PALUBA

Tekst koji ću u nekoliko nastavaka postaviti je maturski rad mog starijeg sina u Desetoj beogradskoj gimnaziji, napisan još 2002. godine. Rad je napisao sam, s tim da sam ja bio "recenzent" i "korektor". Tek sam ga sada pronašao na jednom od diskova pa sam odlučio da ga u nešto skraćenoj verziji postavim ovde.

Napominjem da se ne radi o naučnom radu, već i stručnom radu jednog gimnazijalca tako da većim delom sadrži preuzete delove iz radova i knjiga koje su mu bile dostupne, a moguće su i neke greške. Uostalom, verujem da će ovo pročitati i oni koji bolje poznaju materiju i da će ispraviti tamo gde je potrebno.

1. PRIPREMA ZA AUSTRO-NEMAČKU OFANZIVU 1915.GODINE

1.1. Razlog ponovnih operacija centralnih sila prema Srbiji i pristup Bugarske Trojnom savezu

Posle ulaska Turske u rat nemački ministar rata Falkelnhajm se zainteresovao za vezu sa njom. Glavna prepreka  neposrednoj vezi Nemačke i Austro-Ugraske sa jedne strane i Turske  je bila Srbija. Geostrategijski položaj Srbije je bio takva da se nalazi na centralnom prostoru Balkana preko koga idu glavni kopneni putevi iz Srednje Evrope ka Turskoj i Bliskom istoku i Grčkoj. Još 1914.godine Austro-Ugarska je pokušala da se održi u Negotinskoj krajini kako bi uspostavila punu kontrolu nad Dunavskim rečnim plovidbenim putom. Sa vojnog i ekonomskog stanovišta za vezu sa Turskom, poseban značaj imala je pruga  Beograd-Niš-Sofija-Istanbul. Kontrola tog komunikacijskog pravca bila je od posebnog značaja za dalje vođenje rata.

Zabrinute za sudbinu Turske koja je 1915.godine ratovala sa silama Antante na Dardanelima, a još više istupanjem Italije iz trojnog sporazuma, Nemačka i Austro-Ugarska predlažu Bugarskoj da pristupi Trojnom sporazumu nudeći joj znatne teritorijalne ustupke na račun Srbije. I ako željna osvete za poraze koje je pretrpela u ratu sa Srbijom 1913.godine Bugarska u prvi mah odbija ponudu, pre svega zbog nepovoljnog položaja Centralnih sila u njenom neposrednom okruženju. Kada je Srbija odbila ponuđeni separatni mir, koji su joj ponudile centralne sile, pridobijanje Bugarske za rat na strani Centralnih sila ponovo postaje aktuelno. Pregovori između Falkenhajma i bugarskih opunomoćenika počinju 03.08.1915.godine. Posle mesec dana pregovora  06.09.1915.godine potpisuju ugovor o prostupanju Bugarske Centralnim silama i ulazak u rat. Za pristupanje savezu Centralnih sila Bugarska je tražila i dobila teritorijalne ustupke na račun Srbije, Grčke i Turske.  Istog dana sklopljen je sporazum između Bugarske i Turske o manjim teritorijalnim ustupcima Bugarskoj. Ovim sporazumima, Centralne sile obezbedile su važnog saveznika za nastavak rata protiv Srbije i uspostavljanje kopnene veze sa Turskom, značajnog saveznika u maloj Aziji i Bliskom istoku.

Prema ugovoru o pristupanju Bugarske Centralnim silama Nemačka i Austro-Ugarska obavezale su se da otpočnu operacije protiv Srbije sa najmanje 6 divizija, dok bi Bugarska angažovala najmanje četiri. Bugarska će otpočeti mobilizaciju 15 dana od dana potpisivanja soprazuma, a krenuti u rat protiv Srbije pet dana posle nemačkog i austro-ugarskog napada na Srbiju. Bugarska je prihvatila stav da će zauzeti nutralan stav prema Rumuniji i Grčkoj ako one ostanu neutralne, dok će Centrale sile smatrati neprijateljem svaku državu koja napadne Bugrasku. Nemačka i Turska su se obavezale da pomognu odbranu bugarske obale na Crnom i Egejskom moru. Jedan od uslova koji su postavili Bugari je bio da ofanzivom nemačkih i austro-ugarskih snaga na Srbiju komanduje nemački general, čemu se prirodno suprostavljala Austro-Ugarska jer se radilo o njenoj suverenoj teritoriji. To pitanje je rešeno nešto kasnije sporazumom  u Plesu i Tašenu po kome će nemačkom generalu, komandantu snaga na Balkanu smernice davati načelnik austro-ugarskog Generalštaba u dogovoru sa Falkenhajmom.

1.2.   Grupisanje austro-nemačkih i bugarskih snaga i plan napada na Srbiju

Operacija protiv Srbije poverena je već tada poznatom i priznatom nemačkom feldmaršalu Makenzenu. Načelnik štaba združenih austro-nemačkih snaga bio je general Zekt.

Procenjujući situaciju, a posebno iskustva Poćorekovih armija u napadu na Srbiju 1914.godine, Makenzen pravilno donosi odluku da težište udara bude sa severa, najpovoljnijim operacijskim pravcem preko Save i Dunava. Nosilac udara bi bila 11. nemačka armija. Osnovna ideja je bila da se koncentričnim napadom austro-nemačkih i bugarskih snaga srpska vojska razbije, glavninom snaga odbaci u dolinu Zapadne Morave i tu uništi, ako to ne bude moguće da se odbaci u planski predeo jugozapadne Srbije, što bi po nemačkim procenama bilo ravno uništenju.

Za realizaciju ove ideje planirano je grupisanje velikih snaga:

a) 3. austro-ugarska armija pod komandom generala Keveša ( ukupno 130 bataljona i 136 baterija od čega 38 teških i 8 najtežih oruđa, kao i dunavska rečna ratna flotila sa 9 oklopnih monitora) u sledećem rasporedu:
   62.pešadijska divizija  ( 11 bataljona i 6 baterija) grupisna u širem rejonu Višegrada;
   Trupe generala Štrajta i Sorsića ( 21 bataljon i 11 baterija) grupisane na donjoj Drini i kod Sremske Mitrovice;
   19. austro-ugarski armijski korpus (53.pešadijska divizija, 3 landšturm brigade sa 32 bataljona i 29 baterija) grupisane u Sremu u širem rejonu Kupinova;
   22. nemački armijski korpus ( 44. i 43. divizija, 26.pešadijska divizija sa 35 bataljona i 47 baterija) grupisan zapadno od Zemuna;
   8. austro-ugarski armijski korpus (57. i 59 pešadijska divizija i 2 landšturm brigade sa 31 bataljonom i 43 baterije), orjentisan prema Beogradu sa leve i desne strane Dunava.

b) 11. namačka armija pod komandom generala Galvica (ukupno 74 bataljona,  i 124 baterije od čega 31 teška i 7 najtežih) u sledećem rasporedu:

   3. nemački armijski korpus ( 25.i 6. divizija sa 21 bataljonim i 36 1/2 baterija) grupisana u širem rejonu Kovina orjentisana prema Smederevu;
   4. korpus (11. 105. i 107. divizija, sa 27 bataljona i 37 baterija grupisana u južnom banatu na levoj obali Dunava i na adama nizvodno od Smedereva koje pripadaju Austro-Ugarskoj;
   10. korpus (101. i 103. divizija sa 18 bataljona i 41 baterijom)grupisan u južnom Banatu naspram odseka Ram-Veliko Gradište:
   austro-ugarska zaštitna granična brigada generala Filipa (8 bataljona i 9 baterija), grupisna na austro-ugarskoj strani Đerdapske klisure do Oršave.

b) Bugarske snage:
        1. armija pod komandom generala Bojadžijeva sastava 6. 8. 9. i 1. divizija ( 95 bataljona, 21 eskadron i 94 baterije) prikupljena severozapdno od Sofije;
   2. armija pod komandom generala Todorova sastava 3 i 7. divizija, konjička divizija (40 bataljona, i 30 bateroja), u pripuljanju jugozapadno od Sofije;
   Ostale bugrske snage (2. 4. 5. 10 i 11. divizija) angažovane su za osiguranje granica i obala

Ukupno, za napad na Srbiju združene snage Centralni sila imale su: 397 bataljona, 59 1/2 eskadrona i 373 1/2 baterija, 8 odreda bacača i rečnu ratnu flotilu na Dunavu. Posebno je impozantno grupisanje artiljerije.

[attachment=1]

Šema je preuzeta iz Vojne enicklopedije

Direktiva za napad na Srbiju izdata je 28. 09.1915.godine. Kao što je već rečeno bilo je poredviđeno da na težištu udara bude 11. nemačka armija koja će preći Dunav glavnim snagama kod Rama a pomoćnim kod Smedereva radi nadiranja dolinom Velike Morave. Austro-Ugarska armija pošto pređe Savu i Dunav, glavnim snagama kod Beograda a pomoćnim kod Kupinova, nadiraće pravcem ka Kragujevcu, srcu Šumadije. Bugarska 1. armija trebalo je da na pravcima dejstva razbije srpske snage i izbije u dolinu Velike i Južne Morave na liniji Paraćin-Aleksinac-Niš. Bugarska 2. armija trebalo je da preko graničnog fronta što pre prodre u dolinu Vardara i prekine kopnene veze Srbije sa Solunom i Grčkom. Smatralo se da će se glavni srpski otpor slomiti prodorom na prostor Đuprija-Kragujevac-Aleksinac-Niš. Zavisno od odvijanja operacije nije se isključivala mogućnost da pomoćne austro-ugarske snage prodru iz pravca Višegrada ka Užicu, a Bugarske ka Kragujevcu čime bi se obruč oko srpskih snaga zatvorio u dolini Zapadne Morave. Procenjeno je da će u najmanju ruku srpske snage biti odbačene u slabo nastanjene, besputne i ekonomski ekstremno siromašne predele jugozapadne Srbije , gde će od gladi, iscrpnjenosti i bolesti praktično prestati da postoje kao ozbiljan protivnik.

