PALUBA

Sastavni deo rata je smrt. Kako su u ratovima vrsene sahrane svojih i neprijateljskih vojnika, kako su im obelezavani grobovi i kakvi su spomenici podizani tokom rata? Znaci ne ona uredjena vojnicak groblja koja su sredjivana u miru  vec ono sto je formirano tokom samog rata.


Temu pocinjem fotografijom, verovatno americkog, drvodelje koji izradjuje i priprema krstove.


[attachment=1]

U prethodnom postu na fotografiji je pripadnik 612. intendantske pogrebne cete (612th Quartermaster Graves Registration Company). Nadam se da sam dobro preveo naziv jedinice. Jedinica je formirana u novembru 1943.godine kada je formirano jos 3 identicne jedinice - 609, 610 i 611.

Pregled pogrebnih jedinica pridodatih borbenim jedinicama na dan D:

Na dan 14.septembar 1944.godine na teritoriji Francuske postojala su sledeca americka vojnicka groblja. U pregledu je naved ukupan broj sahranjenih a u zagradi je to podeljeno na broj americkih, saveznickih i neprijateljskih vojnika

Status of American Cemeteries in France – September 12, 1944

Saint-André – 589 burials (374 American + 7 Allied + 208 Enemy)
Solers No. 1 – 244 burials (238 American + 6 Allied)
Solers No. 2 – 149 burials (149 Enemy)
Saint-Laurent No. 1 – 5,133 burials (3,760 American + 83 Allied + 1,290 Enemy)
La Cambe – 5,843 burials (4,227 American + 1,616 Enemy)
Blosville – 4,670 burials (4,670 American)
Saint-Martin – 452 burials (260 American + 3 Allied + 189 Enemy)
Sainte-Mère-Eglise No. 1 – 3,213 burials (2,200 American + 13 Allied + 1,000 Enemy)
Sainte-Mère-Eglise No. 2 – 4,139 burials (4,109 American + 30 Allied)
Orglandes – 6,074 burials (6,074 Enemy)
Marigny No. 1 – 2,481 burials (2,479 American + 2 Allied)
Marigny No. 2 – 1,553 burials (1,553 Enemy)
Le Chêne-Guérin – 1,636 burials (1,122 American + 514 Enemy)
Gorron No. 1 – 665 burials (662 American + 3 Allied)
Gorron No. 2 – 654 burials (654 Enemy)

Malo cu prekinuti ovu pricu i prebaciti sa na I sv. rat.

Sahrana poginulih u Kolubarskoj bici

[attachment=1][attachment=2]

Dobro je poznato da je vojna bolnica srpske vojske bila jedno vreme u Kragujevcu. U Sumaricama je postojalo vojnicko groblje gde su sahranjivani oni koji su umrli od bolesti ili posledica ranjavanja. Prema nekim informacijama na tom groblju je pokopano vise od 2500 preminulih vojnika. Ipak, kako kazu, posle II sv. rata uklonjena je svaka naznaka da se tu nalazi groblje i zasadjene su sadnice.

Nedaleko od tog mesta, kazu, bilo je groblje gde su sahranjivani okupatorski vojnici iz oba rat ali je i ono dozivelo istu sudbinu.

Evo dve fotografije pomenutog groblja

[attachment=1][attachment=2]

Vojno groblje u Solkanu (SLO) iz prvog sv. rata nije sačuvano u potpunosti (saveznici su za vrijeme bombardovanja mosta, II.svj. rat, u Solkanu oštetili i grblje). Na groblju je u 16 redova po 85 nagrobnih ploča, ukupno je na groblju sahranjeno oko 1360 vojnika, večinoma mađarske nacionalnosti. Posebno je uređena skupna grobnica sa 11m visokom piramidom.

Podaci i slike http://vojni-muzej-solkan.com/

Vojno groblje, I.svj. rat, kod Bovca (SLO). Na groblju je sahranjeno 546 vojnika A-U vojske, koji su poginuli kod Bovca i na Rombonu. Sahranjeni italijanski vojnici si 1938 ekshumirani i preneseni u kosturnicu u Kobaridu.

Slike i podaci:http://kraji.eu/slovenija/bovec_vojasko_pokopalisce/slo

Vojničko groblje u Logu pod Mangrtom (SLO). Tu je shranjeno 859 A-U vojnika, koji su poginuli na Rombonu i Čukli. Na sredini groblja je postavljen spomenik poginulim u liku bosanskog vojnika. Autor spomenika je Ladislav Kofranek iz Prage. Grobovi su obilježeni željeznim križevima i islamskim grobnim simbolima.

Kosturnica italijanskih vojnika poginulih u I.svj. ratu, u Kobaridu (SLO). Tu leže ostaci 7.014 italijanskih vojnika od toga 2.748 neidentificiranih. Kosturnicu oblikovali italijanski ahitekt Giovanni Greppi i kipar Giannino Castiglioni.

Na vojnom groblju iz I.svj. rata, Ukanc (SLO), sahranjivani su vojnici A-U vojske (Mađari, Slovaci, Ukrajinci, Poljaci, Slovenci...) od 1915. do 1917. godine. Na groblju su 282 groba oznčena sa betonskim postoljima na kojima su drveni križevi. Samo 221 grob ima oznaku sa imenom pokojnika. U nekim grobovima je sahranjeno više vojnika. Zadnji grob nosi broj 296, u njenu je shranjen nepoznati ruski vojnik - zarobljenik.

Plava grobnica je svakako jedno od najpoznatijih mesta gde su sahranjeni srpski vojnici u I sv. ratu.
Za one koji mozda ne znaju. Povlacenje srpske vojske na Krf je donelo puno zrtava i njenim redovima. Veliki broj vojnika je ostao na tom putu u bespucima Albanije. Bolesni, ranjeni, izgladneli pa cak i zdravi su ostajali smrznuti u snegu. Tu su ostale i kosti onih koje su lokalni zlikovci u zelji da ih opljackaju ubijali.

Oni koji su stigli na Krf bili su u toliko losem stanju da su mnogi svoje kosti tu i ostavili. Nastao je problem gde toliko leseva sahraniti i resen je tako sto su sahranjivani kao mornari - njihova tela su spustana u more. Zato evo jedan citat iz ``Knjige o Milutinu``:


A evo kako je ta grobnica izgledala

[attachment=1][attachment=2]

I jos jedan citat iz iste knjige

Vojničko groblje u Štanjelu (SLO) iz I.svj. rata. Malo je ostalo od njega. Za vrijeme rata je u Štanjelu djelovala A-U vojna bolnica. Umrle vojnike su sahranjivali na tom groblju. Groblje je djelo arhitekta Josepha Ullricha.

Srpsko vojničko groblje u Solunu:

[attachment=1][attachment=2]

Og miliona Srba koji letuju u Grčkoj većina poseti tržne centre u Solunu i okoloni a na groblje
onih kojih su svojim životima napravili temelj držve, koji su dali najviše što čovek može da da za slobodu
budućih pokoljenja, ne odlaze.

Na vojnom groblju Brje I kod Komna (SLO) sahranjivani su vojnici A-U vojske umrli (u vojnoj bolnici) i poginuli na Soškoj Fronti (1915-1917.) Prema podacima tu je sahranjeno 2.300 vojnika različitih nacionalnosti. Groblje je obnovljeno 2004. godine.

Vir: http://www.stanjel.eu/kulturna_dediscina/vojna/2015073111061810/

Na vojnom groblju Brje II kod Komna (SLO) sahranjivani su vojnici A-U vojske umrli (u vojnoj bolnici) i poginuli na Soškoj Fronti (1915-1917.) Prema podacima tu je sahranjeno 1.300 vojnika različitih nacionalnosti. Groblje je obnovljeno 2003. godine.

Vir: http://www.stanjel.eu/kulturna_dediscina/vojna/2015073111372592/

Na vojnom groblju Brje III kod Komna (SLO) sahranjivani su vojnici A-U vojske umrli (u vojnoj bolnici) i poginuli na Soškoj Fronti (1915-1917.) Prema podacima tu je sahranjeno 1.200 vojnika različitih nacionalnosti. Groblje je obnovljeno 2004. godine.

Vir: http://www.stanjel.eu/kulturna_dediscina/vojna/2015073111444999/

Na vojnom groblju Brje IV kod Komna (SLO) sahranjivani su vojnici A-U vojske umrli (u vojnoj bolnici) i poginuli na Soškoj Fronti (1915-1917.) Prema podacima tu je sahranjeno 1.500 vojnika različitih nacionalnosti. Groblje je obnovljeno 2003. godine.

Vir: http://www.stanjel.eu/kulturna_dediscina/vojna/2015073111581582/

Grob prvog americkog vojnika koji je poginuo na teritoriji Francuske u I svetskom ratu

[attachment=1]

Natpis na grobu (na engleskom posto ne bih da mi Google prevodi)

Sahrana partizanskog komandanta Notranskog odreda, Drage Furlana i dva njegova druga koji su ubijeni u borbama kog Radleka 19.06.1944. (SLO).  

Sahrana engleskih pilota Ljubno (SLO) 20.10.1944.

 

Sahrana boraca koji su ubijeni u borbama sa Njemcima kod Adlešiča (SLO) - mart 1945. Civili i partizani sa kovčegom ulaze u crkvu (crkvena sahrana sa misom)

Sahrana pripadnika njemačke poštanske obrane u Celju 1942. godine, poginulih u borbama sa partizanima.

Sahrana K.danta NOV i PO Slovenije Franca Rozmana - Staneta, Črnimelj 08.11.1944.godine

Predsjednik Vlade NDH Nikola Mandić pozdravlja nacistički u prisustvu nadbiskupa Stepinca i ostalih crkvenih dužnosnika, pogreb Marka Došena

Njemački vojnici sahranjuju britanskog vojnika.

Sahrana partizana Notranjskog odreda ubijenih u borbama sa domobranima 10.09.1944.

Sahrana srpskih vojnika na Gucevu 1914.godine

[attachment=1]

Srpsko groblje kod Ahileona

[attachment=2]

Groblje na Kajmakcalanu

[attachment=3]

[attachment=1][attachment=2]

Na Kajmakcalanu je psole rata podignuta mala spomen-kapela. U tu kapelu je bilo polozeno srce dr Arcibalda Rajsa koje su tokom II sv. rata Bugari ukrali i bacili na nepoznato mesto. Kazu da je kapela danas jako zapustena.

[attachment=1]


Fotografija prikazuje srpske vojnike kako izradjuju spomenike za poginule saborce na Kajmakcalanu.

[attachment=2]

Sada malo o vojnickim grobljima kod drugih vojski, pa kasnije opet nesto domace.

Groblje i spomen obelezje pripadnicima 2. padobranske divizije Wermachta u Italiji

[attachment=1][attachment=2]

Sahrna savezničkog pilota, navjerovatnije Laurenca Meidla, (Žirovnica nad Martinjakom) (SLO), Njihov avion - "Sad Sack"  bio je obren 18.03.1044. deet su ih spasili partizani.

Sahrana slovenskih domobrana - decembar 1943. u Ljubljani, poginulih u borbama sa partizanima.

Sahrana A-U vojnika u blizini bolnice Podmelec (Soška fronta) I.svj. rat.

Mart 1945, sahrana domobrana Alojza Zalara (SLO)

Evo, da i ja dam doprinos zapocetoj Kuzminoj temi...

Vojnicka groblja u Kragujevcu


Staro vojničko groblje

Pri samom ulasku u spomen-park Sumarice, sa leve strane puta za Gornji Milanovac, nalazi se jedno od najstarijih vojničkih groblja u Šumadiji, koje je nastalo u 19. veku. Na njemu je sahranjen veliki broj vojnika iz Srpsko-turskih ratova (1876—1878), Balkanskih ratova, kao i iz Prvog svetskog rata.

Sumarice u Kragujevcu su lep i pitom predeo. Istorija ga je nekoliko puto surovo koristila. Hiljade vojnika i civila su tu sahranjivane. Rec “sumarice” oznacavaju mesto obraslo sumom, najcesce hrastovom. Vece od “sumarka” a manje od prave sume. Predstavljaju mesto mladje sume, obnovljene posle cestih i masovnih seca.

Tokom druge austrijske okupacije Srbije 1718-1739.g, Kragujevac je bio znacajan vojni centar. U njemu je podignuto utvrdjenje po ondasnjim evropskim graditeljskim obrascima. U Beckom ratnom arhivu sacuvan je plan uredjenja “Sanac Kragujevac”. Sa uspehom Drugog srpskog ustanka, I oslobodjenju od Turaka, Kragujevac u periodu 1818.-1841.g. postaje prestonica Srbije. U tom period grad se ubrzano modernizuje. Pored izgradjene kasarne kasarne prema Sumaricama uredjen je putni pravac uz koji je 1865.g. sagradjena Vojna bolnica. Projektant je bio arhitekta Frencl. Bio je to najmoderniji vojni zdravstveni objekat tadasnje Srbije. Izgradnja Vojne bolnice uslovila je formiranje novog Vojnickog groblja. Do tada su vojnici sahranjivani na padinama Metinog brda iznad starih kasarni kraj Zdraljice.

