PALUBA

Mnogo je junaka bilo u srpskoj vojsci tokom Balanskih i I svetskog rata ali nista manje nije bilo ni junakinja. Od medju njima najpoznatije Milunke Savic, preko Sofije Jovanovic, Nadezde Petrovic, skotskih bolnicarki do  Flore Sands jedine zene oficira u srpskoj vojsci. Ali to su one zene za koje se manje-vise dosta zna, a koliko su poznata imena Natalije Javornic, Ljubice Cakarevic, Anke Djurovic Crvencanin..

O njima i mnogim drugim heroinama I svetskog rata bice reci u ovoj temi.

Pošto već imaju svoje posebne teme necu pisati o Milunki Savić, Ledi Pedžet, Milici Miljanov i Flori Sands.

Slavka Tomić

Slavka Tomić je zaboravljena srpska heroina iz Prvog svetskog rata i narednik Vojske Kraljevine Srbije.

Jedine informacije o njenom postojanju se nalaze u u francuskom listu Ekselsior iz 1916. godine, koji je izvestio o Slavki iz srpskog vojničkog logora u Solunu upravo kad ju je odlikovao jedan francuski oficir. Dva puta je Ekselsior stavljao Slavku na naslovnu stranu.

Novembra 1915. godine u Makedoniji ju je pronašao i slikar Almeri de Lobel-Riš koji je načinio njen akvarel.

[attachment=1]

To je sve što znamo o devojci koja je prešla put od četnika do narednika srpske vojske. Njena sudbina posle 1916. godine je nepoznanica.


Prvi tekstovi, uz koje je štampana i fotografija osamnaestogodišnje Slavke u uniformi, objavljeni su 4. februara 1916. godine u britanskim novinama Dejli skeč i Dejli miror. Izveštavajući iz Soluna, britanski reporteri su narednicu Tomić nazvali maskotom Balkanske armije, navodeći jedino da je dve godine u borbenim redovima srpske vojske.
 
Nekoliko dana kasnije, 9. i 25. februara, privlači i pažnju francuskih medija. Njena fotografija se našla na naslovnoj strani Ekselsiora, koji joj odaje počast nazivajući je srpskim vojnikom i srpskom heroinom. Francuski ratni izveštač iz Soluna Žil Rato je u listu Gal 11. februara objavio i razgovor sa komitom Slavkom Tomić.
 
U rat je ušla kao običan vojnik. Povređena je u bici u Sarajevu i otad ima metak u kolenu. Nežnog lica, gotovo dečjeg i sa sitnim svetlosmeđim očima, Slavka se smeši kad se povede razgovor o njenim saborcima, a mršti kad joj neko pomene Austrijance i Bugare. Razgovarali smo posredstvom prevodioca. Prvo mi je ispričala da je unapređena u narednika, zahvaljujući zaslugama u borbi protiv Nemaca. Zatim je izjavila da joj je jedina želja da, pošto joj u francuskoj bolnici pomoću rendgena izvade metak koji je sprečava da savija desnu nogu, stupi u novooformljene bataljone srpske vojske u Solunu – zapisao je Rato.
 
U domaćoj istoriografiji i publicistici nema podataka o tome odakle je, kada se, gde i kom četničkom odredu pridružila. Žene nisu bile u sastavu redovnih jedinica Vojske Kraljevine Srbije, a one koje su želele u borbu priključivale su se dobrovoljačkim jedinicama.
 
[attachment=2]

Početkom rata 1914. godine, srpska vlada je formirala četiri dobrovoljačke jedinice: Zlatiborski četnički odred pod komandom majora Koste Todorovića, Jadarski odred sa komandantom majorom Vojinom Popovićem, Rudnički četnički odred majora Voje Tankosića i Gornjački odred pod komandom Velimira Vemića.
 
Slavka Tomić je najverovatnije do Sarajeva, gde je ranjena, stigla sa Gornjačkim odredom, koji je sa jedinicama Užičke i Sandžačke vojske 1914. godine prešao u istočnu Bosnu i krajem septembra stigao do Pala. (Gornjački odred je ratovao u sastavu Limskog odreda.)
 
– Gornjački odred majora Velimira Vemića formiran je u Svilajncu i u njemu je bilo dosta Vojvođana. Ovaj odred, septembra 1914. godine, stigao je do Pala i Sarajevskog polja, odnosno prodro u najdublju pozadinu. Trojke odreda spuštale su se i u samo Sarajevo – piše istoričar Milan Micić u knjizi "Srpsko dobrovoljačko pitanje u Velikom ratu".
 
Njujork tajms 5. marta 1916. godine, međutim, piše da je Slavka ratovala sa komitama majora Voje Tankosića. Tu je jedinicu inače u prvim ratnim danima formirao Jovan Babunski, jer je Tankosić bio optužen za učešće u atentatu na Franca Ferdinanda i pritvoren po nalogu Austrougara.
 
