PALUBA

Čudi me da niko nije otvorio ovu temu,ili je  nisam našao.
Svi,rodovi ,službe ,grlice i itd,su u redu ,ali kuvari i hrana su nezaobilazni dao svake vojske.Sva obuka i usavršavanje pada u vodu ako je vojnik gladan.
[attachment=1]

Najbolje zaboraviti JNA kuhare a i njenu hranu.

Al se nekad dobro jelo..... ;)

Za pocetak evo da dam mali doprinos temi.

Intedantska srednja vojna skola, VA intedantske sluzbe, kao i SRO InSl su se nalazili u Sarajevu u sastavu CVS KoV "General armije Kosta Nadj".
Do nedavno sam bio u zabludi da su se u tim skolama pitomci skolovali nezavisno od SVS KoV i VA KoV koji su takodje bili u istom centru. Ipak dobio sam informaciju da su neparne klase SVS KoV davale buduce intedante (rec je o skolovanju  po rodovima u 3. i 4. godini) a da su parne klase davale abehajce.

Nebi se složio. Na obuci u kasarni smo imali solidnu hranu. Nije bilo nešto naročito, ali nije bilo ni loše. Neke stvari su bile čak vrlo ukusne.

Na karauli smo imali od početka jednog momk iz Zagreba, on je kuvao bolje od kuvara u hotelima. Sa tim namirnicama što su mu bile na volju. Stvrno je znao dobro da kuva. Kasnije smo dobili jednog što je sve presolio. Pojma nije imao o kuvanju. Tako je bilo dok ga nismo naterali da sam pojede što je nama kuvao.

Sve zavisi od kuvara i starešina što bi to morali nadgledati.

Zaboravio sam da dodam da je u Svilajncu bio centar za obuku vojnika InSl. Koliko mi je poznato taj centar je i dalje u nekoj funkciji.

Neznam koliko je tačno, ali meni su rekli da je u Leskvcu jedna kasarna za obuku kuvara. Znači obični rekruti sa nekih 4 meseca obuke postaju kuvari.

 

Skola je iz Sarajeva dislocirana u Leskovac 1992.godine. Reformom vojnog skolstva vise ne postoji srednja intedantska skola a da li se obucavaju studenti VA i polaznici SRO ne bih znao.

Обука официрског кадра за Интендантску служби се 70-тих (за претходни период не знам) година обављала у Интнедантској, односно Војноекеномској академији (била је у истом кругу где и ВА КоВ) у Београду. Ова академија је 1976 или 1977. госине спојена са ВА КоВ у "Војну академију родова КоВ и интендантске службе". Обука подофицирског кадра се обављала у Интендантској подофицирској (или средњој војној) школи (можда ово није прави назив) у Сарајеву која је касније спојена са СВШ КоВ. Крајем 70-тих је формиран интендантски школски центар у чијем саставу су били питомци завршних година средње војне школе и Војне академије интендантског смера. Обука војника куварске и пекарске специјалности се обављала у центрима (јединицама) за обуку којих су били у више гарнизона при војним областима, односно Армијама. Знам да су неки центри (јединице) за обуку војника били у Бихаћу, Лесковцу, Свилајнцу, Сомбору (за потребе РВ и ПВО била је један наставна интендантска чета). Остале не знам, али их је вероватно било још.

Ja sam bio, kao regrut ,na aerodromu u Somboru.Ostalo mi je u sećanju da je hrana bila dobra i bilo je dosta.Ali tamo su imali svoju ekonomiju(kako su je zvali),pa su gajili svinje,gajili krompir,luk,kupus,mislim i kukuruz .Mi vojnici smo ponekad radili na njivama,ja sam jednom skupljao krompir na ogromnoj njivetini(valjada što ne pokupi mašina).Jednom sam poslat u kuhinju kao ispomoć,gde sam ceo dan čistio beli luk.Moj kum je bio u vojsci kao veterinar u Somboru ,pa je dolazio na aerodrom da pregleda meso,posle klanja. Pričao mi je da su pronalazili meso na raznim mestima,a najbolje je bilo u izduvnoj cevi mlaznog aviona.To ,kao,kuvari sakriju pa nedeljom to mesu uzmu zavuku se u šumu i prave roštilj.Kasnije sam bio u Zadru na aerodromu,i ishrana je bila slabija,čak su nam ograničavali koliko kriški hleba možeš da uzmeš.

Kad je već krenula ova tema red je da se stavi i kuharica.


