопи пет година робије; Хаџи Павао, трговац, и син му Гина – први је издржао затвор у Приштини шест месеци, а син му је умро у приштинском затвору; прота Васа Поп-Јовић, издржао је четири месеца у Приштини; Лаза Тасић, у Ђаур Измиру и на Родосу седам година; Антоније Тоне Јовановић, трговац, издржао је у Дијарбекиру шест година, и тако даље.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 06, 2015, 01:45:40 pm
Из саме Приштине осуђено је тада једанаест Срба првих домаћина, међу којима су били Стеван Хаџи Арсић, ћурчија – издржао у Солуну и Митилени шест година; Аксентије Перушевић, механџија и лиферант – издржао шест година; Стеван Вучић, механџија – лежао у Приштини у затвору шест месеци и издахнуо под кундачким ударцима.
Из Вучитрна је било осуђено свега њих двојица Хаџи Поп Анта Фртунић, епитроп Митрополије – издржао у Приштини, Солуну и Родосу девет година, Јосиф Ј. Студић, учитељ, - издржао у Приштини, Солуну и Митилени шест година.
Хаџи Поп Данча затворен је први пут за време самих ратова, па је пуштен био. Онда је отеран из Вучитрна и тамношњи учитељ Василије Андрић, који је био родом из Босанске Посавине. Пуштен је из затвора 1888. године, кад су, општом амнестијом, били пуштени сви политички кривци у Турској. Овај прави мученик за народне ствари, био је, доцније, толико награђен у Србији, да је у пожаревачкој Изворици, умро од глади.
Из Митровице и њене казе било је осуђено њих првих седам домаћина, међу којима су били: Мила Димкић, трговац, Вића Хаџи Јакић, механџија и његов син Јака, угледни митровачки грађани. Вића Хаџи Јакић и син му Јака затворени су у зиму 1879. године, отерани су у Цариград, и отуда после шестомесечног ислеђивања пуштени из затвора као невини.
Из Ново-варошке казе осуђено је било шест првих домаћина: Василије Борисављевић, Јован Кочовић, учитељ и отац му Стеван, старац од 70 година, и други. Сви су издржали у Солуну по пет година робије.
Из Берана је отеран је био у Солун, а одатле у Малу Азију, Панта Цемовић. Доцније је помилован и пуштен на слободу.
Из Призрена је био осуђен Ђорђе С. Камперелић, учитељ Богословије. Он је био осуђен на 20 година робије. У извештају нашим властима стоји: посинак Симе Игуманова. У истом извештају стоји о Камперелићу још и да је побегао из Измирне на предлог Јастребова. Са Камперелићем био је затворен у Призрену и Нестор Димитријевић, пређ. учитељ у Шиду у Аустро-Угарској. Он је, на предлог аустријског конзула у Призрену, пуштен из затвора и није му ни суђено.
Из Призрена је био затворен и Петар Костић, наставник Богословије. Спроведен је у Битољ на суђење, и, после неколико месеци, на интервенцију руског посланика у Цариграду, пуштен на слободу.
Из Кичева и кичевске околине била су у Приштини затворена и осуђена три Србина, међу којима је најугледнији био Божин Спасић из самога Кичева. Божин је био осуђен на седам година, а издржао је пет. 


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 07, 2015, 08:41:44 am
Као Приштинске, тако су и Скопљанске и Битољске хапсане биле пуне Срба, који су били озлоглашени и унапред осуђени, а кад би се саставио списак у целој Турској – изнео би на десетине хиљадa најбољих и најодабранијих људи. Само у Приштини или на путу до суднице, крвници Ибрахим паше убили су без суда 7000 људи. Мученици испустише душе на разним мукама: неки су пробадани и исечени ножевима, неки стрмоглавце обешени и над ватром држани и печени, неки заклани, неки убијени из пушака… а 241 је Ибрахим паша извео пред суд, од којих је неке повешао, а неке протерао на робију. Стевана Вучетића, најчувенијег трговца у Приштини, Ибрахим паша бацио је кроз прозор суднице зато што није хтео да се одрекне српског имена.

Тако је ослобођење Јужне и Старе Србије одложено за следећу четвртину века. Но демографска ситуација постаће још неповољнија по српски народ и мање погодна за заштиту српских права на своју земљу, јер ће до тада из ових област бити прогнано око 400 000 Срба. То гоњење завршено је с почетком 1883. године, кад су руска и енглеска влада одлучно тражиле да се са тим престане. А 1888. године, у првом реду поменуте две силе, израдиле су у Султана општу амнестију за све политичке кривце, и тада је већина осуђеника пуштена. Већина мученика оставила је кости у црним и мрачним тавницама: поп Димитрије Поп Пауновић, поп Димитрије Руђински, и многи други, под ужасним мукама, испустили су своју племениту душу у Солуну. Само су неколицина преживели те страшне муке. Неке, који су се вратили са заточења, поубијали су Турци и Арнаути. Сина поп Димитријева, поп Анту, игумана манастира Забела, мучки су убили Бугари 10. јула 1883. године.

