PALUBA

Југ-Богданов град

По врху и падинама Хисара, брду изнад Прокупља, очувани су и данас остаци и трагови средњевековног утврђења, које Прокупчани, по народном предању, називају Југ-Богдановим градом. За град, који је одавно сав у рушевинама, везана су многа предања и приче које је народ стварао током векова. Прича се, тако, да је цело брдо испресецано лагумима, у којима лежи скривено много злата и другог небројеног блага.

[attachment=1]
Фотографије Главног генералштаба српске војске снимљене 1879. године

На фотографији (1) снимљеној 1879. године, непосредно после другог српско-турског рата, када Хисар није био пошумљен, јасно се виде два бедема подграђа, управљена ка истом средишту: на првом бедему три очуване куле, а на другом остаци једне куле. Испод утврђења, у подножју брда, на самој левој обали реке Топлице налази се и Југ-Богданова кула (2) за коју се претпоставља да је имала одбрамбену улогу, штитила прелаз преко реке и да је, осим тога, служила и за снабдевање горњег града водом са којим је била повезана тајним лагумима.

Летопис цркве прокупачке даје следећи опис града:

То беше знатно утврђење још у старо време. Град беше опасан овалним зидом, коме се придуживао други а затим трећи. Са југа уз стену било је три торња, у средини опасаног простора две четворостране куле, а к северу уз зид једна. На падинама према Топлици била је висока водена кула, очито средњевековна. Народна традиција прича, можда с правом, да је то град Југ-Богдана.

Blizu tvrdjave postoji restoran sa najboljim pogledom na "magarevo" ;)  Imao prilike da obidjem Hisar i Jug-Bogdanov grad...

Ко је био Југ-Богдан чије је име везано за овај град, и због чега се овај град назива Југ-Богдановим?

Предање о личности Југ-Богдана, као таста кнеза Лазара, врло је живо мада је историјски утврђено да је отац кнегиње Милице био севастократор Вратко, чукунунук Немањиног сина Вукана по женској линији. На првом месту поставља се питање: како је уопште дошло до размомилажења између народне традиције и поезије на једној страни и историјских чињеница на другој, и да ли је икада у Прокупљу живео некакав Богдан, Југа или Вратко, отац кнегиње Милице?
У записима и натписима од XII-XIV века има довољно доказа, да је крштено име, нарочито код властеле, употребљавано само званично и у свечаним приликама, а у свакодневној употреби била су само народна имена. Нема сумње да је и Вратко, поред крштеног имена, могао да носи и народно име Југ-Богдан, како га уосталом народна традиција и поезија једино и познају.
Бавећи се овим питањем проф. Миленко А. Марковић  (Топлица у прошлости, стр. 32.) каже: Сасвим је вероватно, да је Миличин отац, пошто му је краљ Вукашин преотео Костур и Охрид, дошао и настанио се око 1365. године у Топлици, где је од Лазара добио земљу. Зато што је дошао из јужних крајева, народ је уз име Богдан, додао ознаку Југ, па је тако и постало име Југ-Богдан.

[attachment=1]
Слика горњег града

Нисам стручњак за имена, али име Вратко ми звучи као словенско (српско) име. Можда мало архаично, али делује разумљиво. Дакле, има значење на народном језику. Народна имена су она са значењем на домаћем (српском) језику. Имена Петра, Марко, Јанко, Никола и сл. то нису јер су страног порекла. Народна су Мирко, Стојан, Дабиша, Станко, па и Богдан (као превод са грчког), а вероватно и Вратко.

Први план града, као и његово место на карти Србије, за потребе аустријске војске, израдио је на основу личних посматрања, један инжењеријски официр 1686. године, у време аустро-турског рата. На том плану читав град има облик правоугла са дужом северном страном. Горњи град, неправилног елипсастог облика, са једнок кулом на улазу је доста верно приказан. Прво подграђе неправилног четвороугаоног облика  (облик диктиран тереном) има једну кулу на западном, три куле на јужном бедему и једну кулу на југозападу. Друго подграђе источно од првог, допуњава облик утврђења до пуног правоугаоника, и њиме је обухваћена и кула крај реке Топлице. На реци са те стране приказан је мост чији су трагови постојали све до краја 19. века.

[attachment=1]
Ратни архив у Бечу: план из 1689.

Приликом повлачења Аустријанаца 1690. готово цео град је разорен и спаљен. Према аустријском извештају то се збило овако:
Непријатељ је имао намеру да посаду у граду изненада нападне, али му је нада била узалуд, јер је чувени српски капетан Антоније, још за приближавања непријатеља, Прокупље порушио, па се затим кроз тешко пролазне планине повукао ка Крушевцу.

[attachment=2]
Остаци моста преко Топлице 1879. године

(Снимци г. Милорада Павловића, трг. 1909. године.)

[attachment=1]
Кула у подграђу утврђења

[attachment=2]
Југ-Богданова кула у подножју Хисара, на левој обали реке Топлице

Један занимљив природни феномен, назван епигенетска долина, јединствен у Европи, присутан је у овом делу речног тока Топлице. Обилазећи брдо Хисар, река поред Југ-Богданове куле читавих 5 км тече узбрдо! Овом природном феномену име (епигенија) је дао наш познати научник Јован Цвијић.

У подножју брда Хисара, где је по народној традицији био двор Југ-Богдана, налази се мала средњевековна црквица, која се у инвентару цркве прокупачке из 1888. год. води под насловом Црква Југ-Богдана, а у народу се поред тога зове и Латинска црква. Није искључено, да је и Миличин отац желео да буде ктитор једне црквице, којa се због тога и до данашњег дана, по њему зове Југ-Богданова црква. Подизање цркава у средњем веку од стране властеле, која је била сва обузета бригом како да спасе своју душу, јављало се скоро као редовна појава.
Но, други назив, више је познат у народу него први, јер је и временски настао касније за читавих двеста до триста година. Разлог за усвајање назива Латинска лежи у томе, што је ова црквица, током целог седамнаестог века, служила за верске потребе католичког живља Дубровачке колоније, настањене у Прокупљу, ради вођења трговине.   

Од живописа најупечатљиве су сцене из Христовог страдања. Иконописац је свакако поред религиозног имао у виду и педагошко-васпитни циљ, рачунајући да ће ове сцене најбоље утицати на психу српског народа у овом крају, да поднесе сва будућа страдања ако до пропаст државе дође, јер је и Христос поднео најтеже муке, али је на крају ипак дошло Васкрсење.

[attachment=1]
Југ-Богданова или Латинска црква

Понекад, кад дан недеље осване, да угодим души својој, обиђем стару цркву Југ-Богдана. И док се, оглашавајући јутрење, разлежу звуци звона, додирујући и најскривенији православни нерв, по ведром јутру, причињавају ми се необичне небеске прилике над планинским врховима Копаоника и Јастрепца. Од Мердара и Подујева према Топличкој долини, ковитлају се облаци набијени муњама, и ту се негде сударе. Почиње севање, прасак и грмљавина, долина зајечи, а затим груне пљусак, киша све умије и натопи живот. Чудесна лепота природе! Савршенство!

Југ Богданов град, осим у народној традицију, званично никада није помињан под тим именом. Како се звало насеље у праисторији, чији трагови и данас постоје, то не можемо да знамо, јер су се Римљани, по заузимању Топлице трудили да, у складу са новим поретком и римским посебним интересима, униште културу, начин живота па и религију староседелаца, или, у име pax Romana истребе читаво становништво, укључујући жене и децу.
По сведочењу св. Епифанија, јеванђелист Лука прошао је кроз ове крајеве између 52. и 55. године. Будући да је Лука био сапутник и биограф св. апостола Павла, није немогуће да је и Павле у својој мисији ширења Христове науке, походио Топлицу. Сигурно је постојао и један број догађаја из Павловог живота за које је Лука знао или им чак био и сведок, али који нису изнесени у Делима апостолским. Такође, сасвим је сигурно да у насељу није постојао Аресов храм у коме би се неки од епикурејаца и стојических мудраца наругали Павлу и његовим бесмислицама, јер би један такав догађај био вредан записа апостола Луке, а име насеља било упамћено по злу гласу.

[attachment=1]
Цистерна за воду у подграђу

У доба империје S.P.Q.R., Римљани су изградили друм кроз Топлицу, и на брду Хисару, као истакнутом месту (ради лакшег вршења контроле кретања и заштите претоварених каравана који су се враћали из опљачканих провинција: Мезије, Дације и др.), утврђење – кастел Hammeum, за смештај војничких посада и намесника чији је посао, осим поменутога у загради, био и убирање пореза, и присиљавање на добровољни рад локалног становништва. Из тог доба, нађено је неколико бакарних новчића и доста уломака црепуља и лонаца, крчага и пехара, грубо рађених, од глине измешане са плевом – несумњив доказ римске културе и доприноса да Топлица изађе из степена варварства, и да се прикључи цивилизованом свету. Пронађан је и надгробни споменик подофицира римске војске, можда заповедника војне посаде Hammeum-a, с натписом: Aurelius Marcianus benificiarius consularis I Severianae Alehandrine.

[attachment=1]
Слика горњег града

Кад браћа Хонорије и Аркадије 395. године, поделише царство, Топлица је припала источном делу – Ромејском царству – сфери источне културе. Име Hammeum (назив је произашао од латинске речи Хамеус, што значи Стара планина) пада у заборав, а насеље се јавља под новим називом – Комблос, по грчким речима komo и polis (село - град). Познато је да је Јустинијан I средином VI века обновио Комблос, али убрзо после његове смрти, у метежима и сеобама народа град је пострадао и наредних 600 -700 г. сасвим запустео. У вези с тим Јован Ефески пише: Проклети словенски род 581. године заузев многе градове, опљачка земљу и завлада њоме, насели се у њој без стаха као да је његова.
Доба Стефана Немање затекло је мртав град, изгубљен у прошлости. Али, то беше тек почетак експанзије чувеног и славног Српског царства, које у време Душана Силног достиже врхунац своје моћи и своје славе.

Још реч – две о Римљанима.
Легенда каже да су Рим основали браћа Ромул и Рем 753. године. Ромул је, по причи, око неке опкладе преварио Рема. Због тога се Рем ругао Ромулу. Из тих разлога Рем је прескакао некакав јарак и ту сломио врат. Онда је Ромул видео 12 лешинара и изградио Рому… Оно о вучици је друга прича.
Ето, од тог града настаде царство и крену у освајање целог света.

Много је времена затим прошло од 146. године пре Христа, кад је Рим разорио Картагину и загосподарио целим светом, до 395. године, кад се Римско царство распало на два дела: Источно и Западно. Још пре коначног распада Рима Константин Велики, римски император, рођен у Нишу, уз велику помпу и церемонију, преместио је престоницу из Рима у Винзантион, малу грчку варош, која је касније по њему добила име Константинопољ. Западно царство убрзо су разорила варварска племена: Франци, Германи, Хуни и Авари. Источно, под новим именом – Ромејско царство, наставило је да живи још хиљаду година, цео миленијум. Ова подела је, међутим, била увод у раскол хришћанства који се догодио 1054. године, a траје до данас са многим последицама по судбину читавог човечанства.

Занимљив је животопис Јустинијана I, једног од последњих највећих Ромејских царева. Родио се у селу Таурисију близу данашњег Скопља, под именом Петар Сабаци. После смрти свог стрица Јустина, неписменог сељака Трачанина, који је због војних заслуга и способности стигао до царског престола, на трон је 527. године, сео његов синовац Флавије Петар Сабације Јустинијан. Петар је био веома обдарен човек, велики верник, државник и законодавац. Током своје владе подигао је и обновио многе старе градове и тврђаве – између осталих и Комблос. Златно доба Ромеја трајало је до 565. године, а врхунац је био 537. када је изграђена највећа хришћанска црква оног времена Света Софија. Цар Јустинијан није ни слутио да ће је једног дана Турци оскрнавити, и доградњом минарета претворити у џамију.

После његове (Јустинијанове) смрти величина и снага Источног царства почела је нагло да копни. Комблос, о коме Прокопије, Јустинијанов савременик и историчар пише у свом делу О градовима као о лепом граду са базиликом и дворовима украшеним мозаицима и великом тржницом, препуштен је зубу времена, вегетацији и змијским леглима. Како се после Комблоса до владавине кнеза Лазара називало насеље, и да ли је уопште постојало на месту потоњег Југ-Богдановог града, још није одгонетнуто. Далека и недовољно позната збивања могу да буду заборављена, избрисана и из сећања и из књига, на жалост, често намерно и организовано. Али, то је веома дуга прича.

[attachment=1]
Слика горњег града

Највећи део тих утврђења која народ приписује српским средњевековним владарима и властели су римског или византијског порекла. Неке од њих су користили и надзиђивали Срби и Турци.

Из времена императора Александра Севера (222-235. год.) остао је сачуван географски путоказ (itinerer), Појтингерова табла (Tabula Peutingeriana) на коме су, на делу пута кроз Топлицу римским миљама обележена места: Ad Herculem – Hammeum – Ad Fines. Од Ниша, станице иду следећим редом: NAISSUS – XIIII AD HERCULEM – VI  HAMMEUM - XX  AD FINES, а прва следећа станица, XX (VIND)ENIS је на месту данашњег Подујева, на подручју Косова и Метохије.

[attachment=1]
Део римског пута, Појтингерова табла

Феликс Каниц, који је крајем XIX века пропутовао Србију и прибележио остатке старина на које је наишао, прогласио је римским готово свако урушено утврђење. Међутим, од римског града Hammeum-a, осим нешто мало остатака које сам поменуо у једном од претходних постова, није остало ништа. Истраживања на прокупачкој тврђави нису потврдила нити пак одбацила претпоставку о постојању римског логора на брду Хисар, јер су рушевине о којима говори Ф. Каниц, много млађе од римског утврђења. Откривена археолошка грађа, није потврдила ни византијску обнову града о којој Прокопије пише. Закључак је једноставан: највиши плато је највише био изложен временским условима, а захватиле су га све преградње током векова, те је прилично нереално очекивати знатно старије остатке од средњевековног утврђења које доминира врхом брда.   
Досадашња истраживања на простору Југ-Богдановог града, утврдила су да је он, у свом садашњем облику, подигнут у последњој четвртини XIV века, односно у доба када је кнез Лазар Хребељановић владао тим подручјем.
Цитирам Херодота: Све је могуће кроз дуго време.

Као што обично у повести бива, после успона великог државника, распада се држава одмах после његове смрти. Тако је било и са Душаном Силним и са његовим Царством. Крај је почео већ од његовог сина Стефана Уроша V Немањића који је као личност био нејак па је због тога добио име Урош  Нејаки.

[attachment=1]
На комате раздробише царство,
почеше се крвнички гонити,                       
један другом вадит очи живе…

[attachment=2]
Душанов  полубрат Симеон, издвојио је од Царства Акарнанију и прогласио се краљем Грка, Срба и Арбанаса; севастократор Дејан, зет цара Душана, по сестри му Теодори, северноисточну Македонију; његови синови Јован и Константин Драгаш – кумановски крај, стару жупу Жеглиго; браћа (му) Оливер и Југ-Богдан: Велбужд, Кратово, Штип, Струмицу, Велес и Тиквеш, затим, југоисточну Македонију међу Сером, Солуном и Светом Гором; Војислав Војиновић задржао је простор између Косова и Приморја; Никола Алтомановић (Војиновић) земљу од Рудника до Јадранског мора;  три брата Балшића: Страцимир, Ђурађ и Балша - Зету; Вукашин Мрњавчевић постао је господар Прилепа и простора западно од Вардара; брат му Угљеша области око Сера и Дрине; Карло Топија подручја између река Мата и Шкумбе; Радослав Хлапен приграбиo je Бер, Воден и Костур у Егејској Македонији; Петар Лоша и Ђин Буа Спата - Епир; Кнез Лазар загосподари централном Србијом а његов зет  Вук Бранковић - Косовом и Полимљем.

[attachment=3]
[attachment=4]

Југ-Богданов град у средњем веку

Наслов ме упућује на то да се вратим (око) две стотине година уназад. У српској средњевековној држави, када је Топлица за време Немањине удеоне кнежевине играла прворазредну улогу, Прокупље је знатно оживело, јер је Стефан Немања чија је привремена престоница била у данашњој Куршумлији (Беле Цркве), поклањао пажњу читавој Топлици. Приликом првог састанка са Манојлом Комненом у Нишу 1159. године, Немања је прошао кроз Прокупље, а то је учинио и приликом ратног похода ради заузимања Ниша, Сврљига, Кожеља и других градова 1183. године, као и приликом састанка са Фридрихом Барбаросом 27. јула 1189. године, такође у Нишу. Овог пута Немања је Фридриха дочекао са братом Страцимиром и даровао му богате поклоне: вина, јечма, волова и оваца, а поврх тога, како су забележили хроничари, морских паса? и припитомљених јелена. Поклони у домаћим животињама и пољопривредним производима, а нарочито поклони у вину, однети су за крсташку војску баш из Прокупља, јер је ово место од  давнина обиловало добрим грожђем и квалитетним вином.

Даљи развој догађаја на Средњем истоку, имао је извесних последица и на судбину Прокупља. Немањин двор је у то време још увек стајао у Топлици, па је као такав био мета озлојеђеном византијском цару Исаку Анђелу, који је после споразума са Барбаросом 14. фебруара 1190. године, ударио поново на Србију. У једној битци на Морави, где је Исак Анђел лично командовао, Срби су били побеђени, а Немањина престоница у Горњој Топлици потпуно је спаљена. Том приликом и Прокупље је настрадало, јер је, према писању летописца читава земља остала празна поставши пребивалиште једино ветрова.

Спор са Византијом решен је на тај начин што се Немањин средњи син Стефан оженио принцезом Јевдокијом, синовицом цара Исака Анђела, ћерком будућег цара Алексија. Била је то прва византијска принцеза удата за сина српског владара. Кад је Јевдокијин отац постао цар, он је свом зету Стефану доделио достојанство севастократора, које по рангу долази непосредно после цара и деспота. 
Стефан Немањић није био само одличан војник, већ и вешт дипломата и политичар. Трећим браком са Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола, сачувао државу свог оца, њену територију и подигао њен углед. Године 1217. папа Хонорије упутио је Стефану, преко својих посланика краљевску круну, а Сава, средивши посао око аутокефалности Српске православне цркве, сад већ као њен првосвештеник, посвећује свог средњег брата за краља у манастиру Жичи. 
Стекавши краљевски венац, Стефан није постао краљ само над отачеством Стефана Немање, већ и Дукље, и уз њу Далмације, Травуније, Захумља, и осталих српских земаља. Као први краљ у лози Немањића добио је назив Првовенчани – Стефан Првовенчани.
После Стефана Првовенчаног, његови синови Радослав, Владислав и Урош I владали су са променљивом срећом. Њихова владавина није била тако успешна, па се Србија поново нашла у процепу између Угарске и Византије. Уроша је са престола уклонио његов син Драгутин који је водио политику приближавања Србије западним државама. А како то и пре и касније бива (па и данас), овом приближавању Западу супроставља се већи број властеле, тако да је Драгутин, који је владао од 1276 – 1282, био принуђен да уступи престо свом млађем брату Милутину.
Милутин своју политику окреће према југу и шири Србију избијајући са својом војском на Егејско море, ставља под своју контролу плодне области Поморавља и Повардарја које је до тада контролисала Византија. Ова офанзива Милутинова заустављена је на тај начин што је Андроник II, цар Византије, затражио мир од Милутина, понудивши му сродство, односно своју шестогодишњу ћерку, прелепу Симониду, за жену.
Милутин је понуду прихватио.
За време Милутинове владавине од 1282. до 1321, а и касније, за време владавине његовог сина Стефана Дечанског, краља Србије од 1321. до 1331, Србија доживљава процват. Дечански је код Велбужда поразио Бугаре и њиховог цара Манојла онемогућио да створи савез између Бугарске и Византије против Срба.  Дечански, међутим, није искористио снажење Србије, нити стратегијску предност после победе код Велбужда, него се задовољио постигнутим. Али, незадовољна су била српска властела, па се из тих разлога окупила  око сина Дечанског Стефана Душана, који је  у то време управљао Зетом, а у бици код Велбужда  је већ, својом храброшћу и војничким способностима, скренуо пажњу на себе.

[attachment=1]
Југ-Богданова кула крај Топлице

Божјом вољом, или некако другачије, Стефан Душан je 1331. године, збацио оца Стефана Дечанског са престола, угушио побуну једног дела племства, и 1334. кренуо у остварење свог циља. У ратовима 1344. године, и оним нешто касније 1347-1348. сломио је отпор Ромеја и избио на Солун.  Год. 1346, српска држава обухватала је Мачву, Захумље, сву Македонију, до Кавале, Александрију и Етолију. У ратовима 1347-1348, Душан је проширио државу све до  Коринтског залива: заузео је Епир и Тесалију и ставио под контролу многе градове, поносећи се посебно Ларисом.  Душанову војску предводило је двадесет његових велможа, међу којима су најистакнутији били Југ Богдан, потомак најстаријег Немањиног сина Вукана, и велики војвода Јован Оливер. Поставши господар скоро целог царства Ромeja,  Душан Силни се благословом патријарха Јоаникија, на Ускрс 16. априла 1346. у Скопљу, крунисао за краља Срба и цара Грка, Бугара и Арбанаса.  Али, изненадна смрт  Душанова г. 1355, пресекла је успон Српског Царства, које се никада више није васпоставило.

[attachment=1]

Око 1371. године монах, старац Исаија, настојањем серског митрополита Теодосија, почео је да преводи са грчког Дионисија Ареопагита. На крају књиге додао је запис  у коме каже да је навала Агарјана била гнев божји, и кори српске великаше што су мислили да је могућно гњеву божијем насупрот стати. Јер – вели Исаија – исмаилски род не истераше, већ сами од њих изгибоше, и кости им тамо падоше и непогребене осташе.
Последице боја на Марици, старац Исаија описује овим речима:
Толико се невоља и љуто зло просу на све градове и крајеве западне да то нити је кад ухо чуло нити око видело. Пошто погибе онај храбри човек, деспот Угљеша, Измаилћани се расуше и полетеше по свој земљи као птице у ваздуху, те једне од хришћана мачем кољаху, друге у робље одвођаху, а треће превремена смрт однесе. Који пак од смрти осташе, оне глад помори, јер свуда наста така глад, да је није било откако је свет створен, и не било је, Христе милостиви, ни унапредак. Који ли пак и од глади осташе, њих, попуштањем божјим, вуци ноћу и дању нападаху и јеђаху. Аој! Жалостиво ли беше погледати. Оста земља свакога добра пуста, и људи и животиња и рода свакога, јер нити беше кнеза, нити вођа, нити наставника међу људима, нити имађаше ко спасти ни избавити. Све се напуни страха мусломанскога, и срца храбрих и јуначних људи претворише се у најслабија женска срца. У то време и племе српских владалаца, мислим, седмо колено, изумре. И тада доиста живи завиђаху онима што су пре њих помрли, и верујте ми, не ја, који сам по свему незналица, него ни онај премудри међу Јелинима Ливаније не беше мого писањем представити невоље што постигоше хришћане по западним крајевима.

[attachment=1]
Дионисије Ареопагит: стр. 13; са грчког превео старац Исаија 6879. године

Кнез Лазар је знао да највећа опасност његовој држави прети од Османлија, који су после битке на Марици 1371. надирали с  југа. У том циљу поправљени су и многи погранични градови у Топлици који су имали  улогу предстраже и обезбеђења престонице, која се налазила с друге стране Јастребца, у Крушевцу. Доведени су и поверљиви људи за заповеднике у тим утврђењима: на утврђењу на десној страни Велике  Косанице постављен је Иваниш Алтомановић, односно Косанчић Иван, рођени сестрић кнеза Лазара, у граду крај Виче, по предању био је Топлица Милан, кум кнеза Лазара, у Копријану Ненад, син казанца Богдана, а у граду св. Прокопија  његов таст Вратко, у народној традицији познат као Југ-Богдан.

Југ-Богдан је у Прокупље дошао највероватније око 1365. године,  када му је краљ Вукашин преотео земљу, те се још на почетку владавине кнеза Лазара (1371-1389. г.) нашао на једном од најпотребнијих места за обезбеђење с југа. Нема сумње да је тада граду на Хисару посвећена најозбиљнија пажња: спољни зидови града су поправљени, дозидане су куле за одбрану, прокопан је подземни ходник с врха брда до реке Топлице ради снабдевања водом и др. те је тако утврђење оспособљено за издржавање и дуже опсаде. Овако добро утврђени град одбио је први налет Османлија, који су 1386. године, три године пре Косовског боја,  из правца Ниша долином Топлице узводно, кренули кроз Лазареве земље. Природно је било, да су Турци улазећи у топличку долину, морали да заузму Прокупље, да би могли да надиру даље, али то наши летописци нигде не помињу, што наводи на закључак, да је град или држан само под опсадом или је пак једноставно заобиђен, зато што је био јако утврђен. Њихово надирање кроз Топлицу било је споро, јер су свуда наилазили на отпор, те је кнез Лазар имао довољно времена да се припреми и сачека турску војску од тридестет хиљада војника, у клисури код села Плочника, и са топличком власелом, са десет хиљада стрелаца и три хиљаде сељака наоружаних секирама, уђе у бој, и порази султана Мурата.

Ако можеш као познавалац материје да ми одговориш на два питања:

Зашто су утврђења јужно од Јатсрепца, дакле у долини Топлице прва брана одбране престонице Кнеза лазара? Да ли су ти јужнији крајеви били у власти Турака или српских велможда који су у завадуи са Кнезом?

Колико су објективно реалне процене о  броју војника који учествују у биткама у том времену. У боју на Плочнику помињеш учешће десетак хиљда стрелаца на српској страни. Колико је то са становишта историјске науке реално?  Наравно, као и податак и 30000 Турака.

