PALUBA

RV i PVO => Personal => Topic started by: MOTORISTA on June 28, 2018, 07:27:34 pm



Title: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 07:27:34 pm
Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Милан РАКИЋ април месец 2017.

У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Ово ће бити прича о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу.

[attachment=1]

Хитлерова Директива бр. 25

Иако је био проглашен „отвореним градом“, када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој „Директиви број 25“, у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења:

1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре.

2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији.

3. У појединостима наређујем следеће:

а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд.

б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе.

в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија.

г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд.

д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча.

4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах.

5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим.

У потпису, Адолф Хитлер.

[attachment=2]

Стање ЈКВ пред рат

Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије.

Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области).

Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког „нелегитимисаног“ ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено „пуцање“ испод летелица, у циљу приморавања на слетање.

У склопу ратног плана „Р-41“, на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација – 20 минута, извиђачка авијација – 25 минута и бомбардерска авијација – 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло.

Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана „Р-41“ је поред бројног стања и „квалитета“ летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде… Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог „херојског“ подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године.

Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало „смањење“ времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута…

Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године…


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 07:34:47 pm
Ратни распоред, задаци и капацитети Југословенског Краљевског ваздухопловства пред Априлски рат

Ратни план „Р-41“ је имао доста „фалинки“ од којих су неке биле условљене „вишом силом“, док су се неке морале отклонити.

Оно на шта се није могло утицати, то је процес модернизације и попуне јединица. На годину-две дана пред рат је наручено доста авиона из Немачке, али је Немачка „стала“ са њиховом испоруком, тако да је попуна јединица модерним машинама била недовољна, те без обзира на цифру од преко 1000 авиона којима је раполагало наше ЈКВ, тек нешто мало више од 300 је било способно да се огледа на ратним задацима. И то је једино на шта се није могло утицати.

Нажалост, много више је ствари било отклоњиво, али се на то није много обраћала пажња. На првом месту, то је сама организација ваздухопловства унутар војске, односно система командовања. Наиме, ЈКВ није било посебан вид у оквиру војске, него је 1939. године „раздељено“ тако да је оперативно и позадинско ваздухопловство било под командом Генералштаба, армијско под командом Копнене војске, док је поморско било у надлежности Команде морнарице. Уз то, високи командни кадар је био именован на одговорне функције иако изворно нису били ваздухопловци (да ме неко погрешно не схвати, наравно не сви). Нпр. „пучиста“, ваздухопловни генерал Душан Симовић није био ваздухопловац, но артиљерац. Та нестручност, односно недовољно познавање ваздухопловне доктрине од стране појединаца, уз ионако недовољно развијена доктринарна документа употребе авијације, довела су до великих губитака на терену.

Такође, једна од ствари која се могла и морала отклонити у ходу је била необученост довољног броја летачког састава за извршење борбених задатака у свим метеоролошким условима, дању и ноћу. Само је мали број пилота био обучен за такво што, док је већина пилота могла да лети само у нормалним условима. О томе се морало водити рачуна! Када се на све ово дода и утицај „пете колоне“, те врло чудна „решења“ и тактичке замисли о којима ће у даљем тексту бити речи, отпор који је пружен непријатељу још више добија на снази.

Ваздухопловство је било груписано у 4 различита одсека са 3 надлежне команде…

Оперативно ваздухопловство

Према ратном плану, оно је било задужено за одбрану територије и примање првог удара. Јединице оперативног ваздухопловства су биле следеће:

– Прва ваздухопловна ловачка бригада, која је у свом саставу имала Шести и Други ловачки пук. Команда бригаде са 8 авиона у саставу 702. ескадриле за везу је према распореду била у Земуну. Штаб Шестог ловачког пука и једна ваздухопловна група (32. ловачка група) са три ескадриле (103.,104. и 142. ловачка ескадрила) Месершмита (Ме-109) је била распоређена на аеродрому Крушедол. Укупно су имали 27 авиона Ме-109. Друга ваздухопловна група (51. ловачка група) овог пука са једном ескадрилом (102. ловачка ескадрила) Ме-109 (10 авиона) и две ескадриле (161. и 162. ловачка ескадрила) са шест авиона Икарус (Ик-3), базирала је на земунском аеродрому. Укупно дакле 43 авиона.