Većina zainteresiranih je to odavno skinula ali pošto još uvjek visi na netu evo je opet.  :)

poz.

Једна од ловачких прича. У који млазни авион. Оне расходоване по писти? Па то је километар далеко од економије. Било је сто других места где се месо, евентуално могло сакрити. И још то раде недељом да се месо "откисели" или "сазри". Ма хајде. Па био си војник у Сомброру и роштиљао си? У шуми? Којој шуми? Па све "шуме" (групе дрвећа) су у кругу касарне где се одмах види или примети, поготово дим.

Наравно да су могли узети комад меса, али су га исто тако могли испећи ту одмах на економији или у самој кухињи код колега, ако су баш то хтели.

Какву су школу завршавали официри интендантске службе не знам, али се макар поједини нису баш добро разумели у кухињу. Ми смо имали једног који је био опседнут куварима који краду храну и троше веће количине од прописаних. У претходној верзији ”кувара”, у издању које смо имали у кухињи, била је грешка код количине лука за супу. Професионални кувари који су то знали нису се обазирали на тај норматив, када су били зачини у питању свакако је било одступања. Онда је једног дана поручник рекао да супа мора бити по ПС-у и да се не закида на луку. А његов прорачун је говорио да је за 300 литара супе потребно 40 кг црног лука. Први дан смо убацили сушени лук, цела трпезарија је смрдела и ретко ко је окусио ову мајсторију. Следећи дан је наредио да користимо свежи лук. Ја сам огулио колико је било потребно (5-6 кг), а онда сам остатак истресао у шахт. Пракса се наставила и наредних дан-два, док се кувар-цивил није осмелио да поразговара у четири ока са поручником.

Да се вратим на крађу у кухињи. Бог је прво себи направио браду :) Обично се узимало мало више намирница и на тај начин би било вишка за интендантску чету и још понеког. Уколико би се инсистирало на норми, онда би се од меса за 1000 фашираних шницли направило 1100. Зато су се такве ствари толерисале, тим пре што се одређена количина хране могла одбацити (нпр. количина костију, труло поврће и сл.). Колико год је војска била штедљива, водило се рачуна шта војска једе.

Највећи проблеми су настајали ако се не пријави да нека јединица касни, па се не изузме храна за њих, него се вишак подели на крају обеда. Онда се у неко доба појаве уморни и гладни људи, а у кухињи нема ништа топло да се поједе. Требаш да им делиш СДО. Понекад се то решавало импровизацијама.

Kod nas u 17 brtč kad god se išlo u BG (bojeva gotovost) van Splita roštiljalo se redovno pekli se jaganjci na ražnju i slično. Naravno kada je bilo vremena za to. Naš kuvar inače mesar po zanimanju je bio iz Niš i specijalista za spremanje svih vrsta mesa osim ribe. Za spremanje ribe bio je zadužen st. vodnik Ćano Stražičić genije. Hrana u restoranu u Lori je bila dobra i kvalitativno i kvantitativno.

Dok sam bio na obuci u Puli mi smo hranu dobijali iz centralne kuhinje na Muzilu. Do Rojca su je dopremali oni tamići kao za razvoz hleba. Na Muzilu su valjda imali i obuku za kuvare. Na žalost u peiodu mog boravka u Puli hrana nije bila na nekom nivou. Nisam očekivao neznam šta ali pasulj skoro uvek zagoreo, neslano vrlo često, a najjače je bilo kada za doručak dobijemo rezance ostale od juče sa prelivom od nečega. Jedino čega se sećam je bio burek koji je ponekad dovožen za večeru a retko za doručak. Tada bi poslednji po redosledu obično ostajali bez bureka jer su kuvari sakrili bar dva tri bidona.
Uostalom prvi dan 10.05.79 u Puli sam imao 111 kg. U prekomandu otišao 01.08.79. i imao 86kg.

U jutarnjem programu na RTS-u juce je bio jedna kratak prilog iz Svilajnca. Tamo se i dalje vrsi obuka pripadnika VS za intedantske (kuvarske duznosti). Nisu nesto mnogo pricali o tome vise je bilo reci o predlogu za jedan obrok. Dali su recept za omlet na seljacki nacin.

Hrana ko hrana, o ukusima se ne diskutira!