Vojnicko groblje je formirano u Sumaricama, na rastojanju od oko dva kilometra od Vojne bolnice. Oko 230  metara juzno od Milanovackog druma. Bio je to jedini planski uredjeni deo Sumarica. Prilaz je trasiran pod uglom od 45 stepeni do sredista groblja. Granice groblja su pravolinijske, pribliznih dimenzija 200 x 200 metara. Pored ulaza u groblje nalazila se kuca cuvara, koji je tu ziveo sa porodicom, tako da je vojnicko groblje bilo cuvano, odrzavano i kontrolisano. Kompozicija grobova bila je vojnicki stroga, postavljeni u redove. Neki grobovi nisu imali horizontalnu plocu vec samo zemljanu humku dok nadgrobni spomenici nisu bili tipizirani. Spomenike su podizale porodice sahranjenih vojnika. U nastalim mirnodopskim vremenima, ovde su sahranjivani vojnici preminuli za vreme služenja vojnog roka u Кragujevcu. Sahrane su narocito učestale tokom balkanskih ratova 1912-1913.g.

Prostor Sumarica oko vojnickog groblja ostaje do Prvog  svetskog rata ostaje kao poljoprivredno i sumsko zemljiste.

Početkom Prvog svetskog rata, Kragujevac je po drugi put postao prestonica Sbije, jer su se prestolonaslednik Aleksandar, Vrhovna vojna komanda, i centralna bolnica srpske vojske, iz Beograda premestili u Kragujevac.

Bolnica je bila na prostoru današnjeg stadiona “Cika Daca”, a bolesnici su smeštani u obližnju kasarnu i u gornji deo Velikog parka. U ovu centralnu bolicu su donošeni teški ranjenici sa svih frontova, a onda je tokom zime 1914/15. godine zavladala i epidemija pegavog tifusa. Tada nepošumljen deo zapadno od Kragujevca, postao je centralno groblje srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Na tom mestu je već postojalo vojničko groblje, osnovano u vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine. Tokom Prvog svetskog rata groblje se višestruko uvećalo.
Formirani su redovi grobova. Svaki grob je obelezen drvenim krstom na kome je umesto imena bio broj. Procenjuje se da je sahranjeno oko 2500 srpskih vojnika.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Staro vojnicko groblje...

[attachment=1]

Kada se oktobra 1915. godine, srpska vojska povukla na jug, Kragujevac su zauzele nemačke i austrougarske trupe. Na okupiranoj teritoriji nisu oskrnavili srpsko vojničko groblje, već su u produžetku počeli da sahranjuju svoje poginule i umrle vojnike formirajući tako dodatni deo groblja.  Grobovi nemackih vojnika postavljeni su u istom redosledu duz istocne granice, dok je u tezistu groblja formirana posebna grupa sa grobovima okupatorskih vojnika. Ta povrsina je posebno uredjena i naglasena  granitnim postamentom sa natpisom. Na postament je je postavljena mermerna skluptura lava u prirodnoj velicini.

Naime, početkom Prvog svetskog rata, Kralj Petar Prvi Karađorđević, naručio je dva lava isklesana od belog mermera. Lavove je želeo da postavi ispred crkve Sv.Djordja na Oplencu. Međutim, Nemci i Austrougari su krajem 1915. godine jednog od ovih lavova doneli iz Topole i postavili ga na postament svog vojničkog groblja u Šumaricama. Lav je gledao na nemačke i austrougarske grobove, a u neposrednoj blizini bio je poslednji red srpskih grobova.         
Umetnička figura lava je u prirodnoj veličini, duga je 2,20, široka 1, i visoka na  prednjem delu 1 metar. Lav se nalazi  na visokom postamentu, prikazan je u ležećem stavu, sa glavom položenom na šape. Austrijanci su drugu lavlju figuru, odneli 1918. godine u nepoznatom pravcu i izgubio joj se svaki trag, a i pored svih uloženih napora do danas nije pronađena.
Na postamentu spomenika okupator je isklesao reči „Pro patria“, što u prevodu znači „Za otadžbinu“. Posle oslobođenja, nemački natpis je zamenjen srpskim, „Zahvalna otadžbina -1914-1918“, koji  se i danas nalazi na postamentu.

U period izmedju zavrsetka Prvog i pocetka Drugog sv.rata vojnici su i dalje sahranjivani na ovom vojnom groblju sa desne strane kamenog lava. Okupatorsko groblje nije skrnavljeno, ali nije ni održavano i nije mu se pridavao veliki značaj. Cuvar groblja, čija se kuća nalazila tridesetak metara ispod i ulevo od kamenog lava, imao je previše posla sa hiljadama srpskih grobova.


Kada je 1941. godine, Kragujevac, ponovo okupiran, nemačka vojska nije skrnavila srpsko vojničko groblje, vec su svoje vojničko groblje uredili, a uskoro su tu počeli da sahranjuju poginule i umrle vojnike Trećeg rajha.

[attachment=1]

Oktobra 1944. godine Nemci odlaze iz Кragujevca, a u grad ulaze Sovjetski vojnici i partizani. Po ulasku u Кragujevac partizani hapse i streljaju bez suda sve one za koje su sumljali i optuzili za „saradnju sa okupatorom“, čuvar groblja, sa sinom i dve kćerke, beži iz svoje kuće; bojeci se da ne izgube glave, jer je pomagao Nemcima prilikom sahrane njihovih vojnika.

Nova vlast je odmah porušila sve nemačke i austrougarske grobove. Potom su uništeni krstovi sa humki rodoljuba koje su, u neposrednoj blizini, Nemci streljali 21. oktobra 1941. godine. Srpsko vojničko groblje,u tom prvom naletu, nisu dirali, ali je ono počelo da propada jer nije vise održavano. Nekoliko godina kasnije odnete su krstače sa srpskog vojničkog groblja iz 1914/15. godine, kao i one iz balkanskih ratova. Ostao je samo lav i dva kamena spomenika. Groblje je potpuno zapušteno i na većem delu su zasadjeni borovi. Sada je to već prava šuma, koja dominira zapadnim delom grada.

Do danas je očuvano nekoliko desetina spomenika starijih od 1912. godine, koji  predstavljaju izuzetnu vrednost. Srpsko vojničko groblje je delimično obnovljeno 1998. godine.  

Spomenik izginulim borcima Šumadijske divizije, I i II poziva


Na donjoj strani starog vojnickog groblja u Sumaricama, 1998. godine postavljen je spomenik posvećen izginulim borcima Šumadijske divizije, I i II poziva iz Prvog svetskog rata. Skulptura prikazuje srpskog vojnika u uniformi  iz Prvog svetskog rata, a autori su braća Svetomir i Svetozar Radović.     

[attachment=1][attachment=2]

Malo objasnjenje:
Pred Prvi sv.rat Srpska vojska je bila sastavljena od jedinica „prvog poziva“ (muškarci uzrasta od 21. do 31. godine), „drugog poziva“ (muškarci uzrasta od 32. do 37. godine) organizovanih u Narodnu vojsku, potom " trećeg poziva " ( muškarci od 38. do 45. godina ) i Poslednju odbranu (muškarci uzrasta od 18 do 20 i 46 do 50 godina) čije su jedinice bile na garnizonskoj i stražarskoj dužnosti. Srbija je bila organizovana u pet vojnih oblasti, svaka je nazvana po lokalnim rekama. Svaka vojna oblast regrutovala je po jednu pešadijsku diviziju prvog poziva, jednu pešadijsku diviziju drugog poziva , tri pešadijska puka trećeg poziva; jedan eskadron konjice, trećeg poziva; i određeni broj pozadinskih pešadijskih bataljona i konjičkih eskadrona trećeg poziva.

Nakon izvrsene mobilizacije I formiranja, Sumadijska divizija I poziva nalazila se u sastavu 2.armije pod komandom generala/vojvode Stepe Stepanovića, a Sumadijska divizija II poziva u sastavu Užičke vojske pod komandom generala Miloš Božanovića.

[attachment=3]

Slovačko groblje

[attachment=1]

U jugoistočnom delu Spomen parka „Kragujevački oktobar“ nalazi se spomenik Slovacima, koji su krajem Prvog svetskog rata 1918. godine streljani na Stanovljanskom polju. Te godine u Austrougarskoj monarhiji, iscrpljenoj dugim ratovanjem, počele su brojne revolucionarne, socijalne i nacionalne pobune. Slovaci i Česi, pripadnici 71. austrougarskog pešadijskog puka, umorni od ratovanja, bili su pod uticajem revolucionarnih ideja iz Rusije i uglavnom na strani porobljenih Srba.

2. juna, 1918. godine, izbila je pobuna u kojoj je učestvovalo oko 700 vojnika, na čelu sa narednikom Viktorom Kobilikom. Međutim, pobuna je ugušena, a sutradan je stiglo i pojačanje, uvedeno je opsadno stanje i policijski čas.Vojni generalni guverner, baron Remen, odredio je specijalnu sudsku komisiju i članove prekog vojnog suda, koji je 44 vojnika i podoficira osudio na smrt. Streljanje je izvršeno po podne, na dan izricanja presude, 8. juna, 1918. godine, u znak odmazde za pobunu. Streljana su 42 Slovaka i 2 Čeha.     
 
Izgradnju spomenika 1922. godine su pokrenuli Nikola Stevanović, načelnik vojne muzike i potpukovnik Miliher, vojni ataše Čehoslovačke Republke. Na prostoru koji je ograđen betonskim parapetom i metalnom ogradom sa kopljima, nalaze se dve grobnice sa zidanim, natkrivenim vitrinama u kojima su nekada bila izložena vojna obeležja.

[attachment=3]
Ispred grobnica se naliz obelisk isklesan od belog mermera, na čijem vrhu se nalazi bronzana figura orla raširenih krila. Na samom spomeniku urezan je krst ispod kojeg se nalazi natpis „Spomenik miloj braći Čeho-Slovacima streljanim u pobuni21. juna 1918. god. u Kragujevcu“ i imena streljanih.

[attachment=2]
       
Ispred ulaza u ograđen prostor, sa leve i desne strane kapije, na postamentima se nalaze ležeće figure dva lava, koje simbolično čuvaju grobnice. Na postamentima su i bakarne ploče sa lavovima uzdignutim na zadnje noge, kao u borbi, replike lavova sa nekadašnjeg grba Čehoslovačke republike.     

Spomenik je svečano otkriven 28. septembra 1924. godine, u prisustvu roditelja i rodbine streljanih, visokih predstavnika Kraljevine SHS, Republike Čehoslovačke i mnogobrojnih građana Kragujevca.

Spomenik dr Elizabet Ros

[attachment=1]

Tokom 1914. i 1915. godine od epidemije tifusa u Srbiji je umrlo 35.000 vojnika i izmedju 100.000 i 200.000 civila. Kad je epidemija uzela maha, Srbija je zatražila pomoć saveznika. Stiglo je 200 lekara i 500 medicinskih sestara, a u pomoć su stigle i humanitarne i medicinske misije, naročito iz Velike Britanije sa pretežno ženskim osobljem.

Dr Elizabet Ros je rodjena 14. februara 1878. godine u Londonu, a veći deo života je provela u gradiću Tejn, u Škotskoj. Dr Elizabet Ros je bila veoma obrazovana žena, plemenita i dovoljno hrabra da napusti sve i da dođe u Kragujevac, da u poljskoj bolnici leči ranjene i bolesne.Po dolasku u Kragujevac ona je zatekla oko 1.000 bolesnika, medju kojima i lekare i bolničarke.
Samo nedelju dana po dolasku u Kragujevac i ona je počela da oseća prve znake tifusa. Radila je sama u teškim uslovima ostajući sa bolesnicima sve dok je mogla.Posle 13 dana borbe sa tifusnom groznicom umrla je 14. februara 1915. godine. Sahranjena je na Varoškom groblju u Kragujevcu. Pored nje počivaju još dve njene koleginice iz Britanske humanitarne misije Mejbel Dirmer i Lorni Feris.


[attachment=2]
Na spomeniku je uklesano "Ovde leži dr Elizabet Ros", a ispod je ćiriličnim pismom zapisano "Narodu ste srpskom darovali srce".

Terenska jedinica kragujevačkog  Crvenog krsta, nosi naziv Dr Elizabet Ros, kao i ulica u spomen-parku u Šumaricama, koja vodi pored PMF-a i Mašinskog fakulteta. Njen grob, Kragujevčani redovno održavaju i obilaze, a posećuju ga i mnoge zvanične delegacije grada.

