PALUBA

Varšavski ustanak (polj. Powstanie Warszawskie) je bio ustanak Poljske domovinske armije (polj. Armia Krajowa) tokom Drugog svetskog rata sa ciljem da se Varšava oslobodi od nemačke okupacije. Borbe u Varšavi počele su 1. avgusta 1944. godine u sklopu opštenarodnog ustanka u Poljskoj. Poljske trupe pružale su otpor Nemcima sve do 2. oktobra 1944. godine. Poljski gubici iznosili su 18.000 poginulih i 25.000 ranjenih vojnika kao i preko 250.000 civila koji su ubijeni u masovnim egzekucijama koje su sprovele nemačke snage tokom svog napredovanja. Nemački gubici iznosili su 17.000 poginulih i 9.000 ranjenih vojnika. Po okončanju ustanka Hitler je izdao naređenje da se Varšava sravni sa zemljom. Nemačke snage su bacačima plamena i artiljerijom sistematski uništile preko 85% grada.

Ustanak je izbio u trenutku kada su se sovjetske snage približavale Varšavi. Iako su sovjetske snage 16. septembra stigle na svega nekoliko stotina metara od istočne obale reke Visle, napredovanje je obustavljeno, što je omogućilo nemačkoj vojsci da se obračuna sa ustanicima.

[attachment=1]
Kotvica, simbol Poljske Domovinske armije na jednom od spomenika herojima Varšavskog ustanka

Prilike pred bitku

Prvobitni plan Domovinske armije bio je da se podigne narodni ustanak (operacija Tempest) i da se spoje sa britanskim snagama, ali plan je izmenjen 1943. godine kada je postalo jasno da će Crvena armija isterati nemačke snage iz Poljske. Posle otkrića Katinskog masakra poljsko-sovjetski odnosi sa zaoštreni i nikada se nisu u potpunosti oporavili. Iako su postojale sumnje u vojnu ispravnost plana za opšti ustanak, pripreme za njegovu realizaciju su nastavljene.

Povoljan trenutak za akciju nastupio je kada su sovjetske snage u sklopu operacije Bagration, 13. jula 1944. godine izbile na staru poljsku granicu. U ovakvoj situaciji poljsko rukovodstvo je moralo da donese odluku: ili podići ustanak uprkos trenutnoj političkoj situaciji i rizikovati mogućnost izostanka sovjetske podrške, ili uopšte nedelovati čime bi bile osnažene tvrdnje sovjetske propagande da je Armija Krajove sastavljena od kolaboracionista i nesposobnih kukavica. Hitnost donošenja ovakve odluke dodatno je dobila na značaju posle nekoliko uspešnih zajedničkih oslobodilačkih akcija između Sovjeta i Poljaka, kada je NKVD po okončanju operacija streljao ili poslao u gulage poljske vojnike i oficire koji su odbili da se priključe Crvenoj armiji.

Početkom leta 1944. godine nemački planovi predviđali su pretvaranje Varšave u utvrđeni grad koji treba držati po svaku cenu. U skladu sa tim izgrađeni su utvrđeni položaji u i oko grada i pojačane su snage u regionu. Ovaj proces je delimično usporen nakon neuspelog atentata na Hitlera 20. jula, ali su nemačke snage u okolini Varšave do kraja jula ponovo dostigle svoju punu snagu. Nemački guverner Poljske, Hans Frank, je 27. jula pozvao na okupljanje preko 100.000 poljskih muškaraca dobi od 17 do 65 godina. Njegova namera je bila da ih angažuje na izgradnji utvrđenih položaja. Domovinska armija, koja je ovaj potez videla kao pokušaj da se uništi pokret otpora, pozvala je stanovnike Varšave da se ne odazovu pozivu.

Zvanična sovjetska propaganda predstavljala je poljski pokret otpora kao organizaciju koja je nespremna da se bori. Kako su se sovjetske snage približavale Varšavi, u junu i julu 1944. godine, sovjetske radio-stanice su pozivale na opšti narodni ustanak u Poljskoj kako bi se prekinule linije za snabdevanje nemačkih snaga koje su formirale front na desnoj obali Visle. 29. jula prethodnice sovjetskih oklopnih jedinica dosegle su predgrađa Varšave.

25. jula poljski kabinet u Londonu odobrio je početak ustanka u Varšavi. U strahu od moguće nemačke odmazde zbog neodazivanja pozivu guvernera Poljske i verujući da je vreme od ključnog značaja, general Tadeuš Bor-Komorovski naredio 1. avgusta 1944. godine punu mobilizaciju snaga Domovinske armije u Varšavi.

Suprotstavljene strane

Snage Domovinske armije u Vašravskom distriktu brojale su oko 50.000 vojnika od koji je 23.000 bilo naoružano i spremno za borbu. Većina njih je imala iza sebe višegodišnju obuku u gerilskom ratovanju u urbanoj sredini ali im je nedostajalo iskustvo u višednevnim borbama. Nedostatak opreme je bio izuzetno izražen s obzirom na to da je Domovinska armija, pre donošenja odluke da se Varšava uključi u operaciju Tempest, prebacivala ljude i oružje na istok. Snagama Domovinske armije pridružio se i čitav niz manjih partizanskih jedinica. Ustanicima se pridružio i veliki broj dobrovoljaca uključujući i neke Jevreje oslobođene iz ruševina koncentracionog logora u Varšavskog getu.

General Antoni Hrusćel (Antoni Chruściel), poznat pod tajnim nadimkom „Monter“, komandovao je poljskim snagama u Varšavi. Rejon dejstva svojih snaga podelio je na osam operativnih zona:

    I zona
    II zona
    III zona
    IV zona
    V zona
    VI zona
    VII zona

20. septembra izvršena je reorganizacija strukture poljskih jedinica u Varšavi kako bi se uskadila sa organizacijom poljskih jedinica u sastavu armija zapadnih saveznika. Celokupne snage dobile su naziv Varšavski korpus Domovinske armije (Warszawski Korpus Armii Krajowej) kojim je komandovao general Antoni Hrusćel i koji se sastojao od tri pešadijske divizije.

