PALUBA

Raspravljajući o jednoj staroj razglednici dotaknuli smo se i jedne iznimne povijesne ličnosti iz razdoblja  prvog svjetskog rata. Riječ je o grofu Johannu Salis Seewisu čije je djelovanje značajno utjecalo na obje zaraćene strane u tom krvavom sukobu. Kao što rekoh, po meni je on puno značajniji trag ostavio kao vojnik nego kao političar. U svakom slučaju vrijedi pročitati grofovu biografiju da bismo shvatili o kakvom se izuzetnom čovjeku zapravo radi.

http://www.austro-hungarian-army.co.uk/biog/salisseewis.html

https://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Salis_Seewis

U jednom dijelu spominje se i sablja koja je darovana grofu od strane Hrvatskih dočasnika.  S obzirom da se radi o sablji iz moje kolekcije, evo i nekoliko njezinih detaljnijih fotografija. Nadam se da će vam se svidjeti  :super !!!

Lepo gravirana sablja. Vrlo mi se dopada.

Evo i te već pomenute razglednice na kojoj je bivši vlasnik moje sablje  ;D . Da ne bi bilo zabune, i razglednica je u mome vlasništvu.

Evo da nekako zaokružim čitavu priču pokazat ću vam i poseban portepee koji dolazi uz ovu sablju. Naravno radi se o luksuznom Ketterlportepeeu specijalno izrađivanom za bogatiju klijentelu koja si je to mogla priuštiti.

PS: Ne ustručavajte se komentirati, jer vjerujem da kolega KUMBOR nije jedini uz mene koga ovo interesira.

Wiener Bilder, Ilustriertes Familieblatt
Wien, Sonntag, 16. Jänner 1916.

[attachment=1]

General je  zagrebački izdanak švicarskih korijena. Koliko je on bio poznat u vojnim krugovima, toliko je njegov brat biskup bio poznat u visokim crkvenim krugovima. Bili su među zadnjim osobama plave krvi koje su obnašale visoke dužnosti  dok ih nisu zamijenili plebejci. Više o njima pisao je Josip Horvat, poznati novinar i kroničar svega i svačega u Hrvatskoj. Velik dio generalovih odličja završio je u užem zagrebačkom kolekcionarskom krugu. Opisano je to u nekoliko priručnika o odličjima i medaljama. Krležin suradnik iz Leksikografskog zavoda, strastveni sakupljač domogao se većine odličja pokojnog generala.

OD LIČ NO!!!

Iskreno zahvaljujem obojici na vašem interesu i odličnoj nadopuni ove teme.Ipak, jedna mala ispravka – radi se o Karlovčanima.  Što se tiče grofovog brata Franje, on je uz blaženog nadbiskupa Alojzija Stepinca svakako jedna od najznačajnijih ličnosti zagrebačke crkve. Evo i jednog članka o njemu –

"BISKUP FRANJO (ILI FERRY) SALIS U ZAGREBU, KOJI JE NAKON DRUGOGA SVJETSKOGA RATA U VRIJEME INTERNACIJE NADBISKUPA STEPINCA PREUZEO VODJENJE BISKUPIJE KAO KOADJUTOR, GOVORIO NAM JE O 'DRAGOM SVETOM OCU' - KOJI GA IPAK NIKAD NIJE IMENOVAO NADBISKUPOM". FRANJO SALIS-SEEWIS SE RODIO U KARLOVCU 15. SIJEČNJA 1872. U OBITELJI AUSTROUGARSKOGA ČASNIKA KOJI JE POTJECAO IZ GRAUBÜNDENA. ZAVRŠIVŠI GIMNAZIJU U KARLOVCU, DOKTORAT FILOZOFIJE POSTIŽE NA GREGORIANI U RIMU, A DOKTORAT TEOLOGIJE U INNSBRUCKU. PAPA PIO XI. IMENUJE GA 23. TRAVNJA 1926. NASLOVNIM BISKUPOM CORICE I POMOĆNIM BISKUPOM ZAGREBAČKIM. ISTE GODINE DR. ANTUN BAUER ZAREDIO GA JE 4. SRPNJA ZA BISKUPA. KAD JE U RUJNU 1946. GODINE NADBISKUP STEPINAC LIŠEN SLOBODE, BISKUP SALIS-SEEWIS PREUZIMA PRIVREMENU UPRAVU NADBISKUPIJE KAO GENERALNI VIKAR SEDE IMPEDITA. UMRO JE U ZAGREBU 27. LISTOPADA 1967. GODINE.“

Za razliku od ordena i fotografija sudbina ove sablje bila je nepoznata sve do 2005 godine. Dovoljno je reći da je nakon pada NDH, preko Austrije završila u Njemačkoj. Tu se nakon čitavog niza godina pojavljuje na jednoj maloj aukciji gdje je kupuje nekakav preprodavač i odmah na izlazu  uz sitnu zaradu prodaje jednom Hrvatu koji je odnosi u Australiju u nadi da će nešto zaraditi. To mu naravno ne polazi za rukom, pa sablju donosi sa sobom na godišnji odmor u Hrvatsku, za što uredno plaća i carinu  ;D. Tu se raspituje o njezinoj stvarnoj vrijednosti i tako stupa u kontakt sa mnom te sablja konačno završava u mojoj zbirci. Pri tome moram napomeniti da sam sablju otkupio po normalnoj cijeni za takve modele, te da u to doba nisam znao o kakvom se dragulju uistinu radi ( a očito ni prodavač ). Interesantno je da sve te silne godine nitko nije istražio  njezinu povijest, ali i to se vrlo lako da objasniti. Naime, sablja je izgledala uistinu katastrofalno i na njoj se nije dalo razaznati gotovo ništa. Na svu sreću radilo se samo o zapečenoj totmasti koju sam uz malo truda lako uklonio, pa je ljepotica zasjala u svom punom sjaju i polako počela otkrivati sve svoje tajne. Po natpisu sam vrlo jednostavno provjerio tko je u to doba bio zapovjednik „Otočanera“ i onda su sve stvari sjele na svoje mjesto .Ja mogu samo zahvaljivati Bogu na ljudskoj lijenosti :laugh:.

Lep i značajan primerak u kolekciji. A i lepo je ukrašena.

Rekao bih da je onaj ko je 1945 izneo sablju iz Hrvatske znao njeno poreklo. Zašto bi je uostalom i nosio. Verovatno neki rođak koji je bio i dužnosnik NDH pa je krenuo u emigraciju. Tamo je sticajem prilika (on ili opet njegovi naslednici) prodao sablju koja je eto, dospela kod tebe.

Taj dio na žalost nisam uspio doznati. I moja je pretpostavka da se radilo o nekome iz obitelji. To ne znači nužno da je taj netko bio i dužnosnik u NDH, jer je i ogroman broj nedužnih civila tada izbjegao prema Austriji. U svakom slučaju hvala i tom neznancu koji je ponio sablju sa sobom.

General je umro prije rata i mislim da nije bio oženjen. Brat mu je bio stari mladić. Ne znam da je imao koga iz bliže obitelji.

Naravno kolega. To je dobro poznato. Iskreno rečeno ja sam mislio na nekoga od nasljednika iz šire obitelji.

Proklamacija generalnog gouverneura

[attachment=1]
Njegova je Preužvišenost, gospodin carsko i kraljevski vojni generalni gouverneur podmaršal grof Salis-Seevis izdao proglas na narod, u kojem objavljuje početak svoje uprave i ujedno poziva svakog njegovu upravu oblasti i organe s pouzdanjem podupirati. Kao svoju volju označuje on sigurnom i pravednom upravom zavesti red u ovoj zemlji, i konačno joj pomoći do mira.

Proglas je kratak, bez fraza, bez pustih obečanja. Grof Salis-Seevis je austro-ugarski vojnik, pa nije kao takav vičan mnogo govoriti, ali tim više raditi. Kad on obečava, da će narod izvesti iz ovog žalosnog stanja, u koje je zapao krivnjom zločinačkih vogja, pa da će mu pomoći do mira i ozbiljnog rada, to može svatko siguran biti, da će on svoje obečanje i održati.

Zadaća, koja je povjerena, njemu i časnicima, nije laka. Ali ovi vojnici nijesu barbari nego pioniri evropejske kulture, kojoj su svojim pobjedama otvorili i vrata Srbiji. Neka dakle ovaj narod prije svega uoči stanje stvari, kakovo zaista i jest, neka konačno shvati svoju zadaću, koju imade izvršiti, da se najme mirno i intezivno posveti poštenom radu za svoju zemlju i narod, pa kod toga s pouzdanjem podupim generalnog gouverneura i njegove oblasti koji imaju kao cilj samo dobrobit stanovništva ove teško pokušane zemlje.
Zajedničkim radom naroda i vlade sigurno će se moći izliječiti rana koju je zadala zločinačka politika Petra Karagjorgjevića ovoj zemlji, pa je privesti lijepoj budućnosti.

