PALUBA

Део овог форума је "Војна историја", а овај његов сегмент "Сукоби". Нисам успео да нађем боље место на Палуби од нечег што бих да поделим са вама.

Написао сам вам пре неколико месеци да сам новинар, али да се спремам да радим историјски роман о српској војсци од 1912. до 1918, понајвише из угла оних који су били у Гвозденом пуку. И, рад на томе је почео. Уз помоћ нашег министарства одбране и Војног архива, уз помоћ неких других архива и музеја, уз усмеравања из Српске академије наука и уметности, полако склапам мозаик који ће читаоце провести кроз то време и кроз оно кроз шта су прошли ти војници и њихови ближњи.

Ако не будете имали преча посла, погледајте како (уз коришћење многих оригиналних говора и разговора из тог доба) изгледају "прве руке" Пролога и Прве главе. Свака сугестија, смерница или критика - више су него добродошли.



ПРОЛОГ

У људима око себе видео је тиху радост и пробуђену наду. Није познавао никог од њих, јер последњих година и није себе терао да познаје људе од којих нема користи или забаве, а у „Црном коњу“ тешко да је те ноћи могао да пронађе неког таквог. Кафана чувена по раду без престанка дању би за госте још и имала угледан или младићу његових склоности далеко занимљивији, разузданији свет. Ноћу су, међутим, нека потпуно другачија лица седела за наизглед неправилно распоређеним столовима чији су се ћошкови умало дотицали. Тек би млади, врло мршави конобар Јован, већ обневидео од служења, могао да се провуче између њих, а управо му он и наплати за испијена вина. Последњи гутљај је растегао, како би последњи пут усмерио пажњу на говор два, за то доба ноћи, прилично живахна лица за суседним асталом.

Били су за деценију старији од њега, ушла су обојица у тридесет и неку, а да није било њихових речи, тешко да би на први поглед могао да закључи да су по образовању официри, а по искуству четници. Њихови разговори, које је кришом почео да слуша код треће чаше којој се препустио загледан мало у бокал а мало у једну пригушену светиљку, били су више него јасна назнака чиме се баве. Отуда и њихово одушевљење прекјучерашњом краљевом одлуком, објављеном 17. септембра те 1912. о томе да 20. почиње општа мобилизација. Полазак у рат за ослобођење Старе Србије и Македоније од Турака прижељкиван је деценијама свим срцем у читавој Краљевини, код официра који су већ годинама били на тајним задацима на тим територијама - нарочито.

„Кажем ти, Милутине. Ми Срби, ми смо ти као народ били наковањ по којем се тешким, претешким чекићима ударало. А тај наковањ је био силан и тврд и... што су ударци бивали јачи, постајао је све чвршћи“, рече човек врло дугих бркова, ког је други стално ословљавао са „Пајо“. Паја отпи свој гутљај, па настави:
„Патње су нас, брате мој, очеличиле. Ми постадосмо нација јака, очврсла, врсна за живот и за борбу. Врсна за косовску освету. И она је дошло наше време. Време је наше – данас“, би последње што је Лазар чуо пре него што је уздахнуо, а онда климнуо главом конобару и полако, када је већ почињао тај четвртак, 20. септембар, изашао испред „Црног коња“.

Уз прве звуке таљига које су неки сељаци усмеравали ка оближњој пијаци, зора се најављивала светлијом страном звоника Саборне цркве. То тек крајичком помало пијаног ока примети када је застао, окренуо се и још једном гледао ка кафани коју је напустио. Била је једна од многих које је посећивао, а прва, после много времена, у коју је ушао и из ње изашао сам. Лутајући мислима од теме до теме, не дотичући свесно ни једнога тренутка своја осећања нити своје обавезе, обично би дане, неретко и ноћи, проводио у друштву људи себи сличног кова: распуштеног и страстима подложног. Овога пута стално наливана чаша вина се помешала са сећањима, а војничке приче са суседног стола и све јачи звекет оружја са сопственим искуством у Санкт Петербургу. И, баш када умало дотакну најболнију нит коју памти, ту крваву ђачку ноћ кроз коју је прошао у далекој земљи из чије је војне академије избачен, зачу иза себе кораке. Нису били мушки. Увелико је умео да разликује звук сељачких опанака, градских ципела, официрских чизама и модерних женских потпетица, а управо су оне и одзвањале, тражећи камен а не блато које је подлегло под калдрмом.

Поглед је најпре окренуо у лево, скренувши га са звоника Саборне цркве и високог оџака „Црног коња“, а онда га спустио низ четири степеника која су водила на улаз у кафану. Врата нису била смештена ни у једној од две улице, већ укосо постављена, као да баш њега чекају да се врати. Он, и даље у месту, погледом настави лево, пређе преко бочне уличице и кибицфенстера „Варош капије“, па степеница и улаза до њених кафанских столова. Одмичући једну ногу уназад, забаци поглед низ улицу. Била је празна, али су се кораци и даље чули. Свидела му се та игра.

Замакла му је иза леђа већ, очигледно журећи негде. Није јој, међутим, дао да му умакне. Окрет је завршио као да је у дворишту „Николајевског коњичког училишта“ по хиљадити пут чуо на руском „Кругом!“. Обрнуо се око своје осе и угледао пар тегет потпетица, сукњу нешто светлије нијансе а истог тона, бели каиш и исти такав шешир. Призор какав би више пристајао његовим париским доживљајима него београдским зорама у близини пијаце и цркве, довољно га је заинтересовао да за младом дамом крене. На одстојању, како и приличи некоме његовог богатства. Све мањем, јер се полако претварао у грабљивицу. Ону пред којом плен, готово по правилу, пада због раскошних могућности чији учинак није бивао мањи ни када је био благо припит.

А трезнио се врло брзо. У „Црном коњу“ је друштво можда било занимљиво на посебан, четнички начин, вино и не баш. Бар не у ноћним сатима када би непознати гости добијали све разблаженије варијанте како би се зора примицала. И искуство са разним алкохолима које је прикупио са бројних путовања по белом свету давало је свој допринос бистрењу ума и тела. Не и довољно овога пута, јер се умало закуца носем у обод белог шешира.

„Опростите, госпо'јице“, рече и наклони се главом, са које му качет из Француске умало спаде.

„Не, не... Опростите Ви, мени је дршка пукла“, рекоше усне у које се толико загледао да скоро да је прошла вечност пре него што је својим очима упознао њене. Крупне, пуне живота, у том тренутку помало посрамљене.

Тада спази да девојка пред њим са обе шаке држи тешку торбу, свакако неодговарајућу младој дами њених година, изгледа и стаса, па понуди помоћ.

„Да Вам понесем?“, упита је без оклевања, као што никада није ни оклевао када би се претварао у грабљивицу.

„Нека, хвала, заиста. Стигла сам. Опростите још једном“, рече, па клецну коленом да му отпоздрави, а онда спусти тешку торбу испред ципелица и покуца на дрвена врата. Он оста у месту најпре, па када чу шкрипу шарки продужи корак, два, и то врло споро. Ослушкивао је разговор.

„Госпођо Вилипић, ево, донела сам Вам“, рече девојка, а њега саговорница је само ослови „Босо“, па после кратке станке додаде: „Анђео си ти. Видимо се у Друштву, све ћу ја то до поподне припремити за дечицу“.

Сада је он ишао испред ње, а звук њених потпетица пратио га је по калдрми. Није навикао да му плен буде за леђима, јер тако није могао да контролише ситуацију, али га нов сценарио омиљене игре подсети на лекције из Тактике у Санкт Петербургу. Речи инспектора класе Осипова да „и у изненадним приликама, макар била неприпремљена страна, војска мора имати иницијативу“ биле су довољан подсетник да уради оно што је већ неколико минута планирао. Застао је и изненадио је својим погледом.

„Опростите, нисам се малопре представио. Лазар Миловановић“, рече јој збуњеној, а она га, загледана у његове очи из којих је призвук вина брзо нестајао, само делимично задовољи.

„Босиљка Јовановић. Наставница овдашња“.

„Част ми је“, рече и, несвесно, лупи петама, као да је пред Осиповим, лично.

„Војник?“, упита га она, преузимајући иницијативу.

„Да... Не, не. Некада давно, учио у Русији за коњичког корнета“.

„Коњаник без коња“, рече му уз осмех, натеравши га на дефанзиву.

„Било је и таквих витезова у историји, признајем. Али, никада међу њима није било великих, а да су без даме због које би и на зидине сами јуришали“, није се дао.

„Ова дама је само једна обична госпођица која је пошла у цркву. Нема потребе да због мене јуришате“, рече му, а он у њеном оклевању да продужи покрај њега виде своју шансу.

„У цркву? Да... Занимљиво, и ја сам се тамо упутио“, одлучи се за маневар „замисли, и ја исто“, који пропаде истог трена.

„Шта ћете тамо овако рано?“, изненади га она.

„Било би нељубазно да то исто упитам и Вас“, није се дао лако.

„Ја и не идем право тамо. Радим и при Друштву... Друштву за васпитање и заштиту деце. Организујемо нешто за нејач без родитеља. Због часова морам пре литургије...“, одговори му и настави још нешто да прича, а њему се мисли усковитлаше.

Није волео литургије. Предуго трају. Подсећају га на представе, а као малог водили су га само на неке досадне, за одрасле. Морао је да у школи зна бар оно најбитније из Веронауке, у Русији из „Закона Божијег“, како се тај предмет тамо звао, али био је један од оних нових, младих Београђана који су одлазак у цркву сматрали помало досадном обавезом, јер у томе нису видели никакав смисао. А и баш предуго траје, за његов укус.