Na dan 1. avgusta 1944. godine poljske snage u Varšavi, raspolagale su sa sledećim naoružanjem:

    1000 pušaka
    1.700 pištolja
    300 automata
    60 puškomitraljeza
    7 mitraljeza
    35 protiv-tenkovskih topova i puški (uključujući i nekoliko PIAT bacača)
    25.000 ručnih granata

U toku sukoba poljske snage su zarobile značajne količine naoružanja od nemaca (uključujući i nekoliko oklopnih vozila). Zapadni saveznici su takođe snabdevali naoružanje i municijom ustanike iz vazduha. Međutim, količina ovako isporučenog naoružanja je bila izuzetno mala zbog toga što Staljin nije dozvolio savezničkim avionima da, nakon izbacivanja zaliha nad Varšavom, sleću na teritoriju pod ruskom kontrolom, kako bi se snabdeli gorivom za povratak. Ustanici su i sami proizvodili naoružanje. Zanatske radionice u Varšavi su uspele da proizvedu 300 automatskih pištolja, 150 bacača plamena, 40.000 ručnih granata, nekoliko minobacača, pa čak i jedna oklopna kola.

1. avgusta 1944. godine nemački garnizon u Varšavi brojao je 10.000 vojnika pod komandom generala Rajnera Štahela. Zajedno sa jedinicama Vermahta, SS-a i policije, ukupan broj nemačkih snaga na levoj obali Visle iznosio je oko 15-16.000 vojnika. Najbolje opremljene i obučene nemačke jedinice bile su već nekoliko meseci raspopređene na odbrambenim položajima oko ključnih tačaka u gradu. Nemački položaji u gradu bili su dobro zaštićeni nizom betonskih bunkera i bodljikave žice. Pored jedinica u i oko Varšave, ukupne nemačke snage u oblasti brojale su 90.000 ljudi. 23. avgusta 1944. godine nemačke snage koje su učestvovale u borbi za Varšavu obuhvatale su sledeće jedinice:

    Borbena grupa Ror (pod komandom general-majora Rora)

    Borbena grupa Rajnefart (pod komandom SS-grupenfirera Rajnefarta)
    Jurišna grupa Dirlewanger
    Jurišna grupa Rek (pod komandom majora Reka)
    Jurišna grupa Šmit (pod komandom pukovnika Šmita)
    razne druge pomoćne i pozadinske jedinice

    Varšavski garnizon pod komandom generala Štahela

Prema nekim izvorima veliki deo nemačkih snaga bio je sačinjen od kolaboracionističkih snaga sastavljenih od dezertera iz Crvene armije i Azeris. Sve ove jedinice bile su potčinjene nemačkoj komandi.

Bitka

Ustanak je počeo 1. avgusta 1944. godine u 17.00 časova. Danas se smatra da je ta odluka prouzrokovala velike gubitke među ustanicima. Nemci nisu zapazili povećanu aktivnost pokreta otpora niti su uvideli vezu između pojedinačnik okršaja, a nisu bili ni pripremljeni za reagovanje u slučaju ustanka. Ipak sat vremena pre početka ustanka jedna Poljakinja ih je upozorila da se nešto sprema. Izostanak iznenađenja, česte promene planova, neiskustvo za dnevne sukobe i nepotpuna mobilizacija imali su za posledicu nemogućnost ostvarenja mnogih od prvobitno postavljenih ciljeva. Prva dva dana bila su kritična za uspostavljanje teritorije pod kontrolom ustanika kao i za sam dalji tok ustanka. Najveći uspesi postignuti su u centru grada - Srudmiesću (Środmieście) i u starom gradskom jezgru - Stare Mijasto (Stare Miasto) kao i u delovima blizu Vole gde su uglavnom ostvareni svi predviđeni ciljevi iako su glavna nemačka uporišta i dalje bila aktivna. U uličnim borbama koje su usledile Poljaci su ostvarili značajne uspehe: osvojili su glavnu poštu, fabriku gasa, električnu centralu i instalacije za prečišćavanje vode u vodovodu. General Štahel, koji je sedam dana ranije postavljen za komandanta nemačkog garnizona u Varšavi, bio je opkoljen u palati Bril. U drugim delovima grada, kao npr. Mokotov (Mokotow) napadači nisu uspeli da ostvare ni jedan od predviđenih ciljeva, dok su u delovima Vole (Wola) zauzeli većinu predviđenih objekata, ali su zbog velikih gubitaka morali da se povuku. U Pragi, na istočnoj obali reke, nemačke trupe su bile izuzetno brojne zbog čega su ustanici od samog početka borbi bili prinuđeni da deluju u ilegali. Međutim, i pored lokalnih uspeha jedan od ciljeva od ključnog značaja za uspeh ustanka nije ostvaren. Ustanici nisu uspeli da međusobno povežu oslobođene delove grada kao ni da se povežu sa teritorijom izvan Varšave zbog čega su njihov borbeni napori bili izolovani i nekoordinisani.