Beogradske Novine, 16. siječnja 1916.

Odličan članak iz tadašnjih novina. Veliko hvala kolega na tome. Sudeći prema napisanome, malo je falilo pa da Srbija uđe u Evropsku Uniju još 1916. godine  ;D .

Tek sad vidim ovu temu, ovo je vrhunska priča!!
Čestitam na komadu u kolekciji!

Hvala kolega. Mislim da me sreća ovaj put uistinu poljubila.

Vrlo zanimljivo istrazivanje vrijednog predmeta. Jos nekoliko dodataka .....
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Необично је да су објаве и прогласи штампани и ћириличним писмом, јер одмах по доласку генералног гувернера фон Салиса у Србију, престао је да важи јулијански календар а ћирилица је, под претњом казне, била избачена из употребе. Гувернман је био устројен као полицијска држава, а фон Салис је имао задатак да успостави мир и нови поредак у делу који је потпао под аустроугарску власт (западне и средишње области Србије). Пошто предузете мере нису дале очекивани ефекат, подозревајући да је уместо репресије и најстрожих казни боље удовољити народним потребама и тиме придобити широке народне масе, гувернер је одлучио да извесним олакшицама подстиче отварање многобројних кафана и крчми, нарочито по селима.
Хуго Керхнаве, главни цивилни администратор Гувернмана, у књизи Војна управа у окупираној Србији, о томе пише:
И то се показало као бумеранг. Та места беспослице уствари отежавају политичку контролу и представљају јазбине у којима настаје све што није дозвољено, у првом реду некажњена политичка агитација. У кафанама се фабрикују све узнемирујуће гласине којима се потом хране српске главурде пуне фантазија.

Pa morali su jer, i od ono malo pismenih koji su ostali, njih 1 ili 2 % su znali latinicu.

Svaka čast momci !!! Iskreno zahvaljujem na vašem trudu i želji da nadopunite ovu meni vrlo interesantnu temu. Kockicu po kockicu i ovaj mozaik se pretvara u zbilja prekrasnu sliku.

Када поменусте ћирилицу и латиницу у окупираној Србији током Првог светског рата да вам испричам једну анегдоту. Изван теме је али више као занимлјивост и потврду нужности коришћења ћирилице у то време.

Ћирилица је званично била забрањена. У основним школама се почела учити само латиница. Елем, моја најстарија тетка је 1917. године пошла у први разред па је почела да учи латиницу. У почетку њена мајка а моја баба (једва писмена и нешколована жена) није обраћала пажњу али је потом приметила да "дете пише наопако и стално погреши слова". Моја баба је прво опомињала да погрешно пише и да  словни симбол "Н"  није "Х" , већ "Н". Како је ћерка била упорна и понавља да је тако учи учитељица, прво ју је измлатила (јер јој није веровала), али је сутрадан ипак лично отишла у школу код учитељице да је пита како то учи децу. Тек у школи моја баба је од учитељице сазнала да постоји и латиница. Тетка је волела да исприча ову причу а ми унуци смо волели да у шали запиткујемо бабу да нам покаже латиницу.

Odlična priča Dzumba !!!

Ne bih volio da se odmaknemo od teme, ali i ja imam sličnu dogodovštinu. Svojevremeno sam kao dio specijalističke obuke u JNA trebao isplanirati diverziju na brod pod „šifrom“ KO 3 APA. Ja sam se ubio tražeći po raznim šifrarnicima o čemu se zapravo radi jer sam mislio da je riječ o nekakvoj kratici kao npr DTM ( Desantni tenkonosac i minopolagač). Ni na kraj pameti mi nije bilo da je to ustvari KOZARA na ćirilici. Na svu sreću ( kao „dobar“ vojnik ) imao sam nekoliko prekomandi nakon toga, inače bi mi ekipa izvadila dušu. I dan danas se smijem kad se toga sjetim.

[attachment=1]

Hvala Jason !!!

Taj Hugo im je izgleda bio glavni ćato  ;D .
Evo još jedne poznate službene fotografije našeg grofa preuzete iz digitalnog arhiva Austrijske Nacionalne  biblioteke.

Његово Величанство цар и краљ доделило је војном генералном губернатору Србије, подмаршалу грофу Салис-Севису част правог тајног саветника. Поводом тим, лист Београдске Новине од 16. јануара 1916. објавиле су укратко биографију грофа Салиса, коју наводим у целости.


Podmaršal Ivan grof Salis–Seewis vodi porjeklo od jedne poznate švicarske porodice. Rogjen je 8. decembra 1862. godine u Karlovcu u Hrvatskoj, i sada je dakle u 53. godini. Do sada je poglavito poznat svojim radom na reformaciji u Makedoniji, gde je radio kao zastupnik Austro-Ugarske.

Vojničku je naobrazbu dobio u tehničkoj vojnoj akademiji, iz koje je izišao kao poručnik ženijskih četa. Poslije je svršio ratnu školu i unapregjen je u kapetanski čin u generalnom stožeru. Kao nastavnik je taktike bio neko vrijeme zauzet u požunskoj pješačkoj kadetskoj školi, odakle je poslije prešao na rad u pješadiju. Pošto je neko vrijeme bio šef generalnog stožera 28. pješačke divizije, unapregjen je za majora. 1903. godine postao je potpukovnik i tada mu je data titula Adjoint militaire d' Autriche-Hongrie, pri megjunarodnoj reformnoj komisiji u Makedoniji, kao zastupniku Austro-Ugarske.

Po mürzštegskom  programu, kao što je poznato, u tada još turskoj Makedoniji, bilo je povjereno Turskoj, da izvede namjeravane reforme, ali pod kontrolom izaslanih časnika velikih sila. Najvažniji je zadatak ove reformne akcije bio stvaranje oružništva i grof  Ivan Salis Seewis, stvorio je u tada u još potpuno divljim krajevima, vrlo mnogo u tom pogledu. Svoje sjedište je tada imao u Skoplju. Njegov je rad bio upravljen na stvaranje i uregjenje policijskih okružja u Makedoniji, i zatim na stvaranje škole za zapovjednike oružničkih postaja. On je organizovao ove škole i sastavio naukovne osnove za ove škole, koje su morale sasvim da budu podesne prema prilikama, koje su tada tamo vladale.

Ova je ustanova bila prva vojnička škola ove vrste u Turskoj, kojoj su vojne ustanove učinile sve moguće olakšice, i njihova je organizacija u toliko bila uzorna, da je ostalim vojnim misijama, a naročito talijanskoj, služila za ugled.
Grof Salis Seewis imao je pod svojim zapovjedništvom jedanaest časnika austro-ugarske vojske, koji su stupili u tursku vojsku, kao i švedskog kapetana i turskog potpukovnika Indver Nandrupa. Da bi održao drugarsko raspoloženje sa misijama ostalih velikih sila, sa turskim časnicima, vlastima i velikodostojnicima bila je gostoljubiva kuća grofa Salis-Seewis-a uvijek otvorena. Primanja, koja je u svojoj kući činio grof Salis-Seewis, pripomogli su reformnim planovima isto koliko i njegov energičan rad u zvaničnim poslovima. Godine 1906. unapregjen je grof Salis-Seewis u pukovnički čin i vratio se u monarhiju. Negov je odlazak iz Makedonije izazvao kod njegovih podčinjenih, kod njegovih suradnika i kod turskih vlasti iskreno žaljenje. Od cara i kralja odlikovan je odličjem željezne krune, a od Sultana osmanijskim odličjem II. razreda u znak priznanja za velike zasluge na njegovom radu u Makedoniji.

Prvo je postavljen za pukovnika pješadijske pukovnije broj 86. u Budimpešti, a kratko vrijeme zatim je premješten u pješačku pukovniju broj 79. grofa Jelačića na Rijeci, gdje je zatim postao generalmajor i brigadir.
Kad je izbio rat zapovjedao je on jednom brigadom i odlikovao se u borbama protiv Srbije. Tim povodom je unapregjen za podmaršala, i dobio je više odličja. Pošto je general pješadije pl. Sarkotić postavljen za zemaljskog poglavicu Bosne i Hercegovine, preduzeo je on zapovjedništvo nad 42. domobranskom hrvatskom pješačkom divizijom, a u poslednje je vrijeme bio vojnički zapovjednik grada Beča.