Netko voli, netko ne voli neku hranu. Ja osobno bio sam zadovoljan. Dugo sam jeo u restoranu za starješine u Lori. Koliko se sječam bila su barem dva menija.
Na brodu, dok sam bio na ukrcanju, je bio po formaciji kuhar - obično sa kursom kojeg je obavio za vrijeme prvog dijela služenja vojnog roka. Starješina zadužen za ishranu bio je poslužioc Risa-a. (to mu je bila dopunska dužnost). On se u glavnom brinuo o naručivanju hrane, kuhao je kuhar uz pomoć nekog od starješina, kod nas je često kuhao električar (Šiljo - posebno što se tiče ribe). Hrana je bila ista za mornare i za starješine. Kad smo bili na vožnjama, obično smo nešto dokupili da si malo poboljšamo obroke. U uslovima, kakvi su bili na brodu (TČ) bilo je odlično.
Za kuhara smo obično znali reči, da je "limar" jer je često otvarao konzerve koje su bile u KOTČ-u.

Hrana za vojsku u Lori je bila tako-tako.Koliko ljudi toliko i ukusa.Mada,neki nisu znali "što ih je snašlo",jedan torpedista iz Bosne,dobio je 15 kila na težini za 9 mjeseci  ;D
Uglavnom,išli smo na doručak,nekad i večeru,ručak je bio većinom u kantini :)

dzumba ,u nečemu se slažemo,ni ja ne verujem da su to radili vojnici kuvari,pre će biti neko drugi ko radi u kuhinji,ili u kasarni.Nešto slično smo imali u Zadru,zastavnik je uzimao(krao) benzin i ulje za svoj auto.Nije to bilo puno ,ali je uhvaćen.A da li je lovačka priča,za meso, i to nisam siguran.Avioni koji su bili 1980g na stajanci u Somboru su bili kompletni.Možda nisu bili spramni za let ,ali su sigurno mogli brzo da budu osposobljeni.U to vreme je jedan matori zastavnik zapušatao motore nekih od tih aviona.Sećam se da je jednom dok sam bio dežuran na toj stajanci,puštao motor Tanderdžeta.Ja sam se muvao oko njega dok je vršio pripremu za start,a on mi je objašnjavao šta treba da se radi,i posebno mi je rekao da moraju da se pregledaju otvori za dovod vazduha i izduvna cev,jer su svašta tu nalazili,pa čak jednom i meso!
Ali udaljio sam se od teme!
[attachment=1]

Тачно, ти исправни авиони су били лево од великог хангара на стајанци. У њиховом продужетку су били остали "очерупани". На то сам и мислио. У сваком случају зашто би ту скривао месо? Да га лакше мачке дохвате? Кажем, могли су месо склонити у самој економији и пећи га тамо.

Што се тиче крађа меса током клања, тога је било, али највише (количински) од стране запослених (старешина, и цивилних лица). Они су покушавали да краду на полутке. Било је привођења и кажњавања.

Паљење ватре по аеродрому је било забрањено. Евентуално на полигону за тактичку обуку, који је око 1,5км далеко. Не искључујем ја да је понеко и правио роштиљ. Огромна је то површина (око 400 хектара који је непосредно користио гарнизон и још 400 хектара које користила војна установа). Ипак, то је у Сомбору могао бити појединачни случај јер је баш овај гарнизон (ако изузмемо Билећу) био познат по дисциплини и организованости. Мало је ту војник могао да "врда". Понекад стара војска у међупаузи између две "класе" регрута. Говорим о периоду ЈНА. После тога не знам.

Што се економије и хране тиче, мислим да је храна и по квалитету и количински била више него добра. Четири године сам се хранио у војничком ресторану. Ја и још 20-так старешина самаца или момака.  Храна је била иста она која је сервирана и војницима. Једино нам је сервирана у керамичким тањирима. Јео сам у сигурно стотинак војничких ресторана како у ЈНА, тако и ВЈ. И сомборски је по мојој оцени на врху.

По мом суду разлог добре хране на аеродрому Сомбор "лежао" је у следећем:

- сопствена, врло велика, добро уређена и вођена економија која је производиле комплетан асортиман поврћа, довољан не само за војску на аеродрому Сомбор, већ и за гарнизон (тенковску касарну у граду), делимично и са Суботицу. Такође, део поврћа (купус и кромпир) су транспортовани и другим ваздухопловним гарнизонима, пре свега Батајници, Плесу и Тузли, део је продаван и старешинама, односно цивилним лицима на служби у ЈНА у гарнизонима Сомбор, Суботица и Земун. Војна економија је имала свињогојство, а касније и овчарник па се производило и месо за сопствене потребе; Војна економија је ангажовала цивилну радну снагу (сезонски), док су војници само повремено "ускакали" у периоду када је требало нешто брзо обрати как не би пропало;
- одлични професионални кувари (цивилна лица) од којих који су неки уједно били инструктори за обуку војника интендантске службе (кувара) у наставној чети на аеродрому; сећам се да се један хвалио да је провео војни рок на броду Галеб  50-тих година и да је кувао Титу. Зачињавање хране, како и правила налажу могао је уради само мајстор кувар (вођа смене), никако неки војник или куварица.
- квалитетна хлеб који је добијан (купован) од ПИК "Беље" из Белог Манастира (тај је био најбољи) и из  сомборске градске пекаре (није лош)
- дисциплинованост и посвећеност хигијени у кухињско-трпезаријском блоку.