Posle prvih nekoliko sati borbe veći deo jedinica Poljske domovinske armije prešao je u odbranu zauzetih pozicija. Njihovi napori bili su podržani od strane civilnog stanovništva koje je u velikom broju učestvovalo u izgradnji barikada širom Varšave. 4. avgust 1944. godine bio je dan kada su ustanici ostvarili svoj najveći uspeh. Međutim, istog dana nemačke jedinice počele su da dobijaju pojačanja. SS general Erih fon dem Bah imenovan je za komandanta nemačkih snaga u i oko Varšave. Odmah je počeo sa serijom kontranapada čiji cilj je bio povezivanje sa nemačkim džepovima otpora u gradu, a zatim i odbacivanje poljskih snaga sa obale Visle. 5. avgusta ustanici su oslobodili Varšavski geto. Istog dana nemačke snage započele su masakr u Voli u kojem će biti pogubljeno oko 40.000 civila. Ovakvi surovi postupci nemačke vojske prema civilnom stanovništvu imali su za cilj slamanje morala ustanika i uništavanje njihove volje za borbom kako bi se izbeglo angažovanje nemačkih jedinica u uličnim borbama; iz istog razloga Nemci su sve do kraja septembra streljali sve zarobljene pripadnike Poljske domovinske armije. Čini se da je u pojedinim delovima grada jedini cilj nemačkih jedinica bio da siluje i pljačka što je omogućilo branicima da pružaju otpor duže nego što bi to stvarno bilo moguće s obzirom na odnos snaga. Pojedine SS jedinice, skupljene s koca i konopca od trenutno rasploživih trupa (uglavnom dezertera, kriminalaca, simulanata i ruskih dobrovoljaca) nisu bile spremne za borbu već su svoj bes ispoljavale na civilnom stanovništvu. Sa ovakvim jedinicama nemački komandanti nisu mogli da učine puno protiv odlično motivisanih Poljaka. U nemačkim ratnim izveštajima, tokom borbi u Vašravi, često se ponavljala rečenica kao što je ova: „Prvi puk Kaminski se napio na putu ka fabrici Mahorka." Nemačka politika odmaze je promenjena tokom borbi zato što je ustanovljeno da izaziva suprotan efekat od željenog tj. povećava spremnost za borbu kod poljskih vojnika i civila. Zbog toga su krajem septembra nemačke snage počele da tretiraju zarobljene vojnike Poljske domovinske armije kao vojnike regularne armije što im je garantovalo status ratnog zarobljenika prema tada važećim međunarodnim konvencijama. 7. avgusta nastupanje nemačkih jedinica bilo je podržano od strane tenkova koji su se koristili ljudskim štitom sačinjenim od poljskih civila. Posle dva dana žestokih borbi Nemcima je uspelo da preseku Volu na dva dela i da izbiju na Bankovi trg.

Namera nemačkih komandanata je bila da jednom značajnom pobedom pokažu poljskim borcima da je dalji otpor uzaludan i da ih navedu na predaju. Međutim, njihov plan nije uspeo. Između 9. i 18. avgusta besneli su okršaju širom starog gradskog jezgra i u blizini Bankovog trga. Uspešni nemački napadi smenjivali su se sa poljskim kontranapadima. U ovim borbama Nemci su ponovo demonstrirali uobičajenu taktiku koju su primenjivali od početka bitke. Jasno obeležene bolnice na poljskoj strani bile su konstantno pod vatrom nemačke artiljerije i avijacije. Stari grad je bio u poljskim rukama do pred kraj avgusta kada je nedostatak municije i zaliha učinio dalji otpor nemogućim. 2. septembra branioci starog grada povukli su se kroz kanalizaciju koja je u međuvremenu postala glavni način za kretanje jedinica Poljske domovinske armije. Na ovaj način evakuisano je preko 5.300 muškaraca i žena.

Sredinom septembra Crvena armija je ušla u istočnu Varšavu i izbila na obalu Visle. Oficiri Domovinske armije, koji su se nalazili u ovom delu grada predložili su formiranje predratne „Akademske legije“ tj. 36. pešadijskog puka, ali ih je NKVD sve uhapsio i internirao u Sovjetski Savez.

Veći deo sovjetskih snaga koje su ušle u Poljsku činila je 1. Poljska armija (1 Armia Wojska Polskiego). Delovi ovih snaga, koji su ušli u Černjakov (Czerniakow) i Povisle (Powiśle), uspostavili su kontakt sa Domovinskom armijom. Ove jedinice su pokušale da pomognu ustanicima, ali su zbog izostanka bilo kakve podrške od strane sovjetske artiljerije i avijacije, pretrpele velike gubitke i bile prinuđene da se povuku. Posle neuspeha ovih pokušaja sovjetske snage na drugoj obali Visle ograničile su svoja dejstva na sporadičnu artiljerijsku i vazdušnu podršku. Planovi za forsiranje Visle odloženi su za sledeća četiri meseca, a sovjetski general i komandant 1. Poljske armije Zigmunt Berling (Zygmunt Berling), koji je naredio svojim jedinicama da pređu reku je razrešen dužnosti. Od tog trenutka, pa na dalje, ustanici su bili prepušteni sami sebi i prinuđeni da se bore za goli opstanak.

Život iza linija fronta

Tokom prvih nedelja Varšavskog ustanka, građani koji su se našli na oslobođenoj teritoriji pokušali su da stvore relativno normalne životne uslove. Kulturni život na slobodnoj teritoriji je bio izuzetno bogat i manifestovao se kroz osnivanje brojnih pozorišta, pokretanje poštanskog saobraćaja, izdavanje novina i druge aktivnosti. Poljski mladi izviđači obavljali su kurirsku službu svakodnevno rizikujući svoj život kako bi informacije od vitalnog značaja stigle na pravo mesto. Pred kraj ustanka, nedostatak medicinskog materijala, hrane i vode kao i konstantni nemački napadi sa zemlje i iz vazduha, učinili su život civila u Varšavi nepodnošljivim.