Међутим, могућност да још мало буде у друштву необично лепе Босиљке, па макар то подразумевало сат и по стајања у Саборној цркви, пробуди му машту. „За лепоту се нешто мора и жртвовати“, помисли, па саслуша њене последње речи и понуди помоћ.

„Не бих никако себи могао да допустим да Вам будем наметљив. Али, ако вам било каква помоћ треба, било мојих руку или финансијска, слободан сам Вам се понудити... ето, бар док литургија не почне“.

Ту ју је већ освојио, умисли због њеног благог одмицања доње од горње усне. Понуђеној помоћи и његов стас је помогао, те синоћ избријано лице и савршено дотерани бркови који су, уз густу косу, одавали старијег човека од његове 23.

„Биће ми задовољство“, рече она пре него што се са њим упути до пред цркву, одакле узе пекмез од једне чланице Друштва, па се уз Лазара као носача спусти назад до „Црног коња“. Тачније, до врата пре кафанских, где нађе шегрта пекарског.

„Митре, узми ово од господина... Миловановића. Молим те, чим газда Драгољуб стигне, нека почне да меси те кифлице. Нема бољих од његових у нашем крају“, рече уз чудесан осмех који измами уздахе и буцмастог шегрта Митра и самог Лазара, чија се чула увелико пробудише због мириса који су стизали из пекаре Младеновић.

Шетња истом калдрмом, поново на горе, ка Цркви, би прекинута недалеко од ње. Неке бакице им се испречише, а управо оне нису могле даље јер су жандарми замолили да све бројнији народ стане док Митрополит Димитрије не уђе са свитом.

„Их, како нам је диван...“, рече једна старица гледајући снажну фигуру митрополитову.

„Душа једна. Не знам што га већ не поставе за патријарха“, додаде друга, а Боса им дотаче рамена, па када је препознаше и осмехом поздравише, шапну им: „Стриц ми је свештеник. Каже ми да би ускоро могли опет да имамо патријарха, још годину или две и... ето“.

Лазар је стајао иза, гледајући тај необичан трио, скуп старе мудрости и младалачке лепоте. „Или обрнуто“, помисли на трен, па за њима уђе у порту. Док се гужва полако стварала, баш када је Босиљка скидала шешир и везивала мараму преко косе, он уђе. Одмакну се недуго затим удесно, ка исповедаоници, јер виде старијег брата.

„Лазаре!“, шапну му нешто крупнији младић гласно, услед изненађења.

„Добро јутро, Лука“, одговори му тихо млађи и у струку далеко складнији Миловановић.

„Откуд ти овде...“, више се чудио него запиткивао Лука.

„Могао бих и ја тебе да питам, али ми све ове униформе око нас већ дају одговор“.

„Да... Молебствије за срећу савезничког оружја. Да се помолимо за род наш и пријатеље наше. Па шта нам Бог драги да“, рече Лука, те намести свој капут и усмери поглед право, где се уз Митрополита, пред Царским дверима, окупи велики број свештеника.

Литургија је трајала како то и обично бива. Лазар није био присутан на њој. Физички да, али мислима никако. Никада је, заправо, није ни разумео. Зато је и није сматрао битном. Али, два ока, која су била лево од њега, а никако нису хтела да се сусретну са његовим погледом, почињао је да сматра све битнијим. Само је о њој размишљао, када га последње „Амин“ прену, јер се народ потом приближи и готово га погура ка Митрополиту Димитрију. А он тада поче своју беседу, коју су бројни официри и окупљени народ слушали нетремице, одмах после молитве за више од 300.000 наших војника и још више савезничких који су се спремали за напад на Отоманску империју.

Митрополит уздахну. Држећи велики крст који приближи својим грудима, помоли се у себи кратко и поче да говори оно што је скоро свако у цркви, свако у Краљевини, од детињства знао о поробљеној браћи на Косову и Македнији. И све јаче осећао последњих година, последњих месеци, а нарочито последњих дана, како су и стизале језиве вести о новом таласу мучења, силовања и убистава. Срца почеше да ударају јаче када су митрополитове речи почеле да се нижу.

„Побожни Срби! Тамо се наша поробљена браћа моле Богу више од пет стотина година. Сваки дан тако кроз сузе шаљу Богу молитве, и те сузе њихове, сузе вапаја мученичког, горко падају пред престо Божији.
Бог види правду њихову и зна тешка страдања њихова, али је немилосрдна људска себичност, која је све до сада ометала њихово избављење. Па ипак је, ево, куцнуо на послетку жељени час. Увређена правда Божја јавља се, као осветник потлачених паћеника. Наша браћа по крви и вери удружише се с нама, да заједничком снагом ослободимо вековне мученике. Наша војска и њихове, ево се јављају, као извршиоци Божје правде, као изасланици самога Бога живог, да пруже братску руку очајницима, да за њих пролију крв своју и да их слободне уведу у заједницу свога државног дома.
Хришћани! Разумете ли куда идемо? Је ли вам то жао, је ли вам то криво, Хришћани?
Хришћани!
А ми Срби, за које вам је жао највише, Хришћани! Знате ли куда идемо?
Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо, где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо робске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака.
Идемо да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову, да се поклонимо јуначким сенима честитога Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова, који с њима изгинуше, да вечито живе. Идемо величанственим Дечанима, да се поклонимо праху побожнога краља Дечанскога. Идемо славној Грачаници, да поменемо витешкога краља Милутина. Идемо дивном Скопљу, да потражимо сјајни престо силнога Душана. Идемо граду Прилепу, јуначкоме гњезду Краљевића Марка. Идемо старим разбојиштима, на којима су свети Нмањићи створили стару моћну српску државу!
Тамо идемо, јер нас тамо чекају наша браћа, која даље не могу без нас опстати, нити ми без њих. Тамо идемо, да се с браћом Црногорцима загрлимо у загрљај неразлучни, тамо идемо да се с браћом Бугарима и Грцима састанемо, и да измешаном витешком крвљу утврдимо вечно дружбу за дела просвете, цивилизације и заједничке среће и благостања. Тамо идемо, нека разумеју непријатељи, силни и лукави. Страха се њихова не плашимо, јер је с нама Бог!
Господ нека благослови заставе наших и савезничких војника, те да буду страх и ужас заједничким вековним непријатељима. Нека им Господ пристави анђелске силе и моћну заштиту и нека заставама њиховим подари благодат, да са њима јуначки и неповређени продиру кроз непријатељске редове и да односе победу за победом! Сила часнога крста нека их храбри, нека их штити и чува, да се, увенчани венцем победе над непријатељима, врате неповређени својим драгим, да сви заједно славимо Бога, Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа. Амин!“

Лазар осети како су му очи, потпуно несвесно, постале потпуно влажне. Виде братовљеву сузу. И једну на образу човека у шињелу. И на лицима две старице. И у Босиљкином оку.

Београдско Певачко Друштво певало је химну док је народ излазио, а баш у тој гужви изгуби ону због које је и дошао ту.

Нови дан се већ развио. А оно што је потом уследило, када је брата испратио до посла, следило му је крв у жилама.

„Сад се долази кући! „Идем само часком напољу са друштвом“. У шест поподне је то рекао, а у подне сутрадан се вратио! Битангу сам одгајио, Росо, а не сина. Битангу!“, грмео је стари Војислав Миловановић, не дозвољавајући Лазару ни да гукне.

„Дању са којекаквим богаташким олошем, а по кафанама... целу ноћ! Јутрос ми господин Бановић каже да га је видео како излази из „Црног коња“! Еј, из кафане, у седам ујутру! Па, разбаштинићу те, Лазаре! Нећеш ми више муком створено брукати“, настави Војислав намештајући боље своју кравату, а на излазу се окрену и са врата рече:

„Пријавио сам те“.

„Не разумем оче... Коме си ме пријавио?“

„Министарству војном, Лазаре. Пријавио сам те“.

„Али... Ја сам ослобођен служења до даљњег...“

„Е, па, дошло је то „даљње“. Више ниси. Први је дан мобилизације. Овај или наредна два, бирај сам. Росо, шешир“.

„Оче?!“, упита га Лазар једном речи а све што чу би врло кратко.

„Нећеш ми, вала, мајчин синко, више трошити моје новце на кафане и друштво, на светске лумперајке и бесциљна путовања, на београдске теревенке и ко зна које курве... У Прокупље идеш!“

Лазару Миловановићу паде мрак на очи. Прокупље није био град који се често спомињао у његовој породици, иако су му и отац и мајка оданде били. Иако је у њему и он рођен. Али, откако крајем прошлог века дођоше у Београд и ту створише трговачки ланац, финансијски јак и политички све утицајнији, све се мање спомињала прошлост. Рода тамо малтене и није остало са очеве стране, због болести која их је покосила. Росини су били из села, којега се одрекла када се оно одрекло ње, „побегуље“.

Чим је Војислав за собом љутито затворио врата, занемели Лазар упита мајку погледом.

