PALUBA

Mada je KPJ naročito pokušavala da uđe u vojsku i među starješinama razvije mrežu svojih aktivista, rezultati su bili slabi pa osim pokretanja organizacije  u podmorničkoj flotili i sporadičnih slučajeva u vazduhoplovstvu, ovi napori se mogu ocjeniti prilično neuspješnim, posebno u “suvozemnoj vojsci”.
Aprila 1932. godine međutim, u Mariborskom garnizonu je pripremana pobuna nižih oficira od koje se na kraju odustalo. Vojne vlasti su kasnije ocijenile da su “materijalne nedaće glavni povod za stvaranje komunističke organizacije u Mariborskom garnizonu ” te da je  nedovoljna kontrola omogućila da se tamošnja organizacija razvije. Oficiri koji su bili uključeni u ovu zavjeru, izvedeni su pred Veliki vojni sud. Glavni optuženi, pješadijski pukovnik Miroslav Milojković je izvršio samoubistvo, a drugooptuženi Mihajlo Miladinović je uspio da pobjegne u Austriju. Pred četvoročlano sudijsko vijeće Velikog vojnog suda je izvedeno 9 oficira, koji su optuženi po Zakonu o zaštiti države, za širenje komunističke propagande i stvaranje organizacije kojoj je bio cilj preuzimanje vlasti u Mariborskom garnizonu u noći između 16. i 17. aprila. U tu svrhu su Miladinović i Milojković izradili proglas “Junaci” u kome su pozivali vojnike da im se priključe, a onima koji bi to odbili je navodno prijećeno odmazdom. Optužba je navodila kako je izvršenje prevrata pomjereno za maj mjesec zbog instrukcije Komunističke partije, koja je dobijena iz Beča, nakon čega je čitava zavjera bila otkrivena, a oficiri pohapšeni. Potporučnici Atanasković i Altaler su 21.06.1932. odlukom Velikog vojnog suda osuđeni na smrt, major Đokić na 15 godina, a potporučnici Paunković, Milutinović, Todorović, Marković i podnarednik Ristić na 10 godina, dok su ostali oslobođeni.Veliki vojni sud je  nakon toga, 02.07. preinačio presudu izrečenu Altaleru:  umjesto na smrt osuđen je na 12 godina robije dok je smrtna presuda Atanaskoviću potvrđena i izvršena 10.07.1932. Britansko poslanstvo u Beogradu u svom godišnjem izvještaju pominje “glasine” o sličnim incidentima u garnizonima u Sarajevu, Banja Luci, Tuzli i Makedoniji, ali da “osim sarajevskog slučaja u koji su bili umješani Drugi vazduhoplovni puk i 10. pešadijska brigada, pojedinosti nijesu poznate”.
U web arhivu Politike nađoh tekstove koji su dosta detaljno ispratili suđenje, izricanje presude i izvšenje.

(http://s29.postimg.org/7309ethf7/NBSnovine_politika_1932_1932_06_16_004.jpg) (http://postimg.org/image/7309ethf7/)

(http://s17.postimg.org/he1i550xn/NBSnovine_politika_1932_1932_06_16_005.jpg) (http://postimg.org/image/he1i550xn/)

(http://s28.postimg.org/xmu9qf6mx/NBSnovine_politika_1932_1932_06_22_004.jpg) (http://postimg.org/image/xmu9qf6mx/)

(http://s3.postimg.org/4pi7oqm4v/NBSnovine_politika_1932_1932_07_02_005.jpg) (http://postimg.org/image/4pi7oqm4v/)

(http://s28.postimg.org/cwc787yop/NBSnovine_politika_1932_1932_07_10_005.jpg) (http://postimg.org/image/cwc787yop/)

U novinama pise da je Miroslav Milojkovic bio pesadijski porucnik, a Mihailo Miladinovic artiljerijski potporucnik...