Nedostatak spoljnje podrške

Ograničena iskrcavanja jedinica 1. Poljske armije predstavljala su jedinu konkretnu vojnu pomoć koju su ustanici dobili izvan obruča. Ograničene vazdušne isporuke naoružanja, municije, hrane i lekova, koje su vršili avioni zapadnih saveznika (RAF i Poljsko ratno vazduhoplovstvo obavili su 223 leta i pritom izgubili 34 aviona) imale su veći psihološki nego stvarni značaj. Svi letovi, osim jednog koji je obavilo Američko ratno vazduhoplovstvo, polazili su iz baza u Italiji. Iako su sovjeti u periodu od 13 do 28. septembra obavili nekoliko letova iznad Varšave, u cilju snabdevanja ustanika, njihova nespremnost da zaista pomognu borcima Poljske domovinske armije postala je očigledna kada je savezničkim avionima, koji su snabdevali Varšavu zabranjeno da koriste piste na teritoriji pod kontrolom Crvene armije. Zbog toga su količine isporučenih zaliha bile daleko manje jer su avioni, koji su poletali iz Italije morali da nose i gorivo za povratak u bazu. Čak su zabeleženi i slučajevi u kojima je ruska protiv-vazdušna odbrana oborila nekoliko savezničkih aviona koji su prevozili pomoć ustanicima.

Američka podrška je takođe bila ograničena. Vinstn Čerčil je 25. avgusta poslao telegram Ruzveltu u kome predlaže da se avioni sa zalihama za ustanike u Varšavi pošalju uprkos Staljinovom protivljenjnu. Nevoljan da ulazi u sukob sa Staljinom pre konferencije u Jalti, Ruzvelt je 26. avgusta odgovorio sledeće: Ne smatram da je korisno za dalji tok rata da Vam se pridružim u slanju predložene poruke Ujka Džou.

Bitno je spomenuti da je u Poltavi na teritoriji Ukrajine postojala američka vazduhoplovna baza iz koje je sredinom septembra izvršeno snabdevanje ustanika. Ovakav postupak razbeseno je Staljina koji je zabranio bilo kakvo savezničko prisustvo u sovjetskom vazdušnom prostoru.

Kapitulacija

2. oktobra 1944. godine general Tadeuš Bor-Komorovski je u prisustvu nemačkog generala Fon den Baha, u nemačkom štabu potpisao kapitulaciju preostalih snaga Poljske domovinske armije u Varšavi (Varšavski korpus Poljske domovinske armije). U skladu sa postignutim sporazumom Vermaht je bio obavezan da vojnike Domovinske armije tretira u skladu sa Ženevskom konvencijom kao i da se prema civilnom stanovništvu ponaša humano. Borbe u Varšavi su bile toliko žestoke da je čak i sam SS firer Hajnrih Himler kasnije u razgovoru sa nemačkim generalima izjavio: Bile su to jedne od najžešćih borbi od početka rata, teške skoro kao borbe u Staljingradu.

Sledećeg dana Nemci su počeli sa razoružavanjem pripadnika Domovinske armije. 15.000 njenih pripadnika poslato je u zarobljeničke logore u različitim delovima Nemačke. Oko 5-6.000 ustanika odlučilo je da se utopi u civilno stanovništvo i da kasnije nastavi sa borbom. Svi stanovnici Varšave proterani su iz grada i poslati u tranzitni logor Durchgangslager 121 u Pruszków. Od 350.000 do 550.000 civila koji su prošli kroz ovaj logor, 90.000 je poslato u radne logore u Nemačkoj, 60.000 je ubijeno u koncentracionim logorima (Ravensbruk, Aušvic, Mauthauzen i dr.), dok su ostali transportovani na različaite lokacije na kojima su oslobođeni.

Jedan od osnovnih razloga za propast Varšavskog ustanka je izostanak pomoći od strane Crvene armije. Iako je ratna logika nalagala pružanje podrške ustanicima, politički interesi su prevagnuli zbog čega je Crvenoj armiji naređeno da se zaustavi na desnoj obali Vistule i uzdrži se od bilo kakvog učešća u borbama u Varšavi.

Pretpostavlja se da je Staljin naredio svojim jedinicama da se zaustave na ulazu u grad kako bi Domovinska armija bila poražena, jer bi u slučaju njene pobede poljski narod imao legitimitet da zahteva uspostavljanje poljske vlade koja ne bi bila komunistička. Zaustavljajući dalje napredovanje Crvene armije Staljin je osigurao sovjetski uticaj nad Poljskom.

Sa druge strane, neki istoričari tvrde da slom Varšavskog ustanka ne leži u preptostavci da je Staljin naredio prekid ofanzivnih dejstava Crvene armije već u činjenici da je ustanak počeo ranije i bez dogovora sa Armijom Krajovom, da o ustanku nije obaveštena sovjetska strana do početka istog, da su sovjetske trupe bile iscrpljene posle žestokih borbi i da je sama Operacija Bagration koja je prethodila ustanku zaustavila sovjetske trupe radi popune i odmora. Činjenica je i da su sovjetske trupe pokušale da u hodu zauzmu Varšavu ali nisu imale snage za to. Kod Radzmina nemački 39. tenkovski korpus je potpuno razbio 2. tenkvosku armiju 1. Beloruskog fronta. Nemačke snage su bile isuviše dobro utvrđene da bi se razbileu hodu tako da su dalje operacie sovjetske vojske odložene dok se nije pripremio plan operacije oslobađanja Varšave.