Кад већ спомену клање, повремено, након клања војницима су сервирани и чварци, обично уз качамак, а понекад и онако посебно. То је био додатак уз редовни оброк.   

Ishvalismo vojnu kuhinju u Somboru!Ali  je i zaslužila.Kako je sada tamo?Koliko znam i sada je centar za obuku vojnika.

Još jedan detalj sam zapamtio.Tada si uzimao poslužavnik i na njega stavljao hranu,i na kraju salatu.Tada je bila skoro svakodnevno salata od cvekle,koju nisam voleo.Na kraju tog samoposluživanja(ne znam kako se to zove) je stajao dežurni oficir(ili neki drugi) koji je gledao ko šta uzima.Ja tu salatu od cvekle nisam uzimao,ali bi me oficir uvek vratio po nju.Bunio sam se ,ja je nevolim,neću je jesti ,samo će je bezveze baciti i slično.Medjutim on bi mi rekao nešto kao-Ne uzmeš,pa posle pričaš kako nisi dobio,uzmi i radi sa njom šta hoćeš!Na kraju sam počeo i da je jedem.

Pre vojske sam bio veoma izbirljiv kod hrane...kad sam se skinuo, jeo sam sve redom!
U Puli na Muzilu, hrana je bila za minus jedan do dve....A na lastovu hrana je bila tolko slaba, da ne mogu ocijenit!Služio sam 88. mart do 89. mart.

U vojničkom restoranu u Lori bio je veliki problem pribor za jelo.Nikad ga nije bilo dosta. Da bi nekako riješili problem, uveden je žeton, koji su morali vojnici prilikom preuzimanja pribora dati vojniku koji je djelio pribor. Poslije obroka se je pribor vračao vojniku na izlazu iz restorana i dobivao se žeton. Ni to nije puno pomoglo, vojska je gubila žetone, onda im nisu htjeli dati pribor... U glavnom, nije to dugo trajalo, pa se opet prešlo na slobodno uzimanje pribora - bez žetona.

Проблем прибора за јело је био озбиљан материјални проблем. Трошиле су се сваке године прилична средства за то иако, на приви поглед то није требало тако бити. Прибор за јело није потрошни материјал. Може се исти користити годинама. Међутим, војска је најчешће прибор узимала како би јела нешто у својим просторијама, када је "сува храна", да га имају "за сваки случај" и не прљају онај из комплета прибора за јело и сл. Највише су изношени ножеви, мање виљушке, а најмање кашике. Такође, узимале су га и старешине из сличних разлога. Углавном нико то није носио кући, али се често могао наћи свугде по кругу, чак и у контејнерима за смеће.

Ти жетони нису решавали нити су решили проблем. Једино је већа пажња свих, пре свих командира јединица и васпитан утицај на војску могао имати ефекта. Знам да је у Сомбору имало успеха када је командирима скренута пажња да прво сами не узимају прибор и да кроз контролу и смотру војника више утичу да се он не износи, а ако се нађе враћају у трпезарију.

Na obuci u Leskovcu nikad nije bilo problema sa priborom, kad smo vratili tanjure, morali smo da vratimo i pribor, bio jedan od trpezaraca da je kontrolirao. Na karauli isto, ali tamo smo ako bi trebalo mogli smo da idemo u kuhinju i uzmemo pribor. Naravno da smo ga vračali. SDO smo imali redko, skoro nikad, možda neku konzervu za doručak ili večeru.

Na obuci su oficiri (koji su hteli) jeli istu hranu kao mi, možda sa malo više mesa. Trpezarci su malo škrtalili sa mesom, ali na kraju su poslednjim vojnicima rekli ko želi da pomogne (da  očisti trpezariju), moči če da ponese koliko može. To se mi desilo samo jednom. Nas 5-6 je pokupilo po jednu veknu mlevenog mesa i po 2 vekne hleba/kruha. Naravno da smo to podelili sa drugovima iz voda, a baš nam je dobro došlo jer smo te noči imali marš oko 40km. 