1.3.   Raspored srpskih snaga uoči neprijateljske ofanzive 1915.godine

U oči napada austro-nemačkih i bugarskih snaga raspored srpskih snaga je bio sledeći:

a) Severni i zapadni front:

   - 1. armija pod komandom vojvode Živojina Mišića, (Drinska divizija II, Dunavska divizija II, Sokolska brigada, Užički odred, Moravska divizija II, ukupno 58 bataljona, 4 eskadrona 112 topova) raspoređena na frontu duž Drine i od ušća Drine do Ostružnice kod Beograda;
   - Odbrana Beograda pod komandom generala Mihajla Živkovića sa štabom na Torlaku ( nekoliko samostalnih pukova pretežno III poziva, ukupno 20 bataljona, 2 eskadrona i 75 topova);
   - 3. armija pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma (Braničevski odred, Dunavska divizija I, Drinska divizija I, Krajinski odred, Timička divizija II, ukupno 65 bataljona, 9 eskadrona sa 175 topova) raspoređena na potezu Grocka- Golubac.

b) Istočni front:

   - Timočka vojska pod komandom generala Ilije Gojkovića (Timočki odred, Kombinovana divizija I, Šumadijska divizija II, ukupno 42 bataljona 4 eskadrona  i 88 topova), raspoređena u Negotinskoj grajini od  ušća Timoka do Midžora na Staroj planini.
   - 2. armija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića  (Odred na Tumbi, Moravska divizija I, Timočka divizija I, Šumadijska divizija II, Konjička divizija, Vlasinski odred, ukupno 59 1/2 bataljona, 21 eskadron sa 150 topova.
   - Trupe novih oblasti pod komandom generala Damjana Popovića ( trupe Bregalničke divizijske oblasti, Krivopalanački odred, Albanske trupe, Prizrenski odred, Podrimski odred i Ohridski odred), raspoređene u Makedoniji i manjim delom u Albaniji.

Ukupno, Srbija je mogla da neprijatelju suprotstavi 188 1/2 bataljona, 40 eskadrona manjeg brojnog sastava od protivnika i 679 topova, znatno slabijeg kvaliteta.

2.   POČETAK OFANZIVE NA SRBIJU I ODBRANA BEOGRADA

2.1.   Značaj Beograda

Beograd je ne sumnjivo oduvek u istoriji imao, ima i imaće geografski, politički, vojni, ekonomski i moralni značaj kako za onog ko ga drži u svojim rukama, tako i za onog ko ga želi zauzeti. Tako je i u Prvom svetskom ratu Beograd za obe zaraćene strane imao veliki značaj što se nesumnjivo vidi iz toga da je Austro-Ugarska pošto-poto želela da ga zauzme, što ju je u drugoj ofanzivi i koštalo poraza u Kolubarskoj bici.

Gegrafski položaj Beograda,  grada na ušću Save u Dunav, na raskrsnici važnih kopnenih i značajnog plovnog dunavskog puta, apsolutno utiče na ostale elemente koji opredeljuju njegov značaj. Vladati njime znači imati ključ za vrata moravsko-vardarske i nišavske doline, glavnih komunikacijskih pravaca na Balkanu. Zbog toga je oduvek privlačio ljude da žive u njemu i da ga brane i osvajaju.

Beograd je bio glavni i najveći grad ondašnje Kraljevine Srbije, najznačajniji politički i  privredni, pre svega trgovački i industrijski centar. Preko njega su vodile glavne drumske i železničke veze od severa ka jugu i obratno. U njemu je bio do tada jedini most između Austro-Ugarske i Srbije, preko koga je prolazila važna železnička pruga. Ko kontroliše Beograd i Đerdap kontroliše dunavski plovni put i brodsku vezu sa Crnim morem. Zauzeti Beograd značilo je lišiti Srbiju bitnog simbila državnosti, glavnog grada, važnog privrednog i demografskog centra u kome su se nalazile sve najvažnije državne institucije. Pad Beograda sigurno utiče na moral vojnika i građana, a pokretanje velikog broja izbeglica zakrčenje i onako slabih puteva i širenje raznih vesti, pa i moguće panike. Kod napadača osvajanje Beograda podstiče moral i uverenje u blisku pobedu jer je u svesti ljudi blisko uverenje da sa padom prestonice pada i država.

U vojnom smislu Beograd sa brdskim prostorom neposredno oko njega (Avala, Kosmaj u pozadini i pobrđe od Obrenovca do Smedereva koje bitno nadvišava suprotnu obalu) "uvlači se " u Panonsku ravnicu i dominira najlakšim prirodnim mestima prelaska preko Dunava i Save.  Preći Dunav i Savu u bilo kom pravcu, a vojnički ne zauzeti Beograd znači trpeti vatru i stalne ispade protivnika i bok svojih snaga.

Srpska vlada i Vrhovna komanda su bile svesne značaja Beograda, posebno činjenice da se nalazi na samoj granici sa najopasnijim neprijateljem. Blagovremeno su (neposredno pre i odmah po početku rata, 1914.godine) iz njega evakusiane sve značajne vladine institucije a delimično i privredni kapaciteti. Međutim, u ono vreme nije bilo moguće brzo i kvalitetno premestiti veće privredne objekte od značaja za privredu, kao i brojno gradsko stanovništvo. Moralni značaj Beograda po narod i vojsku i pre svega njegov vojnički značaj uslovljavali su da se on odlučno vojnički brani.

Određivanje težišta udara na Srbiju na pravac Smederevo-dolina Velike Morave nije potcenjivanje značaja Beograda od strane Makenzena, već obrnuto. Bilo je jasno da je u čitavom sistemu odbrane severne srpske granice Beograd prirodno najbolje utvrđena tačka. Sam grad sa mnoštvom zgrada i ulica i oslonac na niske planine Avalu i Kosmaj povećavali su odbrambenu sposobnost  branilaca. I slabije srpske snage mogle su da zaustave znatno jačeg protivnika. Velike reke koje su tom prilikom trebalo da savladaju austro-nemačke snage još više su naglašavale potrebu da se ovako jak odbrambeni čvor zaobiđe, izoluje i okruži, a potom uništi. Zato je Makenzen glavni udar odredio na geografski povoljnijem mestu za napadača, računajući da će beogradski odbrambeni čvor obići sa sa jugoistoka i dejstvom snaga koje su napadale iz Srema ka Mačvi, okružiti ili primorati na odstupanje. Ali, da se nebi desilo da srpske snage iz Beogarad udare u bok njegovih snaga koje dejstvuju prema Smederevu, Makenzen je naredio i da snage nemačkog 22. i austro-ugarskog 8. korpusa jednovremenu otpočnu direktni napad na Beograd i tako vežu snage odbrane Beograda i omoguće glavnim snagama 11. nemačke armije da izvrše zadatak. Najveće forsiranje reke (napada uz savladavanje vodene prepreke) do tada viđeno u istoriji ratovanja moglo je da počne (1).

Fus-nota: (1)I ranije su razne vojske pod borbom prelazile velike reke. Međutim, prema mišljenju nekih vojnih istoričara, nikad do tada na jednom mestu nije koncetrisana tolika vojna sila koja je uz borbu savladavala dve velike reke. Čak ni u Drugom svetskom ratu nije bilo tako velike namenske operacije kao što je savladavanje Dunava i Save pod borbom 1915.godine.

2.2. Obostrani raspored snaga pred početak napada na Beograd
 
Kao što je već navedeno, snage koje su dobile zadatak da napadnu i zauzmu sam grad Beograd bile su u sastavu 3. austrougarske armije. Nosilac napada su bile ne austro-ugarske već nemačke jedinice iz sastava 22. korpusa. To nije urađeno slučajno već namerno. Za najvažnije zadatke u čitavoj ofanzivi, za napade na težištu dejstva, određivane su po pravilu nemačke jedinice kao pouzdanije i veće borbene vrednosti.

Srpske trupe odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića bile su uglavnom sastavljene od jedinica trećeg poziva ( 7. 11. i 15. puk), jednog puka drugog poziva (7.puk) i svega jednog puka prvog poziva (10. kadrovski puk ). Treći poziv činili su vojni obveznici starosti od 40 do 50 godina, koji su od vojne opreme imali najčešće samo pušku, bajonet, municiju i kapu, dok je malo ko imao kompletnu propisanu vojnu uniformu i opremu. Zbog slabe opremljenosti i starosti ljudstva ove jedinice su bile slabije borbene vrednosti od jedinica drugog i posebno prvog  poziva. Navedeni pukovi su bili raspoređeni uglavnom u jednoj liniji duž obale Save i Dunava. Zbog malog brojnog stanja nije se mogla obezbediti dubina odbrane (dve do tri linije odbrane po dubini) kako to nalažu vojna pravila. Svako probijanje prve linije moglo je dovesti čitavu odbarnu u kritičnu situaciju.

Pored navedenih pukova, srpske snage su raspolagale i sa 6 baterija sporometnih (zastarelih) topova, 6 poljskih brzometnih baterija i ukupno 6 oruđa haubica. Pored ovih jedinica za podršku bila je i jedna protivavionska baterija, nekoliko obalskih topova sa ruskim i francuskim posadama, 4 posadne baterija sa engleskim posadama (8 oruđa 220mm i 2 oklona topa). Osim toga srpske snage raspolagale su i sa rečnom flotilom sastavljenom od nekoliko  srpskih rečnih brodova naoružanih i prilagođenim ratnoj upotrebi, 5 borbenih motornih čamaca dobijenih od saveznika, 3 torpedne baterije i jednom plovećom bolnicom.

