PALUBA

Vek od Topličkog ustanka - Kako su srpski gerilci pokrenuli jedinu bunu u zemljama okupiranim u Velikom ratu
RTS , Lana Gedošević   26.02.2017.

U Spomen-kompleksu Topličkim junаcimа u Prokuplju danas će biti obeleženo 100 godina od Topličkog ustаnkа, jedinog koji je podignut u nekoj okupiranoj državi tokom Prvog svetskog rata.

[attachment=1]

Toplički ustanak je podignut protiv bugarske i austrougarske okupacije krajem februara 1917. godine, i trajala oko mesec dana. Ustanku je prethodila i sledovala gerila, a obuhvatio je teritoriju Topličkog okruga - Kosanički, Prokupački, Jablanički i Dobrički srez, i istočne i srednje predele Kopaonika. U jesen 1915. godine usledio je novi napad trupa Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, kojima je komandovao nemački feldmaršal August fon Makenzen. Srpska vojska je bila prinuđena na odstupanje preko Albanije i Crne Gore, do obala Jadranskog mora. Srbija je bila okupirana i podeljena. Austrougarska vojna vlast obrazovala je Vojno-generalni guverneman u Srbiji, sa sedištem u Beogradu. Bugari su oformili dve vojno-inspekcijske oblasti: Moravu, sa sedištem u Nišu, i Makedoniju, sa sedištem u Skoplju.

Regrutacija Srba za bugarsku vojsku

Međutim, okupirani stanovnici Srbije, ipak su se nadali boljoj budućnosti. Nadu u ratni preokret nisu mogli ugušiti ni brutalnost, strogost ni perfidnost Bugara, Austrijanaca i Mađara. Vrhunac narodnog nezadovoljstva i ogorčenja, što je bio i neposredan povod za ustanak bila je najavljena regrutacija Srba od 18 do 45 godina za bugarsku vojsku, početkom februara 1917. godine. Tada su započela masovna bežanja Srba u šume i planine.

Kako je formiran pokret otpora

Rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović nije se mogao povući sa glavninom srpske vojske, pošto je bio ranjen. On je ostao kod svoga oca u Kosovskoj Mitrovici. Prerušen u vojnog liferanta koji radi za austrougarske trupe, Vojinović je obilazio kopaonički i toplički kraj, upoznavao ljude i govorio vojnim obveznicima da čuvaju oružje i da se spremaju za konačan obračun sa okupatorom.

Vojvoda Kosta Vojinović
[attachment=2]

Njegov rad nije ostao neprimećen i, kada je zapretila opasnost da bude uhapšen, on se odmetnuo. Bilo je to krajem jula 1916. godine. Ubrzo je u Leposaviću formirao četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda. Bio je to najelitniji odred u gerilskim borbama i u Topličkom ustanku.

Ubačeni oficir

I u srpskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, razmišljali su o planiranoj ofanzivi armija Antante na jesen. Doneta je odluka da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir - Kosta Milovanović Pećanac, rezervni pešadijski poručnik. Njegov zadatak je bio da na području Toplice pronađe vojno sposobne muškarce i organizuje ih u čete, tako da jedna za drugu ne znaju, i sačeka sa akcijom dok srpska vojska ne probije front i približi se Skoplju.

Kosta Pećanac
[attachment=3]

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović su se sreli i upoznali u selu Gornje Spance u predvečerje 8. novembra 1916. godine, kada su dva krila pokreta otpora, jedno formalno i drugo neformalno, objedinjena, a Pećanac izabran za predvodnika organizacije.

Prvi sukob sa Bugarima

Oko 20. februara došlo je do prvih oružanih sukoba upravo između izbeglih srpskih vojnih obveznika i bugarskih potera. Jablanički odred je kod Bojnika u rano jutro 24. februara naleteo na bugarsku četu koja je krenula u poteru i uništio je. Dva dana kasnije, u selu Mačkovcu kod Kuršumlije započela je bitka koja je prerasla u ustanak. Kuršumlija je oslobođena 28. februara, Lebane 1. marta, Prokuplje 3. a Blace 5. marta.

Borbe se širile iz mesta u mesto

Ustanak je zahvatio područje na desnoj obali Zapadne Morave. Oslobođeni su Vlasotince i Crna Trava, a borbe su se vodile i na jugu - u vranjskom području, i na istoku - u Zaplanju. Iz Toplice i Jablanice sukobi su se ''prelili'' i preko Malog Jastrepca u dolinu Zapadne Morave i obuhvatili sokobanjski i svrljiški kraj.

Gerilske i seoske jedinice

Ustanička vojska je imala dve vrste jedinica: gerilske kao udarne, i seoske kao pomoćne. Predvodništvo i prava snaga gerile i ustanka bile su četničke vojvode. To su bile najviše starešine i ličnosti od autoriteta, komandanti onih jedinica koje su činile osnovu organizacije otpora. Oni su svi poticali iz gradskih sredina, sa izuzetkom Koste Pećanca.

Ko su bile udarne snage

Od leta 1916. postojala je izuzetna gerilska jedinica - Ibarsko-kopaonički odred Koste Vojinovića Kosovca. Od februara 1917. Milinko Vlahović je komandovao Jablaničkim odredom. Od jeseni 1916. godine je oko vojvode Koste Pećanca postojala veća ili manja grupa boraca, nazvana Centralni komitetski odred. Timočki i Pirotski komitetski odred Toška Vlahovića i Jovana Radovića su takođe bili udarna snaga ustanka i nosioci povremenih, ali značajnih četovanja u krajevima istočno od Morave. Bilo je i jakih četa sa poznatim četovođama, koji su svi, ili skoro svi, bili sa sela - Vučko Pantić, Mašan Stojović, Miloš Milošević, Bogoljub Miletić, Novica Veljović.

Gušenje ustanka

Uprkos prvim uspesima, ustanak se nije dugo održao. Razvučeni na dugačkom frontu, ustanički odredi nisu mogli da pruže jači otpor, a do odlučne bitke nije ni došlo zbog naredbe Koste Pećanca o povlačenju. Uporedo sa propadanjem fronta na Moravi i pred Prokupljem, raspali su se i ostali ustanički frontovi. Trupe Centralnih sila su bez borbe 14. marta ušle u Prokuplje, ''prestonicu'' slobodne teritorije.

Surova odmazda

Okupator je nad pobunjenim stanovništvom izvršio surovu odmazdu. U kaznenoj ekspediciji nastradalo je oko 20.000 ljudi, zapaljeno 50.000 stambenih i ekonomskih objekata i naneta je ogromna materijalna šteta. Iako su se okupatori udružili u ovom poduhvatu, nisu uspeli da unište čete.

[attachment=4]

Gerila je opstala, pogotovu njeno borbeno krilo, pod vođstvom vojvode Vojinovića i braće Vlahovića i Jovana Radovića. Pećanac je odlučio da se povuče i čeka trenutak za akciju. Međutim, gerila doživljava težak poraz i pogibijom Koste Vojinovića 23. decembra 1917. godine, ali ni tada nije bila uništena.

Ustanak običnih ljudi

U Topličkom ustanku je istorijsku ulogu odigralo mnogo ljudi, i to onih običnih, od kojih je ogromna većina bila nepismena i neobrazovana. Žene su, kao najbrojniji deo stanovništva u okupiranoj Srbiji, postale akteri u svemu ovome i bile spremne na različite vrste podrške pokretu otpora i ustanku.

Izvor: www.blic.rs

Данас, 26. фебруара 2017. године, у центру Прокупља у 12 часова, на свечани је начин обележена стогодишњица Топличког устанка уз учешће великог броја грађана.

[attachment=1]

[attachment=1]

Spomenik palim Topličanima u ratovima 1912-1918 u Prokuplju, na razglednici sa kraja 70-tih godina prošlog veka.


[attachment=1]

Takav jubilej za tugu i ponos, za primer mladjima za postovanje muka narodnih do neba.
A opoganise ga dnevnom poitikom......

Топлички устанак

Казивање г. Михајла Киковића четника из Топличког устанка
(прибележио Станислав Краков)

[attachment=1]


Прве усташе

На месец дана пре устанка побегао сам из свога села Бресничића када су Бугари хтели да ме узму у војску. Побегао сам у планину Видовачу и ступио у чету Арсе Стакића из села Доње Топонице , који се међу првима одметнуо у борбу. Још у фебруару 1916. Арса је побегао у шуму пошто је убио једног бугарског поднаредника. У то време у село Топоницу дошао је некакав бугарски поднаредник Јордан из 25. пеш. пука да реквирира сламу и сено за бугарску војску. Поднаредник Јордан у кафани у Доњој Топоници наиђе на Арсу Стакића и упита:
-Шта си ти овде?
- Код српских власти био сам кмет, а сада код ваших нисам ништа.
Поднаредник нареди Арси да му спреми вечеру и да за вечеру буду пилићи и печено јагње, а да му после вечере доведе своју жену. Арса му одговори:
-Ја ћу ти дати хлеба и соли, што је дао Бог, а пилића и јагањаца нема. Моја жена мени треба, а ти иди па тражи по Бугарској Бугарке.
Поднаредник скочи, па како је у руци имао корбач, лупи њиме Арсу по лицу. Арса, који је био снажан човек, баци се на поднаредника, отме му корбач и почне ударати Бугарина по глави. Бугарин одмах на то напери на њега свој карабин, али Арса зграби за цев од пушке о отпоче да се рве са њиме. У томе гушању пушка опали у вис и метак погоди у таваницу.  У кафани је било више сељака, који чим су видели ово гушање између Бугарина и Арсе, оставе њих двојицу саме. Арса успе да отме карабин од поднаредника, обори га на земљу, извуче му сабљу из канија и његовом сабљом одсече му главу. Са мртвог Бугарина Арса скине реденик, револвер и сабљу и узме му карабин, па изађе у село. Сакупи сељаке, нареди им да узму поњаве и у њих завију мртвог Бугарина, однесу у Топлицу и баце под лед. Чим су ово свршили, Арса поведе са собом жену и четворо деце, сина Тихомира и три девојчице, која је најмлађа била још на сиси, и са њима оде у шуму Видовачу. Било је то прво убиство једног Бугарина у Топлици.
У планини Видовачи Арса дође у село Обртинце и сазна да се у кући Кате Петровић, удове, налазе неки бугарски војници. Привуче се кући и примети кроз прозор тројицу војника који су упали у кућу, нашли пиће и опили се. Арса са карабином у руци упадне у кућу, повеже Бугаре, покупи им оружје и одведе их под Видовачки Камен. Ту им оном бугарском сабљом одсече главе. Убрзо се сазнало по целој Топлици за Арсу Стакића, и сви они који су бежали од бугарских зверстава, окупљали су се око њега. За кратко време скупио је чету од 15 људи међу којима је био и Раша Видић, старац од 80 година, неки Фића из Миљковице, и четник Станко који је још 1905. био у комитама у Јужној Србији. Цело лето 1916. године , Арсина чета је лутала по шумама, силазила на друмове и нападала поједине бугарске војнике и мања одељења, узимала им оружје и убијала их. Преко стотину Бугара Арса је побио те године.


Одметање Косте Војиновића

Цело време од окупације Бугари су по Топлици вршили интернирања, пљачкања и силовања. Људе су терали да изјављују да су Бугари и да узимају бугарска презимена и приморавали их да  новорођену децу крштавају њиховим именима. Маса сељака бежала је од насиља у шуме и крила се. Но како нису имали оружја, то су остајали непримећени.
Али једно је одметање задало доста муке и посла Аустријанцима, а потом и Бугарима. У Косовској Митровици био је остао Коста Војиновић, резервни поручник, и успео је да постане лиферант за аустријску војску. Војиновић је постао сумњив Аустријанцима, јер су сазнали да он дели храну спремљену за војску српском становништву, а нарочито сиротињи којој чини и друге услуге. Аустријанци га затворе, али он једне ноћи провали зид у затвору у Митровици, побегне на Копаоник и у марту 1916. развије српску заставу у селу Блажеву и позове сељаке на устанак.
Око 50 – 60 четника окупило се око њега и он је убрзо постао страх и трепет за Аустријанце. У више махова спуштао се до Бруса и нападао аустријске трупе. Аустријанци су организовали многобројне потере против њега, али он је увек измицао испред њих и појављивао се тамо где му се Аустријанци најмање надају.  Све до устанка био је са својом четом на Копаонику, територији коју су Аустријанци држали, и тек кад је устанак почео, сишао је и он у Топлицу. Своје четнике наоружао је оружјем отетим од Аустријанаца и уредио потпуно војнички. Имао је у својој чети добошара и трубача који је давао трубне знаке и тиме деловао на сељаке који су мислили да имају српску војску у близини. Доцније, када је од Аустријанаца отео два митраљеза, носио их је свугде са собом и употребљавао их у борби.


Долазак војводе Косте Пећанца

У септембру 1916. дошао је са солунског фронта аеропланом Коста Пећанац и одмах почео да организује цео тај крај за устанак. Он је ту организацију спровео тако да је свако село имало своју чету, којој је на челу стајао командир. Сем сеоских чета које су као тајна организација остајали по селима и требали тек на дати знак  да устану на оружје, било је више комитских чета по планинама, које су нападале на Бугаре растурене по селима, где су вршили реквизицију и страшна насиља. Сем регуларних бугарских трупа биле су у Топлици  још пре устанка и бугарске комите и једну комитску чету водио је Тодор Вовчанин бугарски војвода, док је касније стигао и злогласни Тане војвода.
Пећанац није хтео да се удара на Бугаре све док за то не буде повољан моменат, јер није хтео да изложи устанак неуспеху и да после незаштићено становништво пострада. Хтео је да све буде спремно да у тренутку када трупе са солунског фронта почну снажну офанзиву, он нападне Бугаре с леђа.


Усташки преки суд

Поред организованих чета Коста Пећанац је организовао и свој горски штаб и преки суд за издајице. Он није дозвољавао да се становништво обраћа бугарским властима ма за шта, већ су за све имали да се обраћају на њега.
Преки суд, који је имао да суди издајицама састављали су: професор (Јован) Радовић из Црне Горе, Милан Дрљевић, бив. учитељ и свршени правник, а писар преког суда био је Милинко Коковић из Гојновца. Коковића су Бугари као дугогодишњег деловођу хтели да узму да буде њихов секретар. Кад се он тога звања није хтео примити, бугарске власти га поведу да га интернирају. И ако је било 50 бугарских војника око њега, Коковић се отргне, јурне кроз њих и скочи у Топлицу. Бугарски војници су отворили паклену паљбу на њега, али је он успео да неповређен умакне и оде у гору, где постане писар усташког преког суда.
Преки суд и горски штаб најчешће се састајао у забрану који је својина г. др. Алексе Савића, народног посланика, а који је на 20 минута од Прокупља, те су тако одржавали везу и са организованим грађанима у Прокупљу и знали шта се ради, сазнавали за свако кретање бугарских трупа.


Три женска хероја

Ту поред забрана др. Савића била је кућа Душана Милачића, песника, чији је брат Братимир био ађутант војводе Пећанца. Та кућа је чинила велике услуге четницима како у погледу исхране тако и за одржавање везе између Прокупља и усташа. У кући су биле три жене: мајка г. Милачића, његова стрина, снаја и неколико деце.
Када су Бугари открили да се овде састају устаници, они су ове три несрећне жене ударили на најстраховитије муке. Усијали су на жару гвоздене вериге и пекли их по телу да одају где су комите. И све ове три жене, које су од мучења остале страшно онакажене, трпеле су муке и нису хтеле ништа да одају. Пошто су онаказили жене и оставили их полумртве, Бугари су кућу запалили.


Почетак устанка

Због оваквих зверстава и насиља дошло је до почетка устанка и против воље војводе Пећанца. Устанак је почео у Куршумлији. Због насиља и насртања на част једне жене од стране Бугара, резервни потпоручник Ица Калајџија, који је био са четом у шуми, први удари на Куршумлију у фебруару 1917. и после краће борбе освоји је и ако је у њој било 400 – 500 Бугара које све зароби, разоружа и затвори у Трајкову кафану у Куршумлији и одмах извести Пећанца о своме успеху. Војвода Пећанац, како је већ имао организоване чете, које су биле у вези помоћу релејних станица, видећи да се не може сада натраг, нареди да се сви крену на Прокупље. Знак за устанак био је дат. Топлица је још исте ноћи скочила на оружје.
Први је пошао у помоћ Ици Калајџији четовођа Јелић из села Меана среза Косаничког, са својим четницима. Јелић у селу Грабовници наиђе на чету бугарског командира Арезанова.  Јелић разбије Бугаре, неке побије, неке зароби, а један део их се спасе бегством.


Усташи полазе на Прокупље

Чим је пала Куршумлија сви сељаци из Топлице навале на Бугаре. Оружја је код народа било веома мало, већ су сељаци нападали на Бугаре моткама, косама и секирама. Где је који бугарски војник затечен у селу, одмах је био убијен. У селу Бресничићу у кући мога брата био је један бугарски наредник са два војника. Дошао је у село да врши реквизицију. Арса Стакић који је сазнао за ове Бугаре нареди ми да сиђем у село и да их похватам или побијем. Са својим друговима сиђем у село, наредника убијемо а ону другу двојицу војника предам Арси. У томе је стигла Пећанчева заповест да сви пођемо на Прокупље. Ја тада пређем у чету Јелићеву и са њоме сам учествовао у нападу на Прокупље.
За напад на саму варош биле су одређене комитске чете, које су биле наоружане и састављене од самих искусних ратника. Три сеоске чете под командом Баје Црногорца удариле су на Киричи Бајир северно од Прокупља.


Борбе око начелства

Четовођа Јелић, са својом комитском четом и неколико сеоских чета ударио је јужно од вашаришта и имао је да изврши напад на начелство. Кад је 17. фебруара (по старом) 1917. сванула зора, четници су већ били подишли под зидове начелства, у коме се затворило око 1000 бугарских пешака са неколико митраљеза, ескадрон коњице и једно санитетско одељење. Сељака и четника који су напали на начелство било је преко хиљаду, али су имали свега 300 пушака и нешто бомби, док су остали носили мотке и секире.
Јуришало се под бугарском митраљеском и пушчаном ватром, али четници су убрзо успели да приђу уз сам зид начелства и онда навале на прозоре и врата приземног спрата. Бацајући бомбе у зграду четници и устаници продру у приземни спрат и ту побију и похватају око 200 бугарских војника. Остали Бугари затворили су се на горња два спрата и на тавану и непрестано пуцали.


Погибија попа Радивоја

Кад су четници продрли на приземни спрат начелства, међу првима је улетео и поп Радивоје (Вучинић) са бомбом у руци. Видећи једног бугарског војника где бежи уз степенице на горњи спрат поп Радивоје јурне за њим и зграби га за шињел. Бугарин се окрене, опали из пушке и погоди га у груди. Поп се сруши мртав а ја и четовођа  Веселин Јанићијевић, кафеџија из Мале Плане, убијемо Бугарина из пушака.
Не обзирући се на паклену митраљеску и пушчану ватру са горњих спратова, Прокупљанин Јенча Симиџија приђе споља уз само начелство и тако вешто баци бомбу да пробије кроз прозор на трећем спрату и падне у једну собу пуну Бугара. Страховита експозија уништила је све живо што се ту затекло. Кад су четници доцније продрли у ту собу у крви и раскинутом месу нашли су десет мртвих бугарских војника и масу тешко рањених.


Предаја Бугара

Све до подне трајала је борба. Тад четници пошаљу парламентаре и позову Бугаре на предају. Све до сутра дан до 11 часова пре подне Бугари су оклевали, чекајући помоћ, и тек онда видећи да им нема спаса, предали су се војводи Кости Пећанцу. Бугарски официри поскидали су своје официрске значке и обукли војничке шињеле да би тако боље прошли. Пећанац је наредио да се са Бугарима лепо поступа и разместио их по прокупчанским кафанама. 800 Бугара предало се тада устаницима. Ово лепо поступање са бугарским војницима Прокупље је доцније спасло од сигурне пропасти.
При нападу на начелство изгинуло је око 40 до 50 усташа.


(Наставак следи)

Заузеће Блаца

У тренутку када су се устаничке чете кретале на Прокупље, војвода Коста Војиновић са четовођама Вучком Пантићем и Јеротијем Ђенадићем са три комитске и неколико сеоских чета, удари на варошицу Блаце, у којој су били Аустријанци, и заузме је. Устанак је пламтео у читавоме томе крају и народ је веровао да је дошао дан слободе. Људи су се љубили по улицама од радости.
Чим је заузео Блаце, Војиновић остави тамо слабију посаду и крене и сам на Прокупље.
У ослобођеном  Прокупљу Пећанац је поставио наше власти, установљена је и заробљеничка команда и изгледало је да је у Прокупљу почетак нове ослобођене српске државе. Како се за време окупације, и поред толико светлих примера херојизма и пожртвовања, нашло и издајица, то војвода Коста Војиновић подигне у Прокупљу троја вешала и установи преки суд. Војвода Војиновић је био нарочито огорчен на неколико прокупачких госпођа  које су без велике потребе и невоље, биле морално сасвим пале и биле и сувише предусретљиве према Бугарима.
Све ове жене, које су заборавиле на свој понос и своју народност, осуди Војиновић на вешала. Смртне казне спасла их је молба прокупачких грађана, који су били велике патриоте. Војвода Војиновић их је помиловао услед ове интервенције Прокупљана, а нарочито на молбу г-ђе Ангелине, супруге г. Илије Илића, адвоката, која је одиграла велику улогу у овоме устанку, јер је одржавала везу између устаника у шуми и тајне организације грађана у вароши. На вешалима у Прокупљу нико није обешен, и она су само остала као опомена свима којима савест није била мирна.


Заузеће Рибарске  Бање и Лебана

Чим су устаници организовали своје власти у Прокупљу, војвода Коста Пећанац наредио је да се све чете крену и да чисте територију Топлице од непријатеља. Из Прокупља су се кренуле три устаничке колоне. Главна колона кретала се ка Нишу. У њој су биле чета Радисава Тошића из Горње Бејашнице, који се нарочито прославио у овоме устанку, чета Тозе из Реснице, који је погинуо на Александрову, и чета Јелића из Меана. Друга колона, коју је водио Тома Питулић из Доње Коњуше са својом четом и четом села Мађари, кретала се преко Гребца ка Рибарској Бањи, коју су устаници брзо заузели. Трећа колона ишла је на Лебане. Арса Стакић и поп Мита Комита из села Барбатовца, освојили су Лебане и ту се састали са организованим четама среза јабланичког.
Војвода Коста Војиновић се са својим четама вратио из Прокупља за Брус у коме су били Аустријанци. Напао га је, али није успео да га освоји. У једној борби код Бруса отео је од Аустријанаца два митраљеза које је после свугде собом носио.


Борба код Александрова

Прве победе у Топлици опиле су устанике надом у победу и веровало се да ће убрзо и Ниш освојити. Колона устаника која је ишла на Ниш бројала је 300 до 400 четника. Четврти или пети дан по ослобођењу Прокупља устаници који су пошли на Ниш наиђу на јаке аустријске и бугарске  војничке одреде између села Мерошине и Александрова. Устаници нападну војску која, изненађена, почне да одступа ка Александрову. У одступању поседну Александрово, утврде се по кућама и из њих почну давати отпор четницима. Са брега више села усташи кроз митраљеску и пушчану ватру изврше  јуриш. Упадну у село и почну освајати кућу по кућу. По собама се тукло кундацима и ножевима. Не успевши да сломе овај силан налет, Бугари и Аустријанци нададу се у бегство гоњени све до Мораве, преко које се пребаце на другу обалу и одступе ка Нишу. У очајној борби која је вођена код Александрова изгинуло је око 40 четника, док су губици аустријски и бугарски ишли на стотине. Ту је погинуо и четовођа Тоза Костић из Реснице, син Цветка Костића, бив. народног посланика.


Под ватром тешке артиљерије

У тренутку кад су усташи продрли до Мрамора дочека их страховита ватра тешке артиљерије са брда Бубањ, близу казненог затвора код Ниша. Око двадесет тешких топова тукло је непрестано цео терен где су се устаници налазили и та ватра је успела да спречи надирање усташа на Ниш.
За то време, док су устаници задржавани артиљеријском ватром, једна бугарска и једна аустријска дивизија  са многобројном артиљеријом кренуле су из Ниша  и удариле северно од Житковца ка Јастрепцу, у намери да устанике опколе. Усташи, чим су сазнали за кретање војске, напусте положаје испред Ниша и на Змијином Брду  више села Азбреснице сукобе се са ове две дивизије.
Борба је била епска. Неколико стотина четника тукло се десетинама хиљада  војника најмодерније опремљених. Читава планина је тутњала од артиљеијске ватре под чијом су заштитом аустријски и бугарски пукови наступали. Већ на крају првог дана Аустријанци и Бугари успели су да четнике опколе.


Усташки митраљези

Усташкоме одреду на Змијином Брду, још пре него што је био опкољен, стигла су из Прокупља два митраљеза, који су тамо заплењени од Бугара. Митраљезима је командовао резервни поручник Влаја Трбољевац из Велике Плане, среза Прокупачког. Са њиме је био и један бугарски наредник, који је био заробљен у Прокупљу и који је изјавио жељу да се придружи устаницима, јер је русофил и жели да се бори против Фердинандових војника. Војвода Пећанац унапреди тога Бугарина за потпоручника. Остала послуга око митраљеза били су четници који су у војсци служили у митраљеским одељењима.


Погибија опкољених четника

Небројани стрељачки стројеви аустријски и бугарски, који су надирали ка Змијином Брду са свих страна и опколили устанике, сужавали су се све у мањи круг и потискивали пред субом усташке чете које су очајнички сваку стопу браниле. У кући г. Грудића, индустријалца на Маломе Јастрепцу, био се затворио мој брат од стрица Милан Киковић, деловођа из Азбреснице, са 20 четника. Бугари и Аустријанци опколили су кућу са свих страна и позвали четнике на предају. Пушчани плутони и прасак бомби био је одговор.
Под артиљеријском ватром кућа се претворила у рушевине и запаљена је, али су и из пламена рањени четници пуцали и певали. Када је најзад кућа сравњена до темеља у њеним рушевинама нађено је двадесетак четничких лешева. Сви до последњег су изгинули, али је зато шума била пуна мртвих и рањених аустријских и бугарских војника.


Усташи извршују пробој

Два дана је вођена борба по планини и већ при крају другог дана у сумрак, кад је изгледало да ће сви устаници бити побијени или похватани, четници, бацајући бомбе, јурну на аустријске стрељачке стројеве, и створивши код њих панику, успеју да се пробију ка Великом Јастрепцу. Ту су се повукли до места Голака и Краљеве Воде и ту су се поново сукобили са Бугарима и Аустријанцима.
Док су две дивизије са тешком артиљеријом нападале на Голак, један аустријски пук из Крушевца удари устаницима за леђа. Усташи су се бранили очајно. У борби су учествовала и она два митраљеза и нарочито је губитке Бугарима наносио Влаја Трбољевац, док онај бугарски наредник, видећи да Бугари надиру, зграби други митраљез и почне са њиме да бежи кроз шуму ка бугарском стрељачком строју. Четници га спазе, појуре за њим, ухвате га и убију.


Слом устанка

Под артиљеријском ватром десетковани четници одступе ка Видовачи и растуре се у безброј малих одреда који су се крили по неприступачним местима. Усташке снаге биле су разбијене и то је био слом Топличког Устанка. Становништво села из околине напуштало је куће и бежало у збегове у планине. Бугарске казнене војничке колоне почеле су да продиру у Топлицу, уништавајући све пред собом. Сва села која су била око Јастрепца срушена су до темеља, куће попаљене а становништво побијено. У наступању Бугари су прво наишли на Велику Плану, попалили све куће а целокупно становништво поклали. Људе, жене и децу затварали су у куће и куће онда палили тако да они затворени у њима живи изгоре.


Бомбардовање Прокупља са аероплана

Седамнаест дана било је Прокупље слободно. За цело то време немачки и бугарски аероплани долазили су свакодневно и бацали бомбе. 40-50 људи, жена и деце изгинуло је у Прокупљу од авионских бомби.
Видећи слом устанка, војвода Коста Пећанац нареди  да се сви заробљени Бугари спроведу из Прокупља у правцу Ниша. Он их је сам спровео са својом четом до Бугориновачке Реке и ту их све пустио живе и здраве да оду у Ниш, а он се са четницима повукао у шуме око Пролома и Гајтана.
Бугарски и аустријски пукови продли су и заузели Прокупље, Лебане, Рибарску Бању, Блаце и Куршумлију и све оно што је тако кретко време уживало слободу пало је поново у најужасније ропство. Започело је доба страховитих покоља и мучења по Топлици. Али то није био крај Топличке Побуне. Велики подвизи ових јунака тек су у тим моментима очајања почели.


(Наставак следи)

[attachment=1]

Клање по Прокупљу

После устаничког слома на Јастрепцу настало је доба најстраховитијих покоља и зверстава. Чим су Бугари заузели Прокупље, наредили су да се целокупно мушко становништво јави бугарској војној Команди, и све су позатварали у школу. Тадашњи бугарски секретар општине неки Мита, који је за време четничког владања у Прокупљу био слободан и имао прилике да упозна све оне који су помагали устанку, чим су дошли Бугари зашао је и издвајао све оне који су у ма каквој вези били са побуњеницима, изводио је њихову браћу и очеве и предавао их војницима. Све те издвојене људе бугарски војници су везивали телефонском жицом и изводили у Куси Поток више Прокупља па ту их ножевима клали и бацали у Топлицу.
Између многобројних жртава у Прокупљу, заклали су два брата звана Тамбуре, Милана Шпадијера, и Војислава Велића, трговца. Убили су и Мију, сина Симе кречара, кога су привезали за једну брескву и секли ножевима. Мија је био толико снажан да је, онако везан, ишчупао брескву из корена и пао мртав заједно с њом.
(Заклани су и Васа Антић, Михаило Прпић, Коста - Савкин зет, Маџа фијакериста, кмет из Доње Трнаве и још пет сељака. Писар Андра избоден је бајонетима и жив затрпан у земљу. 23. марта убијено је у Божурнском потоку 28 душа - Прокупчана, већином младића, које су Бугари као рањенике затекли у болници. У Божурнском потоку избодени су бајонетима и дотучени кундацима: Радослав Јовановић, Милан Јовановић, Васа Протић, браћа Бранко и Драгомир, Светислав, син Ђоке касапина и други. Њихова тела разнели су пси, јер Бугари нису дозвољавали родбини да их сахрани.
Преостале младе и средовечне људе Бугари су прикупили и интернирали у Бугарску, одакле се многи нису вратили. Број жртава у Прокупљу, никада није утврђен и нигде није забележен.)


Мучења по селима

Али оно што се догађало по селима, то превазилази машту најболеснијих садиста и изуме најјезовитијих средњевековних инквизитора. Читава су села претворена у мучионице, спалишта и касапнице. Затрвене су безбројне породице, уништена су толика села. Преко 20.000 људи, жена и деце побили су Бугари по Топлици.
Јагоша Милутиновића, дечка од 14 година из Грабовице, ухватили су бугарски војници и пред родитељима тукли моткама и квашеним конопцем по трбуху док му кроз раскинуто месо није испала утроба. На стотине људи и жена умрло је под батинама. Бугари су нарочито уживали да скидају жене голе и да их бију по трбуху, док им се тело не претвори у крваве ране. Људима су ударали по неколико стотина батина по трбуху и леђима, и ови несрећници, ако нису под батинама издахнули, остајали су богаљи.
Бугарске комитске војводе и официри као да су се такмичили ко ће већа зверства да почини и ко старашнија мучења да измисли.
Вешали су људе за ноге па им ложили ватру под главом, пекли усијаним гвожђем младим девојкама дојке, секли уши и носеве, копали очи, закопавали живе људе у земљу, забијали клинце под нокте, затварали по читаве породице у куће па их заједно са зградом живе потпаљивали. На коју су год жену, девојку или женско дете наишли, извршили би силовање и одмах потом несрећно створење тукли и мучили све док, огрезло у крви, не би изгубило свест или издахнуло.
У селу Доњој Бејачици (Бејашници) бугарски комитски војвода Гаврило Стоилов ухватио је Даринку Нешовић, удовицу, па пошто ју је силовао и тукао нагу по трбуху, ударио јој је зашиљени колац кроз уста и тако је приковао за земљу, оставивши је да издахне у страшним мукама.


Људи кувани у казану

Демонски мозак бугарских крволока измишљао је све нове муке. У селу Гргуру бугарски војници су ставили на ватру велики казан, сипали у њега воде, па кад је вода почела да кључа, бацили су у казан везаног Аврама Тодоровића са још четири сељака и кували их живе све док им месо није поотпадало са костију.
У Житноме Потоку војници 25. бугарског пука одрали су живу мајку Петра Стаменовића, скидајући јој кајиш по кајиш коже.
Милици Нешић из Трпезе бугарски комитски војвода Јелинко Мандраче исекао је ножем дојке и језик.


Језовито спалиште у Мрчама

На дан 11. марта дошло је у село Мрче у општини Луково једно јаче одељење војника из  39. бугарског пешадијског пука, тражећи устанике. Покупили су све становништво што су нашли, у колико није побегло у збегове, и истерали на сред села. Ту је приређена језива кланица. Четрдесет људи и жена и десеторо деце од једне до десет година побијено је на најужаснији начин после неописаних мучења.
Људима су војници ломили руке и ноге, секли им комад по комад меса тако да је агонија трајала сатима, дерали им кожу, децу су пред родитељима черечили и бацали живу на жеравицу, жене и девојке су прво силовали пред мужевима и родитељима па их онда секли ножевима, а друге спаљивали живе на ломачи.
Пуна два дана трајало је клање и мучење у Мрчама, и кад је од села остало само згариште пуно онакажених лешева, војници 39. пука наставили су свој крвави поход на села Бачиће, Луково, Трешницу и Миошић приређујући свугде оваква крволоштва.


Печено људско срце

Цела Топлица претворена је у људску кланицу. Бугарски дивљи зверови, избезумљени крвљу до садистичког лудила, тражили су све нове и нове муке за становништво. Ужасни случај у селу Дегрмену, среза  косаничког, превазилази све што су до данас хронике о људским зверстима, од како постоји људска историја, записале.
Бугарски војници похватали су двадесетак сељака из села Дегрмена – које свега има 15 кућа – заједно са женама и децом и хтели да их нагнају да покажу где се крију четници. Како су ови одговорили да ништа не знају, Бугари су отпочели једно страшно мрцварење везаних жртава.
Ножем су отворили груди Александру Лакетићу и ишчупали му срце, па га бацили на жар да се испече. Све ово морао је да гледа Александров отац Риста и две девојке, сестре Александрове. Кад је срце било испечено, Бугари су га исекли на комаде, и гурајући комаде бајонетима у уста несрећном оцу и сестрама, нагнали их да поједу срце њиног сина и брата. После ове страховите гозбе војници су девојкама – пошто су их силовали – секирама одсекли руке и ноге, а тако исто и полуделоме оцу, и исечене удове обесили о грање дрвећа.
Друге сељаке исекли су на комаде и бацили псима. Јелисавету Стојнић, девојчицу од 16 година, тукли су по трбуху док није изгубила свест, па јој онда наложоли ватру на грудима. Новака, сина Ивана Новичића, дечка од 6 година, испекли су усијаним гвожђима. После овог покоља, онај остатак становништва, који је остао жив од мука и батина одвели су у интернацију, а све куће попалили.


Смрт попа Василија Антића

Попа Василија Антића из села Конџеља извели су Бугари до места Бели Камен па му ту одсекли руку а онда га ножевима разнели. У Трновом Лазу један бугарски војник из 25. пешадијског пука распорио је ножем трбух бременитој жени и извадио из ње мушко дета, па га набио на бајонет. Вему, жену Милутина Јаковљевића, капетана у нашој војсци, после најужаснијих мучења Бугари су живу набили на колац на коме је после језовите агоније издахнула.


(Наставак следи)


[attachment=1]

Да је правде, капитулацију Бугарске би уоквирио призор Софије коју гута огањ...

(Бестијарије. Никада није утврђен тачан број жртава које су за време бугарске окупације пале на устаничкој територији, нити број запаљених кућа, мучења и других зверстава, јер често више није ни остајало очевидаца и сведока да о томе причају. Спискови палих жртава у раздобљу 1915-1918. који су после рата прикупљени из 123 општине, овако се крећу по срезовима: добрички 2.918, јабланички 1.467, прокупачки 1.398, косанички 1.067, лесковачки 717, пчињски 472, копаонички 343, власотиначки 387 – дакле, укупно из осам срезова 8.769 жртава. Али, као што се одмах види, овде није уписана сва устаничка територија чак ни на југу а камоли на истоку Србије. На југу недостају јужноморавски, прешевски и масурички (сурдулички) срез – а само у овом последњем стрељано је неколико хиљада Срба. У једном извештају који је Арчибалд Рајс прикупио, каже се да је убијање мештана у овоме срезу, и то још пре почетка устанка, узело толико маха да је 'народ овога краја био угрожен до потпуног истребљења у пуном смислу те речи.' Рајс је Сурдулицу назвао 'српском касапницом.'
Недостају подаци такође за Заплање, затим Расину, алексиначки срез, сокобањски крај, Сврљиг (у околини Сврљига  је само у једном селу – Грабавче – стрељано једнога дана преко 100 људи). Недостају подаци и за целу источну Србију итд. – све и да не рачунамо ужички крај, Шумадију, долину В. Мораве, где су Бугари починили велика зверства.
Други недостатак ове послератне анкете јесте то што су општинске власти сувише уско анкетирале, и сужавале критеријум бележећи само оне који су убијени, а не умрли у интернацији, оне који су од последица злостављања касније умрли итд. Исто тако нису анкетирани они који нису рођени на односној територији него су се ту затекли и бивали убијани, као што је то био случај са избеглицама из Македоније или са Космета, или напросто са људима који су се ту затекли случајно. Још нешто: општинске власти су се негде задовољавале да попишу погинуле само у време устанка и евентуално после њега, али не и пре, затим, нису се бележиле погинуле жене и деца него само људи.
Скупштински Анкетни одбор који је руководио овом анкетом и сређивао и ценио ове податке, наводи у свом извештају да је укупан број жртава у рејонима Србије који су били обухваћени устанком излазио на 35.000 душа. Бивши грчки посланик у Софији рекао је једном енглеском новинару да је пролазећи кроз Србију добио утисак да је то мртва земља.
Паљевине и рушевине нису ниуколико заостајале за убијањима него су можда и предњачиле. Читава села су у пламену и диму нестајала са лица земље за један дан. Тако је у топличком округу спаљено и потпуно уништено 55 села. У добричком срезу изгорело је цело село Александровац, у гргурској општини од 320 кућа остале су само две, општина бањска, рачанска, иванкулска, добродолска у косаничком и луковска у копаоничком срезу више нису ни постојале – број изгорелих зграда у ових шест општина износио је преко 5.000.