Цар Фрањо Јосип и цар Николај II усвојили су 3. октобра 1903. у Мирцштегу тзв. Мирцштегски програм који је наметнут Отоманском царству и који је, између осталог, предвиђао и реформу жандармерије у Битољском, Солунском и Косовском вилајету, тј. укључивање хришћанског становништва и страних официра у јединице за одржавање јавног поретка и безбедности у држави. 
Велике силе (осим Немачке) поставиле су своје представнике да учествују у управљању жандармеријом у појединим областима, а Аустроугарска је била задужена за Скопски округ. Ове реформе, међутим, нису имале за резултат значајне промене због недовољног броја жандарма који су послале велике силе, као и због Младотурске револуције коју су започели Енвер-беј и Нијаз-беј 8. јула 1908. године. Тога дана младотурци су узели власт најпре у Битољу а потом и у другим македонским градовима и прогласили хуријет – слободу за све.

Младотурска револуција означила је крај Мирцштегских реформи због чега је почетком 1909. године дошло до повлачења страних официра из жандармерије. Чим су младотурци учврстили власт, Енвер-беј је овако тумачио хуријет: Срби и Бугари, то је једна балега преко које је прешао точак од кола па предвојио – пола балеге на једној, пола на другој страни… све једна балега.

A šta da kažem kolega JASON !!!
Skidam kapu do poda. Svaki put me vrlo ugodno iznenadite svojim izuzetnim prilozima ovoj temi. U tekstu se spominje i grofovo napredovanje u vojničkoj hijerarhiji, kao i njegova omiljenost među vojnicima, a to nas opet vraća na sablju.

RIJEČ JE O SABLJI KOJA JE NEDVOJBENO PRIPADALA GROFU JOHANU SALIS–SEEWISU, A DODJELJENA MU JE OD STRANE HRVATSKIH PODOFICIRA 79. PJEŠAČKE PUKOVNIJE KAO OPROŠTAJNI DAR PRILIKOM NJEGOVA UNAPRJEĐENJA U ČIN GENERALMAJORA I PRELASKA NA NOVU DUŽNOST ZAPOVJEDNIKA 71. PJEŠAČKE BRIGADE U RIJECI.

Ne znam koliko vam je poznat ovaj podatak -

11. XI 1918. GODINE UPRAVO NAŠ GROF JE KAO POSLJEDNJI ČASNIK U AUSTRO-UGARSKOJ VOJSCI DOBIO ČIN ARTILJERIJSKOG GENERALA

Пошто сам из 'јужни крајеви' боље познајем прилике у Моравској и Вардарској војно-инспекцијској области које су биле под бугарском окупацијом. Тако и животопис грофа Салиса, у свему необичног човека, привлачи моју пажњу нарочито у време када је вршио дужност војног гувернера Гувернмана. Наравно да се нећу устручавати, уколико у трагању пронађем мрачну страну његове управе, да је предочим читаоцу, имајући при томе увек на уму, да је окупаторска власт, због познавања језика, била углавном састављена од: Срба, Хрвата и Словенаца из Монархије, који су приликом сузбијања тзв. реметилачких фактора имали неусловљену подршку домаћих аустрофила.

[attachment=1]

Naravno kolega da ne treba bježati i od ružnih stvari. Sve je to neophodno kako bi se dobila cjelovita i objektivna slika lika o kome govorimo. Ipak, moramo voditi računa o činjenici da svaka vlast najprije nastoji preuzeti medije i putem njih stvoriti što ljepšu sliku o sebi.

Evo još jednog malenog dodatka!!!
U ovom prilično rijetkom „Hrvatskom Vojničkom Koledaru“ iz 1912. godine ( koji je također u mom vlasništvu ) prikazan je šematizam cjelokupne KuK armade. Među pješačkim regimentama spomenuta je i naša 79. sa svojim zapovjednikom Ivanom Salis-Seewisom te najosnovnijim podatcima.

6/19. januar 1916.
Poseta Vilhelma II Beogradu

Dvorski voz je iz Niša stigao u 8 časova i 50 minuta na beogradsku železničku stanicu, ispred koje je bila postrojena počasna satnija, sastavljena od ugarskih i rumunskih pučkih ustaša.Poseta je imala strogo vojnički karakter, te je s toga kajzera pozdravio samo generalni guverner, podmaršal grof Salis-Seewis u pratnji svog glavara generalnog stožera potpukovnika Gellinkea i gradskog zapovednika generalmajora Kuhinke. Ove je časnike caru predstavio generalmajor fon Klepsch-Kloth. Zatim je formirana je kolona  od 28 automobila koja se uputila ulicom kneza Miloša ka tek obnovljenom železničkom mostu. Tu je car saslušao izveštaj o borbama oko mosta i u širem reonu a onda je peške obišao popravljeni most.
Potom se upućuju ka Kalemegdanu.Tu mu se podnosi izveštaj o borbama na ovom potezu, ali mu se prezentuju i podaci iz istorije, iz vremena Eugena Savojskog i Laudana.
Posle sata vremena provedenih na tvrđavi car Vilhelm se, veoma zadovoljan viđenim, rastaje od domaćina i kolima upućuje ka Zemunu.

[attachment=1]
U isto vreme je otpočela služba u Sabornoj crkvi povodom pravoslavnog praznika Bogojavljanja. Službu je vršio protojerej Boža Jovanović uz pomoć 12 sveštenika. Nakon što je ispratio kajzera službi se priključuje i generalni guverner sa članovima svog štaba. Nakon svečane liturgije on je poljubio krst i primio naforu od sveštenika.Potom se litija uputila ka Savi gde je napravljena mala tribina okićena ćilimima i cvećem. Tu je sveštenstvo blagosiljalo vode Dunava, Save i Drine uz počasnu paljbu topovskih plotuna sa tvrđave. U povratku litije protojerej Jovanović blagoslovio je ruske zarobljenike a potom pred crkvom i počasnu četu austro-ugarskih vojnika, koja je aktivno učestvovala u ovom događaju.
Nakon rastanka od generalnog guvernera , sveštenstvo je ušlo u crkvu, kao i narod, da celiva krst i svetinje.

Uistinu nevjerovatan primjer ekumenizma usred rata. Ljudi su se nekad puno više poštivali, pa makar se nalazili i na dijametralno suprotnim ( zaraćenim ) stranama.

[attachment=1]

Kaiser je tu, ali nigdje ne vidim našeg štrkljavog brku.

Гроф Салис-Севис: Једна мала епизода са службовања у Београду

Угледна породица Бошковић била је у Београду власник велике банке. Син ове куће, Миливоје, био је дипломирани инжењер и резервни официр. Учествовао је у два балканска рата као српски официр, а затим и у борбама против Аустро-Угарске. У овим борбама је тешко рањен. Повређена му је лобања и изгубио је вид. Аустро-Угарски војници су га заробили и опљачкали у војној болници у Нишу. Одатле је дошао својим рођацима у Београд. Кад је Салис чуо за овај случај, водио са својом уобичајеном енергијом. Војници су кажњени а српског је капетана, у пратњи свог стрица, послао у Беч на  клинику професора др Еиселсберга. Ту  је оперисан од великог хирурга, и вид му је у потпуности обновљен.
То није заборављено. Једног дана седео је Салис, одавно у пензији, у Аграм-у (Загреб) на клупи у парку, кад је један српски генерал кренуо ка њему да му у име српског народа захвали за његово витештво из времена кад је био Гувернер у Београду.  Салис је одговорио кратко и јасно: Извршавао сам само команде мог цара.

Ovo je fantastična priča. Kao što sam već rekao - Nekada su čast i poštenje bile znatno cjenjenije kategorije nego danas. I sama titula časnika trebala bi u sebi sadržavati nešto časno i viteško. Naš grof je i ovim svojim činom dokazao da je istinski ČASNIK. Naravno da je i srpski general zaslužio sve pohvale, jer je pokazao da se dobro nikad ne zaboravlje i uvijek dobrim vraća bez obzira na sve ratne strahote.

Мало је познато да је гроф Салис - Севис писао поезију на немачком језику. Читалачки свет није могао да се упозна с његовим стваралаштвом, јер песме никада нису објављене. Да није реч о поети просечних квалитета могу нам, за ову прилику, потврдити неколико стихова једне његове песме. Но тешкоће око превођења поезије на други језик су многобројне, па се Салису – песнику извињавам уколико сам песму сувише оштетио.