Front od potoka Srednjaka (istočno od reke Bolečice) do Ostružnice bio je podeljen na četiri odseka: Gročanski (4 bataljona sa 16 artiljerijskih oruđa), Velikoselski (4 bataljona, odred banatskih dobrovoljaca sa 17 artiljerijskih oruđa); Beogradski, podeljen na Gradski i Topčiderski pod odsek (kombinovani odred  sa 6 bataljona, Sremski dobrovoljački odred, odred žandarma, sa ukupno 26 artiljersijskih oruđa; Ostružnički ( 4 bataljona i 14 artiljersijskih oruđa). Rezerva je bila na Torlaku, Belom potpoku i Kneževcu ( 2 bataljona, , 4 artiljersijka oruđa).

Pored navedenih vojnih jedinica srpske snage su mogle očekivati svu moguću pomoć lokalnog srpskog stanovništva koje dotle nije napustilo grad, pre svega u zbrinjavanju ranjenika, vođenju jedinica po gradskim ulicama i doturu hrane i municije kada ju je bilo.

[attachment=1]
Preuzeto iz Vojne enciklopedije

2.3. Početak napada, prelazak preko Save i srpski otpor

Pripremu napada austro-nemačke snage su otpočele još u septembru pojačanim bombardovanjem Beograda. Od sredine septembra znatno je pojačano artiljerijsko bombardovanje Beograda što je srpskim snagama i stanovništvu ukazivalo da se nešto veliko sprema. Samo bombradovanje je posebno bilo pogubno za civilno stanovništvo koje je najviše stradalo od granata koje su namerno ispaljivane po naseljenom delu grada,a ne po vojnim ciljevima.

Pošto je izvršeno grupisanje nemačkih jedinica 22. korpusa  određenih za napad jedinice su dobile konkretne zadatke. Artiljerijska priprema napada je započela  06.10.1915.godine u popodnevnim časovima žestokim dejstvom artiljerije koja  je sistematski tukla grad i vojne ciljeve po obali i dubini odbrane. Naredba nemačkim snagama određenih za desant glasila je da do 1 čas po ponoći 07. oktobra1915.godine zauzmu pripremne položaje za desant. Zbog lošeg vremena posedanje položaja se odužilo. Umesto u 1 čas 3. bataljon 207.puka nemačkog 22. korpusa stigao je u 2.30 časova na mesto desanta na levoj obali Save naspram ade Ciganlije. U tom momentu sva artiljerija 22. korpusa, 112 cevi oruđa raznog kalibra koncentrisla je svoje dejstvo po srpskim položajima na samoj obali kako bi omogućili pešadiji da lakše pređe  reku. Nije kasnio samo 3. bataljona 207. puka, već i ostale jedinice 44. nemačke divizije predviđene za desant. I ako su komandanti bataljona i pukova tražili pomeranje datih rokova viša komanda im to nije dozvolila.

Treći bataljon 207. nemačkog puka imao je zadatak da se iskrca na istočnu obalu Velike ade Ciganlije pri njenom uzvodnom vrhu. Pored njih, na središnji deo Ade trebao se iskrcati 204.puk, 2. bataljona 203.puka na Malu adu Ciganliju,a 208.puk kod karaule Jarac u Makišu. Obalu gde su se trebali iskrcati branio je 7. pešadijski puk II poziva i to tri bataljona kod karaule Jarac, jedan bataljon na Velikoj Adi Ciganliji i jedna i po četa na Maloj adi Ciganliji.

Tačno u 2.45 časova 7.oktobra, 3. bataljon 207. puka se otisnuo ka srpskom ostrvu Velika ada Ciganlija. Pola sata kasnije kreće i 208.puk ka karauli Jarac. Dvadeset minuta su veslali preko Save a da na njih niko nije ni metak opalio. Sedmopukovci su čekali. Pustili su Nemce da priđu skoro do obale a onda otpočeli brzu paljbu. Mnogi od pontona su potonuli ,a li neki su i dalje išli napred. Nemci se ipak iskrcavaju i sa Srbima se bore na bajonet. Zbog jakog otpora Nemci uspevaju da iskrcaju na srpske ade svega jedan i po bataljon umesto planirana tri. Prvi juriš 2. bataljona 203.puka na Mali adu Ciganliju je uz velike gubitke odbijen. Tek u ponovljenom napada 7.oktobra popodne ada je zauzeta.

Ipak, i pored odlučnog otpora malobrojnih srpskih snaga nemačke jedinice su se iskrcale na adama na Savi i desnoj obali Save kod Makiša, formirale male mostobrane koji su omogućivali dolazak novih snaga i prodor u dubinu srpske odbrane.

2.4. Prelazak Dunava kod Kalemegdana i nastojanja Srba da spreče formiranje mostobrana

Za iskrcavanje na obalu kod Kalemegdana Makenzen je odredio 8. austro-ugarski korpus. Ove snage su otpočele sa iskrcavanjem 7.oktobra u četiri časa ujutro i to sa obe strane Velikog ratnog ostrva, sa mesta ukrcavanja kod karaule Nova Borča. Deveta brdska brigada iz sastava 59. divizije iskrcavala se na dunavskoj obali kod kule Nebojša i kod Jalije. Na srpskoj strani odbranu je organizovao oslabljeni 10.kadrovski puk. U toku prelaska preko reke i pri samom iskrcavanju Austro-ugrske snage imale su znatne gubitke. Međutim, jedinice koje su se iskrcavale kod Jalije na dunavskom keju uspele su praktično da unište dve čete 10.kadrovskog puka formiraju mali mostobran i do zore omoguće iskrcavanje novih austro-ugarskih jedinica (13.lovački bataljon i delove 60.puka). Ove snage uspevaju da prodru do nasipa i železničke pruge i zarobe 70 srpskih vojnika iz 2. bataljona 10.kadrovskog puka. Komandant srpskih snaga na tom pododseku potpukovnik Momčilović uvodi u borbu preostale delove 10.kadrovskog puka i sremski dobrovoljački odred i uspeva da na juriš ponovo zauzme delove nasipa i železničku prugu, ali ne uspeva da odbaci neprijatelja u reku. I jedna i druga strana su iscrpljene, posebno zbog precizne vatre artiljerije. Austrijancima znatno pomaže artiljerija rečne ratne flotile, a Srbima malobrojna artiljerija sa Kalemegdana.

[attachment=1]
Vojnici 2. bataljona 10. kadrovskog puka na položaju

Iskrcanim austro-ugarskim jedinicama ponestajalo je municije i situaciju na tom delu fronta opisivali su kao vrlo kritičnu: "Da je neprijatelj preduzeo sada i jednovremeno opšti napad svojom pešadijom, položaj naših trupa bio bi u pitanju, jer bi za odbijanje morale izbaciti poslednje zaostale metke." Ali, srpska pešadija nije imala dovoljno snage za to jer nije bilo dovoljno rezervi. Obe sukobljene snage na tom odseku privremeno su obustavile dalje napade i protivnapade.

Pošto su jedinice bile na međusobno vrlo bliskom odstojanju ariljerija nije mogla da neposredno podržava pešadiju već je tukla po dubini. Znajući da je pasivnost u ovakvim situacijama saveznik neprijatelju i procenjujući da će novi napad Austro-ugara ugroziti čitavu odbranu na tom odsku, da mogu prodredti do ulice Cara Dušana, zaći im iza leđa i otseći ih od varoši, komandant 2. bataljona u 10. kadrosvkog puka koji se branio na tom odseku, major Dragutin Gavrilović ne čeka pojačanje za koga zna da neće skoro doći. Oko 13 časova 7.oktobra prikuplja dve čete iz svog bataljona, delove Sremskog dobrovoljačkog odreda i odred žandarma i sa pristiglim vodovima iz 3. bataljona 10.puka, koje predvodi potporučnik Petar Pavlović, organizuje protiv napad. Pet vodova 10. kadrovskog puka ima da napadne prema železničkom nasipu i zauzme ga, a dobrovoljci i žandarmi da napadnu neprijatelja ispod crkve Ružice i kod Robijaške bašte. Da bi ohrabrio svoje vojnike major Gavrilović drži slavni govor neznajući da će kasnije ući u sve svetske antologije vojničkih beseda, a podvizi koje su učinili on i njegovi vojnici u istoriju:

"Vojnici! Tačno u 3 časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!"

Rastojanje između Srba i Austro-Ugara je malo, negde manje od 30 metara. Neprijatelj je tu odmah ispred. Potporučnik Pavlović se u naletu sa svoja dva voda ustremio na desni bok neprijatelja. Za njim kreće potporučnik Roš sa tri voda u nameri da se dokopa barikade na 20 metara od pruge i da odatle bombama omogući osvajanje austro-ugarskog rova na nasipu gde je desjtvovao mitraljez. Srbi hrabro jurišaju. Potporučnik Pavlović gine pogođen u glavu, potporučnik Roš biva teško ranjen.

Na drugoj strani žandarmi i dobrovoljci takođe hrabro jurišaju krećući iz Solunske ulice. Brisani prostor su prešli puzeći kako bi stigli na domet bombe. Bacaju bombe i kreću na juriš. Izgledalo je da će uspeti. Međutim, bočna vatra sa neprijateljskih monitora došla je u zao čas i zaustavila ih. Srbi su morali da se povuku u ulicu Rige od Fere i Solunsku.

Major Gavrilović oko 14.00 časova organizuje novi juriš koji lično predvodi. I taj juriš je slomljen dejstvom austro-ugarskih monitora koji preciznom vatrom podržavaju i tako spašavaju svoju pešadiju. Major Gavrilović je teško ranjen u vrat i njegovo vojnci ga u besvesnom stanju izvlače do previjališta. Preostali oficiri organizuju i treći juriš ali nisu uspeli da ovladaju nasipom i odbace neprijatelja u reku. Ipak, i ako neuspeli juriši su znatno zadržali neprijatelja i sprečili njegov brzi prodor sa dunavske obale u varoš.