Нажалост мој отаца није жива, а често је помињао овај случај. Наиме, он и остали питомци тадашње Инжињеријске подофицирске школе (била је смештена и мариборској касарни "Кадетница") чували су стражи поред затвора где су били затворени ови "комунци", како су старешине представили питомцима затворенике. Помињао је да им је било строго забрањено да на било који начин комуницирају са затвореницима, што су они и поштовали. Такође, речено им је да одмах пуцају покушали да неко побегне или да их нападне. Наравно, он, као ни остали нису имали појма шта су и ко су "комунисти" осим да је то нешто опасно за државу. Сећам се да је отац помињао неког мајора (вероватно тог Ђокића) као највишег по чину. Претпостављам да је затвор у коме су чувани био у касарни "Кадетница" где је и била подофицирска школа. Такође, говорио је да у касарни где је он био није било апсолутно никакве комунистичке или било које друге политичке пропаганде или приче и да су чак и официри били изненађени хапшењем официра наведених у почетном посту.

Са друге стране причао је да је на аеродрому Земун, а посебно у Загребу (мислим Боронгај), каснијих година (1939-1940) утицај комуниста био очит, али да није био директан, већ посредан и врло умерен (нудила се, тада забрањена или недоступна литература на читање; на пример "Мати" од Максима Горког). Чак се и међу њима, активним подофицирима говоркало о томе како се неки на аеродрому друже у граду са комунистима. 

To je bilo doba kada se rukovodstvo KPJ, koje je bilo izvan zemlje, zanosilo idejama o revoluciji što je bilo potpuno nerealno. U to doba je KPJ bila beznačajna organizacija. Kasnije, nakon 7. kongresa Kominterne usvojena je realistična politika suradnje s drugim lijevim i demokratskim snagama što je ojačalo utjecaj komunista u Evropi i Jugoslaviji. Krajem tridesetih je KPJ već bila organizacijski i ideološki sposobna da ojača utjecaj u vojsci, ali ne u onoj mjeri u kojoj je to prikazivala službena partijska historija.

Инжињерска подофицирска школа „Краља Петра Великог Ослободиоца“, Марибор.

“Политика” je uvijek u pravu :)
Kasni sati, puno drugog posla pa u ovom dokoličkom pravim lapuse oko činove navedenih lica. Dakle: poručnik Miroslav Milojković (pješadisjki) se ubio, poručnik Mihajlo Miladinović je pobjegao u Austriju, potporučnik Dragoslav Atanasković je osuđen na smrt i pogubljen, poručnik Altaler je osuđen odlukom Vojnog suda u Beogradu na smrt da bi u odlukom Velikog vojnog suda ta kazna bila preinačena i smanjena na 12 godina robije.
Pješadijskom majoru Vojislavu Đokiću je odlukom Vojnog suda kao prvostepenog, izrečena kazna od 15 godina robije, koja je odlukom Velikog vojnog suda ublažena  zatočenjem u jednakom trajanju. Pješadijskom poručniku Momčilu Milutinoviću je izrečena kazna od 10 godina robije koja je ublažena zatočenjem jednakog trajanja, dok je poručniku Božidaru Paunkoviću i poručniku Dragoljubu Todoroviću osuđenima na po 10 godina robije kazna  zamijenjena zatočenjem i umanjena na 8 odnosno 5 godina. Podnaredniku Živoradu Iliću je kazna od 10 dodina robije umanjena na tri godine robije.
Poručnik Marko Marković je prvostepenom presudom Vojnog suda u Beogradu osuđen na 10 godina robije, da bi drugostepenom odlukom Velikog vojnog suda bio oslobođen.
Pješadijski poručnik Mihajlo Ristić je prvostepenom presudom oslobođen optužbe, da bi drugostepenom presudom Velikog vojnog suda bio osuđen na dvije godine zatočenja.
Svi osuđeni su presudama trajno izgubili časna prava, i vojničku čast “jednom za svagda”.
Potporučniku Dušanu Šurdiloviću i podnarednicima Čedomiru Petroviću i Lazaru Grujinu – potvrđena je oslobađajuća presuda.