Freude Zeichen ringsum hellauf flammen                                 Радостан знак око светлости пламена
In des stillen Abends Dämmer scheine,                                   У мирној вечери сумрака искрица,
Und wir stehn am Waldesrand beisammen,                              И стојимо заједно на рубу шуме,
Träumen in die helle Nacht hinein -                                       Снови светле у ноћи у -
Purpurn glüht der Turm im roten Feuer                                   Пурпурном сјају торња у црвеном пожару
Dunkle Tannen stehen dicht dabei,                                       Тамне јеле стоје у близини,
Düster auch zu Füßen das Gemäuer,                                     Тамна стопала и зидови,
Epheu deckt die Trümmer der Vogtei.                                    Бршљан покрива рушевине зграда.
Alle mußten längst von hinnen scheiden,                                Све је већ одавно развејано отуда,
Ihre Lieben lassen, Glück und Hab,                                        Наши вољени, срећа и ствари,
Nur den Sturm und Drang der Licbesleiden                              И вихор и нагон за животом
Nahmen stumm sie mit ins feuchte Grab.                                Они су давно у тишини у влажном гробу.
Freudig hab' ich teil an Lust und Leben                                  Радосно сам учествовао у пожуди и животу
Doch ich neid' dem Vogt die stille Ruh!                                   Али сада завидим тихом миру!
Sind mein Drang und Sturm zu Leid gegeben,                          Ако су моја потреба и бура додатне патње,
Herr, dann schließ mein Buch auf immer zu!                            Господе, онда затвори моју књигу заувек!

Понекад нас изненади да људи који су се бавили неким суровим, безосећајним послом и који су често изгледали такви, у дубини своје душе буди нежни и осећајни, али и способни да своја осећања искажу речима и баш као у овом случају те своје записе нерадо излажу јавности (објављују).

Moram priznati kolega JASON da me s obzirom na umjetnički pedigre familije Salis Seewis ovaj podatak nije niti malo iznenadio, i kao sto Dzumba kaže - sva lica nekog čovjeka ne moraju baš uvijek biti vidljiva na prvi pogled.

Службени војни лист, бр. 51. Београд, 8. децембар 1921.

[attachment=1]

Sjajno, nisma znao da je on bio primljen u službu VKSHS.

Вероватно није ни примљен, него му је нова држава дала пензију.

Hvala Jason na odličnim podatcima. Upravo je tako kako kolega Dzumba kaže. Vrlo je interesantno to da su mu kao protivniku priznali čin  i pravo na zasluženu mirovinu ( mada je on u biti bio general topništva ).

Ivan Salis-Seewis promaknut je u čin Feldzeugmeister (drugi najviši čin austro-ugarske vojske) 11. studenog 1918, a umirovljen je 1. siječnja 1919. s mirovinom od 16.000 kruna. Izabrao je živjeti u Hrvatskoj te je umro u Zagrebu, 24. listopada 1940. Pokopan je u obiteljskoj grobnici na Mirogoju.

Neka se i ovaj detalj nadje......
[attachment=1]
http://www.austro-hungarian-army.co.uk/biog/salisseewis.html
[attachment=2]

U Jahrbuch fur das K.u.K. Heer za 1910-11 netko je davno oznacio ime tadasnjeg pukovnika i komandanta Otocanera.
[attachment=1]

Hvala i tebi Jadrane2 na dodatcima. Interesantno je da je ovdje ova regimenta navedena kao ugarsko- hrvatska osnovana 1873. godine što baš i ne odgovara istini. Na hrvatskom koledaru iz 1912. ( vidi prethodnu stranicu ) kao i na šematizmu iz 1914.  vidljivo je da je regimenta utemeljena 1860. godine te da su njoj pretežno Hrvati.

k.u.k. Otočaner (Ungarisch-Kroatisches) Infanterie Regiment „Graf Jellacic“ Nr. 79
Errichtet: 1860 – XIII. Armeekorps – 36. Infanterie Truppendivision
Nationalitäten: 96 % Croaten/Serben – 4 % Sonstige
Ergänzungsbezirk: Otocac
Garnison: Stab, I.,III.,IV. Baon: Fiume – II. Baon: Otocac
Kommandant: Oberst Eugen Edler von Luxardo
Ungarische Uniform – Egalisierungsfarbe: apfelgrün – Knöpfe: Silber

Sve IR 63 do IR 80 osnovane su 1860.g. Mnoge od njih imaju svoje "zastitnike" bivse komandante ili okrunjene glave po kojima su dodatno prepoznatljive.
Tako se datum 1873.g. po Jelacicu Buzimskom ne odnosi na datum formiranja.

To je i meni palo prvo na pamet, ali ako je ime po banu dobila tek 1873 godine , kako se onda regimenta zvala u doba osnutka!?! Nigdje ne uspijevam pronaći taj podatak. Davno sam naletio na neku "79. Infanterie-Regiment Franck", ali nisam to detaljno istraživao pa ne znam radi li se uopće o istoj pukovniji.

Chombe, nema tu nekih nejasnoca:

Od 1860-1873. naziv je Ungarisches (Kroatisches) Otocaner Infanterieregiment Nr. 79
   
a od 1873. nadopunjeno je s imenom Graf Jellacic.

Hvala na objašnjenju Jadrane2. Ja sam mislio da je regimenta prije nosila ime po nekom drugom, ali s obzirom na njegove zasluge i na to da je ban Jelačić umro 1859. godine, regimenta je komotno mogla nositi njegovo ime od samog osnutka  :).  U svakom slučaju bilo bi interesantno doznati zašto je baš ime grofa Salis-Seewisa posebno označeno.

Evo još nešto što je upravo objavljeno, pa tko razumije njamački i ima volje..............!!!

http://retro.seals.ch/cntmng?pid=asm-004:1968:134::941

http://retro.seals.ch/cntmng?pid=asm-004:1968:134::972

http://retro.seals.ch/cntmng;jsessionid=FB03E28C2B90B8EBF11A71E56585B8C2?pid=asm-004:1968:134::998

Прота Миливој М. Петровић, Први дани окупаторске власти у Београду 1915. (одломак из записа)

Требало је изићи пред преузвишенога гувернера. Њему је било одређено место у Државној хипотекарној банци. Гувернер гроф Салис Севис давао је утисак доброг човека. И заиста показало се да је уствари такав и био. Захтевано је с некоје стране, или тако удешено и предложено а не и нарочито тражено, да пред Преузвишеност изиђемо ми, тојест нас четири свештеника који смо имали смелости да останемо у Београду и неколико заосталих одборника предратне општине београдске.
Постројише нас у великој дворани на првом спрату у полукруг. Пред великим двокрилним вратима, која воде у суседну собу, дежурни официр је очекивао знак. Најзад, у једном моменту, отворише се врата и Гувернер уђе у наш полукруг. Прота Божа испаде једним кораком и отпоче поздрав у име свих и у својству 'ерц-пристера', којом је титулом још одмах почаствован за посредника између свештенства и окупаторске власти. Доцније, то право проширено му беше за посредништво уопште између власти и грађанства.
Прота Божа је говорио отворено, подвлачећи наш положај који није нимало ружичаст био. Био је сигуран да ће код представништва власти овај став наш наићи на одобравање. Све је било сагласно са мислима гувернеровим и саветима које је он имао да искаже у смислу 'бефела'. Он је то и учинио чим је наш 'ерц-пристер' завршио своје излагање.
Његова екселенција гувернер је одобрио речи говорникове. У походном оделу, он је строго војнички упозоравао на тешкоће у којима се налазимо. Он је дао израза својим мислима наглашујући да смо лишени слободе.
- Политику – нипошто! Добро да си упамтите!
У наредним мислима осетило се да се то и тако изговорено односи на крупну политику, на ствар окупације. То се посведочава и речима које, по сећању, дословно преносим:
- Ви можете се разговарат о свем и свачем, па чак и о вашим партијама; о ономе што се нашим језиком (подвукао Ј.) и гледањем на ствари зове бистрењем политике. Али, о ономе што се односи на политику освајања које су наше власти предузеле – никако! Ничем се не смије противстајати властима!! Добро да си запамтите. Ми смо овде дошли по праву својега мача! Нека само једна телеграфска жица буде откинута, сватко ће тај бити обешен!!!
Ове су речи гувернерове изговорене строго, отсечно и претећи…
И опет једно болно и панично узрујање; и страх удружен са очајем. Удаљили смо се немо, уплашено погледајући један у другога. Предали смо се судбини.

[attachment=1]

Hvala kolega na još jednoj vrlo interesantnoj sličici iz grofova života.

Jutarnji list, Zagreb, 15. travnja 1914.

[attachment=1]

A što reći ??? Oduvijek je bilo likova koji se nisu dali strpati ni u kakve kalupe. Bilo bi interesantno doznati što se dalje zbilo s Paskvalom. S obzirom da se događaj zbio neposredno pred 1. svjetski rat, ne bih se začudio da je nesretnik završio pred prijekim sudom. Nije baš mala stvar bubnuti generala ( a k tome još i plemića ) šakom u prsa. Očito je Paško malo dublje zavirio u čašicu.