Остао је Вељан капетан. После оног дочека Арнаута у Стрновцу, пред Вељанову кућу су дошли турски низами. Вељан им се, заједно са остарелим протом Димитријем, предао без отпора. Онај злотвор, председник турског суда Урфије, Ибрахим паша, осудио их је на сто једну годину робије. Са синџирима на рукама, са гвозденим ђуладима на ногама, са џурналом на грудима, заптије су терале вође Кумановског устанка улицама Куманова. Онде су били натуткани муслимански мештани и Цигани кумановски да их пљују и гађају камењем и балегом. Фукара се чинила јунаком. Заточили су их у Канли кулу у Солуну. Прота Димитрије је убрзо умро, а несавладљивог Вељана су после седам година тамновања, на интервенцију руске Владе,  пустили на слободу да оде кући у Стрновце. Живео је до 17. априла 1905. године. Старога Вељана, до самога његова смртног часа молили би млади Српчићи, да им прича о устанку, и он им је, Бог зна по који пут, то причао.


Извори за овај напис: Устанак Срба у Кумановској и Паланачкој кази у 1878. години од  Д-ра Јов. Хаџи-Васиљевића; Народна буна од Ивана Ивановића; Историја срп. народа VI/1. M. Ђикић ; Србија 1878. Документи, Група аутора; Српске новине година 1878. и 1879.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 08, 2015, 11:15:50 am
(12) Ђакова буна 1825.

Првих дана јануара 1825. године, Петар Вулићевић, кнез смедеревске нахије, дозна да је неки сељак из Селевца био умешан у последњу бунтовничку аферу пожешке и рудничке нахије, те отиде у село, ухвати ноћу кривца и веже. Сељаци, чувши то скоче на оружје, опколе ону кућу где је кнез Петар с оним везаним човеком био на конаку, вичући да то није право, човека ноћу хајдучки хватати и везати, него, ако је крив, нека дође дању, те да га хвата, или нека га иште од села, па ће га село ухватити и суду предати итд.
П. Вулићевић није имао куд већ преда човека па се врати у Азању. Али тек ту наиђе на изненађење: дошли сељаци из оближњих села, а почеше стизати и из поудаљених, и једнако вичу да је пореза прекомерна и да су кнезовска насиља несносна (око 9-ог јануара).

Извештен о томе књаз Милош пошаље у смедеревску нахију Јована Обреновића и Милутина Савића Гарашанина с једним јаким одељењем Јасеничана и Лепеничана и нешто својих момака, да испитају узроке нереда и буне. Неким кнезовима пак изда заповест да подигну војску и да иду Јовану и Гарашанину у помоћ. У исто време издата је наредба да се пази на кретање народа. Осећало се да има много незадовољника; по рудничкој нахији још су хватани саучесници у последњој завери. 14-ог јануара Јеврем одговори на ове заповести да ће променити у ваљевској нахији сеоске коџа-баше и гледати да се бољи изаберу, али да ће то мало одложити да се народ не би досетио откуда та промена.
Јован Обреновић и Гарашанин стигну мирно у Азању. Бунтовници нису ишли на то да се бију, благосиљајући Милоша они су викали и тужили се само на злоупотребе Петра Вулићевића и његових момака. Јасеничани и Лепеничани пак дознавши у чему је ствар придруже се и сами побуњеном народу и стану викати против својих старешина. Кад је 14-ог јануара Јован Вићентијевић, кнез једне кнежине у београдској нахији, сишао у Азању, на Јованов и Гарашанинов позив, нашао је у највећем нереду њихове људе, који се одмах измешају с Вићентијевићевим људима и тако их побуне, да и ови почну говорити своме кнезу да ако може да одсад суди, како кметови и остали народ нађу за право, добро; ако не, онда они имају другог човека за кнеза, који ће по њином мненију, како они нађу за право, судити.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 09, 2015, 08:53:30 am
Петар Вулићевић био је син кнеза Вујице Вулићевића и (неки) пашеног књаза Милоша. Док је кнез Вујица био у Цариграду, с другим народним посланицима, место њега управљао је његов син Петар. Наиме, о Митрову дне, 1820. године, књаз је Милош послао у Цариград пету депутацију, која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812. године. У тој депутацији је био и Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.
Тек што је депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак, те Порта не само што остави на страну разговор о захтевима Србије, него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене муслиманске светине. У овом притвору српски посланици су остали неколико година. Архимандрит Самуило је у том притвору и умро, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!
Док се је Вујица бавио у Цариграду, нахијом смедеревском управљао је, место њега, његов син Петар Вулићевић. Против управе овог Петра дигла се буна, која је стајала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав изменила док се је кнез Вујица вратио кући.