У време боја на Плочнику, Бугарска,  Византија и јужне српске земље краља Марка и браће Дејановића биле су у положају турских вазала са свим обавезама које проистичу из тог статуса. Турци, осећајући се јаким, нису крили да намеравају да потчине и остале српске земље, па је кнезу Лазару преостало или да прихвати услове и сарадњу са Муратом или да се припреми за одбрану.
Лазар није  само утврђивао градове, већ је и са осталим, углавном недобронамерним хришћанским суседима, који су чекали прилику да прошире своје области, морао да ради на побољшању међусобних веза. 
У том циљу је и поудавао своје ћерке, а најмлађу Мару за Вука Бранковића, након чега су односи са зетом постали добри а сарадња на припреми одбране од заједничког непријатеља се подразумевала. 

Копријан и Прокупље налазили су се на источним границама Лазарове земље према Бугарској, која је била под врховном влашћу султана Мурата, па је природно било да Лазар са те стране очекује продор Османлија.
О бици код Плочника, која се према српским хроничарима одиграла 1386. године, зна се веома мало. Белешке летописаца су противречне а описи сумарни. М. Марковић у књизи Топлица у прошлости (Ниш, 1933.), наводи неколико извора у вези броја учесника у бици, између осталих и Краљевство Словена Мавра Орбина где се помиње број од 30 000 Турака и (око) 13 000 Срба.
Турски историчар Мехмед Нешрија тврди да боја на Плочнику није ни било, већ да је Мурат две недеље логоровао код Плочника, очекујући српску војску, па како се она није појавила вратио истим путем и разорио Ниш.
У недостатку неоспорних историјски извора о бици, о самом току битке и др. сматрам да се више може веровати народном предању и песми но летописцима и историчарима.

Милан Топлица:
Станте мало Турци изјелице,
станте слуге Мурата Агара,
да примите мало српског дара
место круне српског кнез Лазара...

Питање је, међутим, на које народна песма не даје одговор: куда је Мурат кренуо, према Крушевцу или Косову? јер се пут (скретање) за Крушевац налази неколико километара испред Плочника.

Да, то ми је познато да постоје различита мишљења око боја на Плочнику (да ли га је уопште било). Међутим питао сам те као стручњака који се бави историјом колико су објективно реални подаци о броју учесника у бојевима и биткама у средњем веку (и раније), не само у овом него и другим (на пример Косовском боју). Ја разумем да се код приказа догађаја они често помало роматичарски описују, посебно у публицистичким текстовима, међутим занима ме она  "суровију" историјска анализа са становишта војне и историјске струке.

Подаци о броју учесника у средњовековним биткама се скоро увек веома преувеличавају, и то вишеструко. За Бој на Косову је чињеница да је то била велика битка. Да кажемо да је Срба могло бити до највише 20-25.000, а Турака највише између 30 и 40.000, што је за оно време била огромна војска. За многе историчаре су и ове цифре увеличане, мада су далеко мање од оних митских. Размислите каква би логистика била потребна да снабдева неку већу војску. Средњи век, нема путева, запрежних кола мали број. Добар јахаћи коњ је у то време био еквивалент луксузног мерцедеса.

Народнa песма каже да је у боју код Плочнику изгинуло седамдесет и седам иљада Агара, што нити можемо да прихватимо са резервом нити да одбацимо као неистиниту чињеницу, будући да је песнику бројка  служила алегорези, као предзнак неисказаности победе, а није била податак намењен каснијим историчарима, па је тако морамо и схватити. Слична је, али мало другачија ситуација, када су у питању писци попут Нешрије, коме је историја служила да велича Муратове победе, и који, из ко зна које руке препричавајући догађаје од пре сто и више година, тенденциозно повећава бројност Лазареве војске (10:1)  у односу на Муратову, да би нешто касније устврдио како је  Лазар утекао са бојног поља видевши да се код Плочника окупља велика множина турске војске.

Претпостављам да данашњи војни историчари, већ према мотивацији и склоностима, користе више метода а нарочито параметара за процењивање броја учесника у некој бици. Јединствени и потпуно поуздан поступак не постоји, па се резултати процене по правилу крећу од – до.  Нико, дакле, не може тачно да зна колики је број учесника  битке код Плочника, али ипак, по некој аналогији, свако може сасвим тачно да каже колики није био… итд.

Што се тиче путева, Цариградски друм (Via militaris) био је још од римских времена итекако добар и проходан, што је османлијској војсци омогућавало да са свим прибором потребним за ратовање и опсаду, стине од Једрена или Софије до Ниша за свега пар дана, а одредима за викенд-пљачке још и мање.

Главни параметар за процену броја учесника битака треба да буде демографска слика простора (људски капацитет) са кога се скупљала војска. Други је, да кажем модерним речником, логистички капацитет простора и државе, односно могућност дуготрајног држања те војске на окупу са становишта исхране људи и стоке. И ондашње војске су у рат кретале са неким залихама и планом снабдевања који је, када су у питању освајачки походи подразумевао опскрбу на терену (пљачку и куповину). Али и да би пљачкао (или куповао) мораш имати шта да пљачкаш (где и од кога да купиш) при чему и то мора бити рационално и усмерено ка циљу (походу), односно да не одвлачи време. Трећи елемент јесу политички савези и могућност окупљања савезника и њихови људски и економски капацитети.


Управу си за тај друм. Ипак нисам сигуран да је пар дана довољно време да се свалада пут од Једрена до Ниша. Можда за коњаника који мења коње на станицама, али војска од на пример 10000 људи иде далеко спорије. Не верујем да су могли да напредују више од 30-так километара дневно. Можда су претходнице (углавном на коњима) могле да се крећу нешто брже, али коморе су ишле доста споро. Брзина марша (кретања), од старих времена се одређује према најспоријем, а не најбжем елементу поретка.

Mali OT.

Iz priručnika iz 1954, brzina kretanja oklopne jedinice po putu sa tvrdom podlogom iznosi 10-15 km/h dok za seoske puteve i kolske puteve iznosi 8-10 km/h.


[attachment=1]

Генерално су турски извори за битке у другој половини XIV века поприлично непрецизни. Мешају се различите битке, преувеличава бројност и састав непријатеља. Нпр. Маричку битку померају на 1364. годину и у њу доводе мађарског краља Лајоша, босанског краља Твртка, цара Уроша, Мрњавчевиће...

Отоманци нису путовали из Једрена до Ниш имали су други приступ на пример из 1371 до 1379 су  освојиле егејске  Македоније, онда у ове територије они су разместиле велике војне трупе, који се користи да  се освоји Прилеп  Битола   у период из 1381-1383г , и опет у овим градовима иде  велике војне трупе, онда ове  војни трупе се користи да освоје Северна Македонија без Скопље у период око 1387 г. И онда иде Косовска битка из 1389 године оние су долазиле на балкан  сваке три до пет године , јер сваке три године имали су  нове борце

док напади у Србији и Нишу  у 1386.  отомани су дошли  кроз софија они већ управљају тог град из  1385године

 [attachment=1]

Da, kralj Marko im je pruzao logisticku podrsku.

Југ Богдан, за кога се прича да је живео у дворовима на Хисарском утврђењу и кулама са својих девет сина – девет Југовића и дан – данас надахњује Топличане патриотским осећањима.

[attachment=1]
У песмама о Косанчић Ивану и Топлици Милану истиче се њихова лепота, јунаштво и храброст, витештво и господство. Прича се, такође, да су ове две војводе бојне – на Прокупљу граду бијеломе - јели леба бијелога и пили вина руменога заједно са Југ Богданом, Милошем Обилићем – перјаницом српских витезова, и другим зетом Југовића – Бановић Страхињом, јунаком што га нигде нема, јединим за кога народна песма каже:
НЕТКО беше Страхињићу бане,
у маленој Бањској крај Косова
да такога не има сокола.

краљу Марку  у садашњем контексту је сарадник са окупацони снагама, нешто као маршал Петен у контекс ВС рат.
Краљ Марко постаје вазал у 1382 кад Тимур паша са великом армијом појавио се  пред зидовима Прилеп он је признао султанско власт, али  његови остали поседи као  град  Битола одбија да се преда Турцима,  због то османли је  6 месеци држе град под опсадом и чак кад су   донели 4000 јаничари из Воден, Битола је пала . Према шеријатскиот закон  свака неверник град који ће одолети напада муслимана треба бити уништити до темеља и његови становници ће се продати као робови, и тако су на тај начин  уништено  72 манастира у Битољу кој су преставуале културне центре широм православије где је било велике библиотеке са Стара словенске писмености, док се Битола опирала  против Турака краља Марка тихо седео у свом дворцу у Варош

Naravno, ali mislim da u to vreme nije bilo toliko janjicara. Oni su sacinjavali neku vrstu "specijalne brigade" tadasnje turske vojske.

toliku se spomenuje u osmanski zapise oko bitke za grad bitolj.

Prema podacima sa vikipedije na kraju 14. veka ih je bilo oko 1000.

link

turska vikepedija

Etkin(aktiven period)   1363–1826

Büyüklük(brojnost)   50,000 (1363)

http://tr.wikipedia.org/wiki/Yeni%C3%A7eri

http://en.wikipedia.org/wiki/Janissaries#Corps_strength

pod Corps strength

Mislim da je malo verovatno da su imali 50 hiljada vojnika 1363, a kamoli janicara. Ali, oni verovatno bolje znaju.  ;)

Retko je ko mogao da okupi 50 hiljada u to vreme. Retko je ko mogao da efikasno komanduje nad 50 hiljada.

у различни периоду су  имали  различит број јаничара некаде некад више некад мање али у освајање  Битољу според  османским документима и житије  св Некатарије Битолски они су употребили 4000 хилјада јаничара

Ја бих био опрезан са тим бројевима. На турској википедији су два потпуно различита броја. Са десне стране су ти бројеви од 50 до 140 хиљда, без било какве референце. Даље у тексту су бројеви који се поклапају са оним на енглеској википедији, где за 1480 кажу да је било 10 хиљада јањичара, а за 1568. 12.789. За ове бројеве се наводе извори и на турској и на енглеској википедији.

Остаци бедема Југ-Богдановог града

[attachment=1]
На ове бедеме града-утврђења на Хисару је, у рана јутра док
Још зорица не забијелила,
Ни Даница лица помолила,
А од дана ни помена нема,
ишетавала Југ-Богданова мила ћерка Милица – будућа Царица и жена светог Цара Лазара, да дочека излазеће сунце и поздрави нови дан.

[attachment=2]

[attachment=1]

Основа Југ-Богдановог града (по В. Вуловићу)

[attachment=1]
(опис слике) Град на брду изнад вароши П. опкољен окуком реке Топлице. Данас је потпуно у рушевинама.
Држе се само још неке куле и зидови уже тврђаве, као и зидови око платоа на коме је било подграђе.

Да ли има података о бројности сталне посаде града? Да ли је Југ Богдан стално живео у том граду (утврди)? По цртежу (реконструкцији) унутрашњости утврђења не би се могло тако закључити. Колико могу да проценим дужина основице утврђења је око 45-50м, а највећа ширина 25-30м.

Нема сумње да је Топлицом, после Стевана Немање управљао његов син Вукан, а затим Вуканови наследници, чији је изданак био и војвода Вратко, отац кнегиње Милице. Такође, нема сумње, да је Вратко, тј. Југ-Богдан, пошто му је краљ Вукашин преотео земљу (Костур и Охрид), дошао и настанио се око 1365. у Топлици, где је од Лазара добио земљу.
Међутим, кад говоримо о српском средњем веку, углавном говоримо у претпоставкама или на основу аналогија, јер нечега што називамо историјски извори, заправо нема.

Претпоставка је да је Југ-Богдан становао у горњем граду (500 м2), а стража која је и дању и ноћу чувала град  и његову породицу и коју су углавном чинили најамници (Немци), у подграђу. Остали војници и становници могли су да живе у једном од два подграђа или у насељу уз утврђење.  Сасвим је вероватно да је Југ-Богдан  више времена проводио на отвореном простору, у игри и лову, него ли у граду, који је пре свега служио за одбрану или збег у случају опасности, а мање за удобан живот у њему.

План утврђења на Хисару (по В. Вуловићу), на коме је приказан горњи град са четири куле на бедему и прво подграђе са три куле, није потпун, јер се на фотографији снимљеној 1878. године (сл. 1.), јасно види и бедем другог подграђа са остацима једне куле. Да је град опасан и трећим овалним зидом помиње се и у Летопису цркве прокупачке. 
Приликом истраживања, читавом дужином северног бедема првог подграђа утврђења, откривене су настрешнице где се спремала храна  о чему сведочи и знатан број пронађених посуда за припремање хране. На југоисточној падини брда, могло је бити кућа за становање и занатске радионице о чему, такође, сведоче откривени артефакти, оружје и алатке различите намене. Куће су вероватно биле густо постављене, и свакако је било тешко одржавање чистоће. Познато је да је куга 1348. г. опустошила град и свакако десетковала његово становништво.

М. Благојевић (Србија у доба Немањића) помињући средњевековно Прокупље, наводи да је град имао приличан број становника, и да је развијен самостално захваљујући полету привреде свог подручја. Нешрија, турски историчар, помиње да властелин Југа са 9000 војника заповедаше.
Топлица је под турском влашћу доживела велика разарања, период сеоба и масовног напуштања читавих подручја. Но, чини се да су прва два века турске владавине у Топлици текла мирно.  М. Марковић (Историјски списи) тврди да у етнографском погледу у то време у Топлици није било никаквих промена, чак наводи да путописци у XVI помињу Топлицу као густо насељен предео богат воћем и цвећем. Стога, можемо као илустрацију насељености да искористимо турски попис села начињен средином XV века који је значајан иако није сачуван у потпуности.

Дефтер помиње села Плану, Средњу и Горњу Плану са 10, 32 одн. 59 кућа, Горњу Бресницу са 83 куће и Доњу Бресницу са 101 кућом, Рашевац са 21 кућом … итд. што је, колико је мени познато,  више (кућа) него данас. Нажалост, део дефтера у коме се помиње Прокупље је изгубљен.

Bravo, ovo si lepo objasnio i opisao! Zanimljivo.

[attachment=1]
Улаз у горњи град

Једна занимљивост везана за име св. Прокопија

Прокупље је под Турцима променило своје име, те је уместо град свјатаго Прокопија називано Оркуб (Урћуб). У Малој Азији (Кападокија) и Грци су имали место Прокопион кога су Турци, после велике размене становништва (1924.), назвали  истим именом као српско Прокупље, тј. Оркуб. Исељени из малоазијског Прокопиона, Грци су основали Неа Прокопион на копненом делу острва Еубеја.
На месту данашњег Прокупља у I веку нове ере постојао је римски кастел Hammeum. У центру П. 1963. године подигнут је хотел који је, према некадашњем римском називу града, добио име Хамеум. Слично су учинили и Турци: становници новог Оркуба, били су упорни у захтеву  - машала(х) – да се хотел у њиховој вароши, према некадашњем Грчком називу, назове именом Прокопи(он).

Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Недалеко, на свега 80 м од цркве Југ-Богдана, налази се и најстарија црква у Србији – Храм св. в. м. Прокопија. Мада је ова црква 1934. године прославила хиљадугодишњицу свога постојања, време њеног зидања није сасвим тачно утврђено, но, то ипак не значи, да је потпуно и немогуће, бар приближно одредити време њеног постанка, јер о томе говоре многе чињенице и околности везане за њу. Наиме, њена сачувана архитектура то убедљиво говори, а и еминентни представници науке, готово без изузетка, тврде да је црква саграђена крајем IX или почетком X века.

[attachment=1]

Познато је, да је задњих година у предкосовско време, тј. 1386. год. Ниш пао у турске руке. У Нишу је, у Саборној цркви, све до овог несрећног догађаја почивало тело св. Прокопија, палестинског мученика из доба цара Диоклецијана. Овај светитељ био је заштитник града, а присуство његових моштију у овом месту, помиње се први пут 1072. године, када су Мађари дошавши до Ниша, узели једну свечеву руку, пренели је у Сирмијум и поставили је у цркву св. Димитрија. Светитељска рука  враћена је за време Манојла Комнена, који је заузео Сирмијум и вратио реликвију  1162. г. у цркву одакле је и узета. Старој Саборној цркви одавно нема ни трага, осим у хрисовуљама краља Милутина, из времена када је при њој била епископска столица нишке епископије.

Када су Турци заузели Ниш, побожне Нишлије, бежећи испред Турака у оближњи град, понели су са собом и мошти заштитника свога града. Надирање Турака очекивало се и у Топлици, па је тело св. Прокопија морало брижљиво да се сахрани. У том циљу, на јужном крају старе прокупачке цркве сазидана је нарочита гробница, у коју се и данас улази кроз троја врата, а која су после смештаја тела св. в. м. Прокопија, била зазидана и добро замаскирана. Примајући тело једног хришћанског мученика, у своју средину, природно је било, да се св. Прокопије, у тешким данима задњих година српског господства, прими и за патрона места у које је донет, тим пре што је овај угодник Божији био из редова ратника за одбрану хришћанске вере и цркве. За грађане је била велика част, да у њиховој цркви почива тело једног светитеља, па су почели да називају своје место градом св. Прокопија,  а име је прихватила и званична државна администрација. Већ 1395. године,  девет г. од пада Ниша, у повељи кнегиње Милице, помиње се град св. Прокопија. Наиме, кнегиња Милица, удова Лазарева, се после погибије кнеза посветила цркви, али као монахиња Јевгенија је и даље учествовала у световном животу. 1395. издала је повељу  којом се неколика световна добра дарују манастиру св. Пантелејмона у Светој гори, између осталих и у граду свјатаго Прокопија кућу Вукоте Богдашевића са свом баштином, и два раба Радослава и Добромира, и виноград.

Црква св. Прокопија током наредних векова (а нарочито 1690. и 1807. год.), како је у Летопису забележено, пошто би претходно опљачкано све што се дало однети, више пута рушена и паљена од безбожних Агарјана, па је због тога више пута и поправљана. Околност, што није порушена  до темеља, била је та што је за време турског ропства  била  засута земљом и камењем са спољне стране, па се није истицала, јер Турци нису радо гледали ни да се куће, а камоли храм хришћански истиче, па је морао изгледати низак или бар заклоњен од погледа…

[attachment=1]
Кад зими мећавом заснеже поља Топлице, а пред зору вукови почну да завијају слутећи рат и глад, човек пожели топло
огњиште и љубав своју, стару… ех, многе смо године нанизали раздвојени једно од другог… а време све више притискује.
Увече легнем са жељом да тe сањам.

Дубровачки архив има више од 500 докумената, који говоре о животу и раду Дубровчана у Прокупљу. Њих је крајем седамнестог века било око шездесет домова са 200 – 250 становника. Позната су имена многих трговаца, који су имали непокретна имања у Прокупљу, као што су куће, дућани, виногради, повртњаци итд. Овоме треба додати и два чифлука Михаила Петровића Сладојевића и Марина Стјепановића Тисојевића у Бресници.
Куће су им биле врло велике. Иван Љубишић имао је поред куће 5 дућана, коњушницу и bagnu као засебну зграду, а Раде Глеђевић чардак у чаршији, који се називао Глеђевића кула. Марин Николић и Вићенцо Ивановић имали су поред куће клет, башту и обор, а браћа Мили, као и неки други дубровачки трговци, имали су по неколико кућа, више дућана и по 3 – 5 винограда.
Занимљива су запажања енглеског путописаца Едварда Брауна 1669. год. Он пише да је Прокупљу у то време било прилично велика варош са 1500 огњишта и да је поред  дубровачких било и триста турских кућа са шест џамија, затим, да је са једним католичким свештеником говорио латински, јер се, осим српским, ни прокупачки Турци нису знали служити неким другим језиком…

[attachment=1]
На слици (лево): Југ-Богданова или Латинска црква, црква св. Прокопија (обележене крстићем) и хришћанско (православно и католичко) гробље. Црква св. Прокопија прекривена је каменим плочама и засута земљом.  Слика војног фотографа начињена 1879. године.

Да ли је читава (или има ли остатака) та црква данас?

Данас: Југ-Богданова или Латинска црква, окружена остацима Херкуловог храма и темељима ромејске базилике.

[attachment=1]
Црква је нарочито пострадала после октобра 1944. Доказујући оданост новој власти, народ је уништавао живопис високе уметничке вредности а под брутално поганио, да је о томе мучно и говорити. Тек када је због наведеног јунаштва улаз у њу постао готово немогућ, држава је цркву прогласила културним добром и ставила је под своју заштиту.

(наставак приче о Латинској цркви и дубровачкој колонији у Прокупљу)

Године 1783. у трговачком тефтеру помиње се последњи трговац, неки Ђура Хиџа. Од првог, стално настањеног дубровачког трговца у Прокупљу, извесног Радића Драгића – до поменутог Хиџе, прошло је тачно 230 година. Шта се у том међувремену дешавало, сазнаћемо из наредних редака.

У недостатку своје цркве, Дубровчани су у Прокупљу добили на употребу, било од наших црквених власти или (посредством) Турака, малу Југ-Богданову цркву, која је 1443. г. била прилично оштећена, те су је морали поправити и оспособити за вршење мисе. Према документима из Дубровачког архива, види се да је неки Раосав Николић, дубровачки трговац, тестаментом оставио легат од 100 дуката за подизање католичке цркве у Прокупљу, која би била посвећена св. ап. Петру и Павлу. Завештани новац је, међутим, утрошен на поправку и адаптирање православне Југ-Богданове цркве, што је могуће и данас, још на први поглед утврдити, како на основу стила и архитектуре, тако и на основу преосталих фресака, које се налазе у њој.
Тако су дубровачки колонисти, међу собом звани Братство Светог Кнеза Лазара, више од два века за богослужење користили православну Југ-Богданову црквицу, но, како се служба обављала на латинском језику, Прокупчани су, без сумње, са тога разлога, колонисте назвали Латинима а цркву Латинском… како тада тако и дан данас… 

Колонија у П. имала је свога капелана. Из докумената Дубровачког архива могуће је утврдити имена неколицине од њих. Године 1619. при овој цркви био је доминиканац Нико Лонго, 1641. велечасни Петар Лекичић, бивши питомац у Лорету, а 1683. год. дон Лука Хунгаро. Свештеник фра Доминик Блази умро је у Прокупљу шездесетих година XVII века, и сахрањен у близини саме Латинске цркве. Поред споменика фра Доминика налази се и споменик дубровачког лекара Мате Ивановића, који је умро 22 генара 1668 године.

Барски надбискуп Ђорђе Бјанки, који је 1641/1642. године вршио канонску визитацију у својој дијецези, пише да је град Прокупље borgo bello, али да је путовање кроз шумовиту Топлицу опасно због мноштва разбојника, који пресрећу и пљачкају трговце, поклисаре и путнике. Знајући добро и сами за ову напаст, Дубровчани су пут Цариграда испраћани од укућана кукњавом и речима: Да те Бог сачува Љуше и Коњуше, Крчмара и Мађера. Да ли је овај благослов запамћен у дубровачком говору, није ми познато, тек, у овим крајевима понекад се чује, али само у шали. Јер, данас су четири поменута топличка села, питома и идилична места, гостољубива према путнику – намернику… тако ми ове мученице (ако лажем)...

Прокупље је као трговачки центар у том периоду, дужем од два века, имало значајну улогу, као никад раније ни касније, значајнију од Новог Пазара, Београда или Софије. Но, епидемија куге 1634. преполовила је број становника у граду и околним местима а оно што је остало одселиће се у Великој сеоби 1690. и у сеоби 1734. године. Са уништењем дубровачке трговине, Прокупље је постало забачена касаба Урћуб, мала и сиромашна, у коју се досељавају Арнаути и Анадолци, а нешто касније (1770) и Черкези са Кавказа.

Трговину преузимају Грци, Цинцари и Јевреји, али не у ранијем обиму, па ни Урћуб нема више значај као Прокупље за време Дубровачке колоније (на коју је данас као успомена остао назив једне улице: Дубровачка).
Не треба, међутим, схватити да су се сви Прокупчани и Дубровчани иселили из П. после великих сеоба. Било је српског становништва у Топлици и Прокупљу и касније, али у великој мањини. Захвалан сам Богу што ми је подарио срећу да мој аскурђел буде један од њих.

Франсоар о Битци на Плочнику

У јесен 1389. године, кад  је по наредби Шарла VI Лудог, краља Француске, у париској Саборној Цркви служено свечано благодарење у славу победе хришћанске војске над неверницима на Косову, једaн већ остарели свештеник у граду Валансијену, отпочињао је свој хроничарски посао овим уводом:

На захтев пресветлога и племенитога Кнеза Гија од Шатиљона, ја Жан Франсоар, поново сам се вратио у моју радионицу да радим и лијем племениту грађу, коју сам сабирао у ранија времена… Ви, који ме будете читали, судите сами, на који начин сам могао имати и сакупити толико догађаја, које овде излажем… Истину да вам речем, отпочео сам млад, још у двадесетим годинама, а већ на свет сам дошао у пуном јеку догађаја, и ови су ме занимали више од свега…  Где год сам стигао, обраћао сам се старим витезовима, који су били у борбама те о њима знали причати, а по том и поузданим весницима, помоћу којих би проверавао оно што бих чуо. Тако сам прибрао племениту грађу, и продужићу прикупљати је, докле год будем божијом милошћу живео, јер што већма радим, тим више ми посао годи…

Део записа који је оставио Франсооар, а који ће овде бити саопштен, изван сваке сумње, односи се на плочничку битку. Како је глас о овој битци доспео до њега, то нам је он казао сам, намеће се, међутим, питање: како је и на који начин до тих гласова, шта више до овако исцрпних појединости дошао његов известилац. Јер, код српских летописаца о Битци на Плочнику имамо један једини став, који гласи: В лето 6859 побеже цар Мурат испред кнеза Лазара от Плочника из Топлице, а код турских једва нешто више, али свакако непоузданије. За повесничара од заната пружа се згодна прилика да истражи, како је један тако важан историјски догађај, за непуне две године, и кроз које је мене морао да прође док је с Топлице, из српског или турског извора, стигао на обале Сене, да га ту, на француском двору, међу најотменијом оновременом господом приповеда - Лав VI од Лузињана, пети (и последњи) краљ јерменске Краљевине Киликије...