[attachment=1]

Na obali Dunava vladao je pravi pakao, ali Srbi još uvek ne popuštaju. Tek oko 5 sati posle podne komandant Gradskog pododseka srpske odbrane podneo je preko ordonansa izveštaj komandantu Beogradskog odseka. U izvešataju navodi da je vatra monitora neizdrživa, a da je njegova artiljerija na Kalimegadanu praktično uništena. Molio je da topovi sa Topčiderskog brda pojačaju vatru na monitore i unište ih.

Zbog loše situacije na Dunavu komandat odseka naređuje da se snage sa Save prebacuju prema Dunavu kako bi se održali položaji.  Da na savskoj obali ne bi ostalo samo 60 vojnika, komandant odseka tamo šalje konjički divizion. Pred mrak novi komandant 2.bataljona 10. kadrovskog puka (umesto ranjenog majora Gavrilovića), kapetan Vasković, upućen sa Savskog keja kao pojačanje prema Dunavu, u Banatskoj ulici susreće delove Sremskog dobrovoljačkog odreda, delove svog bataljona koji su još uvek bili u borbi i poslednjeg oficira koji je još uvek bio sposoban za borbu, potporučnika Živka Kezića. Stanje je i dalje vrlo kritično: Komandant pododseka potpukovnik Momčilović izveštava:" Stanje dosta kritično. Nemam rezervi da ovo pariram.Veliki broj oficira izbačen iz stroja, usled toga trupa pokolebana..."

O vrlo složenoj situaciji govori i izveštaj komandanta Beogradskog odseka pukovnika Tufegdžuća koji iznosi procenu da je na položaje Kombinovanog odreda palo oko 5000 artiljerijskih zrna ( otprilike 5-6 u svakoj sekundi). Savezničke baterije koje su sa Srbima branile Beograd uništene su i zatrpane od dejstva neprijateljske vatre. U sumrak neprijatelj je uspeo da zauzme celu tzv.klaničku prugu na Dunavu i na pojedinim mestima pređe nasip.

2.5. Stižu pojačanja

Srpska Vrhovna komanda je odmah po otpočinjanju napada na Savi i Dunavu odlučila da pojača odbranu na tom pravcu upućujući  jedan puk iz Timičke divizije. Oko 19.00 časova 7.oktobra 1915.godine 14.puk Timočke divizije II je stigao na železničku stanicu Resnik. General Živković, komandant odbrane Beograda je dva bataljona ovog puka dodelio Beogradskom odseku i pukovniku Tufegdžiću naređuje: "Sa ovim pojačanjem najenergičnije napasti neprijatelja i pošto-poto ga proterati sa našeg zemljišta."

Dva bataljona 14.puka Timočke divizije dobijaju zadatak da pojačaju odbranu Gradskog pododseka i da gledaju da sa tamošnjim jedinicama otpočnu napada oko 1 čas po ponoći 08.oktobra.

2.6. Problemi na Topčiderskom pododseku srpske odbrane

Pošto su uspostavili mali mostobran na Velikoj adi Ciganliji i kod karaule Jarac na desnoj obali Save, pod zaštitom mraka, uveče 7.oktobra Nemci dovlače nove snage.  Prevežen je ostatka 204.puka.

Sa druge strane Srbi izvlače deo jedinica sa Velike ade Ciganlije bojeći se da ne budu ili uništene ili odsečene zbog očigledne premoći Nemaca na tom delu. Evakuisano je 6 četa 1. i 4. bataljona 7.puka drugog poziva i dve čete 4.bataljona 10.kadrovskog puka. Do 4 časa ujutro 8.oktobra svi srspski monitori su bili potpopljeni, a do 5 časova na Velikoj adi Ciganliji nije bilo ni jednog srpskog vojnika, svi su uspešno povučeni na čukaričku obalu.

O težini situacije govori izveštaj komandanta Topčiderskog pododseka pukovnika Lešjanina u kome izveštava da su mu bataljoni prepolovljeni, da je izgubio više od polovine oficirskog kadra, a podoficirskog još više. Zbog manjka starešina, velikih gubitaka i strašne artiljerijske vatre moral vojnika je strašno pao.

Jedan od problema koji je zadesio 10. kadrovski puk jeste da se veći broj vojnika 4. (muhamedanskog) bataljona, sastavljenog mahom od Šiptara, Muslimana i Turaka, predao Nemcima tokom brobi na Velikoj adi Ciganliji. Po oceni komandanta bataljona verovatni uzrok tome je nedostatak motiva da se bore za Beograd i Srbiju. To je primoralo pukovnika Lešjanina da između jedinica 4.(muhamedanskog) bataljona razmesti, kao privremenu preventivnu meru 3.i 4. četu 7.puka sa fronta kod karaule Jarac. Pošto je u međuvremenu dobio naređenje da 1.bataljon 11.puka III poziva vrati na Ostružničku odsek, pukovnik Lešjanin je primoran da sve pododsečne rezerve razmesti na prostoru između "Gospodarske mehane " i Fabrike Šećera. Molba Lešjanina da se 7.puk II izvuče u rezervu radi odmora i zameni svežim pukom nije usvojena jer je pristigli 14.puk Timočke divizije upućen na Gradski pod odsek.

2.7. Situacija tokom 7./8.oktobra na Gradskom podotseku 

Sa padom mraka Austro-ugari su otpočeli sa dovlačenjem novih pojačanja. Sa skelskog mesta kod karaule Nova Borča prevezli su ostatak 60.puka, pionirsko odeljenje i santitet. Oko 21.00 čas prevezen je i ostatk 4. bataljona 80.puka,a oko ponoći i 4.bataljon 12.puka. Oba bataljona su tokom prevoženja i iskrcavanja imala osetne gubitke od srpske artiljerije. Oko 3.00 časa general Eker je obustavio dalje prevoženje trupa jer su gubici bili veliki. Iskrcana vojska je odmah bila poslata na prvu liniju.

Sa druge strane Austro-ugraska i nemačka artiljerija su neprekidno tukle ne samo položaje sprske vojske nego i sam grad. Dorćol je goreo i požari su osvetljavali Dunav.  Austro-ugari su tvrdili da su kuće zapalili sami Srbi kako bi osvetlili "klaničnu prugu". Ustvari, kuće uz Kalemegdan zapali su namerno Austro-Ugari kako bi osvetlili prilaze odakle su im se prikradali srpski vojnici i zasipali ih bombama.

Major Nedeljković, komadujući oficir 14.puka Timočke divizije koja je stigla kao pojačanje na Dorćolu je stupio u kontakt sa srpskim snagama koje su se branile na tom potezu. Po mrklom mraku pokušao je da izvidi teren gde bi izveo odlučan juriš. Nastojao je da temeljito pripremi napad i upozna teren. Uočio je da je na pojedinim mestima neprijatelj na samo 20 koraka. Izdao je zadatke svojim i zatečenim jedinicama. On ne zna da su neprijatelju upravo pristizala nova pojačanja. Zbog velikih gubitaka i zamora 2.bataljon 7.puka izvučen je u rezervu. Nedeljković je odlučio da 1.i 2. četa njegovog bataljona krene u napada iz ulice Kralja Petra prema dunavskom keju. Četvrta četa je zauzela položaj kod Šandine fabrike, desno od ulice Kralja Petra, a 3.četa je ostala u rezervi kod osnovne škole u ulici Cara Dušana. Žandarmi i Dobrovoljci su bili grupisani u Donjem gradu. Tačno u 3. časa je trebao da počne napad na desno i levo krilo Austro-Ugara. U juriš se kretalo bez trubnog znaka , iznenada na nož.

Napad je otpočeo jurišem 2.čete 14.puka. Napadala su dva srpska bataljona na bedem od 6 austro-ugarskih. Srbi su se izmešali sa neprijateljem. Prvenstveno su upotrebljavani bomba i nož. Austro-ugarska artiljerija je otvorila pojačnu vatru po prvim zgradma na Dorćolu, a mitraljezi sa obe strane su kosili ljude. Četvrta četa 2.bataljona 14.puka je uspela da zauzme prugu ispred sebe, ali su se na drugim mestima Austro-Ugari držali. Na nekoliko mesta jednu stranu nasipa držali su Srbi, a drugu Austro-Ugari, rastojanje je bilo i manje od 10 metara. Bomba je bilo osnovno oružje. Samo 4. četa je bacila preko 200 bombi. Međutim, 2. četa 14.puka uhvaćena je u strašnu mitraljesku vatru i gotovo prepolovljena. Opet Srbi imaju velike gubitke, posebno u starešinskom kadru. Austro-Ugari ubacuju u borbu tek pristigle snage i uspevaju da zadrže i odbiju sve srpske napade.

U napad su krenule i druge srpske snage. Tako je neposredno posle timočana u napad krenuo u 3. bataljon 10.kardovskog puka ali je i njihov napada, i pored delimičnog uspeha odbijen.

Najveće gubitke Austro-Ugari su imali na delu nasipa u produžetku Kapetan-Mišine ulice. O žestini borbi i njihovim gubicima govori i njihov izveštaj: " Vatrena borba trajala je preko cele noći, napada je vršen za napadom. Ukupno je bilo deset napada, izvođenih uvek ručnim bombama. Ali su svi napadi delimično u ogorčenim bajonetskim borbama bili odbijeni."

Odbivši srpske protiv napade Austro-Ugari su postigli odlučnu prednost na dunavskom keju. Srbi su iscrpeli svoje rezerve, a Austro-ugari su se održali u kritičnom trenuku i obezbedili uslove za dalje dovlačenje novih snaga, municije i organizovanje daljeg prodora u dubinu varoši.