Сувременици описују кнеза Петра као добра човека, али немоћна да види све што по селима раде његови пандури, и да каштигује и стегне оне који су власт употребљавали на зло народу. Бивало је да пандури који су, дошавши домаћину на конак, тражили да им се за вечеру закоље пиле, па да га газда надува, као што се надува јагње или јаре, и да га одере, па тек, тако одерано, да им се испече за вечеру. Или, кад им се изнесу проја и погача за јело, па им ни једна не буде по вољи, онда су бацали најпре проју па, за њом, погачу, смејући се и вичући: Беж пројо, узјаха те погача! (Ову претњу проји од погаче, исказивали су речју, која се од стида не може записати.) С оваких поступака, дигне се читава буна против кнеза Петра Вулићевића и његових подручника. Бунтовници су тражили: да се укину кулуци, да се смање и правичније разрезују данци, а пре свега, да престану пандурска самовољства у народу.







Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 10, 2015, 08:54:04 am
15. јануар 1825. Кораћица. Ј. Вићентијевић књазу Милошу.

… а ја, милостиви Господару, на ту њину наредбу нисам могао пристати бојећи се Вашег Сијатељства; да се не бих к Вами непокоран показао, казао сам да ћу Вам писати и какову заповест од Вас примим да ћу им свим објавити. Того ради Вас понизно молим да нам у Вашем писму објавите шта ћемо народу одказати, и, ако Вам могуће буде од ваших момака послати, да нам пошљете да би се народ боље уверио, ибо они говоре да ћеду сви то јест моја кнежина доћи к мојој кући у предидушту недељу, а ја, милостиви Господару, не знам с каквим ће помислом они к мени доћи. Ако дођу кметски и поштено и ја ћу ји поштено дочекати; ако ли пак с оружјем пођу к мени, ја ји не смем чекати…

Да би прекратио неред, који се могао изметнути у велику несрећу, Јован стане представљати благо побуњеницима да не треба да сумњају у добру Милошеву вољу да им прекрати кнезовске зулуме. Нека се само мирно разиђу и нека неколико кметова оду у Крагујевац с кандидатима. На то се метежници смедеревске нахије смире, Јованова и Гарашанинова војска исто тако. Изгледало је да ће све мирно лећи: Јасеничани су били већ истакли кандидата на место Гарашаниново, то је био Андрија Јокић, отресит трговац из Тополе. Побуњени народ у Смедеревској нахији хтео је за кнеза - Милоја Поповића, званог Ђак.

Kо је био Милоје Ђак?
Родио се у селу Кусатку, у смедеревској Јасеници, некадашњој Некудимској Жупи. У детињству је учио књигу; зато је прозван Ђаком. То му је име, после, остало кроза сав живот. Као младић, неко време је поповао под дахијама, и у том чину, само је крстио Степана Банковића, из Кусатка, и венчао неког Маторкића, па онда оставио поповство, и одао се на трговину. Причало се да је, идући по нурији, у некој ниској кући, лупио читакињом и главом о горњи праг у врата, па се, с тога, наљутио на поповску службу и, дошавши кући, казао оцу да више неће поповати.

