PALUBA

Флора Сандс (22. јануар 1876 — 24. новембар 1956) је била ирска болничарка, а касније и једина жена официр српске војске за време Првог светског рата. Носилац је Карађорђеве звезде, коју јој је доделио лично регент Александар.
SAMO osam dana pošto je objavljen rat između Velike Britanije i Nemačke, 12. avgusta 1914. godine, grupa bolničarki okupila se na peronu železničke stanice Čering kros. Među njima je bila i Flora Sends (1876-1956), tridesetosmogodišnja Engleskinja koja je govorila s mekim irskim naglaskom. Kad je čula vest da je Britanija stupila u rat, smesta je ostavila društvo, sela u svoj francuski trkački automobil i našla se u nepreglednom redu žena koje su grozničavo tražile ratne poslove pred sedištem britanskog Crvenog krsta u Londonu...
 
Ovako počinje priča o legendarnoj Flori Sends koja se junački borila na strani srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Njenu biografiju opisala je Luiz Miler u romanu "Naš brat - život kapetana Flore Sends", koji je objavila "Laguna" u prevodu Nenada Dropulića.

- Bila je jedinstvena pojava, otelotvorenje nezavisne, otvorene i odlučne "nove žene". Ona je jedina žena sa Zapada koja se sa puškom u ruci borila kao vojnik u srpskoj vojsci, i kao vojnik uopšte u Prvom svetskom ratu. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana još dva puta, do kapetana prve klase - kaže za "Novosti" Luiz Miler, koja je nedavno bila gost Beograda.
U Srbiji je, podseća naša sagovornica, bilo žena-vojnika Srpkinja, ali Flora je jedina pripadnica zapadnih zemalja saveznika koja se na frontu borila sa puškom u ruci.
- Pre toga je bila bolničarka. Stupila je u Gvozdeni puk "Knjaz Mihailo", Moravske divizije, u novembru 1915. godine, kao vojnik, borac. Baš u vreme kada je počela velika nemačka ofanziva i kada je srpska vojska krenula da se povlači ka jugu. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za grad Bitolj, teško je ranjena od bugarske granate. Posle ozdravljenja, vratila se u vojsku i ostala, borila se sve vreme rata, odlikovana je Karađorđevom zvezdom i bila je veoma poznata u svoje vreme u čitavom svetu. O njenim podvizima pisali su "Njujork tajms", londonski "Tajms", njena slika izlazila je na naslovnim stranama u Srbiji i širom sveta - kaže Miler.
Beograd je hrabroj Engleskinji pre nekoliko godina dao ulicu na Dedinju, o njoj je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, ali, nažalost, po rečima autorke, Flora polako počinje da pada u zaborav u Velikoj Britaniji.
TALENTOVANI RAGBISTI ISTRAŽUJEM priču o 27 srpskih dečaka koji su preživeli povlačenje preko Albanije, a saveznici ih poslali u Edinburg, na oporavak. Tamo su završili jednu od najboljih škola u Škotskoj, "Džordž Heriots". Kasnije su neki od njih diplomirali na Univerzitetu u Edinburgu. Šta mi je tu najzanimljivije? Bili su sjajni igrači ragbija, ušli u reprezentaciju svoje škole, koja je bila jedan od najboljih timova u Velikoj Britaniji. Ti dečaci su došli jedva živi iz Albanije, kao kosturi. Jedan od njih, Toma Tomić, bio je toliko dobar da bi verovatno postao škotski reprezentativac u ragbiju, da je ostao u Britaniji. Većina tih dečaka vratila se u Srbiju - priča Miler.
Flora, kao ni ostale žene koje su došle u ratom pogođenu Srbiju 1914. i 1915, nije ništa znala o našoj zemlji. U Engleskoj se, kaže naša sagovornica, jedino znalo za ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.
- To im je možda dalo neku početnu sliku o tome šta može u Srbiji da im se desi, međutim, uopšte nije bilo tako. Bile su veoma toplo dočekane i prihvaćene. Srbija nije imala taj luksuz da odbije bilo čiju pomoć. Svako ko je došao bio je dobrodošao, pogotovu te prilično odlučne Engleskinje, koje su znale šta hoće i nisu uopšte prihvatale "ne" kao odgovor. Srbi su bili prilično zapanjeni kad su ih videli, a i one su bile zapanjene zemljom, međutim, doživele su izuzetno gostoprimstvo. Flora je posle rata ostala da živi u Srbiji, u Beogradu, naučila da govori srpski tečno i Srbija je zaista postala njena druga domovina. Veoma dobro je upoznala Srbe, na neki način i postala Srpkinja. Zavolela je Srbiju. Ovde se i udala, za belog Rusa Jurija Judeniča

Током Другог светског рата живела је у Београду, у Улици господара Вучића 91. После рата је отишла за Енглеску. 

[attachment=1]
Ovo je razglednica koju je Flora poslala mom pradedi Milinku Budimiroviću iz sela Suvodanje kod Valjeva. Upoznali su se na Krfu i zajedno ratovali na Solunskom frontu.
Na razglednici piše:
„Za uspomenu i dugo sećanje srpskom kaplaru Milinku Budimiroviću 4. Četa bataljona Kraljeve garde, Beograd 24 april-7 maj, Srpski narednik Flora Sandes“.
Ovo je Flora svojeručno napisala i poslala mom pradedi Milinku.

Флора Сандс у шетњи Солуном током 1917. године у време када се лечила од рана задобијених од бугарске ручне гранате.

[attachment=1]

Флора на једној сеоској свадби. (нов. 1915.)

[attachment=1]

[attachment=1]

Sa suprugom Jurijem

[attachment=1]


PTT Srbija je 2015.godine izdala postansku marku sa likom Flore Sands. Prema natpisu rec je o izdanju  prigodnih poštanskih maraka „Britanske heroine Prvog svetskog rata u Srbiji” sa likovima Flore Sends, dr Ketrin Stjuart Makfejl, Elsi Inglis, dr Izabel Galovej Haton, Eveline Haverfild i dr Elizabet Ros

[attachment=2]

I jedna fotografija koja vise govori od milion reci, dve najvece heroine srpske vojske u I svetskom ratu - najodlikovanija zena u istoriji ratovanja Milunka Savic i jedina zena oficir u tadasnjoj srpskoj vojsci Flora Sands.

[attachment=3]

Flora Sands u mladosti

[attachment=1]

Flora Sands kao baka

[attachment=2][attachment=3]

U vojnoj bolnici nakon ranjavanja

[attachment=4]

Snimljeno u Grčkoj 1916.

[attachment=1]

Članska karta Udruženja rezervnih oficira i ratnika Br.1074

[attachment=1]

ПОЛЕЂИНА ЈЕДНЕ ОД РАЗГЛЕДНИЦА КОЈЕ ЈЕ ФЛОРА СЕНДС НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ СЛАЛА ПОРУЧНИКУ ВУКОЈУ ЈАНКОВИЋУ

[attachment=1]

Поручник Вукоје Јанковић.

[attachment=1]

Flora Sandes with two Serbian soldiers, Thessaloniki in 1917.

[attachment=1]