Uništenje grada

Nakon što je celokupno stanovništvo iseljeno iz Varšave, nemačke snage su započele sa sistematskim uništavanjem grada. Posebne grupe inženjeraca opremljenih bacačima plamena i eksplozivom razaslate su širom grada kako bi uništile ili spalile preostale zgrade koje nisu srušene tokom borbi. Tokom rušilačkih aktivnosti posebna pažnja posvećenja je kulturnim i istorijskim spomenicima. Prema nemačkim planovima Varšava je posle rata trebala da bude pretvorena u jezero. Do januara 1945. god. 85% zgrada je bilo uništeno; 25% je bilo uništeno tokom ustanka; 35% je uništeno organizovanom akcijom nemaca nakon ustanka; 15% je uništeno tokom ustanka u Varšavskom Getu, dok je preostalih 10% zgrada uništeno tokom borti u septembru 1939. godine. Materijalna šteta iznosila je 10.455 zgrada, 923 zgrada istorijskih spomenika (što je činilo 94% od svih zgrada u Varšavi koje su bile zaštićene kao istorijski spomenici), 25 crkava, 14 biblioteka uključujući i Narodnu biblioteku, 81 osnovna i 64 srednje škole, Vašravski univerzitet i Varšavski tehnološki univerzitet kao i većinu preostalih istorijskih spomenika. Skoro milion stanovnika Varšave izgubilo je svoju celokupnu imovinu. Ukupna šteta učinjena na privatnoj i javnoj imovini, kao i na kulturnim i istorijskim spomenicima nije poznata. Međutim, prema različitim procenama ukupna šteta iznosila je oko 40.000.000.000 dolara po kursu iz 1939. god. 2004. godine. Skupština Varšave iznela je 2004. godine procenu po kojoj šteta koju je grad pretrpeo za vreme Drugog svetskog rata iznosi oko 45.000.000.000 dolara po kursu iz 2004. god. (što obuhvata imovinu koju je grad posedovao na dan 31. avgusta 1939. god.).

[attachment=1]
[attachment=2]

„Oslobođenje“ ruševina

Crvena armija je konačno forsirala reku 17. januara 1945. godine. Zauzeli su ruševine tvrđave Varšava (Festung Warschau) za samo nekoliko sati ne naišavši skoro ni nakakav otpor od strane Nemaca. Nemačke snage su jedini otpor vredan pomena pružile kod zgrade Varšavskog univerziteta ali je sovjetskim snagama trebalo manje od jednog sata da ih savlada.

http://sh.wikipedia.org/wiki/Var%C5%A1avski_ustanak

http://en.wikipedia.org/wiki/Warsaw_Uprising

Dečaci izviđači AK.

[attachment=1]

http://youtu.be/9uxonVbEcDc

Odlazak pripadnika AK u zarobljeništvo.

[attachment=1]

http://youtu.be/Ejd2rsXoQSI

Poljaci minutom ćutanja odali poštu Varšavskom ustanku
Beta   01.08.2014.

Cela Varšava stala je danas u 17 sati na minut da uz zvuke crkvenih zvona i sirena oda poštu svojim sugrađanima od pre 70 godina - herojima i žrtvama Varšavskog ustanka.

[attachment=1]

Taj ustanak je 1. avgusta pokrenuo pokret otpora, poljska Zemaljska armija, protiv nacista u okupiranoj prestonici Poljske. Na trgu ispred Kraljevskog zamka, Varšavljani su zastali tako da gledano odozgo formiraju sidro, simbol Varšavskog ustanka, najmasovnije i najveće pobunjeničke operacije u nekom gradu na području okupirane Evrope tokom Drugog svetskog rata.

[attachment=2]

Taksisti su izašli iz automobila i sirenama odali počast Varšavskom ustanku; stali su gradski autobusi i tramvaji, putnici u njima ustali, radio i TV stanice prekinule su program da emituju klip "70 sekundi tišine za 70. godišnjicu ustanka" u kojem se kroz tišinu probijaju zvuci ustaničke Varšave. Nakon 63 dana ustanak u koji su se masovno uključili Varšavljani ugušen je u krvi, pomoć nije stigla ni od zapadnih saveznika ni od Crvene armije, koja se u pobedonosnom pohodu protiv Hitlerovih nacista te 1944. godine približavala Varšavi.

[attachment=3]

Centar Varšave je sravnjen sa zemljom kako bi se zastrašili drugi narodi pod nemackom okupacijom. "Ustanak je trebalo da bude signal svetu da se Varšava bori. Hteli smo da živimo i da budemo slobodni, ali znali smo da slobodu moramo da izborimo. Slobodu mere krstovi na grobovima", kazao je danas predsednik Svetskog saveza vojnika Zemaljske armije Lešek Žukovski.

[attachment=4]

"Smrt 200.000 Poljaka i naređenje Hitlera da se Varšava sravni sa zemljom bili su stravična kazna. To nisu predviđali ni naši komandanti ni vlada u emigraciji u Londonu", kazao je Žukovski. Obeležavanje 70. godišnjice Varšavskog ustanka, koji su Poljaci u vreme komunističke Poljske, satelita Sovjetskog Saveza, obeležavali privatno i krišom, počelo je u Berlinu.

[attachment=5]

Tada su predsednik Poljske Bronjislav Komorovski i Nemačke Joahim Gauk ove sedmice otvorili veliku izložbu posvećenu Varšavskom ustanku. Glavna komemoracija odigrava se danas a poljski državni vrh zajedno sa 1.2000 vojnika - veterana ustanka, položio je vence na spomenik Glorija viktis na varšavskom groblju Povonzki. Tu su se u velikom broju okupili i Varšavljani, često čitave porodice sa decom.

[attachment=6]

Manje komemorativne svečanosti na raznim simboličnim značajnim mestima Varšavskog ustanka održavane su danas u gradu počev od svečane smene straže ispred Spomenika neznanom junaku u centru Varšave. "To što se desilo, taj dramatični napor pre 70 godina na neki način je ipak urodio plodom na putu ka današnjoj slobodi. Ako ništa drugo, zato što su Staljin i komunistički svet gledali na Poljake i na Poljsku kao na zemlju u koju je bolje da ne ulaze sa svojim armijama.

[attachment=7]

Zato što se nikad ne zna kako će se ponašati, kada su Poljaci bili u stanju da idu na nemački tenk sa flašom benzina", kazao je poljskom radiju predsednik Poljske Bronjislav Komorovski. Godišnjicu izbijanja Varšavskog ustanka obeležavaju Poljaci širom zemlje, a u 17 časova zamro je i život na najvećem poljskom festivalu na otvorenom Stanica Vudstok u Kostšinu nad Odrom i umesto glasne muzike na nekoliko scena emitovan je spot "70 sekundi tišine".

http://www.youtube.com/watch?v=zv4FnkGyAbQ

Izvor: www.blic.rs

Jedan uništeni italijanski M13/40 na ulicama Varšave.