Већ сутрадан исте новине су у извесној мери порекле ову вест, бар у делу који се односи на генерала Салиса, али као што се то види из садржаја текста, нове околности нису ни мало олакшавајуће за војника Франчишковића. Нема сумње да је а-у војни закон предвиђао строге казне и за најмање грешке, а војник је у овом случају учинио тешке преступе: недолично понашање, повреда старешинства и бегство из војске. Сигуран сам да је dzumba меродаван да о томе каже нешто више, наиме, о каквом се деликту ради и колика је казна могла да прети војнику Франчишковићу?
А шта се десило с њим, то једино Бог зна. Будући да је убрзо потом почео Светски рат, вероватно је упућен у прве бојне редове неког кажњеничког батаљона.

[attachment=1]

Koliko god bio pijan, čovjek bi morao biti totalni idiot da udari generala na sred korza. Ova druga verzija mi se čini vjerodostojnijom, mada je možda i cenzura odradila svoje. U svakom slučaju, nesretniku se nije dobro pisalo.

Како год било ударио је старешину (водника, који може бити и официр). У свакој војсци се тако нешто врло строго кажњава. Верујем да је војник Францишковић добио неколико година тешке робије и да је за време рата био у некој кажњеничкој јединици на фронту одакле се вероватно није вратио.

U sredu 12. jula 1816. godine, povodom odlaska podmaršala Salis-Seewisa sa mesta glavnog vojnog guvernera Srbije, Beogradske Novine objavile su napis pod naslovom 'Grof Salis-Seewis i Srbi', koga ovde prenosim u celosti.

[attachment=1]
Na dan 7. januara 1916. godine, pojaviše se na zidovima beogradskim plakati u boji. U njemu je c. i  k. podmaršal i pravi tajni savjetnik Njegovog Veličanstva grof Salis-Seewis saopštavao stanovništvu Srbije, da je postavljen za glavnog vojnog guvernera u po c. i k. četama zaposjednutim dijelovima Srbije. Novi guverner saopštio je u toj proklamaciji i program, kojim je mislio da vlada: Da pravednom i pouzdanom upravom uspostavi red u zemlji i da narodu, zavedenom od njegovih ranijih vodja, pomogne da ponovo dođe do sredjenih prilika.
Ove skromne i blage riječi bile su dobra preporuka kod srpskog naroda. On je iz toga video, da je uprava sudbinom Srbije povjerena čovjeku ispunjenom blagovoljenjem prema povjerenom mu narodu, čovjeka, koji nije htio upisati u grijeh cijelom narodu prestupe i grijehove, koji su izazvali ovaj strašni rat, već, koji je pravilno shvatao da narod nikako ne treba da ispašta za grijehe svojih vodja.
Ako je program novoga glavara zemlje učinio prijatan utisak na stanovništvo, to nije manje bio ugodan dojam, koji je na Srbe učinila sama ličnost guvernerova. Njegov vojnički pravi stas srednjega rasta, koji je od tada bio redovna pojava na glavnim ulicama beogradskim, sijeda kosa, s kojom je čudno kontrastirao čvrsti hod, oštri kao čelik pogled pun mladalačkog žara, topli i umiljati glas i druževni način, kojim je odgovarao na smjerne pozdrave gradjanstva, sve to osvajala je srca narodna. Grof Salis-Seewis postade popularna ličnost. Sa zadovoljstvom bi svijet na ulici gledao za njime, kad bi se prilikom šetnje pojavio, i sa povjerenjem gledao na svaki njegov rad, znajući da je sudbina Srbije u dobrim rukama.
Kakav je dubok utisak učinio guvernerov rad na najšire narodne slojeve, objelodanilo se na najeklatantniji način kod raznih ispekcionih putovanja što ih je Njegova Preuzvišenost činila po unutrašnjosti Srbije. Svuda se upravo na nevjerovatan način ispoljavala privrženost naroda. Bili su to prizori od nezaboravnog djelovanja. Na zemlju oboreni srpski narod, lišen svoje nezavisnosti, svoje uprave, svoje vojske, izlazio je s cvijećem u ruci u susret predstavniku sile, koja ga je pobjedila, kuljao je iz sela u gradove, da vidi glavara zemlje, koji je tako prijatno iznenadio narod, koji je dotle živio u strahu za svoju budućnost. Često je dolazilo do ovacija, koje su bile sasvim preko programa, mlado i staro utrkivalo se u klicanju visokom gostu. Guverner pak bio je neumoran u zahvaljivanju za ukazane mu dokaze ljubavi. Sa dražju, koja je okruživala cijelu njegovu ličnost, umio je on da zgodno odgovori na sve izlive srdačnosti, umio je da očara svakoga s kojime bi stupio u razgovor.
Ali najdublji pak dojam učinila je na srpski narod očinska briga, koju je guverner posvećivao srpskoj omladini. Gdje bi se god pojavio, prva bi mu posjeta bila posvećena školi. Njegovo je duboko uvjerenje bilo, da srpski narod samo od dobrih škola može da se nada boljoj budućnosti. On bi u lijetu zadobivao dječja srca; kao malo koji iskusni pedagog umio je on govoriti sa djecom, saznati njihove želje i brige. Naročito za beogradsku školsku djecu ne bi bilo većeg praznika, nego kad bi došla vijest, da će Njegova Preuzvišenost posjetiti školu.
Roditelji su u punoj mjeri cijenili ovu brigu guvernerovu za mladež, koja je pojačavala njihovo poštovanje prema glavaru zemlje.
Grof Salis-Seewis može se rastati sa dosadašnjim mjestom uvjeren, da je izvršio svoj program, kojeg je bio postavio sebi u početku svoga službovanja. On je ulio narodu povjerenja u novu vladu, uspostavio je red u zemlji i pomogao je srpskom narodu da se povrati sređenim prilikama.
Grof Salis-Seewis može biti uvjeren i siguran, da će ostati u ugodnoj i časnoj uspomeni kod srpskog naroda.

[attachment=2]

Svaka čast !!! Uistinu je nevjerovatno kako uspijevate pronaći sve te bisere.

Срби нису ни свјесни били каквом су срећом и сваким добром били обасути у лику овога Салиса... Севиса... кога ли већ...

Poštovani kolega !!!

Ako je ovo bila ironija, ovdje joj svakako nije mjesto. Tema je zamišljena kao istraživanje nekih povijesnih artefakata, a ne kao politički pamflet.

Политички памфлет?! Ни говора! Откуд то? Само мало ироније на писање тадашње "београдске" штампе...

U tom slučaju kolega, moja isprika. Zazvučalo mi je malo čudno. Što se tiče samog članka - ništa čudno. U svakoj državi, u svakom režimu i u svakom vremenu rijetki su oni koji pišu objektivno i ne ljube onu ruku koja ih hrani ili onu čizmu koja im stoji za vratom.

[attachment=1]
25. oктобар. 1940.
Политика, бр. 11637., стр. 12.
Белешка - некролог.

Vi ste kolega čudo  :super !!!

И. Салис-Севис у Скопљу 1904. године, у време спровођења програма Мирцштегских реформи.

[attachment=1]

Još jednom - svaka čast kolega. Slika je očito nastala u razdoblju od 1904. do 1906. kada je Salis-Seewis bio dodijeljen kao vojni savjetnik međunarodnoj misiji u Skoplju, Solunu i Istanbulu.

I. Salis-Seewis (lijevo) i pukovnik Sydor na brodu ( izvor - "Hrvatski vojnik" )

Ivan Ulrik Salis-Seewis
Zahvaljujući vojniku grofovskog podrijetla rođenom u Karlovcu, u Hrvatskom povijesnom muzeju danas se nalazi niz njegovih odlikovanja i fotografija koje svjedoče o Prvom svjetskom ratu


I. Salis-Seewis (lijevo) i pukovnik Sydor na brodu
Ivan Ulrik Salis-Seewis (Karlovac, 8. prosinca 1862. – Zagreb, 24. listopada 1940.), bio je austrougarski podmaršal. Nakon školovanja na Vojnoj tehničkoj akademiji u Beču i brojnih vojnih dužnosti, među ostalim, u Obavještajnom odjelu Glavnog stožera u Beču, postavljen je za vojnog savjetnika Međunarodne komisije za Makedoniju u Skoplju, Solunu i Istanbulu (1904. – 1906.). Obnaša zatim vojne dužnosti u Ugarskoj, zapovjednik je 79. (otočke) pješačke pukovnije i poslije 71. brigade u Rijeci. U studenom 1914. postaje zapovjednik 42. pješačke divizije i vodi je u drugoj ofenzivi na Srbiju. Nakon Kolubarske bitke 42. divizija pod njegovim vodstvom prelazi na Galicijsko bojište. Od 7. siječnja do srpnja 1916. na dužnosti je vojnog guvernera okupirane Srbije. U to je vrijeme bio odgovoran za teritorij od 23 880 četvornih kilometara i s više od milijun i pol stanovnika. Pod njegovom je upravom u srpske škole uvedeno učenje njemačkog jezika po austrijskom standardu. (Šef njegova Stožera bio je natporučnik Otto Gellinek). Po vlastitoj želji u listopadu 1917. odlazi na Moldavsko bojište kao zapovjednik 92. pješačke divizije. Bio je zapovjednik austrougarskih postrojbi koje su okupirale dio Rumunjske (sjedište u Piteştiju, oko 100 km zapadno od Bukurešta), te je bio izravno podređen njemačkom generalu Augustu von Mackensenu, vojnom guverneru okupirane Rumunjske. Umirovljen je 1. siječnja 1919. s mirovinom od 16 000 kruna. U prvoj polovini 1919. nastanio se u Zagrebu. (Može se zaključiti na temelju zahvale ravnatelja Arheološko-historičkog odjela Hrvatskog narodnog muzeja dr. Josipa Brunšmida koju mu je 6. lipnja te godine uputio u Zagreb. Ravnatelj zahvaljuje na pozlaćenoj srebrnoj vazi koju je guverner Rijeke 1909. godine darovao 79. pješačkoj pukovniji; inv. br. HPM/PMH – 2136.) Ivan Ulrik Salis-Seewis promaknut je u čin pukovnika 1903., general-bojnika 1912., podmaršala 1915., a generala artiljerije na samom kraju rata, 11. studenog 1918. godine.
(pripremila Ela Jurdana)