Za karauli se je zaliha pravila u jesen kad je pinz još mogao do karaule, posle se donosilo one stvari što su nedostajale. U principu je uvek bilo dosta hrane, ali i uvek je nešto nedostajalo. Gladni nismo nikad bili!!!

Neke karaule su imale svoje bašte, naša  ne, zima je trajala do maja (peti mesec). Imali smo svinju za recikliranje hrane, što nismo pojeli dobila je ona, kasnije kad je baš na veliko porasla, zaklali smo ju. Naravno posle sanitetskog pregleda mesa imali smo svoje meso, složeno u zamrzivaču. Na svinjokolju nisam bio, tada sam bio u patroli, ali bilo je puno drugova što su  bili iz sela pa su znali kako se to radi.

Често се могло чути да је храна била лоша. Не знам за раније периоде али знам за период од 1973 па до краја постојања ЈНА и касније у ВЈ. Храна се спремала строго према нормативу, односно према рецептима. Као и код сваког кувања има одступања, али је тога било релативно мало. Такође, као и код сваког кувања квалитет, односно укус много зависи од главног кувара, односно онога који зачињава. Тешко је код велике масе корисника погодити свачији укус.  Не ради се само о укусу већ и навикама појединих војника које су они донели од куће или из свог краја. Већ сам помињао на овом форуму проблем са рибом. велика већина војника из континенталног дела земље није имала навику да је једе. Риба се често спремала као барена што је још више одбијало кориснике. Зато, кад год је била риба на јеловнику већина је тврдила да је храна лоша. Наравно, квалитет хране није био лош, али састављачи кувара нису погодили укус већине. То што је риба здрава, то што је барена је још боље, али то није могло убедити војнике (па и мене лично јер као питомац нисам волео рибу, чак ни као сардину) да је то пожељно.

Ја лично данас обожавам да једем рибу без обзира како је спремљена, чак и сардине. Временом човек поприме и неке друге навике у јелу.

Na aerodromu u Zadru  sam bio u Vazduhoplono tehničkoj radionici (VTR) ,pa smo bili udaljeni od ostalih.Zato su nam donosili hranu,sa tamićima u nekim velikim posudama.Pošto svi gosti na aerodromu dolaze kod nas,imali smo nešto kao restoran.Piloti,ili putnici su mogli da popiju kafu,sok.Imali smo i malu kuhinju,sa svim escajgom.Kada te zapadne da budeš trpezarac,onda primiš hranu,doneseš i deliš drugima.Nakon toga pereš tanjire i escajg,obrišeš kuhinju.U toj kuhinjici smo mogli i nešto da spremimo od jela,kafu smo redovno pili(tu sam i počeo da je pijem).Ostatke od ručka smo bacali u oblžnjoj šumici,u predhodno iskopanoj rupi.Kažu,ja to nisam doživeo,da se desilo da neko i ugazi u nju.

A što se tiče ribe,obarena neka tvrda ribetina bez ukusa,i još dobiješ pirinač uz nju, neslan.Ta riba je uhvaćena u doba Franca Josifa,kako je tvrda i žilava.
I sutlijaš je bila prevara,fantastično miriše,a kad probaš ono nema ni trunke šećera.Ne može bljutavije da bude.

1993/1994 Podgorica,Masline hrana je bila očajna,a takođe i karaula.Imali smo,,masnu vodu" red masti,vode,i sastojaka hrane.Februara 1994 ( otprilike) hrana je poboljšana,a od marta kad smo dobili novog kuvara i pomoćnika,hrana je bila ekstra.Do februara-marta na karauli nije bilo koliko se sećam dovoljno namirnica,a ni znanja samoukog kuvara.