2.8. Borbe od 8. do 11. oktobra i pad Beograda


Na savskoj obali, pod pritiskom Nemaca delovi 7. puka II poziva, premoreni i iscrpljeni borbama i zbog velikih gubitaka bili su primorani da odstupe na Čukaricu. Na taj način stvorila se praznina između Beogradskog i Ostružničkog odseka što su Nemci iskoristili. Uz snažnu artiljerisjku podršku 208.puk 44. nemačke divizije i delovi 43. divizije do mraka pada mraka 08.oktobra zauzeli su Banovo brdo, Čukaricu i Topčidersko brdo.

Na Dunavu Srbi su se i dalje držali, čak su uspeli da unište i oštete tri austro-ugarska monitora. Međutim, oko podnove austro-ugarska teška artiljerija ( kalibra 305mm) uspela je da neutrališe sve preostale srpske topove. Oko 16.00 časova 8.oktobra proređene srpske čete povlače se iz Banatske ulice, a Austro-ugari oko 18.00 časova izbijaju u Dušanovu ulicu.

Na taj način Nemci i Austro-ugari uspostavili su čvrst, dovoljno dubok i širok mostobran koji im je omogućavao dalje napredovanje. Ceneći da je povoljnije da povuče svoje snage i skrati liniju odbarne, oko 2.30 časova 9. oktobra komandant Odbrane Beograda , general Živković naređuje da se srpske snage povuku na liniju: Veliki  Vračar-Dedinje-Petlovo brdo-Železnik-Ostružnica. Na tom položaju su se već nalazili Komabinovani odred i delovi Timočke divizije II poziva.

[attachment=1]
General Mihajlo Živković, komandant Odbrane Beograda

Oko 6 časova austro-ugarska 59. divizija je zaizela Kalemegdan, oko 6.15 delovi nemačke 43. divizija zauzimaju kraljev dvor. Nemačke snage pokušavaju da odmah potom zauzmu i Dedinje ali bivaju odbijeni. Tek oko 17.00 časova, posle snažne podrške artiljerije uspevaju u tome. Međutim, srpske snage i ako u defanzivi ne odustaju lako. Protivnapadom odbacuju Nemce do Topčidera. Za to vreme austro-ugarske 57. i 59. divizija uspevaju da izbiju na potez Vojna bolnica- Kalenić pijaca-Novo groblje-Karaburma.

Uveče 9.oktobra položaji srpske odbrane (Komabinovani odred i Timočka divizija II poziva)  protezali su se linijom : Veliki Vračar - Konjarnik -Voždovac - Dedinje - Straževica - Petlovo brdo - Železnik - Ostružnica.  Gubici su bili ogromni. Za tri dana borbi 10.kadrovski puk izgubio je 2/3 ljudstva, a 7. i 14. puk po polovinu.

U isto vreme nemačke i austro-ugarske jedinice su bile u sledećem rasporedu: 44.divizija na Banovom brdu, 43.divizija na Topčiderskom brdu i kod Auto-komande, 59 divizija kod Kalenić pijace, Novog groblja i kod današnjeg Vukovog spomenika, 57 divizija na Velikom Vračaru, a landšturm brigada "Haustein" u severnom delu Beograda.

Noći 9/10.oktobra Nemci i Austro-ugari su podigli pontonske mostove prebacili divizijsku artiljeriju i počeli napada na Dedinje i Veliki Vračar. Dva noćna napada 43. divizije Srbi su odbili, ali 10.oktobra oko 11.00 časova, pod snažnom artiljerijskom vatrom morali su da popuste. U isto vreme 44. divizija zauzima Žarkovo, a 57.divizija napušteni Veliki Vračar.

Noću 10/11.oktobra Srbi se povlače na liniju:Čolin grob - Klupe - Erino brdo - Torlak - Straževica - Petlovo brdo - Ostružnica. Na taj način su praktično petodnevne borbe za sam grad Beograd završene. Grad Beograd je okupiran i ostaće tako do oslobođenja 1918.godine.

Gubitkom Beograda put za prodiranje neprijatelja u srce Srbije bio je otvoren. Zauzimanjem njene prestonice zapečaćena je sudbina Srbije.

2.9.   Hrabrost i viteštvo srpskih vojnika

Srbi su i borbama za odbranu Beograda izgubili oko 5000 boraca (poginuli, ranjeni, zarobljeni, nestali), dok je neprijatelj, po njegovim izvešatajima imao 1182 poginula, 8619 ranjenih vojnika. Jedinice srpske vojske sastavljene od  četiri generacije dale su sve od sebe, ali nisu mogle da se suprotstave nadmoćnijem neprijatelju. General Živković u svom izvešatju Vrhovnoj Komandi piše: "Smatram za svoju dužnost da istaknem kako su se naše trupe sa retkom hrabrošću i samopregorom borile, i da su od sebe dale najviše što se od njih očekivalo. Starešine su svojim ličnim angažovanjem sa vrlo velikom energijom i samopregorom podržavali moral trupa, iako su sami pretrpeli neverovatne gubitke. Naše su trupe sa uspehom odolevale napadima jačeg neprijatelja. Čak su vršile i energične kontranapade. Uopšte, može se reći da naša pešadija svojom hrabrošću prevazilazi nemačku i austro-ugarsku pešadiju."

Kao primer viteštva, ili čojstva srpske vojske može se navesti primer pogibije potpukovnika Fon Blotnica, komandanta 208.puka 44.divizije nemačke vosjke koji je poginuo prilikom napada na Veliku adu Ciganliju. Pošto su odbili nemački napad koji je lično predvodio Fon Blotnic leš ubijenog nemačkog komandanta ostao je među srpskim vojncima. Njegove lične stvari su popisane. Među njima je nađeno i pismo koje mu je neposredno pred polazak u napad na Beograd poslala njegova kćerka. U pismu, je između ostalog stajala adresa devojke koja ga je napisala. Komandat srpskih jedinica je odlučio da se preko Crvenog krsta kćerci poginulog neprijateljskog komandanta uputi obaveštenje o pogibiji oca. U pismu joj je izjavljeno saučešće, ali i opisana pogibija i izrečena pohvala junaštvu i hrabrosti njenog oca, na koga kći može biti ponosna jer je poginuo kao junak, predvodeći svoje vojnike. Takođe, navedeno je gde je sahranjen, kao i to da su lične stvari sačuvane i da će prvom prilikom biti poslate. Od kćerke poginulog Fon Blotnica kasnije je stigao odgovor u kome ona iako ožalošćena čestita  junačkoj srpskoj vojsci na ljudskoj pažnji i izražava želju da upozna ljude koji su sahranili njenog oca. Ta želja joj se ispunila posle rata kada je dobila i lične stvari svog oca.

O kvalitetu i hrabrosti srpskih vojnika najbolje svedoče reči generala Makenzena, komandanta svih snaga u napadu na Srbiju 1915.godine. On u svojim memoarima kaže: "Borili smo se sa junacima iz bajke". Nemački vojnici i oficiri su kao znak viteškog poštovanja prema hrabrim srpskim vojnicima, nad humkom poginulih srpskih vojnika u Košutnjaku, još za vreme rata, pored velikog, namenjenog svojim vojnicima, podigli skroman spomenik sa natpisom:"Ovde počivaju srpski junaci".

[attachment=1]
Spomenik u Košutnjaku koji su još u toku Prvog svetskog rata podigli Nemci poginulim srspkim vojncima

Fotografija je preuzeta sa Vikipedije

3. NASTAVAK OFANZIVE NEMAČKIH I AUSTRO-UGARSKIH SNAGA 1915.GODINE


Kao što je već rečeno težište napada Nemaca i Austro-Ugara na Srbiju bilo je na pravcu koji od Smederava vodi dolinom Velike Morave. Nosilac napada je bila nemačka 11. armija. U periodu od 7. - 9.oktobra njeni 10. 4. i 3. korpus prešli su Dunav odbacili slabe srpske snage na tom sektoru i formirale veliki mostobran. Za nastavka napada trebalo je zauzeti Beograd. U prethodnom poglavlju je opisan kako su tekle borbe za Beograd. Kada je praktično Beograd pao, 11.oktobra stekli su se uslovi za nastavak prodora nemačke 11. armije u dubinu Srbije.

Treća austro-ugarska armija je relativno lako prešla Savu od Progora i Boljevaca ali je bila praktično zaustavljena odmah po prelasku. Slično je prošla i grupa pod komandom generala Sorsića koja je Savu prešla kod Šapca, i grupa generala Štrajta koja je prešla Drinu kod Međoša. Jedinice 62.divizije, koja je napada iz pravca Višegrada, su bile čak i odbačene. Do 17.oktobra združene nemačke i austro-ugarske snage su maksimalno napredovale 15 km od obale graničnih reka. Napad Bugara je kasnio u odnosu na postignuti dogovor. Počeo je 14. umesto 11. oktobra. Bugarska 2. armija relativno lako je potisnula slabe srpske snage i 17. oktobra zauzela Vranje presekavši prugu Niš-Skoplje. Bugarska 1.armija je zadržana na granici jer su srpske snage pružile jak otpor.