„Истина је, сине“, рече му и седе. „Заборави Русију и коње. Пријавио те као пешака. Као обичног обвезника, по месту рођења. Чека те...“, па узе наочаре да прочита печатирани документ из Министарства:

„... други пешадијски пук „Књаз Михаило““

 
Глава прва
 „Квинтет 5-4-4-4-5“
 
Лазар је ћутке отишао у своју собу и бацио се на огроман кревет. Само је балдахин недостајао да употпуни слику богатства у коме је живео. Тачније, богатства у које је у последње време углавном свраћао тек да преноћи, и то када би пропуштао да спава код девојака и жена које би на београдским журевима заводио. Обично би се бацио на стомак и, у зависности од попијене количине алкохола, прекривао главу јастуком или га бацао на патос. Сада се окренуо на леђа, па на бок. Гледао је час у велики часовник на зиду, више због клатна него због доба дана, а час ка прозору. Одоздо, са улице, допирали су гласови и некад гласне, а некад мало гласније песме. Дан се развијао, са њим и народне манифестације на београдским улицама. И старо и младо изашло је да слави толико жељени рат. Толико дуго чекано освету за Косовски бој и петвековно ропство, како се то често говорило тих дана широм краљевине Србије. Слушао је студенте како, док пролазе, певају, потом децу, онда и неке музиканте. Сви у националном заносу. Сви са мислима само на толико жељену слободу за поробљену браћу коју нису стигли да ослободе 1878, када се стигло само до околине Ниша. Баш до оног истог Топличког краја из ког су његови Миловановићи.
Да је само дан раније отишао преко реке у иностранство, са друговима у Земун, код младе удовице која је са другарицама Аустроугаркама правила дневна уживања за младу господу, вратио би се уморан на време, увече кући. Одлучио је да прескочи ту нову порцију баханалија из непознатог разлога, ваљда јер га је у грудима стискала та све већа прича о војскама. А њему је војске било и превише. Зато се захвалио на земунском позиву и остао у соби да, после јучерашњег ручка, замишљен, тихо свира многима необични инструмент који је добио у Паризу, усну хармонику. Уместо преко моста, са друштвом, поподне је отишао испод њега, сам, и то ка Калемегдану. Недуго затим по први пут и у „Црног коња“.
То сећање на претходни дан и ноћ коју је провео уз вино и два официра који су били, попут других четника, на специјалним задацима што на Косову, што у Македонији, бивало је све тише. У брзи сан је утонуо тек колико да скрене мисли, а одагна умор. Мајка га је недуго затим пробудила.
„Лазаре... Сине...“, осети како јој се речи разливају по његовом образу, где је већ био њен брижни длан.
„Време је“.
Са мајком се погледом поздравио. Узевши оно најосновније, посегну за новцем, када се и запрепасти.
„Фијока је празна!“, схвати да га је отац већ сада малтене разбаштинио, а онда се хитро окрену ка Роси Миловановић, која само спусти главу, док је руком пружала врећицу.
У њој је било нешто више новца него што је испрва претпоставио. Ни приближно колико се надао да ће понети из фијоке. Уместо богатства, имао је само нешто више од просечног улова сецикеса. Да није било мајчине љубави, не би на пут кренуо ни са толико.
Пољубио ју је у руку, а она њега у главу. Нису ни реч рекли једно другоме. Оно „Време је“, којим га је пробудила, као да забрани свим другим речима да их наследе. И било је време.
Сишавши низ степенице у капуту, затвори врата без да је поново погледао мајку. Не зато што није волео растанке, већ овај није ни схватао озбиљно. Све му је, и даље, деловало нестварно.
Ранац је окачио о раме, ту на прагу поправио крагну свог чврстог црног капута и почео да иде улицама. И оним које су калдрмисане каменим коцкама, и оним лошијим, које су имале положена дрва као чуваре стопала од јесењих каљуга. Око њега би час пролазили војни обвезници који су трагали за нечим по продавницама, а час би јурила деца. Играла су се рата, подељени на Србе и Турке, како су се једино деца и играла рата тих година у краљевини. И, како је то одувек било, мање је било „Турака“ међу њима, јер је ретко ко хтео да на себе узме улогу „лошег“, оног кога ће сигурно правда стићи. А он је стигао до двоспратне зграде, у чијем је приземљу била велика радња.
На њеном спрату пронађе брата.
Чим спази ранац који одавно није видео, Лука одмах показа двојици сарадника да се спусте у трговину, па устаде.
„Бато...?“
„Идем у рат“, пресече сваку неизвесност млађи Миловановић.
„Молим?!“
„Кажем, идем у рат. Отац ме пријавио Министарству војном.“
„Али...“
„Лука, дошао сам само да се поздравимо. Прокупље ме чека“.
„Ама, какво Прокупље, о чему ти то!?“, упита старији брат, спуштајући наочаре на сто ког је обилазио.
„Отац средио да служим по месту рођења“.
„При којој јединици?“, наставише се питања.
„Не при којој, већ у којој. Редов сам. Обични редов. Други пешадијски пук „Књаз Михаило““.
„Пешак!? Ти!? Чекај бре, Лазаре! А Санкт Петербург? А врхунска обука за коњичког официра?“
„Коњица је резервисана за неке друге, Лука. Да сам бар завршио... Знаш какав отац уме да буде“, прекиде најпре млађи Миловановић брата, а онда и себе.
Ућуташе обојица тада. И тишина потраја све док очев вредни наследник и способни заменик у вођењу трговинског ланца не угледа како Лазар врти међу прстима канап којим је био везан врх врећице.
„Имаш довољно новца?“, упита га.
Одговор је био један помало кисели осмех и ниско бацање у вис врећице са парама.
Лука се врати иза стола, отвори најнижу бочну фијоку, па извади све новчанице повезане канапом и пружи му.
Лазар је желео нешто да му каже, али речи су тада имале нека преча посла. Само му приђе и загрли га. Дуго, снажно.
„Како ти је нога?“, упита га помало сузног ока Лука када се загрљај окончао.
„Нога? Добро. Мало жига на промену времена“, рече Лазар.
„Хвала Богу па прострелне ране нису страшне када погоде само месо“.
„Само је једна, Лука. А и прође пет година. Пуних“, изговори Лазар пре уздаха. Увек је и уздисао када би се сетио крвавог растанка са Санкт Петербургом.
Лука га је гледао, не знајући ни сам шта више да му каже. И млађи брат је схватио да су речи истрошили, иако напрасно пожеле да прича са њим дуго, баш дуго.
„Па... Време је“, понови Лазар речи којима је пробуђен, и уз нови загрљај, краћи а снажнији од претходног, оде. Ни овога пута се није освртао.
Само што је изашао и брзим, не и одмереним корацима замакао ка Теразијама, судари се на ћошку са два човека, тек нешто старија од њега. Онај виши, оштрих црта лица и прилично кукастог носа, још је и добро прошао том приликом. Онај мало крупнији, а нижи од Лазара, затетура се сасвим довољно да му из руку поиспадоше велике коверте. Лазар се осмехну због изненадне ситуације, свестан да се све десило случајно, а да, ипак, веће штете нема. Такво расположење није делио онај који се, истовремено са њим, сагнуо да дохвати испуштено.
„Ух!“, просикта тај кроз зубе, па одједном руком посегну Лазару за гушу, баш када је и овај чучнуо да припомогне у скупљању.
„Хеј, хеј! Полако! Извињавам се, није било намерно“, рече му Лазар из чучња, одмичући главу а гурнувши длан који му је умало дошао до крагне. Није разумео такву реакцију и управо она га толико изненади да је узмакнуо, а да притом из руке није испустио дохваћени коверат.
Онај виши тада закорачи и уз јасан немачки нагласак нареди „Оштави то!“. Мрштио је обрве примичући се. Други пар очију се такође устреми ка Лазару. Капци се том нижем згрчише попут зуба, а и прсти му се скупише.
Песница тог нижег одједном полете тамо где је трен раније био скоро па невини Миловановићев осмех, никако и подругљив. И, баш када је та рука нападача завршавала свој кружни пут, згрчени прсти не само да промашише Лазара, који се брзо сагну, већ улетеше у једну раширену шаку.
„Добро, момци... Два на један, није то лепо“, зачу се одједном нечији глас, а онда се све ускомеша.
Незнанац који се однекуд створи одгурну мањег нападача на оног високог, па заузе гард, баш као и двојица која нису проговарала после „Ух“ и „Оштави“. И, туча би сигурно потрајала дуже, да Лазар и његов тајанствени заштитник нису готово истоветно избегли ударце одбранивши се левим рукама, а онда десним погодили шта су тражили. Један браду оног високог, а други стомак оног нижег.
Тад се зачу вика жандара у даљини, па обојица задаше још по један ударац, тек толико да на улицу баце непристојне ривале. Почеше да трче. Заједно, истом страном улице. Освртали су се само док нису видели да жандари придижу ону двојицу. Тада Миловановић хитро заустави један фијакер.
„Само вози напред“, рече Лазар, који се онако задихан смести и окрену у страну да види са ким је уопште то ушао у ову авантуру.
„Јанаћко“, представи се момак који би му могао бити вршњак, а који је имао мало светлију, скоро па црвенкасту косу. Био је нешто ширих рамена од свог сапутника, кратких бркова и косе спуштене уз понеки талас низ главу, а подељене прецизним раздељком.
„Лазар. Лазар Миловановић“, би одговор, уз пружену руку.
„Јанаћко Јовић“, зачу се потом допуна, па се обојица насмејаше.
Неколико стотина метара даље зауставили су кочијаша, па када му Лазар плати, изађоше пред продавницом у којој су се неки момци свађали коме ће припасти последњи табак папира за цигарете. Сцена је постајала прилично непријатна.