Сада би требало рећи неколико речи о начину на који су сва ова зверства вршена. Људи који не могу да читају чак ни суве податке о злочинима а камоли њихове описе, могу бити сигурни да и ми томе послу приступамо са осећањем грозе и да ћемо их поштедети свих оних бестијалности којих су биле пуне хронике овога доба, прећи ћемо преко свега онога што се може изоставити. Но, понешто се свакако мора о томе рећи. И ништа од свега овога што ћете прочитати није измишљено, на велику жалост и срамоту човечанства и времена у коме се десило.


Највећи број ових злочина утврдила је и описала Међународна комисија. У овој Комисији су, између осталих, били француски делегат Бонасије и енглески потпуковник Х. Б. Мен. Да су њихови подаци тачни навешћемo сам критеријум за испитивање и утврђивање ових злочина за који та званична лица кажу: 'Kомисија је водила рачуна само о оним документима којима се непосредно може поклонити вере. То су у првом реду наредбе самих бугарских власти, затим материјални трагови бугарских насиља, разрушена и спаљена села, обележја мучења на људском телу, раке са људским лешевима… Исказе самих жртава  Комисија није примала беусловно и без проверавања. Комисија је добро пазила да бугарску владу не учини одговорном јер међу овим злочинима има таквих који су вршила лица без званичног карактера…'
Неке податке ћемо такође цитирати из анкете доктора А. Рајса, швајцарског криминолога и професора кривичног права на Лозанском универзитету, а један део података из забележака америчког новинара Вилијама Драјтона који је после рата обишао устаничке крајеве и о резултатима својих испитивања држао предавање у Јунион клубу у Њујорку.


Ми нећемо говорити о међународноправним питањима Хашке конвенције, о гажењу свих ратних закона и правила, непридржавању основних принципа човечности, вандалском спаљивању књига, вређању једне старе културе и о однарођавању читавог једног народа. Нећемо говорити о реквизицијама и контрибуцијама, пљачки, наметима и кулуцима, што је све за кратко време од овога богатог и напредног краја, направило пустош. Нећемо говорити ни о интернацији у масама, људи као и жена и мале деце, интернацији чији је једини повод био ако је неко и даље тврдио да је Србин, интернација која је, према подацима Међународне комисије, захватила из јужне Србије и Македоније више од 100.000 лица од којих се пуних 50.000 никада више није вратило, већ је или поубијано на путу или умрло од мука, болештина и глади, или страдало у самим бугарским логорима. Нећемо говорити ни о уценама, корупцији, опљачканој имовини, о срушеним школама и црквама, раскопаним гробовима, најзад ни о онима који су гинули у борби и са пушком у руци. Нећемо спомињати ни зверства о којима је већ казивао г. Михајло Киковић. Нећемо – далеко би нас све то одвело. Нећемо јер има премного и без тога да се каже.


Ево, прочитајте документ број 15 – изјаву сељака Дана Ђорђевића, дату пред Међународном комисијом:
'У месецу новембру 1915. три бугарска официра дошла су у моју кућу где се налазила моја фамилија коју су сачињавали моја жена, моја ћерка од 12 година и моја два мала сина. Ја сам био осумњичен што сам имао брата у српској војсци. После дужег испитивања, у моме присуству и пред мојим очимаи очима моје деце сва три бугарска официра су силовала моју жену. Затим су исто учинили и са мојом ћерком упркос њеног детињег доба и њене вриске. После овога они су питали моја два сина, од којих је један био стар 7 а други  9 година: Ви е ли ште биднете един ден српските офицери? Пошто су добили потврдни одговор бугарски официри су им заокренули вратове једноме на десну а другоме на леву страну. Пошто су издржали још многа мучења моја жена, ћерка и синови помрли су за непуну годину дана. Ни ја више немам разлога да живим...'

Колико је оваквих црних докумената остало по Србији казала је она тужна народна песма:

Што је неба даје лист хартије,
што је мора да је мурећепа,
горе да се у пера претворе, -
не би с могло описати  јаде,
што Бугари по Србији раде.

Остала су многа згаришта села где ни петла више било није да запева, а у оним селима где је остало живе чељади није их било довољно да сахране мртве. Марта 1917. Бугари су запалили и потпуно са земљом сравнили село Гајтан и на једној гомили побили око 200 душа, углавном жена и деце. Драјтон наводи да је том приликом убијено 20 трудних жена, и да је следећег јутра поред једне жене нађено њено мало дете, које је чудом остало живо, како покушава да сиса груди своје мртве мајке. Слично Гајтану пострадала су села Шишава и Ломница у власотиначком срезу у којима је сав народ побијен. Бајре у лесковачком срезу пострадало је још трагичније – у једну кућу Бугари су затворили 42 лица, међу којима је било 10 дечака и једна жена, кућу су затим запалили те су сви ови  јадници у њој изгорели. Такође су у селу Александровцу код Прокупља у једној кући запалили 27 душа. Цело село је слушало како су ови јадници вриштали. Исто се десило и у селу Црној Бари у власотиначком срезу. У Сурдулици су српске жене примораване да играју коло на месту где су њихови мужеви, браћа и синови били закопани.
У Течану су обесили стрмоглавице Јосифа Филиповића, подложили под њим ватру и док се он прљио, Бугари су га кундацима и штаповима ударали по глави 'да истресу чађ'. У Грабовици су људе вешали стрмоглавице и љуљали их на тај начин што их је један мотком ударао с једне а други с друге стране. У селу Свињишто две жене су свезали за колац и живе запалили. У селу Петровцу девојчици Ивана Петровића забијали су под нокте запаљено иверје. Децембра 1917. свезали су у један конопац 57 људи, жена и деце, тукли их и мрцварили цео дан, а увече оставили целу ноћ на снегу те су многи од њих осванули смрзнути. Крсману Милекићу из Добротића одсекли су десну руку и дали му је да је за Прокупље носи у левој. Један комитски војвода силовао је Дару Каличанин из Коњуше, а затим је, нагу, тукао конопцем који је претходно умочио у топлу воду и на коме су били завезани чворови. Тукао ју је по голом трбуху све док жени није ударила крв на уста, пио јој је крв и певао док би се она повратила, па опет настављао да је туче. Бугари су грејали пијуке и њима пекли сељаке, а после их тукли по тим ранама. Пуштали су на људе и огромне полицијске псе који су их растрзали.


Жене су пропатиле више него људи. Војници су их одводили у касарне и тамо држали све док  јаднице не би полуделе. Убијали су их ако су се браниле од силовања (ми то све уопштавамо не наводећи поједине страшне историје којима кипти поменута збирка документа. Силовали су девојчице од 8 и испод осам година, а затим садистички мучили, убијали или бацали у ватру. Бугарски пуковник Чавдарев одабирао је заражене војнике да силују невине девојке. Ми нећемо појединачно наводити ова недела, нећемо говорити какве су све друге ужасе и срамоту претрпеле те жене, и како је бугарски владика Мелентије проповедао у цркви да  'то није рђаво'. Дозволите да поменемо само један случај: у селу Петровцу бугарски подофицир Фердинанд Маура, са четири своја војника, ухватио је ћерку Станије Бошковић, свукао је голу, свезао и, пошто ју је тукао по стомаку, 'caused his dog to violate her' (Драјтон).

Осмогодишњи син Вучка Васиљевића из Свињишта обешен је стрмоглавице, а жена и свастика силоване па упрегнуте у плуг да ору. У селу Белој Води, у кући Милачића, покупили су жене из те породице па их пекли на ватри, а кад би се онесвестиле, избацивали су их на снег. Биле су три девојчице и три старије жене од којих једна од 64 године. На оваквим мукама умрле су исте вечери. Једном сељаку из Раче код Куршумлије направили су крст, натоварили му га на леђа; јадник га је носио више од 60 километара до близу Ниша где су га, у селу Чокоту, разапели на тај исти крст.


Бугари нису убијали пушком јер се 'арче патроне', а и 'прави се галама' – њихово омиљено средство био је нож. Био је чувен систем убијања мотком коју су звали 'бела пушка'. Омиљен начин убијања је такође био да се у кућу затвори цела породица, па да се кућа запали те да сви у њој изгоре. За поједина села наређивано је не само да се до темеља спале, него да се убије све живо што се нађе ту од одојчета до бабе. Командант Моравске области, пуковник Дарвингов, кад је дошао у Топлицу, рекао је да неће да зна ни за какву милост, него баш да тражи најстрашнији терор. Често је изјављивао да 'најрадије једе печено српско месо'.

О свему овоме Међународна комисија каже: 'Слободно се може узети да ниједно убиство није извршено без мучења. Многобројни  лешеви показују велики број рана. Жртве су пре убиства тучене, вешане и печене; било је људи који су живи закопавани, бацани у бунар и у нужник. Људи су убијани и злостављани из разних разлога: што су Срби, затим да би се од њих дознало да ли има прикривеног оружја или српских књига и да ли не стоје у вези са српским комитама; да би се изнудио новац, или, просто, из уживања.

О томе ко је и како вршио ова злочинства, I армија извештава српску Врховну команду 30. октобра 1918. године на следећи начин:
Крајем јула 1917. године у округ Топлички дошле су бугарске комитске чете 'планински взводи' и растурени од Прокупља ка Куршумлији и даље Приштини и по крајевима леве обале Топлице и Јастребца. Главни командант био им је пуковник Дарвингов, који је био у Куршумлији за време највећег терора иначе је био у Нишу. Сем њега био је и потпуковник Атанасев, који је стално обилазио: Прокупље, Куршумлију, Белољин, село Драгушу и друге. Њима су биле потчињена 'војводе'. Војвода је било много, чија се имена и злочини могу прикупити од тамношњег живља. Око Прокупља је чинио зверства Тане Николов; у општини Крушевичкој Тодор Оровчанов, који је месеца јануара премлаћивао дневно по 30 људи и жена па их онда вешао; Лазар Иванов је у општини Горњо-Коњушкој и Прекадинској премлатио више од 80 људи и жена, држећи их у затвору; Гаврило Стојилов терорисао је села: Коњушу, Пискаље, Прекашницу, Ђушницу, Точане, Качу и друга, набијао на колац људе и жене, вешао их стрмоглавице и ложио ватру испод њихове главе, једну стару жену из Прекашнице, пошто је испребијао умртвио је коцем, који јој је сјурио у уста. Њиме и Лазаром много се хвалио пуковник Дарвингов и потпуковник Атанасев, називајући их својим најбољим јунацима. Војвода Крум и још много њих. – Говорило се да их је било 80 са по 40 до 50 људи.
Сва ова зверства Дарвингов и Атанасов правдали су тиме што су хтели да убију 'српску идеју'. Говорило се, да је ова зверства одобравао и ђенерал Нерезов… Бугари су убили попа Васу Антића из Конџеља, пошто су му живом драли кожу и отсекли руке. То нису вршиле комите, већ војници 25 пука редовне војске…
Достављајући предње податке част ми је умолити Врховну команду, да се у те крајеве намучене Србије пошаље интернационална комисија, која ће те злочине констатовати.

Ето, на тај начин је побијено 20.000 Срба, њихових жена и деце на југу Србије 1915-18. И треба добро знати да ни у једном случају није било помена о каквом суђењу или да је ма каква оптужница била подигнута, осим што је бугарски  пуковник Калканџијев оптужен за убиство једног Јеврејина. Његова одбрана била је оваква: 'Ја сам убио много свештеника, народних првака и осталих грађана не размишљајући никада да ли су били Срби, Јевреји, Цигани или Турци, јер имам сва овлашћења моје владе да убијам свакога ко може бити штетан или само сумњив за Бугарску'. После овакве одбране бугарски суд га је ослободио.

Шта на крају да се каже о овом великом злочину извршеном над једним народом?
Ми га, наравно, не приписујемо бугарском народу нити се можемо сложити са једнодушном оценом којом је јавно мнење у свету онда називало Бугаре 'народом - злочинцем', и што је нашло свој најблажи израз у овакво формулисаном Драјтоновом закључку:
'With all respect to these who sit in judgament, I suggest that a ation guilty of such appaling crimes should be most heavily punished. For in the community of nations as in  a community of persons, the only safatguard against crime is the punishment of crime; and Law has no meaning unless it is ueheld'. – Са свим поштовањем према онима који суде, сматрам да би нација која је крива за тако страховите злочине, требало да буде најстрожије кажњена. Јер, у односима нација, као и у односима појединаца, једина заштита против злочина јесте кажњавање злочина; правни закони немају значаја уколико се не поштују.

Но, ипак је мало, страшно мало у бугарској војсци било људи који су према српском народу показали не само милости, него и најобичнијег људског жаљења. Премало а да то не буде забрињавајућа чињеница… Синови оних истих Бугара из 1917, касније 1941-45. починили су по Србији, по њеним јужним крајевима, дакле, на истом месту, иста она злочинства, која су њихови очеви извршили раније.)

[attachment=1]

Казивање г. Михајла Киковића четника из Топличког устанка (наставак)

Четници спремају освету

За све ове муке, смрти и клања својих најближих, својих сестара, деце, жена и родитеља, знали су четници скривени у гори, и немоћни дрхтали од ужаса заклињајући се на освету. Топлицу су преплавили аустријски и бугарски пукови. Две бугарске дивизије биле су доведене са фронта и распоређене по Топлици. Дошао је и звер Сотир Атанасов, потпуковник, са 'планинском дружином' састављеном од  65 бугарских комитских чета, и против такве силе се није могло ништа учинити. Војвода Коста Пећанац тада се реши да освети Топлицу која је у крв огрезла. Сутра дан по Ђурђевдану позове четнике и свога друга војводу Косту Војиновића у планину Видојевицу на састанак. Ту у планини под Видовачким Каменом окупило се око 500 четника. Војвода им саопшти да ће се за сва зверства која су Бугари починили на њиховим домовима осветити  походом на саму Бугарску.


Опело живим четницима

Пошто су четници били искупљени, војвода Пећанац позове свештенике да изврше заклетву. Поп Мита Комита из села Барбатовца са још неколико свештеника закуне четнике, који су се заверили да ће сви изгинути, али да своју освету неће напустити. После заклетве, свештеници изврше опело над свим овим четницима, јер је поход био тако смео, да су са разлогом могли да верују да се ни један неће вратити. После опела над живим људима Пећанац изабере 300 најодабранијих четника пешака и 63 коњаника. Четници коњаници јахали су на коњима које су запленили од бугарске коњице у Прокупљу. Сам војвода Пећанац јахао је кобилу бугарског команданта.
Између ових четника које је војвода Пећанац одвојио за поход на Бугарску било је много дечака који нису више имали шта да изгубе. Био је ту Радован Куштримовић, дечко од 15 година из села Доње Коњуше, који је пошао са својим братом Ником; затим Драган Ћирић, дечко од 16 година, син Милана Ћирића, касапина из Прокупља, који је доцније погинуо итд.
Пошто је одвојио четнике за поход на Бугарску, војвода Пећанац саопшти војводи Војиновићу да га оставља да брани што се бранити може у крушевачком округу и око Копаоника, четовођу Вучка Пантића наименује за команданта Јастребачког одреда, а четовођу Радисава Тошића за команданта Видовачког одреда.


Заузеће карауле на Топалскоме Вису

Било је два часа по подне, дан је био диван, сунчан, када смо се по свршеном опелу, кренули за Бугарску. Ишло се кроз шуме и дању и ноћу. У срезу лебанском, на самој старој турској граници, на Топалском Вису, била је караула са бугарском стражом; неколико бугарских војника са наоружаним Арнаутима. Када су се четници појавили на Топалскоме Вису, Бугари напусте караулу и побегну на југ, а Арнаути изађу пред Пећанца. То су били његови стари познаници још из 1905. године, када је Пећанац четовао по Јужној Србији. Арнаути су дали бесу војводи да га неће проказати.
Бугарске власти су међутим сазнале за овај покрет четника али нису знали којим правцем иду и куда. Кренули су за њима неколико батаљона са артиљеријом у потеру, али та је потера лутала тражећи трагове, тако да су четници ишли стално на читавих 24 часа испред потере.


Четири издајника у воденици

Са Тополског Виса војвода Пећанац са својим одредом крене се за село Слишане у срезу јабланичком. Ту пред селом четници угледају воденицу и пред воденицом коња натовареног товаром жита. Војвода нареди Васи Живковићу, Црногорцу, да са два четника оде до воденице, да види кога има и да узме оно жито или брашно на коњу за исхрану четника. Васа Живковић узме мене и мог брата од стрица Милутина и пођемо ка воденици. Нас двојица останемо на пољу, а Васа уђе у воденицу. У тренутку када је отворио врата угледа четири Србина сељака, наоружана брзометкама. Место поздрава они напере сва четворица пушке на Васу и опале. Погођен са два метка у груди Васа падне на земљу, и онако тешко рањен повиче: - Удрите, ево Бугара!...
На пуцњаву и вику појуримо нас двојица у воденицу, али у њој не нађемо никога сем рањеног Васу. Она четири Србина који су се предали Бугарима и били њихови повереници, на вику Васину, видећи да још има четника напољу, провуку се испод витла и нагну да беже ка селу. Мој брат Милутин истрчи из воденице и угледа их како беже низ реку. Припуца на њих и једног убије. Повиче мене те потрчимо обоје за њима. У томе гоњењу низ стрмениту пролокану реку успемо да ухватимо двојицу, а само један успе да побегне.

Четнички суд издајницима

Један од оне двојице које смо ухватили био је кмет из Слишана, који се, да би се непријатељима удобрио, примио да са још неколико неваљалаца буде њихов повереник и да их помаже у гоњењу наших четника. Вежемо ову двојицу издајника, вратимо се у воденицу растоваримо оног коња и натоваримо на њега рањенога Васу Црногорца па стигнемо остале четнике. Издајнике предамо нашем четовођи Јелићу и он одмах нареди да издајници буду кажњени по четничком закону. Оној двојици сваки четник имао је да удари  по 25 батина, куће су им имале бити спаљене, а сва храна одузета за исхрану четника. И поред свих тих батина кмет је остао жив, док је онај други издајник умро под батинама.
Војвода Пећанац наредио је да се кмет не сме убити, већ да се одведе у село на раскршће и тамо да се остави везан за дрво, те да послужи као пример свима који свој народ издају.
Кмета везаног његовом тканицом дугом око пет метара водио је четник Рафаило Радовић, који је држао други крај тканице обмотан око своје руке. Било је прво свитање дана. Кад смо били код једне чесме, крај које је одсек земље дубок неколико метара, везани кмет нагло скочи у страну и баци се тако снажно у дубину да тканица прсне, и само један очупани крај остане у руци Рафајловој. Кмет, пошто је пао са те висине од неколико метара, нагне у бегство, док је Рафајло пуцао за њиме из револвера. Ја скочим и сам низ одсек да ухватим кмета али при том паднем тако несретно на главу да се сав разбијем и изгубим свест. Кмет је утекао, а мене онесвешћеног носили су четници пуна два сата.
Било је сасвим свануло када смо се кренули од села Слишана ка Ристовцу. Борба коју смо код Ристовца водили око станице и возова са немачким, аустријским и бугарским трупама достојна је најлепших епова.


Припремање за напад на Ристовац

Четвртог дана од како смо кренули из планине Видоваче, у само свитање, стигли смо на једну ливаду на 2 км од Ристовца. Било је необично тихо. Четници, уморни, полегали су по земљи, a коњаници су сјахали са коња. Војвода Коста Пећанац позове тада четовође и учини распоред где ће ко имати да удари са својом четом, да би се заузела железничка станица и разорила пруга.
Коњици, коју су водили  резервни потпоручник Душан Касапче – доцније се срамно предао, те је осуђен на 20 година заточења – и резервни потпоручник Драгомир Трипковић, наређено је да прегази преко Мораве северно од Ристовца и кад четничка пешадија крене са леве обале Мораве у напад на ристовачку железничку станицу, да она удари са друге стране Мораве, тако да станица буде потпуно опкољена. Затим је војвода одредио неколико четника, једне који ће покидати телефонске и телеграфске жице и друге који ће носити експлозиве, да баце у ваздух железничку пругу и мостове код Ристовца.
Пошто је војвода Пећанац извршио распоред, позове све четовође и са њима се изљуби и опрости, а и четницима поручи нека се опросте међу собом, јер ко зна да ли ће и један од њих после ове борбе остати. Још је војвода наредио да четници своје рањене другове не смеју остављати да падну у руке Бугарима, који би их мучили, већ или да их носе собом  или, ако су тешко рањени, да их убију.


Напад бомбама на железнички мост

Сунце је већ изашло и свануо је диван  летњи дан када су припреме биле завршене и кренуле се четничке колоне у напад. Владала је необична тишина, и само се чуло како негде певају славуји.
Чети Јелићевој, у којој сам и ја био, наређено је да удари на стари Ристовац, а остале чете пошле су уз пругу и почеле да руше телеграфске стубове. Како четници нису имали секира, то су по неколико десетина њих наваљивали на један стуб и рукама га обарали на земљу. Жице са оборених стубова секли су ножевима.
Док су се четници, још непримећени, задржавали око рушења телеграфских стубова, пиштање локомотива и димова у даљини објавили су им да се два воза приближују Ристовцу.  Један је долазио од Врања а други од Куманова. Војвода Пећанац нареди да се одмах минирају оба моста на Морави. Четницима који су отишли да баце дрвени мост у ваздух експлозив није упалио. У исто време војвода Пећанац са још једним четником, Марком, понесе више патрона експлозива и прикрадајући се пође ка гвозденој ћуприји да је минира. Код гвозденог моста била је стража и ту је било 13 бугарских војника. Док је војвода са Марком прилазио мосту, једна чета се ту у непосредној близини зауставила. Бугарски стражар, који је био на стражи код моста, примети четнике и отпочне да пуца, те убије Спасу из Миљковице. Пошто су били примећени, војвода командује: - Бомбе, јуриш…
Видећи да четници крећу на јуриш, стражар утрчи у стражару, у којој су други војници још буновни од спавања поскакали, али пре него што су успели да покушају отпор, једна бачена бомба падне кроз прозор у караулу и целу је својом страховитом експлозијом затресе. Када су четници јуришајући улетели у караулу, у диму који се још дизао и испреплетаној гомили од рушевина, видели су мртвих 13 бугарских војника. Међу њима је лежао и леш неке жене, која је са њима провела ноћ у караули.
Војвода Пећанац не губећи ни тренутка, поставио је велику количину експлозива под гвоздени мост и запалио. Четници су се у трку повукли уназад и у томе је страшна детонација затресла околину. Кроз густ дим који је избијао изнад реке видело се како на све стране, фијучући, лете комађе гвожђа. Мост је био разорен и железничка веза је ту била потпуно прекинута.

Четнички јуриш на воз

Пуцњава око карауле и експлозија узбуниле су војску у Ристовцу, и две аустријско-бугарске чете у трку су излетеле из својих станова, заузимале заклоне и отварале паљбу низ пругу у правцу разрушениг моста. Док се ово догађало четовођа Јелић је ишао са својом четом јужно од станице, јер је добио нарeђење да разори пругу између Куманова и Ристовца. Четници су се већ спустили ка прузи у близини Бујановца када су угледали како им воз долази у сусрет.
Четник Аксеније из Меана, који је носио експлозив, појурио је ка прузи, и тек што се сагнуо да положи експлозив, угледају га немачки војници из воза који је долазио и отворе ватру из пушака на њега. Погођен пушчаним метком у главу, Аксеније се срушио мртав пре него што је успео да постави експлозив.
Воз који је долазио транспортовао је један немачки одред, који је пребациван са солунског на западни фронт. Немачки војници, кад су угледали и друге четнике, отворе пушчану ватру из воза. Са сваког прозора вагона вириле су цеви немачких пушака и сипале ватру. Четници су пришли на десетину метара од воза пуцајући у вагоне када немачки куршум погоди четовођу Јелића. Падајући рањени Јелић довикну четницима: - Бацајте бомбе под вагоне.
Са последњом снагом скочи и сам баци две бомбе под локомотиву. Експлозија је била тако силна да је избацила локомотиву из колосека. Свугде су страшно праштале бомбе разбијајући вагоне и правећи погибију међу Немцима. Десетковани, Немци почну да искачу из воза и да јуришају на четнике. Настао је прави покољ. Тукло се бајонетима, камама и кундацима. У тој борби погинуо је и сам рањени Јелић, а од његових 37 четника остало је свега 8 здравих и 3 рањена, а сви остали су изгинули. Лешеви су потпуно прекрили равницу око воза и мрка четничка одела била су окружена гомилама сивих немачких шињела.
У овој борби јуначки је погинуо и четник Манојло Поповић који је левом руком зграбио немачког војника за грло и задавио га, а у исто време десном заклао камом другог који му је притрчао. Други Немци убију га из пушака, и Манојло са оба Немца сруши се заједно на земљу, не пуштајући из руку непријатеље које је побио.
Бомбе које су упале у вагоне начиниле су пустош. Сви су вагони били пуни мртвих и рањених војника. И ако је Немаца било десетине пута више од четника, они који су се пробили из запаљеног воза нагну у бекство ка ристовачкој станици.


Јуриш четничке коњице

Четничка коњица која је добила заповест да удари са оне стране Мораве на ристовачку станицу задоцни, те пешадија под вођством Пећанца отпочне напад без њих. За то време стигне у Врање воз са целим бугарским пуком регрута који су ишли за солунски фронт. Како су официри у возу чули борбу која се водила око Ристовца, они искрцају одмах регруте и крену ка станици. У истом тренутку четничка коњица, која је прешла преко Мораве, удари изненеда на тек искрцане, још неуређене регруте, а ови збуњени и невешти нису ни умели да дају какав јачи отпор. Коњица у томе јуришу, секући сабљама по оној равници распрштале бугарске регруте, преполовила је пук. У томе коњичкоме јуришу рањен је на два места потпоручник Драгомир Трипковић, који је коњицу водио, и то му један дум-дум метак преломи потпуно десну руку. Потпоручник Трипковић поче да моли своје другове да му камом отсеку руку, јер му смета, и онако рањен запева: - Удрите браћо, то је наша Србија…
Нов регрутски батаљон који се искрцао из воза  успео је да примора коњицу на повлачење, јер су и код Ристовца пред многобројним  војничким снагама четници отпочели да одступају, пошто су пругу разорили.


Епска смрт коњичког заставника

Баш при томе коњичком повлачењу њихов коњички заставник, који је био из села Белотина у срезу прокупачком, држећи заставу у једној руци, а сабљу у другој, секући њом регруте који су бежали, улетео је сам усред Бугара и био потпуно опкољен. Уништавајући све што је пред њега изашло, пробије се до разваљене локомотиве која је горела на прузи. Ту скочи са коња, заставу баци у ватру која је избијала из локомотиве, и сам клекне иза ње и отпочне да пуца на Бугаре који су са свих страна јуришали на њега самог. Трчећи ка њему, Бугари су му викали да се преда. – Не предаје се српски заставник! одговорио је овај јунак, и тукао је оне најближе који су му пришли сабљом и кундаком, док га Бугари нису разнели бајонетима.
Оно четника што је остало живо –половина је изгинула – повукло се са војводом Пећанцем ка Тромеђи и одатле се упутило у Бугарску, док је остатак четничке коњице пошао низ границу ка Ћустендилу. Око Ристовца се по лешевима могло газити. И четници су ту претрпели тешке губитке, али је Бугара, Немаца и Аустријанаца само мртвих било око хиљаду.


Освета за зверства у Топлици

Борба око Ристовца алармирала је читаву окупирану област и са свих страна су слате трупе да гоне четнике, чији се траг опет изгубио. Наскоро су Бугари имали прилике да сазнају пут којим су четници прошли, јер је он био обележен пожарима чији се пламен и дим дизао до неба. Требало је осветити стотине попаљених српских села и десетине хиљада невиних жртава.
Чим су четници прешли на бугарску територију, војвода Пећанац им је оставио на вољу да свако освети своје побијене и мучене, јер је мало било четника чији родитељи, браћа и сестре, жена и деца нису од Бугара на најсвирепији начин убијени, и чије куће нису биле запаљене.  Свако је од њих пламтео жељом за осветом.  Најстрашнији осветници су били Арса Стакић, Жика Ваљаревић, Ника Куштримовић и Данило Миљковић звани Далдиш, коме су Бугари жену и јединче живе спалили на ломачи. Био је он страшан осветник и свој бол је по стотину пута осветио. Нико од четника није ни мислио на повратак, јер се нису имали коме да врате, када су им најмилији висили одрани или ишчеречени по дрвећу, или су им остали само црни угљенисани лешеви на спалиштима. Петнаест бугарских села на које је осветничка колона наишла ишчезло је са земље у диму и пламену.

Покољ у Ристовцу

У тренутку када су четници продирали кроз Бугарску ка Босиљграду, Бугари су извршили нов покољ над незаштићеним становништвом. Огорчени погибијом код Ристовца, Бугари су у ово место довукли цео пук трагајући да открију куда су четници отишли и како су неопажени могли да дођу до Ристовца. На дан 1. маја 1917. ушао је потпуковник Симеон Волков са својим војницима у село претресао све куће и истерао цело становништво из села, пребијајући сељаке да кажу где су четници отишли. Сељаци четнике нису ни видели, али бугарски потпуковник повеже 170 људи, жена и деце, везане их натера у куће и ове запали.


Пропаст Босиљграда

Четвртог дана после Ристовца четници су у сред дана опколили онда бугарску варош Босиљград. У вароши је било 30-40 бугарских жандарма и полицајаца и нешто војника на одсуству. Четници су улетели са свих страна у варош и отпор на који су наишли брзо је угушен. Онда су полили гасом босиљградске куће и варош запалили. Пожар који је избио над целим градом био је тако снажан да je једно одељење четника, које се случајно задржало у центру вароши, једва успело да се спасе од пламена. Тек кад је од Босиљграда остало згариште, четници су пошли натраг ка Србији.


Потера опкољава четнике

Када су четници од Босиљграда пошли натраг за Србију, нису ни знали да је нова потера од неколико батаљона пешадије са митраљезима и брдском артиљеријом наишла на њихов траг. Mаршовали су и дању и ноћу и од борбе код Ристовца нису ни спавали. Кад су у зору стигли у планину Кукавицу изнад Лесковца, ионако већ изнурени, хтели су да предане и да се одморе. Како девет дана и ноћи нису спавали, ту се у планини задрже, изују и полежу да спавају. Да не би били изненађени, поставе около страже, али су се и стражари једва држали на ногама од несанице и умора. На једном брежуљку, најважнијем месту, постављен је Арса Стакић четовођа са својим сестрићем Душаном на стражу.
Арса постави свога сестрића на неколико метара испред себе крај једног високог пања да чува стражу, а он сам легне, скине опанке и капут, само остави реденик око себе, а пушку стави под главу. Коња веже себи за ногу, и заспи. Одједном из сна га тргне врисак: - Не дај, ујо, погибох…
Арса скочи и потрчи са напереном пушком сестрићу, и угледа како крај пања стоји само његов обезглављени труп, док му се глава ваља по трави. У исти мах угледа и бугарског војника како бежи ка друговима који стрељачким стројем наступају кроз шуму.
Потера која је ишла за четницима сустигла их је ту у планини Кукавици и опколила их када се они нису ни надали. Арсин сестрић, који је био на стражи, толико је био преморен да је заспао стојећи уз висок пањ. Један бугарски коњаник који је ишао испред строја наиђе на заспалог четника и ударцем сабље одсече му главу.


Пробој кроз бугарске редове

Арса, видећи да је опкољен, јер су са свих страна кроз шуму трчали бугарски војници, баци бомбу на стрељачки строј, који је већ био на неколико метара од њега, испали више револверских метака и завиче из свег гласа: - К оружју, ево Бугара…
Четници који су већ чули пуцњаву и експлозију бомбе поскакали су и отпочели, онако сањиви, да пуцају на Бугаре који су са свих страна извирали. Арса остави коња, на коме су биле бисаге у којима је ношена цела четничка благајна, и онако босоног појури ка осталим четницима.
Како су четници почели да дају јак отпор, то се бугарски стројеви зауставе а њихова артиљерија и митраљези отворе ватру на тај део шуме у коме су се четници налазили. Цела се планина проламала од пуцњаве и експлозија.
Све до 4 часа по подне вођена је очајна борба по шумским пропланцима и дубоким потоцима. Четници су чекали само да се приближи ноћ па да изврше пробој. Нешто после 4 сата по подне Арса се одвоји од осталих четника и пође да види шта је са коњем. Четници нису у први мах ни приметили да је Арса нестао. У исто време војвода Пећанац нареди да се врши пробој бомбама и јуришем: – Када моја бомба пукне, викните: Ура, и јурните за мном, рекао је четницима.
Уз пуцњаву бомби и страшну вику четници изврше јуриш на Бугаре и пробију се ка Лесковцу. У том јуришу ја сам рањен у десну руку и још је неколико четника рањено а двојица су погинула. Кад смо се сви искупили приметили смо да нема Арсе.

[attachment=1]

Гоњење по шуми

Четовођа Арса Стакић остао је сам између Бугара. Чувши бомбе и четничке узвике и пуцњаву видео је да су се његови другови пробили. Тек тада су се Бугари са свих страна кренули кроз шуму да је претресу. Војници примете Арсу и потрче ка њему. Он, видећи да му нема другог спаса, успе да се непримећен попне на једну букву и ту са напереном пушком остане у грању. Бугарски војници, који су дотрчали преко потока, зачуде се када спазе да је четник нестао.
-Тука беше, мамка да… говорили су међу собом и псовали. Окретали су се на све стране, и већ су хтели да пођу даље, када један војник погледа уз букву и таман да узвикне, кад Арса опали са гране и убије га. Остали војници, изненађени, нагну да беже мислећи да је буква пуна четника. Арса скочи са дрвета  и нагне у другом правцу.
У бежању наиђе на други стрељачки строј; опет се врати натраг и поново се нађе опкољен. Бежећи кроз шуму скочи у један пресушен поток пун опалог лишћа. Како је успео да мало измакне испред гонилаца, Арса растури оно суво лишће, увуче се унутра и опет лишће натрпа на себе, лежећи на леђима и држећи под лишћем револвер у руци. Успео је да се тако сакрије да десетак војника који су трчали за њим прођу кроз поток и не приметивши га. Арса је већ мислио да је спасен, кад један бугарски фелдвебел наиђе на поток и извади пиштаљку да свира својим војницима да се прикупе, пошто је већ ноћ падала. Таман је био писнуо у пиштаљку када нагази на Арсу и пре него што се снашао од изненађења из лишћа се подигне рука са револвером и опали. Бугарски наредник се сруши мртав преко Арсе, који искочи из лишћа па зграби пушку од бугарског подофицира и нагне да бежи. На његову срећу војници су чули пиштаљку и већ су почели да се скупљају у групе, те Арса, како је већ и ноћ пала, успе да се провуче кроз Бугаре.
После лутања од 10 дана стигне Арса бос и сав поцепан у планину Видовицу, одакле су се четници кренули у поход на Бугарску и где затекне своје другове.
За време бављења четничког у Бугарској, Арсина жена са своје четворо деца, била је у одреду Радисава Тошића.
Поход у Бугарску и натраг трајао је 15 дана. За то време војвода Војиновић напао је поново Брус, пресретао је аустријске трупе и наносио им губитке.
Одмах после повратка из Бугарске, како су Бугари довели нове трупе са фронтова да претресу целу Топлицу, војвода Пећенац нареди да се четници растуре у мање групе како би лакше избегавали бугарске потере. Ја у то време пређем у Јастребачки одред, где ступим у чету војводе Косте Војиновића.


Борба у селу Горња Бресница

Трећи дан пошто сам стигао у Војиновићеву чету одемо у село Горњу Бресницу. Док смо се ми још бавили у селу, наиђе из Велике Плане чета Бугара. И не слутећи да су у селу четници, они почну да изводе из кућа жене и људе и да их туку и муче, искајући им новце и тражећи да одаду где су четници. Војвода Војиновић, који је био у кући Проке Кречара, видећи шта се догађа, поведе са собом трубача, па изашавши из куће пред Бугаре, викну: - Тражите ли Косту Војиновића или Косту Пећанца? Ако тражите Војиновића, ја сам.
У истом тренутку трубач засвира јуриш, и четници јуришају на пренеражене Бугаре који нагну у бегство ка селу Крњи Граду водећи собом и кмета села Горње Бреснице Вујицу Стојевића. Кмета су одвели у Прокупље, где су га ударили на муке.
Војиновић је преполовио бугарску чету коју је напао у Горњој Бресници. Знајући да ће Бугари да одмах крену за њим у потеру, Војиновић пређе на аустријску територију. Чета је ишла целе ноћи и целог дана јавно, не кријући се ни од кога, и пред четом је Војиновић носио развијену српску заставу.
Пошто је прошао кроз село Гргуре, кренуо је у правцу Копаоника ка селу Блажеву, где је ухватио кмета, Србина, који је био непријатељски повереник и издавао је своје људе Бугарима да их убијају. Војиновић је решио да издајника казни за пример другима, и када су га четници ухватили Војиновић нареди да му одсеку језик.

Кланица у селу Љуши

Бугари су покупили најстрашније крволоке који су се могли наћи у Бугарској и упутили их у Топлицу. Тада је дошао генерал Протогеров са комитским војводама. Најстрашнији између ових зликоваца био је 'војвода' Тане Николов, који је засејао Топлицу лешевима и згариштима. Пред сваком сеоском општином, на сваком раскршћу, постављао је вешала и на њих вешао људе и жене и остављао их док се не распадну. Страшан покољ Тане је начинио у селу Љуши. Извукао је из кућа 13 људи и 14 жена и читаву ноћ је трајало мучење и клање.
Жене је поскидао голе, и пошто су их комите силовале, отпочела је туча моткама, конопцома квашеним у води и жилама. Жене су тукли по голом трбуху, ударајући им по неколико стотина ударца, а потом секли ножевима и вешали. Људима су секли руке и носеве, па их убијали ножевима или вешали. Роси, жени Косте Јовановића и Лепосави, жени Јакова Радовића 'војвода' Тане је после свих мука, батина и силвања лично ножем ископао очи. У селу Калудри Тане је пекао усијаним гвожђем људе и жене док ови не би у мукама издахнули.