O kuvarima u JNA ne bih mogao da nesto posebno kazem iako sam imao priliku da kao pitomac konzumiram hranu koju oni spremaju, Ipak je taj jelovnik bio verovatno nesto drugaciji od jelovnika redovne vojske. Ali bih mogao da primetim razliku izmedju dve kasarne u VJ.. Naime kao pitomac SVS KoV 3. i 4.godinu skolovanja sam proveo u SCV (Skolski centar veze). To je u istom krugu sa VA na Banjici pa je pitomacki restoran bio zajednicki. Iz te kasarne smo cesto odlazili na teren u Obrenovac gde je tada bila 305.inz.brigada.
Dok je u Beogradu hrana bila monotona, losa, veoma cesto nikakva uz hleb star po nekoliko dana u Obrenovcu je svakog dana bilo u ponudi 3 glavna jela za rucak od cega je jedno jelo bilo pasulj, hleb je bio danasnji ponekad jos topao, hrana je bila dosta raznovrsna i bila je ista i za vojnike i za pitomce. Pitomaca inzinjerije je bilo tada veoma malo d bi se pripremali posebni obroci po propisanom jelovniku.
Da ne bude zabune, i u Beogradu je bilo u ponudi 3 jela za rucak samo sto se nikada nije desilo da moja klasa dobije jedno od ona prva dva (poznato je da su to jela koja se vise vole). Dakle spremalo se ali u veoma maloj kolicini. Ostali su dobijali pomenutu ribu (koja cesto nije bila ni ociscena kako valja), neku suvu rizu obojenu nekim prelivom (koga je bilo taman da tu rizu oboji ali ne i da ima neke tecnosti), neke rizi-bizije i bosanske lonce, pastete i sardine najgoreg moguceg kvaliteta....

Da li je problem bio u kuvarima, u intedantskoj sluzbi koja je nabavljala potrebne namernice ili je problem bio u necem trecem nisam siguran ali je sigurno da su obe jedinice bile na istom budzetu u istoj vojsci i da se hrana pripremala po istoj recepturi.I sigurno je da smo mi pitomci jedva cekali da idemo u Obrenovac na neku vezbu,

 U zavrsnom periodu JNA ( zadnjih deset godina), kuvari i pekari su obucavani pri armijskim nastavnim centrima ( vec navedeno od cijenjenog Dzumbe). Centri su bili Bihac, Virovitica, Svilajnac, Leskovac, Djorce Petrov, Pula i Sombor. Obuka je trajala 82 dana.
 Starjesinski kadar do 1970. godine nije skolovan. Do te godine i samo stanje u Intendantskoj sluzbi je bilo kaoticno. Podoficiri su bivali naredbom odredjivani za Intemdansku sluzbu, pohadjali su kratke kurseve i upucivani na rad u restorane. Jela su pripremana po receptima i uputstvima, raznovrsnost vrlo ogranicena i kvalitet upitan. Oficirski kadar iz ostalih sluzbi ( Veterinarska, Sanitetska i Financijska sluzba) je poceo da ozbiljno radi na ukazivanju tog stanja. Postalo je jasno i najvisem vojnom vrhu da je takvo stanje neodrzivo. Prva skola za intendante ( samo za kuvare) se zvala Skola sa prekvalifikaciju podoficira u Intendantsku sluzbu. Pocela je sa radom 1970. godine i skolovala je 5 klasa vec aktivnih podoficira. Skolovanje je trajalo godinu dana i predmeti su bili specijalisticki. Po skolovanju su vracani u jedinice koje su ih upucivale ( po zelji i po odredbi) i preuzimali duznost upravnika restorana/ komandir kuvarskog voda.
Iste godine Uprava sluzbe po prvi put izdaje Recepture za pripremanje jela u JNA. Savremenog sadrzaja i forme, uputstvo je uvelo higijenski i moderan, nutricionisticki ispravan nacin pravljenja jela u JNA.
U isto doba formirana je Intendantska SVS u sklopu SVS KoV u Sarajevu. Proizvedeni vodnici su bili kuvarski tehnicari ili opstog smjera ( radionicari i skladistari).
Skola je postojala do kraja JNA.
Oficiri su skolovani u VA Kov, smjer Intendantski. Po skolovanju pokrivali su duznosti od komandira Intendanskog voda do komandira cete.

Kako je bila organizirana izrada hrane neznam, nešto sam čuo da su oficiri to nadgledali (govorim o osamdesetim godinama). Mi smo imali u kasarni samo jedan izbor hrane. Hleb/kruh je bio svež, starog nismo nikad dobili.

Na karauli smo imali i JNA kuavricu (knjigu). Ali ako je kuvar sve presolio, nije bilo ukusno. Naravno jednom smo se pobunili i kvaliteta se popravila nekde u normalu.

Pošto smo bili bogu iza nogu, imali smo i svog pekara, koji je svako jutro spremao svež hleb/kruh ujutru. Možda malo slično lepinjama, ali bilo je dobro. I kad smo se vračali iz patrole (usred noči), uvek smo imali na razpolaganju dosta svež hleb/kruh i neki čaj ili kompot, poneki put i koju konzervu viška.