Pored toga, na zgradi Crvenog krsta u Kragujevcu je postavljena i spomen ploča doktorki Elizabet Ros i drugim članicama britanske misije koje su, pre 100 godina, u Prvom svetskom ratu lečile srpske borce od tifusa i same preminule od te bolesti.      

[attachment=3]

Spomenik vojvodi Radomiru Putniku


[attachment=1]

Radomir Putnik (24. januar 1847. Kragujevac — 17. maj 1917. Nica) srpski vojskovođa, ministar vojni, vojvoda, načelnik Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima (1912-1913) i u Prvom svetskom ratu. Kao glavni strateg srpske vojske, Putnik je bio i glavni arhitekta velikih srpskih pobeda u bitkama na Kumanovu (1912) protiv Osmanlija, protiv Bugara na Bregalnici (1913), protiv Austro-Ugara na Ceru i Kolubari (1914).

Tvorac je moderne srpske vojske. U okviru školovanja i obuke oficira uveo je različite novine, uključujući i rešavanje taktičkih zadataka. Srpsku vojsku je osavremenio novim naoružanjem, na ključna mesta je postavio talentovane oficire i nije dozvolio da se politika umeša u vojne poslove.
Zajedno sa Živojinom Mišićem pripremio je sve ratne planove za Balkanske ratove i za Prvi svetski rat. U periodu od 1912. do 1916. godine bio je načelnik Vrhovne komande. Posle velike pobede nad osmanskim snagama u Kumanovsko bici u oktobru 1912, postao je prvi srpski vojvoda, što je srpski ekvivalent činu feldmaršala.

Odmah na početku Prvog svetskog rata, Кragujevac je postao sedište najviših državnih ustanova i Vrhovne komande. Vrhovna komanda smestila se, sa vojvodom Radomirom Putnikom na čelu, u zgradu Okružnog načelstva, današnja zgrada Suda.

[attachment=2]

Nemačko - austrougarska ofanziva u jesen 1915. kao i ulazak Bugarske u rat na strani Centralnih sila, primoravaju srpsku vojsku na povlačenje. Vrhovna komanda napustila je Кragujevac 11. oktobra 1915. a za njom je, sa vojskom, krenulo i civilno stanovništvo.

Spomenik je postavljen 1992. godine na istoimenom trgu ispred zgrade Okužnog suda i delo je vajara Nikole Jankovića. Posvećen je velikom vojskovođi Prvog svetskog rata, Radomiru Putniku, koji je rođeni Kragujevčanin. Bio je vojnik i vojskovođa srpske vojske punih 40 godina i smatra se tvorcem moderne srpske vojske.

[attachment=3]

Metino brdo – spomenik prvom protiavioncu

Sa Metinog brda, prvi put u istoriji svetskih ratova, sa zemlje  je artiljerijskom vatrom oboren neprijateljski avion! Prvi čovek koji je to uspeo, bio je običan vojnik, redov u dopunskom bataljonu artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“, a zvao se Radoje Ljutovac – Raka.

[attachment=1]
Kada su 1915. Srbiju ponovo napale Austougarska i Nemačka, Radoje je raspoređen u specijalnu jedinicu, novoformiranu Protivavionsku bateriju, koja se nalazila na Metinom brdu kod Kragujevca, da bi od neprijateljskih aviona branila grad, Vojno-tehnički zavod i druge važne objekte.    
 
U prepodnevnim časovima 30. septembra 1915. godine, oglašena je uzbuna,  jer su se iz pravca Lapova, prema Kragujevcu kretali neprijateljski avioni. Doleteli su iznad Kragujevca i uspeli da izbace 45 bombi, od kojih je 16 palo na Vojno-tehnički zavod, 8 na železničku stanicu, a ostale po naseljenom delu grada. Na avione su srpski vojnici otvorili vatru i pucali iz pušaka i mitraljeza, ali bez uspeha. Radoje Ljutovac  se nalazio pored  topa, koji nije bio namenski napravljen kao protivavionski, već je bio modifikovani turski top, zarobljen još 1912. godine. Nanišanio je i opalio granatu i na opšte zaprepašćenje svih, prvom granatom je pogodio avion.

Naslednici Rake Ljutovca kažu, da je on pucao bez primljenog naređenja i odobrenja komandira, ali posle ovog podviga , komandir mu je dao konja kojim je odjahao u grad i pored zapaljenog aviona, praćen svojim saborcima, Ljutovac je vojnički salutirao poginulim protivnicima i odao im počast, kao častan srpski vojnik. Piloti u avionu bili su kapetan fon Šefer i oficirski pripravnik Oton Kriš. Nekoliko dana posle ovog podviga, jedinstvenog u svetu, stiglo je i zvanično priznanje, pa je Radoje Ljutovac odlikovan Karađorđevom zvezdom sa zlatnim mačevima i unapređen je u čin kaplara.      

Dan kada je Ljutovac prvi u svetu oborio avion paljbom iz topa,  30. septembar po novom kalendaru, uzet je za krsnu slavu Protivavionske artiljerije Kraljevine Jugoslavije, a od pre nekoliko godina slave ga i Artiljerijsko raketne jedinice za protiv-vazduhoplovna dejstva Vojske Srbije.

U znak sećanja na ovaj događaj, na Metinom brdu 1996. godine, Vojska Jugoslavije i Grad Kragujevac podigli su spomenik, koji predstavlja mali protivpešadijski top iz Prvog svetskog rata na masivnom, pravougaonom betonskom postamentu. Na široj strani postamenta, na bronzanoj ploči u reljefu je naslikan lik, u svetu slavnog artiljerca  Radoja Ljutovca, sa propratnim tekstom.

Spomenik palim Sumadincima

[attachment=1]

U Kragujevačkom Malom parku, neposredno kraj gradske pijace, nalazi se jedan od najznačajnijih spomenika podignutih u Srbiji u periodu između dva rata, Spomenik palim Šumadincima.

Spomenik je smešten u centralnom delu parka i čitav prostor sa pristupnim stazama njemu je podređen i prema njemu oblikovan. Daje poseban pečat ne samo Malom parku, već i čitavoj okolini i predstavlja ukras ovog dela grada. Delo je jednog od najvećih jugoslovenskih vajara Antuna Augustinčića. Spomenik je podignut 1932. Godine, a na Petrovdan, 12 jula 1932. u Kragujevcu je svečano osvećen i otkriven.Njegovo podizanje, predstavljao je veliki događaj ne samo za Kragujevac već i za čitavu Jugoslaviju. O otkrivanju Spomenika palim Šumadincima pisao je tada i pariski „Ilustrasion“.

[attachment=5]
Interesantna stvar je da postoji i dokumenatarni filmski zapis o otkrivanju spomenika! Film prati ceo tok svečanosti – defile sokola pred đacima i građanima, omladine u narodnim nošnjama, neotkriven spomenik sa počasnom stražom koju čine četnici, svečanu tribinu sa počasnim zvanicima među kojima su ministar dvora Bogoljub Jevtić i patrijarh srpski Varnava, otkrivanje spomenika i polaganje venaca…

http://www.europeana.eu/portal/record/08620/1037479000000180065.html

Građen je na krstastoj osnovi. Do uzdignutog kamenog postolja vodi nekoliko stepenica kružnog toka, a na samom podnožju umetnuta su četiri reljefa. Na postamentu su četiri grupe figura, livene u bronzi, koje simbolizuju četiri pokolenja i četiri istorijske epohe, kroz četiri događaja, Prvi i Drugi srpski ustanak, Balkanske ratove i Prvi svetski rat. Iz sredine postamenta uzdiže se stub obložen pločama granita, na čijem je vrhu smeštena statua devojke, livene u bronzi, u iskoraku sa podignutom rukom iznad glave.

[attachment=2][attachment=3]
U ruci devojka, ponovo, drži krunu. Naime, posle Drugog svetskog rata kruna je bila skinuta i umesto nje stavljen lovorov venac, koji je devojka držala do početka devedesetih godina prošlog veka, kada je kruna vraćena na svoje mesto.

[attachment=4]




Toliko za sada , pa cu nastaviti...

Vec su postavljene fotografiji srpskog vojnickog groblja Zejtinlik u Solunu a ja sada postavljam fotografiju iz vremena kada je ono nastajalo

[attachment=1]

A ovo je sahrana engleske bolnicarke Katarine Harlej (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A5%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B5%D1%98)

[attachment=2]

Na njenom grobu pise:

Катарина Мери Харлеј, рођена 3. маја 1853. године, умрла у Битољу 7. марта 1917 - жртви светског рата, племенитој Енглескињи, великој добротворки српског народа.

Велика жено,
На твоме гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно ће цвати
За твоја дела и твоје име
Поколења ће далека знати.

...

Pohvale za temu.  :)

Pa da i ja stavim koju sliku...

Prvo, spomenik grobnice 941 Austro-ugarskih vojnika na groblju Kozala u Rijeci, podignut za vrijeme talijanske vlasti. Latinski natpis veli "Nekoć neprijatelji, danas braća". Inače su Talijani imali običaj obnavljati i održavati A-U spomenike na svojem teritoriju.

[attachment=1]

Komarno/Komarom/Komoran na Dunavu u današnjoj Slovačkoj, grobnica srpskih vojnika:

[attachment=2]

Grobnica talijanskih vojnika poginulih u 1. svj. ratu, Zadar:

[attachment=1]

Inače zadarsko gradsko groblje obiluje velebnim grobnicama talijanskih vojnika i oficira, i ideološki i nacionalno vrlo oprečnih narodnoj vlasti, i bez obzira na to vrlo lijepo očuvanim. Ima valjda nešto u onome "Ultra cineres hostibus ira non superest" (nešto kao "mržnja prema neprijatelju ne seže dalje od praha" - natpis na A-U crkvici u Javorci kod Tolmina, obnovljenoj od strane Talijana).

Bokanjac kod Zadra, groblje njemačkih ratnih zarobljenika uz mjesno groblje, slikano u decembru 2012. godine.

[attachment=1]

Čisto kurioziteta radi, budući da nema veze s vojnim grobljima. Mjesno groblje Bokanjac uređeno je početkom XX. stoljeća; na slici je jedan od običnih "civilnih" spomenika. Metalni poklopac iza njega, međutim, krije ulaz u podzemnu utvrdu opremljenu s 4 čelične kupole za mitraljeze, čija se prostorija/sklonište za posadu nalazi točno ispod njemačkog groblja. To jest, Nijemci su bili pokapani iznad podzemne utvrde, dobivši vjerojatno i manje od metra zemlje...

[attachment=2]

Partizanska sahrana boraca u Trstu, koji su ubijeni prilikom oslobađanja Trsta - maj 1945.

Sahrana (meni) nepoznatog oficira vojske KJ u logoru Oflag 6C, u Osnabriku. Na slikama se vidi kapela i vojničko groblje.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Još nekoliko komada ...


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]


Na ovoj poslednjoj možemo da primetimo par venaca sa svastikama na trakama, verovatno venci komandanta logora, nemačkog vojnog osoblja ... ?

Par snimaka sa osvećenja i otkrivanja spomenika ...


[attachment=1]

[attachment=2]

Još nekoliko snimaka načinjenih pre II Sv. rata.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Dve fotke iz Oktobra 1944. godine, ranije postavljene u temi Beogradska operacija  (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,2745.0.html).


[attachment=1]


[attachment=2]

Originalni spomenik Primirja u I Sv. ratu 11. novembra 1918. godine u Kompijenskoj šumi. Nakon francuske kapitulacije potpisane na istom mestu 22 Juna 1940. godine, nacisti su ga uništili.



[attachment=1]

[attachment=2]

Vojvoda Zivojin Misic na nepoznatom vojnickom groblju.
[attachment=1]

Ruski grobovi u Beogradu i Jagodini

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Jedan, po mom sudu, jako bogat spomenik srpskom vojniku iz I sv. rata. Spomenik se nalazi u  Jagodini a mozda ce neko od clanova znati i gde tacno.

[attachment=1]

Rec je o vojniku Zivojinu Gligorijevicu koji kao vojnik I cete II bataljona V puka II poziv, ako sam dobro rastumacio natpis, pogibe u 36-oj godini 21.11.1914. (verovatno Kolubara).

Spomen-kosturnica na Gučevu


Spomen-kosturnica na Gučevu u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih ratnika, izginulih na ovom prostoru 1914. godine, na početku Prvog svetskog rata tokom Bitke na Drini (deo Gučevska bitka). Spomen-kosturnica je spomenik kulture od velikog značaja.