„Да улетимо и међу ове?“, упита шаљивим тоном Јовић.
„Немој. Сутра ће онда све новине морати да пишу како су београдски жандари по цео дан помагали људима да устану“, одговори му насмејани Лазар.
„Неће, бре. Не пишемо ми по новинама такве ствари“, настави се весели разговор.
„А ти си новинар?“, упита Миловановић свог саговорника, а сарадника у необичној авантури.
„Био. Ту и тамо. Последње три плате у Политици“.
„А је л'? Честитам. А пре тога?“
„Свуда по мало. Прво као помоћни радник у Малој Србадији, онда...“
„Шта ти је па то?“
„Мала Србадија?“
„Аха“, одговори и упита истовремено Лазар.
„Недељни лист Савеза сокола“.
„Извини. Нисам једно време живео овде.“
„Ал' бијеш ко да јеси“, насмеја се Јанаћко, па додаде: „И онда сам прешао у Пијемонт, ту и написао прва два, три своја реда. И тако... А ти?“
Лазар хтеде да каже толико тога, али се баш тада гужва рашчисти, па несвесно скрену тему.
„Ови изађоше. А ја морам по неке потрепштине, пут ме чека.“
„Опет из Србије?“
„Да. Мислим... Идем у рат, мобилисан сам.“
„А, па не идеш ти, брајко, из Србије. Ти идеш из ње – у њу“, одговори му Јанаћко, па га изненади пребацивши руку преко Лазаревог рамена: „А и ја на пут. У Прокупље“.
Миловановић је сада био више збуњен него када је пред зору чуо оне потпетице госпођице Босиљке. И више збуњен него када је себи допустио да му у малом, а препуном црквеном дворишту умакне осмех какав не памти да је и по белом свету срео. Скоро па је тог часа, пред радњом, више био збуњен него када му се отац са прага обратио.
„Прокупље?“, изговори скоро испрекиданих слогова.
„Тако је“.
„Види, Јанаћко...“, хтеде да му све појасни Лазар, а онда се сети папира ког је, пресавијеног, носио у десном џепу те показа свом новом познанику. Док је Јовић читао, Миловановић схвати да у другој руци све време држи коверат због ког је туча и почела.
„... у Прокупље... У Прокупље, и ти!“, насмеја се одједном Јанаћко кад прочита документ из Министарства војног, па тресну Лазара по плећки, те га одједном и сам поведе ка радњи: „Да понесемо шта се мора. Нећу подеран или гладан на Турке.“
Лазару све некако одједном постаде веселије него што је до пре само четврт часа мислио да ће икада бити могуће. И даље му је дан деловао нестварно, само што више није имао мисли које лутају. Одменио их је оним којима је почео да истражује сваки нови моменат свог новог живота. Онај погодак у браду нарочито га је орасположио.
У огромној радњи, испод чијег натписа прођоше кроз велика врата, било је свега и свачега. Понајвише роптања помоћних радника, који нису стизали да дану душом од посла откако је проглашена мобилизација. Скоро свако мушко, а за рат способно, долазило је да нађе себи штагод за пут. Неко одећу, неко обућу, неко рубље, а неко прибор за бријање.
„Господине Миловановићу, па то сте ви!“, рече један од продаваца, па климну главом, скоро па послушно.
„Ја сам, Перице, ја сам. Не сагињи се, нисам ти ја мој отац“, рече му Лазар, а Јанаћко се нађе у чуду.
„Отац...? Миловановић? Војислав ти је отац?!“, упита Јовић, а потом син власника трговачког ланца климну главом попут Перице. Јанаћку одмах сину зашто су онако журно прошли испод натписа на коме је, тик изнад улаза у радњу, највећим словима управо „Миловановић“ било исписано.
Кратку тишину прекину глас понизног радника.
„Чиме могу да вас услужим, млади господине?“
„Види ти њега... Син чувеног Миловановића, а обара једним потезом, као теле кад се ритне!“, насмеја се гласно Јанаћко Јовић, што би и потрајало да га саговорник не прекори погледом. Лазар се одмах обрати продавцу иза ког се окупише, у савршеном поретку, и помоћни радници.
„Требаће нам неке ствари, Перице. Спакуј нам по три пара чарапа. Вунених“.
„Вунених, господине Миловановићу?“, упита радник, који је на први спомен чарапа руком кренуо ка најмодернијим, танким памучним, Београђанима врло драгим од почетка века. Испрва због помодарства, јер су стизале из Прека, преко реке – из Аустроугарске, а потом због удобности.
„Да, Перице. Вунене. И обојици још по... бритву, брус за њу, каиш такође, сапун и... комплет за шивење“.
„Лазаре Миловановићу, ти као да ме изводиш на бал!“, узвикну Јанаћко.
„Само ти спакуј то“, рече газдин син раднику а да се није ни окренуо ка свом новом познанику. Када то и учини, климну му главом и додаде: „Веруј ми.“
Био је то први тренутак од јучерашњег одбијања да са друштвом оде у Земун а да је Лазар био сасвим убеђен у оно што ради. Истина, праћење потпетица госпођице Јовановић такође би могао да сврста у такве потезе, али је то ипак била напрасна одлука, авантуристичког духа. Ова је била проткана решеношћу. Одавно није доносио такве, схвати.
„Е, вала, кад нам и господски синови о рату знају, јао си га вама, Турци“, рече Јанаћко, и даље ведра духа, када га прекину глас Перице.
„Господин Лазар је у Русији стицао војна знања...“
„Перице...“, прекину га младић о коме је почео да прича мимо онога што радници о својим газдама говоре муштеријама. Разговор се, ипак, настави и то Јовићевом знатижељом.
„А је л'? Русија? Ма шта кажеш... Учио у неком кадетском корпусу? Ау, лебац ти пољубим!“
„Прескочио сам то. На Училишту сам био...“
„Како, бре, прескочио?!“, упита Јанаћко, знатижељан као и окупљени радници који су нешто од одговора и знали.
„Тамо ти је кадетски корпус као код нас основна школа и скоро цела гимназија. Други степен образовања су ти те њихове академије, војна Училишта...“
„Па како тамо заврши?“
Лазар се ућута на трен. Прелазило му је полако у навику да застане са речима тог дана, а то му се није свиђало. Сећања су, међутим, била јача од порива да разговара скроз отворено.
„Отац ме уписао. Имао сам године, гимназијско образовање и... ето. Него, Перице, стави све ово на мој рачун, па да кренемо. Остај ми здраво“.
„Нема проблема, господине Миловановићу“, рече продавац па главом брзо показа помоћним радницима да упакују тражену робу. Тада се одједном огласи и Јанаћко Јовић.
„Не, не, не... Чекај мало, нећеш ми ти плаћати ратну спрему“
„Сматрај то... даром захвалности“, одговори Лазар.
„За шта, бре?“
„За начин на који смо се упознали“, гласио је одговор сервиран уз осмех.
Расправе није било, као што је није било ни када су изашли. Тада је Јанаћко предложио да пре него што оду на београдско Тркалиште, место окупљања обвезника које је мобилизација чекала у другим градовима, сврате до његове редакције, да се опрости.
„Немаш никог другог овде?“, упита Лазар, стављајући ранац на раме и гледајући час ка писму које је и даље било код њега, час у правцу из ког су побегли.
„Немам. Кирајџија сам. Са газдарицом, мајка-Бисом, сам се поздравио већ, а сви моји су у селу. Из Доње Речице сам“.
Његов саговорник климну главом, схвати да је остало још много од дана, настављајући да се креће ка редакцији пре одласка на збориште.
„Дакле, ипак ћемо да завршимо ми у новинама“, насмеја се Лазар, па у добром расположењу продужише куда су се и упутили.
Дан је постајао све ведрији, оно мало облака разишло, а што је више подне одмицало, све је више људи било на улицама. Из једне гостионице се орила песма „Еј, трубачу“, са једног прозора „Тата, врати нам се цео!“, а са једног ћошка уплакана, а поносна девојка упућивала је можда и последњи поглед ка свом драгом који је увелико био у униформи. Коњичкој униформи, препознао је Лазар одмах по боји нашивака крагни. Не тако давно био је убеђен да ће му живот обележити ношење исте такве какву је угледао, плаве, коњичке. Сада га је, међутим, чекао пут у непознатао. И црвена, пешадијска крагна.
У Македонској улици, већ испред четвороспратне зграде „Политике“, Јанаћко је почео да се поздравља. Најпре са чистачем ципела, гаравог лица и врхова прстију, онда са неком госпођицом пискавог гласа, а затим и на самом улазу.
Баш ту, док се руковао са неким благо погрбљеним а врло мршавим младићем, по изгледу пре уличним продавцем новина него њеним ствараоцем, Јанаћкове речи прекину додир по рамену.
„Сине, да питам...“, рече старија жена која се одједном створи иза леђа двојице момака који су се договарали којим путем да, после „Политике“, иду ка Бањичком пољу и тамошњем Тркалишту.
„Реците, стара мајко“, одговори јој Јанаћко.
„Имала сам два сина, ту, мало старија од тебе. Обојица као комите погинули. Четници, како је онај млађи једино говорио. Више никога немам, ја сама... не могу. Али, могу једно: нађите ми, ви новинари, кога ја да опремим и да га ја као мајка у борбу испратим. Одужиће ми се ако мојим синовима запали свеће тамо доле испод Куманова“.
Стара, сиротињски одевена жена, ту заћута. Речи нису напуштале ни Јанаћкове усне. Лазареве нарочито.
Јовић се, ипак, огласи. Тек пошто је пригрлио мајку која више никог нема.
„Ја ћу однети то, госпођо, Идем сад на Тркалиште, баш сам кренуо. Наћи ћу најбољег јунака и рећи му да има див-мајку!“
Она жена му ослони главу на широке груди, онда му угура у шаке велику мараму у коју је упаковала шта је имала за војника-незнанца, те оде, неприметно уплакана.
Лазар и Јанаћко су ћутке гледали час у њу, час један у другога. У тишини се и попеше на први спрат.