Војвода Војиновић позива на мегдан Тана Николова

Војвода Коста Војиновић, када је сазнао за крволоштва Тана Николова, послао му је једног Циганина са писмом да му, ако је човек, изађе на сусрет и да се као људи са оружјем у руци потуку, а не да касапи и да мучи жене и децу. Али је Тане избегавао да се сретне са Војиновићем. Ипак, једнога дана неочекивано је наишао на њега, и тај сусрет је био кобан по бугарског крволока.
У јулу, војвода Коста Војиновић дође из Копаоника са четом у планину Видовачу, у којој су биле чете Арсе Стакића и Радисава Тошића. У исто време кретала је јака бугарска потера ка Видовачи. Четници нису знали за ово кретање војске. У потери су била два пука пешадије са митраљезима, ескадрон коњице и комите Тана Николова.
Потера је наишла од Житног Потока и кретала се ка планини Видовачи. Бугари прво наиђу на стражара из чете Арсе Стакића који, спазивши бугарске стројеве, отпочне да завија као вук. То је био знак да су опкољени. Чувши урликање, четници поскачу. Војиновић је имао са собом 50 четника са два митраљеза, а остале чете имале су још толико људи.
Чувши знак војвода командује четницима да се растуре у стрељачки строј, и водећи собом само трубача, истрчи на раскрсницу пута испред шуме пред саме Бугаре. Ту је било неколико колиба, око којих је цео терен био откривен и без заклона, док су четнци били сакривени у шуми.
Када је Војиновић истрчао из шуме, угледа код колибе цео бугарски батаљон у колони и ескадрон коњице, окрене се и нареди трубачу да свира јуриш, па сам пуцајући из пушке јурне напред. На звук трубе са свих страна из шуме отпочну избијати четници, и њихови узвици: ура, по стотину пута проломе се кроз дубоке потоке, тако да је изгледало да их има хиљадама у гори. У исто време четнички митраљези дохвате под ватру бугарску колону код колиба и нанесу јој огромне губитке.
Изненађени, нагну Бугари и пешаци и коњаници у дивље бегство, верујући да су опкољени. Док је војвода Војиновић гонио Бугаре, од колиба испадне Арса Стакић са четом источно од Миљковице и удари у бок бегунцима, а Радисав Тошић нападне други бугарски одред од Шарене Букве. Цела се планина проламала од пуцања и вике. Бугаре обузме паника и они у страху јурну к селу Доњој Топоници, бацајући пушке, капе и шињеле, остављајући митраљезе и коње. У томе бегству наиђу на једног старца од 100 година, родом из Шишмановца, који је чувао овце и козе, и избоду га ножевима.
Бугари у овој борби скоро нису ни дали отпор, и њихови губици су били око 400 мртвих и рањених које су све оставили по шуми. Од четника нико није погинуо, а рањен је само наредник Милан из села Тмаве у срезу прокупачком и неки Јован Бугарин, који је још пре 1912. пребегао из Бугарске заједно са женом и дететом и становао је у Доњој Топоници. Тај је Јова за све време устанка био наш четник.
Сав ратни материјал који су Бугари разбацали у бегству четници покупе, а оно што нису могли да понесу собом, униште.

Spomenik Vojvodi Kosti Vojinoviću je bio podignut na 20-to godišnjicu Topličkog ustanka 1937. godine u Prokuplju.


[attachment=1]

Борба око забрана код села Г. Драгуше

Исто то вече војвода Војиновић врати се у село Г. Драгушу и у забрану између Драгуше и села Криваје остане да предани. Бугарске и аустријске власти биле су обавештене о поразу у Видовачи, и упуте један пук аустријске и један пук бугарске пешадије у потеру. Ова два пука стигну у село Драгушу. Сазнали су од некуд да се ту налази војвода Војиновић. Кад су Бугари и Аустријанци упали у село, примете да се по свима кућама пече велики број хлебова. То им је био сигуран знак да су четници у близини и да сељаци пеку хлебове за њих. Војници повежу сељаке и отпочну их мучити да одаду где су четници. Војиновић видећи да је у село ушла војска привуче се близу села и попне се на један храст и повиче из свег гласа:
- Не мучите мирне људе. Ако тражите Војиновића, ево га!
Пошто је ово узвикнуо Војиновић опали неколико метака из карабина, па пође натраг ка забрану. Аустријанци и Бугари почну истрчавати из села и убрзо опколе забран са свих страна. Како су на ивици забрана били ровови, које је наша војска ископала 1915. г. то четници поседну те ровове. Војиновић је забранио да се пуца и четници су ћутећи гледали како се бугарски и аустријски стрељачки стројеви трчећим кораком приближују. Били су већ пришли на 50 корака када се проломи глас војводе Војиновића:
- Плутонска паљба. Нишани, пали…
Одјекне први плутон. – Нишани, пали… опет се разлегне команда. Загрми и други плутон. То је било тако правилно и мирно, као да се вежба каква елитна трупа на егзерциришту а не да пуцају устаници. Паљба је била тако прецизна да се поље око забрана зацрнило од попадалих војника; уз то тај мир код четника страшно су морално дејствовали на Бугаре и Аустријанце. После петог плутона викне Војиновић трубачу: - Јуриш!
Писне труба, проломи се четничко: ура, и јурну четници из шуме трчећим кораком у сусрет војницима. Паника обузме аустријске и бугарске редове. Нико није мислио да пуца и да се брани већ сви нагну у бегство ка Блацу, бацајући ратну спрему и бежећи распрштани на све стране. Читав сат је Војиновић са четницима гонио Бугаре и Аустријанце побивши и ранивши на стотине. Од четника само је један био рањен. Пуна четири дана после тога вукли су Аустријанци и Бугари кола својих мртваца и рањеника за Прокупље и Блаце.

[attachment=1]
Ника Куштримовић. За време Топличког устанка био је један од четовођа.

Milinko Vlahović, K-dant Jablaničkog komitskog odreda.

[attachment=1]

Inače je bio otac Veljka Vlahovića.

Браћа Милико Влаховић – студент медицине и капетан црногорске војске и Тошко – професор, питомац црногорске владе на студијама у Немачкој и Русији, не мирећи се са капитулацијом Црне Горе, одметнули су се лета 1916. године, у Морачу. Тридесетог јуна придружили су им се потпоручник Милан Дрљевић и Никола Влаховић који беху побегли из интернације. Крајем августа њих четворица су се састали у Вучју са проф. Јованом Радовићем и његовим четницима. Чувши да је Румунија ушла у рат, њих деветорица, почетком септембра, пошли су да се преко Србије пребаце на румунски фронт, а одатле у Солун. После тридесетједне ноћи тешког путовања, стигли су на Копаоник  и од сељака сазнали да се спрема устанак. Група црногорских четника одустала је од своје намере и решила да потражи устанике. 3. октобра 1916. састали су се са Пећанцем код села Механа. Ови су људи, касније, налазећи се на челу устаничке војске, како својом храброшћу тако и писменошћу учинили велике услуге покрету.

Пораз 'војводе' Тана

После ове победе повукао се војвода Војиновић опет у Копаоник, да би избегао силне потере које су дигнуте против њега. На Митровдан 1917. дође он из Копаоника у село Обртинце и распореди чету у шуми на вису више села баш поред куће Дедића Црногорца. Тек што су четници стигли наиђе у село Тане Николов са још једним бугарским 'војводом' и комитима. Бугари прођу кроз село и наиђу старим пролоканим путем који води право ка вису на коме је био Војиновић са четом. С њиме су били чувени са јунаштва његови четници Сима Обрадовић из Мађара и потпоручник Рамиз, Турчин из Приштине. Још пре него што су наишли Бугари, Војиновићевој чети придружили су се четовође Арса Стакић, Жика Ваљаревић и Ника Куштримовић са својим четницима.
Војвода Војиновић који је приметио Бугаре још у селу распореди четнике на вису према пролоканом путу, и, ћутећи очекивао их је у заседи. Хтео је да их пусти на двадесетак метара па да их онда дочека бомбама. Бугарске комите су већ почеле да се пењу путем уз вис када један четник, који је био код куће Дедића на страни, спази Бугаре, па мислећи да их војвода не види опали из пушке. Бугари се зауставе и почну да гледају около а Војиновић скочи и повиче: - Бомбе, бацај!
Са свих страна почну да лете бомбе и дим, јаук и страшна грмљавина испуне простор под висом. Како су комите биле груписане на усеченом путу, то су бомбе падале међу збијене групе. Око 30 до 40 бомби бачено је на Бугаре који нагну у бегство. Сам Тане 'војвода' скочи са коња па гологлав нагне да бежи. Већина Бугара убијена је камама и бајонетима у леђа при бегству. Четници заробе целу комору комитску и заплене архиву Танетову. Како је Тане скочио са свог коња, једног дивног белца, и почео да бежи пешке низ падину, коњ, не знајући да тиме издаје свога газду, отпочне да трчи за њим. Четовође Ника Куштримовић и Жика Ваљаревић примете коња где јури и 'војводу' Тана испред њега. Како су њих двојица носили на себи бугарске жандармеријске униформе они јурну кроз Бугаре који су бежали, прођу кроз њих тако да ови нису ни слутили да су то српски четници и ухвате Танетовог коња. Тане је приметио да га гоне и бежао је стрмоглавице бацивши и пушку. Четовође припуцају за њим и ране га, а он онако рањен јурне низ један одсек и котрљајући се низ брдо успе да се спасе испред гонилаца.
У овој борби тешко је рањен потпоручник Рамиз коме је један дум-дум метак разнео стомак. Молио је другове да га убију. На његово запомагање дође један четник и једним метком у главу скрати му самртне муке.

Покољ у Обртинцима

После ове борбе Војиновић се са четницима повуче у шуму, јер су потере непрестано јуриле за њим. Бугари доведу неколико батаљона и ударе на село Обртинце. Шарену Букву и Букогран (Буколорам), попале и разоре. Становнике који се нису разбегли побију. Нарочито су ужасан покољ починили у Обртинцима у кући Дедића коју су целу затрли. Побили су све које су затекли и људе и жене и децу а кућу и све зграде попалили. Језовита је била смрт Радоње Дедића и његове жене Милосаве. Пошто су жену силовали, Радоњу испребијали, пекли, онда и њему и жени ископају очи, па су им по том кроз очне дупље вадили мозак из главе.
Војници 10. оплоченског пука ухватили су једног дечака од 14 година, Божу Гојовића, и потпоручник Папазов пред родитељима му је пола часа ударао клинце под нокте па га онда исекао ножем.
Новицу Бојовића, кмета села Плијакова са женом и сином ухватио је  'војвода' Лазар Бугарски, одвео собом у Прокупље и пуних 15 дана мучио. Секао им је комад по комад меса, одрезао уши и нос, ископао очи, драо кожу, сваког дана проналазио нове муке и тек их је све троје шеснаестог дана побио.
Аници Миловановић, удови из Космаче, ударили су војници 250 ударца мокрим конопцем по трбуху, па су јој онда секли месо са тела и трпали у уста терајући је да једе своје месо.


Кмет издајник наводи Бугаре на траг војводе Војиновића

Потере и зима која је дошла са снегом принудила је војводу Војиновића да се повуче у планину. Али ни у Копаонику није војвода био склоњен. Бугари и Аустријанци не би га никад нашли да није било једног Србина издајника. То је био кмет Тоза из села Пачорађа, коме је раније Војиновић одсекао језик да не проказује сељаке те да их непријатељ веша и убија. Издајник је сам трагао за Војиновићем и у јануару 1918. открије му траг. Сазнао је да се Војиновић налази код села Гргура само са 5 до 6 четника. Кмет напише писмо Бугарима и Аустријанцима и јаке потере стигну брзо у близину Гргура. Када је војска дошла кмет их поведе ка вису више села где се Војиновић сакрио за време зиме, јер је чету распустио. Потера опколи вис и отпочне јаку ватру из митраљеза и пушака. Војиновић се са оно мало четника бранио дивовски, али га један метак удари и пребије му обе ноге у колену. Три четника, која су остала још неповређена, зграбе рањеног војводу и пробију се кроз потеру. Високи снег покривао је планину и потере које  су се за њима упутиле убрзо су откриле трагове ногу и крви на снегу. Бугаре и Аустријанце, за четницима који су измицали са рањеним војводом, водио је кмет Тоза.

Смрт војводе Косте Војиновића

Пао је већ мрак када је траг довео кмета са потером до једне воденице код Гргура. У воденици је слабо светлела ватра крај које су четници превијали ране. Пошто су са свих страна опколили воденицу, бугарски и аустријски војници повичу Војиновићу да се преда. Место одговора запраште пушке. Видећи да више нема спаса војвода је бацао на ватру своју архиву и новац који је код себе имао. Када је све било у пламену, Војиновић позове другове: - Бежите где знате, а мене оставите.
Остала су свега још тројица четника. Нико није хтео да остави војводу. Али, муниције је нестајало. У хладној зимској ноћи видело се како се црне прилике непријатељских војника пуцајући приближују. У томе је Војиновић прислонио револвер на срце и опалио. Када су војници са издајником кметом продрли у воденицу нашли су мртвог војводу између два мртва четника. Срећни што су га нашли, нису ни загледали под витло под које се трећи четник скрио, и доцније спасао.
Тело мртвога војводе Бугари су изложили неколико дана на пијаци у Куршумлији, славећи његову смрт као највећу победу. Немачки листови који су донели вест о погибији војводе Косте Војиновића писали су: 'И тако је завршио јуначки поручник Војиновић, који је све жртвовао за своју отаџбину и којој може да служи што има овакве хероје'. (1927.)


П.С. Казивање г. Михаила Киковића није историјско дело. Он, са гледишта обичног борца, сведочи оно што је запамтио од пре десет година. У његовом казивању, што је и разумљиво, многи догађаји и  ликови из Устанка недостају и нису поменути. Има и нетачности, које се на пр. састоје у овоме: војвода Војиновић није себи пуцао у срце већ у главу... итд.

[attachment=1]

Рађено 10. августа 1919. год.
Лесковац

ЗАПИСНИК
саслушања г. Косте Пећанца пред Анкетним одбором
о узроцима побуне у Топличком окр. и околини у 1917. г.

Зовем се Коста Миловановић – Пећанац, родом из Пећи, стар 40 год., резервни капетан II класе.
На стварно питање каза:

После нашег слома у 1916. год., кад смо дошли на Крф појавило се питање у моме пуку о томе како би требало послати неко поверљиво лице у окупирану Србију да види како непријатељ поступа са нашим народом; а по потреби и да организацију четничку изврши и извештаје влади и врховној команди шаље. Одређен је био неки црногорски – у нашој војсци официр Вуковић да ту мисију изврши и он је мени упућен да му држим предавање о начинима како ће доћи до сазнања свега онога што му се у дужност ставља. Приметио сам још првог дана рада с њим да му се оваква деликатна мисија не сме поверити зато што је по темпераменту плаховит и све што му се каже сматра да зна боље и ја сам извео закључак да би он ову мисију изводио без довољно такта и размишљања па би ствар само упропастити могао. Зато сам поверљиво известио команданта да му такав задатак не би требало поверити. После овога по моме се ништа више није радило док смо били на Крфу.

Кад смо у мају месецу 1916. године отишли у Солун, ја сам дуго размишљао о тој ствари, да се неко пошаље у Србију и у месецу јуну исте године поднео сам свој реферат – предлог на који би се начин могло отићи у Србију и шта би се могло предузети. За ово ми је дало повода писање по новинама да су се у Србији појавили четници, па из бојазни да они као неорганизовани не учине какву глупост, упутио сам тај свој предлог врховној команди. И једнога дана будем позват у врховну команду и тамо ме упиташе би ли ја пристао да идем у Србију и под којим условима. Тражили су од мене да им о томе поднесем свој реферат што сам ја и учинио. У реферату сам тражио да ме у Србију пошаљу на два и до три месеца пред офанзиву и то на аероплану и назначио сам место где треба аероплан да ме спусти. Протекло је за тим неко време и једног дана у августу месецу када сам био на фронту код Ђевђелије добио сам наређење да треба да идем за Србију само је потребно да се извежбам у летењу у аероплану. Ради тога придодати су ми неки француски и српски инженериски официри. Ја сам са тим брзо био готов, а и само летење брзо сам научио у околини Вертекопа.
Пред полазак био сам у врховној команди где ми је у име врховне команде генерал-штабни пуковник Данило Калафатовић као шеф оперативног одељења дао упут шта и како треба да радим кад будем прешао у Србију.

[attachment=1]

И 15. септембра 1916. г. у 6 сати изјутра пошао сам аеропланом из Вертекопа поред Кајмакчалана са једним пилотом француским. У осам сати и три четврти изјутра стигао сам на једно место звано Равне Ливаде код села Механе среза Косаничког. Пут је дакле трајао 2 сата и ¾.
Пилот је продужио пут за Румунију да би траг заварао. После 10 мин. од када сам сишао и одмарао се појавило се неколико четника – одметника и довикивали се да пођу и потраже писмо које је можда пилот оставио тамо где се спустио. Чуо сам их и познао да су то наши и ступио са њима у везу. То су били моји војници који су остали при евакуацији, тј. не војници из моје чете јер сам ја моју чету целу превео већ војници из II пука у коме сам био и ја. Од њих сазнам стање непријатељске војске као и то, да је непријатељ повукао велике контигенте – посаде војске као и посаде из унутрашњости и упутио их на фронт румунски због објаве рата од стране Румуније. Сазнам и то да је непријатељ имао врло мало посаде своје као и то да има један мали део наших обвезника који су се припремали за жандаре.

Мој долазак муњевитом се брзином пронео кроз народ онога краја и пошто сам ја имао веома кратак рок за организацију, то сам позвао све виђеније људе из окр. Топличког и Врањског ради договора. Од њих сам сазнао кад су дошли ради споразума да у народу има доста пушака, муниције и експлозивни материјал. У то време четника – одметника било је доста у шуми али без организације – и сваки је од њих радио на своју руку. Позвао сам их све да ступе у споразум самном и сви који су имали изгледа да ће да се поправе остали су у организацији, приморани да врате новац који су насилно узимали од народа, а они који су толико били искварени да нису давали наде да ће се поправити а при том су велика зла дела народу починили – стрељао сам, јер примена друге казне нпр. затвора није могло бити.
За време од три месеца враћено је народу ¾ опљачканог му новца а ¼ тог новца задржато је на издржавање чета. Опљачканог новца је било од прилике ¼ милиона дин.
У народу је било велико веровање да сам ја од владе донео новаца за поделу сиротињи. Међутим, ја сам од владе имао свега 10 наполеона те сам хтео не хтео принуђен био дати народу и своји 4.000 дин. јер је захтевао углед отаџбине да народ види да се о њему влада стара, па сам принуђен чак био и говорити да то влада даје.
Била је оскудација у храни те је требало притећи народу новчано ради исхране, и ја сам се тога ради обратио на виђеније људе и добио 15.000 дин. зајма ради поделе народу а пустио сам глас да је то влада послала. Помагао сам народ – сиротињу лично где год сам могао доспети а и слао сам, а где нисам могао издавао сам виђенијим и имућним људима упутства да се сиротиња и чиновничке фамилије помажу.

На Копаонику нашао сам војводу Косту Војиновића – из чете Војина Поповића али без икакве организације са једном четом од 35 људи. Чим сам се са њим састао издао сам му наређење још на првом састанку и упутио да ништа сам не ради што би нанело штету народу. Извршио сам доста смртних казни (387 прим. Ј.) за које сам имао доста непобитних доказа да су народу штете донели и да народу прете. Све су казне тајно извршене да се лешеви ни од кога не могу наћи. Ово због тога да се не би сазнало о организацији која је морала да остане тајна.
Имао сам везе са овим варошима: Прокупље, Лебане , Лесковац, Врање, Соко Бања, Алексинац, Ниш, Крагујевац, Приштина, Куршумлија, Пећ и Митровица. Ступио сам у споразум са Арнаутима и био у њиховој средини у Косовском округу. Позајмио сам 50.000 дин.  да ми даду 4.000 пушака са по 300 метака.
У почетку 1917. год. из свих крајева добијам вести, а то сам и из новина видео, да је Румунија пропала; будем извештен и да је и солунски фронт пропао а Грци у позадини бунили те се непријатељски фронт није могао пробити и најзад да је у Русији избила револуција под вођством Керенског и проглашена република а цар збачен. Видевши све то дошао сам до закључка да је мој задатак промашио циљ и зато сам обуставио организацију народних чета за устанак.
Биће од интереса за анкету на који сам начин вршио организацију чета. То сам радио овако: скупим грађане из више села или из једног ноћу у заклонитом месту где сам им држао говор. У говору сам нарочито истицао да буду присебни да не губе наду на ослобођење јер ће му ослобођење скоро доћи а ради одушевљења говорио сам им да нам добро стоји код Битоља  и да су ту и наши савезници који нас увек добро помажу, да одустану од шпијунаже и доставе један другог, да све спорове између себе суди суд који они сами изаберу јер ће тај суд правичније судити но да им суди непријатељ; да се од интернирања и других дажбина спасавају новцем, да се узајамно помажу и одржавају и да новчано помажу сиротињу и чиновничке фамилије; да се све прикривено оружје извади и очисти, спреми и подмаже, да се спреме муниција и експлозиви, да један другом позајме оружје ко има више, чак су они који су већу количин имали добијали и награду; да између себе изаберу једног старешину који ће водити чету која се звала сеоска или општинска чета. Наредио сам да њихов суд који они буду између себе одредили никакве смртне казне не може извршавати док мене не известе и јаке доказе о кривици не поднесу 6 потписа виђених грађана. Да се покоравају бугарским властима, и по могућству дају што год могу али опет не све јер би се то приметило да се по чијем наговору не даје а то би имало рђавих последица, и најзад да сва лица – четнике који немају моју легитимацију са мојим печатом ухвате и мени спроведу.

Петог јануара 1917. г. стигло је наређење да се образују регрутне комисије, да се праве спискови по општинама за позив способних грађана од 18-45 година. Ово је усколебало народ доста јер се видело шта Бугари намеравају. Питали су ме из свих крајева: Нишког, Топличког и Врањског окр. шта да се ради са овом регрутацијом. Ово је било врло крупно питање за мене и ја га нисам могао сам решити. За то позовем већи број виђених људи из разних места и на разним местима одржим савет са њима шта  да се ради. Моје је мишљење увек било и то сам на свима саветовањима истицао да се ни по коју цену не пристане на регрутацију, јер би се утврдило бугарско мишљење да је Поморавље њихово. Сем тога на регрутацију би изашло 60-70 хиљада људи и, најзад, бојао сам се да ће кад то чују наши војници на фронту изгубити морал и клонути духом и почети да се предају; или ако то не би урадили, они би се крвно завадили између себе, солунци и ови нови бугарски војници кад би се доцније састали. У томе су ме сви једногласно помагали. Ни један апсолутно није био за регрутацију. Баш они крајеви за које се мислило да су уз Бугаре они су били најодлучнији у томе. Има доста случајева где по неки није имао никог за регрутацију, па су и они били одлучно против регрутације нпр. Прока Чавић из Прекадина.
У месецу фебруару отпутовала је бугарска комисија у Куршумлију да регрутује. Да би у овоме успели они су код Арнаута организовали једну банду да помоћу ње изврше регрутацију. Ова ствар, за мене врло важна, нагнала ме је те сам у селу Обилићи у кући Милутина Драговића нар. посланика сакупио виђеније људе и виђеније четнике, од којих су доцније изабране војводе, и одлучено је да се дигне устанак. Ја сам то сузбијао али уза се имао сам само госп. Дрљевића а сви су остали били за устанак. Да би то осујетио и да би се ствар расплинула ја четнике испошаљем за Књажевац и Пирот те да на тај начин тамо упутим најватреније поборнике за устанак али се и тиме није могло да постигне јер су заробљавања већ отпочела, и отпочети се морало јер се није имало куд.

То је све било 9. феб. 1917. год. као што рекох у кући посланика Драговића. Ту је утврђен и програм рада. Професор Радовић проглашен је за војводу и упућен за пиротски окр. а професор Тошко Влаховић за команданта крајинског округа да тамо оду и изврше организацију. Ово сам учинио у циљу да њих као јаче потстрекаче удаљим те да на тај начин сузбијем струју за устанак. Капетан Влаховић и поп Димитрије Димитријевић остали су за врањски округ. Коста Војиновић одређен је Копаоничко-ибарски одред. Тог дана извршене су и две смртне казне на два четника: Мирком Добричанином, братом поп Секуле Добричанина, и Михаилом Н. зато што су узели неком Дини, Грку, кафеџији из Косанчића 12.000 динара од којих 8.000 дин. му је враћено.
Почев од 8/II, па и 9 и 10 фебруара 1917. г. отпочеле су местимичне борбе у срезу јабланичком. Четници су ми доводилипо 10-15 заробљених Бугара које сам ја пуштао и упућивао за Лесковац а нисам их стрељао. Ове местимичне борбе појавиле су се зато што је свет одбегао у шуму у великом броју и што су хтели разрачунавање сами на своју руку, а сем тога у разним четама и код разних четовођа – војвода, било је и четника који немају моју легитимацију, а такви су и могли подбости народ на борбу пре моје наредбе. Издао сам строго наређење да се одмах умире и чекају моје наређење. Ради умирења послао сам им поп Димитрија и Влаховића.
У путу 11. фебруара 1917. год. сукобио сам се ја лично са бугарском коњицом која је ишла из Дубова ка Јабланичком срезу. Потучем се с њима и заробим неколико коња и војника; неколико је погинуло а остали се разбегли. То ми је био први сукоб са Бугарима откад сам дошао овамо.
Између 12 и 13 фебруара био сам у селу Пасјачи где ми четници доведоше бугарску патролу од 3 војника, код којих претресом нађем поверљиво наређење бугарске Врховне команде, које је било израђено на машини, те ми је и улевало веру да је аутентично, где Врховна команда наређује свима комисијама регрутним и командантима да се одмах одустане од реквизиције и злостављања народа; да се на леп начин народ покуша за њихову ствар придобити, јер се – вели се у наређењу – осећа да ће се дићи побуна под вођством Пећанчевим који је ту. На завршетку вели се у наређењу 'да се свом силом настане да се пронађе и убије Пећанац а после ће се регрутација наставити и извести на бољи и лакши начин'.

Ова наредба дала ми је повода те сам одмах издао најбржа наређења за угушење буне. Целе ноћи радио сам и издавао наређења да се сви врате кући и оружје прикрију јер неће бити интернирања нити терања у војску. Шездесет и три наређења за толико општина написана су и послата. Овим наредбама народ није придавао никакву важност, чaк сам од поп Димитрија добио прекор како сам се брзо охладио. У путу дознадох да се борба води око Куршумлије куда сам се и упутио, а на уласку у саму варош дознадох да је устанак букнуо у целом срезу Косаничком. Појурио сам да лично сам угушим устанак, али на путу за Куршумлију, између среза Коасничког и Прокупачког наиђох на борбу где се народ бори са пола батаљона бугарске војске. Бугари су заузели положај Плочник, а то је онај положaј где је кнез Лазар 1372. г. потукао Турке. Ударио сам са коњицом Бугаре у леђа и принудио на предају. Са заробљеницима сам поступао добро јер сам знао да ће устанак као преран пропасти.
У Куршумлију сам ушао 16. фебруара 1917. г. где сам био бурно дочекан и од народа и од устаника а Војиновић је ушао 14/II. У своме отпоздраву рекао сам народу да је пренаглио, али кад је ствар већ отпочела и ја им се придружујем. У томе чу се из народа 'па докле ћемо да трпимо'? и стиже вест да је и Лебане блокирано и да се очајна борба води у целом Јабланичком срезу.
Да би спасао ова два места – Лебане и Куршумлију – решим да устанак проширим те да дам маха да се умешају стране силе и заинтересују. Издам прокламацију за општи устанак, али је народ и без мога наређења почео већ напад на Прокупље где су се водиле уличне борбе, мада моје наређење никад није било за уличне борбе, већ само за блокирање, јер уличне борбе доносе велике жртве за нападаче.
Пошто сам поставио власти у Куршумлији кренем за Прокупље и 17. фебруара и сам уђем у град где сам на улазу дочекан од грађанства. Доласком мојим у Прокупље обуставим уличну борбу и на миран начин натерам Бугаре на предају. Са заробљеним Бугарима поступао сам лепо, а то сам и грађанима препоручио и ови су послушали мој савет. Неред је брзо угушен, што се у револуцији ретко дешава.
Фебруара 18. дознам да се из Ниша креће велика бугарска војска са артиљеријом. Кренем напред са четом. Утом нам стиже и помоћ из Крушевачког округа, велика потпора из Сталаћа и Рибарске бање. Израдио сам план одбране и распоред самих устаника. Ја сам држао долину Топлице са центром где сам се сукобио са бугарском војском на Дебелом брду и Александрову селу. Пробио сам десно непријатељско крило и пошао ка Нишу. Два батаљона бугарске војске видећи то напусте положај и врате се, и уз велику борбу на Мрамору брду натерани да побегну к' Нишу. Пребацим једно одељење коњице ка Црвеном крсту да маскира напад од Црвеног крста, управо да изведу демонстрацију. Моје предње одељење дође до пруге и ту се задржи по моме наређењу.

19. фебруара наредим да се повуку сва одељења на леву обалу Мораве и држе се али да се даље не напада.
20. фебруара пало је Рибаре и Бугарска војска заробљена, а наши су продужили у правцу Сталаћа. Рачунао сам да ће ме непријатељ победити долином Топлице али он успе да ми пробије лево крило које се наслањало на Јастребац, јер је ту свом снагом која је дошла из Румуније напао.
21. фебруара стигну Арнаути из Косовског и Митровачког краја ради преговора, да и они тамо дигну устанак. Захтеви њихови били су сведени на то да они само пад Ниша чекају па да заузму Митровицу, Приштину и Пећ. Ја то раније нисам учинио а могао сам без муке заузети Ниш да сам хтео, сад пак по њиховом захтеву нисам га могао заузети због јачине бугарских трупа које су дошле. Непријатељ се бранио артиљеријом из града, Новог казненог завода и из Бубња. У томе се појави побуна и са десне стране Мораве, из Заплања, Сврљига итд. и непријатељ би принуђен да преполови своју снагу и баци је тамо. Три покушаја његова да пређе Мораву одбијени су од нас код Мрамора и околине.
Непријатељска војска била је распоређена овако: Сталаћ до Кукавице планине с леве и десне стране Мораве; два немачка пука су у околини Гњилана, а ти пукови дошли су са солунског фронта, и најзад једна аустроугарска дивизија од Сталаћа правац Брус – Рашка – Санџак, јер се један део био побунио у том крају.
У почетку буне у округу Топличком било је моје наређење да се на аустријској окупираној територији Србије ништа не предузима нити отуд узима и пљачка. Аустријанци су дошли у помоћ Бугарима и близу села Плочника сукобили су се с нама, но враћени су на Блаце и у Јанкову Клисуру где је вођена очајна борба. Са Бугарима вођене су борбе на Гребцу а са Аустријанцима у Јанковој Клисури.
На дан 25. фебруара 1917. године, бројно стање пушака било је 14.272 пушке разнога система.
Феб. 26. добијем извештај да су се Арнаути поколебали и побунили и почели нападати ме с леђа од стране наше границе. И ја издам 27. фебруара наређење за опште повлачење без икакве борбе у правцу ка Куршумлији те да сузбијем Арнауте. Све заробљенике смо оставили у Прокупљу и селима неповређене. Успем да вратим Арнауте пошто су били попалили нека села наша.
Видећи да се не могу даље држати ја седнем и напишем једно лажно извешће упућено тобож нашој врховној команди и то на француском написано, уствари оно је написано да дође бугарском команданту дивизије генералу Тасеву у Ниш, као да сам одступио ка Призрену и да сам рањен и остао у Албанији и они пошаљу тамо војску са артиљеријом.
Као што се види то је писмо имало успеха. Ја сам са неколико својих оданих пријатеља потајно се повукао и од 10. марта до 10. априла 1917. г. сем неколико мојих пријатеља, нико није знао да сам ту, већ је сваки веровао да сам отишао на фронт, како сам ја уосталом пустио глас.
Али дознам да су остали четници у великом броју почели пљачкати и убијати народ за ситницу. На савет неколико трговаца и пријатеља који су самном били поново се појавим, и то сам учинио и објаснио народу да сам поново с фронта дошао. Са неколико смртних казни ред је повраћен.

По прикупљеним подацима остало је после устанка 2.574 четника у окрузима Нишком, Топличком и Врањском.
Извршио сам поново организацију чета четника и распоредио их у 34 чете по разним местима због тешкоће исхране у којој се тада оскудевало. Дисциплина се није могла баш брзо поправити због оскудације у храни а контрола се није могла ни водити јер су чете биле разбачене.
У том времену чуло се јако бомбардовање с фронта. Скупим један мали савет од чиновника и трговаца који су били код мене и посаветујем се са њима да би добро било да из четника издвојим све оно што није добро и непоправимо па да са њима одем тобож на фронт, а у ствари био ми је циљ да пређем бугарску територију. Тога ради наредим на Ђурђевдан концентрацију свих чета у Видовачи планини – дошле су све чете сем Војиновићевих 200 четника. Из целокупног броја издвојим – изаберем 600 четника непокорних и непослушних.
Априла 24. кренем преко Врањског округа, пређем неопажено стару границу и 1. маја 1917. г. по ст. нападнем Ристовац, срушим ћуприју и станицу и побијем 52 бугарска војника и њиховог старешину. У том стигну два воза Немаца и борба отпоче на нож где ја изгубим 72 четника. Пробијем се и продужим у правцу Козјака више Куманова и одатле пошаљем једно одељење ка Кратову са задатком да извиди да ли је пробијен солунски фронт. Дознам 5. маја да фронт није пробијен, те се реших да свом снагом, а придружило ми се још 132 четника из крајева око Куманова са једним свештеником на челу, кренем превац за бугарску границу ка варошици Босиљград, са намером да нападнем Софију. При уласку у Бугарску нисам палио али сам уништио од живља све оно што је вредело. После мале борбе заузмем Босиљград и спалим га до темеља. Продужим правац Велики Извор пут Софије и уђем за 63 километара, а затим се вратим лево бочно куда сам палио сва села докле год нисам на граници према Власини изашао. Ту је дошла велика бугарска војска да спречи напад и уништавање. Ово је успело да се војска из окупационих крајева повукла да брани саму Бугарску и за месец и по дана било је спокојство у целом окупационом крају јер војске није било. Од интереса је забележити да сам при упаду у Бугарску имао прилике да видим да су наши четници наилазили на остатке своје браће која су стрељана од Бугара тамо око Сурдулице одмах по њиховом уласку 1915. г.
Пиротски и Крајински одред такође су слали своја одељења у Бугарску да стварају неред, али су били од малог значаја.

Највеће сам штете наносио непријатељу са тајним организованим извртањем возова без експлозије а то сам радио на тај начин што сам шине рашрафљивао ма малим кривинама, помоћу француског кључа и једне нарочите ћускије специјално за тај посао. Тако сам размицао и једну и другу шину међу којима додавао по једно парче гвожђа да се неби састале услед наилазећег воза и његовог терета. То је увек избацивало возове из колосека и тим причињавало велике штете. Томе нису могли ући у траг.
Ово је све рађено до августа месеца 1917. год. док нису ухватили једно писмо упућено Радовићу где сам му наредио како да се штета непријатељу наноси. То писмо је сам генерал Тасев носио по народу и читао га речима 'тешко је молити победник побеђеног али ја сам принуђен молити Пећанца да ово престане'. 
Са свима четничким организацијама имао сам и одржавао везу увек и брзо. У половини месеца августа ухватио сам везу и са четницима из Ерцеговине којих је доста било, као и један део Ужичког округа. Послао сам им правила за рад, али се чета која је то носила изгубила у близини Ивањице у неком селу. Са Црногорским четама ухватио сам везу али су те чете биле без значаја јер нисам стигао да извршим организацију.
По повратку из Бугарске донели смо доста новаца и свуда смо плаћали народу. Нико није ручао џабе, јер је сваки четник имао више од 30.000 дин. пошто смо из Бугарске донели више од 500.000 дин. Касом нисам руковао, већ је тиме руковало финансијско лице, порезник Угриновић из Београда.
У октобру месецу дознао сам да је аероплан пао с неким официром Илићем у Пустом Шилу, где је несрећом и био заробљен. Говорило се тада да је Илић донео ½ милиона динара и план за цео рад, али све је то пропало јер је по несрећи он одмах заробљен, а аероплан и новац се запалио.
Тада је настало најкритичније време за народ и четнике јер је дошло шездесет и више чета од најгорих зликоваца које су вршиле страшан терор нарочито према четничким породицама.
Морал четника је опао, почели су се предавати и одавати своје другове и главније људе, а велики је број четника и погинуо. Под притиском бугарских власти организован је цео народ против мене.

Пошто нисам могао повратити морал код четника нити четама управљати јер су чете биле растурене, ја будем принуђен да пређем на аустријску територију у почетку 1918. год. где сам остао до половине марта 1918. г. Тада се опет вратим у Топлички округ са својих 12 другова, где сам остао до 15. августа 1918. г. без икакве штете за народ. Непријатељ није знао да сам ту.
Помислио сам тада да ни те јесени нема наде на пробијање фронта и решим се да одем у Санџак, где ме је и наша офанзива затекла. Организовао сам одмах чете, заузео Пећ и друге вароши и прокламовао… Црне Горе и Србије; предао Французима 12.000 заробљеника међу њима више од 600 официра и виших и нижих; предао им материјал у више милиона динара као и готовог новца 500.000 дин. За све време ове акције издавао сам наређења да се нигде не пљачка.
У Прокупљу је образован комитет противу мене од тамношњих грађана са задатком од бугарских власти да ме пронађу. Ја сам знао за то, зато сам издао наређење да сви против мене говоре, грде, само нек се спасава народ.
Знам да је члан тога комитета Таса Китић био у бугарском преком суду. Да ли је кога тамо спасао или је намерно гледа уништавати тамношњи живаљ не знам.
За све време ове акције извршио сам 173 смртне казне међу којима је било из разних округа, ту је било и робијаша пуштених са робије. За сваку смртну казну сачињена је пресуда од три судије међу којима је било и правника. Те пресуде, уколико су биле код мене, налазе се у одбору за злочинства и бугарска зверства, а један део те архиве је уништен.
За време ове акције учињен је дуг око 300.000 дин. Ту улазе и реквизиције стоке и позајмице код општина, од које суме обавезан сам ја 50.000 дин. а за остало нисам обавезан већ је то обавезна држава ако хоће да врати.
Толико сам имао да кажем ради обавештења анкете о узроцима побуне, а додајем да овако велики устанак не би био да ја нисам дошао ради организације чета. Вероватно би многи из овог краја, који је насељен Ужичанима, Пећанцима и Црногорцима и устали, али би тај устанак био неорганизован и био би од малог значаја.
Тако исто додајем и то да је овај устанак лишио Бугаре намераване регрутацие и у осталим окрузима, а тиме је спасена част наше нације, јер да је регрутовање изведено Бугари би се јавно хвалили да је Поморавље њихово, да је ту њихов елеменат који се регрутовању није противио.
Молим са своје стране да анкета има све ово у виду и да било у извештају скупштини било на други који начин ода хвалу и признање народу овога краја који се жртвовао за спас части народне. Поред тога да му се што пре материјално притекне у помоћ ради подизања кућа и порушених читавих села и ради обнове његове привредне снаге.

Kоста Пећанац
                               
Оверавју:
за секретара, члан,             члан анкетног одбора,
Драг. В. Симић                     Никола М. Марковић

Da ne bi ovog Pećanca nit bi se ko borio, nit bi ko imao bilo kakvog uspeha i sve bi skroz propalo. ::)

Аустријски историчар Хуго Керхнаве провео је рат као цивилни администратор у окупираној Србији. После рата, током 1928. године, у бечкој штампи објављивао је аналитичке написе о аустроугарској и бугарској политици на окупираним територијама. Године 1929. објавио је и књигу Војна управа у окупираној Србији. Књига није преведена на српски језик(?), али је често навођена у делима и историјским чланцима који обухватају овај предмет. Ево једног цитата из његове књиге:

'Бугари су били још експлицитнији. Они су интернирали, не само интелигенцију, него и сваког ко је чист, леп, и здрав. У Топлици су остали само богаљи. А онда су палили књиге. Осам дана је горела ломача у центру Прокупља, направљена од књига из Прокупачке библиотеке. А онда су надоместили велику празнину у библиотеци тако што су донели све три књиге од оба Бугарска писца, једну збирку песама, и упутство за гајење паприка.
Све интерниране су водили према Бугарској, а на неколико пунктова су одвајали децу, старије, и нарочито образоване и убијали их масовно. После неког времена, бугарски војници су почели да показују знаке лудила, па су за ове ликвидације из Бугарске доведене специјално припремљене комитске јединице.'  