[attachment=3]

Verziju amerčkog lista o Slavkinom pripadništvu Tankosićevim komitama osporavaju ratni izveštaji srpske Vrhovne komande, u kojima nije zabeleženo da su pripadnici te jedinice dolazili do Sarajeva 1914. godine.
 
Tankosićevi četnici su se, međutim, na početku rata borili zajedno sa ljudima Jovana Stojkovića Babunskog, braneći srpsku prestonicu, i iz tog vremena možda potiče i poznanstvo Slavke sa starim komitskim vojvodom, koji je posle borbi u odbrani Beograda prekomandovan u Makedoniju, gde će Tomićeva godinu dana kasnije vojevati.
 
U vreme kada su nastali tekstovi o srpskoj ratnici, većinom februara 1916. godine, srpska vojska se sa albanske obale evakuiše na Krf, a deo jedinica nastavlja operacije u sadejstvu sa francuskim trupama u Novim oblastima (današnja Makedonija). Među tim borcima je i Slavka, o čemu svedoči portret koji je francuski slikar Almeri Lobel Riš naslikao novembra 1915. godine u Kavadarcima.
 
Taj crtež je Slavka lično potpisala ćirilicom, a danas se i on i akvarel cele figure mogu naći i kupiti na sajtovima koji prodaju reprodukcije Lobel Rišovih slika i grafika.

– Devojka narednik se na planini Babuni borila kao lavica. Nije htela da pođe sa vojskom u Albaniju i vratila se u Solun u nadi da će uskoro na strani Francuza ratovati protiv Bugara – napisao je francuski izveštač Žil Rato u francuskom Galu.
 
Srpska vlada je, uoči napada Austrougarske, Bugarske i Nemačke, 1915. godine od četa u Makedoniji formirala "Leteći žandarmerijski odred", koji je bio direktno potčinjen Vrhovnoj komandi, a jedinicu je predvodio Jovan Stojković, našavši se tako ponovo na planini po kojoj je, još iz vremena vojevanja protiv Turaka, dobio nadimak Babunski.
 
Do početka bugarskog napada na Srbiju, oktobra 1915. godine, ta jedinica je služila za održavanje reda u Novim oblastima i za borbu protiv bugarske komitske akcije.
 
"Leteći žandarmerijski odred" je početkom bugarskog napada 1915. godine postao deo Trupa Nove oblasti i učestvovao u borbama protiv bugarskih jedinica. Od sredine oktobra 1915. godine, delovi odreda su se borili i u Kačaničkom klancu protiv delova 3. bugarske divizije.
 
Dopisnik pariskog Žurnala pisao je da su dobrovoljci žandarmerijskog odreda „pravili čuda od junaštva".
 
– Dvesta žandarma, krveći se mesec dana, do 14. novembra branilo je Kačanički klanac – piše Žurnal.
 
Za žandarme u Kačaničkom klancu se govorilo da se "bore sa bugarskim operativnim jedinicama kao risovi", piše Žurnal.
 
Posle mesec dana borbi, zbog kasnog reagovanja i oklevanja sila Antante, francuske trupe generala Morisa Saraja prinuđene su na povlačenje ka Solunu, a sa njima se povlači i odred Babunskog, koji se našao u sastavu 8. puka afričkih lovaca.
 
Pojava žene ratnice je izazivala veliko interesovanje savezničkih vojnika i novinara u Grčkoj. Jedino je još među ruskim borcima bilo žena na prvoj liniji fronta. U knjizi "Heroine Velikog rata" E. V. Voltersa (London, oktobar 1916), kao primeri ratnica pominju se jedna "ruska amazonka", čije ime nije navedeno, i srpska narednica Slavka Tomić.
 
– Bila je visoka i stamena devojka, stasa koji podseća na kakvog mladića koji se aktivno bavi sportom. I njeno lice više nalikuje izrazu nekog veselog i dobroćudnog mladića. Međutim, u tom izrazu se primećuju i blagost i nežnost, koje otkrivaju ženska osećanja. Nosi pripijenu šajkaču srpske vojske i prepoznatljiv vojnički šinjel sa zbijenom dugmadi duž grudi i epoletama na naramenicama. Na njenom šinjelu vidimo ordenje i odlikovanja. To znači da ta mlada Srpkinja nije bila samo aktivna žena vojnik već je bila i borac koga su krasile pozamašna hrabrost i razboritost. Njeno ordenje nam govori da je u službi provela najmanje dve godine, čime je stekla narednički čin, a za jednu osamnaestogodišnjakinju to je svakako jedinstveno iskustvo! – zapisao je Volters.
 
Anegdota koju je zabeležio francuski izveštač Žil Rato možda je opisuje još bolje.
 
"U srpskoj vojsci svi znaju ovu ženu narednika. Kad je sunarodnici sretnu na nekom solunskom keju, odmah joj prilaze i bratski je zagrle. Nedavno su joj u zabačenoj ulici prišla dva grčka vojnika. Jedan od njih ju je uzeo za ruke, tobože da joj čestita, a drugi joj je oteo novčanik u kom je čuvala sav novac koji je imala – trista franaka. Primetivši šta su joj uradili, devojka vojnik se zaklela da će se osvetiti.
 