После године 1805. Ђак је био писар у војводе Вујице Вулићевића, до године 1813. Кад Србија, те године, падне наново под Турке, Ђак пребегне у Немачку (Панчево), откуда се је 1815. вратио својој кући и почео трговати живом стоком. Имао је 150 брава свиња, 25 оваца, 20 говеди, 1 ракијски казан, две воденице, четири дућана у Смедереву, једну механу (ортачки) и још неке зграде (ћепенке) на турској – вакуфској – земљи.   Уз то, Ђак је узео под закуп од спахије села Селевац и Друговац на 6 година за 4000 гроша итд. На тај начин, Милоје Ђак био је човек врло познат и уважен у свом крају, а уз то, и пре као свештеник, и после као војводин писар, и тада као трговац, имао је довољно прилике да упозна сељаке и њихове тегобе и жеље. Био је отресит човек, и Милош га је употребљавао понекад у поверљивим пословима. У време нереда у Азањи, Ђака није било међу побуњеницима; потстакнувши буну, он је отишао на Дунав по муницију.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 12, 2015, 08:43:47 am
Јасеничани и Лепеничани, међутим, вративши се својим домовима узбуне народ причањем шта се све догодило. Јасеничани се стану скупљати код Шатоње и викати: нећемо Гарашанина! 16-ог јануара кметови и народ јасеничке кнежине искупљени у Брестовима код Шатоње упуте Милошу писмо да порезу смањи како што је и у смедеревској нахији Господар Јеврем обрекао, да се Милутин Гарашанин смени и да се на његово место постави Андрија Јокић, трговац из Тополе.
Тога истог дана Јокић је отишао Милошу у Крагујевац, не толико да се одазове народној колико Милошевој жељи коју су му донели нарочити изасланици. Јер чим је дознао шта се у Азањи догодило и шта су Јасеничани говорили, Милош, да би предухитрио догађаје, пошаље у Тополу Мелентија Павловића и Николу Луњевицу да склоне Јокића да му дође да га окнежи. Смедеревској нахији пак и Милоју Ђаку, који је сву пометњу проузроковао, није мислио добро, само се бојао да му Ђак не умакне. Милош је врло оптимистички гледао на ситуацију и спремао се да 17-ог пође лично у Паланку с војском да извиди целу ствар. Али су догађаји другојачије хтели: 16-ог јануара Јован Обреновић нагло је напустио смедеревску нахију јер је чуо да се бунтовни покрет јавио у пожаревачкој нахији. Заиста, путем до Пожаревца он је наишао на доста узрујан свет и обећањима стишао га, али тек што је стигао у Пожаревац добије извешће из Паланке да се народ  у Селевцу опет скупља у гомиле.

О свему томе Јован је известио Милоша истога дана. Међутим 17-ог јануара донесе Милошу и татарин Јованче Спасић глас из Паланке да се смедеревска нахија опет побунила и да је у договору са Турцима. Увече добије други извештај да Јасеница и Лепеница пламте, јер су потстрекачи протурили глас да је Андрија Јокић, који је отишао у Крагујевац, посечен. Народ је викао на издајство и тражио не само права него да и Милош њему дође.
Преплашен, Милош одустане од пута у смедеревску нахију, потврди за јасеничког кнеза Андрију Јокића, а за лепеничког, место Ђорђа Парезана, Милутина Ђорђевића из Жабара, који је ортаковао с Јокићем и кога је народ такође изабрао; потврди чак и Милоја Ђака за кнеза.
Али Ђак није ни мислио на милост нити је хтео помирење с Милошем, јер он је био опет тај који је закувао целу ствар. Одмах по Јованову одласку за Пожаревац он се јавио у Селевцу и Паланци, саставио поново побуњенике и незадовољне елементе и пошаље свог брата Милића у Пожаревац и пожаревачку нахију да тамо народ диже. Јасеничанима и Лепеничанима, који су се почели скупљати у Бањи и Тополи поручи да га чекају и да ће им доћи с 5000 људи, па ће после с њима на чумићско брдо.         


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 13, 2015, 07:48:19 am
18-ог јануара Милић с нешто људи пређе на ливадичкој скели, и Јован Обреновић чим то чује напусти с породицом Пожаревац и побегне у Пореч, јер у Крагујевац није могао, бојећи се да га бунтовници не ухвате на путу. Ускоро по његовом одласку стигне Милић са својом четом и с доста побуњеника из пожаревачке нахије.
19-ог јан. они упуте Јовану Обреновићу молбу у Пореч да предложи Милошу да учини народу неке олакшице и да 'укине' неке зулуме. После тога Милић се одмах са својом четом повуче из Пожаревца заискавши од нахије 300 – 500 људи као у залог да ће остати у слози и да се с њима даље разговара о пословима на скупштини која ће се држати у смедеревској нахији. Али нико не пође за њим! Светина која је ишла (за њим) и говорила да не иде против Милоша, коме су 'до капље крви' верни поданици, та светина видела је да је Милић пред полазак похарао Јованов конак, поразбијао врата, прозоре, таване, исекао интове и најзад признао да му тих 500 људи треба за борбу против Милоша.

По Милићевом одласку готово сав се народ из пожаревачке нахије разиђе, а од свакога побуњеног села остану у Пожаревцу по два кмета 'ради покорњејшег предавања покоренија и дочекања Јего Високоблагородија Јована Обреновића'. Милић је пак отишао на другу страну, где је имала да се реши цела ствар, отишао је у помоћ Ђаку, који га је позвао да онако нагло напусти Пожаревац.
18-0г јануара Ђак се био кренуо из Кусатка Јасеничанима и Лепеничанима. 19-ог се сјединио с неким кметовима који су од Милошеве стране дошли да се обавесте шта управо тражи. Ђак се пред њима показао упоран, али најзад на саветовање кметова попусти, изјављујући да он и народ  пристају да се разиђу, ако се Мелентије Павловић, у име Милошево, закуне пред народом да неће никоме ништа фалити. Све ово било је притворно, јер су бунтовници међу собом учинили заклетве да се не издају 'до капље крви'. Из њихова табора чуле су се страшне речи за Милоша.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 14, 2015, 10:56:47 am
Ђак је претио да хоће с Милошем под оружјем разговоре водити; тражио је да се све нахије уједно скупе да порезу и дације одсечу као што је у стари земан било; говорио је да треба Милош међу њих да дође и да каже како ће одсад пореза и дације бити; тражио је и Петра Топаловића Милошева ортака да плати што трговцима узима свиње испод капаре и т.д. Уз то Милошеве уходе доносиле су свакојаке извештаје шта се говори у народу. У главноме народ се тужи на рђаву управу, на велику порезу и пита куд се она дева.