[attachment=1]


Spomen piramidu sa kosturnicom na platou na istaknutoj koti Gučeva počela je da gradi austrougarska vojska svojim izginulim ratnicima, za vreme okupacije tokom Prvog svetskog rata, ali je nije dovršila. Udruženje rezervnih oficira i ratnika sakupilo je i sahranilo u zajedničku kosturnicu 3200 posmrtnih ostataka srpskih ratnika rasutih po Gučevu i okolini, kao i posmrtne ostatke 53. zagrebačke regimente prenete iz parka u Bukovičkoj banji. Projekat prepravke piramide i izgradnje kosturnice u njenom podnožju uradio je arhitekta V. Todić 1927. godine. Spomenik je izgrađen 1929. a osvećenje je bilo 1930. godine.


[attachment=2]


Izgled spomen-kosturnice

Spomenik u obliku piramide visine 16,85 m. izveden je od blokova veštačkog kamena. Osnova piramide je u obliku kvadrata, sa ispustima na sve četiri strane tako da se u osnovi spomenika obrazuje krst. Na njenom vrhu je dvoglavi orao raširenih krila isklesan od belog mermera. Na zapadnoj strani piramide postavljen je veliki lovorov venac urađen od belog mermera sa krstom u sedini. Ispod lovorovog venca nalazi se sarkofag na kome je u reljefu predstavljena borba srpske i austrougarske vojske sa urezanim tekstom: “Gučevskim herojima poginulim u borbi 1914. godine”.


[attachment=3]


Sarkofag nosi arhitravna greda na kojoj je upisan natpis sa njegoševim rečima: “Blago onom ko dovjek živi imao se rašta i roditi”. Arhitravnu gredu drže dve nage figure ratnika – stražara sa mačem u ruci, a na ostalim stranama postamenta izveden je krst u mermeru u kvadratnom okviru iznad koga je grb sa dvoglavim orlom. Na istočnoj strani iznad grba izveden je lovorov venac sa krstom u sredini, dok se na arhitravnoj gredi nalazi urezan tekst: “Gučevskim herojima . Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1929. godine”. Ispod piramide ukopana u zemlju nalazi se grobnica pokrivena betonskom pločom. Levo i desno su veće betonske klupe sa stopama u obliku lavova. Oko pravougaonog prostora spomen-obeležja je ograda sa betonskim stubovima spojenim gvozdenim šipkama.


[attachment=4]

[attachment=5]


Tekst: Wiki (https://sr.wikipedia.org)
Foto: Moja kolekcija  :)

Spomen kosturnica na Ceru


Spomen kosturnica na Ceru je izgrađena u selu Tekeriš na planini Cer, u kome su sahranjeni posmrtni ostaci poginulih srpskih vojnika posle Bitke na Ceru u Prvom svetskom ratu. Spomen kosturnica na Ceru se nalazi na spisku spomenika kulture od izuzetnog značaja.


[attachment=1]


Istorija

U toku Prvog svetskog rata, 1914. godine, na planini Cer vođena je žestoka borba između srpske i austrougarske vojske. Odlučujuća bitka odigrala se na Tekerišu, selu na jugoistočnim ograncima planine Cera, u vremenu od 15. do 19. avgusta. Srpska vojska izvojevala je pobedu nad austrougarskom, odlučujuću u Cerskoj operaciji. Srbija je imala 16.304 borca izbačena iz stroja, a austrougarska 25.000. Spomen-kosturnica, otkrivena 28. juna 1928. godine, nalazi se u centru sela. U njoj je sahranjeno oko 3.500 srpskih vojnika kao i izginuli Česi, pripadnici 28. praškog puka, koji su sa pesmom „Hej Sloveni“ krenuli prema srpskim položajima da se predaju. Austrijanci, u čijem sastavu su bili češki vojnici, desetkovali su ih.


Otkrivanje Spomen-kosturnice 28. juna 1928. godine

[attachment=2]

[attachment=3]


Opis

Spomen-kosturnica je u formi prirodne stene visine 10 metara. U njenim temeljima su sahranjeni posmrtni ostaci palih ratnika. Na vrhu spomenika je orao raširenih krila, koji u kljunu drži lovorov venac. Sa prednje, zapadne strane piramide nalazi se štit sa krstom, četiri ocila, krunom, datumom „18. avgust 1914 g“ i tekstom „VAŠA DELA SU BESMRTNA“. Na postamentu je sedam spomen ploča sa posvetama i likovima vojvode Radomira Putnika i vojvode Stepe Stepanovića. Spomenik je projektovao arhitekta Bojić.

Severno od kosturnice nalazi se nekadašnja kapela, u koju je posle Drugog svetskog rata Narodni muzej iz Šapca postavio izložbu o Cerskoj bici. Pred ulazom u Muzej postavljene su, 1989. godine, biste vojvoda Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića. Na ulazu u kompleks je podignuta i spomen-česma od kamena sa klupama i porcelanskom slikom vojvode Stepe Stepanovića.


[attachment=5]

Konzervatorski radovi su obavljeni 1964, 1989 i 2004–2005. godine.

Tekst: Wiki (https://sr.wikipedia.org)
Foto: Opet, moja kolekcija  :)

Spomen-kosturnica na brdu Zebrnjaku


Spomen-kosturnica na brdu Zebrnjaku je bilo monumentalno i trijumfalno spomen obeležje podignuto u slavu i čast poginulim srpskim vojnicima tokom Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Srpska vojska je pobedila tursku vojsku i time označila početak oslobođenja Jugoistočne Evrope od Osmanskog carstva. Spomen-obeležje je najznačajnije ostvarenje beogradskog arhitekte Momira Korunovića i bio je najmonumentalniji vojni memorijal na prostorima središnjeg Balkana. Spomenik je podignut 1937. godine na lokalitetu samog bojišta — brdu Zebrnjak kod Kumanova u tada Vardarskoj banovini u Kraljevini Jugoslaviji, a danas Republici Makedoniji. U spomen-kosturnici, počivaju posmrtni ostaci 678 poginulih srpskih vojnika poginulih u Kumanovskoj bici. Danas se spomenik nalazi u ruiniranom stanju, jer ga je bugarski okupator Makedonije porušio tokom Drugog svetskog rata.


[attachment=1]


Spomenik su svečano osvetili mitropolit skopski Josif, episkop niški Jovan i i episkop raško-prizrenski Serafim 31. oktobra 1937. godine, na 25. godišnjicu srpske pobede. Izgrađen je na brdu Zebrnjak, najvišoj tački kumanovskog bojišta. Prilikom osvećenja u kosturnicu su položeni posmrtni ostaci oko četiri stotine stradalih pripadnika srpske vojske koji su do tada bili čuvani u obližnjem srednjovekovnom manastiru Svetog Đorđa, zadužbini srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, u Starom Nagoričinu (Makedonija).

Spomenik na Zebrnjaku građen je od najtvrđeg bazalta i armiranog betona. Imao je oblik kule-obeliska visine 48,5 metara. Bio je to ubedljivo najviši spomenik ne samo na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, već i čitavog Balkanskog poluostrva. Skladnih proporcija, sa vitkom kulom, ovaj memorijal mogao je da se vidi iz velike daljine, čak i noću, jer je iz njegovog kubeta izbijala svetlost tri petro-maks lampe. Bilo je to simbolično, večito kandilo mrtvih čije su kosti tu počivale. Na svim planovima spomenika uočljiv je vertikalizam u strukturi građevine. Definitivan projekat predstavlja spoj masivnog podnožja u obliku tvrđave, vitkog stabla sa jajastom ``kapom“ na vrhu koje se ne sužava nagore i novog elementa - trougaone osnove. Takvom osnovom autor je, bez ikakve sumnje, ostvario izraženi skulptoralni efekat u ukupnom izgledu vitke, ali snažne građevine. Taj vrhunski spor arhitekture i skulpture bez uzora u našoj arhitekturi predstavlja remek-delo Momira Korunovića.


[attachment=2]


U prizemlju spomenika bile su prostorije koje su služile kao kosturnice izginulih srpskih ratnika. Nad njima se nalazio prostor, podeljen u devet odaja, u kome je bila smeštena muzeološka postavka. Iznad podnožja spomenika, na osamnaestom metru od zemlje, nalazila se memorijalna kapela do koje se stizalo otvorenom spiralnom rampom. Na svakom uglu spiralne staze proširene kružnim zaravnima stajali su na postoljima originalni topovi korišćeni u Kumanovskoj bici. Gvozdenim stepenicama pelo se u prostor iznad kapele u kome su bile postavljene drvene hrastove merdevine koje su spajale pet spratova visoke kule sa betonskim galerijama. Na samom vrhu kule, pod samom krovnom konstrukcijom, nalazile su se pomenute svetiljke koje su noću osvetljavale okolinu. Na vrhu čitave građevine nalazio se krst, dok je njen najviši sprat bio ukrašen heraldičkim znamenjima Kraljevine Srbije.

Fresko-dekoraciju u kapeli i kosturnici izradio je ugledni srpski slikar toga vremena Živorad Nastasijević koji je sa Korunovićem sarađivao i ranije, prilikom podizanja spomenika srpskim ratnicima stradalim u bici na Drini ujesen 1914. godine koji se nalazi na lokalitetu Mačkov kamen na planini Jagodnji kod Krupnja.


[attachment=3]


Rušenje spomenika

Spomenik na brdu Zebrnjak kod Kumanova porušile su bugarske snage na samom početku Drugog svetskog rata. Stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture - Beograd 1985. godine realizovali su projekat zaštite objekta na Zebrnjaku u zatečenom stanju. Ministarstvo rada i socijalne politike i Ambasada Republike Srbije u Republici Makedoniji preduzeli su početne korake u zaštiti ovog izuzetnog spomenika kulture time što su obezbedile stalnog čuvara.


Zebrnjak danas

[attachment=4]


Originalne skice Spomenika na brdu Zebrnjak čuvaju se u porodičnoj zaostavštini potomaka Momira Korunovića.

Tekst: Wiki (https://sr.wikipedia.org)
Foto: opet moje

Grob porucnika Kventina Ruzvelta, sina americkog predsednika Teodora Ruzvelta. Porucnik Ruzvelt je kao pripadnik 1. grupe za gonjenje (lovacka grupa ?)oboren i ubijen u bici na Marni

[attachment=1]

Sahrana Crvenog Barona u Amijenu, Francuska, 1918.god. Sa strane se vide i pripadnici australijske vojske u ciju zonu je pao Crveni Baron.
Posle rata telo je ekshumirano i preneto u porodicnu grobnicu u Vizbadenu u Nemackoj.

[attachment=1]

Đorđe Vermezović iz Tripkove, vojnik I čete II bataljona 21. pešadijskog puka Vardarske divizije živeo 20g i u najlepše vreme života svoga poginuo hrabro se boreći za vernost svoje otadžbine na Lerinu 8. avgusta 1916. Spomen digoše otac Krsta majka Milica braća Milun i Vidoje i žena Stevka. Ovde su sahranjena deca Đorđeva, Petar od 18 i Kovina od 6 meseci pomreše avgusta 1911 i 1913 godine.

Spomen-Česma palim topličanima u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912 - 1918


Spomen-Česma palim topličanima u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912 - 1918, je podignuta 1937. godine na lokalitetu Suva Česma, na putu Niš - Priština na 6 km od kod Prokuplja prema Kuršumliji.

Na česmi je bila postavljena mermerna ploča na kojoj je bilo uklesano " Krvlju svojom zemlju obojismo, kosturima međe postavismo".


[attachment=1]

[attachment=2]


Danas je česma u lošem stanju od neodržavanja, mermerna ploča je davno nestala, a voda sa izvorišta Suva česma nije za piće, ali je ljudi godinama koriste kao lekovitu vodu. Jedina analiza iz 2004. pokazala je da je „fizičko-hemijski ne odgovara vodi za piće, jer ima povišenu koncentraciju amonijaka, elektrolitičke provodljivosti i povećan stepen mutnoće". Kod izvorišta voda se meša sa spoljnim vodama.


[attachment=3]

[attachment=4]


Odbor za uređenje Suve česme zato je crevom sproveo vodu do česme. Povezana je sa izvorištem nekoliko stotina metara udaljenom od nje. Iz njene slavine ne teče obična već lekovita voda, bogata sumporom i bikarbonatima, odličnim sredstvom za lečenje stomačnih tegoba, čireva na želucu, kamena u žučnoj kesi, otvorenih rana, kožnih bolesti...

Spomen-Česma (obeležje) poginulim srpskim i francuskim vojnicima u ratovima 1912 - 1918


Spomen-Česma (obeležje) poginulim srpskim i francuskim vojnicima u ratovima 1912 - 1918 se nalazi u Boru.


[attachment=1]


Na spomeniku se u njegovom gornjem delu nalazi mermerna ploča sa spiskom vojnika ovoga kraja koji su poginuli u ratovima u periodu 1912 - 1918, dok se u donjem delu spomenika nalazi mermerna ploča sa sledećim natpisom:

"Spomenik je podignut prilikom građenja srpsko francuskog društva borskih rudnika poginulim srpskim i francuskim vojnicima u ratovima 1912 - 1918".