Штаб Другог ловачког пука и једна ваздухопловна група (52. ловачка група) са две ескадриле (163. и 164. ловачка ескадрила) ловаца Харикен (15 авиона), била је на аеродрому Кнић, а друга ваздухопловна група (31. ловачка група) овог пука са две ескадриле (101. и 141. ловачка ескадрила) Ме-109 (19 авиона) била је на аеродрому Сушичко Поље код Крагујевца. Укупно значи 34 авиона. Ова бригада је била и најјача јединица у систему ПВО територије.

Главни задатак Прве бригаде је била заштита Београда као главног града, те заштита важних индустријских центара на врло широком простору, који је обухватао: линијом државне границе територију Војводине, па границом, јужно до линије Вршка Чика-Озрен-Јастребац-Копаоник-Сјеница-Пљевља-Фоча, односно на запад, до линије Доњи Михољац-Босански Шамац-Тузла-Рогатица-Фоча.

[attachment=1]

– Друга ваздухопловна мешовита бригада у саставу Оперативног ваздухопловства је такође имала два пука. Четврти ловачки и Осми бомбардерски пук.

Четврти ловачки пук (33. ловачка група-105. и 106. ловачка ескадрила и 34. ловачка група-107. и 108. ловачка ескадрила) је базирао на аеродрому Босански Александровац крај Бања Луке. У свом саставу је имао 18 авиона типа Харикен и 8 ловаца типа Икарус (Ик-2). Задатак те јединице је била ловачка заштита борбених дејстава Осмог бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Доњи Михољац-БосанскиШамац-Тузла-Рогатица-Сарајево-Бугојно-Дрвар-Оточац-Сењ државном границом опет до Михољца…

[attachment=2]

Осми бомбардерски пук (68. бомбардерска група-215. и 216. бомбардерска ескадрила и 69. бомбардерска група-217. и 218. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Ровине крај Нове Тополе у близини Бања Луке. Био је наоружан са 24 бомбардера Бристол Бленхајм и задаци ове јединице су били бомбардовање немачких аеродрома, покрета трупа и комуникацијских праваца (железница и путева) у пограничној зони Аустрије и Мађарске…

– Трећа ваздухопловна мешовита бригада. Састојала се од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука.

Пети ловачки пук је био наоружан са 30 авиона типа Хокер Фјури. Пук је имао две групе са по две ескадриле. Прва група (35. ловачка група-109. и 110. ловачка ескадрила) је базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца, док је друга група (36. ловачка група-111. и 112. ловачка ескадрила) базирала на аеродрому Режановачка Коса више Куманова. Ова јединица код Куманова је и примила први непријатељски напад 6. априла, пола сата пре бомбардовања Београда.Задатак ове јединице је била ловачка заштита Трећег бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Вршка Чука-Озрен-Јастребац-Копаоник-Мокра планина-Проклетије, па државном границом опет до Вршке Чуке…

[attachment=3]

Трећи бомбардерски пук је био састављен од две групе. 63. бомбардерска група (205., 206. и 207. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродрому Петровец код Скопља. 64. бомбардерска група (208., 209. и 210. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродромима Обилић, Милешево и Стубол, сва три у близини Приштине. Трећи бомбардерски пук је био најобученија и најспремнија бомбардерска авијацијска јединица нашег ЈКВ. Били су наоружани са укупно 60 бомбардера Дорније (До-17), а за задатак је имала бомбардовање непријатељских комуникација, трупа и аердрома у пограничној зони Бугарске…

– Четврта ваздухопловна бомбардерска бригада, била је јачине два пука. Први бомбардерски пук (61. бомбардерска група-201. и 202. бомбардерска ескадрила и 62. бомбардерска група-203. и 204. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Бијељина, с тим што је 61. група била на аеродрому Давидовац код Параћина Пук је у свом наоружању имао 23 бомбардера типа Бристол Бленхајм. Задатак овог пука је било бомбардовање немачких аеродрома, трупа, железничких и друмских комуникација у пограничној зони Румуније и Бугарске (северно од планине Балкан)…