[attachment=1]

Учествовао и у Варшавском устанку!

Јездимир Дангић рођен је 4. маја 1897. године у Братунцу, у породици свештеника. Док је похађао гимназију у Тузли, придружио се организацији „Млада Босна”, због чега је после Сарајевског атентата ухапшен 27. јуна 1914. godine, изведен на суд (у Бихаћу, заједно са другим члановима "Младе Босне") и осуђен на три и по године затвора. Робију је издржавао, као и већина његових друова у Зеници. Помилован је и пуштен из затвора 13. августа 1917. године у част крунисања  Карла за цара.  Провео је на робији 3 године и два месеца. О хапшењу, суђењу и робијању чланова "Младе Босне" Дангић је написао две књиге: "Наше тамновање"(1938)  и "Глад и тамница" (1940).  Интересантно је да је књигу  "Наше тамновање"  објавио под псеудонимом Мирољуб Богић. 
После рата завршио је права у Београду и радио у Сарајеву, Тузли и Суботици као полицијски чиновник. Године 1928. преведен је у активну жандармеријску службу са чином потпоручника. Све време истицао се као левичар, спасавао је комунисте од суђења, међу њима и Родољуба Чолаковића. И поред тога Дангић напредује у служби и постаје мајор у јединици Дворске жандармерије, задуженој за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката, као и министара и владиних објеката. У априлском рату је kao краљевa пратњa дошао до  Никшића, одакле Петар II одлази авионом у егзил. Мајору је понуђено место у авиону, што је он одбио речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи!” Избегава заробљавање и склања се у Београд, повлачи се из службе у жандармерији.
Преко браће Теодоровић, активних мајора, ступа у везу с пуковником Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је с Равне горе почео да организује отпор окупатору. Шеснаестог августа 1941. Михаиловић поставља Дангића за команданта војночетничких одреда источне Босне и он се убрзо пребацује преко Дрине и преузима команду над устаничким јединицама.
У почетку устанка постојала је сарадња између четника и партизана у борби против усташа, против којих је углавном и био усмерен устанак западно од Дрине. Успели су да заједно ослободе неколико већих места: Сребреницу, Братунац, Горажде, Чајниче, Олово. После овог раздобља сарадње, као и свуда, долази до разлаза.
После немачко-усташке офанзиве на ослобођену територију у јануару 1942. године, Дангићеве јединице трпе тешке губитке, али нису уништене. Тада му немачка команда Окупационе зоне Србије, односно генерал Бадер, као командант Србије, чије су снаге биле у овом делу НДХ, нуди преговоре о положају источне Босне. Дангић их прихвата и, уз посредовање српске Владе националног спаса ђенерала Милана Недића, долази у Београд почетком фебруара 1942. године. Иначе, и раније је имао везу с Недићем, који му је слао помоћ сваке врсте за борбу против усташа и са Српским добровољачким одредима прихватао избеглице које су бежале преко Дрине у какву - такву сигурност Србије. На преговорима му је понуђено да у источној Босни створи српску управу, у коју усташе не би имале приступ, да се злочини кажњавају, да се води заједничка борба против комуниста који су већ тад обзнанили да им је главни циљ револуција, а главни противници четници. Ипак, преговори су брзо пропали зато што је званични Загреб упутио протест Берлину коме је НДХ тада била потребнија, па је протест уважен.
Хитлер и Рибентроп, тадашњи министар иностраних послова, наложили су Бадеру да хитно обустави везе с побуњеницима. Одмах после тога Немци и усташе покрећу највећу офанзиву до тада, названу „Операција трио”. Главну ударну снагу чинила је „Црна легија” Јуре Францетића, која је починила масовне злочине над цивилима и заробљеним четницима. Дангић опет одлази у Београд по помоћ, и у повратку свраћа у Ваљево, где држи говор на збору пред начелством. Та вест одлази до Београда, где је цензор некако пропушта до новина. Павелићеви људи само су чекали доказ немачке болећивости и Недићеве подршке Дангићу, опет су се жалили Берлину, овог пута с доказима.
Наредба о хапшењу брзо је стигла, Дангићева веза из Абвера, немачке војне обавештајне службе, шаље курира да га упозори да бежи преко Дрине, али се овај успут запио и заспао у неком селу. Припадници 714. немачке дивизије ухапсили су Дангића на спавању у Рогачици, код Бајине Баште, у ноћи 11. на 12. април 1942. Одмах је пребачен у београдски Гестапо, а одатле у логор Стриј, у пољској Галицији.
И док би за већину људи, који би на таквом месту бројали дане до слободе или смрти, ту био крај приче, за Дангића почиње нова.
Средином 1943. године бежи из логора, пребацује се у Краков, где преко људи који су га крили ступа у везу с пољским покретом отпора, Отаџбинском армијом, или Армијом Крајовом (АК). То је био широко окупљен покрет отпора основан још пре капитулације Пољске. Армија Крајова још од 1942. године спремала се на општи устанак. Од 1943. на челу АК налазио се генерал Тадеуш Бор-Коморовски. Када су се крајем јула 1944. године совјетске јединице нашле на петнаестак километара од Варшаве, Коморовски је наредио почетак устанка. У том тренутку у Варшави се налазио и Дангић
Тада је у Варшави било свега 13.000 Немаца, укључујући војску, полицију, стражу, трупну школу, особље аеродрома. Због тога што је наредба морала да буде саопштена појединачно сваком устанику, до времена предвиђеног за почетак устанка није стигла до више од половине АК. Због искуства у герилском ратовању, Дангићу је поверена команда над пешадијском бригадом устаника, једном од првих које су почеле напад на Немце.
Иако је Пољака било двоструко више од Немаца, тек је сваки десети био наоружан, док су остали користили мотке, камење, голе руке. Све је то подсећало на почетак Дангићеве борбе у Босни, па је његово искуство дошло до изражаја. Заузет је велики војни магацин, одакле су изнета СС маскирна одела, која су постала устаничка униформа. Разликовали су се од Немаца само по траци у бојама пољске заставе (црвено и бело) на рукаву.
Борци АК држали су центар града и део предграђа, али без мостова преко Висле који су их повезивали. У самом центру још су постојала језгра отпора, телефонска централа, катедрала и Универзитет.
Хајнриху Химлеру, заповеднику СС и шефу Гестапоа, одмах је јављено за устанак, и он је послао веће јединице из Познања, као и бригаду Дирлевангер и Бригаду Каминског, да Варшаву сравне са земљом. У самом граду постављане су барикаде и противтенковске препреке. Немци су довлачили најмодерније оружје које су имали, док су им се устаници супротстављали флашама са запаљивом течношћу: смеша бензина, лож уља и сумпорне киселине, а на зиду флаше причврсти се хартија са калијум-хлоридом. Када се флаша разбије, смеша се измеша и запали сама. Од аутомобилских опруга правили су бацаче флаша, а од баштенских прскалица бацаче пламена.
Средином августа Дангић је своју јединицу повео у највећу победу устаника: заузимање телефонске централе. То је било најјаче немачко упориште у центру Варшаве, масивна зграда од армираног бетона, висока осам спратова, одакле је око двеста одлично наоружаних Немаца под сталном ватром држало околне улице. Пошто су пресекли струју, воду и телефонски кабл, Дангић са својим борцима почиње напад. Покушали су помоћу мердевина и минирања да заузму зграду и дошло је до борби од собе до собе.
Пошто су успели да сруше главни улаз, Дангићева замисао била је да донесу пумпу и њом бензин убацују на горње спратове. Ватра се ширила и завладала је тишина. Ухваћен је један Немац који је покушао да побегне и од њега су устаници сазнали да су његови другови на последњем спрату, одакле се кроз окно лифта спуштају у подрум. Дангић је одмах наредио напад на подрум. Бацачима пламена и бомбама сломљен је отпор, Немци су се предали. Заробљени есесовци и полицајци одмах су стрељани, док су војнике Вермахта узели за заробљенике.
Победа је одјекнула, али су пристигле СС јединице мало помало освајале и рушиле град. Пољаци су тражили помоћ од Совјета, који су били с друге стране Висле, понегде на само триста метара од града. Ови нису реаговали, осим усамљених јединица, које нису могле претерано да помогну. Маршалу Рокосовском Стаљин је наредио да застане у напредовању како би Немци сломили АК, која је била прозападно оријентисана и, као таква, представљала могућу брану совјетском утицају у Пољској, која је на конференцији на Јалти ушла у интересну сферу СССР-а.
Коначно, 2. октобра Бор-Коморовски потписао је часну капитулацију, пошто је немачка команда у међувремену признала АК за регуларну армију. Становништво Варшаве и борци АК изашли су из града, који је спаљен.
Дангић је одбио капитулацију, успео је да пређе Вислу и да се преда Црвеној армији. Чим су схватили о коме се ради, пребачен је у Лубјанку, седиште НКВД у Москви. Ту је затворен и држан до успостављања званичних односа нове Југославије и СССР-а када је предат Београду. На суђењу у Сарајеву осуђен је због ратних злочина и сарадње са окупатором, иако су се злочини за које је оптужен, догодили после његовог заробљавања.
Човек који је за живота прошао четири затвора од четири различита режима, учествовао у два устанака против окупатора, у две земље, стрељан је 1947. године у Сарајеву  као сарадник окупатора и ратни злочинац.