[attachment=4]

Spomen-Česma je i danas mesto okupljanja i odavanja pošte poginulima, prilikom državnih praznika.


[attachment=2]

[attachment=3]

Spomenik Oslobodiocima 1912 - 1918 u Negotinu



Tokom 1930. godine u Negotinu je započet veliki projekat isušivanje negotinskog rita koji je trovao život u gradu, a u samom centru je uređen veliki park u kome je podignut spomenik izginulim u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine.


[attachment=5]


Srpska vojska, nakon oporavka na grčkim ostrvima Vido i Krf, odlazi 1916. na Solunski front. U borbama koje su vođene na ovom frontu značajnu ulogu ima 13. pešadijski puk “Hajduk Veljko” u sastavu Druge armije, koja ima glavnu ulogu u proboju Solunskog fronta. Posle proboja Solunskog fronta, 1918. godine, 13. puk, kao ni druge srpske jedinice, nije mogao da učestvuje u oslobađanju istočne Srbije. Taj zadatak dobijaju savezničke vojne jedinice pod komandom francuskog generala Žuinja Gambete, koji je 21. oktobra 1918. godine na čelu konjičke brigade i marokanskih jedinica ušao u Negotin.

Vest o proboju Solunskog fronta izazvala je veliku nervoznost i uzbuđenje kod neprijatelja a naročito kod Bugara. Još pre 1. oktobra, verovatno svesni svojih zverstava i nedela na Krajincima, Bugari su se tajno evakuisali. Napuštajući Krajinu počinili su takva zverstva, da nisu zapamćena za tri godine. Iako su gledali na svaki način da Srbi ne saznaju za proboj, ipak u tome nisu uspeli. Vest se munjevitom brzinom širila po celoj Krajini. Kao što je na glas Srpskog topa pre stotinu godina za vreme Karađorđa ustala cela Šumadija, tako se i na sadašnju vest o proboju Solunskog fronta probudila cela Krajina. Cela Krajina bila je naelektrisana, a Negotin je u tom pogledu dostigao kulminaciju. Po planinskim krajevima organizuju se četnici, a po varošima razna viteška i humana društva obnavljaju se. Za nepunih 24 časa po svim selima i varošima izvršena je izmena uprave.

Oduševljenju i radosti nije bilo kraja. Po ulicama, trgovima i drugim javnim mestima demonstrirala je negotinska omladina. “Oj Sloveni” i “Bože Pravde” bile su jedine pesme koje su se tada mogle čuti. Svaki prolaznik, kada bi ih sreo, pridružio bi im se i suznih očiju zajedno sa njima bi zapevao. Cela varoš je začas bila ukrašena trobojnicom. Na glavnom ulazu u varoš bili su podignuti slavoluci, na kojima su se visoko izdizale i lepršale velike naše zastave. Od prevelikog oduševljenja i radosti, cela je prošlost bačena u zaborav. Sa odlaskom Bugara mislilo se da je došla potpuna sloboda. Niko se nije nadao i niko nije mogao pomisliti, da će posle nekoliko dana ponovo postati robovi. Svi su svakog momenta očekivali vesnika slobode ili oslobodioca.

[attachment=2]

Ali, na najveće iznenađenje i zaprepašćenje, umesto oslobodioca kroz trijumfalne slavoluke defilovale su neprijateljske – nemačke čete, a krajinskim nebom leteli su nemački avioni. Smestivši se u varoš, izdali su naređenje da se dovedu stražarno pred opštinu g. Ilija Anđelković i načelnik g. Dimitrije Sečanski, advokat. Za ovo naređenje saznala su ova dvojica, stoga su se prikrila. Za to vreme brzo se po varoši proneo glas da se saveznička vojska približava Krajini i da se već nalazi u Salašu, nedaleko od Negotina. Osamnaestogodišnji sin g. Anđelkovića Lazar i Branko Cvetković na biciklu iskićenom trobojkama uspeli su da se probiju kroz nemačku stražu i u Salašu sačekaju Francuze – Generala Gambetu.

Interesantan i vrlo dirljiv bio je susret ovih odvažnih omladinaca sa komandantom afričke konjice i oslobodiocem Krajine, Generalom Gambetom, koji je, kada ih je onako video, uzviknuo: “Vive la Serbe”. Odmah su mu ovi prišli, rukovali se s njim i obavestili ga o stanju i prilikama u Negotinu, moleći ga na kraju da im što pre dođe i oslobodi. Za sve vreme razgovora, Gambeta ih je suznih očiju grlio i ljubio, diveći se njihovoj odvažnosti, kao i samom podvigu. Na kraju se vrlo ljubazno sa njima oprostio, poželivši im srećan put i obećao da će još sutradan doći. I zaista, već sutradan po podne oko 3 časa, bila je rešena sudbina Krajine. Šest naoružanih Marokanaca, izvidnika hrabre Gambetine konjice, ušli su u varoš i počeli goniti nemačke vojnike negotinskim ulicama.

Po ulicama se razvila prava borba. Zbunjeni iznenadnim prepadom, Nemci su počeli da se povlače, reagujući na njihovu pucnjavu. U takvoj borbi jedan nemački vojnik uspeo je da smrtno rani konja jednog Marokanca. Ali ovo nije pokolebalo hrabrost francuskog vojnika. On je odmah sjahao, zagrlio i u čelo poljubio svog vernog druga, a zatim sa isukanom sabljom i karabinom poleteo da osveti svoga druga. U tome je uspeo, jer ubrzo je stigao svog protivnika i rukom ga udavio. Blagodareći hrabrosti ove šestorice, za tili čas varoš je bila očišćena od Nemaca. Posle jednog sata ušao je i General Žuino Gambeta.

[attachment=3]

O trijumfalnom dočeku i ovacijama koje mu je priredilo građanstvo grada Negotina, ne može se rečima iskazati, kaže g. Anđelković. Oduševljenje i kod naroda i kod oslobodioca, bilo je veliko. Klicalo se i jednim i drugim. Žene, deca, ljudi, stari, sve je to od radosti plakalo. Prolazeći ulicama (koja nosi sada njegovo ime), masa ga je obasipala cvećem i burno mu klicala. Zbunjen ovakvim dočekom, sam General Gambeta nije znao kako da im odgovori i zahvali. Više puta je bio tako ganut od oduševljenja narodnog, da su mu suze same tekle. Posle ovako burnog dočeka, Gambeta se povukao u svoj stan kod g. Bana, apotekara, a sutradan od ranog jutra nastavio je sa vojnim operacijama. Po celoj Krajini rasporedio je svoje vojnike, t.j. u svim pravcima uputio je po jedan eskadron.

Za to vreme je održana Svečana opštinska odborska sednica, t.j. 23. oktobra 1918. god. i tom prilikom pretsednik opštine g. Anđelković predložio je da se General Gambeta izabere za počasnog građanina grada Negotina, kako bi se potomstvo večito sećalo na svog oslobodioca.

Odbor je jednoglasno primio predlog pretsednika suda i rešio je da se Gospodinu Generalu Gambeti uputi jedan pismeni akt, ove sadržine:

 

Gospodinu Generalu Žuinu Gambeta,

 

    Na predlog pretsednika, Odbor opštine Negotinske, da bi se večito sećao na svog prvog oslobodioca, posle trogodišnjeg ropstva, na današnjoj svojoj sednici izabrao Vas je, Gospodine Generalu, jednoglasno, za svog počasnog građanina.

    Izveštavajući Vas, molimo da se te počasti građanina grada Negotina, primite.




      Delovođa,                                 Pretsednik suda

Živ. Radosavljević                                Il. Anđelković

[attachment=1]

[attachment=4]

Spomenik je svečano otkriven 12. oktobra 1930. godine, a svečanostima je, pored mnogih značajnih Srba tog vremena, prisustvovala i udova Generala Gambete.

www.negotin.rs (http://www.negotin.rs)

Spomen groblje na Javoru

Spomen groblje na Javoru nalazi se na istoimenoj planini Javor nedaleko od Ivanjice. Poznato je i kao spomen obeležje "Major Ilić", po spomeniku majoru, na centralnom delu groblja. Groblje se nalazi na području na kom se odvijala odlučujuća bitka u Srpsko-turskom ratu, koji je u ovim krajevima u narodu poznat pod imenom Javorski rat.


[attachment=1]


Groblje je danas jedan od spomenika kulture od velikog značaja kao nepokretno dobro, podignut u znak zahvalnosti srpskim borcima poginulim na bici na Javoru 1876. godine. Nedaleko od groblja, nalazi se i Vasilijina česma.

Na spomen groblju na Javoru sahranjeno je 7 hiljada srpskih vojnika koji su poginuli na Kalipolju na Ivanjdan, 6. jula 1876. godine. Među humkama, na groblju javorskih junaka, 24. juna 1907. godine, podignut je spomenik majoru Mihailu Iliću, koji je bio glavnokomandujući tokom borbi i koji je bio zaslužan za pobedu srpske vojske u bici na Javoru, a kasnije i u drugim bitkama po Sandžaku.


Arhitektura

Groblje je veličine 1.5 hektara i na njemu je sahranjeno 7 hiljada vojnika. Bilo je dobro uređeno do Drugog svetskog rata, a 1990ih godina je obnovljeno. Nedavno je započela i izgradnja crkve u okviru spomen kosturnice.

[attachment=2]

Spomenik majoru Iliću ima kvadratno postolje izvedeno u krečnjaku i sastvljeno od četiri stepenasta dela. Na postolju je postavljen obelisk kvadratne osnove sa piramidalnim završetkom, izveden od belog studeničkog mermera, sa uklesanim krstom i godinom.


Bitka na Kalipolju

Srpsko-turski rat je bila borba za nezavisnost vazalne kneževine Srbije vođena između Osmanskog carstva i Kneževine Srbije nakon ustanka Nevesinjska puška u Hercegovini, koji je izbio 1875. U srpskom narodu je rat poznat i kao Javorski rat, jer su se na planini Javor vođene najteže bitke.

Bitka na Kalipolju je otpočela na Ivanjdan 1876. godine. U njoj je srpska vojska teško nastradala. Poginulo je oko 7 hiljada srpskih vojnika, mnogo više od tog broja je ranjeno, a podjednako je izginulo i bilo ranjeno i turskih boraca. Komandu u bici je samoinicijativno preuzeo major Mihailo Ilić, koji je najpre organizovao svoju brigadu, a zatim pod komandu uzeo i druge brigade i uspeo je da obiđe Turke oko Jankova vrha, napadne ih sa leđa i izvojeva pobedu.

[attachment=3]

Srpski vojnici poginuli u toj bici sahranjeni su na spomen groblju u Javoru, gde je i podignut spomenik javorskom junaku, komandantu Mihailu Iliću.

Tekst: Wiki (https://sr.wikipedia.org)

Da nastavim zapocetu temu vezano za vojnicka groblja i spomenike na podrucju Kragujevca...

Spomenik streljanim Srbima i Jevrejima

Na mestu gde je u oktobru1941. godine streljano 87 Srba i 37 Jevreja, među kojima je bilo i muškaraca i žena u naselju Bagremar u Kragujevcu nalazi se spomen obelezje.

[attachment=1][attachment=2]
Spomenik streljanim Srbijma i Jevrejima podignut je 1991. godine, a obnovljen 2012. i simbolizuje trajnu povezanost dva naroda koji su stradali svuda na teritoriji okupirane Evrope samo zato što su Srbi i Jevreji.

[attachment=3][attachment=4]

Spomenik izginulim Crvenoarmejcima

[attachment=1]

U borbama za oslobodjenje Kragujevca, oktobra 1944.g., pored jedinica NOVJ ucestvovale su i jedinice Crvene armije. U tim borbama na teritoriji Kragujevca i Šumadije poginulo 1.153 pripadnika Crvene armije. U borbama za oslobođenje Kragujevca 1944. godine poginulo je 276 vojnika Crvene armije, koji su sahranjeni u Opornici, na Palilulskom i Varoškom groblju.

[attachment=2]

Poginuli Crvenoarmejci nisu centralizovano sahranjivani vec na nekoliko lokacija, sto po obliznjim varoskim i seoskim grobljima.
[attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Spomenik “Talac”

[attachment=1]

Između dva rata na Metinom brdu bila su skladišta i proizvodni vojni objekti. Posle početka Drugog svetskog rata na Metinom brdu je u drugoj polovini novembra 1941. godine formiran logor, u kojem su postojale tri barake sa po dve osmatračnice,  ambulanta i stražarnica.  Prvi dovedeni u logor bili su taoci iz Kragujevca, politički radnici, odbornici narodnooslobodilačkog odbora, Romi, Jevreji i svi oni koji su nemačkim fašistima bili sumnjivi. Logoraše su odvajali na grupe određene za streljanje, transport na Banjicu i Sajmište i na ženski deo. Osim svakodnevnih likvidacija, poznato je da su masovna streljanja bila 2. i 19. marta 1942. godine, kod Medne u Donjoj Sabanti. Logor je rasformiran u junu 1942. godine. 