16-ог јануара, кад је изгледало да је ствар легла, један старији сељак из Врбице, у Гарашаниновој кнежини, говорио је: Неумедоше несрећници… а ћадијаше врло добро бити, и ћадијаше се сав народ дићи! Ама неће овако задуго бити: млого господара и млого даија, млого ћаја а мало је јаја; бели не можемо товар брашна продати но је Господар натурио његово жито по меанама те се продаје. Зар он без тога не може бити? Истога дана говорио је други један сељак да ће 'ако се преврне… за народ добро бити', и 'ако је вилајет сав у једној слози и томе рад Милош се неће моћи отети'.

Један је причао како је везир казао кметовима, колико он узима, како је Милош међу њима па нека га узму између себе и нек питају куд им се толико благо дева. На то Милошев ухода (Петар Весић) упути том сељаку питање: Па бисте ли га погубили?! Одговор је гласио: не бисмо га одмах погубили. Док не да рачун вилајету куд је толико благо део, а вилајет зна колико је давао. Исти ухода под 17 јануаром забележио је и ово: Разговарао сам се с Јовом из Добраче за леберијаше (побуњеници, прим. Јасон).  Он каже: да им је везир изнео верман царски и рекао им је да више од пет гроша неће давати. И дао им је 3000 ока барута и колико им у напредак буде потреба да ће им дати. У томе му ја велим: Сад Господар не може другојаче умирит но како су се они покорили да зовне из свакога села по два кмета и да им покаже давање и трошкове да вилајет дозна куд се благо дева, па онда како начини са кметовима. A oн рекне: Али неће га кметови да им је он Господар, но кажу нећемо ми више да ни је ера Господар. При томе његова жена пита: Зар је он ера? Онда… син одговори: Ера но шта је!



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 14, 2015, 06:40:42 pm
20-ог јануара Ђаковци су држали у Тополи скупштину, и упутили су с ње Милошу своје молбе и жеље. У том се акту вели да се на скупштини искупио народ из две три нахије и да је прво питање било: јесу ли 'ради' Милошу?! Сви су дигли три прста и 'честитали Милошеву вамилију на многаја љета'. Затим је изнесено и тражено:

1. да се кнежевски зулум укида и да се злочинци измакну из вилајета. Кога народ хоће тај да буде старешина с Милошевим 'изволенијем'.
2. (Други члан овог акта нејасан је и односи се на бедно стање свештенства.)
3. да су порези преко више скупи и немилостиво купе… горе него од Агарјана.
4. да се харач удара без довољно анкете.
5. уведени су ђумруци који нису били ни под којом вером.
6. скеле моравске разлучише кума и пријатеља. Састати се не могу. Девојку који испроси 20 гроша скеларине.
7. Трговци да пусте земљу с које год се стране може да купују што хоће само да новац у народ уђе.
8. Милошеви 'посланици' који иду по земљи 'псују народу крст и закон и мерсе среду и петку'.
9. Народу је  'верло жао' на стране људе који долазе у земљу те ту свој мал продају и готово узимају.
10. 'Господару, свет верло се уплашио и цело се и мали и велики поплашио од преке смерти. Којигод рекне овакове хречи и ви таки сечете га и на то сви се уплашили, и вама несме ни крив ни прав доћи, и то све нас у луг отера, јербо је страшна рана оцечена глава'.
11. 'Механе које се накоде по пути или у селу само због путника ви му зактевате 50 гроша, а оно нема у ње свега имања 50 гроша. И то ви затвористе'.
12. 'Да кнезови бивши терговати не могу: јербо обор гради беглучки, тј. не плаћа; свињац гради не плаћа; кукуруз вуче, не плаћа'.
13. 'Кулук кнезовом преко више: по дванаес-тринаес посленика за једно лето узимају'.
14. 'Сверху, зактева народ да се више не сече (тј. да нико не може бити погубљен) брез своје кнежине и све скупштине и од својега среза и од својега кнеза да га искате'.
15. У овој се тачки туже на незнање курса новца који тече у земљи, и одједном се прелази на породицу Вујице Вулићевића чији је син Петар био обор-кнез нахије смедеревске: 'Проклети кнезови све побијају, ако му носиш дванаеслук они бију, ћесарски најбољи бију, и на то проклета вамилија Вулићевићева који ударише на својега крштеног кума, у вилајет ватру бацише и светини уста отворише, Вашему високославному Сијатељству, Господару, свет вапије за славу и вамилију вашу, на томе, милостиви Господару, смилуј се отечески, већ пет година како су се кнезови овсилили и славу вашу раде да угасе и проклети Вулићевић, и на које исто смо цела скупштина и очекујемо милост отеческу'.