А ево и песмице коју су български просветитељи предавали у прокупачкој основној школи и коју су малишани морали да знају напамет:

'Худавица госпожица,
расхожда се по улица.
Бела чипка при костим,
сва мирише на парфим.
С ркавице на рце,
кило пудер на л'це.'

Једино му је (мислим на Пећанца) тачно ово за упад четника на тадашњу бугарску територију. То је било велико изненађење за Бугаре. Он претерује по питању ефекта тога, али је ефеката ипак било, посебно због тога што су прешли стотине колиметара и опет изненадили Бугаре.

Ђорђе Лешњак није поклекнуо пред бугарским бајонетима
Аутор: Милан Момчиловићпетак, 16.06.2017.

Једна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.

[attachment=1]

На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.

Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.

Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.

Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.

– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.

Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.

Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.

Izvor: www.politika.rs

Извештај Косте Миловановића Пећанца

Централни комитски одред
Војводе К. Пећанца
Пов. О. Бр. 107.
Врховној команди

У вези мога рапорта поднешеног јула месеца 1916. год. Врховној команди за прелаз са Солунског фронта у Србију, ради организације комитских чета, част ми је поднети Врх. команди извештај о мом двогодишњем четничком раду у Србији у следећем:

15. септембра 1916. године пошао сам са аеропланом из Вертокопа и за три сата био сам пребачен у округу топличком где сам се у близини села Механа срез. Косанички спустио.
Чим сам се појавио у народу затекао сам овакво стање: Четника одбеглих из свију крајева наше краљевине затекао сам где су избегли и налазили се као одметници по  шумама. Сви ти избегли одметници радили су сваки на своју руку, пошто нису имали организацију, нити су хтели од својих другова признати кога за старешину, те као такви били су опасни, нарочито за наше становништво. Пљачкали су имовне грађане и убијали за новац. Мали број био је наклоњен општој ствари али се морао у мањини губити јер их већина није хтела слушати.
У почетку настао сам свом силом те сам све четнике прво из среза косаничког скупио и организовао, прописао правила по којима требају да се управљају. Опасни, који су били штетни, а није било никакве прилике да се могу поправити, стрељани су по моме наређењу. Оне, који су били опљачкали наше становништво, када су пришли четничкој организацији, приморао сам их да врате новац оштећеним грађанима.
Кад сам дошао нисам нашао велике посаде непријатељске војске. Биле су све општине поседнуте од стране бугарске жандармерије, али не у великој снази. Шпијунажа од стране нашег становништва била је доста развијена, која је чинила велику штету нашем народу а непријатељу служила за велику корист јер су од њих сазнавали где се и код кога се налазило државно оружје и други државни материјал као и за све друго што им је потребно било. Над онима најштетнијима за наш народ, који су тужили за пушке и друге државне ствари, извршио сам смртне казне, јер је народ тако захтевао, а и ја сам увидео и уверио се о њиним хрђавим делима. Са овом смртном казном ових неваљалаца учинила се велика корист те се више нису овакви типови појављивали, а маса народа је пришла мојој организацији и сматрали су моју наредбу као светињу.
Организација је текла овако: Прво ухватим везу са једним сељаком из села и помоћу њега сазовем цело село, тј. старешине кућа и способне и здраве војнике. Ово сам радио ноћу у крајњим селским кућама, а у највећој тајности. Када су се били сви сељаци тога села сакупили, одржим говор да не губе наду, да буду стрпљиви, јер ће скоро бити ослобођени од ропства. После сваког говора читао сам им правило како треба да се управљају. На мој захтев сви су сељаци показивали, колико који има оружја и муниције, као и које врсте оружја. Списак оружја, муниције и способних бораца сам одмах правио, затим сам одређивао тајне сеоске четовође, тајни сеоски суд који су све спорове и несугласице имали сами међусобно да реше, а не да иду да се туже пред непријатељем. За четнике сам узимао само оне који нису имали никакву могућност да се врате и да живе својој кући, пошто су били од стране непријатеља  смртно кажњени.

4. октобра исте године саставио сам се са једном четом која је дошла из Црне Горе право к мени. У  овој чети било je школованих и интелектуалних људи као активни капетан црногорске војске г. Милинко Влаховић, г. Јован Радовић, професор, г. Тошко Влаховић, студент филозофије, г. Милан Дрљевић, студент права као и други. Ову сам групу задржао при себи, да би их упознао четничкој организацији.
9. октобра исте год. ухватио сам везу са резер. пешад. потпоручником г. Костом Војиновићем, који се тада налазио са једном четом у планини Рогозни (Нови Пазар). Та је чета била у јачини од 40 људи. Старешина је чете био Коста Војиновић. Пошто је истоме било непознато четовање и четничка организација, узео сам га код себе са целом четом и упознао четовању.
До 15. октобра извршио сам целу потребну организацују готово у целом топличком округу, јер сам по целу ноћ путовао и прелазио више од једне општине. 17. октобра прешао сам у Врањски округ и отпочео рад као и у топличком округу. Свом сам силом радио да што више проширим организацију к Врањи долином Мораве, јер ми је ту најпотребније било са сваког гледишта.
18. децембра исте године прешао сам у округ Нишки, тако да је организација била потпуно извршена левом страном обале Мораве, тј. од Гилана па до Сталаћа, реком Расином, Рашка, Ибарском долином (Санџак), а потребна писмена веза је била ухваћена са свима српским првацима, Србима мухамед. вере, католицима, косовским и пећским.  Ову убрзану организацију на оволикој великој територији радио сам у кратком времену по поднешеном рапорту Врх. команди, јер сам мислио да ће фронт најдаље за три месеца продрети до Скопља.
Али, нажалост, 3. јануара добих најјаче податке од виђених личности из Ниша да је Солунски фронт коначно пропао, да је неки неред у Грчкој избио, да је Румунија прегажена а у Русији избила буна. Увидео сам да задатак не могу извршити онако у каквом сам циљу био послат. Застанем мало у наглој организацији, али да би осигурао народ и ослободио га од неваљалаца, 5. јануара 1917. године одвојим од моје чете 25 четника. За четовођу исте чете изаберем Милана Дечанског из Војводине, као старог четника из Маћедонског четовања. Добије задатак да са четом пређе преко Мораве и организује алексиначки крај и сокобањску околину.

У почетку нове године 1917. г. добију све општинске власти наредбу од команданта Моравске инспекционе области из Ниша да направе спискове и попишу све оне способне људе од 18 – 40 год. Иста команда је упутила свима општинама формалне регрутне спискове за упис истих. Када сам ово сазнао и видео спискове како општине раде, видео сам намеру бугарске војне власти, да ће да изврше регрутацију над нашим младићима и способним људима у целој од њих окупираној територији. Због ове регрутације народ се био јако уплашио у свим крајевима и сви су тражили савет. Пошто је oво било крупно питање те нисам могао сам да га решим, то позовем виђене грађане и четнике који су били ван моје команде да 25. истог месеца буду на окупу у село Обиљевац у срезу јабланичком близу Лесковца. Истога дана били смо сви на окупу у поменутом селу; заступљени су били сви крајеви: округ Топлички, Нишки, Пиротски и Врањски. Они грађани који су били позвани а нису могли доћи, послали су своја писмена мишљења. Број четника и грађана на овом скупу прелазио је више од 300 људи. Када сам отворио седницу одржао сам један говор, где сам објаснио циљ скупа и опасност од ове регрутације коју нам непријатељ на силу намеће. У наредби коју су Бугари издали за регрутацију стоји да ће сви способни младићи радо пристати на регрутацију пошто су Моравци прави Бугари. На том скупу сви грађани као и четници који су на тој седници учествовали, донели су одлуку, да неће нико пристати на регрутацију која им се насилно намеће, па макар сви изгинули. На скупу је решено да се на овај начин избегне регрутација: чим комисија дође у општине за преглед регрута, да сваки онај који је уписан за регрута избегне у шуму.
На томе збору су изабране старешине и проглашени су за комитске војводе: капетан црногорске војске г. Милинко Влаховић, резер. пешадијски потпоручник г. Коста Војиновић, професор г. Јован Радовић и студент филозофије г. Тошко Влаховић. Исти су добили задатке да иду ради ширења четничке организације и то: капетан г. Милинко Влаховић добио је да командује четама у Врањском округу, г. војвода Коста Војиновић Ибарско-копаоничким одредом, војвода г. Јован Радовић Пиротским одредом и војвода г. Тошко Влаховић Краинско-зајечарским комитским одредом. Добили су наређења да у што краћем року отпутују на опредељена места. Упутства за рад добили су писмена. На том скупу су мене наименовали за шефа Централног комитета, коме се имају сви одреди покоравати и слушати добивена наређења, а поред тога, под мојом личном командом припадао је  - Топлички и Нишки округ.

[attachment=1]
Капетан Милинко Влаховић, јабланички војвода
(Ровца, општина Беране, 1881 — Београд, 6. децембар 1930.).

1-ог фебруара 1917. год. већ је била бугарска комисија отпочела рад за регрутацију у Косаничком и Јабланичком срезу. Сав мушки сталеж је био избегао по шумама, како способни тако и неспособни, услед чеге су се све чете много увећале и наоружале.
Бугари видећи ово, потраже помоћ из Ниша и скупе добровољаца Арнаута из 500 општина. Арнаути и бугарски војници стану нападати на фамилије избеглих, а избегли четници почну штитити своје породице, услед чега су се производиле борбе у многим местима.
3-ег истог месеца, видећи опасност у овоме, позовем све четовође као и виђеније људе из околине, и саопштим да 8-ог буду на окупу у селу Обиљевцу, где је и раније била одржана конференција. Између 8-ог и 9-ог истог м. стигао сам у поменуто село, где су се већ окупили све војводе, четовође и виђенији грађани са својим четницима. 9-ог истог м. одржим један збор и на збору изложим сву опасност, која нам предстоји од стране непријатеља, због избеглог народа по шумама. У свом говору објаснио сам, да се за сада треба само скривати, избегавати борбе са непријатељем и устанак, јер сам предвидео да још није време отпочињати одсудну акцију, пошто ни са једне стране не можемо добити помоћ. На том скупу све војводе, четовође, четници и грађани – као из писама појединих који нису могли да дођу на скуп – били су противни мом саветовању, и сви су били да се одмах отпочне устанак. Ја сам се овоме много одупирао, тако да сам дошао у сукоб са свештеником-четовођом Димитријем Димитријевићем, где сам хтео употребити и оружје да нисам на молбу четника одустао. Затим је настало гласање за устанак, само сам ја и тад. ађутант – правник г. Милан Дрљевић гласали против а сви други су били за устанак. Када је изгласан устанак и ја сам морао пристати, само с тим да на моје наређење чекају за општи устанак, нашта су и пристали. Истога дана наредио сам да сви четовође и старешине иду на своја опредељена места.
10-ог истог месеца отпочеле су у појединим местима јединичне борбе с непријатељем и ако ја нисам био наредио. 11-ог истог м. било је заробљено од стране четника већи број непријатељске војске и неколико коњаника. 11-ог и 12-ог истог м. ноћу, моји четници заробе једну коњичку патролу у којој се нађе један званични акт – наредба команданта Моравске инспекц. области, у коме се наређује свима регрутним комисијама да одмах прекину регрутовање, пошто се народ побунио и да се са народом боље поступа, а да настану свом силом да се војвода Пећанац убије или ухвати и пошто се сврши са Пећанцем, да се тек тада отпочне поново регрутација.
Ова наредба ми је дала повода, те сам још исте ноћи написао наредбе свима мојим четовођама као и свима општинама да одмах прекину сваку борбу са непријатељем јер су обуставили регрутацију, а свако, који је избегао, да се врати својој кући. Те моје наредбе су одмах – најкраћим путем разаслате свима крајевима. Пошто је било највише сукоба у Куршумлијском крају са Арнаутима и Бугарима, то сам дошао у тај крај да бих могао лично спречити сукобе између народа и војске непријатељске.

[attachment=1]
Поп Димитрије Димитријевић, - од народа назван Мита Комита, ватрени заговорник хитног подизања устанка.

Између 13. и 14. у ноћ, стигао сам у село Горњу Коњушу између Прокупља и Куршумлије. 14-ог добих извештај из свију крајева, да је моја наредба примљена али је слабо и скоро никакав утисак учинила за прекид сукоба. У то време се нарочито водила јака борба у Лебанима и Куршумлији. Принуђен сам био да прихватим устанак у своје руке и са мојом – централном четом примим борбу код села Плочника где ми се непријатељ у јачини 263 војника, 3 официра, 2 кандидата и 1 лекар, после једнодневне борбе предао. Од заплењеног оружја наоружао сам усташе-четнике јер већи број није имао пушака.
Варошица Куршумлија је још истог дана била заузета од усташа-четника; велики број војника као и добровољаца – Арнаута је заробљено било. Губитка је било доста с обе стране, али много више с непријатељске стране, а нарочито Арнаути су дали највише губитака. Наредио сам био да се са заробљеним официрима, чиновницима и војницима добро поступа и никако не убијају, јер сам био свестан да је устанак избио пре времена и да ће бити угушен већом навалом непријатеља, те да би се тако мање дошло до опасности, које ће народ дочекати. О овом наређењу мало се водило рачуна, јер чим сам се удаљио, усташе су поубијали поједине чиновнике, војнике и официре – оне, који су вршили злоупотрбе и насиља из раније.
15. фебруара уишао сам са мојим штабом у Куршумлију, где сам одмах увео ред и поставио суд. Истог дана сам ухватио везу са Албанским првацима Лабског краја. 16. фебруара Арнаути су дошли на састанак у Куршумлију. У споразуму смо се погодили овако: да ми предаду један известан број пушака и муниције, пошто је код истих било у довољној количини. Комад једне пушке са 300 патрона плаћао сам 150 лева, јер је народ који није имао оружја радо давао и куповао. Од мене су Арнаути тражили 50.000 лева и 12 јахаћих коња са прибором за вође тамношњег краја. Коње сам имао од плена непријатељског а новац сам узајмио од грађана из Прокупља и Куршумлије.
Истога дана добих једно писмо из села Трнаве (у близ. Прокупља). У том је селу био скуп четника и старешина из околине Прокупља, и на том скупу су одржали седницу, како су је они назвали 'ратни савет', и јављају ми да ће напасти Прокупље и војску која се налазила у близини вароши. Ово ми је дало повода, видећи да се устанак не може одстранити, те наредим општу мобилизацију; одмах раздам свуда прокламације, које су биле још раније спремљене.
17. фебруара у 4 часа изјутра отпочео је напад на Прокупље и у 10 часова истог дана пре подне са својом четом ушао сам у варош заједно с пок. војводом Костом Војиновићем - Косовцем. У то доба водила се јака борба са војницима, који се нису хтели предати – у јачини 400 војника са неколико официра и два митраљеза – а који су се бранили из зграда окр. начелства. После два часа послао сам једног заробљеног официра и четника мог као парламентара за преговарање да се предаду. Бугари, који су били у згради начелства, нису се хтели предати, али су обуставили борбу.

Пошто је велики број четника био из околине Рибарске бање одредио сам старешину за тај крај и издао му задатак да војску која је упућена ка Рибарима одмах нападне и прошити устанак што више долином Мораве, као и да прекину пругу око Ђуниса и Сталаћа. Дао сам им потребан број експлозива као и способне људе за тај посао. У вароши Прокупљу сам поставио ред и цело грађанство се придржавало мог наређења. За команданта места у Прокупљу поставио сам рез. мајора у пензији г. Марка Павловића. Један део четника и усташа истога дана сам упутио правцем Ниш – Лесковац – Кочане, да спрече непријатељско надирање ка Прокупљу.
18. фебруара у 5 часова изјутра добих извештај од претстража наших да се једна велика јачина непријатељске војске креће ка Прокупљу. Одмах сам кренуо сву снагу и ја пођем са истима у сусрет непријатељу, а војводу Косту Војиновића оставим у вароши ради одржавања реда и да принуди непријатеља на предају, који није био још предат.
У путу ка Нишу срео сам се са непријатељском – бугарском војском на Дебелом брду, које је било поседнуто од наших четника-усташа. Непријатељ се је живо развио у борбу; његова јачина била је 4 батаљона и 4 пољска топа и више митраљеза. Пошто је непријатељ био моћнији од нас у свему, то се реших да ту примим само демонстративну борбу, а ја са коњицом од 150 коњаника и 300 пешака обиђем његово десно крило, на Дебелом брду оставим само један танак стрељачки строј, који да демонстративно напада непријатеља, а мени да могућност да са главнином зађем иза леђа непријатељу. На десном крилу непријатеља била је слаба јачина те ту успем да пробијем, заробивши једну чету бугарских војника. Са коњицом успем те се непријатељу појавим са леђа у селу Александровцу, где се налазила њихова комора и заштита. Ова заштита и комора била је заробљена од нас. При заробљавању непријатељ је имао жртве. На нашој страни није било. Када је непријатељ видео да му је комора са заштитом заробљена, одмах се повукао назад и почео отступати ка Нишу. Са истима смо се сусрели код села Александрова. Прва моја одељења успу – заробљен је велики број војске, митраљез и два топа, aли, пошто је непријатељ у непосредној близини имао резерву доста јаку као и два топа, на јуриш поврате изгубљене топове и митраљез. Након тога непријатељ је отступио ка Морави, принуђен је био да гази Мораву јер је пут који води за мост био прекинут. У овој борби изгинуло је са наше стране приличан број усташа, али је и непријатељ имао велике губитке.

[attachment=1]
Братимир Милачић из прокупачког села Беле Воде, витез, наредник 'гвозденог пука', ађутант и писар код Косте Пећанца. Сачувао архиву из Топличког устанка закопавши је у воденици породице Милачић испод огњишта где су млинари пекли хлеб. Погинуо код Пећи почетком 1919. Посмртно, указом регента Александра бр. 44.632 од 17. 12. 1920. одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Само неколико учесника Топличког устанка је било одликовано овим високим орденом. Чак ни легендарни Коста Војиновић није био одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

19. фебруара рано, почели су Бугари бомбардовати Мерошко Брдо, благе косе које се се спуштала у утоке Мораве. Лева страна Мораве била је поседнута сва од усташа. Непријатељ је пласирао топове и посео положај Бубањ и нови казнени нишки завод, одакле су топовима тукли Курвин град, где су били наши четници – запланци; тукли су терен у близини железничких мостова, да их неби ми минирали. Наши су успели да прекину пругу у близини Кочана и код Ђуниса.
Истода дана добих извештај, да је варошицу Лебане заузео капетан г. Милинко Влаховић са његовим усташама, као и Рибарску бању и околна села, где је командовао четовођа Новица Вељковић. Добих извештај да се побунио Гилански крај, да је војвода професор г. Јован Радовић заузео Власотинце и ослободио 800 наших младића, које су Бугари силом узели за регруте и затворили у школу исте вароши.
Ухватио сам везу са Заплањцима из близине Суве планине, који су ми тражили известан број оружја […?] непријатеља пругом Пирот – Ниш. Послао сам једно одељење четника са јаком спремом и експлозивом. Четовођа Милан Дечански у том времену је водио борбу око Соко-Бање и околине, и начинио је непријатељу велику штету. Један се део Сврљишког краја побунио иако није имао везе са нама и ступио у борбу са непријатељем. Бугари који су били затворени у згради прокупачког окр. начелства предали су се војводи Кости Војиновићу.
21. фебруара добих извештај, да се креће јака аустриска војска, правцем Крушевац – Јанкова Клисура. Нисам био рад да са истима ступам у борбу; издао сам наређење да се са њима избегава сваки сукоб. Одређен је од стране моје један број четника и усташа за Блаце – Јанкова Клисура, да ако би исти радили насиља над нашим становништвом поведу борбу против њих. Аустриска посада, која је била у Блацу, прешла је границу и ушла у крајеве које су Бугари држали. Из првог краја нису никога дирали од становништва, док нису дошли до села Плочника. Ту су почели вршити насиља над становништвом. Усташи-четници су били принуђени да приме борбу, принуде их и врате натраг у Блаце и после тродневне борбе заузму Блаце и Јанкову Клисуру. Једно наше одељење било је послато да нападне непријатеља на станици Црвени-Крст у Нишу, што је и урадило. Ниш је бранила велика непријатељска артиљерија, те сам одустао да га нападам. 23 – II.  917 год. добих извештај да је непријатељ успео да задобије Арнауте и да су Арнаути почели да нападају нашу стару границу.

24 – II. са штабом сам био у Куршумлији, где сам успео да прекинем борбу између Арнаута и наших претстража, које су биле постављене на нашој старој граници због прелаза Арнаута.
26 – II. добих извештај да је стигла велика непријатељска војска у Ниш, Крушевац и Лесковац као и Врање. Од како су наше чете ушле у Прокупље, свакога дана су непријатељски аероплани летели и бацали бомбе у варош. Истога дана сам се вратио у Прокупље.
27 – II. обишао сам фронт ка Нишу и видео непријатељску војску у великој јачини. Видећи да се не можемо одупрети, наредио сам да се повлаче све чете са свих положаја с леве стране Мораве, и издао наредбу свима општинама да се сви младићи уклоне у шуму од својих кућа док непријатељска војска не прође, што је и урађено.
1 – III. 1917. непријатељ је заузео Прокупље. Све заробљене непријатељске војнике као и чиновнике и официре које смо заробили, оставио сам у Прокупљу, да се предаду њиној војсци. У то време је Војиновић водио очајну борбу са Аустријанцима на Јанковој Клисури, Копаонику и Брусу. Сву силу сам пребацио на Арнауте и успео да их пребацим преко старе границе. Непријатељска војска која је наступила била је у овој јачини: једне бугарска комбинована дивизија доведена с Румунског фронта, два немачка пука доведена са Солунског фронта, који су нападали Ристовац, Врање правцем Медвеђа, и једна аустријска дивизија, која је нападала правцем од Сталаћа па до Рашке. Број наших усташа био је достигао до 12.726 пешака и триста шесет и четири коњаника, који су коњи заробљени били од непријатеља. Када сам успео да Арнауте вратим, наредио сам свима четницима као и усташама, да кад се непријатељ буде приближио нашој старој турској граници, ноћу пробију непријатељски фронт и баце се натраг непријатељу за леђа, с тим да се групишу по десетинама и пребаце се у своја села и шуме, да се крију у највећој тајности до даљег наређења, што су и успели, као и ја што сам тако урадио са неколико четника. Непријатељска војска се сва задржала на старој срп. и турској граници и ту се улогорила.

Да бих олакшао народу реших да обманем непријатељску војску са овим начином: пошто сам имао једног четника који је добро писао француски, напишемо лажни извештај српској Врховној команди као и савезницима у коме сам навео, како сам рањен при оступању наше војске 1915. год. остао код Арнаута, мојих пријатеља, док нисам оздравио; и пошто сам оздравио да сам прешао и обрео се овде у народу. Једном приликом, да сам искористио један аероплан који је путовао за Румунију и одмах се јавио у народу и казао како сам дошао с фронта. У томе лажном извештају изнео сам све варварске слике бугарске што су они радили још пре него што сам се ја појавио; и у извештају сам напоменуо, да ме народ више неће и да ми од истога народа прети опасност. Напоменуо сам, да ћу ићи код мојих пријатеља Арнаута, где сам пре био као рањен и да ћу побунити Арнауте. Ово сам урадио да бих омрзнуо Арнауте и Бугаре, а да ми од нашег народа прети опасност, пошто је народ наклоњен Бугарима и силом сам га натерао на устанак.
Ово писмо дадох једном ђаку који живи у Куршумлији а родом је из Македоније, а као бугарски чиновник се налазио у Скопљу, одакле је добио одсуство за Куршумлију. Исти је награђен са 1000 лева, које сам му дао јер их је морао показати у Нишу. Дао сам му и 200 лева за трошак, и у писму сам написао да му савезници дају 15.000 динара ако успе да пренесе то писмо. Овом младићу коме је поверено писмо, наредио сам да исто писмо однесе у Ниш, генералу бугарском Протогерову, који је био тада командант Моравске области, и преда му, с тим да изјави како он као син македонски и велики Бугарин неће да ради на штету Бугарске државе.
Ово је писмо 5-III. било у рукама поменутог бугарског генерала. Ово је учинило, да је одмах престало насиље над становништвом. Мали је број војске остао за одржавање реда у побуњеном крају, а сва снага војске је прешла преко старе границе правцем Приштина за Призрен, да траже мене, а народу је издата прокламација, да се врати својој кући и да преда оружје, и биће сви помиловани.
7-III. чула се артилер. борба између Арнаута и Бугара; ја са 50 четника тако се вешто прикријем у једној великој планини (Видовача – прим. Ј.), добавим хране преко поверљивих људи, а прекинем сваку везу са народом. Бугари су били потпуно убеђени да сам се налазио код Арнаута. У тајности сам био све до 15. априла исте година, али пошто је већи број усташа остао у шумама, не знавши за мене да сам у тој близини, настане анархија, пљачка од нашег народа, убиства за новац и разна зверства, јер су мислили да нисам у близини. Видећи ову велику пропаст 16. априла појавим се са једном строгом наредбом и извршим неколико смртних казна над тим пљачкашима а ресто помилујем и понудим да врате узето.
Од 15. априла је учестала јака артилер. борба на Солунском фронту. Мислио сам био, да ће тада бити офанзива и да ће фронт продрети; реших се, да бих спасао наше становништво од коначне пропасти, да наредим мобилизацију свих четника на дан 23. априла (Ђурђев дан), да сви дођу у планину Видовачу на одређено место. 23-ег било је на окупу 1.243; од тих изаберем 500 најбољих пешака и сто коњаника, наоружам их добро као и снабдем са обућом за пут, храном резервном за четири дана и лично под мојом командом поведем их правцем Гајтан – Ристовац у Врањском округу.

1.маја 1917. год. напао сам станицу Ристовац у 4 часа изјутра; гвоздени мост железнички на Морави минирао и бацио у ваздух, тако да воз није могао радити 10 дана. Од поузданих људи сам сазнао да на тој станици има само 50 војника и један официр бугарски. Из првога краја смо побили све бугарске војнике и старешину те војске. Али у путу од Ниша стигоше одмах два батаљона немачке војске, који су били на путу за фронт, и ступили су у борбу са нама. Ја бих принуђен те целу резерву коју сам имао, морао сам пустити у борбу као и коњицу. Борба је  трајала пуних шест часова. Одмах је [?] аероплана и почели су тући нас и њину војску, јер ме нису могли освојити у овој борби. У овој борби смо изгубили 67 четника и једног четовођу. Са остатком се кренем ка старој српско-турској граници, пређем реку Пчињу, дођем до Козјака пл. која се налази између Куманова и Паланке; ту је већи број народа пошао замном, познавали су ме пошто сам ту и раније четовао. Сазнадох од тамношњих људи да је наш Солунски фронт непомичан и да се води борба из старих положаја. Ја са четницима пређем у стару Бугарску да извршим један напад и створим пометњу код њих. Пређемо преко границе код тромеђе и упутимо се правцем вароши Босиљград, тако да смо на варош напали у 3 часа по подне. Успут смо радили онако како су Бугари од нашег народа радили. Варош је запаљена цела, онда смо се вратили другим правцем где сам и даље палио села. Изашао сам на Власинско језеро и ту сам се задржао више времена, где се њихова велика војска концентрисала. У овоме крају сам пробавио један месец дана за које сам време и имао приличних борби с непријатељем.
Добио је од мене наређење и Командант Пиротског и Краинског Комитског одреда да и они упадају у Бугарску и стварају забуну код непријатеља. Исти су то радили, но не у великој мери.
После месец дана неосетно сам се пребацио опет у топлички округ, где је била неописана тишина. Народ је био добио толико морала још више него пре устанка. Убрзо сам ухватио везу са својима војводама и четовођама. Покушао сам више пута да извештај Врховној Команди пошаљем; то је радио војвода Војиновић, види се да је један његов извештај дошао до Врх. Команде. За време устанка нису били велики губитци код народа, као и велики број паљевина, рушења идругих штета. Поп Димитрије Димитријевић се био одметнуо и почео је радити на своју руку а на штету општој ствари и нашег народа. Над њиме нисам смео извршити смртну казну, пошто је имао да одговара за велика недела и злочинства што је учинио.

Октобра месеца један наш аероплан пао је у село Горње Шилово, срез Јабланички, тако да га је непријатељска војска одмах ухватила. Ја сам тада био у непосредној близини. Не могу знати зашто се ту спустио а не у планине, где није било непријатељске војске. Од тога дана како је тај аероплан ухваћен најтежи дани су настали за народ у Топличком и Врањском округу као и у Нишавском. Одмах су дошле бугарске војводе са 64 комитске чете и велики број непријатељске војске. Почну најогорченија насиља над фамилијама наших четника, тако да су вешали, убијали, пекли, растрзали и на разне муке животе им одузимали. Сваког дана су летели непријатељски аероплани по топличком округу и бацали по планинама прокламације да ће свако бити помилован који се преда, а онај који убије војводу Пећанца добиће награду од 200.000 динара. Врло су често долазили сукоби између наших чета и бугарских комитских чета. Код четника наших отпочео је опадати морал пошто су им фамилије почели убијати и на разне муке мучити, као и куће палити и другу имовину уништавати, те услед тога већи број четника се предаде а и већи је број четника изгинуо у борби. Будем принуђен 26. октобра 1917. да позовем оно ресто четника и четовођа и наредим: ко мисли да се преда нека иде што пре а ко не, да се одвоји на страну. Тако је и урађено. Велики се број одвојио за предају, а око 110 четника остало је који се не мисле предати живи. Одмах сам их распоредио у мање групе и наредио им да се удаље из топличког округа и врањског, да не би народ у томе крају страдао више због четника. Од ових чета две су отишле за Црну Гору. Војвода Коста Војиновић није хтео примити наређење да напусти Топлички округ, него је и даље ту остао, где је после месец дана погинуо од Бугара код села Гргура.
Она чета Бугара која је убила војводу Косту Војиновића добила је награду 90.000 лева. Војвода Тошко Влаховић је погинуо октобра месеца у борби са непријатељем у Гајтан планину.
26. октобрa издао сам растуреним четама писмена упутства да прекину сваку везу с народом и да живе на хајдучки начин. Ово сам урадио да би олакшао народу. После неколико дана је погинуо Цветко Оташевић код кога су Бугари нашли та упутства која се односе на хајдучки живот и то је доста помогло народу, јер су Бугари видели да немамо више везе за народом.
Ја сам са мојом четом прешао у аустријску територију округа Крушевачког, где сам целу зиму провео најбедније што може жив човек провести. За мене и моје четнике знали су само два моја пријатеља.

У половини марта месеца 1918. год. опет сам се вратио у топлички округ, где сам исто тако у тајности живео све до 15. августа исте год. Затим изгуби наду да ће и ова зима без офанзиве и успеха проћи, те се пребацим у Новопазарски Санџак у аустријску територију. Тамо нађем неке познанике и једну малу нашу чету и останем да живим у Горњем Ибру у највећој тајности. Од 26. октобра 1917. непријатељ није имао никаквих података где се налазим.
Ова ме је офанзива затекла у поменутом крају за коју нисам могао ништа сазнати; када сам сазнао, доцкан је било да се пребацим у Моравску долину, да им пресечем железничке мостове и осујетим отступницу. За овај циљ имао сам прикривеног 200 ком. динамита и 400 пушака за које сам само ја и моја два четника знали. Кад сам сазнао за офанзиву урадио сам све оно што сам могао урадити о чему је извештена Врховна Команда, мојим ранијим рапортом октобра месеца ове године.
Пре него што сам се ја појавио у народу непријатељ (Бугари) је чинио ова зверства. Убио је масу свештеника, професора, учитеља и виђених људи без икакве кривице. У селу Урошевцу, срезу пољаничком, извршен је покољ над становништвом 1915. године. Аустријанци већ нису тако радили; када су неког убили, извели су неку пресуду писмену како он то заслужује својом кривицом, а Бугари су убијали како је коме ћеф био. Пошто ја немам тачан број губитака у окрузима где је био устанак, то не могу поднети извештај о губицима. Комисија која на томе ради скупиће детаљне податке.

За време четовања од 1916. па до устанка имали смо борбе са непријатељем на овим местима:
20. септембра 1916. год. имали смо борбу са непријатељем на Белом Брду (Копаоник). Губитака је било са обе стране. Ту је борбу водио војвода Коста Војиновић са његовом четом.
6. октобре исте год. једна наша чета сукобила се са непријатељем близу Копаоника. Наших губитака је мало било а са непријатељске стране много више.
11. октобра борбу са непријатељем водила је чета којом је командовао четовођа Урош Рудински.
14. октобра вођена је борба између чете војводе Косте Војиновића и непријатеља у близини села Блажева. У тој борби непријатељ је био јако потучен и заробљен већи број војника, коморе, коња, и другог материјала. Истог дана четници су водили борбу са непријатељским војницима у близини Приштине. Овој нашој чети је командовао четовођа наредник арнаут Рамадан Незировић.
16. октобра четовођа Милан Дечански водио је борбу са непријатељем у близини Грејача (Јастребац); губитка наши у овој борби нису имали.
25. октобра 1916. год. вођена је јака борба близу Ртња. Нашом четом је командовао четовођа звани Хајдук Вељко, како га је тамношњи народ називао.
2. новембра једна наша чета под командом Мика Моравца водила је борбу са непријатељем у близини Мрамора код Јастребца.
7. новембра вођена је борба у селу Магово, срез Копаонички, између чете војводе Косте Војиновића и непријатељске војске.
10. новембра вођена је борба између наших чета и непријатељске војске у срезу Јабланичком под командом четовође Милоша Ђуровића, где је у борби убијен бугарски срески начелник, који је био велика звер и душманин Срба.
15. новембра исте год. сукобио сам се ја са мојом четом са неприј. војском близу села Петровца у Врањском округу; борба је трајала 4 часа; губитка је било на обе стране, али са непријатељске много више.
22. новембра 1916. четовођа Тодор Митић са својом четом сукобио се са неприј. у близини Кукавице планине где је непријатељ претрпео велике губитке.
5. децембра 1916. у селу Трстену у Врањском округу једна наша чета под командом Синадина Јанковића, четовође, сукобила се са непријатељем; у овој борби је непријатељ изгубио 7 мртвих војника и 12 рањених који су заробљени од наших четника.
12. децембра четовођа Јеротије Ђенадић је водио борбу са непријатељем у близини Јанкове Клисуре (Јастребац).
22. децембра ја и моја чета сукобили смо се више села Велике Плане (Јастребац) са непријатељском војском; у тој борби смо заробили 6 непријатељских војника; од наших није било губитака.
3. јануара 1917. год. вођена је борба целога дана између чете капетана г. Милинка Влаховића и неприј. војске у планину Гајтан. У овој борби непријатељ је претрпио велике губитке.
9. јануара 1917. год. вођена је борба под командом четовође Милана Дечанског у Дервену; од наше стране није било губитака.
7. фебруара наша чета под командом четовођа Цветка Оташевића и Илије Радоњића сукобила се са неприј. војском и бугарским жандармима – Арнаутима у близини Куршумлије; у тој борби рањена су наша два четника.

Све ове борбе, што су вођене пре устанка, вођене су на удаљеним местима од села, те народ није због тога имао рђаве последице. Моје наредбе биле су најстрожије да се борба не прима са непријатељем, али услед великих потера морало је доћи до борбе.

У  борбама са непријатељем које смо имали показали су се као најхрабрији четници, и то:

1.  Војвода Коста Војиновић, погинуо, родом из Вучитрна;
2.  Војвода Јован Радовић, проф., родом из Црне Горе, отрован у Сарајеву;
3.  Војвода Тошко Влаховић, студ. филозофије, погинуо 20-X-1917. г., родом из Црне Горе;
4.  Активни црногор. капетан Милинко Влаховић, родом из Црне Горе;
5.  Четовођа Машан Стојовић, погинуо 20-IX-1917. год. на Јавору, родом из Пасјаче, Прокупље;
6.  Четовођа Милан Дечански, погинуо, родом из Војводине:
7.  Четовођа Димитрије Беговић, погинуо, родом из Доброг Дола, срез Косанички;
8.  Четовођа Цветко Оташевић, погинуо, родом из Куршумлије;
9.  Четовођа Ђуро Вуковић, погинуо, родом из Пећи;
10. Четовођа Тоша Милић, погинуо, родом из Лесковца;
11. Четовођа Синадин Јанковић, погинуо, родом из Медвеђе, срез Јабланички;
12. Четовођа Миливоје Раичевић, погинуо, родом из Куршумлије;
13. Четовођа Никола Бојановић, окружни моноп. Надзорник, погинуо, родом из Куршумлије;
14. Четовођа Мика Моравац, погинуо, родом из Мрамора, срез Нишки;
15. Четовођа Милан Киковић, погинуо, родом из Азбреснице, срез Добрички;
16. Четовођа Воја Марјановић, погинуо, родом из Крушевца;
17. Четовођа Радисав Павић, погинуо, родом из Арбанашке, срез Прокупачки;
18. Четовођа Цветко Дапчевић – Косовац, погинуо, родом из Вучитрна, Косово;
19. Четовођа Рамадан Незировић, Арнаут, погинуо, родом из Приштине;
20. Четник Тодор Несторовић, погинуо, родом из Доњег Ибра;
21. Четовођа Урош Рудинац, погинуо, родом из Санџака;
22. Четник Нестор Вукоичић, погинуо, родом из Куршумлије;
23. Четовођа Радисав Тошић, родом из Бејашнице, срез Прокупачки;
24. Четовођа Пане Дапчевић, родом из Вучитрна, Косово;
25. Четовођа Станко Миленковић, родом из Прокупља;
26. Четовођа Милан Дрљевић, родом из Црне Горе;
27. Четовођа Новица Шукић, родом из Доброг Дола, срез Косанички;
28. Четовођа Ђока Белојевић, родом из Црне Горе;
29. Четовођа Братимир Милачић, родом из Беле Воде, Прокупље;
30. Четовођа Милорад Перовић, родом из Јабланичког среза;
31. Четовођа Алекса Андрић, родом из Прокупља, Бериље;
32. Четовођа Арсеније Косанчић, родом из Црне Горе;
33. Четовођа Саво Петровић, родом из Петровца, срез Лесковачки;
34. Четник Сава Радовић, родом из Црне Горе;
35. Четник Ђуро Дрљевић, родом из Црне Горе;
36. Четник Вучина Лазовић, родом из К. Митровице;
37. Четник Вукмир Миленковић, родом из Вучитрна, Косово;
38. Четовођа Никола Џаковић, погинуо, родом из Статовца, срез Прокупачки;
39. Четник Иван Новичић, погинуо, родом из Дегрмена, срез Косанички;
40. Четник Раде Миџовић, погинуо, родом из Мердара, срез Косанички;
41. Четник Мираш Гараш, погинуо, родом из Мердара, срез Косанички;
42. Четовођа Светозар Костић, погинуо, родом из Реснице, срез Добрички;
43. Поп Радивоје Вучинић, погинуо, родом из Конџеља;
44. Поп Срећко Поповић, погинуо, родом из Ибра, Колашин;
45. Четовођа Никола Влаховић, умро у Пећи, родом из Црне горе;
46. Четовођа Георгије Владимировић – Рус, погинуо, родом из Астрахана, Русија;
47. Четовођа Михајло Ђурић, погинуо, родом из Црне Горе.