Obišla je grad uzduž i popreko i dva dana kasnije se našla licem u lice sa dvojicom grčkih vojnika koji su je opljačkali. Skočila im je za vrat, uhvatila ih za kragnu tunike i tako odvukla do policijske stanice na Trgu slobode. U džepu jednog od lopova pronašli su novčanik te gospođice, u kom je ostalo malo više od dvesta franaka."
 
Novinari su pisali i da je Slavka Tomić rođaka doktora Splavskog. Boleslav Splavski, Poljak, stigao je u Srbiju 1913. godine iz Kališa i radio je kao lekar u vojnoj bolnici u Beogradu. Tokom Prvog svetskog rata je bio upravnik privremene vojne bolnice u Velesu, a kasnije lekar bolnice u Solunu.
 
U dostupnoj dokumentaciji o doktoru Splavskom, koja se nalazi u arhivi Vojnomedicinske akademije u Beogradu, nema podataka koji bi mogli da pomognu u razotkrivanju rođačkih veza sa Slavkom, ni podataka iz kojih bi se bar moglo saznati iz kog je mesta rodom.
 
U britanskom Kraljevskom muzeju (Imperial war museum) sačuvan je i video-snimak Arijela Vargasa, u čijem je opisu navedeno da "srpska heroina pozira snimatelju tokom razgovora sa britanskim i srpskim oficirom. Prihvata cigaretu koju joj nude i osmehuje se, okružena svojim saborcima."
 
[attachment=4]

U Srbiji se o Slavki nije pisalo za vreme Velikog rata. Ne zna se da li je, posle formiranja Solunskog fronta, nastavila vojevanje u komitskoj četi Jovana Babunskog oko Prespanskog jezera, ili je bila među borcima na Kajmakčalanu.
 
Ostalo je nepoznato da li je doživela trenutke pobede o kojoj je sanjala, i ako jeste – gde je posle nestala.


Izvor: Wikipedia, Dnevno.rs

Sofija Jovanović

Rođena je 1895.godine u Beogradu. Otac joj je bio mesar i imao je vise cerki ali ne i sina junaka. Umro je dok je bila devojcica. Kada je izbio Prvi balkanski rat Sofija je bila maturantkinja. Tada se prijavila da bude dobrovoljac-četnik. Prema nekim izvorima prijavila se pod imenom Sofronije Jovanović ali je odbijena da bi sutradan ipak bila primljena.

Prošla je obuku u Prokuplju i Vranjskoj banji a vatreno krštenje je imala na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi. Tako je postala prva žena-borac u srpskoj vojsci.

Počela je da dobija odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Tada se njena fotografija našla i na dopisnici, a objavljena je i u pariskom „Malom žurnalu“ 1912. godine.

[attachment=1]

Izmedju Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata radila je u Direkciji železnice. Već prve noći Prvog svetskog rata učestvovala je u borbama. Bila je u sastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda. Sa grupom boraca koju je predvodila prešla je preko Save radi izviđanja neprijateljskih položaja i presecanja telefonskih vodova.  Tom prilikom su poneli i dve srpske zastave koje su postavili na karaulu odakle su pokupili naoružanje i municiju i vratili se nazad.

Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari.

[attachment=2][attachment=3]

U oktobru 1915. godine kada je Nemačka povela ofanzivu na Srbiju bila je u borbama od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i povlačenje preko Albanije, učestvovala u proboju Solunskog fronta. U ratu je bila ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja.

[attachment=4][attachment=5]

Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. Ostala je zaboravljena naročito posle Drugog svetskog rata. Preminula je 1979. godine i sahranjena je uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Wikipedia, bastabalkana.com

Oliva Mej Kelso King

Oliva Mej Kelso King (engl. Olive May Kelso King; 30. jun 1885—1. novembar 1958) bila je vozač ambulantnih kola Srpskog saniteta na Solunskom frontu, u toku Prvog svetskog rata. Odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i Ordenom Svetog Save.

[attachment=1]

Rođena je u bogatoj sidnejskoj porodici ser Kelso Kinga i njegove žene Irene. Školovala se u Engleskoj školi za devojčice u Sidneju, a kasnije i u Nemačkoj. Bila je avanturistkinja i bavila se planinarenjem.

Početkom Prvog svetskog rata Keslo se 1914. našla u Engleskoj. Rešena da pomogne i podrži ratne napore, dobrovoljno odlučuje da postane vozač ambulantnih kola. Kako je Vojska kupila sva vozila, Keslo je bila primorana da od svog novca kupi polovni kombi, koji je preuredila za potrebe ambulantnog vozila i nazvala ga “Slon Ela”. Početkom 1915. godine pridružila se Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi, a zatim je prešla u Bolnicu škotskih žena. Ovu bolnicu osnovale su Škotske žene po ugledu na slične bolnice u Francuskoj, Rusiji itd. Bolnica je imala za cilj pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima se ratovalo u Evropi, a posebno Kraljevini Srbiji, budući da se nakon balkanskih ratova ušla u novi rat manje naoružana, manje pripremljena i sa nedovoljnim sanitetom.