Pošto je bugarski prodor bitno usložio situaciju na srpskom severnom frontu Srapska Vrhovna Komanda odlučuje da skrati front i odbranu organizuje na liniji Bagrdan-reka Lepenica i tu sačeka saveznike koje je očekivala da krenu od Soluna. Međutim, Nemci i Austro-ugari posle pregrupisavanja na mostobranima i Bugari sa istoka kreću u novu ofanzivu. Makenzen naređuje svim snagama da Srbe sabiju u središnji deo zemlje i tu je dotuku. Srpska Vrhovna Komanda je osetila nameru neprijatelja i naređuje svojim jedinicam da se postepeno povlače ka Kosovu gde bi se sačekali saveznici. Povlačenje počinje 23.oktobra kada su 1.i 3. armija i Odbrana Beograda počele povlačenje ka planini Kotlenik. Druga armija 2. novembra napušta Niš i prelazi na drugu stranu Južne Morave, a u približno isto vreme i 1. i 3. armija prelaze na desnu obalu Zapadne Morave. Tako je pokušaj Makenzene o okruženju i uništenju srpske vojske propao.

Zauzimanjem Niša i odbacivanjem srpskih snaga ka jugozapadu osnovni cilj Nemačke ofanzive je bio ispunjen. Oslobođena je kopnena komunikacija od Beograda ka Sofiji i dalje ka Turskoj i Dunavski rečni plovidbeni put je bio oslobođen za kretanje brodova.

Pokušaj saveznika da se probiju od Soluna ka Severu je propao. Savezničke snage (57. 122. i 156. francuska divizija) su došle do mesta Gradsko u Makedoniji i tu stale, a potom se vratile.

Srpska Vrhovna komanda je sredinom novembra (17. do 21.) pokušala da sa prostora Kosova izvrši proboj ka Skoplju (Bregalnička, Timočka divizija i Trupe nove oblasti). I pored početnog uspeha srpski napad su Bugari slomili i definitivno primorali srpsku vojsku da izlaz traži u pokretu ka Albaniji i Crnoj Gori. Srpska Vrhovna Komanda 25.novembra izdaje direktivu o povlačenju preko Albanije sprečivši da makenzenove trupe opkole i unište Srbe na prostoru Kosmeta. Makenzen je samouvereno cenio da je njegov zadatka obavljen, a Srpska vojska, odbačena u nepristupačne i "gladne" planine Albanije i Crne Gore praktično uništena i borbeno neupotrebljiva. Kao što danas znamo prevario se jer je posle neviđene golgote Srpska vojska do marta došla do Krfa, gde je uz pomoć saveznika oporavljena, kasnije upućena na Solunski front, odakle se 1918.godine pobedonosno vratila i oslobodila porobljenu zemlju i njen glavni grad Beograd.

Z A K LJ U Č A K

Tokom istorije Beograd je bio na meti raznih vojski i zavojevača. I pre i posle 1915.godine borbe su vođene za Beograd i oko Beograda, ali su one vođene početkom oktobra 1915. godine upamćene po žestini i besprimernom herojstvu njegovih branilaca, ne samo vojnika, već i građana. Njegov geografski položaj, na kapiji Balkana, na raskrsnici strateških puteva koji od centralne Evrope vode ka jugu Balkana i Bliskom istoku, uticali su na to da stalno, pa i 1915. bude vojna meta. Nije moguće osvajati Balkan a da Beograd bude zaobiđen. Nije moguće kontrolisati plovidbu Dunavom, a da se Beograd ostavi.

Ta 1915.godina i odlučan otpor srpske vojske u Beogradu su značajni po mnogo čemu:

-   Na Beograd je napala najveća sila u dotadašnjoj njegovoj istoriji;
-   Po prvi put su vođene dugotrajne ulične borbe u velikom gradu savremenim vatrenim oružjem;
-   Bio je to najveći desant preko reke u dotadašnjoj istoriji vojevanja;
-   Odlučnost i moral srpskih vojnika i naroda koji je stao uz svoju vojsku, bili su odlučujući činilac da neprijatelj pretrpi velike gubitke i uspori svoju ofanzivu;
-   Tek masovnom koncentracijom i dejstvom teške artiljerije, kao i zbog napada Bugara sa Istoka otpor branilaca je bio slomljen.

Srpska vojska je u borbama za Beograd pokazala visok moral,  dostojan pravih vitezova, takvo junaštvo pred kojim je i neprijatelj ostao zadivljen. Za podvige njegovih branilaca, ne samo vojnika, nego i građana Predsednik Francuske je odlikovao Beograd 21.12.1920.godine ordenom Krsta viteza legije časti, a Čehoslovačka vlada je 28.09.1925.godine odlikovala Beograd ordenom Ratnog krsta.

Posle prvog svetskog rata na Avali, na mestu gde je sahranjen nepoznati srpski vojnik poginuo u odbrani Beogarada 1915.godine, podignut je velelepan mauzolej-spomenik "Neznanom junaku"(rada Ivana Meštrovića), kao uspomenu na sve znane i neznane poginule vojnike u prethodnim, a nažalost pokazaće se i budućim ratovima.

L I T E R A T U R A

1.   Vojna enciklopedija, knjiga 1, knjiga 9, VIZ, Beograd, 1969. i 1970.godine;
2.   Petar Tomac, Prvi svetski rat, VIZ, 1973.godine,
3.   Žika Živulović, Odbrana Beograda 1915.godine, feljton objaven u časopisu Vojska od broja 452 do 458. 2000.godine;
4.   Vojni leksikon, VIZ,1981.godine

Sjajano!

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]
Осим чувеног Момчила Гаврића било је у Великом рату и других малих-великих јунака.
На слици: дечаци, учесници одбране Београда 1915. године.

Шта ће јадна ђеца, најсигурнији су били с војском. Они "културтрегери", а кољачи, разбојници и пропалице, шљам који се довукао преко Саве и Дрине, јуначили су се на нејакима. Пред српским бајонетом и бомбом су били као прашина.

Обележен Дан херојске одбране Београда 1915.
недеља, 07.10.2018.

Помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић положио је данас венац на Спомен-костурницу браниоцима Београда 1915. године на Новом гробљу поводом Дана херојске одбране Београда у Првом светском рату.

Заједно са члановима Савез удружења потомака ратника Србије 1912 - 1920. и Друштвом за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, Младеновић је положио венце и на гроб мајора Драгутина Гавриловића на Новом гробљу и Споменик браниоцима Београда 1915. године на Дунавском кеју, преноси Беоинфо.

„У години јубилеја, 100 година од завршетка Првог светског рата, као и сваке године сећамо се датума када су браниоци Београда свој живот дали за отаџбину. Пожртвовано, они су од почетка рата 1914. до пада престонице Краљевине Србије трпели највећи притисак, јер је тада Београд био погранични град. Та жртва и оданост отаџбини нешто је што мотивише поколења. Увек ћемо их се сећати и њихова борба и страдање биће путоказ за све нас како треба чувати и бранити своју земљу и свој народ”, рекао је Младеновић.

Помоћник градоначелника се осврнуо и на херојство мајора Гавриловића, који је својим говором мотивисао браниоце да бране Београд од вишетруко бројнијег противника.

„Београд ће стогодишњицу од завршетка Великог рата обележити манифестацијом 'Дани слободе'. Београд ће први пут обележити два веома важна догађаја, а то су ослобођење престонице у Другом светском рату 20. октобра 1944. и ослобођење престонице у Првом светском рату 1. новембра 1918. године. Иако је важан датум, до сада 1. новембар није био адекватно обележаван. Желимо да подсетимо на тешке тренутке наше државе, прелазак преко Албаније, Солунски фронт, ослобађање Србије”, рекао је Младеновић, преноси Танјуг.

Izvor: www.politika.rs

slava herojima ali....sigurno se prevrcu u grobovima ako cuju i vide ko drzi govore njima posvecenima...

'Патролбот Це' на коме се 4/17. фебруара 1915. године, са парламентарном заставом, довезао на савско пристаниште фрегатенлајтнант М. Цангел, да тражи предају Београда.

[attachment=1]

Непознати јунаци - браниоци Београда.

[attachment=1]

Može li se rad i članci iz "Vojske" nabaviti u pdf-u

На који "Војску" мислиш? Часопис који је издавала Војска Југославије (СРЈ)? Ако тај часопис мислиш, одна тешко. Правни следбеник је часопис "Одбрана" који има свој сајт на коме се неки чланци могу преузети у .pdf формату.

Da, mislio sam na taj časopis i navedene članke.
A da li je maturalni rad dostupan

Па поставио сам га у целини...

Odlično, hvala

Jедна ноћ, под ураганском ватром непријатељске артилерије на Дедињу и Торлаку
_{Из дневника једног добровољца}