Ко је био краљ Лав VI од Лузињана? Његов биограф, саветник и исповедник Жан Дардел каже да je овај злосрећни владар остао без краљевства још пре него што је ступио на престо. По освајању Киликије, Турци су га седам година (1375–1382) држали заточеног у Мисиру, где су му преминуле ћерка јединица и супруга, краљица Маргарита од Соасона. Велечасни је Дардел 1375. упознао краља у Каиру куда је пролазио идући са групом сапутника - ходочасника у Јерусалим и планину Синај. Ту је сазнао да је последњег краља Јерменије, после девет месеци опсаде тврђаве Габан, заробио емир од Алепа и довео у Јерусалим, а затим (га) јула 1375. са породицом заточио у Каиру.

Дардел је прихватио позив заробљеног монарха да делује као његов саветник, исповедник, и секретар. У Каиру је остао до 1379. пишући молбе европским дворовима да краља Лава избаве ропства, а затим са повереним му краљевским печатом и акредитивним писмом, кренуо са сапутником братом Ентонијем, 11. септембра 1379. из Каира у Барселону где су стигли 1. марта 1380. Ту им је краљ Петар IV од Арагаона, обећао помоћ, али је она била условљена подршком бар неког од европских владара, те Дардел путује преко пола Европе, док, напокон, за своје предузеће, није успео да придобије, Хуана I од Кастиље. Под вођством ходочасника Жана-Алфонса од Лорица кренули су тада амбасадори са поклонима султану, те је тако ослобађање краља Лава из ропства осигурано. Он је стигао у Венецију 12. децембра 1382. а почетком 1383. најпре одлази у Авињон где га је свечано примио папа Климент VII (Антипапа), а затим је наставио у Шпанију и посетио арагонски и наварски двор. Извесно време био је у Ортезу, замку у залеђу Пиринеја, као гост кнеза од Поа, једног од најобавештенијих људи свога времена. Последњег дана месеца јуна 1384. одлази у Париз, и тада га с великом пратњом војвода, кнежева и остале мале и велике властеле, као и с кардиналима и с другим црквеним достојанственицима и многобројним народом, дочекује краљ Шарло VI.

Милошћу младог француског краља, овај прогнани владар Јерменије, живео је достојно од  доживотне годишње субвенције, а уз то, одсеком му је дат новац за намештај и уређење палате у северном предграђу Париза, која му је стављена на расположење. Војводе од Берија и од Бургундије угледали на свога краља, те су и они на својим дворовима гостили краља Лава.
Према натпису на надгробној (му) мраморној плочи у Сен-Денију, знамо да је преминуо 29. новембра 1393. године.
Но, за живота, био је радо виђен гост на двору Шарла VI и Изабеле Баварске, било у Туру или Паризу, јер је присутној властели која га слушала с великом пажњом, причао о хришћанским победама над неверницима , које су за присутне биле нешто ново и непознато. На једној таквој вечерњој забави уз причу, био је и Жан Франсоар, који је казивање Јерменског Краља брижљиво забележио, те је ред а и корисно је, да се и читаоци Палубе упознају с њиме.

Жан Франсоар, Летопис, одељак III, глава XXVI, свеска II, стр. 453-457.
Са француског превео: Мил. Р. Веснић.


Још су запитали Јерменског Краља: да ли се Угарска Краљевина граничи Татарима и Турцима? На шта је он одговорио:
-Да, шта више, она је ближа Турској и земљама које држи Мурат-Бег, него икојој другој.
На то му је примећено:
- Онда је доиста велико чудо, да је, силан као Мурат оставио на миру Угарску Краљевину, кад јој је већ тако близу, и будући уз то тако храбар човек и тако велики завојевач!
- О не сумњајте, одвратио је Јерменски Краљ, није он штедео напора у том правцу; чинио је шта више све што је могао, да би оштетио Угарску Краљевину, и он би данас био далеко у њој, да није било једног несрећног случаја, који се изненада десио његовим војницима.
- Какав је то био случај? Упитали су присутни Јерменског Краља.
- Eво вам га, одговорио је овај, и наставио: Видевши Мурат–Бег, да су сви кнежеви, његови суседи, зазирали од њега и прибојавали га се, и то како због извршених освојења, тако и због његовог јунаштва; запазив уз то, да је под своју власт покорио све обале морске до Угарске Краљевине, чији је храбри краљ Фридрих (!) таман био умро, те је краљевина пала у руке женске, намислио је да је освоји, те је на све стране по Турској разаслао заповести, на што су му дошли сви које је позвао. Да би што већма застрашио своје непријатеље, Мурат се утаборио у равницама Саталије, између Палиције и Високе-Лиже, с намером да ускоро удари на Угарску Краљевину. Будући пак да је та земља опкољена високим кршевина и планинама, што је појачавало њену вредност, он је из рана послао веснике и поклисаре с једном мазгом натовареном врећом проса, рекав им при испраћају: Идите у Угарску, ка кнезу Лазару, који држи крајеве с оне стране мекабијских и робејских планина, куда хоћу да прођем ја и моје царство, и реците му у наше име, да му поручујемо, да нам изиђе у сусрет и покори нам се, као што види да су учинили господари Палиције, Сатилије и Високе-Ложе, те нека нам припреми пролаз, ако жели остати на миру у својој земљи; ако би се пак бунио и противио, реците му у наше име, предочив му и живим примером, да ћу на њ повести толико војника колико има зрна проса у тој врећи, да ћу га сатрти у његовој земљи.

На то су посланици и весници Муратови отпутовали, запамтив добро шта су имали да раде и говоре, и тако су дуго јездили и путовали док нису стигли у Угарску, у земљу Кнеза Лазара, у коју се слазило непосредно с планина, и затекли га у једном у његових замака званом Алшафурн. Као мудар и паметан човек, Кнез Лазар је примио Муратове посланике љубазно и гостољубиво; али се је јако зачудио кад је запазио мазгу, која је улазила у двориште, с пуном товаром (он није знао шта је у њему било), држећи у првом тренутку да ће у њему бити златници и драго камење, што му их је Мурат послао да би га задобио, те да би слободно прошао кроз његову земљу. У себи се међутим сам себи зарекао, да то неће ни по што учинити, и да никакво благо неће бити у стању да га сведе с правог пута.

Кад су изасланици Мурат-Бегови изашли пред Лазара, овако су му говорили:
- Чуј нас Кнез Лазаре. Нас је овамо послао велики и страховити краљ, наш господар Мурат-Бег, господар Турске и свих земаља које зависе од ње, и ми ти у његово име изјављујемо, да ти он поручује, да му дођеш и да му се покориш, онако као што знаш да су учинили твоји суседи господари Палиције, Високе-Ложе и Саталије, изјавив му своју поданост. Ако желиш остати на миру, онда му отвори своју земљу кад дође, и он ће те наградити милошћу и љубављу својом, ако то учиниш. Будеш ли пак упоран, и почнеш ли му се противити, и не учиниш му по жељи, ми имамо налог рећи ти, да ће наш господар Мурат упасти у твоју земљу с више оружаних војника него што има зрна у овој врећи. На ово су одрешили врећу, и показали му шта је у њој било. Пошто је кнез Лазар саслушао ову посланичку беседу, одлучио је одмах одговорити на њу умереношћу, и не хотећи им открити своје праве намере и своју мисао, рекао им је: Завежите врећу. Ја видим шта је у њој. Тако исто сам од вас добро чуо и разумео поруку Муратову, на коју ћу вам одговорити за три дана, пошто она захтева да се о њој промисли и посаветује за то време. Они му одговорише: Мудро говориш.
На ово су пребили три дана у очекивању кнежева одговора.

Да вам међутим сад кажем, шта је радио Кнез Лазар за та три дана, у чијем је року имао да даде одговор. Он је сабрао у свој замак четири хиљаде које петлова које кокошију, затворио их је, и за три дана их је оставио да гладују. Кад је стигао трећи дан, и кад је ваљало одговорити, онда су му се понова јавили Муратови посланици. Кнез Лазар их је призвао себи на чардак, одакле се гледало на двориште, и рекао им је:
- Седните овде поред мене, да вам покажем нешто ново, па ћу вам онда за тим одговорити.
Не знајући шта он циља, поседали су посланици поред њега. Двориште је било велико и пространо; врата замка су била затворена, а људи његови стајали су припремни да изврше дати им налог. Отворише се једна или две одаје, у којима је била затворена живина, која је гладовала пуна три дана. Пред њу је изручена врећа проса, и петлови и кокоши навалише на ово тако, да су је за мање од пола часа све појели, а како су били изгладнели, појели би јамачно и много више.
Тада се Кнез Лазар окренуо весницима Муратовим, и овако им је говорио:
- Видесте ли, честита господо, како ове кокоши покупише и позобаше просо, које ми је послао Мурат да ме њиме застраши? А да га је било, могле би га још много више појести.
Они му одвратише: Зашто нам то кажеш? – За то, рећи ће им он, што се одговор који имам да вам дам, налази у примеру који вам показах. Мурат ми поручује да ће у земљу моју послати безбројну војску, ако му се не бих покорио. Реците му дакле од моје стране, да ћу је ја чекати, али да ће бити уништено све што дође, као ово просо што га позобаше ове кокоши.
Кад су посланици Мурат-Бегови саслушали одговор, дали су се у дубоке мисли. По том су се опростили с њиме и кренули се на пут, и дуго су јездили, докле нису стигли на место где је био Мурат са својом великом војском. Испричали су му ово што сте чули, према чему је излазило да Кнез Лазар не води много рачуна о његовим претњама. Мурата је овај одговор јако расрдио, те је рекао да на томе неће остати, и да ће он ући у његову земљу, и у Угарску, хтео то Кнез Лазар или не; да ће уз то сву кнежеву земљу разорити због тако дрскога и гордога одговора.

Сад треба да вам кажем, шта је по том учинио Кнез Лазар. Осећајући да му од Мурат-Бега прети опасност, јер је добро знао да ће ускоро имати од њега других гласова, он се увелико почео према томе спремати, те је одмах послао поруке по свој својој земљи свима витезовима и у опште свима онима који су били за борбу, и способни да чувају и бране границу и пролазе, куда би Мурат хтео да уђе у Угарску, те им је строго наложио да буду приправни поћи на границу, чим би им он за то послао књиге или улаке, пошто више није било ни једног дана за губљење, и пошто се Мурат већ налазио са свом својом силом у Високој-Ложи, и сваки је требао да припомогне заштити и одбрани Светог Хришћанства. Сви су кнеза послушали и дошли на његов позив, док се он сам у велико спремао. Било их је много који су и незвани дошли, пошто су сазнали за намеру да се појача наша вера и да се сатру неверници.
Кнез Лазар је међутим учинио још нешто: наредио је да се исече шума, па је исечене трупове исполагао и изукрштао тако, да Турци нису могли ни наћи старе ни прокрчити нове путове. За тим је лично отишао на известан пролаз којим је имао да прође Мурат-Бег са својом војском да би ушао у Угарску.

Исти Кнез Лазар је довео са собом на овај пролаз око десет тисућа стрелаца, па је уз то поставио с обе стране пута и пролаза више од две хиљаде сељака, наоружаних великим секирама, с наредбом да обарају дрва и закрчују путеве, кад за то наступи тренутак.
Пошто је све ово било учињено, он се обрати онима што су га окруживали:
- Знајте, господо, да ће Мурат поуздано доћи, пошто нам је то јавио. Будите дакле сви храбри, те помогните да се овај теснац одржи; јер ако га Турци освоје, сва је Угарска у опасности да буде изгубљена. Ми смо на јаком положају. Сваки од вас вреди четворицу. За нас је у осталом часније поштено изгинути, бранећи нашу дедовину и Христову веру, него у ропству и сраму да живимо под неверним псима, - ма да је Мурат несумњиво велики јунак и целомудрен у својој вери.
Сви су му на то одвратили:
- Господару, ми ћемо са тобом сачекати ове догађаје. На вољу је Турцима да дођу. Ми смо готови да их храбро сачекамо.
О свима овим мерама Турци нису знали ништа као ни о чувању пролаза, јер је Кнез Лазар, бојећи се ухода и страхујући да све ове припреме не дођу до знања Мурату, поставио по богазима поуздане људе, у које је имао исту веру као у себе сама, те су ови предупредили да ни дању ни ноћу нико не прође ни к Турцима ни код њих.

Hvala Jasone za lep tekst.

Мурат-Бег није заборавио своју намеру, али је изјавио да ће послати војску да види и посети државу Кнеза Лазара на велику његову штету, јер није хтео да се сматра да је лажа у ономе на што се зарекао. Он је дакле опремио око шездесет хиљада својих људи, - мада их је имао под оружјем на двеста хиљада – ставио им је на чело четири војводе своје вере и из свога дома: војводу од Меке, чувара Мисира, Афалорија од Самарије и кнеза од Кордове по имену Ибрахима, и на растанку им је овако говорио:
- Пођите са свом својом војском, то што сам вам дао, довољно је да се отвори пут у Угарску, и уђите у државу Кнеза Лазара, и сву је уништите. А чим сазнам, да сте се у њој утаборили, похитаћу к вама са свом осталом мојом силом. Хоћу да покорим под моју власт сву Угарску, а за тим краљевину Немачку која ми је намењена. Вешци из моје земље и видовњаци из Мисира тврде, да ја треба да постанем краљ и господар целога света. Рим је место где бих најрадије ишао и које бих највећма волео видети, јер ми оно припада по праву наслеђа, пошто су га наши претци били освојили и њиме више пута владали (!). Тамо хоћу да носим круну, којом ће ме крунисати кад их тамо доведем: калиф багдадски, каган татарски и султан вавилонски.
Клекнув пред Муратом ови су му одговорили да ће извршити његову жељу и његову вољу, па су се за тим опростили с њим са својих шездесет тисућа најкршнијих, најхрабријих и најбоље оружаних у целој Турској, који су имали да дејствују у првим редовима.

Сва ова војска је мирно путовала док није стигла до планина Лазаревих. На улазу у државу његову нису наишли Турци ни на какву сметњу, те су тако прва извидничка одељења ушла у њу. Овим оделењем заповедали су војвода од Меке и мисирски војвода, и та извидница је прошла кроз заседу Кнеза Лазара. А кад су кнез и Угри видели да их је доста прошло, онда су одмах наредили радницима да се даду на посао, да обарају дрвље, нарочито високе јеле и да их бацају по путовима; на тај начин су закрчили све пролазе, који су ускоро били позатварани. Није било више те људске снаге, која би могла маћи унапред. Тако је било одвојено и опкољено на тридесет хиљада Турака, на које су Угри живо кидисали, и које су у толикој мери притеснили с обе стране из шуме, да су се ту сви заглавили, те ни један није могао умаћи, па су тако погинуле и обе њихове војводе.
Неколицина су се држали да ће се спасти склонив се у шуму, али у томе нису успели, јер су гоњени и поубијани до последњега. Они пак из позадине, који нису могли проћи због закрчености путова, вратили су се к Мурату, и испричали су му велику несрећу која је задесила његове војнике. На ове гласове Мурат се тако замислио како никад дотле, и одмах је сакупио своје саветнике, да с њима одлучи шта сад да се ради, јер је ту пропао цвет његове коњице.

Ова погибија је допринела, рекао је Јерменски Краљ Француском Краљу, његовим стричевима који су ту били и високој француској господи, која је радо слушала његово приповедање, те је Мурат-Бег у велико задржан у својим освојењима, и од тога времена он је почео да страхује од Хришћана, јер их раније није познавао, пошто с њима није ратовао него са султаном и емиром Меке, с каганом татарским и с краљем Персије, којима је био суверен, а све до Индије нема моћног владара, који би га смео расрдити. Он је тада поручио Кнезу Лазару зајемчив му безбедност, да му дође на виђење, додав да му је милије састати се с њиме него ма с којим другим владарем, и хвалио га је, што је био тако одлучан и храбар, што је делом посведочио. Мурат је још додао да је то мудар човек и јунак, и да га он сматра још храбријим него што је. Кнезу Лазару је саветовано да му отиде на виђање, и увераван је да може веровати датој му речи за своју безбедност.
-Ја му верујем, говорио је Кнез, али ме он ипак неће никад видети. Шта у осталом могу ја очекивати од тога виђења?

Али што се Кнез Лазар већма извињавао, тим више је Мурат желео састати се с њиме. И стога се Мурат-Бег утаборио на границама Угарске Краљевине, те се дан и ноћ довија, како ће у њу упасти и потчинити себи Кнеза и околне господаре. Али му је мука узалудна, пошто су му богази свуда запречени, осим правога пута к Цариграду, јер ту ништа није ни јако ни тешко као према горама Угарске. А ако би случајем, или по несрећи, или из непажње бранилаца, он пројездио ове горе Угарске, онда би одмах постао господарем највећег дела ове краљевине.

[attachment=1]
Плочник, поглед на део околине.

На ползу всем желајуштим знати: Муратово писмо и одговор кнеза Лазара. Одломак из књиге Историја у сербских царех и краљех. Преписао, из старијег рукописа непознатог писца, јеромонах Јосиф, лета 1791. месеца фебруара у манастиру Троношу. Текст је, мање или више, према данашњем језику и правопису уредио Ј.

[attachment=1]
Амурат син Арханов, цар царева свој Азији и Европи, заповедам теби војводо Лазару, да приђеш и поклониш ми се, као и други народи, и принесеш данак земље твоје, јер ја убих краља Вукашина, придобих земљу његову мени; тиме присвојих себи господство непокорног који презирући наше стрпљење усуди се краљем и заповедником именовати себе. Тога ради, ако краљ јеси, изађи дакле с војницима својим на (бојно) поље да видимо чија је земља. Ако ли пак приђеш и поклониш се нашој држави, примићеш од нас милост. 

[attachment=2]
Лазар раб Христов и први вожд кнежевне Расије и припадајућим странама, великом и силном цару Амурату. Примих ваше писмо и разумех да заповедаш ми да приђем к теби, данак принесем и поклоним се, и не називам себе кнезом и краљем Расије. Све ове (земље) у мојој власти нису, но кнезови и велможе земљи Сербској поставише мене; и ако дакле хоћу да се поклоним теби, немогуће ми је, ради заклетве моје, коју дадох људима мојим; исто тако и теби неће бити од користи; но имај стрпљења и сачекај тамо, где јеси, док и ја не сакупим моје људе и изиђемо пред тебе; и ако они кажу да се поклањају теби, ја ћу се пред свима први поклонити; ако ли пак буду против тебе, то опет дужан сам их бранити од тебе; јер такву положих заклетву њима. Мене пак самога мошеш да гониш и земљу (ми) разрушиш, ако случајно против тебе устанем. У Крушевцу, лета господњег 1389. маја 24.

Писмо султана Мурата I (писано у Бурси друге половине месеца зул хиџе 778 турске године Карамани-оглу Али-бегу)

Знај да поданици опаког Лазара по речи која каже: демон мрмља у срцу смртника – бијаху оставили прави пут привржености и покорности, пут верности и тачне послушности, преступајући погодбе, које су пре с њима учињене и презирући непријатељским поступцима власт мојих наместника без обзира на праведне опомене, које сам се ја постарао да им пошаљем. Са своје стране ја имах веру у заштиту свевишњега, његова пророка и његова четири изабраника, па призивајући их себи у помоћ, ставих се пред једну војску правовераца да изиђем на бој овом невернику непријатељу. Поведох са собом милог сина Бајазита с многом пратњом везира и улеме; па пошто пређох морску узину на Галипољу, уђох у земљу ових неваљалаца, с војском, која у свом ходу приличаше брзим струјама реке валовите или таласима, које ваља море без брегова, с војском, које копља и сабље помрачиваху својим блеском огњене муње.

У први мах, непријатељ не смејући се у бој упуштати, повуче се у своја тврда места и на стрмените врхове горске и ту као страшљивац који се крије у кутове, стајаше полућен, не показујући се жив. За то време моји јуначки војници паљаху и араху земљу односећи небројени плен. За тим се кренемо пут Смедерева. Преда мном иђаше моја предња војска те опседнемо град Ниш, тврдо место, које приличаше змају накострешеном једовитим бодљама. Да ћемо га освојити бијаше нам обећано у корану, где се каже: бог дели победе, и час славе и доброга гласа приближује се мусломанима.
И заиста, после напрезања понављаних 25 дана без одмора, лепа невеста победе открије нам најпосле своје чаробно лице; оборимо бедеме граду по речи, која говори: понижено би оно што бијаше узвишено, и заузмемо Ниш, под своју власт. После тога кренемо се натраг дома, ми и наша победоносна војска, која готово бијаше недарнута и претоварена пленом.

Но у овом повратку Лаз-оглу запроси од нас милост и понуди се да пригне главу под јарам нашег господарства, плаћајући нам данак и признајући нас за свога господара. Узимајући на ум реч, која учи да бог прашта прошле погрешке, ми предамо забораву његове заблуде и оправимо му једно аман-аме (опросну повељу) украшено нашим силним именом, и којим се обећамо да ћемо се уздржавати од сваког нападања на њега, докле год он сам остане у послушности и верности спрама наше особе.
И учинивши овај уговор, ми приспемо дома, и ту распустимо нашу војску. Тако нам све ово објављујемо по племенитом витезу Ајдин-бегу, нашем поверенику, коме и ви можете по потреби јавити све што бисте желели да дође нама на знање.

Живопис Југ-Богданове цркве: небескa војска

[attachment=1]
Занимљив, али једва препознатљив живопис налази се  на источном зиду средњег дела храма, на коме су насликани небески војници: св. Јован Милостиви са књигом у руци, а Глигорије Нисис и св. Силвестар са свицима, затим св. Теодор, који десном руком благосиља, а у левој држи свитак. Потом се ређају ратници са копљем у десној и штитом у левој руци: Георгије и Меркурије, Теодор Стратилат, Димитрије, Прокопије и др. Избор светитеља и распоред фресака као да указује на наступајуће догађаје: у тешким данима испред Косовске битке, иконописац се обраћа небеској војсци, некада војницима по земаљском позиву, и моли их,  да се сви подигну у одбрану хришћанске вере и српског народа.

[attachment=2]
Сцене из Јеванђеља прикладне за ондашње (а и свакидашње) време налазе се на западном зиду храма: Одрицање Петрово и Издајство Јудино. 

У горњем делу олтарске апсиде je Богородица оранте, од које је сачувана рука и део нимба. Испод ње, сцена Причешћа са 12 апостола. Десни део ове сцене најбоље је сачуван, док је у средини потпуно уништен. Испод Причешћа су, лево и десно од олтарског простора, по три св. оца од којих задњи на десној страни, св. Кирило Александријски, има капу са црвеним крстовима. Лево од сцене Причешћа, у истој зони насликан је Арханђел Гаврило из сцене Благовести, а десно, на супрот њему је Богородица. У ниши жртвеника је архиђакон Стефан, а испод Богородице св. Спиридон.
У другој зони јужнога зида, изнад ових стојећих фигура, насликане су сцене из циклуса страдања Христовог: Тајна вечера, Прање ногу, Молитва у Гетсиманском врту, Јудин пољубац и Христос пред Аном и Кајафом.
Два светитеља лево и десно од улазних врата, од којих се на десној страни познају цар Константин и царица Јелена. Изнад њих, Јуда враћа сребрњаке и Христос пред Пилатом.
На северном зиду све су фреске потпуно уништене. Но, према претпоставци, као наставак сцена са претходних зидова могле би бити следеће фреске: Пут на Голготу, Стављање Христа на крст, Скидање с крста, Оплакивање и Полагање тела Христовог у гроб.
На улазним вратима из некадање папертe у средњи део храма стоји удубљење, где је вероватно била фреска храмовне славе Покров Пр. Богородице, али од ње нема ни трага, јер је потпуно уништена.
Нема сумње да је паперта својевремено била у живопису са ликовима српских светитеља, а свакако и ктитора Југ-Богдана, јер је позната чињеница, да се у паперти редовно сликају светитељи и ктитори цркве.

[attachment=1]

Косово поље

Султан Мурат I је за време своје владавине од 1362. до 1389. окупирао готово цео Балкан. После крваве битке на Марици 1371, затим пораза код Плочника 1386, Мурат се привремено смирује. За три године извршио је прегруписавање своје војске, ојачао коњицу и овог пута није кроз Топлицу кренуо на Лазареву Србију, већ је из правца Скопља избио на Косово поље и улогорио се на простору Приштине и реке Лаба.

[attachment=1]
Кос. Птица по којој је топоним Косово поље добио име.

На Видовдан, у уторак 15. јуна (по ст.) 1389. године, дошло је до судара Муратове и Лазареве војске.
Историјски извори говоре о поразу и једне и друге стране. Руски ходочасник Игњатије који се ту затекао, записао је дванаест дана после битке да су убијена оба владара. Турског султана Мурата је Милош Обилић распорио од учкура до бијела грла, а цару Лази од Србије глави, по наредби Бајазита је одсечена глава, те је Србија, у правом смислу речи, остала без главе.
Лаз-оглу (Стефан Лазаревић) признао је Муратовог сина за свог господара и путем посутим ружама, одвео своју сестру Оливеру у харем, где је постала најпознатија Бајазитова жена. Касније се замонашила.
Мурат, пошто се отварајући врата Османлијама према Сигету и Виени уздигао до неслућених висина, по светој речи Курана која каже: ко се узвиси, понизиће се - стигао је до свог турбета на Косову пољу.

Арх. истраживањем дубровачке некрополе, откривен је велики број лула од печене глине, без усника. О навикама Прокупчана говори француски путописац Лефевр. Он је, путујући у пратњи посланика Сансија, 1611. године прошао кроз Прокупље. Пошто наводи да су господин посланик и његова пратња 22. августа одсели у караван-сарају (врло рђавом), Лефевр даље пише:
Опазисмо да су становници те вароши врло приступачни. Ми их нађосмо једно десетак или двадесетак покрај дућана, под стрехом, која се надиже јако над улицом, где пушаху духан и пијаху неку црну воду, коју називају кавом, а коју пију тако врућу да јако пече, па ју стога срчу помало, крајем усана. Они остадоше ту све до ноћи, а сутрадан ујутро ми их опет затекосмо на истом месту, камо бијаху дошли врло рано.