[attachment=2]

Sredinom maja 1916. godne, Kelsovoj se ukazala prilika da bude vozač u srpskoj vojsci na Solunskom frontu, koji je nastao 1915. godine kao pokušaj saveznika da pomognu srpsku vojsku. Tako se pridružila jedinici pukovnika dr Romana Sondermajera, koji nakon smene dr Lazara Genčića 1916. godine, postaje načelnik saniteta Vrhovne komande. Vozila je ambulantna kola sa registarskom tablicom broj 3. U aprilu 1917. godine unapređena je i proglašena narednikom. Izuzetno junaštvo pokazala je tokom velikog požara u Solunu koji su slučajno izazvali francuski vojnici 18. avgusta 1917. Vozila je dvadeset i četiri sata bez prestanka, prevozeći ljude na sigurno. Za pokazanu požrtvovanost i herojstvo tada,
odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost.

[attachment=3]

Nakon rata nije želela da napusti Srbiju. Krajem 1918., uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvorila je sedamnaest mobilnih kantina za pomoć najugroženijim Srbima, obezbeđujući im lekove, hranu i odeću. Njen otac je osnovao fond za otvaranje kantina. Sakupljeno je više od 10.000 funti. Kantine su otvorene u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu, itd. Preostali novac donirala je u dobrotvorne svrhe. Za ljubav prema Srbima i humanitarni rad, kralj Aleksandar joj je 1920. dodelio kraljevski Orden Svetog Save. Po povratku u Australiju bila je aktivan član organizacije Girl Guides Australia, gde je između ostalog, držala govore o iskustvu stečenom u toku rata. Preselila se u Melburn 1956., gde je i umrla 1. novembra 1958. godine.

Izvor: Wikipedia, Pinterest

Još jedan ratni prikaz Sofije Jovanovic

[attachment=1]

i jedna posleratana fotografija

[attachment=2]

Наталија Бјелајац

Наталија Бјелајац, рођено име Антонија Јаворник (Марибор, 1893 - Београд, 1974) била је српска хероина, болничарка и наредник српске војске у Балканским и Првом светском рату. У борбама је рањена дванаест пута и за испољену храброст одликована дванаест пута.

[attachment=1]

Рођена је 13. маја 1893. године у Марибору, у тадашњој Аустроугарској царевини као Антонија Јаворник, у породици словеначке националности. Била је под великим утицајем стрица Мартина, бившег поручника аустроугарске војске са службом у Босни. Незадовољан стањем у војсци и држави, у којој се нашао стицајем околности, преко Дрине прелази у Србију и у српску војску. Приче стрица о Србији и књиге које је доносио при посетама породици у Марибору, само су још више подргрејавали жељу код Антоније да крене за стрицем. После завршене осмогодишње школе, после два неуспела покушаја, када су је незадовољни родитељи њеном одлуком враћали, из трећег пута, она је стигла у Крагујевац. У град у којем је службовао њен стриц, као капетан српске војске у једанаестом пешадијском пуку „Карађорђе”. По њеном сведочењу у књизи „Жене-Солунци говоре” Антонија Ђурића, то је било 10. априла 1912. године.

По почетку Првог балканског рата (8. октобра 1912) Антонија Јаворник пријавила се као добровољац и променила је име у Наталија Бјелајац. То је урадила бринући се за породицу, која је остала у Марибору. Добила је задужење болничара у пуковској болници 11. пешадијског пука „Карађорђе”. Са тим пуком је учествовала у ослобађању Србије од Турака, правцем Косово Поље, Куманово, Скопље, па преко Косова и Метохије, Призрена, планина северне Албаније према Љешу, Кроји, Тирани, Драчу и Скадру...

Други балкански рат (29. јун – 10. август 1913) је било и прво ватрено крштење сад већ Наталије Бјелајац, на положају близу Дренка и коте 550. Због исказане храбрости у борбама добила је и прво одликовање медаљу Милош Обилић.

За Наталију Први светски рат је почео борбама у околини Шапца, у време Церске битке у којој је погинуо њен стриц капетан Мартин Јаворник. Са првим борбама добила је и другу медаљу Милош Обилић. Даљи ратни пут је води у Београд, где је учествовала у одбрани града. Била је учесник и сведок повлачења војске преко планина Црне Горе и Албаније, умирања на острвима Крфу и Видо. После опоравка са војском стигла је у Солун, на Солунски фронт, учествовала у битци на Кајмакчалану, која је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. После пада Кајмакчалана, пробоја Солунског фронта и ослобађања Битоља, добила је и највредније одликовање Карађорђеву звезду с мачевима.