Дедиње, 27. септембра 1915.
Београд више није наш! Од јуче, како са наших положаја видимо, ка Двору се вију две заставе: немачка и аустријска. Нису то оне мале црвено-жуте заставице које су Немци истицали на угловима улица да обележе које су делове вароши заузели. Те су нам заставице биле врло добро познате, јер смо их често скидали у контрајуришу. Над Двором су се вили државни стегови, а то је значило да је над Београдом наша власт престала.
Ноћ је прошла на миру; са наших положаја увијених у таму лево и десно од Торлака посматрамо мртву силуету Београда. У мраку, неосветљен, без знака живота, ту испод наших ногу, Београд је изгледао као стари витез који је борећи се најзад морао пасти! Ноћ тужна. У овој ноћи чудно пада киша као да небо плаче над једном узвишеном жртвом…
Београд је с наших положаја изгледао пуст. Нигде светлости. Киша је погасила пожаре који су већ догоревали на Дунавском кеју. Иако смо добили смену, ипак нисмо одлазили с положаја; хтели смо да се нагледамо нашег Београда макар и у тами; чинило нам се да је то, можда последња наша ноћ.
----------
Свиће. Свиће увелико, а јутро оловно и тешко пало по земљи и не диже се; небом се ваљају повесма тешких облака… На Великом Врачару већ се чују пушке. То Аустријанци нападају целом дивизијом на батаљон Љ. Недељковића који је свој штаб сместио на свога коња, па тако сам, кроз кишу олова и железа, јури од чете до чете. Испод Дедиња, непрегледне масе Немаца; чекају.
----------
Отпочео је ураган. Прво опрезно и лагано, затим све брже, све јаче и страшније. Гранате из топова најтежег калибра раздиру утробу земље. Кад се пламен везао с ниским јесењим небом, и кад је врх Дедиња утонуо у маглу, полетеше над њим, сасвим ниско немачки аероплани. Њихови извиђачи злокобно управише своје погледе на наше ровове.
- Још смо ту! Удрите даље...
И злоба тешке артилерије удвостручи се. Око подне, Немци су тукли батеријским плотунима: по четири метка одједном. Све један до другог. И то на неколико група. До тога тренутка, између нас и њихове пешадије, коју смо јасно видели у Топчидеру, на, друму и речном кориту, била је спуштена завеса: бараж њихове артилерије. Али око 1 сат и десет минути, настала је чудесна појава; као да је жива, та завеса од врелог гвожђа крете напред, а за њом пешадија. Пламени вал је био незадржив. И сад у колико је немачка пешадија ишла уз брдо, у толико се испред ње, увек на тачном одстојању, помицала она паклена завеса и чистила јој пут. Изгледало је као да немачка пешадија пред собом гура један огромнм пламени ваљак који на своме путу све смлави, а онда пешаци изађу на чист положај. Око 2 часа, када је тај ваљак смрти, сачињен од врелога гвожђа прешао преко врха Дедиња,Немци се тек онда решише да изврше јуриш, на водове који су већ давно били мртви! Тако је пало Дедиње, сагорено непријатељском артилеријском ватром. Дедиње које је одбило претходног дана четири јуриша надмоћне непријатељске пешадије.

Торлак, 28. септембра 1915.
Торлак је доживео један мучан дан. Штаб у школи нема никакве везе с јединицама које су од јутрос у непрекидним борбама. Реч 'борба' је у овом тренутку врло слаб израз; то што се од јутрос дешава на положајима испод Торлака, то је пакао. Од Душанове улице, преко Крагујевачког ђерма, Дедиња и Лисичјег потока, нема комада земље на коју не падне немачка граната. Људи који су у томе појасу смрти, треба већ давно да су мртви. Немци на то и рачунају, а највише рачунају на то, да удаље штаб одбране са Торлака, јер им овај сада сувише смета, сувише је близу борбене линије. Сам командант, генерал Живковић и његов начелник, потпуковник Лазаревић умало јуче нису страдали код Стефановића механе, били су на самоме друму у стрељачком ланцу, кад се горе о друма указаше једна кола која су возила неку избегличку породицу; таман су кола наишла поред генерала и његовог начелника, кад под њих паде једна граната и диже све у ваздух. Била је то породица једног београдског апотекара. Генерал Живковић нареди неким војницима да лешеве покрију њиховим покривачима...
Немци рачунају да својом артилеријом униште нерве наше пешадије, али су до данашњег дана успели да покидају само телефонске жице. Данас штаб на Торлаку већ нема веза с бојиштем. Узалуд телефонисти дозивају поједине команданте; нико се не одзива из борбене линије. Генерал Живковић више и не наваљује на то; он јасно види и чује један други одзив, чује тресак немачких граната готово испод својих ногу. Штаб је готов да иде даље, коњи су оседлани, архива смештена у сандуке, телефонске жице увијене на котуре, апарати у рукама телефониста.
Али, генерал још не одлази; нико из његове околине и не наваљује на то. Око штаба је окупљен један мали Београд. Избеглице, којима је тешко да се растану од својих домова, слегле су се са својим стварима око штаба и охрабрени присуством генераловим очекују. Верују још у исполинску снагу наше војске, и надају се, ако не до мрака, а оно бар до сутра, да ће наши са противнападом пребацити Немце и Аустријанце преко Саве и Дунава. Али се та нада потпуно расплину пред вече, кад са Торлака кретоше пут Раље мисије француска, енглеска и руска.
Одоше опростивши се са свима из штаба, а за њима одмах кретоше и колоне избеглица. Кад је пало вече, на Торлаку оста сам генерал са својим синовима, и штабом и храбра учитељица, г-ђа Домановићка са својом децом. Неколико пута раније, генерал је наваљивао на г-ђу Домановић да се уклони с децом и да напусти школу. На сваки такав савет, г-ђа је одбијала: Не! Њен поглед као да је говорио: И ви нећете отићи до последњег тренутка са своје позиције.
Кад је пала ноћ, генерал није, као по обичају, сео поред наложене ватре код капије, на главном улазу. Дотле, то је било његово највеће задовољство. После напорног рада, пред вече, дао би знак ордонансу Лази, да му ложи ватру у авлији. Кад би се ватра добро разбуктала, он би тада изашао из своје собе за рад, и ту око ватре, отпочео би да прима. Тада је разговарао са свима; својим командантима, са ордонансима, са гостима, с трећепозивцима који су се преко целога дана излежавали у јарузи иза школе, и припуцавали на немачке аероплане, и са избеглицама, које је пут наводио баш поред генералове ватре. Али вечерас, свега тога нема; последња избеглица већ је давно иза Раље, а трећепозивци су изгубљени у окршају који се непрестано води на Ерином брду, Дедињу, на Стражевици.
Пожари из центра вароши пренели су се и на периферију. Генерал гледа како пламте топовске шупе и болнице на Врачару. У колико више пада ноћ, у толико је пушчана и митраљеска ватра све ближа. Гранате већ захватају и само теме Торлака и падају у Јаругу према селу Јајинцу. Једнога тренутка, висока фигура генералова нагло се пови. Уз страховито шиштање, једна граната удари у кров школе где је био смештен штаб. За овом је имала доћи друга, па трећа и тако редом док од зграде не остане ни камен на камену. То беше довољно генералу да строжијим гласом помене г-ђу Домановићку, да је време да напусти сигурну гробницу.
А он, он се врати на своје омиљено место на улазу, седе поред незапаљеног огњишта и оста тако дуго у ноћ, замишљен и запет неким мучним мислима о Београду, који је пламтео у ватри ту, испод његових ногу.
Бoгосав Р. Војновић – Пеликан

Основна школа на Торлаку где је 1915. г. био смештен Штаб одбране Београда, ђенерала Михаила Живковића.

[attachment=1]

Jуначко дело г-ђе Јелене Милутиновић у борбама на Дунавском кеју

_{Број жртава који је пао за част Београда непрегледан је. Али и поред ових знаних јунака још је више оних чијих се имена можда нико неће сетити, оних који су остали непознати и незнани и чија дела још само живе у сећањима оних које је случај у њихову близину донео. Нису у одбрани Београда учествовали само војници. Исто је тако велики број добровољаца, жандарма, комита, финансијских стражара који су ту одбрану по дужности или добровољно појачали. Али и изнад њих издвајају се још мало знане, или сасвим незнане, херојске фигуре стараца, жена, деце које је једна бескрајна љубав унела у редове бранилаца престонице и међу којима ретка сећања на њих блистају као у ореолу.}

[attachment=1]
Страховита грмљава топова која је завила Београд, нарочито његове крајеве крај Саве и Дунава, у облаке дима и пламена, објавила је 5. октобра (по новом), почетак Макензенове офанзиве. У ноћи се сијало небо над Бежанијом и дунавским обалама од топовског пламена.
У зору 6. октобра, после мањег прекида, ватра немачке и аустријске артилерије претворила се у бескрајну тутњаву. То је била 'бубњарска ватра' у којој се поједини звуци нису могли разликовати. Од експлозија зрна од по 420 и 305 мм тресао се цео Београд као под ударима најјачег земљотреса. Цела дунавска обала била је у пламену од тешких разорних зрна.
10. кадровски пук којим је командовао тадашњи потпуковник г. Миливоје Момчиловић (сада генерал у пензији) имао је да прими на себе главни удар. Доњи град до куле Небојше држао је његов 1. батаљон под командом тадашњег мајора (сада пуковника) г. Љубомира Јовановића, 2. батаљон, којим је командовао тадашњи мајор (сада пуковник) г. Драгутин Гавриловић бранио је Дунавски кеј од Небојше куле па до стругаре Прометне банке, док је трећи батаљон под командом данашњег бригадног генерала г. Михајла Милићевића држао положаје од стругаре до Новога гробља.
Цео 6. октобар и целу следећу ноћ трајало је беспрекидно бомбардовање, које је десетковало одбрану београдску. На Дунавскоме кеју, који је највише био изложен ватри, војници су прешли у прве заклоне ископане готово у води иза жбуња на самим ивицама Дунава, јер се у задњим заклонима на које је била сконцентрисана ватра није могло одржати.

Искрцавање Аустријанаца на Дунавском кеју
У ноћи између 6. и 7. октобра пошто су све везе биле прекинуте и сви ровови и заклони порушени и изривени, после извиђања које су извршили аустроугарски патролни чамци, изненада кренуо се из рукавца Дунава, преко пута Дунавског кеја, цео један понтон, препун војника, вучен моторним чамцем. Овај понтон пристао је уз кеј, док су два монитора топовском и митраљеском ватром из непосредне близине обасипали обалу, тако да се нико од бранилаца није могао појавити.
Два батаљона аустро-угарске пешадије, са којима је пошао и један немачки пуковник, помоћник начелника штаба Макензеновог, искочила су на обалу и ту је настало гушање и бајонетска борба. Аустријанци су потисли једну чету из 2. батаљона која се ту налазила и заробили поручника Дуњића са више војника, док су други одступили.
Ова два батаљона аустријска, која су се прва искрцала на тло Београда, продрла су до кафане Шарана и ту се укопала. Док су Аустријанци продирали ка Шарану стигао је у помоћ сремски добровољачки одред под капетаном (сада пуковником) г. Игњатом Кирхнером и две чете жандарма, којима су командовала два стара жандармеријска капетана. Жандарми су били покупљени из целог Београда са улица, где су били на дужности, и сад уведени у борбу.