[attachment=1]
У припрати Латинске цркве, наслоњен на северни зид храма, налази се (између осталих) и надгробни споменик фра Доминику Бласију, декорисан par exellance - трукованом шустиклом.
Натпис, уклесан на првом реду поља плоче, а који се односи на датум смрти оца Бласија, и поред добре воље, још увек нисам успео да прочитам (мада имам неке предзнаке).

Нећете ми замерити због често великих скокова из једног времена у друго, због одступања од теме или враћања теми о којој је већ било речи. У основи свега ово је казивање о Југ-Богдановом граду, али и о прошлим временима, о догађајима из тих времена, и о људима које је немогуће изоставити из приче.
У турској хроници Србина Константина сина Михајла Островичанина, писаној крајем XV века каже се, да је уз кнеза Лазара нарочито се истакао Крајимир војвода топлички. Неки новији историчари тврде и то, да је центар српских борбених снага у Косовској битци држао кнез Лазар са Југ-Богданом, Мусићима и Оливерићима, а на левом крилу да су биле трупе Димитрија Војиновића са Обилићем, Топлицом, Косанчићем и Орловићем. Десно крило држао је Влатко Вуковић са босанским трупама и Иваном Хорватом, док је резервним трупама позади центра командовао Вук Бранковић.
Народна традиција није остала дужна властелинима из Топлице. Највише ће величати Косанчић Ивана, који је био власник пронија у долини реке Косанице, затим Топлицу Милана са пронијом код села Вича, Бановић Страхињу из Куршумлије, и наравно девет Југовића и десетог стар-Југа Богдана на Прокупљу граду бијеломе. Чињеница да је топличким јунацима додељено једно од главних места у Косовском циклусу народних епских песама, није и не може бити без историјских основа.
Да поменем још и то, да су се многи писци (Матија Бан, Медо Пуцић и др.), црпећи своје умотворе из епских песама, трудили, да заједно с повесничарима, допринесу развитку народне свести.

[attachment=1]
Medo Pucić (1868) piše:
Dogagjaji koji se zbiše od smrti Dušanove do Kosovske propasti, označavaju jamačno najžalosniju epohu u povjesnici našega naroda. Kad to velim, ne mislim da vremena koja su sljedovala ne bjehu još crnja; ali ta vremena bijahu samo prirodne posljedice prvomu narodnomu posrtaju, pa se kao takove i primaju, niti već živo iznenagjuju duhove. Na protiv ništa tako žalostan utisak ne čini na čovjeka kao prvo stropoštanje, kao država koja tek što je dospjela do vrhunca svoje snage i slave, počinje se odmah raspadati krivicom onih samih koji pomogoše da se podigne na onu visinu.
Taka nesreća pobudjuje svakoga na razmišljanje, za svakoga je poučljiva; a budući da je proizvod razuzdanih već neukrotljivih javnih strasti, pruža dramoslovcu prekrasno i najskuposcjenije gradivo. Obrazovni djelak naroda uči se golom povjesnicom; a za gomilu najpodesnija je pouka povjesnica preobučena u dramoslovnoj haljini.

Опис града (према Ф. Каницу)

(Обилазећи Србију осамдесетих година XIX века, Каниц је трагајући за античким старинама у Прокупљу наишао на остатке тврђаве чији је план израдио инжењер Валента који га је пратио. Бедеме прокупачког града Каниц је протумачио као остатке римског утврђења. Међутим, иако ова његова констатација није била тачна, како су показала археолошка ископавања, његова запажања са скицом остатака на терену, веома су значајна, па их стога наводим у целости.)

Три оштро обележена сегмента олакшавају оријентисање у опустошеним бедемима прокупачке тврђаве. Првобитни антички објекат је, пошто је разорен у сеоби народа и обновљен у Јустинијаново доба, претрпео многе измене. Јајастом платоу кристалинског брда, са стрмом падином према северозападу и југу, прилагођава се с упадљивом подударношћу основни облик трију сегмената кастела. Дужина каструма износи 280, а ширина 180 м. Двадесет пет метара широки и двапут толико дуги редви А био је окружен дубоким ровом; од бедема нижег, продужног одсека В, дугог 140 и широког 85 м, истурене су на источној, блажој падини платоа три квадратне куле са 6 м широким странама; једна је била оријентисана према истоку, друга према југоистоку и трећа према југу.

На удаљености од 44 м од југоисточне куле дизао се у унутрашњости одвојен јак донжон са пречником од 7 м, 17 м на северозапад квадратна кула са 6 м широким фронтовима, и 10 м даље, на одговарајућем пункту сегмента В, спољни бедем је био појачан истуреном правоуглом утврдом на стрмој падини, која је, како изгледа, подземним ходником била повезана са водостаном (кулом за воду) на Топлици.

Са Хисара се овој кули може прићи само тешком стрмом стазом, а до града само при ниском водостају десном обалом Топлице. Двадесет метара од обале диже се овај добро очувано објект, 14 м висок, без прозора, у који је на страни окренутој према стени, 2,80 м изнад тла, водио 1,70 м водио широк улаз са равним надвратником. На врху су му сачуване три трозубе стране, исто као и рупе, у 6,10 м широким и 1,20 м дебелим зидовима, за попречне греде које су у 14 редова кроз њих провучене; испуна зида, као и на кастелу, била је обложена блоковима кречњака, кварца итд. Цело хоризонтално уграђене опеке нисам нигде нашао, док су фрагменти кровних опека разбацани свуда, па и око водоторња. Плато кастела доминира околином надалеко, и посебно се према западу са њега отвара поглед у даљину, на долину Топлице…


Прокупље, план кастела

У последњој реченици претходног поста уместо: према западу, треба да стоји: према истоку. Текст је oд речи до речи преписан из књиге Србија, земља и становништво(стр. 291), а грешка је сигурно начињена у поступку превођења, јер, мало је вероватно да су знаменити Каниц и инжењер Валента начинили такву омашку.   

Брег Хисар. Поглед са западне стране.

[attachment=1]

Опис града (наставак)

(Археолошка ископавања на Хисару започета 1976. године и са прекидима вршена су готово две деценије. У том раздобљу истражен је цео простор горњег града и део подграђа средњевековног уврђења, а откривени остаци фортификација су конзервирани. Резултати истраживања објављени су у  часопису ТОК, Прокупље 1981.)

Горњи град заузима највиши плато брда (кота 358) и неправилног је елипсастог облика. Градитељ је поштовао конфигурацију терена која је диктирала облик утврђењу, као и правац пружања бедема. Северозападно бедемско платно је фундирано директно на стену, и од њега је према Топлици стрма литица. Иде готово равно, ломи се на западу где се под готово правим углом сучељава са овалним јужним и југоисточним бедемом одакле се настављају на север и југ бедеми подграђа. На северној, стрмој страни, бедем је ширине 1 м, док је на јужној страни 3,5 м. Бедем је зидан од већих комада ломљеног и притесаног шкриљца сиве и црвенкасте боје, са два лица, док је средишњи део пуњен трпанцем и заливан негашеним кречом. На одређеним висинским размацима хоризонтално су постављене дрвене греде за ојачање, чији су отисци видљиви на остацима бедема.
У горњи град, чија површина износи приближно 500 м², улазило се са истока, кроз засведену капију коју је штитила висока и моћна главна кула. Уз сам улаз је на северном зиду мала потерна, излаз за случај нужде, најближа веза са реком и кулом уз Топлицу.
Једини објекат у оквиру горњег града је мала цистерна за воду смештена у близини улаза, грађена тако да је укопана у стену, озидана и облепљена иловачом, испуњена шљунком, а вода се вадила из централног бунара озиданог усред цистерне.

Кула која штити улаз у горњи град, јужно од улазне капије, једина је у горњем граду. Њене димензије износе 5,80 х 5,80 м. Саграђена је од већих комада ломљеног камена и притесаног шкриљца сиве и црвенкасте боје. Зидови куле грађени су истом техником као бедем, дебљине 1,45 м, а унутрашњи простор куле је квадратне основе 2,80 х 2,80 м. Под је од ломљеног камена заливеног малтером. Очувана висина зидова од темељне зоне споља износила је 2 – 3,5 м, а 0,80 м од нивоа пода куле. Нису откривени трагови степеништа нити спратне конструкције, иако је сигурно да је постојала, поготово што у овом нивоу нема ни улаза у кулу који је вероватно био на спрату, одакле се силазило дрвеним степеницама.

Главна капија за горњи град је са једне стране уз сам бедем а са друге је штити кула. Довратници су од зида куле и северног бедема рађени од тесаног камена, дужине 0,50 и ширине 0,40 м, а пролаз међу њима износи 0,80 м. Очуван је праг од већег комада шкриљастог камена, а у довратницима квадратни отвори за засун некадашњих врата. Пролаз је читавом дубином између бедема и куле калдрмисан крупнијим облуцима заливеним малтером, а у угловима су очувани већи каменови са удубљењима за носаче врата.

Потерна у северном бедему, постављена уз сам главни улаз, зидана је на исти начин као и главна капија. Лево од улаза, са спољне стране ове капије, откривено је у темељној зони полукружно ојачање бедема, пречника 1,30 м, испуњено трапанцем.

У оквирима бедема горњег града, изузев цистерне за воду, није откривена ни једна грађевина. Два комада пода од опеке у југозападном делу су мождa припадали некој конструкцији од дрвета, каква је могла да послужи за заштиту од кише и ветра посади утврђења.

[attachment=1]

Подграђе

Прво подграђе захвата простор источни и југоисточно од горњег града. Облик је диктирала конфигурација терена пошто бедем првог подграђа оивичава плато благо нагнут према југу. Северни бедем од капије горњег града равно се наставља на североисток. Испред улаза у утврђење, на четвртом метру од улазне капије, бедем се сужава на ширину 1,2 – 1,30 м у линији спољног зида куле, што указује да је улаз у утврђење био засведен те је тај део са јачом темељном стопом, а како је северна страна брда стрма, то није било потребе за ширим темељом. Од југозападног угла горњег града, од места сучељавања бедема, настављају бедеми подграђа на југ и на запад. Јужно бедемско платно се ломи ка истоку и наставља равно до прве куле подграђа, затим наставља према североистоку, опет ивицом платоа и ту се сучељава са северним бедемом. Источно бедемско платно има остатке три куле зидане истоветно као и кула у горњем граду. У најбољем стању је средња од које је очуван читав зид у висини од 3,5 м.

Друго подграђе захвата нешто нижи плато западно и југозападно од првог. На самом терену може се запазити да бедем подграђа готово концентрично прати источни бедем горњег града.
У очуване делове средњевековног града свакако спада и кула саграђена на левој обали Топлице, грађене на исти начин као и остали делови утврђења, без улаза у равни тла, очувана у висини 7 м. Кула, зидана свакако у оквиру утврђења, имала је улогу у целокупном одбрамбеном систему, но пошто у близини куле није било никаквих радова остаје само претпоставка да је штитила прелаз преко реке или да је била у вези са потерном горњег града и са снабдевањем тврђаве водом.

Куле у подграђу

[attachment=1]
[attachment=2]

Черкези у Југ–Богдановом граду

У доба Турака Прокупље је било подељено на махале с упечатљивим турским именима, која се, вероватно са тога разлога, ни до данас нису променила, те је тако и источни део вароши, на путу ка Нишу, иако је 'успомена' на Черкезе у П. одавно избледела, из тих времена, задржао назив Черкеска ма(ха)ла.
-Дивни, далеки Кавказ, каже Пера Тодоровић у 'Дневнику једног добровољца', па се поставља питање: које су прилике навеле народ чија је постојбина у северозападним пределима планине Кавказа, да се 1770. године населе у немирни Урћуб, кога су непрестано додиривали ветрови промена? Јер Срби, односно ми, који смо га трајно населили, имали су много разлога да баш њега изаберу да у њему живе. Онај главни, најглавнији разлог – његова је лепота.

Али, пре него што наставимо казивање о Черкезима у Југ–Богдановом граду, ево неколико речи о њима из пера Тих. Р. Ђорђевића.
Черкези су врло леп сој људи. Средњега су стаса, витки и снажни са племенитим финим лицем и загаситим, понекад плавим очима и косом. Њихове девојке и младе жене хваљене су као особите лепотице.

[attachment=1]
Черкези су охоли, лукави, смели, ратоборни,издржљиви јахачи и пешаци, сигурни стрелци, и опаки разбојници. Крвна освета је међу њима врло развијена и сваке године односи много жртава. Грабљиви су и лакомислени; врло су склони крађи и превари. Имају пуно љубави према својој фамилији и заједници. Старост необично поштују. Гостопримство је у великој части. Положај жене није ропски, као што је то обичај на истоку код других народа. Па ипак често продају своје кћери у турске хареме. Њихов језик чини засебну језичку грану. Врло је згодан за поезију. Њихови певачи уживају велико уважење. Од како су примили ислам међу њима се доста раширио арапски језик, којим се служе и у писању.

Поред насељавања 1770. године, черкеске породице су довођене и насељаване у Прокупљу и у каснијим годинама. Једренским уговором између Русије и Турске (1829), черкеске области на Кавказу припале су Русији, што је довело до још масовнијег исељавања Черкеза. Наиме, уговором о миру Русија је добила Мингрелију, Имеретију, Ђурђијанску, Ширван и неке персијске и турске области (а Србија 6 нахија из раније Карађорђеве Србије). Тиме је она захватила читаву јужну страну Кавказа. Добијањем Дагестана захватила је и целу северну страну његову. На тај начин Русија захвати и оне области у којима су живели Черкези и Абхази.
Али храбри Черкези и Абхази јуначки стадоше бранити своју слободу. Водила се очајна борба са променљивом срећом и за једну и за другу страну, све док имам Шамил, војник и свештеник, не успе да развије религиозни фанатизам својих следбеника и да за двадесет и пет година даје отпора најбољим руским генералима. Кримски рат (1853-1856), у коме Турској притекоше у помоћ Енглеска, Француска и Сардинија,  даде новога маха черкеским устаницима.

Шамил наумио бунити се
Минулих година…
Трај-рај, ра-та-тај…
Минулих година
Трај-рај, ра-та-тај…

1858. године, срећа Черкезима окрете леђа. Утврђену престоницу Шамилову, Ведени, козаци заузеше на јуриш. То зададе смртни удар његовом устанку. 1859. г. опкољен у свом замку у селу Гуниб, он се под часним условима предаде кнезу А. И. Барјатинском, умириоцу Кавказа, и закле на верност Русији. Али појединачни отпор није престајао, и борбе су настављене и неколико следећих година. Од тада па до потпуног покорења Кавказа 1864. године, настаје, још масовније исељавање Черкеза у области Отоманског царства. Рачуна се да се тада у Турску, које у Азији, које у Европи, преко Варне или Трапезунта и Ерзерума, доселило на 400. 000 черкеских душа (од тога у Прокупљу 200 породица са око 2000 душа). О томе сведочи извештај аустријског конзула у Београду од 15. јуна 1864. године, у коме се, поред осталог, каже, да ће две хиљаде черкеских породица, поред српске границе, у Прокупљу, Куршумлији и на Косову бити насељене.

[attachment=1]

Черкези су још у XIII веку прешли у хришћанство, а у XVI преведени у ислам, али ни хришћанска ни мухамеданска вера нису међу њима ухватиле дубока корена. Само се за поглавице и отменије људе могло рећи да су мухамеданци, маса народа била је то само по имену. Уствари она је још била паганска са нешто очуваних хришћанских и исламских обреда и обичаја.
Турци су мислили да Черкезима појачају своју снагу и свој утицај у пограничним областима своје земље. Али је за то најпре требало од њих створити добре Турке. Тога ради ваљало их је утврдити у вери, која је међу њима била врло лабава. По наредби Цариграда, пре свега, сви су сунетисани. Стара имена, која су донели са Кавказа, замењена су Турским. У Прокупљу, власт им је доделила земљу, направила куће и саградила џамију. Отворена им је и школа, где су их учили вери, турском језику и писмености.
Но и пре тога готово сви Черкези су били писмени. Поред арапског језика који су знали, брзо су научили српски, турски и арнаутски. Свој језик, адигејски, међутим, љубоморно су чували, и само међу собом говорили.

У то време у П. у погледу реда и безбедности владало је право безвлашће. Предњачили су Арнаути. Да буде још и горе, турски бег по имену Сулејман, врло опасан човек, прочуо се по 'напаствованију мушкиња'. Преплашени Прокупчани, Срби, спашавали су д..е бегством из вароши, преко Јастребца у Србију. Стари хаџи Алија, Србин мухамеданске вере, помагао им је, колико је смео и могао. О томе, и о честим бунама против зулумћара у прокупачкој нахији, сведочио је неки Спасић (име није познато), рођак Јованче Спасића, татарина.

Ни Черкези, и поред довлета који су им турске власти омогућиле, нису  дуго остајали у вароши. Већ навикнути на скитнички живот, досељавали су се и расељавали тражећи 'боље место', или изумирали од некакве черкеске болести. А они, који су остали, нису се осећали угодно у новим приликама. Бујни по самој природи, раздражени дугогодишњем ратовањем на Кавказу, озлојеђени поразом, нервозни од дугог путовања, нису могли бити мирни и сталожени људи, који се лако мире са судбином. На новом терену, у другојачијим приликама, преморени од дугог пута, десетковани болештинама, које су их, чим су стигли, косиле као снопље, они су се осећали потпуно депласирани, збуњени и раздражени. Незадовољни са додељеним земљиштем, заузимали су туђе атаре и њиве, крали, нарочито стоку, првенствено коње, кошнице и мед, који су врло волели, нападали су на људе и чинили свакојака зла. За турске власти постали су велики терет, а за своју околину страх и трепет.

Шићар је у Топлици био у то време развијена привредна грана. Но Черкези су дошли на зао глас, јер су се тиме бавили наочиглед и као с неким правом, што данас не би требало да чуди, јер за појам својине још увек не постоји опште прихваћено одређење. Tурска власт их није спречавала у занимању, али их није ни штитила од оштећених, па су често робу плаћали са разбијеном главом, поломљеним костима, или, у најбољем случају, модрицама.
Осим што су по вароши крали све што руком такну, не само од Срба већ и од Турака и Арнаута, није запамћено, барем не у П., да су некога човека убили или женскињу осрамотили и уцвелили. То су им забрањивали њихови обичаји. Убицу је, кажу, кућна чељад одстрањивала од заједничке трпезе.
Али и поред свега тога, живели су врло бедно, не много боље но Цигани, од чијег су се економског стања разликовали тиме, што су носили оружје и имали живи ратоборни дух. Они, остарели и немоћни, просили су, носећи оно што испросе (брашно, хлеб, пасуљ и др.) у торбама од пасје коже. Причало се да су јели псе, коње, па чак и људе, што им је, нема никакве сумње, измишљено, да би се представили што страшнијима. Јер, познато је да су Черкези мало јели, углавном качамак од проса и кукуруза. Првих година после досељења нико од њих није пио ни вина ни ракије, доцније, многи су почели да пију, неки свакад умерено а неки (свакад) без мере.

Зар није Кавказ коначно смирио генерал Јермолов, коме се, колико ја знам Шамиљ и предао. Шамиљу није суђено, већ је релативно мирно доживео свој век у "европском делу Русије" (не знам сад где, а мрзи ме да тражим).

Јермолов је умро 1861.г., три године пре коначног пада Кавказа. У време Шамилове предаје живео је у Москви као пензионер.
Имам Шамил се, опкољен у селу Гуниб, предао руској војсци под командом генерала Барјатинског 26. авг./7. септ. 1859. После пута у Петербург и сусрета са Александром II, Шамила су населили у Калуги а затим у Кијеву (1868). 1869. одлази на хаџилук у Меку. Умро је у Медини 1871. године, где је и сахрањен.
Шамил је дуго мислио да су Руси једно од бројних суседних брђанских племена, с којим су у сукобу због крађе (и прекрађе) стоке и освете, а не ради каква освајања с једне или друге стране. Одлазећи у прогонство, био је запрепашћен размерама (европске) Русије да је узвикнуо: О! Алаху! Зар се та земља могла победити.

[attachment=1]

Казивање Госпођице Ал. М. Петровићеве, учитељице у Прокупљу, забележио Тих. Р. Ђорђевић.

Кукуруз би најпре пропржили на ватри, па тек онда млели. Од качамка од таквог брашна, није ништа слађе. Сем качамка жене су понекад месиле и хлеб, који су пекли у малим озиданим пећима, које је сваки имао код своје куће. Сем тога јели су млеко, сир, масло и пихтије. Као посластице биле су им татлија и баница. Баница се градила од белог пшеничног брашна. Жене би умесиле две коре од брашна са маслом, па би најпре преко једне превукле размућена јаја, измешана са маслом, млеком и шећером, па би је покрили другом кором, преко које би превукли исто што и преко прве, и у тепсији испекли…

А мени долази на памет да бих, онима који буду ово читали могао да кажем: Да има сира и масла, као што нема јаја и брашна, и моја би жена знала гибати гибаницу.

За овај черкески обичај се у нас знало прилично давно. Кад је књаз Милош био у Цариграду 1835. године, на подворењу код султана Махмуда II, поред службених послова које је тамо посвршавао, купио је неколико Арапчића и три ропкиње: две Черкескиње и једну Гркињу. Гркиња му је још у Цариграду служила као милосница, а кад се вратио у Србију удао ју је за Јованчу Спасића, татарина.
Черкескиње је Милош покрстио још у Цариграду давши им имена Даница и Аница. Кад је о томе обавештен, султан, који је имао много разумевања за свог госта, само је одмахнуо руком:
- Није их поклао, нити ће их поклати.
После оставке на положај, Милош је Даницу одвео најпре на спахилук у Влашку, а онда у Беч, на имање у Хуцингу.
- Море, нека дође Даница да ми пришије једно дугменце на кошуљу, често би наређивао момцима.
- Мора да је дугменце велико, кад се тако дуго пришива, објашњавали су момци странкама које су дошле књазу у визитацију.
1840. године, Даница је Милошу родила сина Теодора.

Черкези су одрасле кћери, већ за удају способне, продавали за 2000 гроша, али цена је била, разуме се, и другачије размере, већ према девојачкој лепоти. Било је трговаца који су их куповали и препродавали као што матрапази купују и препродају марву на вашару. Ишли би по черкеским насељима, па би накуповали девојака и у пазарне дане доводили на пијацу у градове.
Најпознатији трговац робова, у то време, био је неки Али – ефендија. Тај се је био прилично обогатио тим послом. Једног дана беше довео на трг у П. неколико черкеских девојака да их прода. Девојке су стајале уза зид наслоњене и чекале своју судбину. Косате, окате, беле пути, стасите и витке, па још сасвим чисте као нетакнути цвет миомирне руже, очи црне, као горско врело из камена, само би се стидљиво насмејале, кад би их муштерија, отежући са погађањем, пипао да види имају ли тврда прса и остала телесна уда.

[attachment=1]
Год. 1879., топлог августовског јутра, један Дагестанац, трговац робљем, стигао је у Београд са четири робиње, све једнако лепе, од којих је, ипак, била најлепша црнкиња. Неки од ту десивших се Срба хтело је да му пресуди на лицу места. Умешала се и полиција, робиње су пуштене на слободу уз писмено решење да су ослобођене на основу чл. 118. Устава Књажества Сербије који гласи:
Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао.
Бивше робиње умучиле су прст у мастило и тим печатом потврдиле пријем решења, а Дагестанац је псовао и претио, тврдећи да има дозволу везира да купује и продаје девојке, да је опљачкан итд…

Питорескне српске куће у делу Табак ма(ха)ле, испод Југ-Богдановог града. Разбацане без икакве везе и рeда. Или збијене једна уз другу, са узаним и кривим сокацима у којима је дошљак лако могао да залута. Клепет нанула одзвањао је у летња поподнева док су жескиње журиле по воду или се вр(а)ћале са црквене чесме.  А око чесме увек калабалук, употпуњен свадбама варошких џукела. Ту су џукеле уживале у свом царству, док их не ухвати шинтер (ако нису имале литру око врата).

[attachment=1]
Mахале у П. биле су строго конфесионалне. У овом делу вароши, крај Топлице, Срби су разапињали, сушили и прерађивали говеђе и бивоље коже. Черкез је ту ретко залазио. Прича се да су деца, кад би их спазила, а била сигурна да ће им моћи утећи, викала: Москов бум, Черкез трррт! што су они сматрали за највећу увреду.

Данас од Черкеза у П. није остало готово ништа. Избледеле успомене и нешто незнатних трагова, који потсећају на њих: Черкеска Мала и Черкеска Чесма, и то је готово све.
Прокупље су напустили одмах по избијању Јаворског рата. Чувши да преко Грепца (превој између Великог и Малог Јастрепца) ка Прокупљу наступа српска и руска војска, Черкези су на врат на нос одбегли на Косово и даље, остављајући, сем стоке, све што су имали. Но П. тада није ослобођено, мада је у њему било свега три батаљона турске пешадије, један ескадрон коњице и артиљеријска батерија. Дивизија под командом потпуковника Стевана Бучевића, сукобивши се с турском војском у реону села Џигоља (која је изашла из Прокупља, с намером да предухитри напад), после кратке борбе, вратила се преко Јастрепца у Вукању – због плашљивости руских официра, јер, српска народна војска није хтела да наступа напред док није видела официре испред себе.
Черкезе, пролазећи кроз Куршумлију захвати нека редња коју је народ називао 'черкеска болест' и ужасно их покоси. Мртве су сахрањивали северозападно од Куршумлије, идући Протића воденици. За дуго после тога знало се за Черкеско Гробље, а данас су ту куће воћњаци и њиве.
И као што уосталом често бива, тек одласком Черкеза из П., нестала је, како озлојеђеност, тако и предрасуда према њима. Штавише, причало се о њима као добрим комшијама, гостољубљивим преко сваке мере, чистим, финим и културним људима, поштеним, трпељивим и, наравно увек је, као узгред, истицана  изузетна лепота Черкескиња. 
Причало се, затим, да су лепо певали уз инструмент који се звао румња и који је производио веома пријатне звуке. На те звуке излазиле би девојке и изводиле би своје игре, а Черкези би им пљескањем руку одавали хвалу. У песмама, често су помињали неког Шамила …


П.С. Последње Черкезе у нашој земљи протерали су Шиптари са Косова и Метохије 1999. године. На позив руске владе вратили су се на Кавказ. Данас живе у Селу среће у поново пронађеној отаџбини Републици Адигеји и говоре мешавином српско-руског језика. Једнога дана можда проговоре и адигејски. Нека вам је са срећом браћо Черкези.