Од изгинулих као и живих има још велики број храбрих четника, које нисам записао. Ако буде потребан списак свих тих лица, могу накнадно поднети.
Предњи извештај о мом досадашњем раду за време четовања од 1916. год. до садашње офанзиве, част ми је поднети Врховној Команди.

19-XII-1918. г.
Београд                                            Командант усташких трупа
                                                     устанички Војвода Коста Пећанац

Даница Марковић

У редовима устаника активно је учествовала српска песникиња из Београда Даница Марковић (Звезданка). Када је устанак угушен, Даницу су  заробљену, везану жицом, Бугари спровели у Нишку тврђаву и осудили на смрт. Само је срећа спасава да не буде стрељана. Софијски књижевник Иван Вазов посредовао је код свог презимењака – генерала Вазова, који је наредио да песникињу ослободе заточеништва.

[attachment=1]
Даница се у Прокупљу нашла одступајући с војском и ту остала седам година. Иако врло лепа, није ни мало имала леп живот. Напротив. У Прокупљу је сахранила троје од шесторо своје деце, а брак јој се растурио. После рата, исцрпљена болешћу и сиромаштвом, умрла је и она.

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Бугарски капетан
(Одломак из књиге То је место. Аутор: Томислав Вл. Ристић.)

Уласком устаника у ослобођено Прокупље 1917. године, овд. трговац Јанаћко Петровић - звани Наћко Филоксера, оглушио се о наредбу Косте Војиновића, да преда вишак робе за потребе устаника (неке коже за ђон). Казна за такав непатриотски чин била је смрт.
Јанаћко је био испод вешала. Омча му је затезала врат, ноге дрхтале на столичету.
Жена му је већ била у несвести, деца су ничице пала на земљу, плакала и грлила Војводи ноге и љубила чизме, покушавајући да му дохвате руке, да и њих пољубе. Присутан народ, и мушко и женско, и старо и младо, занемео је. Мушкарци су скинули капе, жене су крајем марама брисале сузе.
Ниски, тмурни облаци са Миладинског врха прелетали су небо над Прокупљем и одлазили према Губи брзином очњег вида. Хладан ветар проносио је фебруарски снег и доносио звоњаву с Прокупачке цркве. Чула су се и клепала.
Војвода је нервозно шетао, десет корака напред – десет корака назад.
И онда, из народа изађе бугарски официр. Заробљеник – слободњак. Одлучно приђе Војводи, војнички га поздрави и рече:
- Господине Војводо! Молим Вас да мене обесите уместо овог несрећника. Ја немам никога. Он има жену и децу. Не дозволите да му жена проси а деца буду сирочићи. Њему – нека је Богом просто!
Наста тајац.
Бугарски официр, био је капетан, пође ка вешалима. Војвода га у два корака стиже. Ухвати га за рамена, окрену а онда чврсто загли. И трипут пољуби. И гледејући га право у очи - рече:
- Братко! Благодаривам ти!
Затим се окрену народу и устаницима и рече:
- Браћо и Сестре! Срби и Српкиње!
И видесте и чусте шта се зби. Ја, војвода Коста Војиновић (скиде шубару с главе), тако ми Бога (прекрсти се), опраштам живот овом човеку (и показа на Јанаћка). И молим вас Богом да то и ви учините. Нека му ударе двадесет пет батина. Заслужио их је. Још вас молим, да овом храбром бугарском официру дамо слободу.
И тако би.

Заиста, више него витешки гест овог храброг и часног бугарског капетана. Зна ли се његово име?

Свештеник (учитељ) Михаило Шпанић написао је 1925. године књигу Окупација, буна и терор у Србији од 1915- 1918. године. У књизи се између осталог налазе и упечатљиви портрети носилаца бугарске окупационе власти у Прокупљу: војних и полицијских команданата, чиновника и свештеника. Шпанић пише да су сви били шовинисти и србофоби заражени идејом бугарске хегемоније на Балкану. Корумпираност и подмитљивост прелазила је код њих у чисту пљачку. У Топлицу су дошли голи и боси; из Топлице су отишли као богаташи. Било је и сулудих и махнитих људи, 'корбач, тесак и криве руско-турске сабље  показивале су расположење ових Татара'.
Од капетана Шпанић помиње команданта места Стојана Медарева, и капетана Матова из Цариброда. Стојан је био типичан Блгарин: кваран као мућак, - за новац би продао и рођеног оца. 'Висока раста, овај родослависта, роава лица са дебелим усницама, трома хода, човек слатких страсти', био је оличење бугарских власти у Србији. За капетана Матова Шпанић има лепе речи. Описује га као живахног човека, малог раста и доста симпатичног. За време његове управе није било убистава а интернација је сведена на најмању могућу меру.
О поменутој драми која се, међутим, према причи Томислава Ристића одиграла на главном тргу у Прокупљу, у књизи М. Шпанића нема ни речи. Могуће је, да је Т. Р. примерним дописивањем, на свој начин саопштио део из до данас необјављеног рукописа Властимира Вуковића (Вуковић је био Војиновићев ађутант и сведок тог времена.). А могуће је и, да је описани догађај уствари само фикција Томе Ристића, иначе мог доброг пријатеља.
Не виђам га нешто у последње време.

Прилог уз ову , веома значајну тему.

РИЗНА РАДОВИЋ – СТОЈАН КОМИТА

Девојка – четник у чети војводе Косте Војиновића

Извор: Четници.рс

Четнички вук  30/01/2012


Нису жене у Топличком устанку биле само мученице, које су на хиљаде Бугари најсвирепијим мукама убијали. Било их је и бораца, које су са људима напоредно све напоре и опасности подносиле. Док су једне доносиле храну и одело устаницима, друге су служиле као курири, сазнавале шта напријатељ спрема и јављале, а треће су са оружјем учествовале у борбама. Између ових жена бораца јединствен је пример једне девојке са села, која се још пре устанка одметнула у шуму, учествовала са четницима у свим борбама па чак и у осветничком походу на Бугарску, где ја на повратку тешко рањена. Преломљене леве ноге, већ полумртва од изгубљене крви, глади и жеђи, пала је у руке Бугарима и петнаест убода бајонетом које су јој тада онако тешко рањеној, Бугари задали учинили су да је саката у десну руку. Можда само благодарећи што јој је нога била одсечена, рука саката и што је болесна и изнурена давала бедан изглед, успела је да спасе живот и лежећи по бугарским затворима дочекала је ослобођење.
Та јуначка девојка, Ризна Радовић, која је у чети добила име Стојан, носи француски Ратни крст са палмама, којим је маршал Франше д’Епере наградио њен херојизам после рата, али нема ни једно наше одликовање, јер се код нас за наш најлепши подвиг, Топлички Устанак, нису давале награде. Осакаћена девојка добила је једино малу инвалиднину, какву и војници добијају. Ризна је из доба четовања сачувала своје име Стојан, које и данас носи, исто као и мушко одело и шајкачу, и са ошишаном косом до главе, она сећа пре на слабуњавог дечка него на девојку. Код ње је навика да се сматра као мушко толико јака да о себи говори увек у мушком роду. Испричала је 1927. године Господње своје необичне доживљаје из времена устанка (текст прибележио Вукашин Вукоичић).
Ризна Радовић, жена борац која је преживела 15. убода бугарских бајонета

БЕКСТВО ИСПРЕД АРНАУТСКЕ ОСВЕТЕ

„Бугарска окупација затекла ме је у селу Прекопуце, у срезу Прокупачком. Имала сам 16 година. Моји су неки отишли са војском, друге су Бугари одвели у ропство, а ја сам остао сам у кући са са малом сестрицом од 10 година. Мајка ми је била пореклом Пећанка, а ја сам се родио у селу Крпимеју у Лабу. Имао сам 8 година када сам чувао овце са братом. Ту је било и Арнаучића чобана који су нас нападали и тукли се са нама. Једнога дана једно Арнауче чобанин нападне мога брата, много мањег и слабијег и отпочне га тући. Ја тада зграбим један стари пиштољ што смо га били нашли и напунили барутом и оловом и држали га скривеног у грању. Опалим право арнаутском чобану у главу. Када се дим разишао, видели смо где лежи мртав у крви. Дотрчимо преплашени кући и моја цела породица још исту ноћ покупи све што се могло понети од хране и ствари, потера стоку преко границе у Србију бојећи се арнаутске освете.

ОДМЕТАЊЕ У ШУМУ

Живели смо доста мирно до почетка јануара 1917. године. Био је снежан зимски дан када сам пошао са колима у воденицу у Јошаници. На путу сретну ме два бугарска војника, и један од њих без икаквог разлога удари ме тако снажно песницом у лице да сам пао у снег. Сви ми се зуби у глави били померили. Зарицао сам се у себи: – Више ме непријатељска рука неће живог ударити – Сетим се да сам у планини срела наредника Јеротија Ђенадића са његовим четницима, па се реших да и ја одем у шуму. Још када је наша војска одступала нашао сам и био сакрио у рагастов око врата карабин, бајонет, машински револвер и нешто муниције. Извадим сакривено оружје и очисти га , јер је било зарђало. Нађем и једно поцепано одело које је остало од мога брата те га искрпим и удесим за себе. У вече позовем свога комшију Косту Милосављевића да ме ошиша до главе. – Хоћу да ме спремиш за горског хајдука – рекла сам. Он ме је одвраћао, али видећи да се ја не могу одвратити, пристане. Ошиша ме, обучем мушко одело, опашем реденике што сам их сам начинио, узмем карабин и револвер, па опростивши се са Костом, у поноћ кренем од куће, у којој је остала само мала сестрица, плачући од страха. Ноћ је била бурна и снежна. Лутао сам по мраку, не знајући ми сам куда идем. Прошао сам поред села Доња Јошаница, и у зору стигао у Шиљоман. Још се није сасвим свануло када упаднем у кућу мојих рођака. Преплашили се и одвраћали ме : -Куда ћеш, несрећнице? Коме остављаш кућу и сестру? – Замолим их да ником ништа не говоре и опростим се од њих.

ПОГИБИЈА ДВАЈУ АУСТРИЈСКИХ ВОЈНИКА

Свануо је дан када сам изашаo из села. Пошао сам ка селу Качапор под Јастрпцем надајући се да ћу наићи на четнике. Обиђем око села и кренем у правцу Блаца. Ишао сам путем, јер се од великог снега кроз шуму тешко ишло. Носио сам пушку преко руке и корачао, не знајући ни сам куда. Пролазио сам кроз шуму између села Ђуринаца и Блаца, када се одједном тргнем. На једној окуци доста далеко испред себе спазим два аустријска војника, снег им је вејао у лице, те су ишли погурени. Страшно се уплашим и јурнем са пута у у шуму. Сакријем се на 20 корака од пута за једно дрво и гледам узбуђена и уплашена да ли су ме опазили. Војници су прошли поред мене, и не гледајући нигде до испред себе. Нису ни слутили да по таквом времену има кога у шуми. Чим су прошли , изађем на друм и погледам. Војници су били на 50 метара већ одмакли и ишли један за другим због снега. Нису се ни освртали. Одједном ми крв удари у главу. Клекнем и нанишаним. Нисам ни чуо да је пушка пукла, а видим оно двоје да су пали у снег. Како су били један за другим, један их је метак пробио обојицу. Притрчим и испалим још два метка у њих. Узмем њихове пушке, фишеклије, бајонете и војничке торбице и однесем у шуму. Наиђем на једну стару шупљу букву па бацим оружје унутра. Видела сам да један има ново одело, а мени су кроз чакшире пропала колена и мрзла сам се од зиме. Вратим се на друм, скинем ономе који је имао ново одело шињел, копоран и чакшире и однесем у шуму, где се пресвучем. Нисам више смео да изађем на друм. Ишао сам шумом и западао у снег до више колена, те ме је то јако уморило, тако да сам посртаo са дугачким шињелом и оружјем.

СТУПАЊЕ У ЧЕТУ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА

Био је већ мрак када сам дошла у село Пребрзу. Био сам гладан и уморан, али се нисам смео задржати. Нико ме ту не познаје, а страх ме да Аустријанци већ нису дигли потеру. Знао сам да наши четници долазе у село Претрешну под самим врхом Јастрепца, те се упутим тамо. На ивици саме шуме била је кућица, и ја сам се упутио тамо, привлачећи се опрезно. Слушам да ли лају пси, јер ако лају, значи да има Бугара. У селу тишина и никакав глас се не чује. Одједном угледам на снегу две мрачне прилике где стоје недалеко од куће. Била је то стража. Нисам знао да ли су Срби или Бугари , те сам се привлачио све пузећи по снегу. Чујем њихов глас : – У зору ћемо у Јанкову Клисуру…. То су ти што их ја тражим, помислим и дигнем се па пођем ка њима. – Стој, ко је? – Разлегао се њихов узвик. Србин сам, ваш друг, комита -… узвикнем. Они ме дочекају са напереним пушкама и питају ко сам и шта сам. Остао сам код њих док им није стигла смена, и онда ме они поведу у кућу. У кући су крај ватре седели четници. То је био војвода Коста Војиновић са четом. Међу четницима био је и мој познаник Јеротије Ђенадић и поп Мита из Прокупља. Када су ме увели и рекли војводи да су добили још једног друга, он се обрадовао : – Добро, добро, кад има још Срба који се жртвују да гину за слободу – Распитивао ме је зашто сам побегао из села, па онда се окрене Ђенадићу: – Ти ћеш му Јеротије бити кум. Крстићемо га: СТОЈАН КОМИТА. А поп Мити је казао: – Ти му, оче, благослови име по српском обичају.- Тада су ме крстили Стојан, и то ми је име и сада остало. Војводи сам рекао за убијене Аустријанце, те у зору он дареди да два четника пођу са мном и да донесемо оружје. Одведем четнике у шуму и извадимо оружје из букве. – Хајде да видимо да ли је ко нашао Швабе, предложи један четник. Сиђемо на друм и видимо где обоје леже како су побијени. Нико их није дирнуо. Само је снег нападао по лешевима. – Браво, Стојане, – честитају ми четници. Да не би Аустријанци, када наиђу на мртваце, попалили село, четници одвуку лешеве у једну јаругу и затрпају их грањем и снегом.

СУСРЕТ СА ВОЈВОДОМ ПЕЋАНЦЕМ

После два дана проведена у Јанковој Клисури у кући Цветка Обрадовића, кренемо за Копаоник. Дођемо у Блажево, у кућу Јанићија који је носио заставу војводину. На Копаонику војвода Војиновић подели чету на двоје. Он задржи 12 четника, а других 12 да Јеротију Ђенадићу, са ким и ја пођем. У Гајтан Планини у Јабланици наиђе наша чета на четнике војводе Пећанца, којe је водио Радисав Тошић. Војвода Пећанац је био у Косаоници близу Куршумлије. Ту га Ђенадић нађе и добије од њега наређење да чета иде у Јастребац. Требали смо да крстаримо кроз села, да виде сељаци како има наше војске, те да их то охрабри, а да кметовима и председницима послужи као опомена.

СУЂЕЊЕ ТРОЈИЦИ БУГАРА

Када је наша чета наишла на село Шиљомане, чујемо очајну вриску из једне куће. Био је први сутон. Наш четовођа Јеротије Ђенадић заустави чету и пошање једног четника да види шта је. Из куће се непрекидно хори писак деце и запомагање и вриска жена. Стегнемо ми пушке од беса и једва нас Ђенадић задржава да не јурнемо у село. Онај четник све прикрадајући се поред плотова привуче се до куће у којој се вриска разлегала. Погледа кроз прозор и угледа три пијана бугарска војника, подивљала, како вуку између себе неке жене и девојке које се очајно бране. Бугари су им искидали одело и раскрварили их ударцима. Четник се брзо врати и јави Ђенадићу, који нареди да се Бугари живи похватају, шест четника, и ја сам пошаo са њима, опколише кућу. Четворица стану под прозоре а двојица са напереним пушкама упадну у кућу. Бугарске пушке висиле су на чивилуку, те их један четник одмах зграби а други се раздера на Бугаре : – Предајте се! Бугари су у пијанству мислили од четника да су сељаци те отпочну да псују и један се маши револвера. У томе јурну и други четници споља, навале на Бугаре, оборе их, скину са њих реденике и отму им бајонете и револвере. Tек тада Бугари дођу себи и почну да моле да их поштеде. У кући су биле три жене и две девојке и пуно ситне деце. Људи су сви били или у војсци или одведени у ропство. Девојке су плачући причале како су Бугари упали у кућу, напили се и обесчастили их ту пред свима. Четници огорчени повежу Бугаре својим тканицама, поведу их из села и понесу оружје. Бугари су преклињали да их не убију обећавали да одаду све где има бугарске војске и најзад се нудили да и они ступе у четнике. Ђенадић је ћутао све док нисмо ушли дубоко у шуму. Тада саслуша Бугаре и они признаду своја насиља, правдајући се да су били пијани и молећи да им се опрости. – Хајде да вам опростимо, насмеја се Ђенадић, па се онда окрене и позове четника Милосава Крстовића: – Одведи их у поток и изврши пресуду. Потом се обрати и мени: – Хајде и ти као моје кумче да учиш како се убијају Бугари. Бугаре поведемо у поток и побијемо.

ПОД ВАТРОМ АУСТРИЈСКОГ МИТРАЉЕЗА

Крстарили смо по Јастрепцу окупљајући четнике. Већ је настао фебруар. Код Ђенадића се окупило 35 четника, а и друге се чете ојачале младићима који су бежали испред бугарске регрутације. Сиђемо једног дана у Шиљомане на ручак. Око села поставимо стражу. Таман смо сели да ручамо, када зачујемо грување песницом у врата и вику једног стражара: – К оружју ! Изјуримо из кућа и почнемо да трчимо ка шуми изнад села. Путем од Блаца наишла је на стражаре чета аустријске војске са митраљезом. Видећи нас како трчимо кроз шуму, Аустријанци скину митраљез, поставе га на крај села и отворе ватру. Куршуми су ударали свуда око нас у дрвеће, секли гранчице, али смо ми ћутећки трчали, не одговарајући на ватру, јер смо од војводе Пећанца добили наређење да избегавамо сукоб са већим оделењима војске. Успели смо да без губитака дођемо до села Качапора. Цела је Топлица већ била у врењу и устанак тек што није отпочео.

ЗАУЗЕЋЕ БЛАЦА

Из Качапора после три дана одмора пођемо за село Попово, где нађосмо наредника Петра Бараћа са 35 четника. Осећала се нека узнемиреност и једнако су стизали нови бегунци. Једно јутро дојури гласник и јави да је Ица Калајџија напао на Куршумлију са својом четом и сељацима. Из Грабовице дошао му је у помоћ са четом Јован Јелић, који је известио Ђенадића о нападу на Куршумлију и послао му поруку да прекине телефонску и телеграфску везу са Блацама, како би Аустријанци тамо били одсечени. У Блацама је била аустријска команда места, две чете пешадије , два митраљеза и два брдска топа. Куршумлија је пала и војвода Пећанац је наредио Ђенадићу и Бараћу да ударе на Блаце. Ђенадић одреди Петра Бараћа да са 12 четника, са којима сам и ја пошао, иде у Јанкову Клисуру, да пресече одступницу Аустријанцима, а он крене са свим осталим четницима, на Блаце, заузме га, отме митраљезе и топове и нагна Аустријанце на бекство ка Јанковој Клисури. Ми смо већ чекали у заседи. Три наша четника који су били више куће Цветка Обрадовића зачују топот коња друмом и угледају три аустријска официра како јуре у најлуђем галопу. Оставили су своје војнике и мислили су да се спасу пре него што четници поседну Јанкову Клисуру, а нису ни знали да их ми већ три дана чекамо. Чим су официри наишли на заседу, дочека их плотун. Попадају мртви са коња и четници истрче, и два коња ухвате, док је трећи убијен од метака. Четници скину са убијених официра одело и оружје. У нотесима нађу им фотографије Срба обешених у Крушевцу. У томе наиђе и цела aустријска колона. Али Аустријанци су се надали заседи те су повели са собом све сељаке, жене и децу из села кроз која су прошли и поставили их свугде око себе, тако да се на њих није могло пуцати , а да метци не побију сав наш свет. Било је више жена и деце него аустријских војника. Да не би ове сељаке изложили погибији, морали смо да пропустимо и аустријске војнике да прођу.

ОПЕЛО НА ВИДОВАЧИ ПЛАНИНИ

Заузето је после и Прокупље, али се пред навалом није могло дуго издржати. Опет смо се повукли у шуме, и непрестано сударајући се са потерама, лутали смо са војводом Војиновићем по Копаонику и Јастрепцу. Тако је трајало све до Ђурђев дана. У очи Ђурђев дана добијемо наређење од војводе Косте Пећанца да сви четници дођу у Видовачу планину. Стигли смо ту сутрадан по Ђурђевдану у вече. Трећи дан је било бирање четника за Бугарску. Пуна је шума била наших усташа (напомена аутора: устаника), али је Пећанац бирао само најјаче и најиздржљивије. Хтела сам и ја да пођем и кажем војводи Пећанцу: – Немој ићи, каже ми он – Ти си мали и нејак, не можеш ти тај пут издржати. – Господине војводо, ја идем па ма први погинуо. кажем Пећанцу. Он ме одвраћа, каже остаје Ђенадић, Тошић и толики чувени четници. – Нећу да ми се другови смеју! кажем му ја. – Добро, али немој да се покајеш, вели ми војвода. И немој да кажеш да сам те ја проморао да нејак идеш у Бугарску. – Не кајем се никада, господине војводо. одговарам. У том војвода Пећанац командује: – Мирно ! Исправили се мирно сви четници и тишина настала у планини. Већ су били издвојени они који неће за Бугарску те стоје по страни, док су чете за поход све развијене у фронтовима. – Свјати Боже, отпочне да пева поп Мита, и да нам чита опело. Када поп очита опело, он узвикну: – Ето јунаци, ко погине то ће му бити стварно опело, а ко остане жив , ништа му неће сметати. Крсте се четници, а војвода Пећанац командује : – У име Бога, напред! Крећу четовође и носе пушке преко руку, а за њима ступају четници. Још у Јанковој Клисури војвода Војиновић произвео ме је за каплара, и кад смо сада кренули са Видоваче, одреди ме Ица Калајџија, у чију сам чету запала, да будем десетар. По два пута старији четници припали су ми у десетину, али се ни један не љути. У свитање четвртог дана како смо напустили Видовачу, ударили смо на Ристовац. Страшна је борба трајала све до подне, када смо измакли испред Немаца, Аустријанаца и Бугара и избили на брдо где је црква Светог Илије. Уђемо у цркву да се одморимо, а војвода Пећанац нареди да ударе звона наопако за другове изгинуле око станице. Упали смо у Бугарску, спалили Бошицу и Босиљград и вратили се преко границе.

ТЕШКО РАЊЕНА САМА У ШУМИ

Задржали смо се при повратку у бранику близу Кукавице планине. У подне припуцају пушке са свих страна. Бугари су нам траг открили. Поскачемо и почнемо се повлачити журно ка планини. Tрчали смо у стрељачком строју преко ливаде, а са обе стране сипали су на нас ватру Бугари. Куршуми су рили земљу и праштала су дум-дум зрна око нас. Већ је шума била на десетак корака око нас, када ме погодише два зрна у лист леве ноге, и оба експлодираше. Јурну крв кроз раскинуту сару чизме, и ја се занијам. Војвода Пећанац је био на десет корака за мном. Притрчи ми: – Сретне ране, Стојане !… Покушавам ја да још идем, али клонем. Дочекам се на карабин и вукући се дођем до шуме. Ту војвода Пећанац викне свога посилног, који му је водио коња, да ме на коњу носе. Када су ме дизали на седло, видим да ми нога виси и пребијена. Војвода дозове Милосава Крстовића и још три четника, и нареди им да ме живу не оставе Бугарима, већ да ме носе. Баце на седло војводину бунду, да ми је лакше јашити. Воде, воде, јаукала сам јер ме је страшна жеђ морила. На врху планине Кукавице, где је велика буква, скину ме са коња. Када су ножевима чизму исекли, а кроз рану све поломљене кости пробиле. Превију ми ране и војвода ме пита : – Можеш ли да се крећеш Стојане? Молим војводу да ме не оставе па да ме живог на муке ударе Бугари. – Док једног четника траје, носићемо те, Стојане, вели ми војвода. На коњу ме донесу до изнад села Чукленика, где заноћисмо крај колиба. У бунилу сам само воде тржио. Кренемо сутра дан. Носе ме на коњу, али тешко земљиште, брдовито и непролазно. Четници ме скину и на леђима ме понесу. Сунце опекло, запара, и четници који ме носе посрћу под теретом. Одједном опет запрашташе пушке и почеше да грме бомбе. Опет су нас сустигли Бугари. Када почеше око нас да звижде метци, потрчаше моји другови, и једва ме вуку са собом. Труцкање ми покреће пребијену ногу и од болова свест ми се мути у глави. Убите ме, па идите! молим другове. Што би и вас четверо изгубило главе због мене, кад сам ја већ пропао. – Не смемо од војводе, говоре ми они , а грцају од жеге и умора. Бугарска дум –дум зрна праште по камену. Кажите војводи да сам умро, стењем и желим да ме убију, јер ме је ужасан страх да ме Бугари живог ухвате. Све јаче пиште зрна, бацају наши бомбе и пробијају се, јер Бугари са свих страна надиру. – Немојте ме само жива оставити! преклињем. Четници ме спусте на земљу, простре један војводину бунду и сви се опросте са мном и ижљубе. – Опрости Стојане … Још само видим њихова леђа како се сагињу кроз грање у страшној паљби пушчаној. Негде још наши вичу : – Ура.. Мене тресе грозница… Чујем бомбе, потом паљба све даље, даље… још негде пламте пушке па и оне престају. Најзад тишина. Сам сам у шуми.

БЕЗ ХРАНЕ И БЕЗ ВОДЕ

Већ је престала пуцњава. Чујем само негде далеко бугарски митрљез али све слабије. У шуми тишина. И тице се разбегле од пуцњаве. Лежим на војводиној бунди и слушам. – Да ли ће наићи Бугари да ме муче ? Кроз грање пробило сунце и топлота летњег дана осећа се и у шуми. Четници ми оставили крај главе војничку чутурицу пуну воде. Непрестано сам жедна, али не смем да трошим много воду, већ узимам по гутљај. Читав дан сам на опрези, али нигде више ни шума ни гласа не чујем. Лежим и читав дан гледам у грану више себе и небо што се види кроз лишће. Лагано пролази време. Скидам оне прве завоје са ране и загледам своје крваво раскинуто месо кроз које кости поломљене вире. Цепам кошуљу и затежем рану. Тако ми пролази дан. Тек је сунце зашло, обузео ме је сан. Заспао сам. Сунце које је пробило кроз грање пробудило ме је. Почео је други дан. Тишина. Чујем негде далеко како пева славуј. Иначе нигде ни шушња. Ни звер ни човек да наиђу. Рана ме страшно боли, да ме грозница обузима. Све чешће пијем воду. Почињем да говорим сама са собом. По подне, када сам нагла чутурицу, само још неколико капи воде истресем. Жеђ ме непрекидно мори. Мушице једнако зује и облећу око мене, као око леша. Руком их терам, али се оне непрестано враћају и падају на завоје , натопљене крвљу. Осећам страшну глад, јер је већ други дан како ништа нисам окусила. Опет залази сунце, и са првим мраком хвата и мене тежак мртвачки сан. Жеђ ме је пробудила са почетком трећег дана. По мени попадала роса, и грозница ме тресе. Са топлотом дана дошли су читави ројеви мушица око мене. Са тешким напором усправљам се до пола и дрешим рану. Са ужасом гледам црве како свугде гмижу по рани. Глава ми тешка, руке на које се одупирем дрхте. Срушим се опет на бунду. Лежим на једној заравни више потока. Са обе стране пење се шума и нигде ништа до шуму и грање не видим. И само један мали комад неба увек усијан од сунца. Пред очима ми колутови. Мути ми се по глави. Надам се да се неко од другова не поврати, да ме потражи. Још успевам да слабо терам мушице од ране. Од жеђи уста се слепила, грло стеже , гори. Окрећем чутурицу: она празна, усијана од сунца. Мучи ме жубор воде који чујем далеко у потоку. Покушавам да пузам до воде, али при првом покрету губим свест од болова и падам. Пада и трећа ноћ, а ја сам под истим дрветом. Никада не видим ноћно небо јер са првим сумраком падам у сан пун страшних снова. Осећам четвртог дана како умирем. Жеђ, страшна, ужасна изгорева ме, да већ лудим. Не могу уста да отворим. У нози се запатило хиљаде црви и гуши ме страшан смрад, као од лешине која се распада. Више се ништа и не надам. Отворим још очи, и гледам тупо у грање и у небо. Потом ме граби очајање што умирем овако остављена и плачем беспомоћно. И пролази и четврта ноћ и настаје пети дан. Увек врућина, увек жеђ, бол и задах. Чини ми се да имам само главу, и да лежи глава одсечена под дрветом. Мути ми се свест и сваки сан ми изгледа умирање. Буде ме шесто јутро гаврани који гракћу на грани нада мном. Напрежем се последњом снагом и кидам поставу ланену са аустријског одела на себи, па се са тешком муком усправљам да рану завежем, да ме тице живу не кљују. Од напрезања губим свест. Свиће седми дан. Ужасно ме мучи жубор потока. Вода је ту пода мном а ја умирем од жеђи. Пробам да викнем али никакав глас не излази више из грла. Лудим од жеђи и мука. Горе ми цела утроба и ноћ долази као ослобођење. У бунилу сам. Отпочео је и осми дан. – Што ме другови нису убили? Увек тишина, лежим беспомоћно у мукама. Жеђ ме доводи до лудила. Залазак сунца ме спасава болова и мука, али ми је и сан тежак и ужасан.

ЉУДИ У ШУМИ

Опет је сунце изашло кроз грање. Не мислим више ни на другове, ни на Бугаре. Страшно ми је ово лагано умирање од жеђи у самоћи. Непретано губим свест и играју ми ватрени колутови пред очима. У бунилу ми се чини да чујем кораке. Неверујем себи. Напрежем слух. Чујем како пуца грање . Чини ми се да неко говори. Далеко се чују кораци тешки. Одједном ми пролази мисао : – Бугари… Окрећем главу одакле шум долази. Један камен гурнут нечијом ногом котрља се са лупом ка потоку. Нема више сумње , људи су у шуми. Заборавио сам страх и викнуо бих, али никакав глас не излази из грла. Кораци и говор све ближи. – Пст – одједном их зауставља узвик. Чујем где звечи оружје. – Тука је куче комитско… – Да пуцамо? – пита други. – Сам је дај да га ухватимо. – Претвара се да бомбу фрљи – задржава их један глас- Ја се подижем са тешким напором и машем руком. – Предавај се – почињу да вичу – Предавај се… Дижем још једном руку и машем.

ПЕТНАЕСТ УБОДА БАЈОНЕТОМ

Тројица се одважила и јурну напред, дог друга тројица чекају са напереним пушкама. То је патрола наишла. Видим изнад лица немилосрдна, аверска, дивљачке погледе и светлуцају ми бајонетима пред очима. – Удари га ножем – раздире ми уши један опори глас и у истом тренутку бајонет који ми је био над лицем, сјури се у врат. Потом други ударац расеца ми гркљан. Нови убоди пробијају ми раме, други ми пролазе кроз руку. Страшни болови ми бришу и ногу и жеђ из сећања. – Ко си ти, где су ти другови? Урлају и убадају….бајонете…у мене… Ни крик од бола не могу да пустим, толико ми је грло осушено. Крв шиба из рана, одело ми је цело у крви, крв ми залива лице, усне, очи. Петнаест пута се зарили бајонети у моје тело. Од изгубљене крви клонем сасвим, и мислим да умирем. Убили би ме да их један глас не заустави. – Стој, шта радите, зар не видите да је скоро мртав, треба да га испитамо. То је њихов старши (наредник) дотрчао. Нагао се нада мном. – Одакле си , како се зовеш? Ја га само гледам, сузе ми иду низ очи, а крв јури из рана. Отварам уста и показујем да не могу да говорим. Осећам да се сажалио на мене. – Немојте га више мучити, одвешћемо га жива командиру – наређује војницима. Потом се окреће мени: – Хајде момче устани да пођеш са нама. Ја само мичем руком. Он одсече ножем једну дебљу грану па ми даје у леву руку, јер ми је десна бајонетима избодена. Пробам последњом снагом да се дигнем помоћу гране од земље, али се одједном срушим. Наредник ми говори : – Остани ту, послаћемо кола по тебе.

НОЋНИ СКУП КОД ВОДЕНИЦЕ

Одлазе сва шесторица. Остајем сам, кидам крпе и мећем на ране, да крв уставим. Сва сам натопљена од крви. Клонула чекам до ноћи, али нико не долази. Већ губим наду и мислим да је последња ноћ коју проводим. Одједном око пола ноћи чујем лупу кола уз поток и разговор. Неколико бугарских војника са сељацима долазе по мене. Бацају ме као леш у кола и возе ме натраг низ планину. Кола труцкају преко камена, ране се отварају и крв полази, од болова изгледа да издишем. Једва живог доносе ме у село Чукљеник. Ту код воденице истерали Бугари цело село на окуп, и опколили сељаке около. Кмет сеоски са фењером у руци прилази колима. – Устај, момче, да видимо ко си. Ти ли се нађе да ослобађаш Србију? Ћутао сам јер нисам могао да говорим. Прилази ми наредник и нареди да ме усправе уз канате. Два сељака ме држе. Косе дуге, пале ми испод шајкаче по лицу јер се нисам шишао од како сам ступио у четнике. Кмет ми приђе, удари ми шамар и склони ми косу са очију. Затим се кмет окрете народу: – Ево, ухватили смо једног српског лопова. Дали има ко год да га познаје? Је ли долазио да тражи храну по селу? Сви прилазе, један по један, загледају ме на светлости фењера који ми кмет држи пред лицем, и сви кажу да ме нису нигде видели. Показујем устима да сам жедан. Када ме је већ цело село видело, приђе ми једна баба и даде ми пун чанак млека и потом чашу воде. Од једном сам све попо.

ПО БУГАРСКИМ ЗАТВОРИМА

Возе ме у колима у село Стројковце код општине. Давно већ прошла поноћ. – Убиће ме, мислим, јер знам да Бугари најрадије ноћу наше убијају. Гледам у звезде да још нешто уграбим од живота. Скидају ме са кола и уносе у општинску судницу. Испитују ме, али узалуд. Изгубила сам говор потпуно. Само отварам уста али се никакав глас не чује. Убили би ме да ме није онај наредник заштитио. Сутра дан ме шест војника спроведу на колима у Лесковац. Предају ме приставу који ме три дана држи у затвору, а да ме није ни погледао. Цела је зграда већ пуна задаха од ране. – Дај да га отерамо, да не липше овде – наређује пристав и наређује да ме одведу у начелство, где је смештена бугарска болница. Прими ме један бугарски и два немачка лекара. Прегледају рану са које је месо одпадало. Морала се вршити операција… Седми дан по доласку у болницу одсеку ми ногу до колена. Три месеца сам провела у болници док ми се ране нису залечиле, па ме спроведу у команду места. Командант места, неки Македонац, удари ми шамар, тако да се срушим са штака и нареди да ме баце у најгору ћелију. Шест месеци сам лежала у тами сама. Када се променио командант места, изведу ме по молби пред новог и он ме спроведе у Прокупље. Пуштали су ме кући, па ме опет хапсили, лежала сам у Прокупљу неколико месеци у затвору, док ме на лекарску интервенцију, јер ми се ране позледиле, нису пустили. То је већ било пред ослобођење. Кад су наишли Срби, био сам код куће, и онако на штакама са неколико другова пођем у Блаце да дочекамо војску. Из Блаца се вратимо у Прокупље у коме је постављен за команданта потпуковник Милан Прибићевић. Чује за моје четовање, доведе фотографа да ме сликају и предложи ме за одликовање. Маршал Франше д Епере одликовао ме је француским ратним крстом и са две армијске похвале. Одликовање су ми предали преко команде места. – Зар нисте никакво наше одликовање добили до данас 14. марта 1927. године Господње? – питам је . – Кажу да сам за Карађорђеву звезду била предложена, али је нисам добила- вели сетно ова херојска девојка, чија дрвена нога, и безбројни ожиљци од бајонетских рана видно сведоче о њеном јунаштву и њеним патњама.

СЕЛИДБА У СУБОТИЦУ

Наша српска херојина Ризна Радовић, звана Стојан комита добива добровољачку земљу код Суботице, те се није удавала али је пружила много љубави малом Вукашину који данас живи у селу Прекопуце под Јастрепцом планином.

НИ МРТВА НЕМА МИРА

Пред сам почетак Другог светског рата Ризна Радовић се упокојила у Суботици где је сахрањена уз највеће државне почасти и највећој сахрани која је икада виђена од постанка Суботице до данашњег дана. Али, по окончању тог рата нове, комунистичке власти су на зверски начин оскрнавиле њено гробно место, поломиле надгробни споменик, чак су и кости извађене и растурене.
Велики истражилац и поштовалац Ризне Радовић, чијом смо заслугом и добили овај текст, Бора Четник из Суботице, је распитивајући се о овом догађају чек био увераван, пре пар година, да тако нешто никада није ни постојало у Суботици, и д аје то све његова машта. Наравно истина је избила на видело и сада је покренута иницијатива да се обнови или барем постави нека спомен плоча како би се барем на тај начинодужили овој хероини.

Maла исправка. Причу Ризне Радовић прибележио је Станислав Краков.

Гроб војводе Косте Војиновића

На 45 километру од Прокупља налази се село Гргуре где почнва војвода Топличког устанка Коста Војиновић. Не могавши да се супротстави бугарској потери, рањени војвода је испунио обећање да се неће жив предати у руке непријатељу. Оставио је забелешку да га сахране на месту погибије. Бугари су му ту жељу испунили, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлији. До вароши су његове посмртне остатке довезли саоницама, позвали становнике Куршумлије и околине да се увере у војводину смрт, а затим су га вратили на месту где је извршио самоубиство и сахранили у једној јарузи крај воденице на Гргурском потоку.