Војничка срећа је и даље пратила, увек је била тамо где је било најтеже и најкрвавије. Поред поменутих одликовања Карађорђеве звезде и две медаље Милош Обилић, Наталија Бјелајац је носилац Албанске споменице, Ордена белог орла, Медаље за војничке врлине, Медаље за услуге краљевском дому, француске Легије части, витешког реда 5. степена (највише француско државно одликовање) и руског Ордена Св. Јурја 3. степена.

http://www.youtube.com/watch?v=IWW0FJfcOUk

После склапања примирја, после десет година, први пут је посетила породицу у Марибору. После посете вратила се у Београд, запослила се и живела скромним животом.


На почетку Другог светског рата била је ухапшена од стране Гестапоа и спроведена у логор на Бањици.

Умрла је 16. августа 1974. године у Београду, тачно на шездесетогодишњицу Церске битке. Готово нико није знао ко је, тако да су и становници мале улице на крају Маринкове баре мало знали о њој. Из милоште су је звали „Нана”. Када је умрла побринули су се за сахрану, подигли скроман спомен и на њему уклесали ове речи: Наредник српске војске Наталија Бјелајац. Сахрањена је на гробљу Малом Мокром Лугу.



Извор: Википедија, Јутјуб

Према истраживању Српске научне телевизије и њиховој објави на Твитеру урна са пепелом Наталије Бјелајац се чува на Новом гробљу. У истој објави подаци и години рођења и смрти се не уклапају са подацима из других извора и на самом видеу са Јутјуба.

[attachment=1]

ДОПУНА:
А на сајту ЈКП Погребне услуге постоји чланак о знаменитим женама сахрањеним на Новом гробљу и међу њима се помиње и Наралија Бјелајац. Дакле као сахрањена. http://beogradskagroblja.com/tragom-znamenitih-srpkinja-sahranjenih-na-novom-groblju-u-beogradu/

Sofija Jovanović

[attachment=1]

Српкиње у служби отаџбини и народу за време Балканских ратова као и за време Великог рата.


Кад је објављен Балкански рат у Србији је била већ читава плејада спремних болничарки, које су спремане на курсевима, које су пре много година уназад отварала с времена на време два велика патриотска женска друштва. Први  болнички курс отворило је најстарије женско друштво у Србији 'Београдско женско друштво' још 1875. год. чије су ученице у свима ратовима, које је Србија отада имала, корисно послужиле своме народу и од којих су неколико њих дочекале да у старости у седамдесетим годинама свога  живота врше своју милосрдну улогу са истим самопрегоревањем и оданошћу као и у доба своје младости. Са истом нежношћу и љубављу неговале су у великом рату унуке својих првих рањеника у рату за ослобођење 1876-77. год. Од њих поменућемо само четири г-ђе: Љубицу Луковић, Милку Вуловић, Анку Ђуровић и Наталију Мунк. Оне су давале потстрека млађим болничаркама и примером својим упућивале их да предано врше своју тешку дужност видара тешких и душевних и физичких болова храброг ратника повереног њиховој сестринској нези.
Други болнички курс отворило је друго патриотско женско друштво 'Коло српских сестара' у пролеће 1906. год. Овај су курс свршиле тридесет његових чланица заједно с председницом његовом. Још неколико година затим отварани су ти курсеви са све већим бројем слушалица, а свршене ученице ранијих курсева позиване су на петнаестодневни рад у болнице те су тако Српкиње добровољно служиле свој  војнички рок.
1912. године 'Коло српских сестара' отвара свој последњи болнички курс и чим је објављена мобилизација српске војске, мобилише се и ова женска војска војска милосрђа. Коло врши упис нових ученица болничких курсева, који се отварају у свима већим местима Краљевине Србије. Оно је одмах у почетку рата 1912. године предало Министарству војном списак од 1.500 спремних болничарки из свих редова грађанства и оне су са 25 жена лекара одмах стављене под санитет Министарства војног. И добровољно без икакве накнаде ступају у болнице жене и девојке, па чак и девојчице из најбољих кућа навикнуте на најудобнији живот. Све су  оне без разлике положаја, од највеће госпође до најсиромашније раднице вршиле сваки посао у болници, најсавесније, дежурале и дању и ноћу по магацинима, кухињама, перионицама, болесничким собама и операционим салама, где су биле од велике користи лекарима, који су их са дивљењем  посматрали. Старије болничарке ступиле су одмах на рад у болнице  да попуне места болничара-војника, који су морали отићи на бојиште. Оне су биле и код рањеника, и код болесника у колеричним и тифусним баракама, где су вршиле најделикатније и најопасније послове око њих, и најгрубље у кухињама и перионицама. Радне снаге било је мало а посла и сувише, те су  врло често жене замењивале људе у најтежим болничким и  другим пословима. Кћи краља Србије Петра оставила је одмах своју породицу у Петрограду и похитала је у Србију, да као предана кћи свога народа са свима Српкињама послужи његовим синовима. У белој униформи са црвеним крстом краљева кћи била је  одана сестра сваком рањеном Србину и примерна сарадница  српским женама у овом у сваком погледу тешком послу.

А. К. и Јелена Петровна у униформи сестре милосрђа у периоду Првог балканског рата.