Hvala na lepom tekstu.

Да, заиста лепо испричано. Допада ми се ова помало архаична нарација.

У порти цркве св. в. м. Прокопија. Југ-Богданов гроб?

[attachment=1]

На све који памте П. из времена пре 1958. године, остављао је утисак и побуђивао њихово занимање један усамљени човек. Неки старији Прокупчани знали су да је то одавно пензионисани учитељ Чеда Бушетић. За мене он је увек имао седамдесет година.
Много, много касније, трагајући за неким подацима, установио сам да сам био у праву. У књизи умрлих пише да му је оцу име било Тодор а мајци Бисера. Да је рођен 1883. године (не пише где) и да у 20 сати 8. децембра 1958. године умро у Прокупачкој болници. Око његове сахране постарале су се комшије.

Нема више кога да питам о Чеди Бушетићу. Сви су умрли, који су могли да знају, кад је, одакле и зашто баш у Прокупље дошао да живи. Он, који је написао други српски буквар. Његови научни радови из педагогије, које чува Национална библиотека у Београду, били су уџбеници генерацијама учитеља.

Живео је аскетски, није се женио. Становао је сам у комшилуку, у соби једне зграде – некада продавници креча, изнад парка. После, кад је та зграда срушена а умрла је преко пута баба Љубица, коју смо сви волели, дивећи се њеном цвећу, Чеда Бушетић се уселио у њен кућерак. Једне зиме био се упалио, једва су га спасили.
Како ми је само био митски тајанствен. Све је на њему било старачко. Низак раст и спор ход. Погурен, држећи руку у руци иза леђа, редовно је у рана поподнева шетао главном варошком улицом. Имао је кратко подшишану риђасто-сиву браду, као и косу. И бабураст нос. И чворновато лице. Из очију неодређене боје, пленио је дубок, продуховљен поглед, мирноће стечене у неком другом, ко зна каквог искуства, животу.
И лети и зими носио је на глави дотрајали жућкасти качкет поломљеног штитника и био је обучен у исте боје дугачки зимски капут. Од некада доброг пругастог штофа панталоне широких манжетни падале су му преко старих, увек чистих цокула.

Изгледом и начином живота приман је као својеврстан духовник од Прокупчана, који су му се некаквим ћутањем обраћали, које је пратио кратак поглед, што је он, свакако, примећивао. Колико пута сам само, кад бих га сусрео враћајући се из школе, пожелео да му се јавим. И једном сам се усудио. Када је подигао главу и отпоздравио ми – од узбуђења нисам му ни чуо ни запамтио глас.

[attachment=1]

Ух, како су ово написао. Као да сам и сам познавао учитеља Чеду. :klap

У П. су се дешавали и десили разни догађаји. Важни, мање важни и неважни. Марта 1901. године, једно туђе дете требало је да роди лажно трудна краљица Драга – као сина престолонаследника свом мужу краљу Александру Обреновићу. Припреме за рађање детета вршиле су краљичина сестра Војка, извесне дворске даме и Босиљка Нешковић, краљичина лична бабица, све у највећој тајности – рачунајући да ће да убеде стварну трудницу Наталију Хаџи-Тонић, жену невероватно сличну краљици Драги, као да га је она - краљица родила. А она – мајка дететова прећи ће на двор, где ће бити дојиља дететова – па тако увек бити са дететом.
Али кад се дете родило Наталија се предомислила.
- Не могу госпођо да се одрекнем свога детета па макар то било и по цену да моје дете постане краљ. Разумите ме, то је моје прво дете…

Те ноћи је Прокупље спавало. Дубоким сном у муклој ноћи. Тишину је само за кратко прекинуло клопарање точкова и рзање коња. И све се то зачас изгубило између околних брда, реке, и замрло у ноћи. Све је опет било мирно као да се ништа није догодило.

Синиша Хаџи-Тонић, тако се несуђени принц престолонаследник звао и презивао, завршио је као четрдесетогодишњак у Матхаузену. Септембра 1944. г. интерниран је у конц. логор заједно са својим сином Негославом. Било му је суђено да не умре природном смрћу.
Синиша је био видовњак и богомољац. Стално је предвиђао ратове. Говорио је да му тајне видовњаштва саопштава Господ Бог, због његове искрене побожности. У књизи доктора Радована Н. Казимировића Тајанствене појаве у нашем народу, пише да је Синиша напустио трговачки посао у Прокупљу и дошао у Београд, где је био скроман поштански чиновник. Био је и велики пријатељ Др-а Марка Микељија, бившег доцента Богословског факултета, такође богомољца.

Синиша Хаџи-Тонић, видовњак, превидео је своју судбину, а шта би било да је краљица Драга успела у својој намери – то једини Господ Бог зна.

Југ Богданов град - у три слике.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

2. јун (или: јул) 1656. година.

Честитам на упорности!

У првим временима после боја на Косову 1389. године, Срби ничим нарочитим нису подвукли нити забележили тај, не само за историју Срба и Турака, него и у светској историји важан догађај. Остао је скромно записан само у белешкама незнаних духовника и дијака по маргинама разних црквених књига, као онај који се до априла 41. налазио у збирци старих рукописа у Народној Библиотеци под бројем 914. Наиме, на једном пергаментском апостолу, дијак Божидар, савременик боја на Косову, датирао је брзописом, на унутрашњим корицама књиге, свој преписивачки рад, доводећи га у везу с тим значајним догађајем, а који преписан данашњом буквицом овако гласи: писа Божидар сију књигу в дан благочастиваго кнеза Лазара кадно дође цар Јамурат на Ситницу и бише бо(ј) (месе)ца јуна 15 дан на Косову.

За Османлије бој на Косову био је велики ратни поход, који је предводио лично султан Мурат. А како је у том боју први и последњи пут у турској историји погинуо и сам султан, тај догађај је морао да остави дубок утисак на цео турски народ. Појмљиво је стога што је у турским изворима често помињан и што је забележен сa више појединости. Од свих досад познатих турских и уопште исламских летописа и хроника, бој је најподробније, у 'Историји Османова царства', описао турски историописац са краја 15 века мула Мехмед, који је носио надимак Нешрија. Захваљујући преводу Глигорија Елезовића, део из Нешријине историје, који говори о боју на Косову, доступан je и српском читаоцу.


Нешрија о боју на Косову
(са турског превео Глиша Елезовић)

Прича о неверницима.

Кажу да је кнеза Лазара, кад је чуо да је цар извршио концентрацију трупа у пловдивском пољу, подузела ватра изнутра и рекао: 'Жали Боже што сам тигра освестио, лава пробудио, змији, која је спавала, на реп стао, а на вука се бацио каменом! Навукох себи на главу беду купљену за паре. Али нико се није угрејао од касног покајања. Шта би требало да се ради? Од сад у будуће не остаје друго, него да се води борба све до смрти.'
Пошто покупи невернике са територије своје државе, великим бановима и кнезовима, који су га окруживали, посла поклисаре с поруком: 'Турчин је пошао на мене са великом војском. Нити сам тај да бежим нити да останем. Стојим очекујући помоћ. Ако ми ви не помогнете, нити ће Турчин мене нити вас поштедети.'
После тога његов зет Вук, Кобилић Димитрије и босански кнез Саруџа Гјуми, сви се искупише. У кратко Лаз свима неверницима посла човека, тражећи помоћ. Помагачи му дођоше из Влашке, и из Угарске, и из Чешке, и из Арбаније, и из Бугарске, и из Млетачке. Тако се неверници сакупише, да се од тада после није тако што догодило. Кажу да се неверника искупило на броју 500.000 људи.
У земљи Лаз има две воде. Једну зову Велика Морава а другу Мала Морава. Мала је Морава овамо, а Велика је тамо и кад надође, не може прећи ни птица која лети. Растојање између њих две је пут од два дана  на брзоме коњу. Војска Лаза и пристиглих неверника, искупи се с оне стране Мораве.

Пиротски догађај (у оригиналу: Vak'a-i- Šeher köji.)

Приповедају да је на граници Лаза, тада кад је Али-паша заузео земљу Шишманову, био један високи, тврди, Шишманов град, који су звали Шехер Ћој. Стражњи део му чине провалије, спреда му је био рогоз, и њега високо учени и предузимљиви паша бејаше заузео. Лаз с војском хитно упути Димитрија Јонд-огли с наређењем да оде и Шехер Ћој одузме од Турчина. Овај проклетник Димитрије био је један силан јунак. Веле да је он сам могао да се супростави десетини хиљада људи. Затим Димитрије појаха свога ајгира (пастув, ждребац) и са нешто мало неверника дође у Шехер Ћој. Они који су били у њему сложише се са неверницима и Шехер Ћој предадоше Димитрију. Чувши то цар, упути у Шехер Ћој са Јахши бегом, Ајна бег субашом и са Саруџа пашом десет хиљада људи рекавши им: 'Иди и невернике Шехер Ћоја и његове земље овамо доведи, да не би они Турчину правили забуну. Ако се сукобиш са неверничком војском, заметни бој и старај се да се он неверника брзо вратиш.' Јахши бег одмах са 10.000 људи дође близу тврдога Шехер Ћоја. Сестрић Лазов бејаше пре њега стигао. Чим је чуо да је Јахши бег стигао, одмах је тврђаву Шехер Ћоја испразнио, град разори, а подграђе му опустоши и невернике му евакуиса, па брзо побеже. Јахши бег са своје стране извести султана и овако му стање претстави: 'Неверник утече. Хоћу ли ићи за њим? Шта заповедаш?' Султан му опет не налазећи за умесно да га прогони, заповеди: 'Одмах се врати!' И Јахши бег се врати, па се поново придружи султану.

Саветовање о рату

Причају, да је Лазар искупио све невернике, па се стао саветовати о томе шта би требало радити с Турчином? Једни од њих рекоше: 'Да се бијемо', други: 'Да се миримо', једни рекоше: 'Да пођемо и Турчину не дамо одмора, него да га нападнемо'. Једни пак рекоше: 'Овде да останемо'. Оне, који су говорили: 'Да се измиримо', наткрилише говорећи: 'Пошто се оволика војска искупила, рећи 'остави копље' велика би бесмислица била'.
И тако се сложише да ратују. Један мудар између њих рече: 'Најбоље је да се без одлагања приступи борби, јер Турчин ће бити све јачи у колико се буде више одлагало; наша пак војска у колико буде више стојала све ће се више смањивати. Уз то Турчин је мајстор у преварама, изврсно зна како је најлакше водити борбу. Пошто је наше оружје и опрема како треба, сваки треба да је на свом месту. Прво да пошаљемо једнога посланике, да оде и да се о намери Муратовој обaвести, и да испита у каквом му је стању војскa и какво јој је држање. Потом нека дође и нека извести, па после тога да приступимо борби. За тим Турчина да повучемо у клисуру. Путeве да затворимо, да му не дамо да нам узме ни једног 'језика' и тако да га разбијемо'.
И Лаз се са овим планом сложи, па се крену и заустави се крај Велике Мораве с ове стране, а цару упути посланика.

Полазак султана Мурата газије из Пловдива за Ихтиман

Кажу да је и султан пошао из Пловдива, па се трећег дана заустави на ихтиманском пољу. Задржа се три дана. Ту дође кнез Сераџ с војском и придружи се Мурату хану. Овде се пут дели у два правца. Један пут иде на десну руку прелазећи преко Софије, води у Ниш, а избија у Шехер Ћој. Други пут опет иде на леву руку и води у Илиџу. Прелази преко много вода. Султан позва од средачких неверника па им рече: 'Лакоћу овог места ви добро познајете, којим је путем боље ићи?' Сви му одговорише да је боље и лакше ићи левим путем, 'десна страна је, рекоше, пуна наноса'. Сви који су имали прилике те путеве да виде тако исто посведочише. Султан кад то чу, он њега изабра и кренувши се трећега дана отседе у поље Алаедин. Ту остаде два дана. Сутрa дан с војском дође и Константин, похита султану. Био је султану Мурату врло одан. Њега одабра за путовођу војсци. Одатле султан Мурат за неколико дана стиже у Илиџу. Константин је знао да ће султан навратити у његову земљу. Небројане конаке и неизмерне животне намирнице бејаше припремио. Дар Божји мед и масло наредио је да кроз ордију потече као река. Сва господа, колико год их је у покрајини било, дођоше у Илиџу и придружише се султану. Одатле се крену и, како султан паде у Велико Поље, Али паши рече: 'Нама је потребно једно лице да иде пред нама, па да оде и од неверника узме 'језик', како бисмо добили обавештење'.


Одлазак Авранеза газије ради добављања 'језика'

Кажу кад је султан затражио човека да добави 'језик', хаџи Авранез газија пољуби земљу пред султаном па рече: 'Ако заповедиш мени, слузи свом, да одем с божјом помоћи ја ћу тај посао да свршим'. Султан ће на то рећи: 'Добро, ти познајеш изврсно лакоћу на крајинама. Иди!'
Потом Авранез газија са 40 другова оде пут скопскога града. Неочекиван стиже и одатле узе неколико заробљеника, па их доведе султану. Султан Авранез газији изрази похвалу. Кажу, кад је султан пошао из Улу-ова, да се извесно време задржао у месту званом Кратову.

Отседање султана у Кратову и долазак Лазарова посланика

Ту од Лаз(ара) дође посланик. У кратко његове вести биле су следеће: 'Ево, ја сам спреман. За три месеца да је и… па би ваљало да је дошао. Ако је муж, нека дође да се огледамо. Ако не дође, нека буде спреман, ја долазим. Сваки дан без прекида занимам се ловом и шићаром, тако да сам скоро дошао… Оклевајући он нам даје времена'.
Султан, кад саслуша ову реч, плану на посланика и рече му: 'Кад би у обичају било да се посланик умори, овога бих те часа убио! И онај проклетник кад се разметао онаквим празним речима, зар је чудо што није искусио исламску сабљу. Док неко не добије песницу, замишља да је његова од гвожђа. И мачка у мрачној соби  уображава да је лав. Ако бог да је ћу њему показати шта је турско јунаштво!'
Војска свеколика навуче на се оклопе и панцире. Справама и оправама и оружјем се потпуно опреми, па појаха коње и лице своје показа посланику на један такав начин да је се невернику сало око срца топило од страха. Обузела га је дрхтавица и стаде се трести као прут у јесени. Па ипак се напреже и, поклонивши се рече: 'О царе! Иако си ми на овај начин показао своју војску, али наше војске према вашој војсци има осамнаест пута толико. Она броји 500.000 наоружаних, одевених и у модро гвожђе обучених мужева. Сваки нам муж вреди за хиљаду Турака.'
Тада се султан разгњеви на посланика, па му рече: 'О угурсузе проклети, прљава паклена псино! И кад би војске свега света с вама била, божјом помоћи и чудесима Мухамедовим свима ћу крв по земљи пролити, као вране ћу их подавити, по хиљаду ћу их одједном побити, а теби ћу главу отсећи'. То рекавши он посланика отера одакле је дошао, а војску врати у табор.

Саветовање султана са својим везирима

Приповедају да је и султан исто тако искупио на једно место стубове свога царства и прваке свога госпоства, па је одржао веће. Пре него што је ма ко реч проговорио, султан се обрати хаџи Авранезу говорећи: 'Авранезе, са овим неверником кад се до сукоба дође, како се треба борити? Како је најбоље да се тај посао обави?' Авранез газија поклонивши се, пољуби земљу, па рече: 'О Господару, ја сам један понизни роб. Какво ја мишљење могу дати пред Соломуном! Какву и колику памет има твој мрав да би могао рећи реч! Војску распоређивати и ратну вештину знати припада моме султану'. И сви бегови му то одобрише.
Султан рече: 'Бегови, и ако сам многе битке био и божјом помоћу многе војске разбио, али оне нису биле као овај бој што је остао. Саветовати се био је обичај Пророков. Потребно је сложити се, срце окрепити'. Потом рече Авранезу: 'Одавно сам ја тебе поставио на овој крајини. Њихов закон, њихове прваке ти си упознао и искуство си стекао. Твоје се мишљење се не може упоређивати са мишљењем осталих'.
Потом гази Авранез поклони се па рече: 'Понизном се чини да би добро било да, поверивши се вишњем Богу, зарана одемо и заузмемо добро место, те да се после не вајкамо, кад он после дође. Он нека први бој започне, јер неверник кад у великом броју стане као укопан, постане једно железно утврђење. Њега победити није лако. Но кад он заметне бој, кад се један од другога растави, борити се врло је лако. Толико зна твој слуга. За остало мој султан добро зна'. А султан му рече: 'Благослов Господњи нека је на теби. Тако и ја мислим'.
По том се осврте на свог сина Бајазита и рече: 'О ти, мила душо, шта ти о томе мислиш?' Бајазит хан одговори: 'Мислим онако како је у срцу мога султана и као што је рекао Авранез бег'. После тога султан заустави поглед на Али паши рекавши: 'Шта ти велиш?' Али паша одговори: 'Управо и ја тако мислим'.
Укратко сви гласови и мишљења била су сведена на оно што је казао гази Авранез.

Упућивање гази Авранеза у насилно извиђање

После тога рече султан: 'У јутру нека се крене војске, али пре ње нека пођу гази Авранез и Паша Јигит, нека прођу кроз клисуре те газијама да начине пут.'
Прошла је та ноћ. Чим је јутро забелило, хаџи Авранез са паша Јигитом узеше неколико храбрих људи, па као патрола одоше напред. Допреше до теснаца. Било је врло тесно и кривудаво место, коњаници су могли пролазити само један по један. Кад гази Авранез са дружином уђе у теснац, управо тада и Лазар беше у клисуру упутио 30 јунака, неверника. Бејаше издао заповест да од Турчина ухвате 'језик'. Газије о томе нису биле обавештене. Ови неверници беху тамо заузели положај. Кад видеше газије, изненада против њих потераше коње. Један смео неверник испредњачи испред дружине, и с копљем у руци навали на Авранез бега. Авранез бег му на напад одговори противнападом. Неверник се баци копљем, а гази Авранез му одбије копље, па из тобоца извади једну стрелу, удари га у груди и потера му је на леђа. Онај се сручи, још један је био остао, Авранез бег и њега умори. У кратко 5-10 неверника поби, осморицу живих похвата. Приведоше их султану. Султан се обрадова. Из Кратова се крену и дође на реку Малу Мораву. Прешавши њу, нашли су да је умесно ту застати.

Повратак Лазарева посланика

Приповеда се да је посланик Лаз(аров), који беше ишао султану, пошто је видео стање и прилике султанове, дошао Лаз(ару) и испричао му: 'О Господару! није Турска војска као што причају. Видео сам јој оружје и опрему, не треба је се бојати. Наше војске има три пута толико.' По том му каза шта је султану рекао и како је овај на њега плануо и изређа му све како је текло. Неверника он милостиво прими, а онај проклетник опет накостреши реп и пенушајући поче речима да се размеће. Кнезови који беху код Лаз(ара) тако исто изговорише много празних речи и лудих мисли. Први ће рећи Вук: 'Сам ја довољан сам Турчину. Нико други није потребан.' Млетачки Фруг, Влашки војвода, у кратко, сваки је од њих, онако пијани како су били, говорио будалаштине.

ово ми мало боде очи. како да стану као укопани, кад цео свет зна да је оклопна коњица дејствовала увек ударом, и да у одбрани и није била нешто нарочито? турци су у то време итекако имали искуства са српском војском (битке на плочнику и билећи), тако да ми ово баш не пије воду да неко изјави. осим ако нису писци по обичају претеривали.

мало ван теме, али опет везано... мислим да је косовска битка уствари била усмерена против вука бранковића, а не против лазара. мурат је знао врло добро с ким има посла после поменутих битака које су турци изгубили, и била му је потребна база одакле би нападао остале српске земље. о освајању србије и босне у том моменту не верујем ни да је сам мурат сањао. вук је наравно позвао у помоћ свог таста, најмоћнијег српског феудалца, а овај своје вазале. твртко је као савезник и краљ "србије и босне" такође послао војводу влатка, а пошто је овај већ био жестоко тукао турке није био мутав па да иде ко буцов на варалицу. мало ми овај извор сувише пристрасан...

Долазак султана у Ђумиш Хисар

Приповедају да је и султан са срећом пошао са Мале Мораве и развио око хиљаду стегова и барјака, забубњао у тобоше и тромбете, редове је постројио и пукове распоредио. Ветерани, и јунаци, и гласовити појединци, и газије наоружани у пуној опреми се ставише у покрет. У очима савакога од њих Рустем Даситан није изгледао већи од комарца.
И тако је наступао први Али паша, за њим челебија султан Бајазит, са њим субаша Ејине бег, па за њим Јакуб челебија, па Саруџа баша и за њим се кретао, у срећи и великолепију, султан. Зауставише се испред Новог Брда. Тога дана ту проведоше. Сутрадан се пошло. Успут су од неверника ухватили 'језик'. Султану доведоше два неверника. Султан их запита: 'Где је неверничка војска? Или је можда Лаз утекао кад је за нас чуо?' Ови му неверници му одговорише: 'Зар да од вас Лаз да побегне? Он исто чека на ваш долазак. Ено, рекоше они, онамо он седи.' Султан заповеди, па обојицу посекоше. И та ко било је подне, кад су стигли на једно лепо место. Није имало ни брегова, ни камена, ни стена. По заповести султановој зауставише се.


Гази Авранез разгледао неверничку војску и о томе извештава султана

Кажу, кад је султан отсео онамо, Авранез бег је осмотрио неверничку војску, па дође те султана о томе извести. Султан рече: 'Треба одмах да ступимо у бој.' Авранез бег рече: 'Мој султане. Сад је врео дан, војска је уморна, а непријатељ бесан. Данас да починемо. Сутра дан, у рану зору, ослонивши са на Бога. Уз молитву: Бог је највећи, пред мојим султаном ћемо се поиграти својом душом, главом.' И султан ову реч нађе да је умесна. Тога дана ту остадоше.
Пошто султан са својим сином Бајазитом појаше коње, изађоше на једно високо место, те осмотрише неверничку војску. Видеше да војска бејаше једно поље с краја на крај покрила. Од војске се лице земље није видело, нема краја ни конца. Као да је једна планина од сивога железа. У војсци је било равно пет стотина кнезова витезова, а војске је било пуних пет стотина тисућа људи. У кратко, које коњице, које пешадије, оваку слику војске нико дотле не беше видео. Султан чудећи се рече: 'Ала је велику војску скупио овај проклетник! Ми који смо оволику војску скупили, мислио сам да се од ње веће војске скупити не може. Војска овога проклетника је колико две наше војске, па можда и више је има.' То рекавши скрушено се поче вишњем Богу молити и јецати говорећи: 'Господе, ради светлости Мухамеда, божјег посланика, ти помози овим верницима; немој мене учинити виновником за погибију правоверних!'

Разматрање тока битке и победa ислама

Приповедају, да се султан зачудио кад је видео неверничку војску, па се вратио под чадор и код себе сакупио стубове царства и прваке државе своје. Прво бацивши поглед на свога сина Бајазита хана рече: 'Е, мој мили, по твоме мишљењу како би се требало борити са овим неверником? јер ја нисам замишљао да је толика војска овога неверника. Пространство је без упоређења. Хоћемо ли испред себе да држимо камиле или ћемо стајати тако, лице у лице?'
Бајазит хан одговори: 'Наша памет не досеже до султанове мудрости, али мени се чини да од толико година како са неверником ратујемо, никад пред собом нисмо држали камиле, па и сад их нећемо држати. Ма колико неверничка војска била велика, милост господња је са правовернима. Ако вишњи Бог да, ја ћу, роб твој, сам овом невернику свршити посао, јер ако се срећа и памет удруже с неким, по себи се разуме да је милост божија са њиме. Досада смо у сваком боју одолевали, односили победе, немој да те брига једе ни за убудуће, опет ће победа помоћу божјом бити твоја. Што се мене тиче, ја ни мало не двоумим: ако победимо бићемо срећни, ако умремо бићемо мученици за веру.'
По том султан Мурат газија Бајазита хана похвали за његово мишљење и реч његову уважи, јер је овај Бајазит хан био човек храбар, смишљен и онај коме вишња сила помаже.
Потом се султан окрету Али паши, погледа га, па му рече: 'Каква је корист а каква штета од тога ако испред себе будемо иставили камиле?' Али паша ће на то рећи: 'О срећни, слатки велики царе, није упутно разбијати главу тиме да ли је невеника мало или много. Као што вишњи Бог у Курану заповеда у узвишеном, часном и блаженом свом ајету: По божјем допуштењу победи и мала чета бројнију чету и Бог је са стрпељивима, посао зависи од Божје милости. Не гледа се на малобројност. А исто тако у веродостојном предању је записано да кад исламска војска пође у рат против неверника, анђели се моле Богу говорећи: О Господе учини да се уклоне ове мреже које су по средини, те да и ми можемо видети шта исламска војска чини неверницима. Па кад анђели од Бога просе, да би били обавештени о стању код нас, да уклони мреже, није умесно да ми испред себе правимо мреже, јер у рату за веру не помаже завеса. Уз то је часни Пророк – најлепши му поклон! заповедио да свакоме ономе коме прашина од боја за веру уђе у нос, тај неће осетити воње пакла, нити видети његов дим. Према томе у рату за веру, срећни господару, ваља се ставити под заштиту господњу. Богу хвала што смо за свога дуга живота били победиоци. Имамо наду да ће победа опет бити наша. Неће вишњи Бог по свој савршеној милости дати да у овој неверничкој земљи оволики правоверни изгину.' Султану се, саслушавши и ову реч Али пашину, свиди.
Потом се окрену Авранез бегу, па гледајући га у лице, рече: 'Авранез беже, по овом питању какво је и твоје мишљење?'
Авранез бег одговори: 'Мисли наш султан какву вредност има мишљење некога који су као ја, али ћу се ипак дрзнути да и ја реч прозборим. - 'Говори!' рекоше му. – Авранез бег рече: 'Честити цар се добро сетио да пред собом држимо камиле, јер невернички коњи неће продирати у камиле. Тако би нам камиле биле заклон. Биће нам као град. Али и камиле су исто тако плашљиве, размичу се и праве пут. Сачувај Боже, ако се оне преплаше, видевши кад војска уз хуку и грају наступа, за нас ће први пораз то бити. Зар нисте чули, кад је Александар Двороги био бој са Пором царем индијским, да је цар индијски наредио да се у први ред истуре слонови? Тако је себи начинио тврђаву. Цар Александар међутим учини такав распоред, на много кола потовари топове, које нареди да се напуне шалитром. Поплашивши слонове, врати их натраг и тако учини да индијску војску униште слонови. Тако и овде ако би се изненеда камиле поплашиле, па одједном удариле у војску, то би био узрок нашем поразу.'
Саслушавши султан ове мисли искрено и од срца их уважи. Намеру са камилама напусти. После тога Мурат газија рече: 'Па онда умесно је да се стрелци истуре у први ред. Десно и лево нека засипају стрелама. А борци за веру одједном нека на глас кликну: Бог је највећи! и нека на невернике јуришају. У овом боју за веру: смрт или живот! У дугом свом животу толико сам ратова за веру водио, најзад у овом боју нека постанем мученик за веру, да са лепом успоменом пређем са овога света на онај. И пошто је крај свакоме животу смрт, зашто бих се бојао.'
Окрепивши срце овом речи, он одабра људе за претстражу које испред војске постави да јој буде узданица. То вече су провели безбедно и мирно.