[attachment=1]
По завршетку Првог светског рата Капетан Вукоје, Војиновићев ближи рођак по мајци, ископао је његове посмртне остатке, сахранио их на гробљу поред гргурске цркве и поставио плочу са крстом, на којој је црним словима урезано:

Коста Војиновић
војвода у Топличком Устанку
Погинуо 10-XII-1917. год.
Овде га је сахранијо
и овај белег ставио
Вукоје Тодоровић, резер. ппуковник

[attachment=1]

Рене Корнемон

У рано јутро 15/28. септембра 1916, са аеродрома у Ветернику у Грчкој, пут Топлице полетео је војвода Коста Миловановић Пећанац. Апаратом 'њупор'  пилотирао је наредник-пилот Рене Корнемон. Летели су 2 сата и 45 минута. Аероплан су приметили Бугари и гађали га артиљеријом, али га нису погодили. Преко Скопља, Скопске Црне Горе, Куманова, Прешева, Бујановца и Врања дошли су до изнад Лебана. После кратког времена Пећанац  је тачно показао пилоту где треба да се приземи, - на Равне ливаде, близу села Меане, подно планине Радан, где су се и спустили. Приликом слетања умало нису ударили у једну крушку оскорушу, али је Рене на само неколико метара пред крушком успео да заустави авион.
Пошто су истоварили нешто опреме и братски се изљубили, Рене је сео у авион, Пећанац је завртео елису и – Француз је наставио пут за Румунију. После три дана вратио се из Румуније на Солунски фронт.
Ка месту где је аероплан слетео појурили су бугарски војници, али су четници, које је предводио наредник Радисав Тошић, стигли пре и прихватили војводу. Одатле се Пећанац са једним четником упутио кући свог брата Илије у Меанама, да се распита за своју породицу у Куршумлији.

[attachment=1]
27. августа 1929. године, делегација ратних ветерана Србије посетила је француско удружење ратника Оријент. У српској делегацији, између осталих делегата, били су Коста Миловановић и Милунка Савић. У француској – Рене Корнемон. Посети је у француској штампи придаван велики значај, а о подвигу пилота Корнемона писани су фељтони. Ту је одлично прошао и Војвода Пећанац, кога је француска штампа прогласила новим Краљевићем Марком, 'неустрашивим осветником и заштитником слабих и потлачених'.

Јелена Шаулић (1896-1921), вила са Гајтана

[attachment=1]
Рођена је испод Дурмитора у породици Шаулића, познатој по несебичном залагању за општу ствар, због чега је прогоњена од режима у Црним Брдима. Са родитељима напушта родни крај, да у Београду продужи школу. За време окупације придружила се чети Косте Војиновића на Радан планини.
'Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем часном смрћу као достојна Српкиња, макар и под бајонетом непријатеља. Тој би се смрти насмејала и без страха изашла јој на сусрет. Велика мржња изазва ме и прескочих преко Божје заповести – не убиј,' - написала је Јелена у свом дневнику.

Данас се обележава 101. годишњица Топличког устанка
понедељак, 26.02.2018.

ПРОКУПЉЕ – Пригодним манифестацијама у Прокупљу и селу Мачковац надомак Куршумлије данас ће бити обележена 101. годишњица Топличког устанка.

У организацији општина Прокупље и Куршумлија и уз присуство државних и локалних функционера, те разних борачких и прокупачких удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, одаће се почаст Топличанима.

Венце на спомен обележје топличким јунацима у центру Прокупља, на Тргу топличких јунака, положиће председник општине Прокупље Александар Симоновић, начелник топличког управног округа Небојша Вукадиновић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић.

Такође, пригодним свечаностима у селу Мачковац поред Куршумлије, у организацији општине Куршумлија и представника удружења СУБНОР, код Споменика палим борцима Топличког устанка биће обележена годишњица овог значајног историјског догађаја.

Јунаци Топлице, предвођени Костом Војиновићем и Костом Пећанцем били су и остали једина формација за време трајања Првог светског рата (1914 - 1918) која је подигла устанак против страног окупатора односно Централних сила - Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Топлички устанак је подигнут у фебруару 1917. године у Куршумлији, а непосредан повод је терор бугарског окупатора који је присилно мобилисао Србе за бугарску војску.

(Танјуг)

Izvor: www.politika.rs

https://youtu.be/9d9jchbPh2Q

Prikupljanje naoružanja nakon gašenja ustanka.



[attachment=1]

Извештај Марка Павловића, пеш. поручника инвалида,
21. XI 1918, Ниш.
Краљевској српској Врховној команди, Београд

Реферат о народном устанку у окр. Топличком 1917. год.

У времену док је се из вароши Прокупља наша војска повлачила, и док непријатељ није ушао у варош, наш олош дигао је се да пљачка (подвукао М. П.), и почели су прво да пљачкају државна надлештва, износећи из истог сав намештај и остало што је било боље и лакше за ношење, затим су почели обијати дућане и из истих износити робу трговачку. А кад је непријатељ сутра дан у масама почео да се креће, онда је овај олош са појединим војницима почео јавно да обија зграде за које је знао да има ма шта од вредности, даље, почео је војнике да води по домовима, показујући им гди шта да траже а они остану пред кућом очекујући исход пљачке. Доцније ови неваљалци били су јавни шпијуни – достављачи непријатељеви. Поједини од ових неваљалаца, који су уживали сво поверење непријатеља, данас су богати људи.
Када је смењен први командант поручник Цанков, дошао је капетан Матев; овај је стао на пут овој пљачки и одпочео је да влада колико се може рећи ред. По наређењу имао је одма да интернира овд. свештенике и апотекара Брзаковића ово интернирање није одма извршио, тек на другу опомену ово је извршио. Било му је наређено да изврши интернирање и над свим обвезницима од 20 – 45 год. старости, но ово није извршио. Овај капетан ускоро је смењен и дат под суд, веле због неизвршавања наредбе и неуспеха у борби на Пустој реки, веле да је имао наређење да сва мања одељења Срба која се заробе, одма убија, а он то није извршавао.
Увођењем политичке и општинске власти тек је тад отпочело царство неваљалаца; неколико млађих људи почели су се удварати среском началнику да их овај неби интернирао и били му слепо оружје за вршење пљачке. Тако, началник Стојан Медаров је реквирирао стоку – говеда – од народа, овима продавао, а ови терали у Блаце и исту трампљавали за шећер и осталу робу, робу овди дотеривали, а овај им одавде давао Открити лист (легитимација за слободно кретање) за Ниш, Лесковац и друга места, те да ову робу могу тамо носити и продавати; овом трговином извезена је велика количина стоке из овог краја за Аустрију. Поред ових почеле су и неке жене да воде трговину; њих је било из Прокупља, Лесковца и Ниша, ове су биле проблематичне жене.
Овако неправилни ред царевао је и на Аустријској територији. Аустријанцима је много стало да дођу до хране и зато су сваку пљачку подпомагали која је долазила са бугарске територије. Трговина је се била развила у велико, али само за трампу, за храну и стоку, а никако за новац, то су исто по Лесковцу, Нишу, Врањи и осталим местима поред пруге радили и Германци, разуме се наши живота људи! Германци су у споменутим варошима отворили своје магацине и у истим вршили општу трампу.
Сву ову трговину су вршили, као што наведох горе, наши људи и жене, и то само они типови који су имали директне везе са Бугарским чиновницима, и они вечити лиферанти свију војсака нажалост и данас, наших и савезничких, и увек су умели избегавати од војне обавезе и интернирања, капитале су створили држећи се девизе какво српство, какав патриотизам, паре паре господине. О овим разбојницима – јудама, дужност је надлежних да поведу строгу и до крајности праведну истрагу.
У јуну и јулу 1916. године разнесе се муњевитом брзином по целој околини глас да је дошао с фронта војвода Коста Пећанац и да је донео поруке од српске владе и Врховне команде, да сви они који сада раде противу српства, у дослуху са противником, ма у ком погледу, биће најстроже кажњени, и да ће и Румунија ступити у рат против Аустрије и Бугарске. Ова порука трговце и шпијуне трже из заноса и даде наде потлаченом народу, да мисли на скору будућност. Народ се осети слободнији и поче осећати веће слободе и наде у боље дане.
Пећанац је одма приступио организовању комитских чета, које су се већ налазиле у Топличком, Врањском, Приштинском, Крушевачком, Нишком и Пиротском округу. Разне се глас по свима окрузима да је наредио Пећанац да се убије председник општине Вељко (Милисављевић) и његов секретар Вилимон (Крстовић) из Блаца, зато што је био шпијун аустријски, што је проказао (Сибина) Јеличића из Бруса да су код њега биле закопане неке краљеве ствари, и показао је Аустријанцима гди је год ма што закопано или склоњено од државне имовине, јер по оптужбом Вељковом и Вилимоновом били су осуђени и обешени Јеличић, Браловић (Војислав, управник поште и председник општине у Брусу) и многи други, о овом аустријском вешању постоје и личне карте (фотографије, које су се продавале као разгледнице) из којих се види где именовани висе о вешалима.
(Уз ову двојицу на смрт вешањем осуђени су и Милосав Стевовић, трговац из Бруса и сељаци Светозар Ковачевић из Пребрезе, Тихомир Шиљић из Дубаца, Влајко и Добросав Павличевић из Радманова и Бошко Николић из Ливађа 'због злочина против државне оружане силе, завере и подстицања народа да не предаје оружје'. Пресуда је извршена у Брусу 14. jула 1916. године.)
После неког времена чу се да су још два-три председника убијени, такођер који су били бугарски шпијуни, а народне крвопије. Ова су убиства учинила велики преокрет у народу. Народ је од сад увек одупирао свакој неправди, а државне и општинске власти су попуштале народним захтевима. По селима кретање је постало слободно. Војници који су били по сеоским општинама били су мирни као бубе, њихова пљачка са кметовима престала је. Кметови и председници озлоглашени дадоше оставке, народ узе друге, поштеније. Пристави и жандарми мање се виђаху по селима. Војници који су били по сеоским општинама нису се мешали у општинске ствари, њихово је понашање било као робова а не господара. Весеља, славе свадбе почеше по селима, као и за наше време, у овом расположењу по селима провела је зима 1916-1917. године.
/наставиће се/

[attachment=1]

Грађанске власти постадоше у свему попустљивије, а војне почеше да буду опрезније. Почеше по неког сељака и сељанку да са стражом спроводе из Куршумлије за Ниш у затвор. Војска поче да се сукоби са комитама, али ови су увек били надмоћни, и хватали су по целе десетине па и водове војника, исте разоружавале, оружје и муницију им одузимали, а њих пуштали у команду, тако да је преко зиме у јануару и фебруару заробљено око 200 – 300 бугарских војника, а ови нису могли ни једног комиту заробити. Одузето оружје од војника давато је народу, и на тај начин Пећанац је свако село снабдео са оружјем.
У јануару 1917. године би наређено од војне власти да се изврши попис свог мушког становништва од 14. па до 50 година старости; ова наредба за народ била је јасна, да Бугари намеравају да све што је способно узму у војску. Да би народ знао какво ће држање узети према овој наредби, Пећанац позове збор у Обилићеву у Пасјачи код Прокупља. На збор позове све виђеније људе, на збору је било неколико стотина људи. (Састанак у селу Обилићу у Пустој Реци одржан је 8. и 9. фебруара 1917. године по ст. календару.) Збор је донео одлуку да се народ дигне на оружје, овој одлуци одупре се Пећанац са мотивацијом да нема овлашћења за ма какав устанак и да ће у овом доби сваки устанак пропасти, јер у овом рату не бију се поједине државе, већ цео свет, и да он као делегат владе и Врховне команде предлаже, да се у свим местима како на бугарској тако и на аустријској територији образују комитске чете, са задатком да мотре рад наших људи и да народу помажу саветима, и да спремаду народ за општи устанак, а тај општи устанак дићи ће се онда кад се нареди с фронта, овом предлогу је био противан цео збор, нарочито поп Мита (Димитријевић) и Коста Војиновић. Пећанац је поновио да се мора овако радити, ко другачије буде радио он ће одговарати Влади и народу.
На истом збору учини деобу чета четника и војводама да реон на ком ће који деловати. Овој наредби следовао је само војвода Радовић који је прешао Мораву и отишао у правцу Пирота и браћа Влаховићи који су отишли правац Лесковац, остали су се вратили на стара места, тако Коста Војиновић добио је реон Копаоничко Ибарског, Радовић реон Заплањског, поп Глиша Књажевачки, поп Димитрије Зајечарски, браћа Влаховићи Врањски и Нишки итд. а Пећанац остаде као шеф Централног комитета у округу Топличком и Приштинском.

[attachment=1]
Односно регрутовања, донесу одлуку да општинске власти тачно попишу становништво и да предаду војној власти. Но ако војне власти позову људе на прегледе и регрутовање, онда да сви способни се не јаве, а неспособни да се комисији јаве. О овој одлуци писмено се известе сви општински судови (у том времену све сеоске општине биле су у нашим рукама), с напоменом да се сви способни обвезници с оружјем удаље из села у непосредној близини, и тамо, организују своје чете и изаберу себи вође, тако је и урађено.
Регрутна комисија прво је почела рад од Куршумлије, с наредбом да сви пописани од 20-45 година доведу се на преглед и да понесу преобуку, обућу и храну. Чим овом позиву нико није хтео да следује, председник је комисије телеграфски известио команданта дивизије у Нишу. Командант наредио му је да рад даље продужи. Комисија је ишла редом и свуда је одзив био исти. Пред долазак комисије на неколико дана, сва су места била војском поседнута разних родова. Комисија је такођер располагала са јаким одредима. По одласку Комисије из дотичних места одмах је тамо послато јако одељење у потеру за регрутима-комитама. У округу на више места већ су почеле борбе.
Избегли обвезници – наборци – у околини Куршулијској, донесу одлуку да се отпочне отворена борба и ова почне под вођством Косте Војиновића и Рада Влаховића из Куршумлије (није био у сродству са Милинком и Тошком Влаховићем), као и командира Куршумлијских чета са бугарском војском – посадом Куршулијском, и у овој борби побуњеници од 10. до 15. фебруара освоје целу околину и варош Куршумлију, у овој борби пало је око 50-80 бугарских војника, а заробљено је око 150-200 војника са командантом поручником Харизановом, као и сви цивилни чиновници. Са наше стране било је незнатне жртве.
О паду Куршумлије известе војводу Пећанца и позову га да дође у његов слободан град. Он дође народ га у масама дочека, са добродошлицом. Он им одговори, да он то није желео, и да ће их ова привремена слобода скупо стајати.
/наставиће се/

Овај успех Косаоничана муњевитом брзоном стигао је по целом округу, и 15. фебуара  ноћу, скупе се командири Топличких чета у Прекадинску механу, и то резервни поручник Владимир Трбољевац – који је доцније у логору се понашао као какав просјак, и грдио на сва уста, све факторе државне установе, подпоручник Душан касапин, Душан тишлер, Дража Трифковић из Прокупља, Прока Чавић и Миленко Коковић из Прекадина, и још неколико командира, и на том скупу донесу одлуку да и они са својим четама нападну на Прокупље. На основу ове одлуке, напишу писмо Прокупачком команданту, у коме га извештавају да ће да изврше напад на Прокупље, и позивају га да се одмах преда да се неби бадава лила братска крв. О свему овоме известе и војводе Пећанца и Војиновића. Пећанац видећи да се више не може одупирати жељи народа, нареди да са четама дођу до Трнавске реке, и да ту очекују његов долазак и његову следећу наредбу. Ови 16. фебруара у вече нареде покрет својих чета, и 17. фебруара у  5 сати изјутра одпочну борбу око Прокупља, и не чекајући долазак Пећанчев. Бугарска војска била је распоређена на положаје у непосредној близини вароши, и борбу прими; после двочасовне борбе, повуче се у варош, а затим у окружно здање, и у овој борби изгубе један митраљез, и 60-70 рањених војника и 12 мртвих. Нападачи су имали 4 рањена. Борба је продужена у самој вароши, и иста је трајала до 12 сати у подне. У овој згради били су сви Бугари – војници и грађани. Пећанац и Војновић са заробљеним куршумлијским командантом и чиновницима стигли су пред Прокупље у 10 сати пре подне, гди су их дочекали грађани и командири, и позову их да уђу у варош у заклоњени део од куршума. Но, ови су предходно одржали један договор у летњиковцу Ђоке Миладиновића, на том договору присуствовали су сем војвода командири и подпоручник Дрљевић. (Милан Дрљевић, студент права. Ђак-наредник у 11 пуку Шумадијске дивизије; у устанку писар и ађутант војводе Пећанца.) На том договору Пећанац је предлагао да се сви грађани повуку у своје куће, и да на улицама никога не буде, а они – нападачи – да у варош уђу без икаква дочека, а затим у општинску зграду наместити 2-3 сламњаче напуњене и позвати све виђеније грађане, да сви почну кукати и јаукати, као да их ови батинају, затим из бугарских магацина изнети оружје, муницију и остале потребе, као и коње митраљеског одељења, а затим се поново повући у планину. Овом предлогу сви су били противни, а кад је Пећанац наредио да се мора извршити, на њега је Војиновић потргао револвер, мотивишући да је то кукавички, и да се не може нико па ни сам краљ, не може одупрети жељама народним, а Пећанац се повукао, а сву власт је узео у своје руке Војиновић. Овај сукоб и данас је остао као тајна за све присутне и мене.

[attachment=1]
После вођених преговора о предаји, командант одбране Прокупља поручник Иванов, одговорио је, да пристаје да непријатељство престане за 24 часа, али пре тог рока несме да се преда, јер му је тако из Ниша наређено. Из Ниша му је у то време послато у помоћ 2 чете пешака и 2 топа. Војиновић пристане на те услове, а Пећанац знајући шта значе ти услови, узме две чете својих људи и крене у правцу Ниша, и на путу се сретне са бугарским трупама, које су маршевале у помоћ прокупачким трупама, прими борбу, и после упорне борбе принуди противника на одступање ка Нишу. – Причао ми је Пећанац да је у тој борби толико се истицао напред, у намери да погине, јер после оне јутрошње сцене толико му је живот омрзао био, и нарочито ишао је у загрљај смрти јер му је било жао Војиновића и остале, што не промисле куда ово све води и какве нас – народ – после овог ужасне последице очекују.
Пећанац и Војиновић ушли су у варош и одмах су послали 3 четника мојој кући да одмах дођем у општину. Пред општинском зградом – у згради прокупачке задруге – беше се скупио силан свет, са или без оружја, приђем гомили и из гомиле изађе Војиновић, поздрави се самном и рече ми 'господин мајоре моја је жеља, а и целог грађанства, да ви у обновљеној Србији а престоници Југ Богдана будете командант'. Замолио сам га да ме тог звања поштеди, пошто сам болестан, а и људе не познајем, на шта ми он одговори, 'то вам је дужност и ви треба да се примите', одговорио сам да примам под два услова. Први, да сви пле… буду под моју команду, и други, да нашим људима не могу судити поједине личности, већ само суд, на ове услове пристао је. Уђосмо у општину, са виђеним грађанима, и приступисмо избору војног и општинског суда. У војном преком суду изабран је г. Ђока Симић члан касације у пензији, за чланове Милосав Тодоровић, Риста Велић и Андра срески писар. За председника општинског суда изабрат је Милан Николић, а за чланове Васа Ђорђевић, Ђорђе Шаренац и Стојан Локошница. По свршеном избору, приступио сам отварању болнице, прикупљању плена, постављању стража, постављању војне станице, исхрани долазећих и пролазећих трупа.
Плена сам нашао које је од народа узето, а ником није плаћано, ни реквизицијама признаница дата – 50 вагона хране у зрну, 500 кила масти, 2000 кг сира, 2000 кг сувих шљива, 6000 кг пекмеза, 20000 кг пасуља, 60000 кг кромпира, 100 сандука муниције пушчане и митраљеске, 5000 кг вуне, 150 кг алеве паприке, 300 кг масла, 60 комада говеђих кожа, 25 комада телећа, 10 комада свиња, 120 комада оваца и 2 кола са воловима, 90 комада официрског I одељења са прибором и разни други предмети, од исте хране послао сам војводи Пећанцу који је одмах сутра дан отишао у Куршумлију око 150 кола. У току десетодневне борбе, све трупе на положају и у месту као и заробљенике снабдевао сам овом храном, а знатну количину ране дао сам општинама да поделе сиротињи, а пред одступање сву заоставшу храну евакуисао сам у планинска села и иста је доцније давата четницима и сиротињи. Муниција је такођер евакуисана у планину, а коњи су раздељени четницима.
/наставиће се/

8. фебруара у подне, предале су се и прокупачке трупе, број заробљеника био је укупан 4 официра, и то поручник Харизанов, Иванов и Пaпечов и војно-судски подпоручник Борис Костев, 5 фелдвебела, 20 подофицира, 24 цивилна чиновника са свештеницима и 821 каплара и редова. Официре и чиновнике распоредио сам по приватним кућама, а домаћинима наредио сам да се према њима понашају као према најбољим пријатељима; исти су добили објаве – да се могу слободно кретати – са подписом Војиновића. Војнике и подофицире сам сместио у гимназијску зграду, а ресто у Малопланску школу. На пљенике сам обратио нарочиту пажњу да са храном и слободом буду задовољни.
По предаји непријатеља, нашао сам у одбранбеној згради 12 мртвих војника, и исти су пристојно сахрањени. На опелу су чинодејствовали сви бугарски и српски свештеници. Рањенике прикупио сам и исте одмах упутио у болницу – која је била смештена у два велика локала. Рањене је лечио др Ђокић и бугарски фелшер. Пошто је појединима била потребна и већа операција, а и завојног материјала нисам имао, то предложим Војиновићу, да у Ниш пошаљемо парламентаре, с молбом да нам пошаљу лекара хирурга и завојног материјала. Војновић овај предлог одобри и пошаљемо парламентаре у лицу Димитрија Штерова председника општине и свештеника Бакраџијева – оба Бугарина и Ристу Велића – Србина – са писмом у коме поред осталога указујемо на учињена убиства и паљевине у селу Александрову, и скрећемо пажњу да мирно становништво треба поштедети, то је дужност регуларне војске, када то ми као нерегуларна војска чинимо.
Кад су ови парламентари дошли у Ниш, и сазнало се за њихову задаћу, и о човечном поступању према рањеницима и пљеницима, изазвало је код Бугара велико чуђење и општу симпатију, сем ђенерала Протогерова, који је кад му је ађутант рапортирао о доласку парламентара, и о њиховој мисији, и садржај писма, цикнуо је као гуја, и наредио је да се сместа стрпају у затвор, и да се тај Србин убије, јер он сматра за понижење да с тим људима ма шта општи, на ово му је ађутант напоменуо да кад је овако човечан и племенит рад бунтовника да би Ви требали да им изиђете у сусрет. Ради ове опомене Протогеров је ађутанта отерао у затвор, Бугаре парламентаре ставио под надзор, а Ристу Велића отера у град у затвор.
По уласку устаника у Прокупље, операције су продужене у правцу Ниша, под руководством Војиновића. Написата је прокламација у којој се народ позива на општи устанак, и свако да дође на зборно место у своју општину ко је у стању да пушку носи. Ове су прокламације дате по целој околини, са наредбом да се прикупљене чете одмах упуте у Прокупље. Овако наоружаних дошло је око 4-5000 људи. Оружја је нашег било доста скривеног, а и од Бугара смо добили око 2000 пушака, муниције и 2 митраљеза и доста револвера. Људи су били формирани у чете и батаљоне, и истима су командовали људи од гласа, а не од војног знања. Дисциплине код ових није било и зато успеха није било. Једне су чете биле на положајима а друге с командирима лутале по селима, јели и пили, увече се сви повуку у село на вечеру, а изјутра са тешком муком по неког изјуре на положај, тако да су Бугари све важније положаје, вечером и јутром заузимали без икаквог одпора.
У почетку ни Бугари нису нападали јер нису имали довољно војске, тек кад им је стигла главна маса, онда су једновремено са Аустријанцима и Германцима почели оперисати у три правца. Бугари су од Ниша прешли Мораву на мосту код Мрамора. Војинивић у току десетодневног одмора није покушао да овај мост баци у ваздух и ако сам му то у два маха напоменуо – и кретали су се Јастребачким положајима. Аустријанци од Крушевца кроз Јанкову клисуру Блаце Куршумлија, а Германци и Бугари од Врање и Лесковца ка Медвеђи. Почетак операције почео је 24. фебруара, а главни напади почели су од 27. фебруара и Прокупље је пало 28. фебруара у 5 сати увече, а Куршумлија 3. марта.
По уласку наших у Прокупље, Војиновић је почео да води истрагу по разним доставама над оптуженим мушким и женским лицима, која су оптужена за разна шуровања и вођења блуда са непријатељем. Мојим утицајем и госпође Илићке (Ангелина Илић, национални и просветни радник из Прокупља. Председница Кола српских сестара.), од овога је одустао. Затим је скупио све виђеније грађане, и изјавио им, да му је потребан новац за ово свето дело. Образовао је одбор који је учинио разрез, колико ће ко да да, с тим да ће им овај новац српска држава да врати, новац је прикупљен од грађана око 50-60000 динара и истим је издата признаница. Сем овог новца примио је из разних каса бугарских надлештва око 30000 динара. Од овог прикупљеног новца, који је овде, које у Куршумлији, имао је преко 100-120000 динара. Од овог новца је издао општини прокупачкој с наредбом да изда чиновничкој фамилији и сиротињи око 12000, команданту места 2000 динара за набавку војних потреба, а ресто да остане у општинској каси. Од горње суме издао је благајни Централног комитета у два маха по 10000 динара и 20000 динара. Остали новац остао је код њега, и може се рећи да га је употребио без сагласности Централног комитета. 
Приликом претреса официра и чиновника, од њих је одузето само оружје, а сав новац који је код њих нађен, а они су тврдили да је то њихов сопствени новац, то и је враћено.
У току ове дванаестодневне слободе, Војиновић је у цркви два пута држао молипственије, и том приликом држао говоре. Затим је на пијаци држао два-три пута говоре, поред њега држали су говоре председник општине Милан Николић, Прока Чавић из Прекадина и бугарски пристав. Затим је председник општине приредио свечану забаву. Све је ово радио без моје сарадње, свему овоме био сам противан, а нарочито забави. У очи забаве позовем Војиновића код мене у канцеларију и приметим му за овакав рад, а нарочито за забаву, коју приређује, а ја као командант о томе појма немам, напоменивши му да томе није време, да он има сада много пречих и светијих дужности, и ове параде што приређује, и на послетку, ред је, да све ове ствари ради сагласно са мном као са командантом, а не са приватним лицима, јер се не зна шта нас сутра очекује, ратна је срећа променљива, а још је дуго до свршетка; правдао се да говоре држи ради подстрекивања ових зачмалих ћифта, а забаву ради разонођења, и што већег познанства са грађанима. На забави нисам био, а сутра дан дошла ми је општинска управа на извињење.
/наставиће се/

У овом времену долазиле су неке депутације арнаутске са Косова ради преговора, да се и у том крају дигне устанак, али је се наишло на отпор од неких фисова, који су били приврженици аустријске политике.
Од 24. фебруара почели су два аероплана, по неколико пута дневно да долазе из Ниша. Два дана су вршили извиђања, а од трећег дана почели су да бацају бомбе запаљиве и распрскавајуће, и ове су нанеле доста паљевина и жртава, а једног дана бацали су и плакате – позив на предају.
25. фебруара увече дошао је Пећанац из Куршумлије, а Војиновић са једним митраљезом и четом војника отишао је на положај, одневши са собом и сав новац, и од тог доба нисмо се више видели.
В. Пећанац позове ме 26. фебруара на договор и изнео ми је мишљење да намерава да се повуче у планину, те да ослободи варош од аероплана и осталих непријатности, ја сам се с предлогом сложио и јавио председнику да позове одбор и виђеније грађане. На одборској седници Пећанац изложи своју намеру, да ће он све борце да повуче у планину, и да ће на тај начин ослободити сва насељена места од борбе, и нареди председнику да сутра позове понова одбор и све бугарске чиновнике; и том приликом изјави, да он не жели да води борбу око вароши, те да нанесе огромне жртве и штету невином становништву и да све бугарске чиновнике ослобађава – неће да их води као таоце у планину, али од њих тражи да они целу истину представе својој војски о невиности грађана, и да се они својски залажу за ово грађанство и њихову имовину, не буду ли то све урадили, он ће наћи пута и начина да их казни за неблагодарност. Бугарски официри и чиновници дали су своју часну реч да ће по цени свог живота сачувати живот и имовину грађана.
27. увече Пећанац је издао наредбу свима трупама да се повлаче у потпуном реду у планину Видовицу и Пасјачу. Он је 28. фебруара у 6 сати изјутра напустио варош, да би олакшао становништву овог округа, и да би се осветио Арнаутима који су симпатисали с Аустријанцима, и према нама били непријатељски расположени. Он напише један опширан извештај Врховној Команди у Солун о свом раду, и у истом јавља, у ком ће правцу сад да се креће, наводећи ко санћим (тобоже. Ј.), да су га позвали Арнаути, да сад тамо диже устанак, тачно означивши села и фисове, а друго писмо – уговор у коме, ко санћим уговору са дотичним лицем, да ће оно овај извештај однети у Солун, а уз то има награду 15000 динара. Овај је у ствари добио 300 динара да ово писмо преда у Ниш команданту дивизије, јер он јер он као прави Бугарин неће да служи Србима. Он је писмо предао у Ниш, и операционе трупе јуриле су ка Приштини, и од туда смо чули јаке топовске пуцње.
Ја сам остао са неколико коњаника и одржавао ред док се и последе одељење наше није повукло; пошто сам одклонио неколико испада од стране наших неурачунљивих људи, позвао сам најстаријег официра и предао му варош и празне магацине. Он ме је задржавао да останем и да ми он гарантује живот и слободу, ја му одговорих, да би ја драге воље остао, и да ја немам чега да се бојим, јер је мој рад био до краја савестан и исправан, али ми је наређено од стране војводе да морам да идем, и да је оставио људе који ћеду ме одвести у планину. Ја се из вароши кренем у 2 сата по подне, а непријатељ је – поново – увече ушао у град, и исте су вечери по кућама вршили пљачку у новцу и стварима, убијања и веће туче није било. У варош је ушао 25. пук.
Повлачење наших трупа било је без икаквог реда, и ако је Пећанац то нарочито у наредби напоменуо – свраћали су по селима, јели, пили, међу собом свађали се; бивало је и крађе итд. Неистакнути и неборци отишли су својим кућама и добивено оружје побацали. Наборци и истакнути отишли су у планинска села. Ја сам се склонио у Крушевицу, а из овога у Видовачу у Магариње ту добијем писмо од војводе Пећанца у коме вели да је наредио четовођи потпоручнику Радисаву Тошићу да он о мени води рачуна, а он ради важних послова одлази у Врањски округ. У ствари он се разболео и повукао у Гајтан планину, са још неколико виђенијих људи из Куршумлије и тамо је у земуници провео цео март месец.
Војиновић се са својим људима повукао у Копаоник. Сва ова руља оружана и недисциплинована остала је обезглављена и почео је да ради свако на свoју руку.
/наставиће се/

[attachment=1]

Непријатељска операциона војска верујући у истинитост Пећанчевог писма упућеног Врховној Команди, оперисала је главним друмом у правцу Приштина-Феризовић (Урошевац), мислећи да је Пећанац с војском у том правцу одступио. Неколоко дана доцније по проласку војске, чули смо у Видовачу топовски пуцањ, који је долазио од Лаба; доцније добили смо извештај да је бугарска војска водила борбу са Арнаутима, и да им је топовима рушила цела села. Ова војска вратила се после двадесет дана.
Планинска села била су препуна народа и побуњеника, усљед чега наступише крађе стоке, ствари, па и разбојништва ради новаца. Стицајем околности био сам принуђен да и овде узмем власт; поставио сам на левој страни Топлице потпоручника Радисава Тошића, који је организовао једну чету, из ове чете слао патроле у разне правце ради одржања реда, и јављају о свакој промени, но од ових патрола мало је користи било. Видећи да се из дана у дан стање све више погоршава у погледу реда и безбедности, будем принуђен да издам следеће наређење – у име Пећанца –
1. да се све избеглице врате у своја села.
2. за команданта одсека на левој обали Топлице потпоручника Радисава Тошића, на десној обали потпоручника Вучка Пантића, у свако командантство образујем преки суд. За председника поставим команданте, а за чланове на левој обали Тозу Милосављевића из Прокупља и Миленка Коковића из Прекадина, на десној обали Николу Стојковића и Дражу Ђорђевића из Прокупља, cа тим да смртна пресуда не може бити извршена без одобрења Пећанчевог.
4. да сви наоружани људи из дотичног села повуку се у шуму више села, а село ће им сваког дана слати храну. Свакој овој сеоској чети поставити командира.
5. сви командири издаће – по приложеном обрасцу – својим војницима објаве, и да се ови несмеду својевољно удаљавати из чете.
6. командири имају право да казне до 10 батина, команданти до 20 а суд 25 батина.
7. ко се год нађе да са оружјем по селу и шуми лута а нема објаву, сматра се као одметник, и дужна је свака чета да га разоружа и спроведе суду на осуду. Ако се овај успротиви, одмах да се убије.
8. приватним лицима такођер се забрањује, да по шуми без општинске дозволе лутају.
9. општинским судовима наређује се, да се старају о исхрани чета, да све спорове свршавају у свом делокругу, а веће да шаљу преким судовима, а овај ће у сагласју са Војводом доносити своје решење; никако народ да не пуштају код бугарских власти итд.
10. да ни једна чета несме примити борбу с бугарском војском и да се ових увек склања.
Ова наредба повратила је ред и безбедност. После ове наредбе на левој обали похватана је једна циганска дружина, која је с оружјем ишла из села у село, пљачкала и убијала људе. Ови су осуђени на смрт и пресуда је извршена.
Тако и на десној обали похваћана још једна разбојничка дружина која је од разних лица опљачкала око 30-40.000 динара. Иста је дружина људе голе свлачила и по голом телу посипала жаром и тим нагонила дотичног да каже где је новац сакрио; ову кумпанију потпомагали су и упућивали гди треба људи од угледа и имућног стања.
У првој половини априла месеца војвода Пећанац оздравио је и сишао у Видовачу и сву власт примио у своје руке.
Бугарска државна политичка и општинска власт почела је да дејствује у првој половини јула месеца.
За све ово време Прокупље је било прави војнички логор, одакле су чете слате на све стране по околним селима, са задатком да гоне комите, али увек без успеха јер комита нигде нема. У том времену Војиновић сиђе с Копаоника, и одмах поче борбу са бугарском војском, и имао је неколико озбиљних сукоба гди је било жртава на обе стране. Ове су се борбе водиле по Јастрепцу и обронцима Копаоника. Почеше по Јастрепцу потере, сваког дана шпијунажа, одпоче на велико. Свако село, засеок или трлу, за која су Бугари сазнали да су комите и Војиновић долазили, одмах су палили све што нађу, чељад, убијали, хапсили и интернирали. Пећанац је наређивао Војиновићу и осталима да се из тих крајева повуку, и да избегавају сваки додир са непријатељем, али наредба није имала дејства. Том приликом позове Војиновића к себи да положи рачун о однетом новцу из Прокупља, али он нехте доћи, изговарајући се да је новац дао благајнику Аци Пипреу. Овај је доцније показао неке рачуне утрошка, али су ти рачуни били сумњиви.
Потере, паљевине, пљачке, убиства, интернирање, понављаше се све више. Пећанац је ишао из места у место саветујући четнике да се склањају, а народ да се одкане шпијунаже. Шпијунажа је вршена од стране оног највећег олоша, и овоме злу није могло да се стане на пут. Да би народу ма на који начин помогао у овим тешким данима, напишем једно писмо са потписом Пећанчетовим: Команданту дивизије начелнику Моравске инспекцијске области – у коме скренем пажњу на нечувена зверства, које чине његове трупе, напоменувши и да нареди, да се једном престане са тим зверствима, иначе ћу ја наћи пута и начина, да вратим мило за драго. Имам сигурно уверење да је писмо добио ђенерал Протогеров, али по истом није ништа предузео, јер су зверства и даље вршена у истој мери.
/наставиће се/

Пећанац и ја тражили смо пута и начина, како да одклонимо ово несносно стање за народ, и после дугог размишљања Пећанац изађе са својим предлогом и 17. aприла позва на савет виђене команданте батаљона и чета у мој стан у Видовачу. Да он образује једно јако одељење од 500-600 људи, у свој одред. Креће људе најнемирнијег духа и људе склоне сваком пороку, те на тај начин округу да учини добра, да их спасе немирних четника и бугарске потере – пошто ће четничку акцију пренети на територију Бугарске – и с њима да оде да прво нападне на Ристовац, да ту минира мост на Морави, те да на неко време обустави железнички саобраћај, па од Ристовца да се крене Босилграду, и да исти опљачка, становништво мушко виђеније да поубија затим да варош упали; одавде да се крене у Козјак планину, а узгред успутна села такођер да попали. Овај му се предлог једногласно прими, заведе се у записник и нареди се да све чете позову да неизоставно дођу 23. априла, и зборно место одреди у Видовачу код Крша.
На Ђуређевдан, на зборном месту било је око 2000 људи – четника – са својим четовођама. Пећанац позове све четовође и виђеније четнике, и сaопшти им ради чега је позвао овај збор; затим је приступио образовању чета, образовао је 4 чете и један ескадрон коњице, затим је учинио распоред оставших четовођа и четника и сваком је одредио дужност и реон кретања и да сваки сукоб с Бугарима избегавају и да се по селима не виђају, и да се клоне маркираних људи – шпијуна.
На овом збору сазна и о злоупотребама Јастребачког команданта Вучка Пантића, који је на своју руку доносио пресуде и од људи узимао новац и исти задржао себи.
За свог заступника оставио је потпоручника Радисава Тошића.
Образовао је ратни савет, са задатком да овај има сва важнија питања да решава, а заступник Тошић да саветске одлуке извршава. Председник сам био ја а чланови Риста Угриновић, Миљан Дрљевић и поп Глиша.
Пећанац је са својим одредом кренуо 25. априла по подне, снабдевши се са храном и муницијом и динамитом. Пред полазак одред је постројио, одржао говор, у коме је казао циљ похода и његов задатак који имају тамо да изврше; затим је поп Глиша одржао молепствије. На овом збору није дошао са својим четама војвода Војиновић.