[attachment=1]

И 'Београдско женско друштво' и 'Коло српских сестара' одмах у почетку рата извештавају војни санитет да хоће да отворе своје болнице, и у њима је цео персонал осим  лекара добровољан - чланице њихове. Одмах је 'Београдско женско друштво' добило дозволу да отвори XVI резервну  болницу, а 'Коло спских сестара' IV резервну болницу. Оба  ова друштва су већ 14. октобра 1912. могла примити у своје болнице прво: 150 рањеника, доцније и до 300, а друго 128, а доцније и много више. Кроз болницу 'Београдског женског друштва' прошло је више од 2.500 рањеника, а кроз болницу 'Кола српских сестара' 1.000 рањеника, за десет месеци. Поред љубави и неге, које су имали у тим болницама, рањеници су из њих излазили носећи нову преобуку, обућу, гуњ и мало новаца.
Како су издаци били велики, а капитал мали, жене су учиниле апел на племените људе у циљу прикупљања прилога у новцу и у стварима. Одзив је био неочекиван. И из Србије и од Срба из Аустрије и Турске и родољуба из туђине стизала је помоћ, тако да су ова друштва била у стању да отворе још неколико болница: у Нишу, Шапцу, Крагујевцу, Лесковцу, а по ослобођењу и у Скопљу и Приштини. Осим тога 'Коло српских сестара' помагало је болнице под Једреном, у Мустафа-Паши, Драчу, Љешу, Тирани, Призрену итд. и свуда послало известан број својих спремних болничарки. Преко 40 болница, које на бојишту, које у новоослобођеним крајевима уживало је ову помоћ. Кад је рат 1913. године завршен Коло сестара је своју богато снабдевену болницу у Приштини са операционом салом, инструментима и великим материјалом поклонило граду Приштини.
Кад се указала потреба да се због преноса рањеника отворе што пре чајџинице са топлим пићем (млеком, чајем, супом) жене су за ноћ преко телефона организовале у свима железничким станицама мале бифе-е и за 24 сата отпочеле су и овде своју узвишену дужност нудиља. Кад се указала потреба да се што пре из Беча набаве потребни инструменти, лекови и серум против колере, за 24 часа путује једна чланица Кола сестара у Беч и за неколико дана доноси све потребне ствари и предаје министарству војном. Кад су српски пукови похитали у помоћ Бугарима и тамо под опседнутим Једреном гинули и умирали од промрзлости и  заразе, одлазе тамо у болницу четири угледне госпође српске и односе 16 великих казана и остају у тој болници док год се српска војска није вратила са Једрена.
У болницама у унутрашњости Србије жене су одмах, као што смо већ напоменули, и као лекари и као болничарке замениле велики број људи. Но, не само у варошима, него и у пољским болницама недалеко од бојишта биле су оне вредне  и предане помагачице лекарима. Фијук куршума, грмљавина топова, који су често и до њих допирали, нису сметали овим анђелима храниоцима и утешиоцима, да са осмехом на уснама теше и храбре тешке рањенике и самртнике. Биле су оне још и  веза између рањеника и његове удаљене породице. А кад је посао допустио седале су оне с књигом у руци поред постеље рањеника, да би му читањем прекратиле време и одагнале суморне мисли са његовог чела, или би училе писмености своје лакше рањенике и реконвалесценте.

Напоменули смо раније да су се 25 жена лекара Српкиња одмах по мобилизацији ставиле на службу и под команду војног санитета. Оне су распоређене по војним болницама у позадини као шефови, јер су лекари људи били већином у пољским болницама и на превијалиштима. Оне су веома савесно вршиле своју дужност, нису уступале људима лекарима, ни у знању, ни у издржљивости, како код рањеника и код болесника, тако и код епидемије тифуса, пегавог тифуса и колере. Вршећи своју лекарску и самарићанску дужност многе су пале као жртве страшних болести. Поменућемо од њих:

Др Драгиња Бабић рођена у Ваљеву 1886. год. По свршеној гимназији као питомац ваљевске општине послата је у Берлин, а потом у Цирих, где је завршила студије и постала доктор медицине 9/22. децембра 1911. год. Радила је у болници као помоћник, а по положеном државном испиту постала је лекар ваљевске општине. За време Великог рата радила је у резервној болници у Ваљеву као управник. После првог напуштања Ваљева премештена је у Пирот, где је такође била управник и неуморан радник. Умрла је од пегавог тифуса 24. јануара/6. фебруара 1915. са непуних 29 година.