PS: (dodato)

što se riba tiče, meni nije bio neki problem. Dobivali smo mislim da osliče ali redko, izgledali su kuvani. Nisam baš ljubitelj ribe, ali mogu da je pojedem. Ni drugi se nisu baš bunili. Malo više je bio problem sa kuvanom slaninom, tad smo obično menjali sa muslimanima, on meni slaninu, ja njemu jaje. Na kraju smo svi preživeli.

Pribor nikad nije bio problem, što si uzeo, morao si i da vratiš.

Ми смо имали неку залеђену плаву рибу, увоз из СССР, ни пре ни после нисам видео тако нешто. Била је смрнута у блоковима и није се отапала пре печења, а приликом печења се распадала. Кости су се лако одвајале, што је било јако битно, баш ради војника који нису умели да једу рибу. Колико год су се кувари - професионачци трудили да направе нешто укусно, није вредело. Ради костију нису могли да је убаце у неко сложено јело. Замастили би је, зачинили колико може и то је било то.

Што се тиче хлеба, из здравствених разлога се избегавало да се војсци дели врућ хлеб, тежи је за пробаву. Други проблем су биле машине за сечење хлеба које су знале да гњече превише мек хлеб. Сам квалитет хлеба је зависио од локалних градских пекара и брашна које у користили. Норма за војнички хлеб је била прописана (тежина, тип брашна), али се хлеб ипак разликовао. Дешавало се да се разликује и хлеб из исте пекаре.

Stariji ljudi koji su služili vojsku ranih pedesetih (doba krize sa SSSR-om) pričali su mi da je hrana bila očajna. Moje iskustvo nije bilo loše (služio 1980/81), a treba uzeti u obzir da se od vojničke kuhinje i ne može puno očekivati, svakako ne neki gurmanski doživljaj. Ogladni se pa se pojede. Interesantno, hrana je bila najbolja na terenu. Tom utisku zasigurno su pridonijeli veći napori i život na svježem zraku.
Bilo je ljudi koji su se stalno bunili da je hrana loša. Neki drugi su se šalili s njima kako ni kući nisu bolje jeli. Čini se da su mnogi u vojsci došli na optimalnu težinu. Gojazni su gubili, a mršavi dobivali na težini.

Милена Брацо. Хвала на добром објашњењу. Ипак једна исправка. Официри интендантске службе су се у почетку школовали у посебној Војноекономској академији, а тек 1976. године (или можда 1977.) је спојена са ВА КоВ у "ВА родова КоВ и интендантске службе".

Да, пропис је налагао да свеж хлеб мора да одстоји пре него се послужи војницима. Основни разлог је здравствене природе јер свеж (посебно врућ) хлеб надима (због воде у њему).

Храна на терену није била ништа боља него у касарни. Ипак, већини је она изгледала укуснија. По мом суду два су разлога за то. Први је повећано напрезање, умор и потреба организма за храном па је све што се поједе било добро и укусно (а у углавном и јесте тако било). Друго, нека јела, као на пример пасуљ, су укуснија када се спреме у казану на отвореном пламену него у парним котловима у касарнама. Такође, нека јела су на теренским условима прилагођавана могућностима (тадашњих) теренских кухиња. Често се месо кувало заједно са главним јелом (јер није било услова да се спреми посебно) што је сигурно доприносило укусу јела. Ја сам обожавао да на терену једем гулаш са макаронама иако су макароне у гулаш спремани (кувани) заједно, а не одвојено као у касарни.

Јела су спремана по рецептурама али су постојале тзв. таблице. Ако се не варам таблицама се прописивало шта оброк (доручак, ручак, вечера, ужина) мора (начелно) да садржи и која је калорична вредност тога. Таблица 1 је била за војнике и таблица 2 је била за старешине и питомце. Наравно, због једног ила два дежурна официра у касарни није се спремала храна по таблици 2, већ су они, као и све старешине на терену јеле исту храну као и војници. Храна по таблици 2 се припремала у војним школама, за питомци и тамо где је већи број старешина бао на храни. У принципу није било велике разлика када су у питању основни састојци. Оброци спремљени по таблици 2 су у принципу садржавали више воћа и/или слаткиша уз сваки дневни оброк, док су војнички (таблица 1) били скромнији у том делу.

Постојале су и допуне таблица за поједини категорије (диверзанте, падобранце, пилоте, стражу и сл). Неким приписима је било одређено када се мога давати та допуна оброка.