Контра-напади жандарма и добровољаца
Капетан Кирхнер са добровољцима и жандармима извршио је неколико контранапада, али није успео да баци Аустријанце у Дунав, јер су преко реке непрекидно нова појачања стизала. У овим борбама добровољци и жандарми чинили су невиђена јунаштва. Сам капетан Кирхнер био је тешко рањен. Метак му је преломио ногу.
У зору Аустријанци су заузели железничку пругу и један део 1. чете 2. батаљона 10. кадровског пука, која је била овим нападом расцепљна, одступао је ка Стругари, где се налазио и део Сремског одреда са потпоручником Бркићем.
Аустријанци не знајући да је Стругара поседнута пошли су у зору у густим стрељачким стројевима ка њој, остављајући за леђима целу мрежу вештачких базена за прављење леда.
Војници из 10. пука под командом потпоручника г. Ђорђа Роша и сремски добровољци потпоручника Бркића сачекали су да Аустријанци приђу само на неколико десетина метара, одељени од њих једним дубоким јазом и онда су отворили страшну ватру, која је за неколико минути покосила преко 200 аустријских војника, док су се остали спасли у паничном бегству.
Митраљези 10. пука под командом потпоручника г. Младена Жујевића са кућа су тукли аустро-угарске чете које су наступале. У тим борбама у зору 7. октобра, међу безбројним жртвама, разнела је граната главу потпоручнику Милану Ерићу, чији је брат Максим Ерић остао рањен,без ока.

Борбе око железничке пруге
На аустријске трупе на Дунавскоме кеју вршени су непрекидни контра-напади и наше су трупе испадале из улица, кроз дворишта и налетале на пругу на коју су Аустријанци свугде поставили митраљезе. У том гушању и комешању два вода из 10. пука потпоручника г. Војислава Ковачевића (који је нешто касније тешко рањен у ногу) и потпоручника Милутина Станића прошла су иза пруге и нашла се иза леђа Аустријанаца. Потпоручник Станић је тешко рањен у овој борби, и десетковани водови су једва успели да се повуку натраг.
У овим борбама један метак је готово заклао резервног потпоручника г. Живојина Швабића, који је и поред ове тешке ране ипак остао у животу. Код кафане Јасанице сконцентрисано су чете 10. пука под командом тадашњег мајора г. Драгутина Гавриловића да се изврши нов контра-напад. У помоћ је стигао и један батаљон 7. пука 2. позива.
Две чете 7. пука и једна из 10. пука које су од кафане Јасеница јурнуле ка прузи биле су готово уништене ватром аустријских митраљеза.
Сремски добровољачки одред, којим је сада командовао капетан Кезић и оно две чете жандарма вршиле су нападе из кућа на пругу. Жандарми и добровољци су са прозора бацали бомбе на Аустријанце и при томе је на једном прозору погинуо један жандармеријски капетан, док је други тешко рањен.

Пред судбоносни јуриш
Све су ове жртве биле узалудне. Аустријанци су се упорно држали, и њихова артиљерија засипала је стално ватром цео онај крај где су се наше трупе налазиле. Око подне стигао је са два вода појачања из 3. батаљона 10. пука потпоручник Пера Павловић.
Било је 2 часа по подне када је пуковник г. Драгутин Гавриловић окупио око себе код кафане Јасенице остатке свога батаљона, остатке двеју жандармеријских чета и два вода потпоручника Павловића. Војници су гледали у свога команданта осећајући да сада одсудни час долази. У сред прскања шрапнела и звиждања зрна заорио се глас пуковника Гавриловића:
Војници!
Извештавам вас да је Врховна команда избрисала из бројног стања наш пук и да га је жртвовала за част Београда. Ви немате више да водите рачуна о својим животима, јер они не постоје.
Језа узбуђења прешла је у борбеној грмљави кроз скупљене војнике. Командант је даље говорио и саопштавао да се сада последњим контранападом морају бацити Аустријанци у Дунав. Узвикнуо је:
Живео Краљ, живео Београд....
Овај се узвик поновио из неколико стотина осушених, промуклих грла.
Аустријска ватра постајала је све јача, јер су се њихове чете дочепале робијашких башти и већ пеле уз Мали Калемегдан. За три часа по подне био је заказан општи напад и само неколико десетина минута делило је војнике од овог последњег покоља.

Окићени цвећем војници полазе у смрт
У улици Риге од Фере где су војници окупљени очекивали почетак напада била је једна цвећарска радња. Једним ударцем ноге разбио је потпоручник Рош излог и сви се војници искитили белим каранфилима да окићени пођу у смрт.
У овоме тренутку указао се у улици Риге од Фере један старац са пушком у руци.
-Где су Швабе? викао је из свег гласа.
Када га је један официр упитао шта хоће, старац је рекао да му је један син погинуо у Балканском рату а други је пао на Гучеву.
- Овога тренутка ударила је граната у моју кућу, убила ми жену и последње дете. Немам више никога. Зашто и ја више да живим?
Јурнуо је кроз плотове и пре него што је успео да освети своје, пао је изрешетан, као и хиљаде незнаних хероја.

Смрт потпоручника Павловића
На два три минута пре 3 часа излетео је потпоручник Пера Павловић са три вода из улице Риге од Фере и појурио ка робијашким баштама, док је потпоручник Ђорђе Рош повео друга три вода на барикаду, одмах ту у близнии, до које се цео терен плавио од униформа мртвих жандарма. Код барикаде лешеви су лежали један преко другога. Војници скачући на барикаду, да би јуришали на пругу гинули су у лету и падали преко мртвих жандарма.
- Погибе потпоручник, заорио се крик.
Потпоручник Пера Павловић кога је метак ударио у уста пресечен у скоку срушио се уназад раширених руку. Његов друг потпоручник Рош повео је војнике на јуриш преко барикаде, али зрно које га је погодило кроз врат бацило га је доле на гомиле мртваца.
Без официра војници су наставили сами јуриш и за тренутак овладали пругом, да је одмах затим под силном навалом изгубе. Ретки су били они који су се из овог јуриша вратили. Војници су понели тешко рањеног потпоручника Роша, коме је крв шибала из пробушеног врата у снажним млазевима у натраг. Нигде није било превијалишта, јер, да би се штедели борци наређено је да се лаки рањеници сами спасавају, а да се тешки остављају.
У улици Риге од Фере лежао је тешко рањен у главу пуковник г. Гавриловић, нешто даље био је такође тешко рањен командир 1. чете капетан Александар Ресимић. Војници су оставили свога рањеног водника да би изнели команданта.

Превијалиште г-ђе Милутиновић
Остављeн на земљи потпоручник Рош се вукао док га нису нашли неки жандарми и понели у Душанову улицу бр. 6. где су били остатци палате принца Евгенија Савојског. Ту под дебелим сводовима било је једно необично завојиште.
У кући бр. 4 становала је г-ђа Јелена Милутиновић, чланица Народног позоришта и супруга г. Добрице Милутиновића. Када је почело бомбардовање она се, као и сви становници из околних кућа, склонила под сводове палате Евгенија Савојског. Гледајући на улицу којом су се вукли рањеници, без помоћи, у крви, изнемогли, г-ђа Милутиновић се сетила да је њен станар, један Чех, лекар, оставио у својој соби масу завоја, фачли, вате, јода. Отрчала је у свој стан и донела сав тај завојни материјал и са г-ђом Вукосавом Попадић, пок. Олгом Јовановић и Ленком женом једног комите импровизовала завојиште. Прве су рањенике морали да зову, а други су већ сами долазили. Десетине су њих ове четири храбре жене превиле. Ту су војници донели пуковника г. Гавриловића, капетана Ресимића и најзад је донет и потпоручник Рош.
Команданта већ превијеног однели су војници даље, капетан Ресимић је са завојем отишао сам пешке, док је потпоручник Рош лежао беспомоћно, урлајући страшно од болова на земљи. Није било више кога да га носи, а Аустријанци су све ближе долазили. Г-ђа Милутиновић је истрчала тада на улицу и угледала једног заробљеног Чеха, који је још носио пушку. Зграбила га је за раме и позвала је још и три жандарма који се у близини указали.
Када их је увела под свод, дограбила је једна врата и скинула их са шарки. На ова врата наредила је да положе рањеног официра и да га понесу. Три жандарма и заробљени Чех понели су врата на којима је лежао потпоручник Рош већ у заносу. Напред, пред вратима са крвавнм теретом ишла је г-ђа Милутиновић са молитвеником у руци из кога је читала непрекидно молитве, док се над улицама распрскивали шрапнели и рушили кровове кућа.
Пуна три часа ишао је овај необичан спровод кроз улице београдске под страшном ватром. Војници су сваких десетак корака застајали, да се одморе и они и рањеник.
Најзад већ у сумрак стигао је спровод у Војну болницу на Врачару где су три америчка лекара др Рајан, др Бизл и др Донован, крвавих руку и кецеља, на шест операционих столова непрекидно оперисали при светлости карбидских лампи. Сваких четврт часа изношене су напоље корпе пуне одсечених руку и ногу.
Усред јаука чуо се и љутити глас капетана Кирхнера, кога због фрактуре нису хтели да евакуишу, а за кога је ропство значило вешала. Једна жена, која га је први пут неговала када је био рањен 1914, у последњем тренутку појавила се у болници и спасла га натоваривши га на фијакер, који је успела да добије.
Г-ђа Милутиновић предавши овога рањеника лекарима вратила се мирно са својим молитвеником кући кроз улице у којима се још очајничка борба водила. Сем оних које је она тога судбоносног дана спасла њен дивни подвиг остао је непознат за све друге. – Станислав Краков (1930)