Ustanici sa zarobljenim Hetzerom.

[attachment=1]

Slava junacima.

http://www.liveleak.com/view?i=7bb_1418395960

https://www.youtube.com/watch?v=RCoAtHLmjOk

  Ne bih da me prisutni shvate kao "partibrejkersa" ALI... da li se u Poljskoj ovako proslavlja i ustanak u Varšavskom getu ? I to je bio herojski događaj ali sa potpuno drugačijim učeščem Poljaka !

Normalno da si troler i nista drugo, koliko vidim po netu, svaku godinu se obiljezava i ta tragedija, surfaj.
Ima i veliki monument sa muzejom kao spomen na dogadjaj.

https://en.wikipedia.org/wiki/Monument_to_the_Ghetto_Heroes

poz.

Boža pronašao ovaj veoma zanimljivi tekst o Panterima zarobljenim i korištenim od strane Poljaka tokom Varšavskog ustanka, ali ne može da ga prebaci ovde preko telefona.

Svima se izvinjavam što je tekst na engleskom, ali nema veze, vežbajte malo. ;)
----------------------------------------------------------------------------

Polish Panthers
Posted on October 6, 2013  by Silentstalker

Hello everyone,

today, we’re going to have a look at one of the lesser known episodes from the tragic Warsaw Uprising.

[attachment=1]

The Uprising started on 1.8.1944 at 17:00 and caught some of the Panther-equipped German units, stationed in the western part of the city off their guard. Amongst them were the brand new Panther G’s of the 27th Panzer Regiment of the 19th Panzer-Division. This unit was moved to Warsaw from the western front for some reast and to rearm with the new Panther Ausf.G tanks, getting rid of the older Ausf.A’s, that were transferred in turn to the 11th Panzer-Division.