[attachment=2]

Na mestu gde je bio logor, sada se nalazi spomenik „Talac“, simbol ljudi vezanih (sapetih) ruku, kao opšteg čina stradanja, rad našeg vajara Dragana Panića.

[attachment=3]

Spomen-obeležje „Fontana narodnih heroja“

[attachment=1]

Posmrtni ostaci pripadnika partizanskog pokreta, koji su tokom Drugog svetskog rata ubijeni na području Šumadije, 1948. godine premešteni su u grobnicu na Trgu kod krsta.( Trg kod krsta predstavlja centar grada I kultno mesto Kragujevcana). Spomen-obeležje „Fontana narodnih heroja“ podignuto je 1985, a od tada se svake godine na tom mestu okupljaju porodice žrtava, kako bi odale poštu svojim nastradalim precima.

Posvećeno je borcima protiv fašizma, pa se kraj njega svake godine obeležava 9. maj, Dan pobede nad fašizmom.

[attachment=2]

Spomen-fontana „Ranjenik“ u Gornjem parku

[attachment=5]
Veliki ili Gornji park, nastao je i uređivan je u periodu od 1895. do 1897. godine, kada je je kao novouređeni opštinski park, otvoren za građanstvo, ili „predat uživanju“, 26. aprila 1898. godine. Parkovski zasadi obnovljeni su 1932. godine, sadnicama iz rasadnika Rogot koji se nalazio na teritoriji lovišta kralja Milana Obrenovića.

Stilski, veći deo Parka je uređen kao slobodna kompozicija, samo je glavna aleja za šetnju, kroz središni deo parka prava, sa kružnom cvetnom lejom, „rundelom“ na sredini pešačke pasarele. U centru rundele, na mestu nekadašnjeg “Muzičkog paviljona”, 1953. godine postavljena je fontana „Ranjenik“, delo poznatog kragujevačkog vajara Dragana Panića.

[attachment=1][attachment=2]     
Intersantno je da spomenik nema nikakve političke i vojne oznake, a po legendi, nepoznati ratnik je uspeo da stigne do vode, utoli žeđ, zaleči rane i spase se na ostrvu.

Fontana je formirana kao kružna vodena površina, sa ostrvom od prirodnog, neobrađenog kamena u sredini. Bronzani ranjeni borac, koji pije vodu iz ruke, jedna je od najznačajnijih realističkih skulptura pejzažne arhitekture Kragujevca. Fontana se vodom snabdeva mlazevima koji dolaze iz lavljih glava, sa oboda fontane.

[attachment=3][attachment=4]

Dragan Panić rođen je 1912. godine u naselju Teferič, nedaleko od Kragujevca. Jedan je od retkih, koji su uspeli da upišu vajarstvo u Parizu, u čuvenoj Školi Lepih Umetnosti (Ecole des Beaux Arts), po kojoj čitav jedan stilski pravac u umetnosti nosi naziv (u tom stilu izgrađena je i Upravna zgrada Vojno-tehničkog Zavoda).
         
Na žalost, rat je kao zarobljenik proveo u nemačkom zloglasnom logoru Stalag F4. Na konkursu Crvenog Krsta za zarobljenike 1944. godine u Švajcarskoj, osvojio je počasnu nagradu uz koju je sledovao novac, koji je poslat u Kragujevac, ali umetniku nikada nije uručen. Preminuo je 1992. godine, a za sobom je ostavio brojna dela, a kao legat i zadužbinu gradu Kragujevcu, svoj atelje u kome je stvarao. 
       

Док сам обилазио нека места по Јужном Банату усликао сам неколико споменика погинулим црвеноармејцима. Кад нађем времена поставићу их. Надам се да ће се то уклопити у тему јер су споменици ратни, настали на местима погибије или у близини тих места.

1989/90 sluzio sam redovni vojni rok u Pocasnom bataljonu KOG Beograd.Bataljon je imao u sastavu dvije cete i prakticno glavna aktivnost kojom se bavio je bilo odavanje vojnih pocasti prilikom sahrana,uglavnom nositelja Partizanske spomenice i ostalih kojih su imali na to pravo.Posto je u to doba Beograd prakticno bio pun partizanskih prvoboraca koji su vec bili u poznim godinama,svaka ceta je imala svaki dan odavala minimalno jednu pocast,a ne rijetko i 2-3 dnevno.Pitanje za poznavatelje:Kako je to sada rijeseno u vojskama nastalim na podrucju bivse Jugoslavije? Tko ima pravo na vojnu pocast prilikom sahrane i tko izvodi te pocasti?

У Србији је одавање почасти на сахранама решено. Право на војну почаст при сахрани имају професионална војна лица и пензионисани припадници војске (официри и подофицири). Према чину покојника иде и величина почасне јединице. Војна музика (оркестар) свира само изузетно. Уведено је правило да од музике у одавању почасти учествују трубач и добошар. Морам признати да то звучи доста добро. Трубач свира код изношења сандука и код укопа. Приликом укопа испаљују се три плотина у ваздух. Војне почасти у Београду обавља посебно одређена јединица, слично када си ти био у војсци. Изван Београда почасну јединицу одређује територијално надлежна јединица. Да би покојник (војни пензионер) био сахрањен уз војне почасти породица треба да јави најближој команди гарнизона.

U subotu 30.07.2016. biti će, u Ljubljani - groblje Žale, otkriven novi spomenik naziva: "sinovom Rusije in Sovjetske zveze”. Spomenik se podiže  oko 3.000 poginulim sovjetskih - ruskih vojnika na teritoriji Slovenije. Spomenik će otkriti ruski predsjednik Putin i slovenski Pahor. Spomenik simbolizira osam stupova (4 + 4 godine rata). Imena poginulih su uklesana u kamene srupove, na vrhu svakog stupa je ždral u letu.

Spomenik palim borcima Skopskog đačkog bataljona (1300 kaplara)


Na ulazu u centralni park u Skoplju, na mestu gde sada "prolazi" - Ilindenska ulica, nalazio se spomenik palim skopskim đacima – dobrovljcima.

[attachment=1]

[attachment=2]

U znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona. 17. novembra 1935. godine u skopskom parku Idadija bio je otkriven spomenik. Otkrivanju spomenika je prisustvovalo 700 preživelih đaka bataljona. U ime roditelja čija su deca poginula, potresan govor je održao srpski pisac i komediograf Branislav Nušić, čiji je sin Strahinja (Ban) Nušić bio jedan od poginulih đaka bataljona.

„U ime ojađenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskuplji venac, venac roditeljskih suza“, rekao je na kraju govora.

[attachment=3]

Spomenik đacima ratnicima - dobrovoljcima  bio je delo slovenačkog vajara Lojze Dolnara. Na spomeniku visokom preko četiri metra prikazano je više likova – devojka koja simbolizuje Srbiju predvodi đake-ratnike u borbu dok je na suprotnoj strani postamenta prikazan lik žene-majke koja posle pobede, umesto sina pobednika dobija njegova vojna znamenja, šlem, prebijen mač i maslinovu grančicu.

[attachment=4]


Spomenik je srušen 1941. godine od strane bugarskog okupatora.

[attachment=5]

Како је тема ипак споменици у рату ја ћу се углавном држати теме.

Ово је споменик у центру Ниша, подигнут одмах после погибије двојице припадника Црвене Армије, практично на месту где су и погинули. Споменик се налази на данашњем Тргу Краља Александар, у центру Ниша. Црвеноармејци су наводно погинули на ободу овог трага .

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Погинули војник и официр су ту били и сахрањени. Како сам одрастао на стотинак метара од овог места добро се сећам да је средином 60-тих година обављена есхумација и посмртни остаци су пребачени у заједничку гробницу која се налази на улазу у Ниш, док су сами споменици остали.

Да додам и то да је на споменику официра, колико се сећам била и његова слика (фотографија на керамици).

Srpsko vojnicko groblje u Tunisu

[attachment=1]

Споменик мајора Василија Луковића, команданта Трећег батаљона 4. пука, погинулог у Церској бици, вероватно прво споменичко обележје Првог светског рата.

Израђен од тамноцрвеног камена, са епитафом уклесаним бајонетима својих војника:
„ВАСИЛИЈЕ ЛУКОВИЋ
Погинуо 1914. године
Испунио своју дужност
Према Краљу и Отаџбини
Завидимо ти и поздрављамо
Ти породицу”

[attachment=1]

Spomenik srpskim vojnicima umrlim od španske groznice u Holandskom selu Garderen, dok su čekali repatrijaciju iz zarobljeništva 1919. godine.

[attachment=1]

Споменик погинулим црвеноармијецима погинулим у борбама око села Омољица (Панчево):

[attachment=1]
[attachment=2]

Spomenik srpskim ratnim zarobljenicima podignut u gradiću Kenigsbriku pored Drezdena, septembra 1918. godine.

[attachment=1]

[attachment=2]

Spomenik danas.

[attachment=3]

Гробље у касарни
Аутор: М. Галовић субота, 29.12.2012.

[attachment=1]

Касарна „Александар Берић”, база Речне флотиле Војске Србије у Новом Саду, која је грађанима познатија као „Морнарица”, једина је у Србији која у свом простору, и то централном делу, има – гробље. Ту већ скоро седам деценија почивају шесторица припадника Црвене армије – капетан трећег ранга Павел Иванович Денисов (1918–1945), Григориј Иванович Печерскиј (1926–1945), Алексеј Стољарев (1918–1944), Вјачаслав Жук (1926–1944) и двојица припадника совјетске речне флотиле чија имена нису наведена на надгробним дрвеним пирамидама.

– Они су страдали у операцијама форсирања и разминирања Дунава. Према нашим подацима, последњи контакт јединице са породицама сахрањених бродара остварен је још 1960. године. Руски војни аташе из амбасаде у Београду је последњи пут званично положио цвеће 1996. године – кажу у Речној флотили Војске Србије.

Припадници ове јединице, која иначе своје базе има у Новом Саду, Београду и Шапцу, према гробовима погинулих совјетских војника односе се са дужним поштовањем, као и према свим традицијама флотиле. Наспрам ових гробова налази се спомен-соба, посвећена сећањима на страдале у ратовима, значајне бродове и важне догађаје. За разлику од многих јединица ВС које тек однедавно посебну пажњу посвећују прошлости, спомен-соба Речне флотиле отворена је још 1982. године, и то у оригиналном простору – соба је дизајнирана као унутрашњост брода, са кобилицом и ребрима, при чему је простор између сваког ребра посвећен једном историјском периоду.

– У спомен-соби налази се више од осамдесет занимљивих експоната, униформе припадника флотиле из разних периода, трофејно бродско наоружање и опрема, фотографије, документа и дневници. Ту су и макете речних ратних бродова, међу којима се издваја макета „шајке” из шеснаестог века, првог речног ратног брода на овим просторима – кажу у Речној флотили.

Као Дан Речне флотиле слави се 6. август у знак сећања на 1915. годину када је у Београду, на Чукарици, поринут први српски ратни брод „Јадар”. У предворју спомен-собе постављене су фотографије свих команданата флотиле од 1915. године, почевши од првог команданта Милана Радојевића.

Најзначајнија борба у историји флотиле десила се 12. априла 1941. године на Дунаву код Челарева, када је у нападу четири ескадриле немачких авиона, потопљен речни монитор „Драва” чија посада је шест дана пружала одлучан отпор непријатељу. Тада је настрадао и поручник бојног брода прве класе Александар Берић, чије име данас носи касарна у Новом Саду. После получасовне борбе, тешког оштећења брода и погибије већине чланова посаде, Берић је преосталима наредио да напусте брод а сам је одлучио да потоне са „Дравом”. Сваког 12. априла припадници флотиле обилазе његов гроб у Белегишу, а на месту потонућа брода у воду се полажу венци.

Izvor: www.politika.rs

Spomenik poginulim vojnicima Drinske divizije, Krf, kod mesta Agios Mateos (https://www.google.se/maps/place/Monument+For+The+Soldiera+Of+Drinska+Division/@39.4760648,19.8971162,295m/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x0:0x935bc8cfdd05fb59!8m2!3d39.475999!4d19.8963743 (https://www.google.se/maps/place/Monument+For+The+Soldiera+Of+Drinska+Division/@39.4760648,19.8971162,295m/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x0:0x935bc8cfdd05fb59!8m2!3d39.475999!4d19.8963743)):

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Srpsko vojničko groblje u Menzel Burgibi u Tunisu, gde počiva 1.200 vojnika, prošle godine je potpuno obnovljeno. Posle decenija nebrige, Srbija je izdvojila sredstva, pa su bele sablje časti zamenile krstove. U godini kada se obeležava vek od završetka Velikog rata, srpsko vojnička groblje i spomen-kosturnica, dostojni su ratnika koji u njima počivaju.