У Прилогу 'Београдских новина' од 27. маја 1917. године, налази се фотографија Трга грофа Салис-Севиса у Чачку (простор испред Саборне цркве).

[attachment=1]

Hvala kolega. Za ovaj trg u Čačku zbilja nisam znao.

Год. 1929. месеца марта, пред Крушевачким Окружним Судом  одржан је процес  против Емила-Милана Героча, бивш. жандармеријског капетана аустро-угарске војске и потпуковника југословенске жандармерије у пензији, кога је народ среза  копаоничког оптужио за више злочина, убиства, паљевину и пљачку, учињених после Топличког устанка. На суђењу је, између осталог, прочитан и дугачак исказ сведока Ивана Салис-Севиса, генерала у пензији, који је тада живео у Београду. Лист Време од 29. марта  донео је сажетак из садржаја  изјаве  генерала Салис-Севиса.

[attachment=1]

Znam da sam ti već dosadio sa zahvaljivanjem, ali jbg. zaslužio si  ;D. Ovaj članak još jednom dokazuje kako su vojnici nekad puno više držali do časti. Da Ivan Salis Seewis nije bio častan čovjek, sigurno ne bi živio u glavnom gradu zemlje protiv koje je ratovo. Možeš li nešto takvo zamisliti danas !?!

Да они против којих је ратовао нису били часни људи сигурно не би живео међу њима.

Naravno. Tu sam mislio na obje strane. Sve će ti biti jasnije ako pročitaš predhodne postove, a naročito ovaj

Гроф Салис-Севис: Једна мала епизода са службовања у Београду

Угледна породица Бошковић била је у Београду власник велике банке. Син ове куће, Миливоје, био је дипломирани инжењер и резервни официр. Учествовао је у два балканска рата као српски официр, а затим и у борбама против Аустро-Угарске. У овим борбама је тешко рањен. Повређена му је лобања и изгубио је вид. Аустро-Угарски војници су га заробили и опљачкали у војној болници у Нишу. Одатле је дошао својим рођацима у Београд. Кад је Салис чуо за овај случај, водио са својом уобичајеном енергијом. Војници су кажњени а српског је капетана, у пратњи свог стрица, послао у Беч на  клинику професора др Еиселсберга. Ту  је оперисан од великог хирурга, и вид му је у потпуности обновљен.
То није заборављено. Једног дана седео је Салис, одавно у пензији, у Аграм-у (Загреб) на клупи у парку, кад је један српски генерал кренуо ка њему да му у име српског народа захвали за његово витештво из времена кад је био Гувернер у Београду.  Салис је одговорио кратко и јасно: Извршавао сам само команде мог цара.

Ovo je fantastična priča. Kao što sam već rekao - Nekada su čast i poštenje bile znatno cjenjenije kategorije nego danas. I sama titula časnika trebala bi u sebi sadržavati nešto časno i viteško. Naš grof je i ovim svojim činom dokazao da je istinski ČASNIK. Naravno da je i srpski general zaslužio sve pohvale, jer je pokazao da se dobro nikad ne zaboravlje i uvijek dobrim vraća bez obzira na sve ratne strahote.

[attachment=1]

Гроф Севис је извршавао наредбе његовог цара у које је спадало и присилно одузимање летине од сеоског становништва, уништавање књижног фонда Краљевине Србије и присилно увођење латинице и мењање садржаја школских програма и наставног особља што је био директан напад на идентитет једног народа. Посебно су на удару биле црквене књиге и приватне библиотеке виђених грађана Србије које би након прегледа биле спаљиване.

Гроф Севис је као члан дворског или земаљског већа (неки кажу тајног што је погрешно) имао веома активну улогу у доношењу одлука које су одређивале циљеве управе привремено окупиране Србије.

Појединачни часни поступци се не могу користити ради релативизовања укупне улоге у догађајима и њиховој суштини.

Hvala JASONE još jednom. Uvijek je dobro vidjeti fotografju. Čovjek nekako tek tad shvati da je riječ o pravim ljudima i njihovim sudbinama.

Što se tiče Miloševog zapažanja - ništa čudno. Pa svi okupatori provode upravo takvu politiku. Žalosno je da je i "nardnooslobodilačka vojska" postupala upravo tako kako si opisao. Seljake je oslobodila od ljetine, a svećenike i općenito intelektualce od njihovih knjiga a nerijetko i glava.
Rijetki su činili bilo kakva humana djela, a ovo je svakako vrijedno hvale, što su zapamtili i srpski oficiri. Izgleda da je Salis-Seewis ipak učinio više dobra nego zla, jer su mu "neprijatelji" priznali čin i dali penziju. Tko zna, da je na njegovom položaju bio nekakav luđak a ne suzdržani diplomat, moglo se dogoditi puno više stradanja.

Комунисти су сасвим сигурно починили више злочина него окупатор и непријатељ у оба светска рата заједно, и то посебно после рата. Ту нема дилеме. Наравно, крили су се иза разних слогана и парола, недовршене идеологије  и осталих "другарских" лоповлука.

Гроф Севис је добио неко одликовање за своје учешће у борбама у Мачви 1914. године, пошто је увек командовао из непосредне близине бојишта. Да ли је то тачно и о ком се одликовању ради?

Iskreno rečeno kolega - ne znam. Činjenica je da je brko bi omiljen među vojnicima jer je dijelio njihovu sudbinu ( manje-više ). Dobio je čitav niz odličja, ali za što točno trebalo bi zaviriti u arhiv.

У једном од претходних постова се може прочитати како гроф Севис у једном судском процесу изјављује да ништа не зна о злочинима које су починили аустроугарски официри, подофицири и војници. С друге стране знамо да је једно време био председник врховног војног суда и можемо претпоставити да је знао шта је кривоклетство и лажно сведочење. Или је можда сматрао да су само извршаване наредбе њиховог цара а да почињени злочини нису битни.

Занимљиво је да сматра да постоји право мача или право (тренутно) јачег. То уопште није право.

Предуслов права је истина, а истине ради, подсетићу вас неких детаља који имају везе са овом темом.

"Браћо војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина ...  носеви и уши биће вам одсечени,  очи ископане, вода ће тамо бити затрована,  такође и храна. Зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све што је српско уништавате и свакога ко српски говори,  без милости стрељате.  При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности ...  и у присуству свих одмах обесите из сваке групе по тројицу.."

У то време је постојала Хашка конвенција коју је аустроугарска војска намерно и свесно кршила што се може видети из следећег кратког извода.

9. Царско-Краљевска заповест за официре аустроугарске војске била је, на пример, у изричитој супротности са чланом  50 Хашке конвенције: 

„...У поступању са српским становништвом, свака хуманост и племенитост срца бесмислене су и чак штетне,  јер би такви обзири, који понекад могу наћи своје место у ратовању, у овом случају довели наше трупе у опасност. С тога, издајем наређење да се у току целог рата према свакоме поступа крајње оштро, грубо и неповерљиво...“

Непосредне извршиоце злочина по начелу командне одговорности набројаћемо макар делимично :

командант Балканске војске и  6.  армије Оскар Поћорек (одговоран нарочито за злочине у Подрињу),
генерал  9.  корпуса Хорштајн (одговоран за злочине у рејону Шапца),
генерал Летовски (Шабац),
генерал  5.  армије Либориус Франк,
генерал  8.  корпуса Артур Фрајхер Гизел (Љешница),
генерал  57  хрватске бригаде Шен (Јарак),
командант  9.  пука пуковникРипл (Главичице),
командант 13   загребачког корпуса генерал Адолф Фрајхер Ремен (Лозница,  Гучево ),
генерал  13.  бригаде Габријели , 
командант одреда у саставу 13. бригаде капетан Турудија (Сребреница),
командант одреда пуковник Филиповић  (Борина),
командант одреда пуковник Карпелиус,
командант земунских трупа генерал Густав Гоља,
командант 32. пука потпуковник Шмит,
командант 42.  дивизије ђенерал гроф Салис Севис
...