Nije sporno da su komunisti te, 1932 i godinama unazad, bili marginalna politička grupa, gotovo beznačajna u broju i apsolutno nesposobna da uzdrama a kamoli dovede u pitanje tadašnji socijalni i politički poredak u Kraljevini Jugoslaviji. Prema podatcima Kominterne, u Jugoslaviji je  krajem te, 1932, djelovalo ukupno 1125 članova partije, od čega najviše u Sloveniji - preko 470. Vezano za Mariborski slučaj, u Dravskoj banovini je djelovalo čak pet okružnih komiteta od kojih je mariborski važio za najaktivniji. Poređenja radi, u Hrvtaskoj je tada bilo 70-75 aktivnih komunista koji su se održali - kako stoji u izvještaju Đeneralštaba - zahvalujući pomoći frankovaca i pristalica Vlatka Mačeka. U Dalmaciji je djelovalo oko 150, u Crnoj Gori blizu 190, u Makedoniji svega desetak. Najteža situacija bila je u Srbiji, u kojoj su nakon niza provala, posebno u Beogradu, komunisti organizaciono prestali da postoje.
Kao što je poznato, na uvođenje šestojanuarske diktature, rukvodstvo KPJ je iz Beča, potpuno nesvjesno svoje i situacije u državi, odgovorilo pozivom (narodu izvan Srbije) na  oružani ustanak protiv "krvave monarhije i imperijalizma, za samooopredjeljenje naroda i odcjepljenje" te "formiranje radničko-seljačke vlade". Na intervenciju Kominterne da KPJ skoro da nema uporišta u jugoslovenskim masama te da će se ideja opštenarodnog ustanka komprimitovati došlo do njega ili ne, KPJ od maja 1930. prestaje sa aktivnostima  za dizanje oružanog ustanka i odlučuje “da parola opštenarodnog ustanka privremeno prestane biti akciona, ali  ostane kao agitaciona parola prema masama, kako bi se iste  podstakle na oružani otpor vojno-fašističkoj diktaturi". Upravo tada, počinje intenzivan rad na infiltraciji u vojsku Kraljevine.
Komunisti su letke rasturali u blizini kasarni, kao i u blizini privatnih stanova pojedinih oficira. U agitaciji se posebno  zalagalo za služenje vojske u rodnom kraju i komandu na maternjem jeziku, i na solidarnosti protiv “zapostavljanja i šikaniranja” Hrvata, Slovenaca, Mađara, Albanaca, Makedonaca, Njemaca i drugih. Obzirom da su straješine a vojnici posebno, bili slabo obavješteni o dešavanjima u društvu, agitacija je u prioritete stavljala socijalne probleme, niska primanja i besposlicu, radi optuživanja "klasnog neprijatelja".

Ipak, komunisti svo vrijeme praktično da nijesu uspjeli da stvore bilo kakvo uporište u suvozemnoj vojsci. U slučaju Mariborske grupe, vidljivo je na primjeru Atanaskovića da se radilo o povodljivom i čovjeku koji baš nije “svijetao primjer časnog komuniste”, dok su ostali kažnjeni praktično na osnovu kontakata sa njim, a i njihovo je držanje takođe daleko od Bombaškog procesa.
Sa druge strane, oštrina izrečenih kazni na osnovu, na momente apsurdnih optužbi, potvrđuje priličnu paranoju tadašnjeg sistema spram komunista: u prvom redu zbog moćnog im mentora. Ali, i maksimalni fanatizam tada aktivnih komunista, učinio je da sistem na njih gleda kao pobješnjelu a logički neuhvatljivu grupu, sistemu nerazumljivu kao i anarhisti, pa se u obračunu sa njima nije vodilo računa o zakonskim   garantijama.
Koliko je paranoja sistema spram komunista predaleko išla, potvrđuje upozorenja Ministra vojske i mornarice da komunisti namjeravaju da “putem nuđenja cigareta i kolača koji sadrže opojna sredstva stražarima, ove uspavljuju, te na taj način nesmetano izvršavaju paljenje magacina i vojnih objekata”. Vazduhoplovni podnarednik Dimitrije Ljumović je osumnjičen za komunizam jer je kod njega nađeno pismo koje mu je poslao rođak iz Beograda u kojem ga poziva da dođe kući jer mu je žena bolesna, a vojne vlasti su sumnjale da je pismo pisano u prenosnom smislu. Ni civilna vlast nije bila puno razumnija: Ministarstvo unutrašnjih dela  upozorava da su Kinezi i Japanci, koji se tobož bave torbarenjem, a u stvari propagiraju boljševičke ideje, preplavili Kraljevinu i da im, bez posebnog odobrenja Ministarstva ne treba izdavati ulazne vize. Sumnjivi su postali svi studenti Jevreji porjeklom iz Poljske, a posebno udruženja esperantista jer se tvrdilo da ih komunisti koriste kao paravan.