Потпис: Цела Скупштина Народња у Тополи
П.С. 'И на то, Господару милостиви вришко (татарин) Јованче нека иде амо и од вас нека одговор нама донесе и однесе паки шта сиротиња проси'.

Истога дана, 20-ог јануара, Милош је добио скупштинску представку.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 15, 2015, 07:55:07 am
Ђакова војска била је састављена из врло непоузданих елемената. То је била гомила света, која је правила захтеве, викала против Милошевих чиновника, али је слабо била вољна да се бије; то је била гомила готова на пљачку и на бегство. Кад Ђак из Асан-пашине Паланке 18-ог јан. посла свог брата Милића с неколико људи да дижу пожаревачку нахију, ови нападну на кућу Јована Обреновића и умало се не докопаше Круне његове жене, коју доста дуго гонише. Брзина њезина коња спасе је од њихових увреда, а нарочито од похотљивости једнога свештеника, који јој претише најсрамнијим поступцима (кад је у'вати).
Ноћу између 19-ог и 20-ог јануара опљачкани су и попаљени Ђорђе Парезан у селу Горович код Жабара и Милутин Гарашанин у Гарашима. Ђак је био немоћан и сам у забуни. Његових се људи скупе некад и до хиљаду, некад до пет стотина, а некад их ни педесет нема! Дању се скупљају а ноћу по селима иду. Зима је ометала свако веће прикупљање. 20-ог јан. Мелентије Павловић јавља Милошу из Чумића да се ствари тако окрећу да би с буном што пре требало свршити, одлучно радити и не одлагати више 'ибо пијанствије људство његово (Ђаково), без сваког порјадка опочивају. Ма да смо имали сто момака могли би в пошасту ноћ дело ово со всјем ко концу привести'.

И док су Ђаковци лонџали по селима, војска се Милошева искупљала са свију страна. Још 17-ог јануара пред вече Јеврем је био добио Милошево писмо да се буна у смедеревској нахији стишала и да он војску распусти. Али већ 19-ог ујутру добије у Бањанима накнадан извештај о поновљеном нереду у смедеревској нахији и Јесеници те с 200 – 300 коњаника дође на Уб, спремајући се да с још војске сутра-дан пређе Колубару. Он је уверавао Милоша да је у шабачкој и ваљевској нахији велико огорчење против бунтовника. 19-ог у вече Јеврем добије од Милоша заповест да му дође са што мање и то поузданих људи, бојећи се да гомила не пређе бунтовницима и да пошаље кметове и најодличније свештенике на скупштину у Крагујевац. Слично писмо, Милош је писао и Василију Поповићу: 'Ако сте видели и дознајете да вам је нахија верна и да се у њу поуздати можете, тако и поведите ју овамо; у противном случају боље је распустити је да се више једномисленика не састављају'.
Милош је с правом мислио да је боље да с малом али поузданом војском изађе пред бунтовнике. Сва његова нада била је у Гружанима, који су већ били искупљени у Крагујевцу. Тома Вучић Перишић, гружански кнез, био је предводник њихов.



Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 15, 2015, 02:26:13 pm
Војска је пред полазак била искупљена пред Милошев конак на пољани до Лепенице; књажеви момци су вукли вино чабровима и служили је да пије. Међу војнике изашао је и Милош и разговарао с њима, са неким се и у образ изљубио. Крагујевчани који су радознало гледали тај призор, говорили су како је Милош дао Вучићу сабљу, а до тога дана само Господарска браћа, Јован и Јеврем, смела су сабље носити.
20-ог јануара Вучић је изашао с војском до Лужнице. Одмах је послао плаћене уходе на све стране да посеју страх међу Ђаковце: тобоже Милош води огромну војску. Кад се чуло да су бунтовници намерни напред и да иду у Црниће, Вучић поседне још исте ноћи чумићско брдо. Његове уходе изазвале су препад код непријатеља. Ђакови једномисленици, по селима кроз која је Вучић пролазио и која су дан- два пре тога с Ђаком говорили и заклињали се на верност, прилазили су Вучићу. Како чују за његов долазак они боси претрчавају, немају кад ни да се обују. Страх је био од Милоша велики, чуло се да је заповедио да ко год се не нађе уз његову војску да му се све похара и попали. Вучић се надао да ће и сам Ђак 21-ог јануара осванути у Кусатку. Но нада му се није испунила, али ипак Ђак није покушавао да га заустави, вероватно с тога што му још није стигао брат Милић, који се нешто забавио у пожаревачкој нахији.