То значи да је поменути гроф злочинац и кривоклетник на суду, а такав човек не може имати част већ само пензију од А. Карађорђевића.

Vrlo usporedivo sa svim ratovima na ovim prostorima. Pitanje časti je uvijek individualno, i na njega suprotstavljene strane uvijek gledaju dijametralno suprotno. Ipak kolege, molim vas da se ovo ne pretvori u političku raspravu jer je tema započeta isključivo radi istraživanja jednog povijesno zanimljivog predmeta iz moje kolekcije.

Част није спојива са ратним злочинима и лагањем на суду да би оправдао другог злочинца. Ту се ради о моралу и праву а не о политици, тако да се ја не бавим политиком.

Сада желите да се бавите том сабљом. Изволите, бавите се тиме, анализом челика, где је купљена, ко је произвођач и томе слично. Шта о томе можете рећи и написати?

Покушајте да се спасете од тог вашег дибука.

Kad smo već kod turcizama, čemu haylazlık !?! Nije mi namjera pravdati bilo koga. Ima jedan gore koji će izvagati svačija djela i nedjela i odrezati pravilnu nagradu ili kaznu. Stoga vas još jednom molim, ako nemate što napisati bez političkih konotacija, rađe nemojte.
PS:Sve podatke o sablji sam odavno pribavio !!!

Дибук (  דיבוק или דיבוק מרוח רעה ) је реч коју јевреји употребљавају за злонамерног обузимајућег духа (или ентитет) који се закачи и залепи за човека наводећи га да чини зле ствари чинећи кроз човека. Нађите рабина па га питајте, ако је добре воље, рећи ће вам о томе. То није политика већ кабала, опет нешто сасвим друго.

Ако имате неки податак о том предмету који нисте овде објавили, изволите и напишите.

Pa ja baš i nisam neki praznovjeran tip, a što se tiče sablje, o njoj je sve napisano u prvim postovima.

Колико се може закључити, осим гравуре, то је обична сабља.

Занима ме, ако ми можете рећи, како се то неки стари и масан комад челика (рекосте да је био прљав и забагрео) као та сабља преноси из Аустралије. Да ли је потребна посебна дозвола за уношење у авион, у пртљаг, због димензија? Или је једноставно пренета каквим бродом на којем је могла проћи царину у кутији за алат без икакве контроле и записника о улазу на граници?

Iskreno rečeno ne znam kako ju je lik donio iz Australije, ali imam carinski zapisnik koji potvrđuje njegovu priču. To je bilo prije ovih terorističkih sranja, pa vjerovatno nisu pravili problem ako si uredno prijavio što nosiš. Onda je bilo bitno samo da platiš carinske pristojbe i to je to.

А колико су наплатили царину?

E jbg. to stvarno ne znam. Nisam pitao čovjeka da mi polaže račune. Imam samo službeni poziv da se javi na carinu i ponese svu potrebnu dokumentaciju radi plaćanja pristojbe na sablju uvezenu iz Australije. To nije ništa čudno. I danas se u Hrvatsku može poslati sablja iz bilo kojeg dijela svijeta. Na specifikaciji mora točno pisati o čemu se radi i onda nema nikakvih problema. Svi obično pišu da je to poklon od prijatelja, ali onda im carinik odreže nekakvu svoju procjenu ( obično paprenu ) pa se svi pokaju. Najjednostavnije je priložiti originalan račun ( ako je sablja kupljena ) i onda to obično prolazi.

Заиста ме интересује шта је наведено као основ царињења у царинској декларацији. То је царинска "шифра" или тарифна ознака, најчешће петоцифрен или шестоцифрен број, која тачно одређује основ царињења.

То се лако може утврдити, само се у јединственој царинској исправи (царинска декларација) прочита шта пише под ставком "тарифна ознака".

Kao što sam i napisao, imam samo službeni dopis sa pečatom carinske ispostave Split kojim se dotični poziva da se javi na carinu i ponese svu potrebnu dokumentaciju radi plaćanja pristojbe na sablju uvezenu iz Australije. To je obični tipski obrazac u koji se generalije unose kemijskom na zato predviđene crte, i nema nikakvih šifri. Vjerovatno su mu deklaraciju i obrazloženje dali na licu mjesta nakon plaćanja svih mogućih i nemogućih stavki koje jedan tako složeni birokratski aparat može izmisliti. Žao mi je. I ja bih volio znati isto što i vi.

Највероватније је 7204, као што би и код нас било.

A šta se krije pod tom šifrom ?

Та тарифна ознака се често користи за такве старије предмете неутврђеног порекла.

Iskreno rečeno ne znam kako kod nas to specificiraju, jer se nisam upuštao u avanture s carinicima. Često ispadne skuplja carina od predmeta.

Солун, 5. Децембaр 1917.
La Grande Serbie, бр. 595.

[attachment=1]

Hvala JASON po ne znam koji put !!!

Der erste Militӓr-General-Gouverneur in Serbien.

Die in unserer Mittagsausgabe verlautbarte Nachricht von der Abberufung Sr. Exzellenz des Herrn FML. Grafen Johann Ulrich von Salis-Seewis von der Stӓtte seiner bisheriegen Wirksamkeit als Militӓr-General-Gouverneur in Serbien hat in allen Kreisen lebhafte Bewegung Hervorgerufen. Viel mehr bedeutet ja doch die Person des Militӓr-General-Gouverneurs unter den gegenwӓrtigen Verhӓltnissen für die serbische Bevölkerung, als die eines anderen hohen Würdentrӓgers und Amtsverwesers unter normalen Umstӓnden für ein Land.
Graf von Salis war der erste Gouverneur in Serbien, seitdem das österreichisch – ungarische Banner in der Gegenwart siegreich im Lande flatter. Er war berufen, auf dem Wege, den das Schwert gebahnt, vorwӓrtsschreitend Macht und Ansehen der Habsburger Monarchie im Lande zu befestigen, mit starker Hand jene vermessenen Irrtümer, die das Land in Not und Verderben gestürzt, zu bannen, es in eine Bahn zu lenken, die es zu einer bessern und glücklicheren Zukunft fihrt.
In seine Nand war aber auch eine zweite, rein menschliche Aufgabe gelegt: ein aus tausend Wunden blutender Körper, lag Serbien zu den Füssen des Siegers hingestreckt. Nicht im Gefühl der Rache, sondern mit dem Bewusstsein der Pflicht des starken Siegers gegen den wehrlosen Besiegten ist die österreichisch – ungarische Monarchie darangegangen, dem gerecht, aber schwer gestraften Lande, soweit sie es konnte und durfte, zu helfen.
Nun ist der Mann, dem die Last dieser doppelten Sendung übertragen worden ist, von seinem Posten geschieden, und uns Beschӓftig heute mit vielen anderen der Rückblick auf die erste Epoche der neuen Geschichte Serbiens. Sie steht voll und ganz unter dem Zeichen der Persönlichkeit Seiner Exzeellenz des Grafen Johann Ulrich von Salis-Seewis.
Welchen Wandel hat er herbeigefüEin Land, in dem alle Bande, die Staat und soziales Leben um die Glieder eines Volkes schlingen, gelöst waren, in dem die helle Leidenschaft des Kampfes in vollem Zusammenbruch der dumpfen, verzweifelten Leidenschaft ohnmӓchtigen Bitterkeit gegen die Sieger gewichen, in dem sich die letzte Kraft gegen fesseln strӓubte, war Graf Salis zu regieren anvertraut worden. Heute verlӓsst er es al seine Provinz, wo Gesetz und Recht walten und dem Willen der Obrigkeit unbedingte, unverletzliche Geltung verschafft ist, wo das Volk still – das Geschehen war zu mӓchtig – seine Alltagswege geht, in der Ueberzeugung, sich vor einem Stӓrkeren ohne Demütigung beugen zu müssen. Der lodernde Brand der Leidenschaft ist gelöscht, verzehrt in seiner Glut der stolze Bau einstiger Luftschlösser, die nun graue Asche deckt. Serbien ist aus seinem wüsten Traum erweckt worden und beugt sich vor einer kraftvollen Wirklichkeit, welche die Wahngesichter, die fanatische Propheten ihm gepredig haben, verscheucht. Noch zögernd, aber – zu seinem Segen sei es erhofft – unwiderstehlich, folgt e seiner neuen Heilsbotschaft.
Das ist Graf Salis' Werk.
Aber auch ein Anderes ist es, das wir so nennen müssen: Die Wunden, welche das strafende Schwert schlagen musste, haben zu bluten aufgehört und die Pulse beginnen lebhafter und krӓftiger zu klopfen. Es ist wie eine Genesung über das Land gekommen, Handel und Wandel regt sich, und mit jedem Tage wird der Verkehr lebhafter, das wirtschaftliche und soziale Leben intersiver. Und Not und Elend, an wieviel Türen die geklopft haben mögen, deren Schwelle sie sonst nie nahten, sind, soweit es in Menschenkraft lag, gebannt. Und die Zukunft des Volkes, seine Jugend, wie ist für sie gesorgt worden! Das Beste, was dem Volke geblieben, es ist nun in guter Hut.
Was hier vom ersten Tage geschaffen wurde, kann nicht mehr verschwinden. Die Saat ist aufgegangen und die Früchte warden reifen. Den Sӓmann sehen wir scheiden, ihn vergessen können wir hier nicht: Seine Saat war gut.