Partijsku ćeliju u zagrebačkom garnizonu je osnovao Mitar Bakić, a na aerodromu Borongaj vazduhoplovni kapetan-pilot Božo Lazarević, kasnije general-pukovnik JNA i narodni heroj. Po nekim sjećanjima, kolege mu piloti su više manje znali da je sklon komunizmu. U Zagrebu se sastajao sa generalnim sekretarom Titom. Obzirom da je kao maturant gimnazije u Podgorici privođen  zbog pripadanja SKOJ, malo je neobično da ga je ondašnji sistem propustio na vojnu akademiju. Pomenuti Mitar Bakić se izgleda bio specijalizovao za vrbovanje oficira, ali sa promjenjivim uspjehom: kad je kapetana Arsa Jovanovića pokušao, kao crnogorac crnogorca, da ubjedi da se priključi komunističkom pokretu, ovaj ga je izbacio na ulicu i zaprijetio policijom kad ponovo navrati.

Nije povezana ali je koincidentna sa Mariborskim slučajem iz 1932. i slična situacija iz 1919. Naime, u knjizi Vujice Kovačevića  "Na zajedničkom frontu revolucije", o učešću jugoslovena u Mađarskoj revoluciji, pominje se kako su krajem jula 1919. bila planirane i otkrivene boljševičke oružane pobune u Mariboru, Varaždinu i Osijeku. Pobune su uključivale 45. mariborski pešadijski puk, Dravski konjički puk, Dravski haubički divizion i Savski konjički puk. Slučajna hapšenja nekih zavjerenika i njihovo držanje tokom istrage,  omogućili su policiji i vojsci da spriječe planirane pobune.
Po jednima, planiranje ovih pobuna je bilo posljedica agitacije komuniste Ivana Ferenčaka koja je navodno uticala na porast revolucionarnog raspoloženja među seoskim slojevima, a po drugima one su planirane uz finansijsku i vojnu podršku mađarskih komunista. Tvrdilo se da je mađarsku granicu prema Jugoslaviji zaposjelo više od 1000 naoružanih pristalica revolucije sa ciljem prenošenja plamena u Kraljevinu SHS.

.    

Прочитах ово и сетих се  приче мог оца да је, док је био на служби (уствари на неком радио-телеграфском курсу ваздухопловства) у Загребу (Боронгај) 1940/1941.г., био у канцеларији капетана Боже Лазаревића. Запала му је за око врло велика слика Краља, већа него код других официра -командира ескадрила. Осим тога капетан Лазаревић је био познат по строгости и истеривању реда и дисциплине, тако да мој отац није ни помишљао да би он могао бити прикривени комуниста. Говоркало се за неког капетана Ковачевића да је склон комунистима. Мислим да је и овај капетан касније био у ЈНА као пуковник или генерал.

Са генералом Лазаревићем сам имао прилике да се упознам. Наравно, није се сећао мог оца из тог периода, али јесте из каснијег (мој отац, још један мајор и тадашњи командант дивизије у Нишу, тада пуковник Енвер Ћемаловић, су кажњени због "крађе" цемента током изградње бетонске аеродромске писте,а који су искористили за изградњу великог базена на аеродрому,а да нису тражили одобрење; тог случаје се генерал Лазаревић сетио.)

Mislim da je u pitanju Blažo Kovačević. Od njih sedmoro braće svi su bili komunisti, a trojica su narodni heroji.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%BE_%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%A7%D0%B8%D0%BB%D0%B5
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%BE_%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Vjerovatni razlog što i Blažo nije, ili još koji od preostale braće, jesu ova trojica jer bi četvoro iz jedne kuće bilo previše.
Božidar Lazarević je svoju poznatu strogost i neprijatnost u ophođenju, navodno tipičnu za "starojugoslovenske" oficire, po opštem utisku svih koji su sa njim sreli - zadržao bio i kao general JNA. Bilo je uobičajno da pilote naziva saboterima, neprijateljima, ništavilima i slično. Međutim, ljudi koji nijesu imali uniformisane situacije, pamte ga kao prijatnog i kulturnog čovjeka.
Vidim da na wiki ima biografija majora Vojislava Đokića, jednog od osuđenih u Mariborskoj aferi: izrečena mu  kazna od 15 godina robije, koja je odlukom Velikog vojnog suda ublažena  zatočenjem u jednakom trajanju.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%82%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%9B

Видим да су сва тројица Ковачевића били цивили пре Другог светског рата. Ковачевић кога помиње моја отац је био ваздухопловни официр ВКЈ.