Apparently, on 2.8.1944 in early morning hours, a few Panthers from the abovementioned unit were making their way thru Warsaw (the route took them thru following streets: Górczewska-Mlynarska-Smetna-Powazkowska-Okopowa). At Okopowa street (near the old Jewish cemetery), the Panthers were ambushed by Polish rebel soldiers with firebombs (molotovs) and one tank burned out. The crew got out in time, mounted the second Panther and they made a run for it. It didn’t get too far however. It turned to the Mireckiego street, where it was first hit by handgrenades and then with a Gammon bomb (British made grenade, usable against armor), that damaged the turret, making the tank swerve violently off the street, crashing into a nearby wooden house and getting stuck. The crew was then taken prisoner. Third Panther (back at Okopowa street) was also damaged by handgrenades and immobilized, its crew bailed out and it was captured practically intact.

Since two out of three vehicles were captured almost undamaged, the Polish soldiers decided to repair them and use them in combat. They didn’t get to do it on the second day (2.8.) and the tanks just stood there, but on the third day, the Polish actually started working on putting both vehicles in action. Two 6-man crews were formed to operate captured Panthers as a an “armored platoon”, formally under the “Zoska” batallion. These crews (like other soldiers during the Uprising) actually didn’t use names, they used nicknames (in brackets)

1st Crew

Commander: Ppor. Waclaw Micuta (Wacek)
 Driver: Pchor. Zdislaw Moszczenski (Ryk)
 Radioman/machinegunner: Kpr. Jan Zenka (Walek)
 Loader: Pchor. Witold Bartnicky (Kadlubek)
 Gunner: Pchor. Jan Myszowski-Boginsky (Bajan)
 Ammunition supply master: Pchor. Mieczyslaw Kijewski (Jordan)

2nd Crew

Commander: Dca por. Eugeniusz Romanski (Rawicz)
 Driver: Pchor. Jerzy Miskiewicz (Tomek)
 Radioman/machinegunner: real name unknown (Pobóg)
 Loader: Pchor. Witold Ocepski (Downar)
 Gunner: Pchor. Jerzy Michalski (Dabrowa)
 Ammunition supply master: Pchor. Zbigniew Ocepski (Kostrzewa)

The ranks are in Polish, Ppor equals to 2ndLt, Pchor is some form of NCO if I read it correctly, Kpr. roughly equals corporal and I have no idea what “Dca por.” is. Either way, at the same time these crews were formed (6 crewmembers were selected because the tank commanders had other tasks too – they were local rebel commanders and ranking officers after all and when needed elsewhere, the tank had to have full compliment.

At the same time the crews were selected, one captured German tried to actually make the Panthers work. It was discovered that first Panther’s fuel pump is damaged. The Polish struggled with the tank whole day, until skilled repairman Jan Luniewski (who worked earlier in German tank repair plant apparently) arrived and managed to get the first Panther going by fixing the air filter and tweaking the ignition. The tank was either in the evening on 3.8. or early on 4.8. moved to a nearby street the test its gun: the target was a German machinegun nest, which was knocked out by two shots.

Meanwhile, the second tank was still stuck in the wooden house it crashed into and the Polish were trying to break it out. They tried to tow it out using the first Panther, but this failed – the Polish soldiers then had to manually dismantle the house the Panther crashed into, only then could they get the second Panther out.

After that, an inspection was carried out. It was found out that the first Panther had only minor damages and it was decided to use it in combat. The tank was named “Pudel” in honor of one fallen Polish officer, but the crew called it informally “Magda”. The second tank had to be repaired further, but recieved the nickname “Felek”. Little is known of the extent of its exact damage, the confirmed is the destroyed rear turret plate (by the Gammon bomb), that was repaired at some point during next two days.

The first tank went the action for the first time during the St.Sofia hospital liberation, the destruction of local concentration camp and the assault on Police school on 5.8.1944. It proved especially useful during the concentration camp assault (contributing to the fact only one Polish soldier died during the operation), but the two other actions were paid by many more casualties. “Felek” was ordered to support the assault on the Police School, but because of an operational screw-up, the crew didn’t recieve the permission to open fire before the entire attack was underway. The building was heavily fortified and machinegun fire killed many Polish soldiers, before the Panther arrived and turned the tide. In the end, the Polish did succeed in taking both objectives (school and hospital), but the price was high.

“Magda”:
[attachment=2]


The tanks went to action again on 8.8 to support the Polish troops fighting the Germans on Karolkowa street. However, as the “Magda”/”Pudel” arrived and turned from Mireckiego to Karolkowa, it was hit by three German 75mm tank shells, either from a Panzer IV Ausf.H, or from a Jagdpanzer 38t (unclear). A part of the crew was wounded, but the vehicle recieved only minor damage and was repaired on 9.8. – on 10.8. the “Magda” crew managed to knock out a German SPG and a heavy armored car (SdkFz 263 8-Rad) and in the afternoon a machinegun nest in Sv. Karol Boromeusz church.

However, by that time the Polish situation on the Old Town was critical. Furthermore, “Felek” suffered from battery malfunctions (deemed irrepairable). It was decided to destroy the “Felek” – its ammo was transferred to “Magda”. “Magda” fought the next day too (11.8.) in support of the rebel counterattack, but it was damaged and abandoned by the Polish.

The Warsaw Uprising is one of the saddest episodes of World War II history and ended with tens of thousands of dead civillians and thousands of troops on both sides. After the war, Poland did apparently recieve, salvage or capture several Panthers (just like Czechoslovakia). Apparently, those few pieces that survived the war were used for training:

[attachment=3]

Source:
 J.Ledwoch – PzKpfw V Sd Kfz 171 “Panther” Czesc I
 www.valka.cz

Izvor: www.ftr.wot-news.com

Hvala Motorista!

Nema na čemu.

https://www.youtube.com/watch?v=GKO5MBfbKgI

[attachment=1]

Jedna od devojaka među ustanicima. Na fotografiji je i jedan od dečaka izviđača.

[attachment=1]

https://youtu.be/ixvSaIrhnTI