[attachment=1]
По одласку Пећанчетовом, одмах се појави са својим четама Војиновић на овој територији и пошаље позив заступнику војводином Тошићу, да он и ми из ратног савета идемо к њему у село Вичу на договор. Тошић сазнавши преко четника зашто нас тамо Војиновић зове, дође и каже ми да је Војиновић по четнику послао позив и да нас зове у Вичу на договор у  намери, да поново дигне устанак у округу и да нападне на Прокупље, и зато и нас зове да и ми са  нашим четницима учествујемо. Ова дрскост Војиновића толико ме је потресла да сам тек после једног сата к себи дошао. Тошићу кажем да он иде са Дрљевићем, и да му каже да се мане зла, јер доста је овај народ због њега пропатио, и да му каже да нас тројица неможемо да дођемо јер је далеко. Тошић и Дрљевић те вечери нису отишли, али саопштише четнику мој одговор. Војиновић по други пут шаље позив и наређује Тошићу и Дрљевићу да одмах дођу, иначе ће он послати своје људе, да их на силу одведу или убију. Видевши ову дрскост и неразмишљеност Војиновићеву морадох се послужити лукавством, и посаветујем Тошића и Дрљевића да иду на састанак и да гледају да га приволе, да се мане устанка, јер овоме сад није време. Знајући у напред да га ови од тога не могу одвратити, пошаљем једног поузданог човека у Прекадин да јави Бугарима, да је данас приметио у шуми Вичкој Војиновића, а он да другога човека пошаље из Прекадина да јави Војиновићу да је војска пошла у потеру за њим. Војиновић сазнавши за потеру крене се одмах за Драгушу, не сачекавши Тошића и Дрљевића, а ови дошавши на место састанка, нађу само једног четника, који им саопшти да је војвода кренуо за Драгушу, и да ће их тамо чекати. Они се врате натраг, потера је Војиновића протерала на Копаоник, и на тај начин одклонила овај други устанак, други покољ народа.
/наставиће се/

Пећанац 30. априла у 4 сата из јутра стигне у Ристовац и сам лично минира мост на Морави и баци га у ваздух, а једно одељење пошаље у Ристовац да нападну војнике на станици, и да овај по могућству униште; бављење овог одреда требало је да буде један сат, ови су се задржали око 4 сата око пљачке, услед овог задоцњења, стигне непријатељу појачање, и у овој борби падну неколико мртви и рањени. Остала одељења благовремено су упућена путем за Босиљград.
По његовом наређењу предња одељења требала су доћи до вароши, исту неприметно извидити, има ли у њој војске, сачекати главнину и онда у њу ући. Предња одељења чим су дошла до вароши, одма су почела да пљачкају, грађани су се дали у дивље бегство, тако кад је дошла главнина варош је била пуста. Пећанац је зграде поливао гасом и палио, тако, да је у току од два сата цела варош била у пламену. Затим да знак поласка и крену се ка Власини, уз пут такођер гди год су наишли на ма како село и њега су ставили у ватру. Четници су у овом походу извршили огромна убиства, пљачке, силовања, и ужасних паљевина, у толикој мери тако да је Собрање у три маха одобравало помоћ Босиљграду по један милион лева.
Четници награбљени пара и разног одела и обуће, нећеду у Козјак, већ се упуте без одобрења својим кућама. Видећи Пећанац да му овај покушај пропаде, пође и он са осталима. У повратку кад су били на преноћишту у близини једног села код Лесковца, прокажу их сељаци Бугарима, и ту их опколе, са све четири стране. Патроле које су биле истакнуте за осигурање главнине, од умора су поспале и доцкан дале знак пуцањем о доласку непријатеља, али Пећанчетова присебност и овде је спасла људе од сигурне пропасти. После малог сукоба пробије фронт непријатељски и непријатеља одјури, и тако умакне, оставивши овде једног тешко рањеног – сељанку девојку – комиту (Ризна Радовић.), доцније сам сазнао да су је нашли и однели у Лесковачку болницу, лечили и по одсеченој нози и оздрављењу пустили кући, она је чини ми се из села Прекопуце, округ Топлички. Ова је девојка сељанчица без икакве лепоте, постала је комита из чисто патриотских осећања, а не из неморалног нагона. Приликом устанка кад су дошли у Прокупље, била је сва срећна што су јој дозволили да у војничком оделу буде стражар пред вратима војводиним; а приликом похода на Босиљград, остригла је своју косу и преобукла се у мушко одело, а кад је горе поменуту борбу Пећанац примио, она је прва истрчала напред и одпочела пуцати, за њом је Милачић (Братимир) иcтрчао, под заштитом ове ватре остали су спашени, а она је сирота у овом окршају добила неколико рана, и ту остала.
26. априла по одласку Пећанчетовом, послао сам у име његово три писма кратке садржине у Hиш команданту дивизије и командантима немачким и аустријским, извештавајући их да бугарска војска и даље пљачка, пали поједине куће, па и цела села, да немилострно убијају по селима старо и нејако становништво, да женску децу, девојке и жене, па и по неку бабу једнако силују, а никако неће да се упусте у борбу с нама. Овакво варварско поступање на жалост регуларне војске, натерало ме је на овај корак, да комитску акцију пренесемo на земљиште Бугарске, па кад четници почну тамо зверства чинити, која нам као људима не личи, али нас на то званична Бугарска нагони, да ћеду и сами Бугари увидети, како то боли, и како је то недостојно и дивљацима а камоли културном човеку.
После ових писама и похода, сазнадох да је ђенерал Протогеров смењен, и на његово место дошао као заступник пуковник Тасов, по доласку овог, добисмо штампану наредбу на великом формату, којом нас позива, да су за све ово криви дошљаци из Албаније.
Немајући никаквих порука с фронта, а ни изгледа, да ће Солунски фронт прећи у офанзиву, по дужем саветовању, донесемо одлуку да пуштимо једну партију да се преда са оружјем; ови су се предали и одмах пуштени кућама, и предаја се продужи. Оста нас још мали број непредатих. Сад почеше озбиљне потере по шуми, сељаци почеше да одказују, почеше да нас издају, а и зима иде. У то време чусмо и за страховит пораз Руса на Карпатима, дакле и последњу наду изгубисмо о скорој слободи. У ово доба и политичке власти су већ свуда биле постављене и тачно се знало, ко је из ког места још у шуми, доведени и овако у незгодан положај, решисмо да се и ми предамо, а у шуму осташе само комите дошљаци.
/наставиће се/

У том времену дође из Сокобањских планина и војвода Јован Радовић, кога је отуда свакодневна потера истерала да се овамо повуче, оставши са малим бројем четника он се састаде са Пећанцем. Пећанац и Радовић реше да се сасвим удаље из овог округа.
Војиновић, сазнавши то, почео је да прелази овамо и са бугарским комитама и војском да се упушта у борбу. У том борбама буде рањен, ране му бронтирају, овако рањен мењао је место становања, а сељаци су јављали Бугарима о његовом кретању, и једног дана буде опкољен, и у тој борби последњи метак себи намени. По чувењу, његова је жеља била да се онде и сахрани гди буде погинуо, и ту су му жељу Бугари испунили.
Ја сам се предао 2. августа 1917. године, два дана саслушавали су ме, и по свршеном испиту, утврђено је да кривице немам; пусте ме на слободу, жену и децу ми врате из ропства, а мене интернирају у Сливенски логор 29. јула 1917. године. Из истог сам се вратио 29. октобра 1918.
Поступак према мени у лагеру био је до крајности нечовечан, мучен сам глађу, становао сам у једној колиби у којој нас је било око 120 људи, све ово рађено је по наређењу началника лагера, у истом лагеру одлежао сам и пегави тифус, и благодарећи неги болничара – Србина – остао сам у животу.

[attachment=1]
Коста Пећанац, нешколован, али јаке природне бистрине и интелигенције, љубазан, у раду истрајан, миран, сталожен, сваки посао добро промисли, па га онда извршава, радо прима савете, и тражи их, карактера јединственог, неподкупљив, за њега новац не постоји, велики патриота, отаџбина му је преча од свега на свету, нема пакости, ни себичности, без порока, поверљив, поуздан, и у опште узев примеран. У Бугарској меродавне личности сматрају га као кукавицу, плашљивца, а тај је суд отуда што је он увек избегавао сукоб с војском, иначе га сматрају као великог патриоту, и као свог најопаснијег супарника у пропаганди.

Коста Војиновић, школован, бистар, интелигентан, немирна духа, живе природе, несталан, брз, неразмишљен, много почиње мало завршава, карактера слаба, много прича – обећава, мало ствара и што створи кратког је века, среброљубац, славољубив, властољубив, амбициозан, добар говорник, велики демагог, привлачи масу уза се. У Бугарској меродавне личности цене га као великог хероја и каваљера, зато што је увек примао борбу, и са заробљеним војницима лепо поступао.

Јован Радовић, школован, бистар, интелигентан, изблиза му особине незнам; знам то: да је једини био који је радио сагласно са Пећанцем, и да му је једини слао тачна извешћа о свом раду и тражио упутства за даљи рад.

Поп Димитрије Димитријевић, лично га не познајем, али по свему ономе, што сам о њему слушао и пратио његов рад – полемику – штампање писма Пећанчетових и његових у Моравском гласу, доносим закључак, да је један најобичнији сеоски лармаџија, а у ствари је кукавица, јер је за сво време мог бављења у Прокупљу и у шуми са комитама, њега нисам очима видео.

Капетан Влаховић, лично га не познајем, али знам, приликом устанка у командовању био је посве неспособан, јер је био у могућности да нагне мајора Попова на предају са целим одредом, али ову прилику није умео да искористи, после устанка био је толико повучен да је подпуно заборављен.

У овом трогодишњем ропству, најбоље су се новчано ситуирали трговци и сељаци, утркивали су се у дизању цена у толикој мери, да су последњи дани ропства, и први дани слободе достигли свој врхунац скупоће, и довели у бедно стање код чиновника у толикој мери, да ако овоме скоро не буде краја, заборавиће се ко су, и у том безумљу могу толико далеко отићи, да ће централна управа довести се у непријатан положај, мислим да би озбиљног рачуна требала централна управа одмах да поведе.
Код чиновника што је заостало ствари од пљачке Бугара, Аустријанаца и Германа, то сада однеше трговци и сељаци, јер овај хоће неће мора да прода све што има, само да исхрани своју фамилију, на пример један чиновник има месечно 180 динара а дневно му за хлеб треба 6 динара, један пензионер има 120 дин. пензије месечно а у кући има 6 на храни, треба му дневно 3 килограма хлеба. Глад је најтежа и најопаснија болест, гладан је у стању украсти и убити.
За ове три године земља није ни у колико обрађивана јер је није имао ко да обрађује ни шчим. Стока, може се рећи да је нема, њу су непријатељи утаманили, нарочито Немци. Живине такођер нема. Трговачке робе такођер нема.
Освете, пљачке, шпијунаже, клеветања, и подобно томе, било је и сувише од наших људи – жена нарочито, о томе би требало повести строгу и правичну истрагу. Што се тиче морала код нашег женског света, он је пао и сувише ниско, узрок је овоме немање, услед чега су венеричне болести у великој мери развијене.

21. новембар 1918. године.                                 Марко Павловић
Ниш.                                                                   пешад. поручник инвалид.

Памјатник

[attachment=1]
Никад пре, а ни доцније, није Прокупље имало већу свечаност до 9. септембра 1934. године. Тога дана, у центру града, свечано је откривен и освећен споменик Топличанима погинулим у ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. г.
Поред грађана Прокупља и неколико десетина хиљада сељака из топличких села, свечаности је присуствовало и више гостију са стране. На свеченост је дошао и краљ Александар, у пратњи председника владе Николе Узуновића и неколико министара, председника Народне скупштине, председника Сената, патријарха Варнаве и многих других гостију. Откривању је присуствовао и аутор споменика, Фране Менгело Динчић, вајар, родом Которанин.
Њ. Св. Патријарх Варнава поздравио је Краља говором у коме је између осталог рекао: 'Ваше Величанство, данашњи дан је светао и важан датум у историји Топлице… узвишени смисао позитивне стварности пред нама указује јасне перспективе и ведре видике једне лепе будућности којима нас мудро води Ваше Величанство…'
Затим је Њ. В. Краљ, у тишини која је настала, изрекао своју краљевску реч Топличанима: 'Топличани, овај споменик подигнут у славу палима, израз је захвалности према њиховим делима и њиховом пожртвовању... А нова Топлица, достојна постојбина Топлице Милана и Косанчића Ивана, старог Југ-Богдана и његових девет Југовића, осветлала је образ и себи и својој земљи када је куцнуо суђени час да се и друга неослобођена браћа ослобођавају. Њен II пук, легендарни и гвоздени, пронео је њено име далеко и блиставо, то и овом приликом истичем као ваш Врховни Командант… Све ће то поколењима причати овај споменик, а странцима рећи ће још и то, да против сваког завојевања које иде преко националних и етнографских граница, душа народна даје отпор вазда и у свим приликама. Из овог отпора планула је против туђина и његове најезде побуна у Топлици и Јабланици, која је покосила толике жртве, али својом јуначком, иако неравном, борбом, вечном славом овенчала читав овај крај… Са тим уверењем откривам овај споменик и предајем њега и његов аманет вама и вашим млађима. Слава палима! Живели Топличани! Живела Југославија!
Последње речи Њ. В. заглушили су усклици: Живела Југославија! Србију, за коју се гинуло, нико није поменуо. Не задржавши се ни пуна два часа међу Топличанима Краљ Југославије је брзо напустио Прокупље (кажу да му је сметао панцир), да би месец дана доцније отишао у смрт. Иза свега остао је памјатник, на високом постољу две статуете које представљају два Топличанина у ратној акцији за време јуриша: четник за замахнутом бомбом у руци, и војник са ножем на пушци, и у основи постамента утиснута три рељефа: са главног изгледа, краља Петра и регента Александра са војсковођама дочекује народ, а на остала два поља - детаљи из Топличког устанка. На левој страни рељеф који представља Косту Пећанца и Косту Војиновића а на десној - злочини бугарских војника. Један бугарски војник баца дете увис, а други војник га дочекује на бајонет. Тај рељеф уклонили су и уништили Бугари током Другог светског рата, а злочине поновили.

Dokumentarni film o Topličkom ustanaku.



https://youtu.be/zBtmRxymI04

Još jedan dokumentarni film o Topličkom ustanaku, u njemu govore (tada živi - 1987. godine ) učesnici i svedoci ustanka.



https://youtu.be/EGgAWNMo6Aw

Прокупље, 13. јун 1937. Тога дана обележена је двадесетогодишњица од избијања Топличког устанка. Откривена је спомен биста Кости Војиновићу у парку испред зграде начелства. Бисту је открио Коста Пећанац.

[attachment=1]

Сећања Драгитина Секулића

Кроз снег у устанике

[attachment=1]
Устанак је почео доласком Косте Миловановића - Пећанца са Солунског фронта, као изасланика избегличке владе у Солуну. Авион, којим је Пећанац стиrao, спустио се на ливаде зване Власе, крај Радан планине, према Топлици. Одмах no доласку Пећанац је отпочео да организује људе, у првом реду оне из топличких села, који су се прикривали по шумама од Бугара.
Када је формирао добру четничку организацију, од поузданих људи, пошао је са ливада Власе, преко шума према Топлици и Прокупљу. Тамо је, преко села Јабучева, Белог  Камена, са својим устаницима дошао у село Бучинце. Из овог села их је Вуле Велимировић довео код мене, на Поје, пред кућу Јована Рогановића, у близини планине Пасјаче. На лавеж паса, и лупање на спољним вратима, ја сам изашао из собе, отворио врата и поздравио се са Вулетом. Овом приликом сам на ливади видео већу групу људи, са коњима и барјацима. На моје питање који су оно људи Вуле ми је рекао да су то четници са Костом Пећанцем и Костом Војиновићем, који су дошли да организују устанак народа у борби против Бугара. Вуле ми je том приликом рекао да треба да иду за Бериље, али да не знају пут, па су мене позвали да им послужим као водич, обзиром да сам из Бериља, и да овај пут добро познајем, Како је била јака зима и велики снег, ја сам рекао да не могу да идем по тако великом снегу. Одговорили су ми да ће они да прте снег, а ја само да им показујем правац пута, да не залутају.
Одвео сам их у Бериље, у кућу Јована Андрића, a то је било негде око пола ноћи, па сам тако потом и ја, јако загрејан, постао учесник Топличког устанка. Пећанац је са својим штабом и групом четника преноћио у овој кући, и ту остао све до сутрадана по подне. Ту су вечерали и ручали, па ми је поред остапог остало у сећању када су их жене и девојке служиле водом, шећером и кафом, оне 6и увек понудиле и послужиле прво Косту Пећанца. Међутим, он би им руком показао да прво послуже Косту Војиновића, који му је седео са десне стране, и свакако да је ово Пећанац чинио из бојазни да не буде отрован. Ради оваквог поступка Пећанца присутни су мислили да је то у ствари регент Александар, a слично се и облачио и много му по спољашности личио. По мом мишљењу Војиновић је имао око 35 година старости. Поред Пећанца, Војиновића и Јована Радовића, професора, најзначајнији су били Раде Влаховић, Мирко Добрнчанин и Аца Пипер. Сутрадан око подне, пошли су из Бериља шумама, изнад села Влахова. Лукомира, и даље преко села Коњарника за село Обиљевац.
У Обиљевцу, Коста Војиновић је са својим једномишљеницима захтевао категорички да се дигне оружани устанак. Међутим, Коста Пећанац са својим присталицама и једномишљеницима се није слагао са Костом Војиновићем и његовим захтевом, јер је сматрао да би то било погрешно и преурањено, те да се не би постигао жељени циљ. Али и поред оваквог става и мишљења Косте Пећанца, устанак је дигнут и оружана борба за почела преко села Житног Потока, Куршумлије, Прокупља и шире. Главне вође устанка и оружане борбе били су Коста Пећанац и Коста Војиновић, као и Јован Радовић, са штабом покрета чији је секретар био Братимир Милачић из Беле Воде. Коста Пећанац је тада још увек водио главну реч. У међувремену, на ком месту и где не знам, решено је да се за шира подручја именује војводе и то: за Јабланицу капетан Милинко Влаховић, за Јастребац Ратко Шмигић и Раде Влаховић према Крушевцу, са Тошком Влаховићем као политичким саветником. Пећанац се тада налазио у Топлици, а штаб му је био негде у околини села Барлова. У међувремену су тих дана одређене и четовође за ужа подручја Топлице, и то: за Пасјачу, Јовине Ливаде, Бели Камен и Јабучево - Машан Стојовић, за Бучинце, Балчак, Добротић - Бошко Чупић из Балчака, за Бериље, Растовницу, Влахово, Лукомир и Рачицу - Александар Андрић из Бериља и за Рачу и Косаницу - Ника Куштримовић, са испробаним борцем Јеротијем Ђенадићем. Потом је почела оружана борба у читавој Топлици и шире под руководством Косте Пећанца и Војиновића. Народ у Топлици мало је знао о Кости Војиновићу до Топличког устанка, више се знало о њему по Косаници.
За време оружаних борби у току Топличког устанка, Бугари су стално јуришали и тражили Косту Пећанца, али ra нису могли никако пронаћи. Пећанац је био врло вешт и искусан борац, тих, сталожен, али када устреба и јако строг, врло лукав и увек спреман да намести противника, да му вешто и неприметно подвали. Коста Војиновић је био сушта супротност. Отворен, брз и храбар, борећи се за слободу и ослобођење од окупатора, као рањен прикрио се у једној сеоској воденици у атару села Гргура, и када је био опкољен од стране Бугара, извршио је самоубиство да не би пао жив у руке Бугара. Ради херојске борбе народ Топлице подигао му је споменик у Прокупљу и селу Гргуре. Ја се сећам да су старији људи онда говорили да је Војиновић пореклом из Вучитрна, са Косова.
Поред свих настојања, Бугарима није пошло за руком да ухвате Косту Пећанца, иако је онда он развио свестрану борбу са свих страна према Прокупљу. Због тога су Бугари преко свог капетана Колапчева захтевали да се у интересу народа, реда и мира предају све локалне четовође, гарантујући им живот и слободу. Том приликом предао се само Бошко Чупић, који је убрзо интерниран за Бугарску, и тамо умро, док су остали остали у шуми, и тако сачекали слободу.

Прибележила Божица Младеновић.

понедељак, 07.09.2020.
Р. Д.

Споменик комити хероју

Димитрије Беговић, једини је комитски командант Топличког устанка коме није подигнут споменик. - После 100 година, група грађана и Музеј Прокупља, а уз подршку Министарства културе, покренули су акцију да се гроб хероја најзад достојно обележи

[attachment=1]

Поручник Димитрије Беговић један је од најзначајнијих вођа Топличког устанка који је избио у окупираној Србији у фебруару 1917. Народ Топлице и Јабланице га сматра херојем. Томе је допринело не само Беговићево јунаштво, већ и његово приношење живота целе породице на олтар слободе. Ипак, о ратним заслугама овог великог комитског јунака ништа се не зна изван уско локалних оквира, а није му ни до дан данас подигнут споменик. Тек ове године је на иницијативу групе грађана и Музеја Прокупље, а уз подршку Министарства културе, покренута акција да се гроб Димитрија Беговића најзад достојно обележи одговарајућим спомеником.

Директор прокупачког музеја Дарко Жарић каже да ће пројекат Спомен-обележје Димитрију Беговићу Народни музеј Топлице у Прокупљу реализовати ове године у највећој мери уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије, и да ће се у реализацију пројекта укључити и друга министарства, град Прокупље, АД Планинка из Куршумлије и други донатори. Будући скулптурско-архитектонски меморијал, чији је аутор Драган Раденовић, на осам километара од Пролом Бање, близу мало познатог водопада Рипиводе, биће већ следеће године доступан посетиоцима.

Нешто више о личности и делу овог знаменитог српског официра сазнајемо од професора српске политичке историје на Факултету политичких наука, др Драгана Симеуновића, који је уједно и један од његових најближих потомака.

Казна за устанак била је језива, каже Симеуновић. Пет пута јача окупаторска војска је 25. марта 1917. разбила устаничку војску и потисла устанике у планине. Бугарски војници су убили више од 20.000 Срба цивила, углавном жена, стараца и деце, и спалили 55 села, односно 55.000 стамбених и других објеката. У бугарским покољима посебно су страдали чланови породица из којих је неко био у комитама. Та судбина није мимоишла ни породицу Димитрија Беговића. Бугари су одлучили да га уцене животом његове жене и четворо деце пославши му ултиматум: да потајно преда своју чету или ће му цела породица бити убијена. У писму од 23. марта 1917. Беговић је одговорио: „Убили сте на хиљаде чланова породица комита, убићете и моју, јер се ја никада нећу предати. Српски официр се не предаје.”

Разјарени Беговићевим чврстим држањем које је знатно утицало на подизање пољуљаног морала комита и српског становништва, бугарски војници су његову породицу прво зверски мучили. Након што су његовој жени која је била у седмом месецу трудноће распорили стомак, из њега истргли мушко дете и наболи га на бајонет, убацили су у запаљену појату и њу и све четворо њихове деце, да би живи изгорели. У ужасу нечовечног умирања деца су се толико грчевито сплела око мајке да их после смрти нису могли више од ње раздвојити па су их све скупа морали сахранити у једну раку у селу Гајтан.

Бугарска контраофанзива била је ништа друго до етничко чишћење, наводи Симеуновић. Затиране су целе породице како би се народ одвратио од давања помоћи преосталим комитама. Иако распршени у групице, устаници су наставили да се боре гинући један по један. Њихов крај су убрзавали зима, болест, немање муниције и издаја. Жртва издаје био је и Димитрије Беговић. Један од устаника предао се бугарској војсци и за награду рекао где се на Радан планини налази Димитрије са групом комита. Бугари су хитно покренули велики број војника и 13. јануара 1918. напали комите. Било их је двадесет против једног.

Наређење бугарске команде је гласило: ухватити комитског вођу Беговића живог како би га пред народом мучили и понижавали, и на крају га јавно погубили и тиме означили крај устанка. Када их је бугарска војска опколила, комите су истрчале из скривнице настојећи да борбом прса у прса пробију обруч у чему су неки од њих и успели. Димитрије је рањен остао у обручу са неколико комита.

Тренутак његове погибије заслужује посебну пажњу јер је изузетан јуначки и патриотски чин. Иако рањен, борио се до последњег метка и као одличан стрелац са свог узвишеног каменог заклона, убио велики број бугарских војника. Кад је остао без муниције, комитски војвода се одлучио на чин достојан Стевана Синђелића. Пошто су Бугари били упорни да га ухвате живог и непрекидно му довикивали да се преда, он је у једном тренутку одговорио да ће то учинити, али да као официр жели да се преда искључиво бугарским официрима.

Изашавши у зимско магловито праскозорје из заклона подигнутих руку, Димитрије је у шакама које је сакрио у рукавима шињела држао две одшрафљене бомбе. Грабећи се ко ће пре да га дохвати, бугарски официри који су се полакомили на велики новац од награде, као и напредовање које би им по хватању комитског команданта уследило, потрчали су му у сусрет.

Када су му пришли довољно близу, Димитрије је активирао експлозив који је сакрио под блузу. Од снажне експлозије погинули су и он и два бугарска официра. Избезумљени од беса, бугарски војници су му одсекли главу и набијену на колац носали је данима кроз српска села. У чину његове смрти има и нечег победничког, јер је он сам одлучио кад ће и како умрети, а и нечег џентлменског, када је умирући убио себи равне.

Сахранио га је народ на месту погибије покрај планинског пута, да би његов гроб подсећао млађе нараштаје како се за свој народ и његову слободу жртвује све, па и више од живота.

Када је изгледало да је све заборављено, једнога дана 1921. године Димитријева сестра Милица, која је и сама била комита, решила је да освети брата. Поново је обукла грубу црну комитску одећу, опасала се укрштеним реденицима, затакла за појас револвер и јатаган и на коњу галопом одјахала ка селу Доња Топоница, где је на некој свадби кумовао човек који је издао не само њеног брата већ и много других комита.

Банувши на свадбу која се одржавала у сеоској кафани, незнанка се извинила домаћинима и замолила да јој покажу кума како би му пренела једну важну поруку. Ништа не слутећи, домаћини су јој рекли ко је кум који се у том часу веселио. Милица му је пришла, питала га за име, а затим извукла из појаса пиштољ и сручила му цео шаржер у главу и груди. Потом му је јатаганом одсекла главу и ставила је у торбу.

Гости су се у паници разбежали, а она је одјахала ка Прокупљу где је пронашла начелника округа, коме се обратила речима: „Господине начелниче, ја сам данас убила српског издајника и крвника моје породице који је издао мога брата Димитрија Беговића, српског официра. Чините са мном шта год хоћете, ја сам осветила брата!” Изненађен Миличином одважношћу одговорио јој је да је неће ухапсити због тога што је убила издајника и да иде кући, с тим да издајникову главу однесе његовим сељанима, а да ће је звати, ако буде требало. За почињено убиство Милица никада није одговарала.

Пролазило је време, топличким и јабланичким стазама пролазиле су друге сурове војне и харали нови нараштаји окупатора, крај је опустео. Гроб Беговића је временом заборављен, остајући уз зарасли пут у тешко приступачној забити. Не само да у јабланичко-топличком крају за који се храбри и пожртвовани комита Димитрије Беговић борио и због чије слободе је умро и жртвовао породицу, његово име не носи ниједна улица, школа или слична институција која би новим нараштајима причом о његовом јунаштву распламсавала тако нам неопходни патриотизам кога имамо све мање и мање, него чак ни у целој Србији нема његовог имена у огромним списковима улица, институција, фирми и школа.

Иако су временом усамљени херојев гроб у планини прекрили растиње и заборав свих власти, Димитрију Беговићу, једином комитском команданту Топличког устанка коме није подигнут споменик, и то ни за сто година, ипак је величанствен усмени спомен подигло дивљење народа. У свим прохујалим ратовима тај гроб је био заветно место родoљуба. Њега данас обилазе ретки планинари, понеки ловац или залутали туриста из оближње Пролом Бање. Иницијатори подизања споменика верују да ће се све то ускоро променити.

Izvor: www.politika.rs

Топлички сужњи

… епских размера … имају, скоро увек… то је у природи свих покрета, где се несебично.. па и живот на коцку. Топлички Устанак и није био друго, он је био огледало… једног безграничног полета, смотра толико драгоцених… али свесно принетих на олтар народног жртвовања. И отуда…  у таквом једном сукобу, пуном исполинских надметања, остане и по која сенка што се надвије као облак над светли хоризонт…
Тако, негде у Лепоглави чами усташ Сава Радовић из Мораче, брат поч. Јована Радовића, војводе пиротског одреда. Чуо је, сужњујући, да се славило дело у коме је и он, сасвим, прегорео. Јер од првих дана, када је кренуо с плавих вода Мораче у Топлицу па до данас, он је заточник истог дела. Али несрећан и трагичан заточник, као што је трагична и смрт јуначког војводе Радовића.
Име војводе поч. Радовића је једно од најпознатијих у Топличком устанку. Радовић је велики и неустрашиви борац толиких сукоба, нарочито оних на десној обали Мораве. Неупоредимо одлучан, храбар и расудан војвода Радовић је био ауторитет и фигура за један овакав покрет, где је набујалу снагу и одлучност усташа ваљало умно искористити. А њему за то није недостајало духа и одлучности. Интелектуалац и још даровити говорник, он је уз Пећанца и Војиновића био душа устанка. Одушевљавајући својим успешним и промереним, увек успелим делима своју најближу околину, он је тим више био идол свога брата Саве.
А Сава Радовић, бистар црногорски саљак, старији годинама од Јована, био је у неку руку, заштитник свога млађег брата кога је надасве волео.
- Ако погинем ја, није ништа. Али ако погине Јован, његову ће смрт осетити земља, а највише околина и племе Радовића!
Фаталношћу Јован Радовић не гине од брзометке чијих се фијука није стресао, већ на концу великог дела, тихо и мистериозно умире у Сарајеву, под сумњом тровања. Таква неочекивана смрт, оставља тежак и крвав утисак на Саву, верног пратиоца првих дана четовања.
Међути, ради потпуности, ваља прелистати неколико страница завршне акције војводе Радовића на територији Црне Горе.
Оболевши тешко од маларије војвода Пећанац је неспособан да настави чишћење Црне Горе од аустријских трупа те остаје у Андријевици. Задатак овога гоњења преноси на Радовића и све људство ставља под његову команду. Јован Радовић, јунак, фанатизовани Србин, успешно као и увек, греди своме циљу, али се уз пут, свом силином обара на стари црногорски режим. Он је његов непомирљиви противник. И упоредо са акцијом чишћења терена од непријатеља своје уже отаџбине, он сеје идеју јединства са Србијом.  Био је то и рискантан и смео задатак, јер се традиције не губе преко ноћ…
У то доба, у октобру 1918. године придружује му се у Колашину Сава Меденица, судија обласног суда и заједно је у штабу с Радовићем. Пред улазак у Никшић Радовићу долази и приступа с људима већ чувени одметник Радојица Никчевић. Заузевши Никшић с људима четовође Саве Лазаревића, Радовић држи један ватрени говор с балкона обласног суда, пледира на ново стање и у једном моменту, плах и темпераментан, баца слику краља Николе с балкона.
Никчевић дотле расположен према Радовићу, као да негодује. С црногорском заставом игра у Никшићу народне игре и кличе краљу Николи. Видећи да ова демонстрација може имати хрђав исход, Радовић поставља митраљезе на улици и изгони, скоро на силу, Никчевића и његове људе из Никшића. То је већ отворени сукоб двеју страна или два схватања.
После овога, по наредби команданта Јадранских Трупа, Радовић се креће Сарајеву. Неколико дана потом, долази му и Сава Меденица, заостао негде уз пут. А убрзо, преко Дубровника долази и сам Радојица Никчевић … приближава Радовићу, правдајући свој испад у Никшићу. Али тих дана, једног јутра, Јован Радовић осећа јаке болове у стомаку. Захтева чај, но болови бивају све већи и у року од неколико сати он умире…
Смрт Радовића тешко одјекује. Околина бива осумњичена за његово уморство. Многе саслушава судија сарајевског истражног суда и сви бивају ослобођени, док Сава Меденица, под најтежом сумњом, остаје у притвору. Но после извесног периода истраге, пушта се и он, свакако из недостатка доказа.
Јованов брат Сава очајан је. Он закључује, с колико основа то је неизвесно, да је убица Јованов Сава Mеденица, верујући да је он присталица краља Николе. И да је на миг с те стране и дошло убиство Јованово, и ако недовољно расветљен узрок смрти. Како, нешто доцније, у својој кући у Доњој Морчи Сава Меденица врши над собом самоубиство, то је Сава уверења, да је Меденица убица и да је под грижом савести подигао руку на себе.
И тада Сава Радовић, непрестано утучен болом, не марећи последице и несвесно – спрема освету. У Подгорици убија Мила Дожића - Меденицу из братства Саве Меденице, једног од ретких људи Црне Горе, човека од велике културе и ауторитета. Тако трагедија бива још већа и крвавија, а Сава Радовић осуђен на двадесет година тамновања.
Осам је већ година, како овај топлички усташ иза смрти свога јуначког брата Јована и умнога Дожића, тамнује. Тамнује и пати као заточник безмерне братске љубави.
Војвода Пећанац вели за њега:
- Личне је храбрости онакве, какву је само могао имати. Никада се није својим делима у Устанку хвалио. Нити је себе уздизао. У многим критичним моментима био је кадкада одличан саветник. Љубио је свога брата више него себе…
Ако се сетимо Савиних речи и стрепњи за смрт братовљеву, онда се, у многоме, може разумети душевна депресија која га је устремила да дигне руку на Мила Дожића! И данас је том фаталношћу, криминални осуђеник!
Десетогодишњиса Топличког Устанка, грандиозно прихваћена, треба да озари надом и оне усташе, што су без слободе. Међу њима и Саву Радовића.
Војвода Пећанац који је имао велике љубави свагда за своје сатруднике и одбор за прославу устанка, траже милост за другове из тешких, али славних дана.
Амнестија би обухватила десетину усташа који су починили казнима дела за време Устанка, али чије кривице нису биле толике да им одмах суди преки усташки суд. Окајали су, подоста, од својих несмишљених дела.
Али манифестација данашња према шпартанском подухвату Топличког Устанка, не треба мимо њих да прође. Јер 'нико без греха', а рашчлањивање чињеница и мотива појединих случајева, одводе често заблуди.
Поч. Јован Радовић, војвода пиротског одреда је велика фигура у Устанку. За заслуге што их је тамо починио, и што је, најзад, на том послу и пао, треба ову милост да осети брат му Сава Радовић. Праштати треба, јер то је основ хришћанског милосрђа; праштати чак и онима што су згрешили.
Верује се да ће и племе Меденица, што јако жали овај трагични случај, прећи преко свега, јер то захтева витештво Црногораца. – Вој. Баљозовић, јун 1927.

Јован Радовић.