Седми бомбардерски пук, састављен такође од две групе (66. бомбардерска група-211. и 212. бомбардерска ескадрила и 67. бомбардерска група-213. и 214. бомбардерска ескадрила), био је наоружан са 40 бомбардера Савоја Маркети (СМ-79).  Јединица је базирала на аеродрому Прељина код Чачка, 67. група на аеродрому Добрић код Пожеге. Задатак ове јединице је био бомбардовање италијанских аеродрома, трупа, комуникација и пристаништа у северној  и средњој Албанији…

Остале јединице у саставу оперативног ваздухопловства имале су пратеће задатке, махом подршке јединицама на терену и извиђачке задатке.

– 81. бомбардерска група је базирала на аеродрому Ортјеш код Мостара. Њен задатак је био да у садејству са Четвртом бригадом напада италијанске положаје на северу Албаније, те да даје ваздушну подршку трупама Приморске армијске области са акцентом на Задар. Била је наоружана са 14 авиона типа Савоја маркети…

– 11. ваздухопловна група за даљње извиђање је имала задатак да врши стратегијско извиђање за потребе Врховне команде читаве војске као и за команду ваздухопловства. Базирала је на аеродрому Велики Радинци код Руме, а била је наоружана са 11 Бристол Бленхајма…

– Самостална ловачка ескадрила је базирала на аеродромима Косор код Мостара и у Подгорици. Имала је само 7 авиона (5 Месершмита и две Авие БХ). Она је имала сулуд задатак, да са 7 авиона спречава непријатељска дејства изнад целокупне територије Црне Горе, Херцеговине и Далмације до Шибеника, са тежиштем на одбрани Подгорице, Мостара, Сплита, Шибеника и Боке Которске.

На крају, сама Команда оперативног ваздухопловства је базирала у Јадранској Лешници (код Мачванског Прњавора) и имала је на располагању 6 летелица у склопу 701. ескадриле за везу…

Армијско ваздухопловство

Поред оперативног ваздухопловства, које је према ратном плану „Р-41“ имало на себе примити први удар и ако не (због односа снага) остварити превласт у ваздушном простору, а оно бар ублажити последице првог (и свих осталих уколико је могуће) напада, други сегмент одбране је чинило Армијско ваздухопловство.

Формацијски, било је подељено у осам група и потчињено Командама армија (КоВ) на терену. Задатак овог ваздухопловства је било тактичко и борбено извиђање, те непосредна подршка и одржавање везе и тактичке сардње између армија на територији. Армијско ваздухопловство је било наоружано са укупно 120 већ застарелих и превазиђених авиона типа Бреге-19 и Потез-25. Као што рекох било је осам група, распоређених по армијама-укупно седам (свака група по две ескадриле) и плус једна самостална група потчињена Команди приморске армије.

– Прва ваздухопловна извиђачка група, потчињена Првој армији је базирала на аеродрому Рума и имала је 15 авиона.

– Друга ваздухопловна извиђачка група, потчињена Петој армији, базирала је на аеродрому Шарлинце код Лесковца. Имала је 16 авиона.

– Трећа ваздухопловна извиђачка група, била је оперативно потчињена Другој армији, налазила се на аеродрому Старо Топоље код Ђакова-19 авиона.

– Четврта ваздухопловна извиђачка група, налазила се на аеродрому у Великој Горици код Загреба и била је под командом Шесте армије. Имала је 18 авиона.

– Пета ваздухопловна извиђачка група, базирала је у Тетову, имала је 14 авиона,а била је под командом Треће армије.

– Шеста ваздухопловна извиђачка група се налазила у склопу Седме армије. Базирала је на аеродрому Церкље код Брежица и била је наоружана са 16 авиона.

– Седма ваздухопловна извиђачка група је била под командом Четврте армије и на аеродрому Смедеревска Паланка је имала 18 авиона.