[attachment=1]

Др Јелка Попадић рођена у Паризу 1886 год. Гимназију је завршила у Београду, а медицину у Нансију 1911. и постала лекар болнице Брок у Паризу. За време рата 1912-13. дошла је у Србију и као срески лекар у моравском и алексиначком срезу чини велике услуге болесницима цивилним и војним. Доцније постаје лекар окружне болнице у Алексинцу, а завреме светског рата je шеф болнице у Књажевцу, где организуje и школу за болничарке. После ослобођења иде у нове крајеве и тамо као прва  жена лекар врши пелцовање деце. Умрла  је од запаљења плућа у санаторијуму Давос у Швајцaрској, које је добила вршећи предано своју дужност, не штедећи себе нимало. 
Др Зорка Поповић-Бркић, рођена 1878. у Шапцу. Свршила гимназију и филозофски факултет у Београду 1896. Као  професор радила у српским гимназијама: Солуну, Плевљу и Новој Вароши. После двогодишњег рада у тада још неослобођеним крајевима Србије отишла је да студира медицину у Петрограду, где је промовисана за доктора медицине. Постављена је за лекара окружне болнице у Шапцу. За време рата 1912-13. године шеф jе воjне болнице у Шапцу. Светски рат  је затиче на дужности. За време прве инвазије у Шабац  она остаје са својим рањеницима и болесницима све до нечувеног дивљаштва и покоља аустријског. После другог евакуисања Шапца премештена је у Лесковац, где је шеф II резервне војне болнице и где остаје до повлачења. За време повлачења, не бринући се о себи, разболи се озбиљно и умре у Врњцима 30. новембра 1915. године.
Др Зорка Јовановић рођена у Лапову 1886. године. Свршила студије на медицинском факултету у Цириху. Радила у окружној болници у Крагујевцу као лекарски помоћник и умрла од тифуса с пролећа 1915. године.

[attachment=1]
Осим ових Српкиња дужност нам налаже да овде поменемо две жене, које нису Српкиње, али су умрле као лекари српске војске. Др Ева Насницка-Нитницка, из Лозане као жртва тифуса умрла је 19. новембра 1914. године у Нишу, где је радила као лекар у једној од војних болница. Др Елзи Инглес, рођена у Индији 1864. Као шеф мисије Шкотских жена из лондонског комитета дошла у Србију чим је рат почео и организује рад. Радећи увек анонимно, не именујући никад своје сараднике, говорећи и радећи увек 'у име мисије', од својих болесника и рањеника добије име српска мајка. Иако је добила заповест за повлачење, она није хтела да се повуче испред непријатеља и остала је у Крушевцу са својом мисијом да олакша беду и да негује болеснике и рањенике. После три месеца морала се ипак повући и вратити у Енглеску, где је развила врло живу акцију у корист Срба. Најзад са српском добровољачком мисијом оде у Русију и развије свој рад у добровољачкој дивизији, као што је чинила и у Србији, шаљући извештаје у Енглеску, у којима је говорила: 'Српска дивизија је необична и ми смо горди, што смо њој дати на службу!' Била је тешко болесна од пегавог тифуса, кад су бољшевици развили своју акцију. Добила је наредбу из Енглеске да се одмах врати. Одговорила је: 'Вратићу се, али са српском војском, без ње никада'. Тим је успела да се евакуишу и српске трупе из Русије и са њима је дошла у Лондон. Већ скоро мртву изнели су је из лађе српски официри и војници. Пре своје смрти говорила је само о успесима, који се могу постићи са 'племенитим Србима'. Умрла је 26. новембра 1917. године, а сахрањена 29. нов. у Единбургу. Српске жене лекари подигле су јој споменик у Београду у виду једне болнице, која носи њено име. Материјална средства за њу добиле су од захвалних Срба и Српкиња, а један веома знатан део од Леди Каудри из Лондона.

[attachment=2]
Овде не смемо заборавити г-ђу Харлеј сестру маршала Френча, која, и ако није Српкиња, погинула је за Српство лечећи и негујући рањенике и невољне у Битољу 1917. године. Као и Дарју Александровну погинулу на Гучеву на Еминовим Водама, када је пратила V пук II позива, погођену гранатом хаубице на 50 м иза стрељачког строја. Међу својим војницима сахрањена је на месту погибије. Она је била пољска болничарка, обучена као војник и у најстрашнијој ватри хладнокрвно превијала рањенике. Ова сестра Рускиња жалећи што Руси не знају за страшне муке и напоре Срба да задрже непријатеља, говорила је: 'О, если бы русские знали, если бы знали, то наткнулись бы на Карпаты, но не знают.'

Дарја Александрова Коробкина

[attachment=1]
Бој се бије, срца горе жива
Дршће искра у блиставом оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива
Бол врхуни и бол се прелива
Тешким муком, претећким јауком
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
'Кад би знали Руси, кад би знали…'

Мис Розали Мортон

Мало jе странаца који су толико задужили српски народ као што је то учинила докторка мис Розали Мортон, која је својим услугама и доброчинствима обасипала Србе и за време Великог рата и после њега.