Na aerodromu u Zadru pitomci su imali posebnu kuhinju i restoran.Jednom sam se i ja našao u njihovom restoranu(ne sećam se kako),i bio sam iznenadjen lepo postavljenim stolovima(kao u restoranu) sa stolnjakom,tanjirima i escajgom.Posebno me je iznenadilo što je pored svakog tanjira stajala tabla čokolade.

Oni ili piloti su imali i svoju kantinu.U njonj nisu bile čarape i napolitanke,kao u vojničkoj,već salame,šunke,svež hleb,pecivo i ne sećam se šta još.Nešto kao u samoposluzi,kažeš šta hoćeš i koliko ,pa ti ovi naseku.Ako se dobro sećam ta prodavnica se nalazila ispod tornja .Rečeno mi je da vojska tu ne sme da ulazi ,ali zbog nekakvog posla na stajanci propustio sam ručak,pa sam se odvažio da udjem.Ili me je neko uveo,davno je to bilo.Usvakom slučaju kupio sam neku salamu  hleb,mislim da nešto sladje nisam pojeo u vojsci.
[attachment=1]

Pohvala za kuhinju u Somboru(aerodrom),kasnije Beograd i Nis nije bilo lose 1994/95

Moje iskustvo septembar 1987/1988,za godinu dana sam promenio tri kasarne i  kao vojnik vozac imao sam priliku da probam i ostale kuhinje niz YU prostora.

Prva kasarna i obuka 2 i kusur meseca Bela Crkva kuhinja i trepezarija odlicna,onda prekomanda Subotica velika kasarna katastrofa od hrane teski zacini  i los ukus,tu sam proveo mesec dana,i za ostatak prekomanda Sombor tenkoska kasarna u gradu hrana odlicna dovozila se iz kasarne vazduhplovni nastavni centar pre Apatina,imali su veliku ekonomiju /ogromne kuhinje disciplina i cistoca i kvalitet na nivou,posto sam vozio sva i svasta po kasarni od vozila neborbenih dosta puta sam isao po tri puta na dan po hranu kod vazduhplovaca,a dio je naredba da svaki dan za naredni dan vozac pismeno ode u nastavni centar autobusom i odnese brojno stanje tenkovske kasarne za naredni dan koliko da se hrane spemi za nas a kasarni tako proce dan.Vozeci obisao sam mnogo garnizona i moga da kazem da je kvalitet varira od garninzona do garninzona.Sa ekonomije u Somboru odnosli smo po karaulima vocei povrce koi su bili pod nase nadleznosti.

Да, храна у 975.ВНЦ у Сомбору (касрана Аеродорм) је била одлична. И сам сам се три године тамо хранио (само ручак). По много чему боља негу у Војној академији. Ако ништа друго, најмање 50% хране се производило на сопственој економији,а значајне количине дистрибуирале у Земун, Батајницу, гарнизон Суботица и по караулама граничног батаљона из Сомбора.

Naletio na zanimljiv blog.

http://jna-kuhar.blogspot.hr/

Nista specijalno ali bacite pogled na recepturu za spremanje jela od mrava ili gustera. :)
Ima jos par zanimljivih recepata, prelistajte.

poz.

U JNA sam smršao skoro 30 kg. Toliko o kuvarima iz mog ugla.

Skoro sve vreme mog ukrcanja kuki na PČ-134 bio je Slovenac - profesionalni kuvar iz hotela "Slon" u Ljubljani. Umeo je da kuva!

Sa mojim kuvarom na brodu i danas sam u kontaktu. Jovanovic Dragan po zanimanju mesar iz Nis, genijalno je spremao rostilj. Tako da se oko broda sirio miris kao da smo na rostiljijadi u Leskovcu a ne na moru. Za spremanje ribe genije je bio  Cano Strazicic I motorista i moj komandir.

Koja si klasa bio??/

U Kumboru je bila dobra klopa....krenuvsi iz Baosica (nastavni centar i prirucna kuhinja PKB-ovog turistickog naselja ) pa preko prekomande i kuhinje Barske kasarne do zaista odlicne kuhinje po povratku u Kumbor negde pocetkom oktobra 1992 pa do maja 1993.
Sa 71.5 na pocetku.....89 kg na kraju  :) :)

Klasicu u kuhinji...suva klopa kad bude...pojacamo sa klopom odmah...cajne, kobaje, mleko i "ocajni kolutici", kackavalji (one kocke), jaja i riba koju smo krali iz zamrzivaca (snicle sabljarki i tuna...imam negde slike, probacu da ih nadjem.