Скрушена молитва султана гази Мурата у тамној ноћи

Приповеда се, кад је наступила ноћ, мрак притисну војску, била jе велика помрчина и јако се запушило. И ветар је дувао тако да је прашина свет обавила да се коњ од човека није разликовао. Мурат хан газија стрепе се док се ветар није смирио. Остаде док се ветар није утишао, па узе један чист абдест, и метаниса на голој земљи два пута уз молитву у нужди. Све до зоре се вишњем Богу драгом од свег срца у оној мрачној ноћи и вапијући скрушено молио, говорећи: 'Боже, Господе свети, толико пута ми је светлост твоја примила молитву моју и ниси се оглушио, услиши ми опет молитву моју: подај једну кишу и отклони помрчину и прашину, обасјај свет да неверничкој војсци сагледамо лице, док будемо бој били. О Боже, земља и робље теби припадају. Коме хоћеш да их дајеш. И ја сам један твој ништавни и немоћни роб. Ти знаш моје помисли, и моје тајне. Није ми до земље и иметка. Нисам овамо дошао ради робова и робиња, него у истини и искрено ради воље твоје. О господе, жртвуј мене уместо ових правоверних, само немој дати да ови правоверни у рукама неверника буду побеђени и уништени. О Боже, немој мене учинити виновником за погибију толиких душа. Учини да они победе, а ја на жртву приносим своју душу. Само ти прими и уважи то. Ја сам вољан да дух свој предам за исламску војску, само смрт ових правоверних да не видим! О Боже, узми ме к себи и уместо душа верних прими као жртву душу моју. Најпре си ме учинио подвижником за веру, па напокон ми подај дан мученичке смрти (за веру)!'
Кад султан Мурат газија на ово подобије откри главу и лицем пониче земљи, подиже руке на молитву. Вишњи праведни Бог услиша му молитву. Од једном небеса прекрили облак и земљу киша обилато натопи. И тама се са исламске војске диже, па се спусти на невернике.


Стање код неверника те ноћи

Приповедају, да су неверници то вече пијући вино благовали и веселили се и у мислима заносећи се како продају један другоме Турке. Било је неверника који је попио вино и десеторице Турака. Сваки је проклетник био пијан, па се стадоше разметати речима.
Лаз чувши тај њихов разговор упита их: 'Сматрате ли да је умесно да још ноћас извршимо препад на Турчина?' Сви рекоше : 'Умесно је!'
Био један неверник по имену Југа. Био је господар од 90.000 људи. Он Лаз(ару) рече: 'О господару, што придајеш оволику важност овој шаци Турића, те хоћеш чак да предузимаш ноћни препад? Остави их да их ујутру једног по једног живе похватамо, па некога од њих као роба да продамо, а некога да убијемо и да му крв са црном земљом помешамо.'
Проклетник је био пијан, па свет није ценио ни колико зарђалу пару, ни око да му трепне. Но, сви неверници се са његовим речима сагласише и окануше се ноћног препада.

Опис јутра на дан битке и кићење (убојних) ведрих редова

Приповедају, кад је јутро освануло, сунце, видело света, подиже главу са куле на гори Каф и помрчина се света поново обасја. Звери и птице почеше да траже себи храну.
Потом султан Мурат хан газија издаде заповест да се забубња у ратни тобош. Са свих страна глас зурла , бојних рогова и тромбета диже се у највише небеске висине.
Од те страхоте многи испустише душу. Чауши на глас кликоваху говорећи: 'Хеј јунаци, хеј заточници за веру, данашњи је дан онај кад од крви из срца неверника треба да начините реку Џејхун (Оксус), његова црева да распршемо, а главе да им котрљамо као лопте. О газије, данас је онај дан кад се треба заложити и запети, данашњи је дан, дан части. Ето толико година како једемо Ханов хлеб и со. Свакога дана коња јашемо, сабљу пашемо. Толико време смо у друштву проводили у јелу и пићу, весељу и пријатељском разговору за овај тренутак.'

Данас је час да се покаже вештина.
Да виде они отуда како сече спахија који једе хлеб султанов.
На свом месту је што се игра главом.

Сви храбри подвижници за веру снабдевени ратним справама и искићени убојном опремом и потпуно наоружани железним оружјем посадише се коњма на рамена, згруписани по пуковима, постројише се у редове који зачинише центар, крила и складишта на левој и десној страни.  Неки спреда а неки позади почеше да заузимају места. Затим велики цар-царева, врховна тачка временскога круга и понос династије Османовића, гази Мурат хан, син Орхана хана, као бедем (капија) Александра Великог заузе место у срцу војске. Честити господари и велики султани уђоше у круг око њега као светлосни колут око месеца. И дворски часници и гарда његова исто тако, на захтев да би своје животе за хана жртвовали, стадоше испред њега.
Његов старији син Бајазит хан, од чијег би страха Богу душу дали у јуначким песмама опевани легендарни јунаци: Сам, и Нериман, и Рустем Даситан, и он распореди пукове, па заузе место на десном крилу.
Млађи пак син његов Јакуб челебија стаде исто тако на левом крилу.
Гази Авранез био је на крајњем десном крилу, а субаша Ајнабег затварао је лево крило. Војске из Сарухана и Ајдина заузеше место на левој страни са Саруџа пашом који бејаше командант пешадије.
Инџеџик Балабан, и Тувуџа Балабан, и Србин Хамза, сви се ови исто тако распоредише неки десно а неки лево.
A Курд, ага азапа, стаде десно.
Топчија Хајдар стаде у средину, спреда, јер је био за пуцање из топа савршен мајстор. Потом иза војске распоредише комору, и товаре са материјалима и помоћно особље, јер позадина није била опасно место.
На овај начин се постројише поглавити бегови и субаше у редове и стадоше вод по вод, ескадрон по ескадрон сврстани у пукове. Султан Мурат хан газија као и Бајазит хан, да би војсци подигли дух, дадоше красна обећања уз велике поклоне и дивне дарове. По том везир и верски поглавица који судбином управља, Асаф свога времена, срећни Али паша отклања јутарњу молитву. Потраживши помоћ из свете књиге и великог Курана, узе у руке свету књигу па се искрено помоли. У сврху дознавања шта је судбина досудила отвори насумице Куран. Под произвољно узетим бројем става у читању судбине јави се следећи часни ајет:
О божји пророче, бори се против неверника и лицемерних верника…!

Али паша угледавши ово, обрадова се, пољуби Куран и подиже га себи на главу. Одмах о томе извести султана. И султан се обрадова.

Распоред војске проклетих неверника

Приповедају, да је и Лаз нејаки и пас проклети издао заповест.¹⁾ Неверничка војска појаха коње. Осим друге војске имадијаше 300.000 оклопљених коња и јунака. Од сваких 100.000 људи одабрао је по 1.000 људи, па их постави испред себе. Сам пак стаде у средини. Своју пешадију по неверничком обичају распореди позади. Потом зета Вуковића са својим сестрићем постави десно. Кобилића са Бошњацима постави лево. Од Латина, Влаха, Арнаута, Маџара, Чеха и Бугара он начини крила и зачини своје фаланге.
Са зором је сваки од њих 'тргнуо' неколико купа, беху у полу пијаном стању. Један другом даваху савет да Турчина који им дође до руку хватају жива. 'Продаћемо га Латину, па ћемо од њих добијене новце дати за вино.' И сваки неверник око појаса беше опасао по једно уже. Један је говорио: 'моје је уже 30 аршина', а други је опет говорио: 'а моје је дуже'. - 'Само се старајте да Турчина жива хватамо, па да их једног по једног у конопцу нижемо'. Неки рече: 'Силан је Турчин, не држи га конопац!' - 'Ја имам ланац, одговори онај, ја ћу Турчина у ланац да свежем'. У пијанству нису знали шта су булазнили.
Међу њима био је један неверник лакрдијаш. Видевши њихове конопце и ланце, насмеја се. Овима то падне чудно, па рекоше: 'Је ли ти бре комедијашу, вуцибатино једна, што се смејеш?' Овај неверник комедијаш одговори: 'Вама се смејем, јер у животу никад нисам видео да неверник Турчина веже у ланац, или у конопац. Па онда ни један Турчин не постаје неверник него свакад дође, узме невернике и одлази, те их преводи у муслимане. И сад се бојим да вас ти Турци у исти ваш ланац не нанижу, па да вас одведу.' Неверници се увредише, па му рекоше: 'Чујеш ли ти, проклети комедијашу, окани се да говориш речи као лудак, господар може неочекивано чути па ће те уништити!' Онај комедијаш рече: 'Оно што ја кажем, то је оно што ће бити. Ако чује, казала је дотичне птица!'

^{1) Нешрија као и други његови савременици и доцнији турски писци помињући своје противнике употребљавају врло грубе речи и изразе којима их вређају. Да се види како су и наши списатељи били учтиви према својим турским противницима, навешћу одломак из белешке који је објавио Љ. Стојановић у Старим српским записима и натписима, у којој пише како српска господа 15. јуна 1389. год.:
'… на враги устремише се, и суштаго змија поправише и умртвише звера дивјаго и великаго супротивника, и неситаго ада всејадца, руку же Амурата, и сина јегова, аспидово ишедије и ехидново, штене лавово и василисково, на са ними инех не малех. О чудеси божних же судб! Ет бист доблни страданац рукама безаконима агаранскима, и конац страданију добре сам пријемајет, и мученик Христов бивајет велики кнез Лазар. Не ин бо други, усекну јего, о љубици! на сам рука убице того сина Амуратова.'}

Стрелци започињу бој

Приповедају, кад су две војске стале једна према другој, у бојне редове, устројили и пукове нанизали, султан Мурат заповеди, те 1.000 стрелаца стаде на десном крилу. Поглавица им бејаше Малкоч Хамид огли. Других 1.000 стрелаца стадоше на левом крилу, а поглавица им је био  Мустафа челебија син Хамид оглије. Ове стрелце разместише лево и десно. Од њих је сваки у бацању стреле био тако срећан погађач као Сад и Касид.
По том хаџи Авранез изађе султану на очи па му рече: 'Ако за време борбе са неверницима буде изгледало као да узмичем, срећни господару, чим то видите немојте нас ружити, верујући да смо доиста побегли, јер и неверник има борбене варке, а и честити Посланик – поклон му и поздрав! изволео је казати: - Рат је лукавство. При том ови неверници навлаче на себе железо плаво, у рукама држе мач. Когод им дође у домашај, ударе га и пресеку на двоје. Никад не знају да се одвоје, врате. Кад у фалангама наиђу, с пута им се ваља склонити и доћи им острага, па размахујући буздованом  ударати тупе, тупе! убијати их, јер су у оклопу од гвожђа, те немају могућност натраг да се поврате.'

Султан ће на то рећи: 'Авранезе, ти имаш много искуства о приликама код неверника. Ти добро знаш како је најлакше с њима се носити. А у борби гонити – бежати није срамота.' По том Господар стрелцима рече: 'Одмах пошто изговорите У име божје! са намером да се борите за веру против неверника оспите стреле, тако да им фаланге збијене не остану, него не би ли пошли један за другим као свиње кад се каљужају.' И сви стрелци одмах почеше да бацају стреле с обе стране. Неверници се сјатише и стојећи као непомична железна планина, кад поче на њих да се спушта киша од стрела, почеше да се крећу.

Чини ти се као да упадосмо у вир Црнога Мора или као да зачусмо зуку дивљих пчела. Валови почеше да се ваљају и као море да се пенушају, као на Црвеном Мору почеше таласи да ударају. Одмах навалише на задихане стрелце. Њих вратише. Навалише на средиште, па пробивши му редове на више места провалише у његову позадину и застадоше са разбијањем помоћне војске у позадини. Иза војске је била дубова шума. Испуни се телесима, али место где су били смештени: мед, масло, пиринач, остаде пуно. Од мазги, коња, и товара измешаних једних с другим направи се бедем. Нису се разбегли. Поломише се, изгинуше као мученици за веру. И тако неверници разбивши потпуно лево крило стајаху, а с обе стране од вреве ратног тобоша, зурли и накарада, и од вриске коња и од трке људи пуцала је жуч! Колико их је душу испустило!

У кратко помешаше се два мора. Сабље су севале као муња што очи засењава, ватра је врцала. Од копља ни ветар не би могао дувати, а од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле с неба на земљу падале су као град. Лелек и запомагање за земље до неба се забеле као дим.
Падала је сабља на сабљу, а копље на копље и мочуга на мочугу, на чак чак, на чат – чат. А од халакања и сокољења звериње је у планини душу испуштало и анђели на небу погубише своје бројанице. Вративши се отуд, невернику порасте снага. Исцрпени беху они који не беху ступили у борбу.

Бајазит хан на десном крилу, као станац брдо од њега се није одмицао. Достојанствено је стајао. Кад виде да посао иде онако како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бузунџије почеше да довикују говорећи: 'О газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже!' У то време грлатим људима се давала плата од државе. Чим газије стану према неверницима, ти би људи, да би охрабрили газије, викали свуд кроз војску: 'неверник је потучен, побеже!' Њих су звали бузунџије.

После тога одједном Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром, па као вук у овце и соко у чавке што улази, кликнувши молитву Бог је највећи! (Алаху aкбар) и изговоривши О Господе! поче као Хамза да кликује и удари.
Тог часа поче он да растерује војску неверничку. Видевши то Али паша, јурну и он тако исто као Алија на неверничку војску, потом Авранез бег, па Јахши бег, па Шахин бег, па Иса бег, па Саруџа паша, па Ејине бег субаша, па Кара Мукбил, па Инџеџик Балабан, па Тујуџа Балабан, па пешак Шир Мерд. И кад бих подвиге свакога од ових газија које смо споменули подробно описао, сваки би од њих претстављао књигу за себе.
Случајно тога часа коњ под Бајазит ханом од борбе стрмоглави се и паде. Једек је био у приправности. За час је био извучен. На два места беше кајиш смакнут. Бајазит као муња скочи и обрете са на коњу. Поче крхати неверника. То је запазила и војска која се беше повукла, па видевши да је исламска војска надмоћнија над неверником, охрабри се и поврати, па поче ударати сабљама по неверницима.
Уз поклик Бог је највећи! разбише неверника тако да од Адама па на овамо такве битке и таквога пораза није било. И крв неверника ромејског потече као Нил и превазиђе Џајхун (Оксус) и Еуфрат. Од крви за мало што се не начини потоп, да се свет у крви утопи.

Још сунце не беше зашло, а неверничка војске је већ стигла била своме заходу. Мртвих телеса, читаве могиле. Глава се нагомилало као камена белутка.

Мученичка смрт гази Мурата хана – буди му, Боже, милостив

Приповеда се да је небројено неверника под сабљом вргнуто пошто је неверничка војска у боју потучена. А оно што се спасе, утече. Газије одоше за неверницима убијајући их и гонећи. Мурат хан газија пак бејаше себе заветовао мученичкој смрти.

Милош Кобила

Кад је неверник био разбијен, њему се ни по чему не показиваше никакав знак од мученичке смрти.  Са неколико дворјана, чудећи се, разгледао је ону хрпу од мртвих телеса. Међу њима био је један неверник. Звао се Милош Кобила. Бејаше врло смео и јуначан проклетник. Установило се да је он на састанку код Лазара захтевао: 'Ја да одем, турског цара да убијем.' При себи бејаше сакрио један ханџар. Управо кад је овај неверник долазио са том намером, сусрете се са газијама.
Мишљаху да је он рањеник. Овај се неверник сакри између рањених и крвљу умрљаних телеса. Кад гази Мурат хан наиђе на овог неверника он посрћући, упути се султану. Кад чауши хтедоше да га спрече, гази Мурат хан, који је био испунитељ жеља, рече: 'Ваљда има неку жељу, пустите га нека прође!' Онај проклетник бејаше сакрио ханџар у рукаву, па дође и правећи се да тобож цару љуби узенгије, одједном султана прободе.

Слепе су очи кад судбина дође

Ту му је било суђено да умре. Одједном му душа, рајска птица, као анђео одлете у рајски предео. Газија је несумњиво био, мученик за веру у истини постаде.
Оног неверника одмах ту на комаде исекоше. Брзо изнад хана разапеше чадор.
Султана Бајазита доведоше испод барјака вере, а и Јакуб Челебију рекавши му: 'Ходи, тебе тражи отац' уведоше под чадор, и ту га послаше Богу на истину. Управо у том беху Лаз(ара) са сином ухватили, одмах их доведоше и побише. Те ноћи у војсци је била смутња и раздраженост, а сутра дан султана Бајазита поставише на престо.
Датум овог догађаја био је од хиџре 791.

__________

[attachment=1]
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
(M. Ракић)

Једна од најпознатијих песама Милана Ракића носи назив Симонида и посвећена је фреско-портрету младе српске краљице у манастиру Грачаница на Косову.

Ко је била Симонида?

Симонида Палеологина је била ћерка ромејског цара Андроника II и његове супруге Ирине од Монферата. 'Беше то врло шаљива ћеркица, омиљена цару и мајци'- бележи се у једном извору. Њено детињство, међутим, прекинуто је већ кад је имала пет или шест година. У том узрасту она је упућена у Србију да би је удали за српског краља, Стефана Уроша II Милутина.

У то доба краљевски бракови су се склапали са чисто политичког гледишта. Тако и цар Андроник, видевши да се Срби не могу победити на бојном пољу, олучи да преговара са Милутином. Било је договорено да се његова сестра Евдокија, удовица трапезунтског цара Јована, уда за Милутина. Евдокија је тада имала око 36 година, док је Милутин имао око 44. Међутим, верна успомени на покојног мужа, Евдокија је одбила да се по други пут удаје и тако Андроника довела у веома тешку ситуацију. Увређени српски краљ запретио је новим ратом, па василевсу није преостало ништа друго већ да му да руку своје шестогодишње ћерке (1299.).

Пре Симониде Милутин се женио четири пута. Прва жена му је била Јелена, српска властелинка. С њом није остао дуго већ ју је отерао и  узео Н., ћерку севастократора Јована I Анђела. Убрзо потом оженио се угарском принцезом Јелисаветом, ћерком краља Стефана V (Драгутиновом свастиком). Но и њу је за кратко време отерао и узео Ану, ћерку бугарског цара Георгија I Тертера.

У свим тим браковима Милутину су се рађала деца, међу њима и најстарији син Стефан, који је (1314.) покушао да збаци оца са престола. Милутин је брзо реаговао и приморао Стефана да му се преда, а затим наредио да се одведе у Скопље и тамо ослепи. Из Скопља је Стефан са женом и два малолетна сина, од којих је један био Душан, будући српски цар, отпремљен у Цариград и предат на чување Андронику II.

Симонида је са краљем Милутином живела све до његове смрти 1321. године, када се вратила у Цариград и замонашила. Остала је одана успомени на мужа и никада се више није удавала. Две године после Милутинове смрти, када је српски краљ проглашен за светитеља, Симонида је из Цариграда послала за његов гроб златно кандило и златоткане покрове. Њен портрет у Грачаници из око 1320. године, приказује је као младу, лепу и самосвесну краљицу.

У Немањиној задужбини, Манастиру Светог Николе у Куршумлији, сахрањен је 1. јула 1349. године жупан Никола, за кога се на основу урезаног текста на надгробном споменику сматра да је син Вратка Немањића (Југ – Богдана).

[attachment=1]
В лето 6857 (1349) месеца јула (у) 1 (дан) престави се раб Б(ожији) Никола а зовом Вратко, син чихорника Вратка, и утонув у рјеце Нишавје, Братије, помените, и нас Б(ог)

Далеко тамо, чак на крају света
Бејаху двори из прастарих лета.
Ко их је зид'о и у које време,
То не зна нико, а стене су неме.

[attachment=1]
Двори ови, беху пуни чини,
Да маме људе са путева њини.
И многи путник, што се светом вије
И амо сврати, вратио се није.
Шта је с њим било причало се разно,
Ал' праву тајну нико није сазн'о…

(М. Митровић)

[attachment=1]
Зидни вез који представља Југ Богдана и девет Југовића, што не пише, јер се подразумева и мора се знати, али пише да се зна да је вез 'Роса израдела'.