„Јовићу, Јовићу, оде нам и ти!“, вртео је лево-десно главом један старији уредник, који је дубоко прегазио четрдесету, па више није био ни трећепозивац.
„А, шта ћете, чика-Милуне, мора неко и да ратује, а не само да ређа слова“, насмеја се по ко зна који пут тог дана Јанаћко.
„Вала, има да их ређамо без престанка. Не знаш, бре, о чему више да пишеш. Да л' о народном одушевљењу, да л' о томе што су се дигли сви наши савезници, да л' ћеш пре о добровољцима са којима војне власти немају појма шта ће, јер их нису толико очекивали, да л' о проблемима...“
„Каквим проблемима?“, упита Јанаћко.
„А, Београд ти је ово, сине... Увек неки проблем има. Ено, јутрос се потукли неки на Тркалишту, због места у реду, па онда возови препуни јер се формирају војни, па онда неки мангупи код Теразија изударали стране официре...“
Лазар и Јанаћко се погледаше, али се само Јовић усуди да пита за детаље.
„Ма, шта кажете? Официре? Савезничке?“
„Не знам све, ено ти га Милош... Милоше? Јоване, где оде онај вртигуз?“
„Па, по бурек!“, скоро па мрзовољно одговори упитани, такође стари новинар. Брецунуо се не толико због питања на које је Милун на тренутак заборавио одговор, већ због много посла.
„Да, да... Бурек. Мора се нешто и јести овде. Него, где сам стао... Не знам све, Јовићу, онај Аустријанац није био нешто много речит“.
„Аустроугарски официри нам вршљају по граду усред мобилизације? Па, мајку им пољубим, њима ништа није свето, ни кад непријатељ иде у рат!“, насмеја се опет Јанаћко.
„Тише, Јовићу. Не лудуј на те теме, ми се са швабама споримо, а не ратујемо. Тај ти је неки војни изасланик, шта ли је већ...“
„Ма, шалим се ја чика-Милуне. Него, Аустријанци, кажете... Па добро, нека дефилују, имају шта и да виде. Јанаћка, рецимо“, рече Јовић насмејано, па схвати да није мудро ту прекинути реченицу, и одмах додаде: „Јанаћка како креће на Турке! Ајд, живи били, па се видимо!“
„Жив ти нама био и у радости нам се вратио“, одједном се огласи онај Јован, па скоро потрча и, загрлиши младог колегу, рече:
„Ти у Моравску дивизију идеш?“
„Јесте, Боже здравља“
„Ако се сретнете са овим мојим Тимочанима, а хоћете, вала, и они су у Првој армији, ако устреба – нађи се оној мојој двојици...“
„Хоћу, Јоване. Како не би...“
Ту се некако одједном обави растанак, са много жеља сабраних у мало речи. На изласку, Лазар већ на степеницама упита:
„Аустроугаре смо тукли? Лепо, нема шта...“
„Није лепо, Лазаре“.
Сад се Миловновић насмеја, баш на излазу. Ту и рече:
„Како сад то, Јовићу, 'није лепо', а брк ти се смешио горе када смо сазнали ко су она двојица?“
„Није лепо, лепо ти кажем“, уозбиљи се Јанаћко.
„Како није лепо?“
„Није лепо... Одлично је!“, прасну Јовић у смех, па опет обгрли Лазарево даље раме.
Насмејани, кренули су даље, кад Миловановић реши да отвори коверат.
„Чек, да видим шта је ово...“
Отворише знатижељно, кад унутра једна мапа. Обична, као на часу земљописа. Само са неколико заокружених планинских масива.
„Маћедонија“, рече Јанаћко.
„Да...“, увиде и Лазар исто, па проба да разуме шта је тих неколико кружних покрета требало да значи, но не успе. Маса људи у коју су некако изненадно упали, усиса их и избаци неколико десетина корака даље – право на Теразије.
Народ је шетао ужурбано. Ретко се могла ту приметити дотерана госпођа, која би у то доба, после ручка, изволела шетати по калемегданском шеталишту. Не, није било хаљина из иностранства, великих шешира и нових рукавица. Господу је одменио обичан народ, шегрти и калфе, помоћни радници и рибари. Сви су ишли однекуд и некуд, гласно причајући, веселећи се или планирајући. Неки су били већ до пола у униформи, неки грађански одевени, тек – свако би за тему свог разговора или свог постојања имао само једно. Рат са Турцима ће. Коначно.
„Ово неки нови Београд“, скоро па промрља Лазар, увелико навикао на дотерани женски свет, на момачке шале са корзоа, на скупи „Шато лафит“, вино које не може ни свако у Бечу да приушти. Сада су, међутим, „неки нови Београђани“ заузели Београд. Онај обични свет који господа не примети осим када нешто захтева или очекује.
„Није то нови, него прави Београд, господине“, добаци му неко у пролазу, а Миловановић се, заједно са Јовићем, окрену у месту  и осмотри младића који им се обрати. Имао је сако од доброг штофа, нешто старије и изношеније панталоне. Гологлав, бујне косе, климну главом да им отпоздрави, па им онако затеченима додаде: „Кажем, прави је ово Београд. Само господске очи не умеју да га виде кад нема рата“.
„Је ли, бре“, хтеде да га оштро прекине Јанаћко, па се загледа у крупне, црне очи и врло танке бркове, подшишане тек колико да су попут црте изнад усне. „Чедомире, ти ли си то?“
„Јок, моја баба“, одговори му другар из школе.
„Ала ти је баба дотерала бркове... по европски“, рече озбиљног лица Јанаћко Јовић, па застаде, а онда прасну у смех. Трен касније, испред збуњеног Лазара, деси се загрљај. А онда и представљање.
„Чедомире, ово ти је Лазар, мој нови познаник. Лазаре – Чедомир, дерле из мог детињства, а види га сад“.
Лазар климну главом и пружи руку, но примети једну малу задршку пре него што му шака изађе у сусрет.
„Чедомир Антонијевић. Уча је краће. Учитељ будући, ако Бог да и свршим шта је преостало од школе кад рат прође“.
Новог познаника Лазар осмотри још једном. Не због одела и обуће, већ због тог става који угледа у очима и оном оклевању. Пред собом је имао неког ко би му могао бити вршњак, али са одлучним, разборитим погледом, из ког је било јасно да постоји сопствено „ја“.
„Него шта, него ћеш да свршиш школу. Па да учиш децу како смо осветили Косово“, насмеја се Јовић, тапшући по плећима друга.
„Треба децу учити и томе, и љубави према брату, где год да је, али и љубави према правди. А нема, Јанаћко мој, правде ако народ иде да гине, а господа ће и даље да се шепуре“, рече Уча, па климну брадом у правцу иза леђа саговорника. Тамо, руку под руку, неки богато угојени момак, под лактовима је имао руке две младе даме, које су се шепуриле уз нове шешире и још блиставији накит. Лазар је знао однекуд тог дебељка, учинило му се да га је сретао по журевима где се точило само страно пиће и на које је долазио само богаташки свет, но имена и порекла није могао да му се сети. Уосталом, више се дружио са девојкама него са момцима.
„Ено, Влада ти је чист пример“, настави Чедомир Антонијевић тише: „Чиновник већ у двадесетој, са државном платом и родитељима који могу сваког од нас да купе. Да ме извини господин Лазар“.
Миловановић само подиже кажипрст у стилу „Настави, слободно, не дотиче ме то превише“. И, Уча је наставио.
„Кажу ми другови да му је отац средио да не служи војску. Оправдао га неком болести“.
„Јасно. Види се и на сто метара да је болестан“, добаци напрасно озбиљан Јанаћко.
„Како?“, као да упиташе и Лазар и Уча.
„Има поремећај лактова. Морају две да га држе“, насмеја се Јовић, са њим и остала двојица саговорника.
„Пусти га, бре, Чедомире“, настави Јанаћко. „Памтићемо ми ко је ишао на Косово и Маћедонију, па кад се вратимо, лако ће се дугови наплаћивати“.
„Нећемо ти ми, Јовићу мој, ништа наплаћивати. Новчаник је увек пун код газда, а празан код народа. И, из тог празног увек иде у пун.“
„Их, бре, Чедомире Антонијевићу, тебе та политика скроз опи. Аман, човече, пусти буцка да лечи лактове, ајд' ми да попијемо једну заједно, па да се растајемо“.
„Драге воље, друже. Али, пут ме чека. Завичај зове. Други пук“.
„И ти пош'о на збориште? Ау, лепоте! Видиш ли, Лазаре, како нам се друштво увећава! Има да маршира пук Књаза Михаила – београдским корацима!“.
Лазару би и мило и чудно што младић ког је управо упознао треба да крене на исти пут, у исти пук. Једино није знао колико ће још моћи да ћути, без да реагује на став „сва су господа иста“.
Ипак, ћутке је кренуо даље, слушајући два нова познаника и сапутника.
„И, како ћемо одавде? Да узмемо неки фијакер? Ненадано уштедех паре за спрему“, рече Јанаћко, погледа Лазара, па додаде: „А онда сам још добио и једну приде“.
„То иде највећем јунаку ког видимо на Хиподрому“, подсети га Миловановић.
„О, по француски ћемо сада? Хипо-дром“, насмеја се Јовић, очигледно више волећи српску реч за место за коњска надметања, Тркалиште.
„Од грчког је то, Јанаћко. Хипо је коњ, дромос је нешто као стаза. А и користе ту реч и Руси, и у Америци чак, а наравно и Французи“.
„Видиш ли ти, Лазаре, у каквог учитеља овај стасава? Немој, Чедо, да паднеш Турцима шака, ко ће нашу децу онда учити да једноставније живе, да једну обичну ствар кажу на четири различита начина?!“, као да вечито насмејан оста Јанаћко Јовић. Када се он одмакну у страну да, путем који је водио ка Бањичком пољу, узме дуванског папира ког је у трговини Миловановића било понестало, Чедомир се обрати Лазару.
„Нисам малопре хтео да будем неваспитан“, рече, застаде, па када виде да није успео да све појасни једном реченицом, додаде: „Оно, када сам о господи причао и њиховом виду. Нисам мислио на сву господу. Него ме тај француски капут подсети на велике разлике којих има у народу и...“
Лазар се тихо осмехну, ваљда јер се осетио прихваћеним код младог човека који није прихватао неправде.
„Иду и господа у рат, Чедомире Антонијевићу“.