– Самостална ваздухопловна извиђачка група са 4 авиона се налазила на аеродрому Јасеница код Мостара и била је потчињена Приморској армији

Поморско и позадинско ваздухопловство

Јединице поморског ваздухопловства су базирале у три главне хидро базе на Јадрану и то у Кумбору (где је била и команда), Дивуљама код Сплита и Водицама, као и на ратном размештају у Тијесном, на Муртеру, Доброти, Крапању код Шибеника и Зларину, где је била распоређена по нека летелица. Задаци овог сегмента ваздухопловства су били претежно извиђачки за потребе Команде морнарице, као и ваздушна заштита акваторије, те посредна и непосредна ватрена подршка морнаричкој флоти уз дејство по објектима на мору и лукама, те приобалном појасу на територији Италије. Ловачку подршку је требало да на сулуд начин даје оних у неком од претходних постова поменутих седам ловаца (5 из Мостара и 2 из Подгорице) Поморско ваздухопловство је било наоружано са укупно 98 авиона Дорније До-22, Дорније До-Ј, односно Рогожарски 12 и Рогожарски 14 и туцетом школских хидро-плана…


И коначно, последњи сегмент ЈКВ је чинило позадинско ваздухопловство које је формирано пред сам рат и било је директно потчињено Министарству војске и морнарице. Превасходни задатак му је био попуна читавог ваздухопловства људством и техником, односно снабдевање погонским и убојним средствима, школовање кадра и сл.

Било је подељено у три области, Земун, Ниш и Рајловац са 25 ваздухопловних база, првог (Смедеревска Паланка, Рајловац, Скопље, Загреб, Ниш, Земун, Мостар, Чачак, Бања Лука, Босански Брод), другог (Панчево, Краљево, Слатина, Нови Сад, Косовска Митровица) и трећег (Крагујевац, Приједор, Урошевац, Бијељина, Параћин, Приштина, Никшић, Рашка, Мостар, Босанска Градишка) реда. У његов састав су ушли и  Ваздухопловна академија и Подофицирска пилотска школа, седам школа за борбену обуку пилота и осталог летачког особља (навигатори, стрелци, летачи-механичари, бомбардери, извиђачи, падобранци, ловци), затим девет школа за обуку техничког кадра, Ремонтни завод, Централно ваздухопловно складиште и складишта диљем земље, као и 10 тренажних ескадрила.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 07:37:33 pm
Ратни распоред, задаци и капацитети непријатељског ваздухопловства

За напад на Краљевију Југославију, Силе Осовине су одредиле укупно 2236 авиона, груписаних у ваздухопловним базама у Аустрији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Италији. Немачке ваздухопловне снаге, биле су јачине 1570 летелица, док су Италијани за ту намену ставили на располагање 666 летелица.

Главнину немачких ваздухопловних снага одређених за општи напад на Краљевину и као најважнији циљ у првом налету, за разарање Београда, чинила је 4. ваздушна флота (4. ваздухопловна армија), под командом генерала Александра Лера. Ово је била највећа формација Немачког ваздухопловства, која је за извршавање овог задатка била делимично попуњена ескадрилама из Северне Африке, односно једним бројем летелица „довучених“ са Ламанша.

Немачки авиони су били распоређени на аеродромима у Бечком Новом Месту (26 извиђача и 280 бомбардера), Грацу (120 ловаца, 120 бомбардера, 60 извиђача) Сегедину, Капошвару, Печују, Темишвару и Араду (230 ловаца,  120 бомбардера), Софији, Дупници, Петричу и Пловдиву (160 ловаца, 160 бомбардера и 94 извиђача) и један корпус на југу Италије (80 ловаца и 120 бомбардера). Све укупно 1570 авиона!

[attachment=1]

Немачко ваздухопловство је имало задатке да на првом месту, нападне и уништи југословенску авијацију и аеродроме (први напад је изведен на аеродром Режановачка Коса код Куманова, пола сата пре бомбардовања Београда). Даље, поред овог, задатак је био да се разори Београд. Затим да се омета покрет југословенских снага на терену, и на крају да се пружа заштита и ваздушна подршка јединицама 2. и 12. немачке армије на терену које су изводиле копнене операције. Уз наведено, уколико би се указала потреба, Луфтвафе је имало обавезу и спровођења ваздушног десанта.