Blažo Kovačević (Grahovo 1909 - Beograd, Beograd, 1981), general major avijacije, pilot, prije II SR vazduhoplovni kapetan. U SKJ od 1940. Podatci su iz Vojnog leksikona, str 929. To im je rođeni brat. Svo sedmoro braće su bili komunisti. Poznato mi je jer smo porjeklom iz istog kraja, njegovog brata generala Voja Kovačevića sam i upoznao davno, kao dijete. Imao je psa Dinga i na svom imanju jedini arboretum u Crnoj Gori.

Видим да у Лексикону пише да је био у заробљеништву током ДСВ.  То је тај, јер га мој отац помиње и из заробљеништва. Он је мог оца и предложио за пријем у ЈНА директно по повратку из Швајцарске (где је побегао пре крај ДСВ).

Tako je, i ja sad vidim da je bio u zarobljeništvu pa se moram ispraviti u dijelu da je bio predlagan za narodnog heroja. Dakle, od sedmoro braće: Blažo, Vojo, Vasilije, Mirko, Radoslav, Stanko i Pavle - zadnja četvorica su poginula u NOB, a za ONH su pored Voja, Mirka i Vasilija koji su proglašeni NH - predloženi bili više puta: Stanko koji je stradao tokom IV ofanzive kao komandant bataljona Peko Pavlović i Pavle koji strijeljan sa narodnim herojem Mirom Poparom. Sva braća su bila predratni komunisti, uključujući i kapetana JKRV Blaža.
Postoji priča, da li je istina ne znam, moguće jeste, da su Stanko i Pavle, koji su na početku ustanka bili u Grahovu (Mirko je tada već bio poginuo kao komandant Prvog Splitskog NOO, dok su Vojo i Vasilije bili instruktori u Hercegovini) svog oca Petra koji se protivio ustanku, na porodičnom prijekom sudu osudili na smrt i ubili iza tamošnje osnovne škole koja nakon rata nosi Pavlovo ime. O tome je dosta pisano devedesetih, stariji mještani Grahova i danas o tome nerado govore, tako da ostavljam rezervu da su to lično učinili sinovi odnosno Blažova braća. Ono što je izvjesno, njihov otac Petar jeste strijeljan od partizana početkom 1942, u vrijeme dok su sinovi vedrili i oblačili po Grahovu. Zlo vrijeme, ne ponovilo se.

Врло занимљиво. Мало смо раширили причу, али мислим да није лоше. Барем смо нешто разјаснили.

Samo vi nastavite, vrlo zanimljivo čitanje. :klap

Da, arboretum je poslije kuca Bulajica prema Nudom.

  Htedoh napisati imena  vođe pobune iz 1919 . I u čemu se sastojala. Koliko je poginulih i ranjenih. Onda videh da je tu " milena braco" . Nema potrebe.

Kile, imaš koje podatke oko te pobune Slovenaca protiv ukidanja Slovenskih pukova i protiv kralja? Ili ako se da, samo da postaviš izvore podataka u Srbiji, ako postoje.

Nešto slično mi je Dzumba dao oko operacija na severnoj granici, naslov knjige iz 46.

Hvala.