„Иду, Лазаре, само... Деца које господе? Оне највеће сигурно не“.
„Па, господо Антонијевићу и Миловановићу, да запалимо по једну“, придружи им се Јовић, те забаци рамена уназад, крцну пршљеновима врата и поче да из кесице вади дуван и завија цигарету у ходу.
„Миловановић? Лазар?“, упита се наглас Уча.
„Иду и господа у рат, Чедомире Антонијевићу“, понови своју реченицу син чувеног Војислава, па додаде: „Јер, и господа су народ“.
Јанаћку ништа не би јасно, Учи тек нешто. Ипак, није се дао лако.
„Камо среће да је више таквих“.
Није се дао ни Лазар.
„Видиш, Учо... То твоје учење, како би оно објаснило да синоћ, уочи почетка мобилизације, ниси могао човека да нађеш у биоскопу? Испред „Париза“ празно. У „Колосеуму“ и „Модерном биоскопу“ си синоћ могао да играш жмурке, а да те нико не нађе нити ода. И господа иду у рат“, понови Миловановић.
„Иду, него шта“, рече Јанаћко, увуче дим, па клепи Лазара по плећки, а онда, са цигаретом на доњој усни, поче да завија другу.
„Ама, иду, али... Сад је другачије. Тол'ко смо деценија чекали ово, па и да разумем што иду. Али, колико њих се завукло у куће, чекају да обвезници оду, да позивари одложе трубе и добоше, па да наставе по старом, склоњени што родитељским заслугама, што новцем?“.
„Тешке речи... Зар би нам држава била спремна за рат да после аустријске царинске кризе да управо господа нису нашла друге начине да Србија опстане и напредује?“, одговори му Лазар.
„Оно тешке речи? Да не треба да хвалим те богаташе, оне што су прво упрегли народ у јарам, па да тек пре две године, кад се дигло радништво, тек онда донела господа закон којим се радно време смањује? И то како се смањује? „Чујте и почујте, на десет часова дневно смањује се радно време за занатске и индустријске раднике, а на 12 часова дневно за трговачке помоћнике“. Је л' су тако ишли продавци новина и јављали „радосну“ вест? Је л' треба народ прво да изгине у штрајку, као оно четворо деве'сто седме у Шећерани на Чукарици, или да се војска шаље на раднике као у Мајданпеку, Бору и Вршкој Чуки, да би буржоазија пристала да се уведе недељни одмор? И, шта онда? Уместо да се уразуме, они почеше себи да угађају још више“, настави Уча скоро у даху, па додаде: „А није тако само у Београду. И није сваки Београђанин такав, разуме се. Али, ево, је л' беше оно, Јовићу, када тебе позваше на одслужење, да ти је први комшија одједном ослобођен? Јесте, него шта него јесте. „Није здрав“, рекли. Мани га, Мито. Отац му нека глава у среском суду... Ујутру није здрав, увече се весели својој „болести“ у холу хотела. Еј, у „Европи“ наздравља што је преварио државу! Па, ко превари државу на ситно, не жели јој добро ни на крупно!“
„Ама, увек је тога било, Чедо... Па не можеш ти натерати рибу на суво. Где ће он, онако сав намирисан да по прашини леже? Јесте, к'о и сви ми, од трећег разреда у школи је можда и учио теорију на обавезним војним вежбањима, али... Где ће он, са две фрајле, сад да учи како се за сваки метак понаособ мора пунити стара пушка Берданка, или како се са пет метака пуни нова брзометка, Маузер? Не иде, Чедо... Ко би онда наздрављао по нашој прокупачкој „Европи“?“, нашали се Јанаћко, те завијену цигарету пружи старом другу.
„Е, мој Јовићу... Докле год ми допуштамо као народ да се господи може све што јој се прохте, дотле ће радници да грцају, касе да се пуне, геџа ће у ров, а господинчић у фијакер“, настави Уча, кад баш један фијакер застаде поред њих.
„Лазаре!“, довикну неки женски глас.
Сва тројица погледаше ка месту позива, а две женске главе им се осмехнуше. Обе са шеширима, дотеране по последњој моди.
„Идемо код Милићке, хоћеш са нама?“
„Поведи и другаре“, уз кикот добаци нека трећа, коју ни не спазише испрва.
„Други пут, Јулија. Кад се вратим из рата“, рече Лазар и, сам се себи чудећи, исправи главу и настави да корача док их је фијакер, успореним касом коња, пратио.
Саговорнице су престале то да буду. Није им ни на крај памети било да би могле да чују такве две реченице. Не од Лазара Миловановића. Не када су све три на окупу.
„Је ли, каква је та Милићка?“, муну Лазара лактом Јанаћко, а шапатом упита док се фијакер полако удаљавао.
„Ћерка једног... што је сина склонио јуче у Земун“, призна Лазар себи и новим познаницима тачност појединих Учиних речи.
„Ето! Ама, кажем ја вама људи...“
„Ама, кажем и ја теби, Чедомире, доста кукњаве. Биће Срба довољно за Турке, па макар им Швабе и даље реформисале војску“.
Лазар се присети како је, на последњој терапији, пре две и по године, слушао од армијског санитета о неком великом немачком генералу Колмару фон дер Голцу, ког су отоманске власти ангажовале да им реформише војску и устроји и увежба по „принципу немачком“. У Русији се претходно наслушао о немачкој војној организацији, о ратним плановима за сваку могућу ситуацију на ратиштима којих има и којих ће тек, можда бити. Зато му не би мило то подсећање на „швабино реформисање турске војске“. Ипак, нешто га одједном охрабри.
Ту, покрај улице којом су корачали уз две упаљене цигарете, приметише један растанак. Отац је љубио сина у чело, говорећи:
„Сине Радомире, послушај шта ћу да ти једино кажем, а нека ти Богом просто буде ако ме не послушаш што ти кажем. У рату, туђе не узимај. Женскиње – не дирај! И једно и друго упропасиће те ако прекршиш. Послушај ме, једино те то молим и тражим од тебе!“, говорио је старац проседих бркова, са сељачком шајкачом на глави. Град је већ остајао иза њих, шешире су одмењивале шајкаче, а приградске куће биле су мање, неуређеније и сиромашније. Не и мудрост која се у њима узгајала.
На другом ћошку, једна бака не пушта из својих малих, жуљевитих дланова шаку војника, обичног редова. Брат му је, види се по скоро истој, само мало крупнијој глави, ћутке стајао поред. Обојица у униформама већ.
„Вуле, Јово... Да је мени само да нисам овај дан дочекала. Вуле, мој голубе бели... Јоване, јабуко од злата...“, кроз сузе је причала старица.
„Бака Јулка“, одједном шапну Јанаћко. „Живео сам једно време ту близу. Изгуби она мужа у другом рату са Турцима, седамдесет осме. А сина јединца кад краљ Милан Обреновић реши оно лудо, да осамдесет пете нападне Бугаре, па силан народ изгину на Сливници. Одгајала унуке, сад они њу. А обојица мобилисана“, хтеде још да прича Јовић, али се стара Јулка, рукавом обрисавши сузе, као одједном расани. Очи јој неким чудним сјајем засветлеше, а одлучнијим гласом скоро подвикну:
„А што ја кукам? Да ме виде моји покојници, они би ме проклели: гле, старе будале, као да само оно шаље децу. А мајка је Југовића изгубила њи' девет, и свог старог Југ-Богдана. Еј, девет њи'! Зашто сте се родили, него да гинете за свој народ, за своју веру? Децо моја, не гледајте стару будалу што је плакала. Будите ви јунаци, како сте и васпитани, па весело 'ајте на Косово! Соколови моји, одлетите поносито, а ваша ће се нана Богу молити да јој се живи и здрави вратите. А ако у боју и погинете, кунем вам се вишњим Богом да сузу пустити нећу, али ћу пешке доћи на Косово да вам свеће припалим“.
Два унука је загрлише, а три пролазника обновише кораке. Лазар је осетио неку чудну мучнину у стомаку. Није била непријатна, колико изненадна. Њега мајка није испратила. Није ни стигла, скоро па јој је утекао.
Како су се приближавали Тркалишту, тако је све више породичних растанака уприличавано. Није ишло да се иде за војником до пред комисију, на збориште. Мало суза, а мало више обећања, чуло се сад већ на сваком кораку.
„Види, браћа Олујићи“, скрену брадом у лево Чедомир Антонијевић Уча, па прошапта „Сва тројица у штампарији раде. Али, као сат!“
А браћа, сва тројица првопозивци, јер су спадали у ту, ударну групу српске војске старости од 21 до 28 година, до пред Хиподром дошла а да су их три жене пратиле. Једна од њих заустави друге две, па пре него што се окренуше назад ка Лештанима, ухвати мужа за капут, обриса му дланом сузу и наглас рече: „Немој жалити, не брини ти за нас. Ми ћемо се бринути и за нас, и за децу, и за вас. Паднете ли, синови ће вас осветити. А вратите ли се живи, ми ћемо се поносити, а ослобођена браћа ће вас благосиљати. Збогом!“.
То рече, па га пољуби и, уз окрет, оде са оне две које исто учинише.
Лазар сагну главу ка свом рамену, обриса тако око, па му поглед застаде на радњици. На њеном излогу је било исписано „Крајње је време да рашчистимо са Турцима. Ја сам радњу затворио и са момцима отишао да се тучем“.
Ту, недалеко од натписа, неки врло млади војник затеже каиш и скрива сузе, а мајка га љуби у груди, као у прадавна времена када се тако народ поздрављао.
„Чедо моје, не тужи. Весело пођи за осталом браћом. Кад има оволико света који по цену свог живота хоће да ослободи браћу своју од турског ропства, наћи ће се неко и за мене стару да се стара. Пођи у миру и нека ти Бог буде у помоћи“.
Јанаћко тад муну Учу, па каже:
„Види, Чедомире, шта ти је српска мајка. Радује се што сина шаље кад отечаство зове. Их, сунце ти пољубим...“
Уча приби браду горњој вилици, климну главом, па погледа Лазара.
„Стигосмо ми“, предухитри Миловановић било које питање, па закорачи испред Јанаћка и Чеде, тражећи део општинске комисије који је