[attachment=1]

http://www.youtube.com/watch?v=LyKVQzpSSq8

Već 20 godina ima kako idem u Petrovac svake godine bar jedan put, ali nikako da poslikam Spomenik palim ratnicima 1912-1918 iz Petrovca na Mlavi. Ovom prilikom sam napravio nekoliko snimaka.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Obnovljen spomenik srpskom vojniku u Požarevcu


U Požarevcu završena rekonstrukcija spomenika srpskom vojniku, iz 1923.


[attachment=1]

U Požarevcu je završena rekonstrukcija spomenika srpskom vojniku koji se nalazi na sretanju Kosovske, Svetosavske i Deligradske ulice.

Vrednost posla koji je obavila firma "Granit Liješće" iz Sremske Mitrovice je dostigla 1,6 miliona dinara, a nosilac projekta rekonstrukcije koju je finansiralo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i boračka pitanja je Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture iz Smedereva.

Podsetimo, spomenik je postavljen 1923, posvećen je vojnicima koji su učestvovali u balkanskim, te Prvom svetskom ratu, a sastoji se iz figure vojnika u šinjelu, naslonjenog na pušku, te i postamenta na koji su uklesana imena 140 junaka.

Prva rekonstrukcija je, inače, bila obavljena 2005, ali nije dala zadovoljavajuće rezultate.

izvor (http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:745279-KONACNO-DOSTOJNI-SLAVNIH-PREDAKA-Obnovljen-spomenik-srpskom-vojniku-u-Pozarevcu)

Veliko Gradište, vojnicima Dunavske divizije palim u odbrani Stiga oktobra 1915.

[attachment=1]

А где је у Великом Градишту овај споменик?

Negde izvan samog mesta: nažalost, ne poznajem taj kraj uopšte pa ne znam kako se sam lokalitet zove... Pokušaću da proverim.

Ово је негде уз обалу...

Na pristanistu u selu Ram.

То је већ могуће. Тамо нисам био,а пристаниште у Великом Градишту сам прошпартао и исликао и нисам споменик уочио.

Ђорђевић у Русији о обнови меморијала „Ослободиоци Београда”
уторак, 28.08.2018.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић разговарао је са шефом Управе војних меморијала и комплекса руског Министарства одбране Александром Кирилином о стању српских војних гробница у Русији и гробница руске војске и Црвене армије на територији Србије, саопштено је из овог министарства.

Ђорђевић је у Русији, где је присуствовао другом редовном заседању Мешовите српско-руске комисије за спровођење Споразума влада две земље о војним меморијалима, разговарао са Кирилином о перспективама реализације плана капиталне обнове меморијала „Ослободиоци Београда” као и о усвајању Закона о ратним меморијалима у Србији. „Ратни меморијали подигнути у част хероја који су дали животе за слободу и независност наших народа су веома важни и наставићемо да водимо рачуна о њима. Они су историјски и културно значајни за оба народа која су се увек борила на истој страни”, казао је Ђорђевић а пренело Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. (Бета)

Izvor. www.politika.rs

Колико знам обнова спомен комплекса "Ослободиоцима Београда", прекопута Новог гробља се већ припрема.

Više nego jadno stanje Mekenzenovog spomenika Srpskim vojnicima na Košutnjaku. Fotografija je od pre par dana.

[attachment=1]

И ја сам био негде почетком септембра. Говорило се о обнови али је изгледа негде запело.

Моториста, ово је ипак централни споменик немачким војницима. Споменик српским војницима је једна камена гранитна коцка лево за 50м од овога.

[attachment=1]

Ово је Мекензенов споменик српским војницима

Кад сиђеш на саму обалу, десно од (Рамске) скеле.

Nekoliko slika iz Zejtinlika

Јединствен споменик српским браниоцима
Аутор: Бранка Васиљевић субота, 10.11.2018.

Немачки генерал Аугуст фон Макензен после освајања Београда 1915. наредио је да се српски браниоци, њих 36, сахране међу немачким војницима

Камена клупа подигнута за немачког цара Вилхелма Другог
[attachment=1]

„Војници, ви не полазите ни на Италијански, ни на Руски, ни на Француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Ви полазите на Српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.” Тако је у саопштењу пруским ратницима који су 1915. године пребачени са Источног фронта да се боре у Србији на положајима око Аде Циганлије поручио Аугуст фон Макензен, немачки генерал који је у Великом рату командовао немачким армијама на источном и српском фронту. Овај немачки војсковођа је на Митровдан, 8. новембра, 1945. године умро у 96. години. Фон Макензен предводио је у време Великог рата војску састављену од немачких, аустроугарских и бугарских јединица. Имао је 65 година када је учествовао у нападу на Србију. Борио се против српског народа, али изузетно га је поштовао. Наредио је да се у част погинулих српских бранилаца Београда подигне споменик. Обележје се налази на некадашњем војничком гробљу, на Бановом брду у Улици кнеза Вишеслава.

– После жестоких борби које су октобра 1915. између српских бранилаца и надмоћних немачких јединица трајале данима фелдмаршал Макензен је заузео Београд. Одлучио је да вечну кућу за своје изгинуле војнике направи на једном узвишењу на Бановом брду. Њима у част подигао је и два већа споменика. Али, ово немачко гробље разликовало се од других. Задивљен невероватном храброшћу Срба, Макензен је, на изненађење својих официра, наредио да се погинули српски војници покопају у централном делу гробља. По његовом наређењу, 36 солдата из 7. пешадијског пука, и по један британски и један француски војник сахрањени су међу 2.600 немачких војника. Изнад сваког појединачног гроба налазио се крст са подацима из докумената погинулих. По његовим наређењима, подигнут је споменик у виду једноставног каменог блока. На њему је на српском и немачком језику уклесано „Овде почивају српски јунаци 1915" – прича Милан Тлачинац, историчар. Недуго затим, 1916. године, у Београд је стигао и немачки цар Вилхелм Други. Обишао је Калемегдан, Земун, Двор краља Петра на Дедињу, Аду Циганлију. Боравио је и на војном гробљу на Бановом брду, где је била урађена посебна камена клупа, одакле је могао да посматра освојени Београд.

Можда је баш на том месту изрекао реченицу којом је и он исказао поштовање према српској војсци: „Штета је што тај мали српски народ није био мој савезник”. Прошло је од тада стотинак година, а место некадашњег војничког гробља прегазило је време. Простор је апуштен и неуређен. Споменик посвећен немачким војницима стоји као на иглама. Окрунили су се делови, а да се не би срушио и некога повредио „осигуран” је зарђалом арматуром. Нигде натписа, обавештења о ком је обележју реч. Нема ту, кажу, више ни српских војника, наводно су њихови остаци пренесени у заједничку костурницу на Новом гробљу. Споменик стоји, крај њега понеки сасушени венац. Други споменик немачким војницима налази се у оквиру приватне школе, док са царске клупе кошаве и зиме скидају камене слојеве. С тог места се више не види Београд, јер видик је затворила зелена копрена од густог растиња.

Од војничког гробља остао је само део ограде. А на једном делу некадашњег заједничког почивалишта српских и немачких војника, по многу чему јединственог, сада је привремено стовариште за дрва „Србијашума”.

Војницима из бајке

Аугуст фон Макензен рођен је 1849. у Саксонији. Његов отац надао да ће добити наследника у породичном пољопривредном послу, али он је добровољно приступио војсци и брзо напредовао. Носилац је Великог гвозденог крста. Због својих способности постао је ментор младом немачком престолонаследнику Вилхелму Другом. Иза њега је остала још једна реченица упућена немачким војницима, а посвећена српским јунацима: „Борили сте се против војника из бајке, који су се борили беспредметном храброшћу. Онога тренутка када смо Србију освојили, нас је болело више него наше савезнике”. Проглашење примирја 11. новембра 1918. дочекао је у Румунији. При покушају да се повуче ка Немачкој заробљавају га војници Франша д’Епереа. Бива спроведен у замак код Футога, одакле уз пратњу потпоручника Јована Ненадовића, потомка Јакова Ненадовића, председника Правитељствујушћег совјета, бива спроведен у Солун. Одатле је пребачен у Немачку.

Мермер с Теразија

За изградњу споменика на војничком гробљу и клупу цара Вилхелма Другог Немци су искористили мермер предвиђен за изградњу Теразија и фонтане коју је Београдска општина 1911. године наменила да симболички истакне вековну борбу против Османлија.

Izvor: www.politika.rs

Vrba na Koroškem ( Velden am Wörther See) u Austriji i spomen kamen kojim je obeleženo najdalje napredovanje Srpske konjice 1919. godine.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Гробница где је сахрањен чувени војвода Вук, потпуковник Војин Поповић (Сјеница 1881 - Кајмакчалан 1916.).

Четнички војвода из времена пре Првог светског рата, командант четничких и добровољачких јединица из Балканских ратова и Првог светског рата. Погинуо је предводећи своје добровољце у јуришу при заузимању Грунишког виса (борбе за проширење успеха након освајања Кајмакчалана) 29.новембра 2016 године, пре равно 102. године. Био је сахрањен на гробљу у Зејтинлуку у Грчкој али је његово тело пренето и сахрањено у ову гробницу на Новом гробљу у Београду

[attachment=1]

Војни меморијали – заборављени сведоци страдања у Великом рату
Аутор: Јелена Чалија субота, 22.12.2018.

Црква Светог Димитрија са костурницом у Лазаревцу мало је позната, а у њој је сахрањено око 40.000 српских и аустроугарских војника

[attachment=1]

Како смо у претходне четири године обележили важне јубилеје у вези са стогодишњицом Првог светског рата, колико смо упознати са војним меморијалима и местима страдања везаним за овај период, то су биле теме предавања „Окамењено сећање: Меморијализација Првог светског рата” у Заводу за проучавање културног развитка. На измаку године у којој је обележена стогодишњица завршетка Првог светског рата, о овоме су говорили историчар Дејан Ристић, некадашњи управник Народне библиотеке и државни секретар за културу, и архитекта-конзерватор Раде Мрљеш, стручњак у области заштите непокретног културног наслеђа.

На почетку предавања, Дејан Ристић парафразирао је речи солунца Живојина Лазића, који је преминуо осамдесетих година прошлог века, да ми јесмо победници Првог светског рата, али да ће та победа бити лака у односу на ону коју треба да извојују потомци – победу над заборавом. Колико успешно бијемо ову битку, сведоче речи Дејана Ристића који је истакао да ове године, на пример, стогодишњица пробоја Солунског фронта није ни обележена, док ни Дан примирја у Првом светском рату, 11. новембар, није адекватно обележен на територији Србије. Учесници предавања су указали и на то да је и Српска православна црква пропустила да на одговарајући начин обележи велике јубилеје. Ристић је похвалио напоре Архива Србије који је од више од пола милиона докумената која чува у вези са Првим светским ратом сваке године објављивао зборник оних одабраних. Војни меморијали и споменици најзначајнији су део непокретног културног наслеђа из овог периода, али о њима често не знамо довољно, а неретко их и свесно уништавамо.

– Црква Светог Димитрија са костурницом у Лазаревцу, главни меморијал Колубарске битке, мало је позната, а то је и највећа некропола на територији Србије из Првог светског рата и у њој је сахрањено око 40.000 српских и аустроугарских војника. Такође, сви знају за Зејтинлик и многи мисле да је то највеће српско војно гробље ван наше земље, али није тако. Највеће је оно у Маутхаузену где је сахрањено око 8.000 Срба – рекао је Ристић.

Он је подсетио да у контексту војних меморијала, Србија има око 700 различитих непокретних културних добара у више од 40 земаља света. На предавању је указано и да се осим недовољног познавања овог дела наслеђа неретко сусрећемо и са случајевима девастације. Поменут је случај војног гробља у Ваљеву које је два пута уништено. Украдени су и разваљени готово сви крстови страдалих у Првом светском рату, а када је гробље обновљено, а на основу јединог преосталог крста урађене музејске реплике свих осталих, поново је дошло до уништавања гробља и одношења крстова са њега. Ристић је објаснио да су приликом поновног уређења крстови под земљом повезани железничким шинама како не би били поново однети са гробља. Раде Мрљеш навео је да је немачко војног гробље на Топчидеру тренутно у веома лошем стању због полемика око тога треба ли га уопште обнављати јер је окупаторско.