Prokomunističke pobune u vojsci  iz 1919 pominje Bogumil Hrabak u studiji iz 1971.
Još na Кongresu ujedinjenja usvojena je rezolucija kojom je osuđena kontrarevolucionarna uloga jugoslovenske buržoazije u Rusiji i Mađarskoj, sa pozivom vladi da odmah povuče trupe; kongres je posebno apelovao na jugoslovenske i Antantine vojnike da spreče pokušaj ugušivaša dveju socijalističkih republika. Još aprila meseca jugoslovenska komunistička grupa preko kurira poručila je jugoslovenskom proletarijatu da ne dozvoli intervenciju u Mađaskoj; u poruci je saopšteno da će sa jugoslovenskom radničkom klasom biti Crvena armija Mađarske i Rusije, kao i jugoslovenski revolucionari u Rusiji. Julski štrajk došao je dobrim delom kao odgovor na apel Narodnog komesarijata inostranih dela Sovjetske Rusije radnim masama Evrope i sveta da pruži otpor protiv intervencije u Maađrskoj i Rusiji.
Po svim većim gradovima i radničkim naseljima uoči 21. jula održani su zborovi protiv intervencije.  Кao i u ranijim kampanjama pojačano je zasipanje antimilitarističkih letaka, posebno među vojnicima, po većim industrijskim preduzećima i među seljacima najviše u Hrvatskoj. Još 6. jula je avion, označen francuskim bojama, nad Nuštrom (Srem) bacao letke kojim su pozvani radnici na štrajk međunarodne solidarnosti 21. jula. U letku ,,Ne pucaj na proletera! Braćo vojnici!” vojnicima je rečeno da su proleteri u uniformi koji se moraju ropski pokoravati gospodi i prolivati krv za njihove interese, poručeno im je da ne pucaju u gradske proletere u civilu kad budu zahtevali svoja radnička prava, jer tako ubijaju i sebe sami; jedino ako vojnici i varoški radnici budu držali zajedno može doći do okončanja strašnog pokolja, po uzoru na rusku i mađarsku sirotinju.
Na štrajk su se nadovezale vojničke pobune u Mariboru i Varaždinu i pripreme za pobunu u Osijeku.
Pobuna u Mariboru izbila je 22. jula oko 22 časa, i to najpre u dopunskim jedinicama 45. mariborskog puka, a obuhvaćeni su bili i Dravski konjički puk i Dunavski haubički divizion; izvesnog učešća uzeli su i pojedini civili — Nemci, poglavito železničari. Кao uzrok za pobunu navođeni su nezadovoljavajuća sprema (odelo, obuća) i redukcija plata. Intervencijom delova Кarlovačkog puka red je povraćen, uz šest mrtvih i desetak ranjenih. Jedan deo pobunjenika je pohapšen a jedan se deo razbežao.  Crvena zastava je donela nešto „revolucionarniji” izveštaj: više od 100 mrtvih i 200 ranjenih; povod — ogorčenje Slovenaca zbog srpskog gospodstva; posledice: povećanje suprotnosti između Srba i Slovenaca. Isti list je saopštio i telegram o tome da su tri čete jugoslovenskih vojnika koje su imale da smene stražu na Dravi sa jednom strojnom puškom prešle na stranu jugoslovenske Crvene armije u Mađarskoj.
Pobuna u Varaždinu izbila je sutradan (23. jula), rano izjutra (u 4 časa), obuhvativši Savski konjički puk i neke artiljerce. Pod zapovedništvom podoficira vojnici su demolirali magacine, dohvatili su i tri mitraljeza, municije i ostalog oružja, te su (u grupama od 30—40 momaka) pošli (njih oko 200) ka zatvoru sudskog stola, oslobodivši zatvorenike (njih 99) te ka kasarni u kojoj je bila smeštena pešadija. Pešadinci (Srbijanci) nisu prišli pobunjenicima, nego su pošli na njih. Ni artiljerci se nisu odazvali pozivu pobunjenika, ali nisu hteli ni da pucaju na njih. Pobunje- nici su izbegli direktan okršaj sa pešadijom, te su zauzeli zgradu pošte i trg Slobode, na kome su postavili mitraljeze; oni su izjutra držali polovinu grada; već oko 11 časova grad je bio u rukama srpske pešadije, a u 12 72 veći deo pobunjenika je bio proteran iz grada; ulična borba bila je završena oko 14 časova. Deo ustanika povukao se u Patačićevu kasarnu na kraju varoši, koju su Srbi- janci takođe opkolili. Pobunjenicima su se priključili i mnogi građani (njih 60 je uhapšeno još popodne). Pobunjenici su zahtevali da budu pušteni kućama i klicali su republici. Ustanika je ukupno bilo 350—400. Mesni socijalisti su odmah izjutra izdali proglas, u kome su pozvali sve muško stanovništvo pod oružje. Još dan ranije, naročito u veče govorilo se po gradu da će doći do bune. Ova je trebalo da se vremenski poklopi sa najavljenim štrajkom, no pripreme protiv štrajka omele su akcije. Seljanke na pijaci su dva dana pre zakazanog štrajka govorile građankama neka samo kupe namirnice, jer će se dva dana kasnije razbijati glave gospodi. Već popodne izveštaji su govorili da su inspiratori pobune levi socijalisti koji su imali nekoliko svojih pouzdanih ljudi u konjičkoj kasarni, a veći broj vojnika opijali su celu noć, tako da su oni izjutra pošli za tim pouzdanicima. Jedna od parola bila je i: ,,Van sa Srbima; hoćemo slobodu i republiku.” Opasnost nije smanjena time što je većina pobunjenika izašla iz varoši, jer je bilo realno očekivati da će pobunjenici pokušati da podignu narod okolnih sela i kotareva. Da ne bi pobunjenici seljaci došli u grad, obustavljeno je kretanje vozova, a u sela su upućena dva bataljona sa mitraljezima. Ustanici su isto popodne navalili na malo srpsko odeljenje (20 vojnika i jedan oficir) u Varaždinskim Toplicama, ali su bili suzbijeni. Tu je trebalo da se održi skupština ustanika, posle koje je trebalo da noću napadnu Varaždin. Varaždin je istoga dana pojačan trupama (bataljon i po) iz Čakovca.
U Osijeku i okolini pripreman je za 21. jul ustanak vojnika, radnika i seljaka, koji bi bio prva iskra koja je trebalo da socijalističkom revoluciom zapali celu državu. Inicijativu za akciju dao je nekoliko nedelja ranije poznati pelagićevac Lazar Vukićević, a postojao je kurir koji je iz Pečuja donosio Crvenu zastavu i novac. Vezu s nekim kaplarima i jednim zastavnikom, u ime organizacije levih socijalista, uspostavio je gostioničar Edmund Ivanji, koji je svoje uniformisane prijatelje pozvao da slede mađarski primer, davao im propagandni materijal, nešto novca i neku sivu dugmad, kao znak za raspoznavanje. Prema Ivanjiju revolucija je trebalo da bukne generalnim štrajkom, kada bi on doveo revolucionarne pristalice iz Đurđenovca, Petrijevaca, Belišća, Donjeg Miholjca i Valpova, te zeleni kadar od Našica; kada bi ovi napali na grad, vojnici 41. puka u domobranskoj kasarni trebalo je da izruče revolucionarima oružje i kasarne, te da sami preuzmu vlast, dok ne stigne pomoć crvene garde iz Mađarske, koja bi revolucionarnu vlast proširila na celu Slavoniju i Hrvatsku. Ivanji je o potrebi da se pridobije vojska i da se ona pobuni govorio još dva i po meseca ranije sa vodećim levim socijalistima (urednik Malih novina J. Sukić, zidar Ilančić, sindikalni sekretar Janč).  
Stanje u varaždinskom kraju bilo je rovito još nekoliko dana. Poznati aktivista Drvarić, koji je oslobođen zatvora, okupljao je ljude i sakupljao oružje po kućama. On je spremao napad na odeljenje vojnika i žandarma u Varaždinskim Toplicama. U isto vreme, i Ivanjcu su varaždinski pobunjenici vojnici i odbegli kaž- njenici pozivali seljake na otpor protiv vojne sile. Sukoba između žandarma i „boljševika” u Varaždinskim Toplicama bilo je i 24. jula, i tom prilikom su dva „boljševika” teško ranjena.”
Posle gušenja buna u Mariboru i Varaždinu mnogo se o tome raspravljalo među radnicima u Zagrebu. Smatralo se da su se vojnici morali povezati sa radnicima. Računalo se da će uskoro doći do pobune u Zagrebu i drugim gradovima. Radnici su bili ogorčeni zbog teških prilika i naginjali su boljševičkim idejama.  Vlasti, sa svoje strane, tragale su za nekim agitatorima, među kojima je posebna pažnja obraćena hvatanju sajdžijskog radnika Ferenčaka, iz Varaždina, povratnika iz Rusije, koji se kretao pod imenom Šagovac