За оне које ова тема занима, ево, на једном месту, Пролог, прва и, комплетирана, друга глава у пдф-у:

https://www.dropbox.com/s/641lyyouacl7kf9/%D0%93%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%83%D0%BA_-_%D0%94%D0%B5%D0%BE_I_-_%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0.pdf?dl=0

Hvala, preuzeo.

Hvala Huddle.

Zahvaljujem

Skinuto teraj dalje :klap :klap :klap

Никада у историји ратовања мобилизација није извршена са таквом брзином и одушевљењем. Рок за мобилисање пукова првог позива био је 4 дана, али већ у првом дану мобилизације 20. септембра (по ст. календару), на зборишту у Прокупљу је било 100% официра, 99,5% подофицира и 92% војника. Оних 8% дошли су већ сутрадан на мобилизацијска места, пешке са простора Копаоника, Селичевице, Горње Јабланице…

Четници Воје Танкосића, међутим, почели су да се окупљају још у пролеће (и лето) 1912. У кафани Рапоња био је штаб који је прихватао добровољце, а обука је вршена на брдима изнад града, Боровњаку и Губи.
Гаврило је као ученик петог разреда гимназије у Београду, напустио школовање и дошао у Прокупље, са својим другом Симом Миљушем из Лушци Паланке у Босни. Симо је, заједно са Мустафом Голубићем (и др. младобосанцима), примљен у добровољце и 1912. борио се у Лапском четничком одреду. (Год. 1937. нестао је у Стаљиновим чисткама.)

Гаврила и Симу  је Танкосићу у зграду Окружног начелства одвео Милан Цигановић (за њега се верује да је имао кључну улогу у Сарајевском атентату). Прича се да је том приликом капетан Танкосић пред уплаканим Гаврилом наредио једном четнику да са јабуком на глави стане на двадесет корака од њега, а затим извадивши револвер пуцао и погодио јабуку. Утисак који је Шиља оставио на Гавру сигурно је допринео његовом самопоуздању да уради оно што је урадио у Сарајеву на Видовдан 1914. Гаврило је у Прокупљу остао око два месеца, дружећи се са Божом Павловићем из Бериља и др. младићима који су били премлади за рат.

Пуковски свештеник поп Лука Марјановић, који је причестио војску, замењивао је рањеног протојереја Тасу Урошевића. Наиме, када се у препуној сали хотела Рапоња капетан Танкосић попео на сто и позвао четнике да освете Косово, настала је пуцњава у којој је са пет метака рањен пуковски свештеник Урошевић и уместо да са војском крене на Косово, завршио је у нишкој болници.

Први су, још пре објаве рата (после невиђеног лумповања код Рапоње), на границу према Преполцу отишли четници Воје Танкосића. За њима је кренуо и 2. пешадијски пук трећег позива да обезбеди границу. Милан М. Поповић, париски студент права, артиљеријски поручник у резерви, водник комита, имао ту срећу да буде први почасни гласник, који се винуо тамо где Обилић над сенама влада. Погинуо у сукобу са Арнаутима на Мердару, дан пре објаве рата.
Дан касније отишао је други прекобројни пук у правцу Медвеђе, а затим и други пеш. пук другог позива према Мердару. А онда, 24. септембра, испраћен од читаве Топлице, уз звуке пуковског марша Стој Дрино, водо ладна, кренуо је у двојним редовима према Марковом Камену, низ Топлицу према Куманову, други пешадијски пук првог позива Књаз Михаило.

[attachment=1]

Hvala Huddle - taj period Srpske istorije je do skora bio zanemarivan i sakriven od običnih, svakodnevnih ljudi.
Nadam se da ćeš nam ti, svojim romanom verno prikazati šta se zbivalo u periodu od 1912. pa do karaj velikog rata.

Хвала свима на лепим речима, а нарочито онима који су ми приватним порукама значајно помогли указујући на неке значајне детаље.

Ево (и даље "прве руке") допуњеног "издања". Ту је сада и трећа глава мог романа о Гвозденом пуку, укључујући и делове - Кумановске битке:


http://goo.gl/6kOYfV

(Фајл је велик око један мегабајт, у .пдф формату је)

Само да се захвалим свима који шаљу приватне поруке и указују на добре стране али и грешке у досадашњем делу романа. Грешке су наизглед ситне (датуми, најчешће - јер се преплићу коришћена документа која су писана по старом и она која су писана коришћењем новог календара), али све ће то бити дотерано како треба, што успут, што када читава прича буде готова и крене детаљно прегладање сваког исписаног слова.

Зато... не замерите на тим детаљима.

Биће то како треба, даће Бог.


Поздрав још једном свима. И, хвала још једном, свима.

@huddele samo ovako nastavi pa da te vidimo na sajmu knjiga :)

Куманово актуелно ових дана. Баш као и у мом роману о Гвозденом пуку, који управо настаје.

На једном месту - пролог и четири главе. У последњој написаној, четвртој - Кумановска битка.

https://goo.gl/6kOYfV

[attachment=1]
Резервни пеш. потпоручник Сретен Станић - Цукић, водник у II пеш. пуку Књаза Михаила.
Славно пао на Дренку.

Животопис проте Танасија Тасе Урошевића, пароха прокупачке парохије, укратко приказан кроз Окружни протопрезвитеријат и Архијерејско Намесништво

Прота Таса Урошевић, син је учитеља врмашког Јована Урошевића из околине Соко Бање, а рођен је 16. 02. 1860. године. Завршио је Београдску богословију 1878. године па је од 1. 07. 1878. до 7. 09. 1882. био учитељ у Великој Дренови. Од 1883. године до 1. 07. 1894. године био је писар, а затим и судија Духовног суда у Нишу, на коме положају је пензионисан са 10. година указане службе и упућен на парохију житорађску, где остаје до пролећа 1911. године, када је постављен за Окружног протопрезвитера у Прокупљу. Као окружни протојереј био је 1911. године са државном делегацијом у Одеси, а за време окупације у Првом светском рату био је интерниран у Бугарску. Године 1919. премештен је за окружног протојереја у Нишу, а умро је у дубокој старости 1942. године, такође у Нишу.

https://www.youtube.com/watch?v=BTO7XoPDO_U

https://www.youtube.com/watch?v=2TNlqJcQ5jc

Ново поглавље је ту. А у њему - шпијунажа, стране хуманитарне мисије, љубав, српско-албански односи, обавештајна криптографија, Србија у рату...

Мој роман о Гвозденом пуку остаје бесплатан онлајн, а нараста - овде:

https://www.dropbox.com/s/641lyyouacl7kf9/%D0%93%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%83%D0%BA_-_%D0%94%D0%B5%D0%BE_I_-_%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0.pdf?dl=0

(пдф фајл, величина је око 1,3 мегабајта)

Ново поглавље. Седмо. Мој роман о Гвозденом пуку баш нараста.

Бесплатан је - ту: https://goo.gl/6kOYfV

(Пдф фајл, мегабајт и по)

Какве везе имају први председник ФСС, Новакова Јелена Генчић и Гвоздени пук? Па, имају...


Ново поглавље мог романа о Гвозденом пуку је ту.

Бесплатан онлајн, и даље: https://goo.gl/6kOYfV

Само настави овако, па да га видиомо на сајму догодине...