[attachment=1]

Како је избио устанак у Топлици
Успомене једног четника

Ноћу између 12. и 13. новембра. 1916. год. ситна киша ромињала је после дневне маглуштине, а кроз село Стублу, изнад варошице Медвеђе, промицале су неке прилике, час у гомилици час усамљене и све журиле једној истој кући.
У тој кући, која је била осветљенија од осталих, живео је Димитрије Беговић, који је немилосрдно гоњен од Бугара, јер се скривао и није се дао интернирати. Иначе, он је био из села Доброг Дола, среза Косаничког и горња Јабланица била му је само привремено уточиште. Једна пространа соба ове куће била је пуна људи, најразноврсније одевених. Столови са клупама и столицма били су постављени дуж три стране зида, док је четврта, где су била на једном крају врата, а према средини пећ, остала слободна. Било је неке свечаности и озбиљности у овој соби пуној људи, који су седели око столова, на којима се приносило јело и пиће и изгледало би да је то слава неког угледнијег домаћина, само кад би на столу био славски колач са свећом, а расположење изразитије. Овако, видело се да се нешто друго догађало. А свако ко је знао колико су српском народу били мрски они, што му погазише слободу и наметнуше своје власти, кад би сазнао да се човек, који се налази у зачељу трпезе, — висок , витак и ватрена па ипак пријатна погледа, са пушком уклоњеном уза зид иза својих леђа и револвером за појасом, око кога су били нескинути реденици, - зове војвода Коста Пећанац, знао би откуда ови људи и шта ће они овде. Јер се шапатом од куће до куће по окупираној Топлици, Јабланици и Косаници већ месец дана проносио глас, да је војвода Пећанац прелетео аеропланом са Солунског Фронта и да је донео вести о скором ослобођењу, да ће савезничка офанзива на пролеће почети и да се онда непријатељ има напасти с леђа, да би његов слом био бржи и јачи.
Сада је сам Пећанац са капетаном Влаховићем, поп Митом Димитријевићем и са још 30 четника дошао у ту кућу, ради састанка са виђенијим људима из околине. Сем њих овде су били неколико трговаца из Лебана и Медвеђе, а у име Лесковчана био је Милован Милошевић очни видар из Лесковца, коме се није могло замерити што одлази у Медвеђу, где је имао удату кћер за тамошњог угледног трговца Ђуру Банковића, нити што одлази по селима, где је махом имао своје пацијенте. Ту је био и хоџа из Сијарине са још једним Арнаутином. Разговор се водио о приликама по Србији и на фронту. Жене и они, који нису имали где сести, стајали су стрпљиво и слушали.
У собу су изненада ушла два наоружана човека и назвала добро вече, па се онај већи од њих задржао, рукујући се са онима који су били ближе вратима, а други, омањи, широких бркова пошао је ка војводи, хватајући се левом руком за шубару, а пружајући му десну;
- Ја сам Шумаковић!
- И ја сам Шумаковић - рекао је Коста гласно смешећи се, док се около чу јасан смех. Потом је Коста додао:
- Јесте, сада смо сви Шумаковићи. Паметно је што се тако претстављаш.
- Истина је војводо, да смо сада сви Шумаковићи, али ја сам и пореклом Шумаковић. Тако се зовем, Сима Шумаковић.
- Чуо сам за неке Шумаковиће, добре Србе у гиланском крају, али за овде нисам знао, - рече Пећанац.
- Па ја сам, војводо, отуда. Ево неколико месеца како сам из швапског ропства побегао и кријем се овде по шумама; чувају ме добри људи. Тамо немам куда. Овако, са побратимом Гмитром, крстаримо у друштву и чекамо слободу - ту показа на крупнога и снажног свога друга који већ беше пришао војводи.
- А ти си Гмитар Поповић? – упита Пећанац.
- Ја, војводо!
- Мило ми је што си дошао. Чуо сам за тебе. А много је корисно што се и Сима Шумаковић овде затекао, Јер он мора радити па организацији по Косову.
Шумаковић, са кога су укућани скинули бунду и однели да се просуши, узвикнуо је:
-Хоћу, војводо, нека је са срећом!
Војвода је почео те су обојица направили места за столом близу њега. Затим се дигао и уз чашу у руци изговорио ове речи:
- Хвала вам, браћо и сестре, што сте у оволиком броју дошли на овај састанак. То ме радује, јер видим, да сте за ову годину робовања постали још бољи Срби и патриоте, него што сте били; да сте очували српско име а чували његову част. И ако смо сви доста пропатили, ја видим да сте спремни на још веће патње ако буде затребало. Ја вас братски молим стрпите се и дрште се и даље као до сада, чувајте српско име, немојте се оптуживати, јер ко данас оптужује брата Србина бугарским властима, он је издајник. Коме је учињена каква неправда, нека доставља мени и мојим људима, па ћемо ми водити о томе рачуна. Што ми не будемо могли свршити свршиће наше власти, када будемо ослобођени. Ви сте можда чули да сам ја пре месец-два прелетео аеропланом са нашега фронта и мени је наређено да вам ово кажем, а вас молим да ово примите као нарећење нашега Краља, наше владе и Врховне команде.
- Живео Краљ! Живела српска војска! Живела Србија! – зачули су се узвици, а војвода је наставио:
- Браћо, немојте се бунити противу непријатељских власти. Сила је сила. Што затраже њихове власти морате давати. Ако ли се пак неки њихов силеџија дрзне у вашу част или да пљачка за свој рачун, или убија – јавите мени или мојим људима, ми ћемо се са таквима обрачунавати. Оружје чувајте као очи у глави. Требаће. Ми се морамо организовати и знати шта ко има од оружја. То ће се поверљиво свршити. Образоваће се чете, које за сада неће дејствовати са оружјем, него само речима ширити покрет. А кад почне офанзива наше браће с фронта, свима ће се наредити шта ко има да ради. Нападаће се непријатељска позадина, рушиће се пруге и мостови, кидати телефонске и телеграфске жице и чинити све што треба да се непријатељ уништи. Видите овде и два арнаутска првака. Они су дошли да ступе са мном у везу; то су људи код којих можемо слободно говорити. Они су добили Есад пашине прокламације и њима је наређено да нас у свему помажу. Јер наша се држава бори и за албанску независност, а они Албанци који буду остали да живе с нама, уживаће пуну равноправност. Овом приликом молим присутне трговце, наше добре патриоте, да нас помогну чиме могу: обућом, муницијом, дуваном. Све се прима и све треба. А ми ћемо бележити. Па кад дођу наши, обрачунаваћемо се и плаћаћемо све. Истина, ваше се пожртвовање не може платити, јер су овде животи у питању, али ми смо сви ставили главе у торбе. Ову чашу пијем за здравље нашега Владара, наше војске и ваше. Здраво били!
- Бог ти здравља дао! чули су се узвици.
Неко од четника запевао је српску химну. Други су прихватили. Затим се поново клицало Краљу, војсци и Србији. Јело и пиће доношено је и празни се судови замењивали пунима. Расположење је бивало све боље. Хоџа Сијарински обећавао је потпору од стране Арнаута а трговци су уписивали своје прилоге, обећавајући да ће акцију проширити код својих другова и пријатеља. Милован Милошевић из Лесковца, отпоздравио је војводу са речима да је за поробљени српски народ срећа, што има људи којима се он може поносити и што је он, као четнички војвода, дошао међу своју браћу жртвујући свој живот, да би им пружио утехе у патњи и очеличио срца њина. Затим је обећао да ће код Лесковчана порадити за помоћ четницима.
– Послат сам да вам изручим поздрав оних који с вама не могу четовати али осећају српски као и ви и који ће вас помоћи да не оскудевате у обући и другим намирницама. Ми смо од Синадина Јанковића и још неких обавештени о четничкој акцији и ја сам отпочео код поверљивих људи радити на томе, да вам осигурамо помоћ у материјалном погледу. Морамо сви настати, да нас пробој Солунскога фронта затекне спремне, да помогнемо нашој војсци, да што лакше уништи непријатеља. Само ја молим све вас, да се цео наш рад задржи у тајности, Јер ако непријатељ што год сазна, онда тешко нама. Изгубићемо најбоље људе. Пропашће нада наша у вас и ваша у нас. Једнога да ухвате од наших, било његовом грешком, било издајом, он под страшним мукама може све издати.
- Издаје не сме бити! А за друго ви нисте деца. Радите паметно и опрезно! одговорио му је Пећанац.
'До зоре је трајао тај састанак, распитивањима и објашњењима није било краја. Четници певаху српску химну као и друге патриотске песме', стоји написано у дневнику војводе Пећанца.
Тек у зору, војвода је послао капетана Влаховића, поп Миту, Симу Шумаковића и још три четника да прокрстаре кроз Медвеђску и Туларску општину и изврше припреме за организацију, па да у правцу Врање - Ристовац - Владичин Хан испитају терен за акцију и створе везу са тамошњим крајевима. Другу четину од 5 људи послао је у правцу Мердаре - Копаоник, да угуше шпијунажу која се појавила у томе крају и да 'смакну' Шајку, жену Боја Милачића, која је на очиглед мужу одбегла Бугарину и постала заклети непријатељ Срба. Са остатком чете, војвода Пећанац се повукао у оближњу шуму,где је преданио и увече отишао за Гајтан. – Др. Божа Ђ. Поповић

Напад на Прокупље


[attachment=1]
О нападу на Прокупље војвода Коста Пећанац прича ово:
Седамнаестог фебруара у рану зору пођем са својим штабом за Прокупље. Кад сам стигао до Белољина чуо сам митраљеску и пушчану борбу у Прокупљу. И ако сам био наредио да се варош само опседа а не и нападне, ипак су сеоске и варошке чете напале на варош.
Кад сам стигао до вароши имао сам шта видети. То је била права народна револуција. Старци, жене и деца, чак и сакати инвалиди, све се то дигло са пушкама, секирама и моткама, па закрчило прокупачке улице. Бугарска војска и чиновништво били су се склонили у зграду окружнога начелства и одатле се бранили.
Ја сам у варош ушао на коњу са војводом Војиновићем и пратњом од тридесет коњаника. Народ нас је дочекао необично одушевљено. Кад стигосмо на средину вароши саветоваше нас да се склонимо, јер Бугари пуцају из начелства те бисмо могли изгинути. Ја сам одбио тај предлог. Мени је било страховито тешко што су се ствари развијале овако како ја нисам желео. Знао сам да ће народ овога краја страховито да плати за овај прерани устанак. Осећао сам на души велики терет и тако сам у томе тренутку желео да погинем. И навалице сам кренуо са два коњаника баш тим правцем. Али тада се десило нешто неочекивано. Док су се улицама проламали узвици 'живео' којима ме народ поздрављао, непријатељ је, под сугестијом тога народног одушевљења, прекинуо паљбу. У начелству је било око три стотине војника са официрима, и сви су они нагрнули на прозоре да ме виде. Тек кад сам се удалио они су понова отворили ватру.
Дошао сам на ивицу вароши одакле води пут за Ниш. Ту су још стизале чете из среза добричког и житковачког. Издадох наређење да две чете крену ка Рибарској Бањи, да се појаве код станице Грејач те да нападну железничку пругу. Друге чете сам упутио ка Мрамору. Затим сам свратио у једну кућу, настојао сам да се што пре установи команда места, општински и преки суд.
Бугари у начелству нису хтели да се предаду, стога сам им као парламентара послао бугарског команданта заробљенога у Куршумлији. Они су одговорили да неће више пуцати, али ће ми одговор дати тек кроз двадесет и четири сата. У ствари они су се надали помоћи из Ниша и нису се преварили. Обишао сам болнице које је био отворио др. Јован Ђокић, окружни физикус. Наредио сам најзад да се са заробљеницима поступа најблаже.
Осамнаестога фебруара око седам сати јутра примио сам извештај да из Ниша креће ка Прокупљу један пук непријатељске пешадије са коњицом и артилеријом. Одмах сам наредио да се све чете које се налазе у вароши крену брзим маршем за Мрамор. Тамо кретох и ја са тридесет коњаника. Кад избих на Дебело Брдо, одједном се са својим коњаницима нађох међу бугарским војницима. Био сам јако изненађен, али су и Бугари нашом појавом били толико збуњени, да су почели одступати. Ја искористих њихову забуну, развих у стрелце око стотину четника и појурих за њима. Од тамошњих становника стиже ми још коњаника, те са њима обиђем десно непријатељско крило и појавих се у њиховој позадини. Непријатељ баци на своје десно крило једну чету, али је она била одмах растројена и одбачена. Један део мојих коњаника, под командом Братимира Милачића гурне у позадину и код Александрова нападне на непријатељску комору и зароби је.
Збуњен и растројен непријатељ почне да се повлачи ка Нишу. Ја са једним одељењем пресечем одступницу и поседнем положаје на Мраморском Вису. Непријатељски топови и митраљези почеше засипати моје положаје, те сам био принуђен да напустим поседнуте положаје и да кренем напред, у отворени напад на непријатеља. Испред самога села Александрова измешаше се четници и Бугари. Бугарска артилерија и митраљези морадоше да обуставе ватру јер би тукли и своје трупе.
Наши људи су се борили као лавови. Код Бугара наста колебање. Али баш у тренутку кад смо мислили да је победа на нашој страни погибоше двојица четовођа, Светозар Костић и поп Сретко Ђурић. Оба падоше избодени непријатељским бајонетима. Ја сам се тада десио на десном крилу, јер сам намеравао да једним ударом у бок довршим растројство Бугара. Смрћу ове двојице ваљаних четовођа наступи поколебаност код њихових чета. Ја пожурих да спречим могућу несрећу. Али пре но што сам до њих стигао, непријатељ се проби кроз њих, па затим изби на Мрамоски Вис, поседе шанчеве и поче из њих да дејствује.
Видех да ми је цео план о сечењу одступнице пропао. Прикупих своје људе и реших се да извршим напад на непријатеља у Мраморским шанчевима. Најзад сам успео да га пребацим још за видела на другу обалу Мораве.
Наста ноћ. Своје чете распоредих на левој обали Мораве, а ја свратих у село Азбресницу на преноћиште код нашег свештеника.
Те ноћи између 18. и 19. фебруара стиже ми извештај да су се побунили Арнаути на старој граници и да су два делегата стигла у Прокупље да са нама преговарају. Рано у јутру 19. фебруара чуше се топови од Ниша. То Бугари бране Ниш од напада наших чета. Наши су радили на свима странама, али нам је са свих страна и претила опасност. По моме мишљењу била је најозбиљнија опасност од арнаутског напада, с тога се и реших да на коњу одјурим до Прокупља, те да видим шта желе Арнаути.
Кад сам стигао у Прокупље и састао се са Арнаутима, они су захтевали да са њима одем у Куршумлију, где су их чекали остали Арнаути који треба са нама да преговарају. Ја предадох војводи Војиновићу да одмах оде на фронт, на Мрамор, а ја одох за Куршумлију.
Моји преговори у Куршумлији нису донели никакве резултате. Обећавао сам им новац и жито, али је све било доцкан. Бугари су бацили међу Арнауте једну добру суму новаца те их задобили за себе.
У то добих хитан извештај да се одмах вратим у Прокупље, јер прети озбиљна опасност од непријатеља. Кретох одмах за Прокупље. Тамо сам затекао Војиновића, он није ишао на Мрамор. Он ми саопшти да су Бугари заузели Дебело Брдо и Џигољ. Похитах тамо. Узео сам команду у своје руке. Успео сам да непријатеља потиснем из села Гребац, а затим сам кренуо на Моравски фронт, где ми пође за руком да сву непријатељску снагу вратим на Мрамор.
Од 18. фебруара непријатељски аероплани су се сваког дана навраћали над Прокупље и бацали бомбе. Било је дана кад су бацали на ову мученичку варош и до педесет бомби, мрцварећи нејаке и невине.

Топлица 1917. Време, 1932/1927.


[attachment=1]

Proslava 10. godišnjice Topličkog ustanka

https://vimeo.com/232187343

На десној обали Мораве

Велики народни устанак у Топлици поникао је у крајевима лево од Мораве. Јавност се акцијом устаника на тој страни доста бавила, a главне борбе и значајни моменти устанка, на овом сектору већ су забележени. Међутим, устанак није захватио само крајеве око Топлице, Јабланице, Косанице и Копаоника. Спонтано, згревајући жаром освете потиштен народ, он прелази и преко десне обале Мораве. Зулуми су једнако погађали становништво у читавој окупираној Србији од Бугара. Такав режим изазвао је на отпор. На обалама Топлице, око Нишаве и Заплања, или украј Соко Бање - живео је један народ прожет дубоком и заједничком националном свешћу!
Војвода Пећанац, осећајући такву решеност, шири организацију устанка, и преноси је на десну обалу Мораве. Он то чини не само у циљу да бројно ојача покрет, већ и са стратегијског гледишта. Путем одређених канала Топлица се, као база побуњеника, имала везати крајевима све до старе територије Бугарске. Ваљало је, ради тога имати верних и сигурних помагача, да би једна таква протегнута акција без препрека успела. Прву организацију десне обале Мораве спроводи четовођа Милан Дечански.
Ко је Дечански? У истину, он је и данас сасвим непознат. Скоро се и заборавило на његово име. Многи, као да о њему ништа не знају.
Дечански није из плејаде наших старих националних револуционара што су комитовали кланцима и гудурама Јужне и Старе Србије. Он није био ни са наше предратне територије. Али је био наше крви.
Милан Дечански је потпоручник аустро-угарске војске, Србин, старином из Дечана, чији су преци емигрирали под Чарнојевићем негде у Банат. У великом сукобу европског рата, Дечански је с трупама које су према српском сектору. И одвише националиста, он навлачи сумњу. Осетивши да ће епилог свега бити ратни суд и куршум он се одметне. Уточиште и склониште нађе у селу Александровцу, у топличком крају. Александрово је била јако и напредно насеље чистих Банаћана досељених тамо из Баната још давне 1880. године.
У новембру 1916. г. Дечански дознаје да је Пећанац аеропланом спуштен у Топлицу. Жељан да се раме уз раме бори уз своју браћу, он тражи војводу. И убрзо се налазе и састају. Пећанац уочи у Дечанском доброг и вештог борца. Веран традицијама свога презимена Дечански ускоро формира једну чету устаника сву од самих Банаћана. Та чета бројала је тридесет четника.
Иза заједничког четовања са Пећанцем, показавши се жилавим и истрајним Милан Дечански добија врло важан задатак. Крајем новембра 1916. год. упућује га Пећанац Соко Бањи и Ртњу. Циљ је: радити на организацији становништва с десне обале Мораве, затим, опремати канале за продирање ка пожаревачком округу и Крајини.
Војвода Пећанац то чини с планом. У случају да офанзива на солунском фронту не успе, а она је већ била у пуном јеку, наслониће се на Румуне. Не губећи наду на продор с нашега фронта, он је веровао и у успех румунске војске. Спремао се да се наслони на ову с јачим снагама и да настави циљ који га је и довео у Топлицу.
Четовођа Дечански прелази Мораву и са четом се задржава око Соко Бање. Ту налази на готовост становништва да га у подухвату помаже. Оно му се, у великом броју, придружује. И пре но што је у Топлици избила побуна Дечански напада с устаницима на Соко Бању. То је први препад што га устаници чине противу бугарске војске и њихових окупационих власти. Напад успева и Соко Бања пада у руке четника. Наравно, они не остају за дуго господари над слободом Соко Бање, јер је јачи одреди бугарске војске враћају.
Напад на Соко Бању је дошао изненада и био је ван плана. Из којих је разлога Дечански то учинио, Пећанцу је непознато. О томе сукобу он нема ничега одређенога и позитивнога. Ван сумње је пак, да су Дечански и четници, занети мржњом и осветом, преценили своју снагу те су се устремили према толико надмоћнијем непријатељу.
Оставши дуже на терену у том крају и око Сврљига, Дечански се у априлу 1917. г., враћа у Топлицу да се придружи Пећанцу и договори за даљу акцију. Али су војне потере биле сада честе. На том путу у повратку, на Малом Јастрепцу, Дечански погине (убијен издајом ради новца). Улога Дечанског у операцијама око Соко Бање остаје недовољно расветљена и објашњена, јер њихов иницијатор гине не остављајући никаквих забележака за устанички штаб.
Али Пећанац не напушта идеју о што јачој организацији десне обале Мораве. У колико је покрет био пространији, у толико је ствар устанка имала наде на успех. С тога он тамо упућује нове устанике и с њима своја два најбоља сарадника. То су професор Јован Радовић и суплент Тошко Влаховић.
Произвевши их 9. фебруара 1917. г. у селу Обилићу у Јабланици, четничким војводама, Пећанац им пружа прилику за самосталну акцију. Војводу Радовића наименује старешином устаника за пиротски округ, леву страну обале врањског округа и источну страну нишког округа. Војвода Влаховић, пак, добија за операциони терен крајински окрут, односно да спреми канал за продирање четника у тај крај преко Соко Бање и Књажевца.
Поред разлота, да се, евентуално наслони на румунску војску, Пећанац је јако полагао и на то да преко припремних канала и повереника упадне на територију Бугарске.
Војвода Радовић, који је дотле стекао глас колико интелигентног и разборитог, толико и храброг четовође, прелази у правцу Лесковца Мораву. Чета му се, уз пут, увећава. Приличан број устаника из самога Лековца, и поред јаке контроле, одбегне Радовићу. Околна га села, такође, прихватају, а организација и преко очекивања напредује.
У том времену регрутне комисије купе наше младиће за бугарску војску. Радовић се с устаницима налази близу Власотинаца. Тамо дознаје, да је ова комисија сакупила неколико стотина младића; да их је затворила у власотиначкој школи, и да ће их сутра дан упутити за Бугарску.
28. фебруара 1917. г. војвода Радовић се реши да нападне на Власотинце и да сакупљене регруте ослободи. Приближи се самој вароши и кад падне ноћ уђе у ову. Пузећи по земљи, један од четника неприметно прилази бугарском шиљбоку код капије, запуши му уста да не виче, и савлада га. Други четници нагрну на осталу стражу у дворишту и бомбама је потуку. Затим све сакупљне регруте ослобађају затвора. Пуштају их на поље до последњега. У Власотинцу се створи велика забуна. Борба између устаника и војске развија се ноћу, па се продужи и сутра дан у околини. Регрути одлазе кућама, или се одметају, те многи избегавају да служе Бугарима.
После Власотинаца војвода Радовић иде, преко Заплања, ка Пироту. Спроводи и у том крају организацију и подстиче на отпор. Бугари сада ангажују већи број потерних оделења да гоне устанике и с десне стране Мораве. Чете Радовића и Влаховића, појачане наоружаним сељацима, привлаче знатан број бугарске војске. Та војска је надирала са Софије и ишла је искључиво са задатком да уведе мир на десној обали Мораве. 2. марта 1917. год.. устаници, који су ретко када избегавали сукобе, сударе се с Бугарима код Корвин Града, пред Нишом. Четници су се приближавали Нишу у циљу за руше пругу и железничке објекте. Ниш је, нарочито за време рата. био јака комуникациона тачка. Заузевши положај Корвин Града, који доминира над Моравом и загрозивши железничком и друмском саобраћају, против устаника иде не само пешадија већ и артиљерија. После упорне, једнодневне борбе, Бугари заузму Корвин Град и положаје више њега, дејствујући нарочито артиљеријом.
Уз четнике у овој борбу узимају учешће многи сељаци из Заплања. Они се јуначки држе уз четовође и устанике и утркују се у пожртвовању. Заплање је и пре крстарења војводе Радовића, било у неколико организовано. Сам Пећанац је поставио основе тој организацији. Он је то учинио личним познанством из времена рата са многим Заплањцима. Сем тога војвода је 2. фебруара 1917. г. близу Лесковца, пре почетка побуне, примио једну делегацију из тога краја, с којом говорио о организацији Заплања. Пећанац им је обећао да ће им доћи, али је спонтано самим тим, Заплање већ било уз устанике и њихов циљ. Пред Нишом, у многим местимичним сукобима око Личја и под самом Сувом Планином, - Заплање је неустрашимо и са ретким прегором бранило општу националну ствар.
Радовић и после пропасти устанка у Топлици, није клонуо нити се обесхрабрио. За њега није било колебања ни двоумљења. Он остаје на означеном му терену и продужује организацију. Од Пирота, кроз Заплање на Бабушницу преко Власотинаца до под Врање, његово се присуство осећа. Узнемирава непријатеља и уверава становништво у победу, држећи га да не клоне. Тек јуна 1917. год. враћа се у Топлицу из које прелази у Јабланицу где се састаје са Пећанцем.
Сукоби у Заплању, заузимање Власотинаца, устанак у Сврљигу, борбе на Корвин Граду, напад на Соко Бању и још многи судари с Бугарима пружају нам доказа, да је становништво десне обале Мораве прихватило подухват Топлице и на олтар заједничке мисли принело свој национални и патриотски дуг. Акција становништва ових страна употпуњује овим примерима велико дело Устанка и показује једнодушну решеност народа од Копаоника до Суве Планине.

9. фебруара 1917. године у селу Обилићу, Пећанац честита Јовану Радовићу и Тошку Влаховићу ново звање и положај четовођа.

[attachment=1]

Фото: Музеј Топлице.

[attachment=1]

Војвода Коста Пећанац прича о слому Топличког устанка 13. марта 1917.


Последња битка.
По старом календару 28. фебруара, 13. марта по новом, 1917. године била је последња битка на Гребцу. Она је имала тај значај што су се сви четнички одреди окупили заједно да даду последњи отпор на једном малом делу слободног земљишта. Тај отпор био је судбоносан за целу Топлицу и Јабланицу. Војиновић и ја рачунали смо да ће сва снага непријатељева поћи од Ниша ка Мрамору, зато се ту и сконцентрисала најјача снага устаника под мојом командом. Намеравали смо да на Мраморском Вису дадемо одсудну битку за одбрану долине Топлице. Овај се кланац протезао од Пусте Реке, где су Бугари страдали 1915. године, па затим на Лесковцу, дохватајући долину Јабланице и бранећи је.

Бугарски потпоручник у редовима устаника.
Пред вече 27. фебруара, Бугари су извршили три напада на Мраморско Брдо, и покушали прелаз на леву страну Мораве, али су били одбијени, тако да су се морали повући са свом артиљеријом да бране Ниш. Истог вечера добио сам извештај од команданта рибарског одсека Новице Вељовића, да Бугари и Аустријанци, са великом артиљеријом, коњицом и пешадијом, наступају правац Рибарска Бања-Гребац, и да његов одсек мора напустити Рибарску Бању због великог дејства артиљерије. Послао сам му наређење да све трупе повуче до Гребца, што пре где ћу и ја тамо стићи, и да ћу на Гребцу узети команду свих одсека у своје руке. Видећи да је ово манервисање непријатеља долином Топлице опасно по народни устанак, издао сам наређење свима четовођама да мању снагу оставе на положајима, а све остало упуте форсираним маршом у правцу Гребца.
Исте ноћи кренем се са Мрамора у село Азбрешницу, где сам остао до зоре. У 9 часова изишао сам на положај Гребац, где сам затекао све чете, а међу њима и бугарског потпоручника Ђурђикова, који се четницима предао са 4 митраљеза и прешао на нашу страну, пошто је био велики русофил и што га је његов отац васпитао у духу свесловенства, а са ондашњим стањем у Бугарској није се слагао.

Пет рана потпоручника Ђурђикова.
Тога дана почела је очајна битна, пуна ватре и крви, То је била последња борба, јер сам се решио да из ње дође или слобода или пропаст устанка. Била ми је пред очима смрт или победа.
Тога дана смо Гребац четири пута освајали и губили, јер је непријатељ имао 12 топова, велики број митраљеза и мноштво војника, док смо ми имали свега она четири митраљеза којима је руковао сам Ђурђиков и са којима је непријатељу нанео велике губитке. Појава тих митраљеза изненадила је аустро-мађарску и бугарску војску. Али, непријатељ је био у великој надмоћности. Устаника је било у овој борби 2500.
У 5 и по часова по подне, по врло великом снегу који је непрестано падао била је растурена непријатељска војска. У тој борби и ако је била очајничка ми смо имали врло мало жртава. У њој је добио пет рана потпоручник Ђурђиков. Његово рањавање било је морални пораз за устанике, јер нико међу устаницима није знао да рукује митраљезима. Рањени потпоручник Ђурђиков је молио да га убијемо и да га не остављамо да падне непријатељу у руке. Ми смо га са собом носили. Велика љубав према њему није нам допуштала да га дотучемо. Завоја није било да би му се указала ма каква помоћ. Његове физичке муке биле су велике. Ипак смо га некако спасли. (наставиће се)

Занимљив ми је овај податак о бугарском потпоручнику Ђурђикову. Има ли га негде на списку учесника Топличког устанка? Или одликованих?

Осим у Мемоарима војводе Косте Пећанца име овог бугарског потпоручника нигде се не помиње. Међутим, и војвода, с неколико речи, кратко и непотпуно, говори о њему, тако да је извесно да никада нећемо дознати, - ко је био потпоручник Ђурђиков.

Пуковник Протогеров, у своме извештају Врховној команди о битци на Гребцу, каже да се 'на планини Јастрепцу, западно од друма Вукања – Прокупље, отпор четника појачавао, и то у правцу села Џигољ и кота 1111, 1255, где је оперисало више од 500 четника са једним митраљезом'.

Опште повлачење почиње
После страшне борбе и кише од топовских и пушчаних зрна наредио сам опште повлачење и издао наређење да се нигде фронтална борба не прима, него да се приступи герилском ратовању, сваки за себе. Издао сам наређење пок. Војиновићу који је био код Јанкове Клисуре да је брани и да непријатеља одбије како год зна, пошто је она врло подесна за четничко ратовање. Војиновић је бранио пуна два дана Јанкову Клисуру и наносио велике губитке непријатељу јер је терен био врло згодан. Али кад су непријатељи продрли са бока повукао се са својим четама и прешао у Копаоник, у блажевску општину на положају званом Плоча и ту задао непријатељу један страшан удар какав се још није десио за време овог народног устанка. Ова битка код Плоче решена је у корист устаника, но Аустријанци, како су располагали једном дизијом, успели су да Војиновићу заузму друге главне положаје и он је био принуђен да растури чете и да отпочне герилско четовање по моме првом наређењу.

Наређење за предају Прокупља
Између 28. фебруара и 1. марта по старом календару вратио сам се у Прокупље и тамо сам ноћио са једним коњичким одељењем и својим штабом. Исте ноћи позвао сам грађане, прваке вароши Прокупља, у општину и саопштио им да сутра морају предати вдрош непријатељу пошто је устанак сломљен осудном битком на Гребцу.
Наредио сам им да бугарски чиновници и официри изађу са њима заједно и предаду варош Бугарима и да сву кривицу баце на мене. Веровао сам у официре и чиновнике, да ће са грађанством поступати лепо, пошто сам за време њиховог робовања, са њима лепо опходио и рачунао сам да ће имати утицај на своје када поново заузму Прокупље.
Пред зору 1. марта наредио сам да коњица још за мрака изађе ван вароши ка Данчевићевом млину. Исто сам наређење издао и посади која је у вароши одржавала ред. Лично свог ађутанта Милана Дрљевића, сада адвокатсног приправника у Прокупљу, са неколико коњаника упутио сам га покојном и славном Војиновићу са наређењима шта треба даље да ради и за извештај шта је тамо радио.

Напуштање Прокупља
У моме животу и раду најкритичнији дан, поред многих других незгода, био је 1. март 1917. године када сам напуштао Прокупље, јер сам мислио да свако спава и да ме нико неће видети када ћу напустити варош. Непријатељска артиљерија је већ дејствовала на Прокупље. Становништво је било будно, стрепило, бојало се и спремало се да бежи. Пред мој полазак из Прокупља изашле су да ме испрате три девојчице, међу којима сам познао Божицу, ћерку економа Терзића. Оне су ишле за мном са сузним очима. Враћао сам их кући, али оне нису хтеле да се врате и пратиле су ме до места где су ме штаб и коњица очекивали ван вароши. Ту сам их оставио да плачу а ми смо појахали коње и у трку пошли ка Белој Води код куће мога ађутанта Милачића. То је била последња слободна зона народног устанка.
Бол свију нас био је неизмеран, очајање и разочарење раскидали су нас. Полазећи из Беле Воде за Доњу Топоницу, среза прокупачког наишли смо на 200 деце из среза добричког, које су родитељи упутили у планину да се спасу пошто им је претила велика опасност од покоља. Деца су ишла за Прокупље и између њих неки ме познадоше и узвикнуше: 'Живео војвода Пећанац, наш ослободиоц!'
Мој бол је био на врхунцу. Тада су ми наврле сузе у очи и ја их нисам могао да сакријем. У томе моменту пришао ми је један мали Банаћанин из села Александровца, који је децу предводио, руковао се са мном и рекао ми да су из вароши и села побегли због покоља који ће неминовно наступити. Дао сам му 2000 лева и наредио сам му да одмах са децом иде у Прокупље и да децу размести по кућама, јер им је тамо сигурније. Рекао сам им у шуму нипошто да не иду. И доцније сам сазнао да су деца спасена сваког покоља.  (наставиће се)

Данчевићев млин, на изласку из Прокупља у правцу Куршумлије.

[attachment=1]

Пробијање кроз бугарске редове
2. марта био сам у кући свога четовође Ратка Шмигића, опробаног четника још пре свих ратова. Како сам добио извештај да се све устаничке чете повлаче пред непријатељем и да ће бити притешњене код старе границе од 1912. године, издао сам наредбу да се полако пробијају позади непријатеља у малим одељењима, како би избегли опасност и склонили се, јер је непријатељ наступао на целоме фронту. И сви који су ме поспушали прошли су без жртава, а други код старе границе претрпели су велике губитке од Арнаута и Бугара. Ја лично отишао сам у планину Соколовицу, где је случајно наишао мој ађутант Дрљевић које се враћао од Војиновића и дао ми извештај о борбама и победама на сектору Војиновићеву, као и новац пошто се благајна налазила у његовом, Војиновићевом штабу.
Ујутру 3. марта успео сам да се пребацим непријатељу иза леђа без икаквих губитака. И тога дана пала је Куршумлија поново у непријатељске руке. Срећом њу су заузели Аустријанци преко Јанкове Клисуре са фронта Војиновићевог, те није било оног покоља како су га Бугари замишљали да изведу, пошто су Куршумлији нарочито желели да се освете, јер је у њој устанак букнуо и што сам у њој и ја тада живео. Што Аустријанци нису према тамошњем становништву тада вршили готово никакав терор има се захвалити г-ђи Јелени Јевђенија Манделбаума апотекара из Београда, сада апотекарског потпуковника, која је говорила немачки и која је успела да главног команданта аустро-угарске војске убеди да народ за устанак није ништа крив, већ Бугари због свога незапамћеног терора над њим, што су Аустријанци и примили. Са падом Куршумлије пала је понова у непријатељске руке последња слободна зона народног устанка.

Јунаци са Грбавче
Устанак је трајао од 14. фебруара до 3. марта и у том времену имали смо у својим рукама: Куршумлију са срезом косаничким, Прокупље са срезовима прокупачким и добричким, Лебане са лебанским срезом, Јабланицу са јабланичким срезом и један део пољаничког среза (сва три среза су из врањског округа), затим имали смо даље половину среза копаоничког са Блажевом до реке Расине, Рибарску Бању са једним делом расинског среза са леве стране реке Расине до Ђуниса, где је пресечена главна пруга Београд-Ниш, јер су мост на Морави и остали објекти бачени у ваздух, па затим пресечено са непријатељем срез заппањски округа нишког. Соко Бању и околину села Грбавче, сврљишког среза. Овим се јунацима из Грбавче дивим јер су се сами дигли на устанак без ичијег наређења са леве стране Мораве и из њиховог села погинуло је 84 човека. Сва су та места 17 дана била под мојом командом. У народу је владало весеље и раздраганост. Свако је журио устаничним одредима и све што је било снажно да пушку носи било је под мојом командом. Али под навалом огромног мноштва непријатељске војске која је била куд и камо боље снабдевена муницијом и осталим потребама и поред све своје велике воље и пожртвованости ми смо морали одступити и предати им у руке поново сва ова места.

[attachment=1]

Поход на Бугарску
После устанка главне снаге нису уништене, јер је на броју било још 4800 бораца у шуми. Од овог броја организовао сам једно одељење од 1000 пешака и сто коњаника на Ђурђев дан 23. априла 1917. године. Њима сам рекао да идемо на фронт, међутим ишли смо на Ћустендил Бању, на стару бугарску територију, где се налазила бугарска Врховна Команда са слабом посадом. Као надзорна власт над бугарском Врховном Командом био је један баварски принц са једним немачким генералом.
Ту сам учинио једну грешку коју морам да признам, зато што сам напао станицу у Ристовцу и порушио мостове на главној прузи Врање-Скопље. Ту сам имао борбу са Бугарима и Немцима. Погинуло је 50 Бугара и већи број Немаца. Овде смо изгубили 72 устаника од којих 30 Руса, јер су били напити. То је прва моја грешка.
Друга грешка била је у непознавању географске карте и место да одем у Ћустендил Бању, на границу Бугарске и Турске од 1912. године, ја се упутим лево ка Босиљграду, којег смо заузели 3. маја 1917. године. Заузео сам Босиљград и запалио га са врло малим губитцима. Десет дана остао сам на старој територији Бугарске. За мој поход на Ћустендил Бању нисам никоме говорио међу четницима.
Док смо се налазили у Босиљграду Немци, Аустријанци и Бугари сконцентрисали су сву своју снагу за одбрану пруге и нису ме могли гонити. Зато сам несметано седео 9 дана у Босиљграду. За Бугарску је заузеће Босиљграда био већи удар него и устанак, нарочито су страховали када сам заробљене рањенике пуштао као и неке бугарске чиновнике, информишући се пре пуштања од њих за пут према Софији. То је улевало запрепашћење и страх у водећим бугарским круговима.
Босиљград сам напустио својевољно, јер ми он није ни био циљ, већ Ћустендил Бања, због бугарске Врховне Команде, али до које нисам дошао као што рекох због недовољног познавања географске карте. Из Босиљграда преко Бесне Кобиле, Јелашнице, Сурдулице, Владичиног Хана, дошао сам до села Лукова где сам имао борбу са Бугарима и у њој изгубио 12 четника. У овој је борби рањена и Стојанка четник, звана каплар Стојан и која се сада налази у Земуну. Продрли смо затим у Топлички округ. (наставиће се)

На путу за Црну Гору
После овога остао сам у Топлици до 26. октобра 1917. године. Тога дана прешао сам из Топлице на крушевачку територију, која је била под Аустријанцима, у село Ломницу. Ту сам остао све до 1. марта 1918. године. Тога дана вратио сам се понова у Топлицу где сам остао до 15. августа. Увек је уз мене било по неколико људи из мога штаба, који су ишли и обилазили по шумама и селима појадине четничке војводе и групе четника и о њима ме обавештавали. Налазили смо се под оружјем али никакву акцију нисмо предузимали.
После свега овога одлучио сам се да идем у Црну Гору и 15. августа прешао сам у Санџак и ту се задржао у Косовском Колашину, где ме је и пробој Солунског Фронта затекао. Кад сам чуо за наступање наше војске са Солунског Фронта заузео сам свој родни крај и у коме сам заробио 12.000 непријатељских војника са генералом Саркотићем. Међу заробљеницима било је много Хрвата из Загреба, Дубровника и Сплита.

Протогеров организује покоље
Народ у Топлици је устанак најсрдачније поздравио и примио. То се види из броја четника који су нам се придруживали. Али када је Протогеров преузео команду над крајевима окупираним од Бугара у октобру 1917. године и настанио се у Нишу, он је сматрао за потребно да пошаље своје чете у крајеве где је букнуо устанак да изврши општи покољ и стрељање свег оног што им је дошло до руке без обзира на пол и узраст. И кад се узме број погинулих у устанку, било да су они били борци или само грађанство, број свих других мучки поубијаних и покланих три пута је већи.
За пример нека вам служи ово: у селу Мачковцу 3 километра од Куршумлије, где је прва пушка пукла за време устанка, стрељано је невино 43 лица, међу њима и две рођене сестре, девојке које нису имале никаквог удела у устанку. По жртвама долази затим село Дедињце 8 километара од Куршумлије. У њему је стрељано и поубијано све што се нашло само за то што је у њему живела моја родбина. Још један пут вам велим да су жртве тада биле врло велике само због крволоштва садистичког Протогерова.

Смрт војводе Косте Војиновића
Много са писало о славном војводи Војиновићу-Косовцу, али још није све речено о њему. Коста је био млад, храбар, јуначан и одважан човек. Његова одважност ишла је толико далеко да је у појединим часовима могла да буде на штету устанка, али он је ипак срећно свршавао све своје борбе. Поред свих ових личних особина Војиновић је био и учен човек. Међу свима нама једини је он познавао одлично географску карту. И да је он био са мном не бих отишао у Босиљград него бих стигао у Ћустендил Бању и успео бих да заробим бугарску Врховну Команду.
О Војиновићевој погибији се мало објавило. Кад сам наредио герилско ратовање он је са својим одељењима држао ибарско-копаонички одсек и стално био у додиру са мојим одељењима. Како је 1918. године у јануару месецу била велика зима то је из шуме сишао у село Гргуре у једну воденицу са својим пратиоцима да узме хлеба и да се мало огреје. Имао је обичај да никад на носи разервну хрену. Ту у воденици видели су га неки сељаци из села Почерађе и о томе обавестили бугарску команду која је одмах послала велика потерна одељења са митраљазима у ноћи између 3. и 4. јануара и они су опколили и напали на воденицу. После очајне борбе Бугари су успепи да митраљезима и бомбама разруше воденицу и под тим рушевинама нађено је тело покојног Војиновића и његових пратилаца. Извршан је преглед његовог леша и утврђен његов идентитет. Утврђено је да је био рањен у ногу и у гпаву.
Рану на нози имао је још раније, а рану на глави сматрам да је сам себи задао убивши се када више није могао да одоли навали. Његов леш пренет је у Куршумлију и ту ја био изложен неколико дана. Затим је био враћен у Гргуре где је и сахрањеи на гргурском гробљу.
Прибележио: Рад. Станисављевић (1929)

Државна церемонија, поводом обележавања 106 годишњице од избијања Топличког устанка.
Прокупље, Трг палих бораца,  недеља 26. фебруар 2023.


[attachment=1]
Церемонију је, испред Владе Републике Србије и њеног Одбора за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, предводио државни секретар за рад, борачка и социјалана питања Зоран Антић. Обележавању овог историјског датума, присуствовали су и помоћник министра одбране Синиша Радовић, државни секретар у Министарству одбране Немања Старовић и државни секретар у Министартсву културе и информисања Миодраг Ивановић. Војску Србије представљао је генерал мајор Слађан Стаменковић и командант 3. бригаде Копнене војске пуковник Драган Антић.
Делегација Владе је полагањем венаца одала почаст погинулим јунацима, а њима су се придружиле и делегације Града Прокупља, Топличког округа, Полицијске управе Прокупље, Војске Србије у Прокупљу и бројна борачка удружењa, која негују традицију ослободилачких ратова Србије.
Пре самог почетка церемоније, испред споменика Топличким јунацима, свештенство цркве Светог Прокопија, одржало је парастос палим јунацима у Топличком устанку. Потом су се присутнима обратили Зоран Антић, државни секретар за рад, борачка и социјалана питања и Мирослав Антовић, заменик градоначалника Прокупља. У културном делу програма учествовао је хор цркве Светог Прокопија, прокупачки песник Срђан Живковић и глумац Иван Стојановић.

Колико ја видим на овој слици мало је ту, осим званичника, грађана.

Иако је догађај био плакатима и прокупачким медијима месецима најављиван, (релативно) мали број грађана присуствовао је и државној церемонији, на којој је премијерка Ана Б. својом беседом открила споменик 'Гвозденом пуку' 2018. г.
Нешто се нама (Прокупчанима) догодило, да смо овакви какви јесмо. Шта човек да каже на све ово? Ништа! Нек остане без одговора. Да л'?

Није много више било ни на државној церемонији у Лазаревцу прошле године поводом годишњице Колубарске битке. Имам утисак да је било више аустроугарских униформи од грађана чији су преци

Некада су се на такве свечаности доводили ђаци из старијих разреда основне и из средњих школа. Данас тога нема.