Belgrader Nachrichten, 147/1916.

Smjenjivanje Njegove Preuzvišenosti glavnog guvernera grofa Salis-Seewisa.
Njegova preuzvišenost dosadašnji vojni glavni guverner grof Salis-Seewis, opozvan je sa sadanjeg svog položaja i već je otišao na odsustvo, na kojemu će sačekati svoje novo opredjeljenje.

Oproštajna zapovjest Nj. Pr. glavnog guvernera.
Njegova Preuzvišenost glavni guverner podmaršal grof Salis-Seewis izdao je prilikom napuštanja svoga ovdašnjeg položja slijedeću zapovijest:
'Opozvan sa svoga mjesta, nijesam imao prilike da se lično oprostim sa svima službenicima gubernije i zapovjedništva beogradske mosne brane kao i okružnih zapovjedništava.
Sa ponosnim zadovoljstvom možemo gledati na dosadašnju djelatnost vojne uprave i na dosad postignute uspjehe. Teške štete, koje su zemlji nanijele četiri ratne godine, najvećim su dijelom izgladjene; nigdje u području glavne gubrnije ne vlada nevolja. Stanovništvo je mirno i zadovoljno, te sa zahvalnošću priznaje pravednost i čovječno zauzimanje vojne uprave. Za ovo dugujem u prvom redu zahvalnost razumnoj i revnosnoj saradnji sviju nadležnih zapovjedništava, kao i svakog pojedinog časnika, vojnog ili gradjanskog činovnika na području glavne gubernije.
Ovim izjavljujem zahvalnost u ime Previšnje službe svima službenicima vojne uprave u Srbiji, a jednovremeno izjavljujem i želju da i dalji njen rad bude krunisan uspjehom, otadžbini na korist, a osvojenom području na blagodat.' - Beogradske novine, 146/1916.

H V A L A !!!

 :super :super

Prvi vojni glavni guverner u Srbiji.

U jučeranjem izdanju našeg lista objavljena vijest o opozivanju Njegove Preuzvišenosti gospodina podmaršala grofa Ivana Ulricha Salis-Seewisa sa mjesta svoga dosadanjega djelovanja kao vojnog glavnog guvernera u Srbiji izazvala je u svima krugovima veliki pokret. Jer za srpsko stanovništvo, u sadanjim prilikama, mnogo više znači licnost vojnog glavnog guvernera nego li kojeg drugog visokog dostojanstvenika i vlastodržca u redovnim okolnostima za zemlju.
Grof Salis bio je prvi guverner u Srbiji, od kako se sada pobjedonosno vije u zemlji austro-ugarska zastava. On je bio pozvan, da na putu, koji je mač utro, podje dalje i utvrdi u zemlji moć i ugled Habsburške monarhije, da snažnom rukom iskorjeni one pretjerane zablude, koje su zemlju bacile u nevolju i propast, da ih uputi putem, koji ih vodi boljoj i srećnijoj budućnosti. Ali je u njegovu ruku položen i drugi, čisto čovječni zadatak: kao tijelo kome iz hiljadu rana teče krv, ležala je Srbija pred nogama pobjedioca. Ne osjećajima osvete, nego svjesna duž
nosti jakog pobjedioca prema nemoćnom pobijedjenome, pristupila je austro-ugarska monarhija, da pravedno ali teško kažnjenoj zemlji pomogne, koliko joj je to moguće bilo i koliko je to smjela učiniti.
I sad je čovjek, kome je ta dvostruka misija povjerena bila, otišao sa položaja i mi se danas, izmedju mnogog drugog, bavimo pogledom na prvu epohu nove povjesnice Srbije. Ona se nalazi potpuno i sa svim pod znacima ličnosti Njegove Preuzvišenosti grofa Ivana SaIis-Seewisa.
Kakvu je promjenu on izveo! U jednoj zemlji, u kojoj su pokidane bile sve veze kojim se država i društveni život spajaju kao članovi jednog naroda, u kojoj je snažna strast borbe potpuno slomljena uzmaka očajnoj strasti nemoćne ogorčenosti protiv pobjedioca, u kojoj se posljednja snaga upinjala protiv okova, bilo je grofu Salisu povjereno da vlada. Danas je on ostavlja kao jednu provinciju, u kojoj vlada zakon i pravda, i u kojoj vrijedi bezuvjetno i nepovrijedivo volja vlasti, u kojoj narod mirno - jer ono što se dogodilo bilo je silno - radi svoj svakođnevni posao, uvjeren, da se mora pokoriti jačemu bez poniženja. Ogromni izliv strasti stišan je, srušena su u svome plamenu gorde zidine nekadašnjih zračnih kula, njih sad pokriva mrki pepeo. Srbija je probudjena iz jednog pustog sna i povinjava se pred jednom moćnom stvarnošću, koja rasteruje usijane glave i fanastične proroke, čije su lažne propovijesti slušali. Još uzdržljivo, ali, neka joj bude na sreću – postojano sljeduje ona novim putem spasenja.
To je djelo grofa Salisa.
Ali ima još nješto, što se ne smije zaboraviti.
Iz rana, što ih je morao nanijeti mač osvetnika, ne curi više krv, a bila počela su življe i snažnije da kucaju.Zemlja kao da se iz nova radja ili iz teškog, bolesnog sna budi, trgovina i saobraćaj razvijaju se, a privredni i društveni život biva sve intenzivniji. Bijeda i nevolja, koja su ovim teškim vremenma zakucala i na vrata, koja im se ranije nikada nijesu nadala, ublažene su, u koliko je to bilo u ljudskoj
moći. A kako je tek povedena briga za narodnu uzdanicu, za omladinu! Najbolji dio onoga, što je narodu ostalo, sad je u dobrim rukama.
Ono što je u Srbiji učinjeno od prvog dana, ne može više da isčezne. Usjevi su izniklii, a plod će sazrijeti. Mi se praštamo sa onime što je posejao, ali ga nećemo nikada zabortivili. Ono što je on posijao, valjalo je! - Beogradske novine, 147/1916.

СAЛИC - СЕВИС ИВАН (8/12 1862, Карловац), генерал топништва, гувернер Србије за време окупације. Свршио је Техничку Војну Академију у Бечу, па је ступио 1883. као поручник у 2 инжињерску пуковнију, 1888. постао је натпоручник. 1888 – 1890. похађао је Ратну Школу у Бечу. 1890 – 1898. служио је код главног стожера у Бечу, 1893. постао је капетан главног стожера, 1893 – 1896. учитељ тактике нa кадетској школи у Братислави. 1899. постао је мајор и шеф главног стожера код 97 пешачке дивизије у Љубљани. 1901 – 1903. додељен је главном стожеру у Бечу. 1908. постао је потпуковник, 1904 – 1906. војни представник Аустро-Угарске код међународне реформне акције у Македонији у Скопљу. 1906 постао је пуковник, 1908. до 1911. био је заповедник 79 хрватске пешачке пуковније, 1911 – 1914. бригадир 71 пешачке бригаде на Реци, 1912. генералмајор, 1915. подмаршал, 1916. прави тајни саветник, 1918. генерал пешаштва. За време Светског Рата 1914. заповедао је 71 бритадом, а касније 42 хрватском домобранском дивизијом на Дрини и у Србији, 1915. у источној Галицији, Буковини и Бесарабији. 1916. постао је војни врховни гувернер окупиране Србије у Београду, потпредседник врховног војног суда у Бечу, 1917. заповедник 92 дивизије на румунском ратишту. После делимичног примирја био је врховни заповедник у Румунији и остао је тамо до преврата. После преврата примљен је у народну војску и пенсионисан 1/7 1919. – В. Лакса.

Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка (1929).

I opet jedno ogromno  H V A L A !!!