Боже здравља :)

А пред празнике, ново поглавље. Битка на Бабуни, једна од чудеснијих у серији јунаштава српске војске.

Цео роман о Гвозденом пуку, баш како нараста из дана у дан, и даље је доступан овде - https://goo.gl/6kOYfV

(Пдф фајл. Има око 1,7 мегабајта)

Пуковник Димитрије Милић (први с лева), трећи ратни командант Гвозденог пука, са својим штабом и пуковском заставом. Погинуо на Солунском фронту. Слика је преузета из књиге Флоре Сандс An English Woman- Sergeant in the Serbian Army.

[attachment=1]

Само мала исправка.

Димитрије Милић је био, хронолошки гледано, пети и седми по реду ратни командант ове јединице. Према оперативном дневнику Другог пешадијског пука "Књаз Михаило", водили су га:

1. Потпуковник Владимир Ристић, од 20.9.1912. до око 25.6.1913, када је оболео од колере у Штипу. Дан смрти није познат
2. Пуковник Душан Пурић, од 25.6.1913 до завршетка Другог балканског рата. Погинуо на Мачковом камену на челу пука „Стеван Немања“
3. Потпуковник Ђорђе Палигорић, од завршетка Другог балканског рата до првих дана 1914. (до почетка Церске битке)
4. Пуковник Миливоје Стојановић од 4. августа до 21. новембра 1914 када је погинуо у Колубарској битки
5. Потпуковник Димитрије Милић, од 21. новембра 1914 до 7. априла 1915 када одлази за команданта граничног Вардарског одсека
6. Мајор Војислав И. Гојковић, вршио је дужност команданта од 5 децембра 1914 до 4 априла 1916.
7. Пуковник Димитрије Милић примио је поново дужност команданта пука 4 априла 1916 и командовао пуком до 15 децембра 1916 када је погинуо од непријатељске гранате на Солунском фронту
И тако даље...

Него, кад смо код ове теме, морам са вама нешто дирљиво да поделим. Сељаци из села Игриште сами решили да скупе новац за споменик јунацима Гвозденог пука.

http://www.youtube.com/watch?v=SiwIAw7fQh4

Мој роман о Гвозденом пуку и даље нараста.

Пролог и десет поглавља су ту.

Роман остаје бесплатан, у ПДФ формату, овде: https://goo.gl/6kOYfV

Када је објављена мобилизација октобра 1912. године, Ђорђе Милачић је био питомац Војне академије и имао је чин поднаредника. У рату са Турцима, као поднаредник, био је командир десетине у другој чети другог батаљона. Име Ђорђа Милачића налази се на Списку најхрабријих официра другог пешадијског пука, који садржи осам имена најхрабријих међу храбрима.

[attachment=1]

Само да јавнем да је мој роман о Гвозденом пуку (књига прва) - готов.

Као што сам обећао, роман остаје бесплатан, у ПДФ формату, овде: https://goo.gl/6kOYfV

Кад буде било штампано издање, а неки наши славни спортисти су заинтересовани да финансирају ту причу у данима који су пред нама, бићу слободан да вам и то јавим.

Хвала свим корисницима Палубе који су ми се јавили приватним порукама и помогли да ово што сам писао - буде толико веродостојно.

Bravo majstore, iako sam čitao besplatnu verziju, mislim da će štampana knjiga da obogati svaku kućnu biblioteku.

Честитам. Свакако ћу набавити штампано издање.

"Гвоздени пук" на улицама Београда, 27. марта 1941. године.
Војна музика Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" креће се Бранковом улицом, на коњу мајор Павле Бабац, командант Првог батаљона Другог пешадијског пука.

[attachment=1]

Ееее... ово поредити са 2. пешадијским пуком „Књаз Михајло“ српске војске током ратова од 1912. до 1918. године је, у најмању руку, неумјесно и крајње уврједљиво.

На лечењу у Бизерти, рањеници другог пеш. пука првог позива Моравске дивизије и Милунка Савић у униформи, 1917. године.

[attachment=1]

Najzad!

---------------------------------------

Gvozdeni puk dobija prvi SPOMENIK, evo gde će on biti
Lj. Mitić   26.04.2016.

Spomenik Gvozdenom puku biće otkriven 28. maja u selu Igrište kod Kuršumlije, u kom trenutno živi 25 stanovnika. To će biti prvo obeležje ovom puk u Toplici, iz koga herojska jedinica potiče.

[attachment=1]

Inicijativa za podizanje spomenika pripadnicima Gvozdenog puka, koji su u rat i večnu slavu krenuli 7. oktobra 1912. godine iz Prokuplja i herojski se borili sve do kraja Prvog svetskog rata, začeta je sredinom 2015. godine i u toku je završna faza realizacije. Član organizacionog odbora i jedan od inicijatora podizanja ovog spomenika Života Jevremović iz Igrišta, uporan je da se izgradi prvi spomenik ovom legendarnom puku, za šta se novac prikuplja isključivo od donacija.

- Cilj mi je da što više ljudi, potomci heroja Gvozdenog puka, učestvuju u akciji i svi zajedno sagradimo spomenik. Važno je da svako ponese deo krsta i u budućnosti priča svojim unucima o svom učešću u izgradnji – kaže Života.

Jevremović podseća da je iz njegovog sela u Prvi svetski rat otišlo pevajući 17 junaka i svi su bili deo Gvozdenog puka. Rat su preživela samo trojica.

- Predviđeno je da spomenik bude visok pet metara, sa dvoglavim belim orlom na vrhu. Spomenik će biti urađen od najkvalitetnijeg granita i na njemu će biti grb Drugog pešadijskog puka “Knjaz Mihajlo”, poznatog kao Gvozdeni puk - kaže on.

Izvor: www.blic.rs

И, приближило се време да се штампа моја књига. Толико се приближило да је "Блиц" чак то објавио на насловној страни сајта
(Што испрва и не чуди, радим тамо. Али, то су урадили без да су ме обавестили да ће то да ураде :) Хвала им на томе, наравно)

Елем...

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/oziveo-gvozdeni-puk-novinar-blica-napisao-knjigu-o-najcuvenijoj-jedinici-srpske/vb0se84

Браво, браво Дарко... Па, на колеге се не требаш љутити :). Имаш изгледа добре колеге.

Svaka čast Darko! :klap :klap

Bravo!

Bravo.
Video sam da ne planirate da prodajete stampano izdanje ali me ipak zanima kako da dobijem (kupim) stampani primerak romana. Takva dela nemaju cenu.

U članku koji je objavio Blic kaže se da knjiga ima 400 stranica, a pdf koji može da se skine ima 50. Dal i je to samo deo celokupne knjige?

Хвала свима. Од срца хвала.

Да одговорим на питања, колико је могуће у овом тренутку одговорити на њих.
BrRista: Још увек се ради, заправо тек је почело, прикупљање средстава. Од количине новца ће зависити и тираж, а тиме и сама дистрибуција. Јавићу на време, свакако
Боро Проданић: Хм. Мислим да је на сајту књиге доступан исечак од 160 страница, или сам ја то нешто погрешно окачио тамо? Да, у сваком случају је то део књиге. Планирана је трилогоја, дакле три дела. Први је написан, има 400 страна, а већ сада би требало да је доступно тих 160, у онлајн форми.

Sjajno! čestitam Darko!

Evo šta ja mogu da skinem:

[attachment=1]

50 stranica, nema više. :( Možda nešto grešim u daunlodovanju?

Хмм...

Ово је линк који сам ставио тамо на сајту - http://gvozdenipuk.rs/download2/%D0%93%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D1%83%D0%BA_-_%D0%98%D1%81%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BA.PDF

И, када кликнем на њега, у оној секцији Download, добијем лепо исечак од 160 страна.

и код мене 160...

Sad sam i ja uspeo, očito sam bio na pogrešnom linku.

Hvala za pomoć. :)

Нема на чему. А и ваљда бих ја требало да се захваљујем, што вас занима ова прича.

А тај исечак је само почетак приче о Гвозденом пуку. Две године истраживања је, заиста, била права авантура, али оно што је најдрагоценије - нису сами документи, већ доживљај тог времена, тих људи, њиховог размишљања и понашања. Има и на Фејсбук страници књиге неких додатних детаља, али... цела та прича, заправо, тек почиње.

Čitam ovo što je završeno i čekam nastavak. :) Hvala još jednom.

Svaka cast nemam reci da ti se zahvalim za ovu knjigu.

Хвала свима. Заиста.

Надам се да ћете тако задовољни бити и када прочитате ;)

Само да јавим једну радосну вест - Књига "Гвоздени пук" је одштампана и, стварно, дели се.

https://www.facebook.com/knjigagvozdenipuk/photos/a.552045744991281.1073741828.552025571659965/646234688905719/?type=3&theater&notif_t=photo_comment&notif_id=1499328567523974

(Хвала свим члановима Палубе који су помогли. Препознаће се. А и другима, који су усмеравали, кориговали, читали, бодрили. Заједничка је ово прича)

Честитам! Браво!

[attachment=1]

Штаб 2. пеш. пука првог позива г. 1913.

[attachment=1]

На Липару после 99 година. Радови на изградњи Спомен-парка посвећеног јунацима Другог пешадијског пука Књаз Михајло – Гвозденог пука из ратова 1912 - 1918. Свечано отварање предвиђено је за 12. октобар.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Два непозната борца Гвозденог пука.
Фото: Музеј Топлице.

[attachment=1]