сказаније житиа кнеза лазара гереблановича

бист от цара прваго ваполати цареви потом позаповиеди самодржцу цару стефану и даде нему своиу сародницу госпоиу милицу да шчер иуга богдана и по малу времену престави се цар стефан храбри потом поставише на царство негово сина негова цара уроша младога господина срблем и на царство урошево наступи крал вукашин и марка вукашиновића и углешу деспота и гоико воивода и убише цара уроша младога ва лове и бог виде ни неправду и они ону васкоре чашу испише от турака на риеци марици свема главе отсекоше и сва им воиска от турака погублена би за нихову неправду и лукавство зашчо главу своега убише сва три брата мрнавчића ва боиу погибоше крал вукашин имаше 3 сина марка и андрииу и думитра марко син крала вукашина и костантин знешковац син воеводе дечана и драгашина те 3 воеводе отбегоше от србске господе да их не убииу по завади негова оца крал вукашин и тамо воеваше с царем турскием палазитом и воеваше на христиане и погинет мрнавчићи тогда промислом божием поставише лазара на престол са благословением 4 патриарха василенска и васего сабора србскаго и народа и тако кнез лазар бист подателние срблем и то би у васакоме доброме чину и у милости и у правоме суду колико и тако имаше око милостиво а руку податливу ка васакоме чловиеку имаше кнез лазар 3 сина стефана деспота и лазара и вука и дашчери 5 прва чаролита видосава која дана бист за вука бранковића друга иела која бист дана за милоша кобилића ва то време кнез лазар са двиема своима зетовима иезде коне из лова ка своему двору а двие шчери лазареве гледаиу са високога чардака видосава говори дивна чуда видители друго мога свака обилића милоша кои иезди одеснуиу оца нашега лазара а бранковић с лиеву страну о себе а иела сестри таино говори да невиди отц наш кнез лазар милоша иунака и памети негове и напредости негове неби кона ездио о десну страну оца нашега лазара тадаи видосава поскочи како иедна охола диевица удари сестру иелу руком уз образ на руци ти 3 златна прстена окрвави сестру иелу крв е поли нис прси ва та час славни кнез лазар са двиема своима зетови пред двор коне свое доездише слуге лазару коне примише иела крвава преддвор изиде милошу кона примаше убрусом лице своие сакриваше и милош иелу виђе крваву и рече шчотие лице крваво она нему сказа право како е сестра убила и милош исрца уздахну и узе вука бранковића за руку далекога отведе и рече нему караи брате охолу диевицу да не туче зубима своега езика да неназива от земле главе хориатом и племенителе ер ти се кунем богом моиом ћуте тешком десницом моиом руком узети кад будемо на конма иездећи те ћу те додавати за пас немило и недраго и тебе ћу учинити хоћу руком ћу те руци моиои испод кона додавати како вук вуку иане дае пак ћу с тобом ударити от камен и о землу како гладан орал жабом корначом моиом ћу те десницом отнести како хрт зеца пред ловци у град заручници твоиои или жива или мртав будеши и дароваћу те твоиои охолои диевици зашчо она учини моиу матер кобилом нека свак знаде шчо учини обилић милош и нека свак знаде и види и чуе да от сада ниесам обилић веће кобилић и први диетић до то се доба зовиаше милош обилић а о тога доба кобилић и нему се име прећеде ере голико една риеч из уста изговори се или зла или добра та се хоће поминати и говорити ва веки како говори оста милошева мати кобила от тога часа милош на вука лошу волу имаше и како га пусти у своиу воиску милош отиде и виерно господина своега служаше а вук бранкович отиде кнезу лажу износити скоиом ће сву србску господу заклати вук говори господине кнеже лазаре вас дркћем како прут мртви ме знои пробива шчосам чуо за милоша кобилића милош ће ти невиеру учинити каде с турскием црем станеш бои бити кнез лазар говори мучи вуче кои ту лаж на милоша износи милош е мои шчит пернати у нега стои сва моиа снага и криепост милош хоће учинити спомен на полу косову докле се зову расигочи именом ва виеки о лазаре како ти би томе пророк датие чути гадну милошеву неверу па тому збору шчо за тобом говори и булазни вук бранковпч лаживи тадаи поче госпоиа милица говорити како една женска глава кнезу лазару видим господине да се справлаш на поле косово али да се уставиш своиу воиску да бисмо шчо чули от милошеве невиере лазар милици оговара небити се саде уставио да би знао веће не вратити се с пола косова каде тако учини господине а ти иди с богом и ошчетисе желно молим како свога господара испуни волиу моиу за лубав нашу смилуи се такоти завиета коие мећу нами шчо виерни мужеви милуиу безлихбе своим женам и слаткога рода шчо сам стобом родила и тако ти воиска стом здраво ходила и срећнием гласом свуда била и тако ти земла по тобом родила немоими браће на бои водити не мои ме жестоко уцвиелити не мои да погине колено иуга богдана тогаи времена с кона лазар оговара госпои милици ти знаш дамие у твое браће сва моиа снага зашчо су наипрви на поле косово тако турци страх имаиу от ђеце иуговића они су вриедни да се сва земла скупи маћедониа цaр турски не бои се све земле како се бои ђеце иуговића млого има тица али се бое сокола затоти не могу а твоиу волиу милице навршити тадаиму се милица са сузам поклони и рече му иошчете желно молим тако ти бг дао државу и сахранио здраво и весело и срећним гласом свуда добила а ти остави сестри иеднога брата за заклетву за милосрдие старца иуга богдана остане гласа дати знаш господине лазаре тебе милице прорчтуе да цaрства сила сва тебе подателиу лазар милици отговара срамота би била твоему иедному брату остати от остале воиске рекли би мои воиници иунак от лела ну вриедности и иунаштва да се држи се славни кнез лазар рече остани збогом милице твоеми сузе срце мое устриелише и обрати кнез лазар кона свога к полу косову но иезди у своиу воиску и обрати и полу косову веће се неврати кнез лазар веће посла милана топличанина да уходи турски табор сви га плачу тому се не надаиу а вук бранкович говори на милоша износи лажу не брини се господине нека се приевара чини с милошем а то кнезу лазару криући говори да ко не чуе милан топличанин и иван косанчич и воивода милош кобилич те три воиводе твое хоћете издати цару турскоме на полу косову а узми се у памет хоћелити то бити истина а нека знаш каде милан топличанин дође и врати се милошу хоће га сриести те хоће га научити како ие у воисци и како ће говорити зашчо знаше не виерни вук милош шчошће говорити милану да се воиска не препане и не смете каде дође и врати се милан исцaрева табора вук кнезу говори истина ие шчо ти кажем и срете га милош свиетовати истину ће говорити изнести како ће о турскога цaра казивати како воиска стои те милана чекаиу како лието за злом зимом и срете га сва воиска виће лазара вуку виеровати кад виће виерова вук кнезу говори до саде ти ниесм виеровао саде ти виеруем каде доће хоће ли онако бити помози име христово цaрева воиска реци брате голема ие сила хаћамие и будалине истом чекаиу да се хлеба наиеду и тадаи се загрлише како два брата и пита милош за цaра мурата милан говори неумием ти брате силну цaреву воиску казати не може нитко преброити колико ие от камена страном до пута а от пута до црнога дренка а от дренка до ситнице воде а от ситнице до планине шаре све е то прекрила сила црева воиска страшно е мои брате са очима згледати пуноие поле косово све е кон до кона иунак до иунака боина копија како гора чрна копиа земли прибодена а баираци лиепо оћевени неможеш брате да очима гледаш биели се на земли како сниег на сред земле ту милош милану рече брате зашчо те братимим и кумим богом великием то немои кнезу лазару казати како кнез лазар пред воиском иере ако чуие га цреву силу намо су криепки витезови кои ће с турци бои бити и сам сам вриедан на нега ударити ако ћу и главу своиу изгубити а каде доћеш а ти реци на сабору србскоме господо велика воиска е турска али броиа нема него су сехратлије и аћамие и мановине како и овнови будалине и сиромаси истом чекаиу да се хлеба наиеду милан топличанин тако рече и пође оним науком милошевием сва господа сиеде и о том бесиеде кое гласе носи милан каде милан дође сви му руку додадоше и за цара мурата питаиу топличанин милан говори господо србска и властели велика е сила турска али от боиа неима нишча све су занатлие и аћамие и сиромаси нишча незна бои бити а оружиа не имаиу а све неке будалине истом да се хлеба наиеду тогда на таи глас устане веселити сва господа србска и велика и мала и банови и воиводе и кралеви витезови и брчници кола играиу милош весело играше и ову пиесну пиеваше бже бже мои ти ми даи за род христиански крв нашу пролиевати иадни турци ви сте мени служили али иош ниесте моиу саблу о себи кушали виђећемо турци и снагом и саблом каде тамо с вами дођем бои бити нећу моиу мошч шчеђети о вас учинићу спомен на полу косову от чуда како ће само чловк прорећи и та му се брже стече и то кнез лазар наипре прорече госпоиа милица коиу хладну воду код града крушевца замутише србску господу и витезе све потопише и србску землу опустише и христианске цркве порушише и та се згоди миесеца иуниа дан цру лазару светац биеше како га веће неће прославити на вечеру код себе седе старца иуга богдана и вука бранковића кои свем самрти справла неверника мусића кои на столу крв учини на гласу дамиана шариновића и сритовину страшнога и огненаго трипуна кои много по полу турака ћера и марка са оружием и радону и богдана и углешу много званога и станишу и радивоа кои дружину не имаиу куда бои биу и марцику кои копие не носи и не зна шчо га срце боли нигадаре самриги не бои се орлина и марчина ђурђа петра и максима старца милка кои бестраха на бои иде витеза стефана страшних очиу уговића браће кои брзо на бои иду често млого турком досађуиу живана и ђурицу и петра костадинозића и матиаша узду павла хорлина и марчина, топличанина милана и ивана косанчића и воиводу милошаa то ставла и посађуе таи дан вук бранковић кнезу лазару потаино говори видиш ли госпдине те три воиводе велике оћете издати шчо си посадио собом знаш ли шчо ће ти с утра учинити ере ћете издати на полу косову зашчо турска воиска биеше погинула и ми на полу косову от ватане лазареве вражби витеза и иунака родила шчо и веће неће србска земла родити него и смути неверни вук бранковић и неверу на милоша изнесе и на остале иунаке на ти вечер дука наипре поче игром лиепо насмиа се сва господа руком машаше таде кнезу лазару златни пехар вина напунише и узе га у руке и ста мислити коме ће га напити и узе га доволно пролише чашу по колену главом доле паде речи не може проговорити сви га видеше срце и заболе сви се забринуше кад га видеше господина шчоће бити каде кнез лазар от жалости се разабра и каде главу диже горе е иедва реч проговори и рече от како е настала србска земла у нашои власти вазда право господа и виерно и у добру послужи и данаске не вера да се пробуди како сам то чуо каием се по свому срцу како вас сакотило и иазбу велику на срцу имам и того ради и жалости главом от колена укидоше се три главе из воиске хоће да издаду ме цaру да иду иван косанчић топличанин милан и воивода милош тако ми казуиу али не веруем хоће ли ићи заиста али а не веруем него се чудим ивану косанчићу кога водим за собом за шчо уфатиоби иастреба уфатио би са срцем садете чиним за шчо си ме саде учинио али ће турског цaра дворити а за шчо би нека се чудим за кума мога милана топличанина вере и части пуне или е сила србска господа от крви племенитела а соко у крепости кои си воиску турску уодио а сада хоћеш ме изневерити него се чудим за мог милоша кога изабрах за сина и милошу дадох моиу да шчер коиу држим како цвиет па ке ти сва воиска даде да си сердар пред воиском моиом да за шчо губиш своиу власт без неволе а саде ми кажу да се хоћеш изневерити каде будемо на полу косову моиу ћеш воиску издати али се не веруем да се хоћеш изневорити, а кому ћу ову чашу напити здравица ти слуго моиа милошу и буди веран и не буди не веран на служи ову златну чашу свему скочи милош хитро на ноге уста славно му се кнезу лазару поклони и ста мислити шчоће отговорити каде му чаша до руке дође кнезу се лазару поклони и рече му фала ти господине на здравици твоиои шчо ми си напио али ти не фала на бесиедама твоим када си ме мислио пехаром даровати за шчо ми ниеси стари крушевац поклонио саде ти хоће за тобом остати пуст када ли си ме мислио невером називати не беше ме собом ни водити а хето ти невере уз колено десно ђе седи те ти бесиеди код колена твога те сву воиску смути а ти не веруеш докле очима не видиш а иа сам ти вера у свему тако ме вера моа не убила и тако ме душа моиа пред богом не сахранила то ће виђети сва воиска са своиема а и ти хоћеш виђети тко е вера тко е не вера сутра е света недела видов дан аимос пророк виђети хошч ткое не вера сутра идемо у турски табор и цaра хоћу убити и цaру ћу стати ногом за вратом под чадором и за истину пак хоћу тако учинити и паки скочи са стола како ветар и за ним милан топличанин и иван косанчић и милошу се заклеше и дадоше веру обећаше се до самрти шњим бити и воиевати и негову волу творити под чадором вино служи иедан другому братими и мало заспаше каде усташе и коне сташе седлати у лиепу оправу а лиепе сабле сребрне и каде се сакрише ноћни мраци и даница са звиездама а сунце пусти тракове своие по земли сва три се на броиу нађоше се иездећи на полу косову према турскоме табору страже и турске опазише и цару брже доказаше чудна е то цaре три иунака врло иезде хоћемо ли и у табор пустити кад то чу цaр рече устаните мое лале наредите воиску да лиепо стану то су поклисари лазареви то се хоће нама предати а нама ће боле бити и проведите и по среде табора докле дођу до моега чадора воиска се лепо нареди паше и бези како цар заповиђе тако се справише бариаци се отворише како ружица кано да ће на бои ићи сви се турци ођели у лиепо одиело ере свак жели виђети от туђе земле иунака да види чауши тадаи и чауши от табора далеко и сретоше и овако нима рекоше иели здраво господа и иунаци и отидоше иездећи и паше ударише иездом бесиедити ш нима чауши цареви бесиеде иели и ваш цар лазар здраво са господом вашом како ли ви иунаци и воиводе и банови и спаие и витези лазареви делие и брчници и главе от воиске како ли редом са међе милош кобилић отговара наш велики господин кога вишњи бoг саздао кнез лазар намие свиема господин здраво е и весело и воиска почива како млого поле у далеку притисла и крепост бoже нам буди помошчник а наше воиводе и банови и кралеви и делие уиедно како гладан вук каде иане види у стаду овчему или орал каде види из облака иато кокоши а озгор стане тарг по подбие како слоза соколова како облак громом голубова силу земли обори а ви тужни турци будалине и ађампе тадаи чауши цaреви милошу говоре шчо то ти нама говориш то е нами велика жалост и страх шчо ти нами мислиш от турске воиске да чиниш шчо ти е драго а каде саде милошу отидеш цару мурату онће теби све савршити вићете каде умреш у нас напонит цару велики они на бои не иду, паше бези и везири они на бои не иду веће бои биу иемини и брчници и велике кулоглие цареве перианици и велики делие и чауши и воиводе булукбаше који на кону сиеде те они страшно иашу ту се све зверие страшно ођело коже међедине и све луте рисовине а орлова крила пред собом носе пребиа рекао би даие звиер а ђеца ианичари нишча не желе него да се биу арапи и друге многе воиске коие неби могао преброити нишча не гледаиу него да рече цaр да се биемо и вас би живие прождирали милош рече незнате ли ви турци тужни да ви кажем да вук кожу дере а месо ждере а кожу отеже ако ће ту вуци нити ћу божиа вола орлово не гледа нити се бои нишча душа теке нека гледам иато голубова ту весело удари голубова много земли обори зашчо су у нега нокти богати истом бледи к цареву чадору дојездише са иедне стране стајаше сва сила цaрева а здруге бијаше цар ва чадора а милош кобилић са два своиа друга иездиаше немогаху турци да се нагледаиу лиепиие иунака доиездише до царева чадора страшни велики паша допаде да му кона прими милошу милош нима рече ниие у закону христианскому да турци христианом коне држе тадаи турци отступише ва шанац косанчић иван храбри ту милошу кона прифати милош оде поче цару говорити цар му брже отговори крата чадору негову говори бoже колико ми милан друг биеше са иедну страну милош се обрати ту скочи на кона и ту сам цар оком видие и сви турци очима виђеше турскои господи зачудо би каде милан виђе от иада кона расрди милош му се иави и рече не труди соколу крила чиме ћеш лећети мало потрпи саде ћеш у иато улетити тадаи пође милош с царем говорити цар му руку пружи да му милош целива велики везир рече ногу пружи каурину руку не пружаи цар му ногу пружи и рече му целиваи хоћу ти велику власт дати и рече му милош сваке сам власти и богатства довоолан у нашега честитога кнеза лазара веће хоћу твои живот данас примити уфати цара за ногу а извади нож и удари па распара цара до прсиу тадаи се милош охоло поврати каде цара убоде до своиега кона али му паде на ум како се зарекао пред кнезом лазаром да ће станути за врат цару ногом и брже се врати зашчо се кнезом лазаром и узе саблу цреву великога обрекао биеше пред господом србском и пред везира погуби и хазнадара и тефтедара и сву велику господу око цара милошева сила забуни тадаи милош саблу цареву узе те скочи иедн пут и други пут скочи великому чадору на врата доскочи и чадору тенепе откиде а трећи пут скочи до своега кона доскочи тадаи чудо ние нигда било нити су очи чловечанске виђеле аиацие и кулоглие и цареве делие бези и чауши перианици и булукбаше ианичари и емини и сву силу турску милош забуни и негова сила у то доба ста вика от царева чадора милош цара убоде и каде то чу иван косанчић удари великога везира буздованом о главу те он нега умори и паки саблу истрже и поскочи множество турака около себе и паки и за ним милан веле уздахну и рече кнеже лазаре ти нама велиш да смо невере а да ти е сад доћи да видиш како е на косову полу турке губити то рече паки поче саблом махати и десном руком турке губити самртиу немилостивом али милош обилић от себе мишлаше и своима зубима скржеташе и рече иадни турци знатели за милоша и естели кушали негову саблу али десну руку пак тадаи удари и себи пут отвори нишча се не знаваше и кон и иунак све едан на другога на еднога замахиваше саблом а по два и по три падаиу земли сва воиска страшно бежаше от милошева страха и от негове сабле и десне руке ту погибе иван чудна делиа кои турком много додио беше каде милан виђе от жалости велике сузе поче пролиовати за иваном и они два осташе на полу косову турке губећи а у то доба милану десну руку осекоше и крв га забуни рече саде сам ти невера кнеже лазаре каде неимам десне руке то рече пак с кона паде милош га виђе под конским ногама срце га заболе от жалости за миланом и веле уздахну и удари му крв на обе ноздре пак му иуначко срце заигра и рече саде хоћуте брате мои милане осветити ста махати саблом и десном руком на еднога замахиваше а по два падаху тадаи турци бежаху и сва воиска страх от милоша имаше испред нега бежаше несмедиаше нитко к нему приступити несмедиаше зашчо биеху оклопи и на нему и на кону змаи огнани милош хотиаше из воиске цареве изићи како вихар ветар у дан да побегне кнезу лазару и ти нега слушаи неки глас заупи из воиске како женскием авазом а на нега турци неможете сокола без мреже уватити пред нега саблами ћете бачите земли закопаваите доле едабисте како кон убо о или набо о тадаи множаство турака навали велико и мало науком милошева кона на колена поклекну и милош под кона паде на колена пак се подуприе на копие прескочи 30 лаката земле и други пут скочи прескочи 40 лаката и трећом скоком пође да скочи те му се копие преломи милош паде како мртав пак многи турци навалише многа сила али милош не уме нишча проговорити него се предаде у турске руке и ту га турци свезаше и цару га доведоше тако и турци рекоше и мртву цару рекошо царе ето ти крвника милоша устани те му стани ногом на врату жива га доведоше и рекоше турци кажи нам царе коиом ће мо га самрти уморити цар рече сваки господин луби и оставите га жива иа умриех да видим даде везир царство брже устаните те идите на табор кнеза лазара да видим док ниесам умро да видим кои ће добити брже воиска се диже турска ударише бубневи и борие и како е начин у турака кад се на бои справише туи се баираци отворише и копија се сва гори дигоше баираци се ођедоше и сиграшне кулоглие на кнеза лазара ударише а кнез лазар са господом србском у цркви стоаше на литургии светаго иована служи христиански закон стража лазарева дође кнезу лазару каже царев табор дође и наш се диже и рече видите ли брже да се воиска справи бубни ударише кнеза лазара и борие засвираше када се србли са оружием састаше двие се воиске ударише како гладни вуци а неки рекоше милоша кобилића овде неима и ивана косанчића и милана топличанина те 3 воиводе от нас отбегоше и цара на нас подигоше бранковић вук рече неверни кнеже лазаре турци нас уседоше шчо не бежиш лазар отговара нећу вуче ние нико от воиске погинуо иошче него сви реците помози боже за виеру христианску и за крст часни хоћемо се бити и крв нашу и живот наш пролиевати тадаи неверни вук бранковић кнеза лазара издаде и оде у турке и шњиме седам хиљада иунака а лазар на свога кона уседе и свои мач истрже и воиску своиу прекрсти и обраиги своиу воиску прескочи и узе мученически глас на себе и вазупи велием гласом каде отиде пролиевати крв нашу и живот наш откуписмо самртна тиела непошчедимо и иего иунашства своиа да покажем на полу косову за виеру христианску и за часни крст и за цркве и за манастире и за отачаства наша ако ли кои буде немилостив нека биежи за невернием и бездушнием бранковићем ту славни кнез лазар у турке улезе и за ним сва господа српска силне се двие воиске ударише оружиа ста звека от двие воиске и тешке от множства паданиа и плача лудскога от боини витезова колико ие земли трешна ал се тешкога боиа от страха и дима стреланиа не ктеаше земла и опустише мртва и леже га и от раненика и мртви иунака витеза у крви пливаиући крв тециаше по разбоишту како риека ко би то чудо могао преброити иуначки брои се незна, кои се ранише у крви лежи дакле двие силне воиске ударише се и падаше како ветар каде поломи траву по полу с лица самрти иуначке у крви старца милкана кои пред нима саблом сиецаше и по два мртва падаиу марчин правду своиу на иунаштву показа турке сиекући самрти не мисли трифуна огнанина зашчо глас имаиу иунаци изборни тако и зваху огнани лави учинише и турке без числа гублаху погубише радону и богдана за ним неста му веће по два мртва земли падаиу за ђецу девет иуговића бои бише се до год сви погибоше те силе иуначке те невидиеше крепости кои бои учинише а ђурицу и стефана и радована и гоика стаиаше петра хука како вихара ветра све биаху иунак иза иунака витеза преолестна господа српска кнез лазар за христианску виеру желушчи мртви бити чловчаству показаше на широко поле косово крваво друга прваго пашу убише другаго пашу разбише и воиску му сву погубише и цара би разбили и воиску би му сву сломили да не издаде неверни вук бранковић лазара своискои неговом коће хотиаху сву воиску укратти на полу косову хотити како до подне биеше српска воиска добила от полу дана минувши турци добише и кнеза лазара уфатише жива и руке му савезаше и цару га под чадор доведоше, те цар рече узмите 3 стиене от биела камена те и посадите докле е милош три скоком скочио то брзо учините да очима видим страхоту камене сад идите те му лиепо подпишите име милош цара убоде сам себе погуби на нему гроб сазидаите златом га подпишите нека лежи цар с милошем поредо каде умрем милошу главу осиеците зашчо милош се иави непотребно е царе господине мени стобом поредо бити и лежати иего славному кнезу лазару осеците те метните са собом а метните иаднога милоша главу осиеците те метните испод ногу да милош двори кнеза лазара и мртва како и жива кнеза лазара кои цара уби тако и цар осуди како милош рече тако и милош иави се гласом велием вузупи господе плакати и рече милошу шчо ово учини чудно чудо паклига учини до данас отговара милош оно ие они учинио то ти ние са бранковићем за род шчо си год радио саде си очима видио а то ти ниесам саде учинио саде сам ти савршио синоћ сам се обећао на сабору саде си видио виеру моиу него си синоћ сио мене и дружину моиу те нас назва невиером пред господом а да ти е било данас виђети какву смо ти невиеру учинили на полу косову датие било очима гледати како сва три сокола лете по полу косову како ли богато турке сиекући на полу косову немило и недраго ниђе ние био веровати да очима видиш а кано ли да ти други каже а теби сви остали били с тобом стаиаше а томе плачу у све би рекао ове три моие воиводе бес турака основа лазар говори блажена ти милошу десница твоиа и блажена ти сила и крепост коиа ти била у моиои власти а данас чудно показа иуначство на полу косову и цара мурата убоде и остави спомен на полу косову да се то помине ва веки амин милошу тебе ради данас турци крсно име прославити недадоше са господом српском ти данас моме роду крсно име прославити бу ти данас покла сву господу српску и ветезе кои бои заповиедају бити с турци и чинити брез нашели договора и данас иа цар мурата уби и сам се погуби и ва се нас око себе крсно име прославити недадоше не плачемо шчо сам дужан сваки хоће умриети него данас сва господства погуби на полу косову много храбри моие браће србске кралеви и банови и воиводе моие соколови угричићи хитрени от лети иуговићи воиводе мои брчници где иест како ли погибосте пред очима моима велику шалости нам иест преводники моие радости кое веће неће родити србска земла шчо е год изродила извиши се у тому говори ние се земла родила након оние неће укинути и рече кнез лазар боже боже мои прими гн дух мои и цар рече милошу главу осекоше и кнезу лазару проговорити недадоше веће му главу осекоше и у неки бунару воду метнуше и стаиаше турска сила и србска земла и први дан погубише … хиљада на полу косову и уби милош кобилић седам хилада турака воиске и кад милош цара уби от тога времена сташе турци лећети по земла кралевства потрошише кудие се вратише преко лиепе земле србске таи се дан дан иадним срблем крила отсекоше каде свое господство изгубише конац книге житиа кнеза лаза ва веки амин а писа сие житие кнеза лазара вуиан ва лето 7048 месеца иануариа 22 дн

Југ Богданов град - у три слике.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Jedna rekonstrukcija modela tvrđave na brdu Hisar kod Prokuplja, od pre 8 godina.


https://youtu.be/GdXQx44KcY0

Prokuplje, detalji mape "Theatre de la Guerre dans le Royaume de Servie en Originale".


[attachment=1]


[attachment=2]

Prokuplje, detalj mape  ...




[attachment=1]


[attachment=2]

Претходна карта је много 'тачнија'. Испред улаза у Ђуниски теснац (Tesniza) види се 8. sept: (septum – преграда, упориште), где су Срби, седамдесет год. доцније, подигли чувени Делиградски шанац. Или је то можда 9. sept:?

Da u pravu si, ta mapa je puno "tačnija" i detalnjija :)

Ovom prilikom ću priložiti i dve legende sa mape za lakše tumačenje.


[attachment=1]


[attachment=2]

Прокупље је добило 20 милиона динара од Министарства трговине, туризма и телекомуникација за реализацију пројекта 'Конзерваторско-рестаураторски радови на кули и бедемима горњег града утрврђења на Хисару и постављање летње позорнице', пише агенција Бета. Вредност целокупног пројекта у коме ће и локална самоуправа учествовати одређеним средствима из буџета, је 34,5 милиона динара. Добијена средства од Републике ће бити искоришћена за реализацију прве фазе пројекта која предвиђа санацију, реконструкцију и конзервацију бедема утврђења, изградњу стазе до тврђаве и осветљење, као и изградњу летње позорница, која ће по пројекту имати 150 места за седење.
Историјски комплекс Хисар, проглашен је за културно добро 1961. године, а 1983. године је добио статус културног добра од великог значаја за Републику Србију. У његовом саставу су поред остатака средњевековног утврђења, које народ овог краја зове Југ Богдановим градом је и Југ Богданова – Латинска црква у којој су се по предању причестила српска војска пре Косовског боја 1389. године. У саставу поменутог комплекса су и црква Светог Прокопија из деветог века, Спомен – костурница погинулим борцима у Другом светском рату, плато са бистама песника Рада Драинца и сликара Боже Илића, споменик министру здравља из периода Првог светског рата др Алекси Савићу као и његова задужбина 'Савићевац' на самом врху брда Хисар.

[attachment=1]

Прокупље, 23. април (по ст.) 1908.

[attachment=1]

Југ Богданов град у турско доба.

После Косовске битке Топлицом влада, под турским суверенитетом,  кнегиња Милица, односно њен син Стефан, у чијој се повељи 1395. год. Прокупље први пут у историји назива 'град св. Прокопиа'. Године 1400. са допуштењем деспота Стефана Лазаревића, кроз Прокупље је прошао Сулејман Челебија, који се враћао из Бугарске на југ, а преко земље Бранковића. Том приликом султана је напао српски властелин Новак Караљук, који је са својим људима крстарио по планинама и водио борбе са Турцима, не слажући се са помирљивом политиком деспота Стефана. Године 1413. у Прокупље долазе чете претендента на престо Мусе, који је, освојивши позиције, удавио Сулејмана и пошао преко Бугарске на Србију. Овом приликом он је освојио Болван, Сталаћ, Липовац под Озреном и Копријан, а неке његове чете допреше чак и у Прокупље и долину Топлице. Кад је Муса био побеђен од брата Мухамеда уз припомоћ деспота Стефана Лазаревића, Копријан и Прокупље су поново враћени у Стефанову државу, а после смрти Стефанове 1427, г., господар Прокупља је деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456). Историја његове скоро тридесетогодишње владавине, јесте у ствари историја државе која пропада, мада је он као последњи изданак историјских услова, поред свега, био и талентован владар.
Мурат II је у походу 1427. заузео Ниш и Крушевац, као и неке делове Топлице, а када су 1439. године Османлије загосподариле Деспотовином, и Топлица се нашла под њиховом влашћу. Турски путописац Евлија Челебија, који је био у Прокупљу 1661. г. забележио је, да је ово место освојио Мурад-хан II 844. године по турском рачунању, односно 6948. (1440.) год. по нашем бројању година. Овога пута Прокупље је остало под влашћу Турака пуне три године, а ослобођено је 1444. г. заједничким снагама деспота Ђурђа Бранковића и угарског војсковође Јаноша Хуњадија, који је после славне битке на Куновици (између Пирота и Ниша), повукао своју војску на логоровање у Прокупљу. Исте године закључен је Сегедински мир којим су се Турци обавезали да врате деспоту Ђурђу, поред осталих градова, и Крушевац, Козник, Прокупље и Лесковац. Из једног Хуњадијевог писма писаном у Прокупљу 6. јануара 1444. г. види се прво, да је град још увек носио име 'Прокопиа' и друго, да Хуњадијева војска није дуго остала у граду, иако је то деспот желео, већ се повукла на север због оскудице у животним намирницама. Пошто је Хуњади становао у граду на Хисару, може се веровати да утврђење није било јаче оштећено приликом борбе са Турцима 1440. г. 
Године 1451. Прокупље је имало част да последњи пут дочека српског деспота Ђурђа , који је овде прошао са својом ћерком султанијом Маром, која по К. Островичанину, беше добила од свог пасторка султана Мухамеда II  Топлицу и Дубочицу на уживање. Мара је изабрала за становање Немањин манастир св. Богородице код Куршумлије, о чему опширно пише и Стојан Новаковић у историјској приповетци 'Калуђер и хајдук'. Ове области су Турци опет освојили у септембру или октобру 1453, а Прокупље са околином коначно је пало 1454. г. Српски летописи овај догађај бележе врло кратко: 'В љета 6962 (1454) јулија 30 прими цар Мехмед-бег опет Топлицу, и пљени Срблие и расипа Острвицу, и пљени до Смедерева и збјег омољскиј.' Падом Топлице у турске руке настају тешки дани за Прокупље, које је пуне 423 године имало да преживи у мраку отоманског ропства. По писму Феликса Петанчића, сењског канцелара краљу Владиславу из краја XV века, види се, да је град на Хисару овом приликом био порушен, а само место постало је 'велико селиште'.