[attachment=1]
Рођена је 28. октобра 1876. године у месту Линчбург у држави Вирџинија у САД. Одрасла је у богатој породици и похађала је приватну основну школу у родном месту. Образовање је наставила у Балтимору. Год. 1893. уписала је Женски медицински факултет у Пенсилванији и дипломирала четири год. касније. Након факултета, провела је три године на стручним студијама у Енглеској, Француској и Немачкој. Своју лекарску каријеру отпочела је тиме што је шест месеци студирала борбу противу куге у Индији. Резултате овог истраживања изнела је пред медицинско друштво Џонс Хапкинс универзитета - најчувенијег америчког медицинског факултета - у Балтимору.
Године 1902. отворила је приватну гинеколошку клинику у Вашингтону, удала за адвоката Џорџа Мортона и преселила се (1907) у Њујорк. Радила је на образовању нових здравствених радника, а била је председник Комитета за јавно здравље. Од 1912. до 1918. била је члан гинеколошког одељења Њујоршке поликлинике, а до 1919. хирург на клиници Универзитета Колумбија.
Извештаји које је 1915. године мис Мортон читала у новинама о страшној епидемији пегавца у Србији, против које се борила и група америчких лекара познати под именом Харверд Јунет, чији је шеф био др Ричард Стронг, лични пријатељ докторке Мортон, узбудили су ову племениту жену и заинтересовали је за далеки српски народ који је са толико херојства подносно и одбијао најтеже ударце.
Мис др Мортон је одмах отпочела акцију преко својих пријатеља и познанка да се прикупи што већа помоћ у санитетском материјалу за српску војску. Њена акција, коју је неуморно водила, имала је убрзо великог успеха. Пуковник Рандолф Кин, шеф одсека за војну помоћ при америчком Црвеном крсту поставио је 1916. године мис Мортон за комесара за директни пренос и поделу помоћи српској војсци. Одређена у Паризу за Солунски фронт, мис Мортон је пошла за Солун на француској болничкој лађи Ла Бретањ, на којој је радила као лекар.
Када је доспела у Солун искрцала је 60 великих сандука пуних санитетског и хируршког материјала и предала их пуковнику др Роману Сондермајеру, онда начелнику санитета Прве српске армије.
Убрзо затим мис др Мортон је постављена за лекара у нашој болници у Седесу. Одавде је она на коњу долазила до првих пољских болница иза фронта и организовала транспортовање рањеника. Сваког дана, после заласка сунца, око 250 рањеника и болесника доношено је са фронта у њену болницу у Седесу.
Између осталих лечила је и неговала и једног смртно рањеног српског официра кога су донели са фронта. Осећајући да умире, да би се на ма накав начин одужио својој племенитој докторки, официр је последњим покретом руке скинуо са своје капе официрску кокарду са монограмом краљ Петра и пружио је мис Мортон. Официр је издахнуо и кокарда је остала као жива успомена на она безбројна херојства тих хиљада и хиљада незнаних јунака који су на Солунскоме бојишту умирали. Мис Мортон се није одвајала од ове кокарде, и стално је носила прикачену на своме оделу.
Када је после рата краљ Aлександар видео мис Мортон, рекао јој је да је преко војника, којима је она помогла да поврате здравље њено име тако познато и омиљено, да сигурно не постоји у Србији село које није чуло за њу.
За велике заслуге њене на Солунскоме фронту одликована је високим српским и француским одликовањима. После рата за овај свој рад била је одликована и од Законодавног тела државе Њујорк.
Пријатељство које је на бојишту везало за српски народ остало је тако јако, да ни по свршеноме рату мис Мортон не само да нас није заборавила, већ је непрекидно за нас радила у Америци. Желећи да нешто уради и за мир, по свршетку рата, и верујући да је интернационално образовање најбоље средство за постигнуће тога циља, мис Мортон је образовала у САД Међународни српски просветни комитет, у чијем су извршном одбору сем ње били још свештеник Фредерик Линч, мис Мазон, др. Холт, г-ђа Валкер, пуковник Франклин Браун, мис Морис и г. Крендал. Овај комитет иницијативом мис Мортон, одвео је у Америку 61 младића и девојака из наше Краљевине, са територије предратне Србије, да се универзитетски образују у САД.
Ролинс универзитет у Флориди је је био први амерички универзитет који је примио четири наша студента. Његовом примеру следовало је 60 других америчких универзитета и колежа и многи наши студенти добили су у њима образовање које их је начинило свршеним, својим људима. За време 6 година док су ови наши студенти и студенткиње били на школовању у САД мис Мортон се бринула.за целокупно њихово издржавање. Заузимањем мис Мортон држава Вирџинија у којој се она родила поклонила је 80.000 долара за болнице у нашој земљи. Безбројне су донације које мис Мортон или сама дала или прикупила за помагање и отварање болница у нашој земљи. Њеним заузимањем америчка женска болница из Блеранкура у Француској пренета је после рата у нашу земљу и из ње су образоване болнице у Велесу и Приштини. Болница од 200 кревета у Госпићу, која се њеним поклонима подигла, носи из захвалности име мис Мортон.
Љубав коју је мис Мортон осетила према Србији, за време њених најтрагичнијих дана у светскоме рату, учинила је да после рата она отпочне изучавање српске историје, књижевности, уметности, архитектуре и народног начина живота, и да на основу тих својих студија одржи на сто америчких универзитета 2600 предавања о нашој земљи пред америчком публиком.