[attachment=2]

– На овом гробљу, међутим, осим споменика посвећених погинулим немачким и аустријским војницима, постоји и трећи споменик подигнут храбрим српским војницима, и то је и написано на њему на српском и немачком. То је редак пример да окупатор подиже споменик војницима одбрамбене војске. Занимљив је случај и скулптура лава у Буковичкој бањи, која је дело аустријског вајара и официра Питера Гинтера. На монументалном постаменту, скулптура лава представљала је симбол аустријске победе над Србијом и имала је уклесану 1916. годину. По завршетку рата, локално становништво скулптуру није уништило већ је на постамент уклесало нову годину, 1918. и тако је промењен симболички значај споменика. Он је постао симбол српске победе. Постамент је уништен после Другог светског рата, а скулптура лава је закопана у парку. Касније је откопана и сачувана је до данас – испричао је Мрљеш.

Izvor: www.politika.rs

Oskrnavljen spomenik pilotima braniocima Beograda 1941. godine.

[attachment=1]

Споменик пилотима обновиће општина Земун
Аутор: Б. Васиљевић петак, 15.03.2019.

Непознати лопови украли су са обележја посвећеног авијатичарима који су своје животе дали у априлском рату 1941. године 24 од 36 слова

[attachment=1]

Бронзана слова која су непознате особе украле са Споменика погинулим пилотима браниоцима Београда априла 1941. године биће поново израђена и постављена на место одакле су скинута. То ће урадити општина Земун на чијој територији се, како је утврђено, налази ово обележје које су лопови недавно оскрнавили покравши 24 знака од 36 колико има у натпису.

– Наши инспектори ће заједно са стручњацима из Завода за заштиту споменика културе града прегледати обележје и оштећења на њему, а затим ће слова бити поново израђена и враћена. Средства ћемо обезбедити из буџета. О крађи слова обавештена је полиција, а наше правобранилаштво поднеће кривичну пријаву против непознате особе – кажу у општини Земун.

Аутор споменика који је подигнут 1994. је Миодраг Живковић. Претпоставља се да крадљивац или крадљивци нису знали које обележје скрнаве. Споменик чији је аутор Миодраг Живковић посвећен је пилотима који су страдали у прва два дана бомбардовања Београда и Србије 1941.

– У нападу на град учествовале су 484 летелице – 234 бомбардера и 120 ловаца, плус авиони који су им пружали подршку. Напад на Београд предводили су Александар фон Лер и Волфрам фон Рихтхофен, рођени брат Црвеног барона Манфреда фон Рихтхофена. Обојица су били учесници Првог светског рата и борили су се против Србије још 1914. године. Оно што треба истаћи јесте да је Александар фор Лер рођен у Турн Северину, а гимназију завршио у Панчеву и по мајци је православац – прича Велибор Вукашиновић, председник Удружења ваздухопловне индустрије Србије. У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота. То су Милош Жунић, Живица Митровић, Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић, Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, Милутин Петров, Карло Штребенек, Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.

Последњу ноћ 5. априла пилоти су провели у садашњој кафани „Зора”, која је тада носила назив „Руска лира”.

– Знали су шта се спрема, али су се упркос томе веселили. Нешто пре поноћи добили су позив да се хитно јаве на аеродром који се тада налазио на Тошином бунару. Милош Жунић, капетан прве класе и командант ваздухопловне ескадриле, позвао је своје момке на положај. Њега често воде под презименом Жуњић, али се он презива Жунић. Рођен је у 1907. године у Ваљеву. Био је изузетно маркантан и висок па су га због његовог изгледа, а не односа према женама, другови звали Казанова. Када је уследио немачки напад у раним јутарњим сатима, он је повео своју ескадрилу у сусрет надмоћном непријатељу. Оборио је један од авиона у близини Панчева, али су га немачки пилоти погодили и његова летелица се запалила. Он је уз помоћ падобрана успео да искочи. Али, нажалост, покосила га је митраљеска паљба из једног од ловаца и он је пао у реку Тамиш – каже Вукашиновић.

Екипи од десет пилота који су чинили Жунићеву ескадрилу одмах по нападу на Београд прикључио се и Живица Митровић, из Крагујевца из Другог ловачког пука који је радио-везом чуо шта се дешава. Улетео је у борбу и погинуо. Том приликом и он је пао у Тамиш. У овом априлском рату бранећи Краљевину Југославију страдала су и три Словенца – Миха Клавора, Карло Штребенек и Владимир Горуп.

– Миха Клавора био је капетан прве класе. Пре погибије он је оборио два немачка авиона, али су Немци успели да погоде његову летелицу. Није успео да се извуче из запаљеног авиона и пао је у село крај манастира Крушедол. Ту је и сахрањен, а потом је његово тело пребачено у Сремске Карловце – истиче Вукашиновић. Једним од авиона који и дан-данас лежи на дну Дунава код Аде Хује летео је Бранислав Тодоровић.

– Оно што све време треба имати на уму када је о овим људима реч јесте да су знали против какве надмоћи ратују. Упркос томе нису жалили своје животе. Дали су их како би бар мало зауставили силу која је на нечастан начин кренула против њихове отаџбине. То још више појачава њихово херојско дело. Због тога је нас пилоте ово скрнављење споменика изузетно погодило јер знамо о каквим људинама је реч  – истиче Вукашиновић.

Izvor: www.politika.rs

Па могли су да прочитају ако нису знали. Уосталом да ли можда постоје споменици и друга обележја која је у реду скрнавити и они где то није у реду па се као случајно зезнули?

Bolesni umovi!!!

Ја мислим да се овде не ради о лоповима (крадљивцима) већ о хулиганима који су споменик намерно оштетили.

Помен на Зејтинлику.

[attachment=1]
Помен је одржан 17. октобра 1922. године на гробу Милутина Бојића, који је тога дана откопаван ради преноса у у отаџбину. На овом помену одржали су патриотске говоре: др. Доминико из Ријеке и др. Зоричић, бански саветник из Загреба. Оба говора имала су у себи сличну мисао. У њима се одавала почаст и хвала безбројним гробовима растуреним по целом свету, које су посејали синови једног великог народа, дајући своје животе за Ослобођење и Уједињење.

Немачко ратно гробље у Смедереву (1917).

[attachment=1]

Гробље 8000 српских ратника изгинулих код Једрена, фотографија Самсона Чернова објављена у албуму 'Петогодишњи рат – Срби 1912-1916' у Лондону 1916. године.

[attachment=1]

Spomenik palim Šumadincima (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=27940.msg437453#msg437453), Kragujevac, 1933. godine.




[attachment=1]

Spomenik Palim borcima i 'Revoluciji', Kumanovo.




[attachment=1]

Video snimak sahrane potporucnika Zivojina Marinkovica iz 12. pesadisjkog puka. Potporuc ik je poginuo od bugarske granate 06.07. 1913. na Kiselici kod Krive Palanke. Sahranjen je sledeceg dana u Krivoj Palanci.

https://vimeo.com/229791207

Карађорђев парк 29. јула 1923. године. Откривање Споменика Трећепозивницима.


[attachment=1]
Почетком децембра 1914. године, после борбе на 'Варовницама' која је заједно са битком на Космају донела слом аустријске новембарске офанзиве и помогла да се непријатељ истера из земље и Београд ослободи, трећи позив Cедмога пеш. пука заузео је положаје у Великом Селу и на Великом Врачару, где се почео утврђивати. Тада се, још под свежим утисцима борбе и неослабљеним сећањем на другове који су у њој пали, јавила мисао да се изгинулим друговима са Варовница подигне споменик. Иницијативом неколицине Београђана, нарочито заузимањем тадашњег команданта другог батаљона мајора г. Димитрија Ракетића, приступи се остварењу те идеје. Резервни наредник г. Драг. Глишић, академски сликар, дао је нацрт за споменик. Вајар г. Стаменко Ђурђевић направио је модел у гипсу. Војници тесачи отпочели су онда израду споменика у камену.
На изради се радило неколико месеци, увек под непријатељском ватром. Таман је споменик требао да буде завршен и постављен, а дошла је нова непријатељска офанзива 1915. Гранате и шрапнели засули су сав простор око споменика који је рађен на отвореном пољу у каменорезачкој радионици пред Новим Гробљем. Иза те паклене ватре којом је започела Макензенова офанзива непријатељ, надмоћнији, поче се пребацивати на нашу територију, и терћепозивци не само што нису имали времена да заврше своје дело, него нису имали ни толико времена колико је потребно да се споменик закопа, сакрије. Они се, дакле, повукоше, а споменик оста непријатељу.
Ипак, он оста сачуван. Непријатељи га у почетку оставише због тога шо им један од каменорезаца, Антон Филип, саопшти да је споменик намењен борцима изгинулим у бугарском рату. Доцније међутим, непријатељи се предомислише. Споменик их је некако и сувише подсећао на неумрлог нашег трећепозивца Краља Петра Ослободиоца, да би га даље оставили у Београду. Због тога, по наредби аустријског ђенералштаба, споменик буде пренесен у Беч и постављен у једном бечком парку. Ту га 1918. године пронађе једна српска комисија, а Министарство Војно се заузе и пренесе га поново у Београд.
Споменик израђен од тврдог џепског гранита, освећен је и откривен 29. јула 1923. год. Он приказује трећепозивца са руком на срцу, томе срцу које је било тврђе од камена од кога је изрезан споменик – према непријатељу, и пуно благости, љубави, доброте, самопрегоревања наших старих војника – према отаџбини. И цео израз тога трећепозивца као да би хтео да каже: 'Дао сам што сам могао и имао да дам'.
Што ово дело започето у најтежим данима није пропало, и што ће остати да подсећа потомке на пример трећепозивца и на то како се служи отаџбини, има се захвалити: г. Грубићу, индустријалцу, резервном капетану, г. Веси Јовановићу, учитељу, резервном капетану друге класе, г. Стаменку Ђурђевићу, вајару, г. Драгомиру Глишићу, академском сликару, резервном нареднику, чича Котелу, каменорессцу, Антону Филипу, каменоресцу, Милану Стојковићу, каплару тесачу, Драгутину Наузеру, редову тесачу и Љуби Ивановићу, земљораднику из Раниловића, каплару трећепозивцу, који је стајао као модел.

Колико се околни простор променио за 100 година. Дрвеће у парку је сада врло велико, а иза (где се на овом снимку види једна омања зграда) је више стмабених зграда.

Ђорђе Јовановић: Споменик косовским јунацима у Крушевцу

[attachment=1]
На Видовдан 1904. године, поводом откривања Споменика косовским јунацима, директор крушевачке гимназије Димитрије Тричковић обрати се краљу Петру: 'Српском народу беше суђено да буде бедем који ће спречавати силну најезду да и Европу не поплави. На Видов дан 1389. године после љутог и јуначког боја, подлегоше Срби овој валовитој најезди, а јуначку погибију косовских хероја осети и Европа. Витешки јунаци падоше за веру и слободу свога народа, а са њима паде и њихов дични војсковођа кнез Лазар, српска круна златна, да у небеском царству заузме светитељско место. Сломи се скиптар али мач остаде...'

Споменик на Газиметану, подигнут у славу српских јунака

[attachment=1]
Први споменик на Газиместану још 1430. године подигао је Стефан Лазаревић, али су га порушили Турци. Други, подигнут у 19. веку, такође је порушен, као и трећи који је 1924. подигао приштински гарнизон војске која је ту полагала заклетву. Тај споменик, који је био осам метара висок, порушили су Шиптари априла 1941.
Год. 1953. споменик је реконструисан по пројекту академика архитекте Александра Дерока. Поставивши кулу у центар некадашње битке, А. Д. је нагласио да на том месту још увек има шта да се брани.

Posejto sam spomenik pre neki dan. Još je u funkcionalnom stanju samo što bi trebalo obaviti neku akciju čiščenja in sređivanja okoline. Čuva ga kosovska policija 24 sata na dan.

Негде изнад прокупачког гробља, изнад пута – сасвим мало уз Хисар, у непосредној близини Црквишта, било је пре Другог св. рата једно место на коме су, или из кога су Прокупчани копали камен. Камен је био мек, лако се туцао, па је употребљаван као ризла за насипање сокака, улица и путева, а ако се није туцао – за потпорне зидове, или зидове око кућа – дворишта. То место није имало неко посебно име, али како је из њега вађен камен – прозвано је Мајдан.
Пред сам Други св. рат, тај Мајдан био је једна велика рупа.

[attachment=1]
После поменутог рата, то место постало је стратиште и заједничка гробница за неутврђени број људи над којим је 1944/45. године извршена егзекуција.
На гробљу - белези и епитафи, на стратишту – ништа. Ни памћење!
Које и колике душе обитавају овде? Које су душе имале убице, а које жртве? Чије ли је окамењене кости Земља избацила на површину? Из чије, и колике крви, и дан – данас, између њих цветају црвене булке? И зашто баш ту расте кострика – природни надгробни венац њиховим душама?
Прекрстимо се и помолимо тихо и смерно:
Нека им је лака земља
Господе помилуј.