Из бележака Евлије Челебије видимо, да је Прокупље под Турцима променило своје име, те је називано Оркуб (Урћуб), односно Urciup, како га помиње и француски краљевски посланик Де Хе де Курменин 1626. године, наводећи да је исто 'велика паланка, која лежи у једној пространој и житом врло плодној долини. Цело чиновништво, каже Де Хе, представља један кадија који суди, један субаша, који извршује његове пресуде' и неколико сејмена, што значи да је Прокупље за време Турака било среско место, односно седиште турског административног кадилука. Ову околност потврђује и Јакета Палмотић, амбасадор Дубровачке републике, који 1667. године пише својој матици: 'Ја сам међутим јучер стигао овамо и долетећу тамо (ако буде могуће), али су моје живе жеље задоцниле због препреке што немам кириџија. Да нисам добио емри (допуштење) од госп. кајмакама, да могу да се послужим јавном подршком за поменуто извршења, још би стајао у Прокупљу. Сад ћу се постарати код кадије овог места за нове коње, јер ови неће да иду даље, иако су плаћени по највишој цени'.
По административној подели турске царевине, (касаба) Прокупље је спадало у санџак Алаџа-Хисара (Крушевца), а под беглербеглуком Румелије.  Делови Деспотовине који су освојени у ово време (т. ј. 1454.) чинили су најпре област која је имала статус вилајета у оквиру крајишта; лива Алаџахисар (Крушевачки санџак) помиње се тек 895. године по хиџри (1489/90). Унутар овог санџака Прокупље је добило статус центра нахије.
Не зна се много о изгледу Прокупља, бројности и верској структури његових становника првих неколико деценија османске власти. Разлог томе су изгубљени пописи санџака из XV века. Топлица је под турском влашћу доживела велика разарања, период сеоба и масовног напуштања читавих подручја. Но, чини се да су прва два века турске владавине текла мирно.  М. Марковић тврди да у етнографском погледу у то време у Топлици није било никаквих промена, чак наводи да путописци у XVI в. помињу Топлицу као густо насељен предео богат воћем и цвећем.
Турски дефтери (за сада) су једини извори да се макар и приближно одреди број становника појединих области, њихова етничка структура и миграциона кретања. Подаци из дефтера показују да је Прокупље у трећој деценији XVI в. забележило известан пад броја становника. Тек у другој половини истог века остварен је демографски развој града, и то искључиво повећањем броја муслимана. Према броју уписаних који носе име Абдулах, можемо закључити да се углавном ради о потурицама, али, било и је муслимана досељеника из Анадолије и др. крајева турског царства.

Са Анадолцима дођоше и Јађупци (у енглеском језику 'Гипси'), т. ј. људи из Египта, који су им служили као трубачи и бубњари у војсци, а у трговини као послуга. У Прокупљу их и данас има прилично на броју, а њихова првобитна постојбина је северна Индија, одакле су због општег преврата међу азијским народима, изазваним Џингис-кановим походима, прешли у западну Азију, где су вековима тумарали, све док се најзад нису, бежећи испред крволочних Тамерланових хорди, пребацили преко Хелеспонта у Европу, а један део у Египат.
Предање о њиховом правом пореклу код њих није сачувано, јер су терани и потискивани на разне стране, тако да их и данас још увек гледамо као на остатке некадашњег скитачког живота, али им је зато сачуван језик, који указује на ток заборављене историје овог народа.

[attachment=1]
У складу са демографским развојем Прокупља било је и његово претварање у насеље оријенталног типа. Дакле, кретање броја муслиманског становништва пратила је одговарајућа урбанизација града у којој су доминантно место заузимали исламски објекти, у првом реду сакралног карактера.
По белешкама путописаца и дефтерима Крушевачког санџака насталим у периоду од 1516. до 1570. године, који садрже и спискове вакуфа, у Прокупљу, граду, чије становништво није достизало четвороцифрену бројку током XVI века функционисале су три џамије, пет месџида, четири мектеба, две медресе, два хамама, један имарет, чаршија са већим бројем дућана, мост и још низ објеката о којима извори не дају податке, зато што су саграђени из средстава која нису припадала вакуфима. Нажалост, за П. нису сачувани сиџили – судски протоколи, који су прворазредни извори за изучавање историје градова.
Иако је град имао мало становника, Феликс Петанчић, дубровачки хуманиста, дипломата и писац у служби угарског краља Владислава II Јагелонца, који је прошао кроз њега 1502. године, описује га као велико место. Ово његово запажање може бити резултат тога што су места кроз која је претходно прошао била мања, али могуће је и то да је његов утисак био последица разуђености града или његове велике чаршије.

За време турске владавине Прокупље је било подељено на конфесионалне-варошке махале. Сачињавале су их поједине верске заједнице, па су, сходно томе, настајале око џамија или месџида, и цркава. Могле су бити формиране и према занимању или друштвеним слојевима којима су припадали њени становници. Тако су неке махале биле угледније и боље од других, како по саставу становништва, тако и по кућама које су вределе много више. На челу махала налазиле су се њихове верске вође које су, као управници махала, биле одговорне кадији.
Карактеристично за османска насеља је да су куће биле окружене зеленилом, двориштима, вртовима, па и виноградима. Исламски принцип приватности породице, такође је утицао на формирање урбане структуре стамбеног дела града. Приватне куће за становање биле су, како наводе путописци, по турском обичају грађене од кованица, испуњене блатом са истуреним чардацима на дрвеним стубовима, покривене ћерамидом или каменим плочама. Између њих водили су кривудави, блатњави и безимени сокаци.
Структура градских махала, њихови називи, па и број, мењали су се током XVI века упоредо са растом града. На самом почетку века (1516) у граду нису уписане махале. Године 1530. у Прокупљу доминира хришћанско становништво и тада су регистроване три муслиманске и 13 хришћанских махала. И то: махала џамије (50 кућа), махала Хамза Хоџе (24 кућа) и махала Калканџи Хаџија (39 кућа). Од хришћанских махала то су: махала Николе, махала Радисава, махала Ђуре, махала другог Радисава, махала Петра, Богдана, Степана, Јована, другог Јована, Паве, другог Радисава, другог Николе и махала Лазара. Међутим, имена хришћанских махала нам не говоре ништа о објектима који су се у њима налазили, али са довољно вероватности можемо претпоставити, да су хришћани живели у земуницама и плетарама облепљеним блатом и прекривеним травом или сламом. Прокупље је у периоду од 1530. г. до следећег пописа (1536) било претежно хришћанско насеље, а након тога муслимани почињу да доминирају и такво стање ће се одржати до краја XVI века.
Године 1536. број муслиманских махала у Прокупљу је увећан за једну, док је једна градска махала променила име. Старе су: махала часне џамије (26 кућа), махала месџида Калајџи Хаџија (14 кућа) и махала Хамза Хоџе, која је само променила име у махала месџида Загарџи Хаџија (20 кућа), вероватно услед пораста значаја овог објекта. Махала месџида Џафера сина Ширмерда (11 кућа) је била новоформирана. Хришћани нису уписани по махалама, већ групно као џемат.
До седме деценије XVI века број муслимана је вишеструко увећан, али без обзира на то, број муслиманских махала у Прокупљу остао је исти. Ова значајна промена утицала је на структуру постојећих махала, које су знатно увећане. Две махале су задржале старо, а две су промениле име. То су биле следеће махале: махала старе џамије (са 97 кућа), махала нове џамије (са 83 куће), махала џамије Илијаса (са 79 кућа) и махала месџида Џафера сина Ширмерда (са 57 кућа). Хришћани су опет уписани као џемат. У ово време је у граду уписан и џемат Цигана са 18 кућа.

Непосредно након османског освајања, Прокупље је добило џамију, суштински елемент сваког муслиманског града. Вероватно је њен ктитор био сaм освајач града, султан Мехмед II Освајач (1451–1481), будући да je носила његово име. Споменута џамија није била султанов вакуф, него је подигнута на основу султановог наређења и у његово име, а из државних средстава. Не можемо са сигурношћу тврдити да ли је ово била новоподигнута грађевина, преуређена постојећа црква или неки други објекат. Свакако се радило о неком чврстом објекту, будући да су од камена и опеке били подизани важнији сакрални и др. прикладни објекти: џамије, месџиди, текије, каравансараји, ханови, хамами. Остале зграде су биле од дрвета, чак су и неки конаци великодостојника били од дрвета. У сваком случају, настанком џамије султана Мехмеда II створено је урбано језгро османског Урћуба. Око ове џамије почела се постепено формирати махала.
Будући да већина џамија има пријатна дворишта са шедрванима и чесмама, вероватно их је било и у окружењу ове џамије, с обзиром на неопходност постојања воде ради вршења обредног прања. Џамија као духовни и физички центар доминирала је насељем. Као саборна богомоља, имала је за циљ да сазове заједницу муслимана у делу града или у целом граду. Са њеног минарета мујезин је позивао вернике на свакодневне и свечане молитве о Бајрамима. Поред тога, у џамијама су одржаване и проповеди (хутбе). У првим годинама након оснивања, прва градска џамија имала је поред основне још и неколико функција. Овде пре свега мислимо на јавна, верска предавања на којима су се стицала знања из области ислама, а из којих су се убрзо изродили први градски мектеби и медресе. Овој џамији били су додељени приходи сакупљени од прокупачке џизје. На овај начин била су обезбеђена средства за њено издржавање, као и средства за плате хатиба, имама, позив на молитву и трошкове молитвених асура и воска. Обичај је био да имућнији грађани новчано помажу главну градску џамију. Овим су чинили богоугодно дело, али уједно је то био и вид престижа, јер је услов дародаваца углавном био да им се у царској џамији помиње име и учи Кур'ан за њихову душу. Османско освајање Прокупља и околних територија за Порту је имало трајан карактер. Међутим, све до освајања Београда 1521. године, Прокупље је било пре свега војно упориште, као и остали центри овог санџака, тако да је задужбинарство било ретка појава. Илијас војвода је био један од таквих доброчинитеља џамије султана Мехмеда II Освајача који је увакуфио 2.000 акчи. Поред њега, и један од значајнијих прокупачких задужбинара, Хаџи Халифа, завештао је одређену суму мујезину ове џамије; сума је била симболична, али је обезбеђивала задужбинару помињање његовог имена у овој градској богомољи.

[attachment=1]

До 1530. у граду је саграђен један месџид, у махали Хамза Хоџе. Из пописа насталог неколико година касније сазнајемо да је то уствари месџид Загарџи Хаџија. Тада је месџиду завештано 5.000 акчи, уз услов да се даје на кредит, уз шеријатски дозвољену добит 10 акчи за 11,5. Предвиђено је да трошкови за службу имама износе 750 акчи.
Упркос забележеном паду укупног броја становника, па и муслиманског (према записима хроничара, куга је 1516. год. погодила цело Османлијско царство, па је број становника знатно опао), следећих неколико година, до 1536, Прокупље је добило још једну махалску богомољу – месџид Џафера сина Ширмерда. Месџид је располагао са 20.000 акчи готовог новца, уз услов да се 3.000 акчи даје на кредит у складу са условима предвиђеним шеријатом. Од тога је требало да се плате трошкови имама, подучавања, учење џуза, позив на молитву, управљање, восак и асуре.
У следећих неколико деценија, до седамдесетих година XVI века, број муслимана у Прокупљу је у односу на број хришћана готово десетоструко увећан, што је створило потребу да се изгради још неколико богомоља. Ceдамдесетих година XVI века у Прокупљу забележени су још једна џамија и два месџида.
Џамија извесног Хаџи Хизира располагала је са 30.000 акчи, које су сходно вакуфнами, даване на кредит. Извесни Искендер Черибаша је поклонио џамији још 20.000 акчи које је требало такође користити за кредитирање. Али Балија, син Ширмерда, издвојио је из свог вакуфа део средстава за плату имама ове џамије, с тим да свакодневно учи џуз за његову душу.
У овом периоду је Хаџи Халифа основао вакуф у склопу кога је саградио један месџид. Новчани износ којим је вакуф располагао износио је 60.000 акчи. Уз то, у приходе овог вакуфа укључена је и кирија која је узимана сваке године од осам дућана. Од ових средстава плаћани су имам, позив на молитву, учење џуза после јутарње молитве, мујезин и остали службеници вакуфа.
До седамдесетих година XVI века Прокупље је добило још два месџида, месџид Хаџи Арабија и месџид Хаџи Ахмеда. О овим богомољама не знамо много, осим тога да су им њихови градитељи остави ли нешто новца, што је требало да им осигура будућност, односно извор прихода за плате њихових службеника и евентуалне поправке. Осим тога услов градитеља месџида Хаџи Арабија је био да се сваког дана после јутарње молитве три пута учи сура Ел-Ихлас (Искреност).
У Прокупљу је до 1570. године саграђена још једна џамија, по којој је добила име једна градска махала. То је џамија Илијаса. Вероватно се ради о Илијасу који је поклонио новац старој џамији.

У Прокупљу су до 1536. године саграђена два мектеба, мектеб кадије Муслихудина и Јахши-бега. Кадија Муслихудин, који је претходно био крушевачки кадија, обезбедио је за свој мектеб 9.000 акчи. Провизију од позајмице овог новца, у односу 10 акчи за 12, предвидео је за дневне трошкове подучавања и управљања. Јахши-бег је издвојио за свој мектеб износ од 7.000 акчи, који је такође даван на кредит, како би била обезбеђена средства за плату учитеља и мутевелије вакуфа. Мектеби, као најраспрострањеније образовне установе у исламском свету, почели су да ничу са доласком ислама у наше крајеве и са стварањем првих муслиманских насеља; било их је у готово свакој муслиманској махали, као и по муслиманским селима. Програм мектеба обухватао је стицање основних знања о веронауци, о обредима, о верским дужностима и моралу. У програму османског мектеба централно место заузимало је читање Кур'ана, као и учење одређених молитава и побожних песама. Оснивачи мектеба обично су сами одређивали муалима – учитеља, а касније се о томе старао мутевелија њиховог вакуфа. Ступање на службу потврђивао је кадија. Плата коју је муалим добијао од вакуфа обично је била у висини примања имама џамије. Њена висина утврђивана је приликом оснивања вакуфа и остајала је вековима иста, без обзира на стално опадање вредности акче.
Пре 1536. године у граду је саграђена и медреса кадије Пира Мехмеда. Медресе су биле школе за средње и више теолошко и опште образовање. У неким медресама вишег степена био је заступљен курс из извора исламског права. Могуће је да се овде ради баш о медреси овог типа, будући да је њен оснивач кадија. У њен вакуф улазили су приходи од четири млина у прокупачкој нахији (два у селима Коњуша и Винча и два у околини Прокупља) са приходом од 150 акчи и приходи две велике ливаде који су износили 700 акчи. Овај новац служио је за плату учитеља (15 акчи) и за помоћника учитеља (пет акчи дневно). Ова медреса је била врло угледна, можемо то рећи с обзиром на то да су плате запослених биле четири до пет пута веће у односу на плате истих учитеља у другим школама. Професор у овој медреси био је извесни Мевлана Мухамед Челебија који је поред ове службе у закуп узео село Петровац за 200 акчи годишње.
У овом периоду основан је и највећи и најбогатији прокупачки вакуф. Ради се о вакуфу Али Балије, сина Ширмерда. Могуће је да се ради о брату претходно поменутог задужбинара Џафера. Он је завештао 226.000 акчи готовог новца који је коришћен за кредитирање. Део овог вакуфа чинила је и медреса, а одређени проценат новчаних средстава прикупљених од камате коришћен је управо за њу, односно за подучавање, плату стручњака из области права, плату мутевелије, поправке медресе итд.
До седме деценије XVI века Прокупље је обогаћено са још два просветна објекта, и то мектебом Џафера, сина Ширмерда, који је уједно био и градитељ једног од градских месџида, и мектебом Хаџи Халифе који је обезбедио и одређени новчани износ за подучавање у мектебу и за помоћника учитеља у мектебу. Уочљиво је да је у Прокупљу већ од самог османског освајања владао просветитељски дух, о чему сведочи изградња већег броја образовних институција у односу на друге градске центре Крушевачког санџака. Ово наводи на закључак да је Прокупље било на вишем културном нивоу у односу и на само седиште санџака, јер је имало више центара за описмењавање и изучавање теолошких и шеријатских наука. Заправо, основни циљ ових установа у новоосвојеним крајевима био је ширење ислама, стварање и образовање домаћег муслиманског становништва које ће се уклопити у османски политички систем и друштвену хијерархију. Прокупље је наставило да се развија у том духу и у каснијем периоду, будући да Лефевр који је кроз град прошао почетком XVII века (1611) запажа да у граду има доста ђака, што потврђује да се у граду одржао велики број школа.

[attachment=1]

У периоду од 1536. па до седамдесетих година XVI века Прокупље је добило и један имарет – јавну кухињу. Оснивач имарета био је Али Балија, син Ширмерда. Изградњом овог објекта употпуњени су још неки видови друштвеног живота који су недостајали Прокупљу као османском граду. Али Балија, син Ширмерда је део камате, добијене од новчаног износа којим је располагао његов богати вакуф, наменио за управљање имаретом, за кувара, намирнице које су свакодневно биле неопходне имарету, као и за потребне поправке.
Према изворима, ово је био једини имарет који је радио у самом граду у XVI веку. Имарети, као хуманитарне установе, одговарали су социјалним и економским потребама муслиманског друштва. Будући да је овај имарет био део вакуфа коме је припадала и медреса, вероватно су ова два објекта била саграђена један поред другог. У овом попису вакуфа нису наведени храњеници (муртезика) за које су биле предвиђене услуге имарета. Међутим, у муртезику су се сигурно убрајали полазници медресе, као и слој становништва који је на различите начине био повезан са вакуфом и живео на његов рачун. Поред тога, муртезика су биле и необезбеђене породице покојних службеника или оних који су на неки начин задужили вакуф, као и фукара – градска сиротиња.
Хаџи Халифа је у својој вакуфнами назначио да се део прихода његовог вакуфа, тачније приходи од хамама који је припадао вакуфу, користи за храњенике. Међутим, он није прецизирао о чијим храњеницима се ради; вероватно се радило о храњеницима имарета Али Балије сина Ширмерда, осим уколико при његовом месџиду или мектебу није функционисала нека врста имарета.

Будући да су религијски прописи ислама налагали прање, одазак у јавно купатило – (х)амам - имао је посебан значај за муслимане. Свако значајније муслиманско насеље морало је на свом простору имати барем један. Прокупље је у XVI веку имало два хамама. Налазили су се у близини реке Топлице, одакле се посебним справама доводила вода у просторије купатила. У оквиру вакуфа Хаџи Халифе саграђен је хамам у самом Прокупљу са годишњим приходом од 3.333 акчи. Хамам Меше-бега постојао је и у имарету селу Коњуша, надомак Прокупља. Имао је годишњи приход од 2.600 акчи и тај новац је био намењен за поправке моста у самом Прокупљу. Хамаму су припадали и приходи ливаде у Прокупљу, годишње 300 акчи.
У данашњој Кнез Михајловој улици виде се руинирани остаци турског купатила, чији је власник био Садик-бег. Он је био једини Турчин који је после ослобођења (1877. год.) остао у Прокупљу, где је 1911. године умро у дубокој старости.

[attachment=1]

Чаршија. Урбани садржај османског Прокупља допуњавала је оријентална чаршија која се налазила одвојено од махала, односно стамбеног дела града. Улице у чаршијама, као и у градским четвртима, биле су калдрмисане, али не обавезно. Све оне су лети биле пуне прашине, а блатњаве кад падне киша или снег. Чаршијски дућани, отварали су се два до три сата по изласку сунца, а затварали када би се мујезин огласио по трећи пут. Били су углавном малих димензија и груписани по трговинским делатностима и занатима, а велики број њих био је подигнут из вакуфских средстава. Лефевр (у свом путопису) описује да су се људи окупљали испред дућана, који су били покривени стрехом, која се надиже јако над улицом, 'где пушаху дуван и пијаху неку црну воду, коју називају кавом, а коју пију тако врућу да јако пече, па ју стога срчу помало, крајем усана.'
С обзиром на то да је Прокупље било један од значајних центара дубровачке трговине и да се налазило на раскрсници важних путева, у њега су свакодневно пристизали трговачки каравани, натоварени разноврсном робом са истока и са запада, тако да се трговина, осим у чаршији, обављала и у каравансарајима, хановима, мусафирханама, где су одседали чести путници. Не зна се тачно колико је објеката ове врсте било у Прокупљу у XVI веку. Лефевр помиње каравансарај у Прокупљу који је био врло лош. Највероватније је он саграђен још у XVI веку, али из средстава која нису припадала вакуфима.
Чињеница да је Прокупље било главни трговачки центар Крушевачког санџака несумњиво сведочи о постојању више објеката овог типа. У сваком значајнијем урбаном насељу налазио се каравансарај, један или више њих, који је служио као преноћиште и склониште за путнике, али није имао никакав комфор. У њему je живела и фукара – градска сиротиња. Сви каравансараји били су грађени у истом стилу, од камена и тугле (или опеке), са кровом од олова и правоугаоном основом. Каравансараји су примали све људе, без обзира на етничку или конфесионалну припадност. Било је и ханова који су служили за дужи боравак путника, па су зато имали више удобности. Подизани су по трговима, чаршијама и на прилазима градовима. Значајну улогу у чаршијском животу играли су Дубровчани који су ту имали своје колоније са радњама у којима су продавали своје производе и робу са Запада.
Куће Дубровчана у њиховим колонијама, како у Прокупљу, тако и у другим градовима, биле су нешто удобније. Претежно су биле приземне зграде са подземним складиштима, која су служила за чување робе, али било их је и на спрат. Тако, на пример, спомиње се да је неки Иван Љубишић имао кућу са пет дућана, коњушницом и 'bagnom' као засебном зградом, а Раде Глеђевић 'горњу кућу' у чаршији, т. ј. чардак, који се тада називао и кула.

https://youtu.be/GD65vJd84Rk

Булутски камен.

[attachment=1]
Јужно од Југ-Богдановог града, с друге стране реке Топлице, уздиже се огромна стрма стена позната под именом Булутски камен. По народном предању, у давно доба ту су становали булути, па се по њима и овај камен булутским зове. Причало се, да су односили децу из колевки и чинили свакојака зла дела, али, ко су и шта су они били и куда су нестали, то нико живи није знао. Док сам био млађи, сећам се, да су мајке немирну децу плашиле речима булут! булут! не знајући ни саме значење ове речи. Но, мало по мало и ова страшка би заборављена због неких других, већих страшила, која ни мене времешног не оставише равнодушним.

Oвај улепшани приказ турског Урћуба, преузет је, углавном, из студије Драгане Амедоски - Градски објекти у османском Прокупљу у XVI веку. Стварност је, међутим, била сасвим другачија, истинитија, лепша. За Прокупље из ондашњег времена може се у пуном смислу рећи да је имало лик неугледне и учмале турске касабе, из које је заударао задах сточног ђубрива, лоја, штављених кожа, гарежи и свакојаког другог смрада и прљавштине. Нехигијенски живот доносио је честе епидемије (нарочито куге), које су десетковале становништво ове вароши. Говорећи о прокупачком хану један путописац (Лефевр) забележио је да је 'врло рђав' и наставља даље овако: 'све што се зове гадом, нечистоћом и ђубретом на земљи, да се стрпа на једно место, не би било нечистије, гадније, смрдљивије и поганије од турских ханова, који је својина Османске расе.'
Међу записима путописаца налазимо и ово: 'Због нечистоће јер немогасмо дахнути, одосмо на такозвани горњи бој; али тамо црње и горе. У свима су хановима уместо соба димњаре – оџаклије – и то у онима, који су грађени одскора, јер у старима нема ни од тога нигде и ништа; но се спава са коњима заједно и у ђубрету и мокраћи коњској. Ми обиђосмо све димњаре ове, и једна нам се учини понајчистијом. У Турској се нескида нигде и никада преобука. Ми се такође нисмо скидали,  до што смо по обичају, опрали ноге; па се одма обули. Тек кад је жижак донесен, гад у свему и свачему показао је сву своју силу, снагу и мложину неизброиму и несхватиму умом човечијим. Из тавана, изрешетаног куршумима, падале су, као дажда, стенице, одоздо навалиле буве и белке – као и свуда – еда се, не гледајући на страшан умор, мал не полуде целу ноћ. Чича Сумбер је се целу ноћи драпао и спавао. — Сутра дан још већег белаја… итд.'

Слике Југ-Богдановог града, април 2021.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

https://youtu.be/FM1WdB010sc

https://youtu.be/KF668mktEVU

https://youtu.be/Qcau8nZw-tg

Поглед на брдо Хисар и Југ Богданов град 1934. године.


[attachment=1]