Те исте ноћи много устаника поплашени обртом што га ствари узимају, имајући само намеру да у гомили изађу пред Милоша те да задобију захтеване 'реформе', отпочели су на леп начин преговоре са кнезом Јоксом Милосављевићем, који тада долажаше с војском из Млаве. Али Вучић, жудан да на глас изађе, не хтеде чекати ни на какав предлог о миру. 21-ог јануара он дође без препрека у Божурњу, па одатле одмах пође напред и улогори се у Опленцу изнад тополских винограда, а Ђакова војска напротив, идући од Загорице, до самих кућа тополских. Истога дана Милош изиђе из Крагујевца и преко Грбица стигне у Чумић.
Сутра-дан 22-ог јануара, пре сванућа, Вучић изврши напад и… Ђаковци су били до ноге потучени; свак је гледао да се што пре дохвати своје куће или шуме. Ђак је после првог плутона рањен у слабину, али срећно умакне ка Београду (у циљу да се дохвати Саве и Дунава), јер му Вучић изгуби траг пред Ратарима у планини. За Ђаком је послата потера у Гроцку и Смедерево, а Вучић се даде у загон за осталим бегунцима. Кад му се у току дана придружи и Јеврем, млађи брат Књажев, са петнаест хиљада људи под својим заповедништвом, он учини ово бегство очајним; победиоци не дадоше доказа великодушности.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 16, 2015, 09:36:23 am
Милић, брат Ђаков, враћајући се из Пожаревца, падне у Ратарима у руке Гружанима, који га посеку. Но у забуни не ураде тај посао како ваља те им Милош по Јованчи поручи да, како знају, пронађу Милоћеву главу и да је натакну на колац, како би је он видео, кад ускоро буде пролазио према Селевцу.
Вучић пак жељан да огледа сечиво димискије, коју му је Милош поклонио пре похода, а и киван на једног брзоногог побуњеника, који му је утекао, заповеди да му доведу неког везаног Циганина, који је хтео да у буни нешто мало ушићари, па га толико пута удари сабљом да се сечиво уви; би затим принуђен притећи у помоћ јатагану да дотуче несрећника, који га тужним узвицима преклињаше за милост.

Јеврем је остао на Убу све до 21-ог јануара, јер му је Милош, бојећи се да се његова војске не придружи бунтовницима, слао такве заповести. Доцније се показало да је Јевремово бављење на Убу било оно што је најбоље, јер је задржало ваљевску нахију у покорности. 21-ог јануара придошла је и војска из шабачке нахије са својим старешинама.
Тога дана требало је да Јеврем крене напред с 300 – 400 одабраних људи, али их је морао повести на хиљаде. У њихово верност није сумњао. Сви су једногласно изјављивали задовољство с тадашњом управом, благосиљали Милоша, и изјављивали жељу да виде 'бунтовнике, који су им благостојаније данашње разорити ради, и који против књаза ополчавају'.
22-ог, око ићиндије, Јеврем стигне с коњаницима у Кусадак и затекне Вучића и Јоксима Милосављевића и друге кнезове који су гонили потученог Ђака. Одатле одмах извести Милоша, колико је била озбиљна ситуација у моменту кад је Ђак потучен, јер се и београдска нахија почела бунити: 'Кнезови су народ опоменуте нахије на скупштину позивали и синоћ си ми, оданде вративши се кметови даросавачки казали да су кнезови побегли од народа, и да су на Катића кућу напасти хотели. Толико се извесно знаде, да ја с оним војинством одонуд пошао нисам и да Ђак данас разбијен није, да би се она нахија овому прилепила била'.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 16, 2015, 11:24:48 am
Међутим овај Јевремов извештај је био доста оптимистичке природе. 21-ог јануара варошани Смедеревци били су ударили на конак Петра Вулићевића, али су били одбијени. У београдској нахији бунтовници се стану окупљати у Поповићу и Малој Иванчи, тако да је кнез Живко Михајловић са својим људима морао остати у Умчарима место да пође у помоћ Милошевој војсци у смедеревској нахији. Пред бунтовницима је био Ђорђе Чарапић (в. Чарапића буна). На другим странама ситуација није била ништа боља. На Милошев позив поп Тривун из Драгачева довео је у Крагујевац 22-ог увече само 150 људи. Више их није хтело поћи, а и ови се с муком решили и тек пошто им поп говорио једно 'слово'.
'Ми нећемо на браћу нашу која је устала против зулума', говорили су Драгачевци, 'но хоћемо и нас 3000 на зулум устати с њима. На Господара нећемо нипошто но кнеза Васу и све његове служитеље трпети нећемо. Он нас зове: фукаро, а он нас је и фукаром учинио. Волели бисмо сваки по једну шиндрину од конака његовог скинути нежели Бог зна шта'.
Драгачевци умало нису ударили у Слатини на порежџије. Лазар Тодоровић који је о свему томе писао Милошу овако завршује извештај:
'Ово чујући за важно судио сам саопштити Вашем Сијатељству и покорњејше упитати: или ћете заповедити да се и ови незадовољници натраг поврате одавде или тамо да дођу. По моме мњенију, ја бих за добро судио, да се то тамо час пре лепим начином оконча, и по том одмах да се зову кметови од пашалука и разговори са њима да се започну водити, да би се како ова несрећа утишала, докле се није на другом месту показала, а видно је да је сав пашалук у једном согласију'.
Ситуација се компликовала не само могућношћу да буна избије јаче на неком месту, него и могућношћу да анархија не почне баш од победничке војске, јер после победе над бунтовницима Милошевци су се почели понашати као и Ђаковци: настало је пљачкање и грабеж. Глас старешина није се чуо, свет је бежао у планине од победника.

23-ег јануара Јеврем пише Милошу из Селевца у Ковачевац:
Грабеж и необузданост ове војске такођер је сваки предел прешла и сва усиловенија моја овому предупредити и конец учинити сујетна су била. Да шта више, мутећи пљачке ради по крајевима и буџацима овијех села до сада је 10 наших војника погинуло. Мњеније и намереније ових људи и кметова управ не могу знати, јербо ји нема да ми излазе. Овде је дошло 7 кметова од оближњих села, вечерас, које сам разаслао да и друге зову, изјавивши им високу милост Сијатељства Вашег сверху њих, којом им свима преступленија опрашћате. Због оволике необузданости ове наше војске нисам је смео даље расејати, него са целом војском у овоме селу, а казао сам кметовима до сада изишавшим ми. Да су само ова два села на овакву казан осуђена, а друга ће се сва поштедети.

Но и овај Јевремов извештај Милошу није био тачан. Након победе код  Опленца, сам Јеврем и Вучић дадоше на пљачкање, палеж и убиства, Кусадак и остала села која беху отпочела буну, а затим и друга, која у буни нису ни имала учешћа.


Title: Re: Српске буне
Post by: JASON on September 16, 2015, 07:46:44 pm
24-ог јануара Јеврем саветује Милошу, који је намеравао да из Ковачевца дође у Селевац, да иде у Крсну на конак, јер су се сељаци вратили свoјим кућама 'који ће вас дочекати и за војску потребна набавити моћи', пошто од Селевчана, 'нитко не излази и што год су имали, све су некуд одвукли и избавили и сви се у планини под оружјем находе'. У оваквој рђавој ситуацији  Милош је добио радосну вест да је главни виновник ове буне ухваћен.
Наиме, Ђак дошавши у Мокри Луг сврати у крчму Вељка Јовановића да се одмори, и да рану превије. Истога дана кнез Јован Вићентијевић из Кораћице, враћајући се из Београда, куда је побегао од своје побуњене кнежине, сретне неког старца и, без друге намере, упита га о гласовима из земље и о узроку који га је одвео у Београд. Пошто му одговор што га доби изгледаше сумњив, припрети му он с неколико ударца штапом ако не хтедне признати целу истину. Његове сумње не беху без основа; након новога наваљивања старац најпосле призна да га је неки човек рањен у кук, и који се налажаше у крчми у Мокроме Лугу, унајмио да однесе од њега поруку у Београд удовици Кара-Јанковој (сестри Ђаковој) и да је замоли да га походи. Дошавши у показану крчму Јован виде да тај рањеник не беше нико други до чувени Ђак, који, пошто се вукао неколико дана како је могао по шумама, савладан глађу и грозницом дошао беше да потражи уточишта у тој крчми. Јован с момцима опколи крчму и позове Ђака на предају; но Ђак се предаде тек кад му је крчма почела над главом горети и одмах буде одведен у Баточину (25-ог јануара) где се, у тај мах, налазио Књаз с војском.

У ово време, ноћу између 25-ог и 26-ог јануара, бунтовници београдске нахије пред којима је био Ђорђе Чарапић, видевши Милошеве успехе, разиђу се. Чарапић пак пође Милошу да тражи опроштај, али се раскаје, врати, и срећно умакне у Аустрију.


Title: Re: Српске буне
Po