Италијанске ваздухопловне снаге су биле груписане у Другу и Четврту ваздухопловну ескадру, као и Ваздухопловну команду Албаније.

Италијански авиони су били распоређени на аеродромима Горица, Удине, Ронаки, Тревизо, Вићенца, Форли и Авијано (90 ловаца, 61 бомбардер и 41 извиђач), Бари, Фођа, Бриндизи, Лете, Гротале, Ђоја дел Коле (65 ловаца и 181 бомбардер) и Тирана, Драч, Валона, Деволи, Берат и Песари (140 ловаца, 20 бомбардера и 68 извиђача). Све укупно 666 авиона!

Италијанско ваздухопловство је имало задатке да нападима из ваздуха уништи аеродроме у својој зони одговорности и тиме спречи да се те базе евентуално користе од стране британске и грчке авијације. да уништи поморске базе Југословенске морнарице у Боки, Сплиту и Шибенику и да врши ваздушну заштиту територије и подршку операцијама снага 2. и 9. италијанске армије на копну, односно у Истри и северној Албанији.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 07:52:19 pm
Однос снага супростављених ваздухопловстава у Априлском рату према броју летелица био 5:1 у корист непријатеља.

Почетак рата

Поред самог квантитативног момента, и квалитет југословенских летелица је био упитан у односу на супротну страну. Даље, већина аеродрома и летелишта је имала травнате писте које су због обилних априлских киша биле често неупотребљиве, тако да је велики број наших авиона уништен на писти јер они нису ни полетели. Још један разлог је битно умањио борбену готовост нашег ваздухопловства, а то је неопремљеност летелица и необученост летачког кадра за извршавање борбених задатака у сложеним метео условима и ноћу, односно у зору и сумрак. Даље, велики проблем је стварао недостатак запаљиве муниције у борбеним комплетима наших авиона, која је једино могла да угрози оклопљена седишта немачких летелица. Наша седишта нису била ојачана. Слабо организована ПВО, лош систем обавештавања и веза и већ помињана „пета колона“, те неадекватно спровођење тактичких замисли употребе авијације је, уз све поменуто довело до великих губитака нашег ваздухопловства.

[attachment=1]

Насупрот свега изнетог и без обзира на инфериорност у односу на непријатеља, већина ваздухопловног кадра је испољила висок степен пожртвовања и храбрости у одбрани земље. Први удар нацистичког ваздухопловства је изведен у 5 сати ујутро 6. априла 1941. године на аеродром Режановачка Коса код Куманова

У наредним сатима су нападнути и аеродроми у Скопљу и Лесковцу, да би око 6:30 започео масован напад на Београд, који је тог дана бомбардован 4 пута. Истог дана су нападнути и циљеви у Панчеву, Новом Саду, Сарајеву, Подгорици, Мостару, Кумбору, Котору, Сплиту, Брежицама… Агресија је настављена и наредних дана, а ЈКВ је и поред великих људских и материјалних губитака, панике изазаване међу народом и парализације високог војног командног кадра, ипак пружило непријатељу достојанствен отпор…

Дејства и губици Прве ваздухопловне бригаде

Ова јединица била најјача јединица нашег ваздухопловства у систему ПВО територије са тежишним задацима одбране главног града и важних индустријских центара унутар граница обележених на мап. У склопу ове бригаде за одбрану Београда је био одређен Шести ловачки пук који је у свом саставу имао две ваздухополовне групе – укупно шест ескадрила. Командант ове јединице је био потпуковник Божидар Костић. Јединица је базирала на два аеродрома, у Земуну и на аеродрому крај манастира Крушедол.

Током Хитлеровог говора, који је емитован на Радио Берлину тачно у 6 сати, напад на Краљевину Југославију је већ увелико трајао, са ваздушним ударима по југу земље. Београд је за то време мирно спавао… Око 6:35 сати, дата је узбуна Шестом ловачком пуку, јер је јављено да немачка авијација у таласима прелеће границу код Сегедина и Турну Северина. Командант пука је издао наређење за полетање командантима свих шест ескадрила. У паровима, предвођени командантима-капетанима I класе  Илијом Влајићем (103.лае), Боривојем Марковићем (104. лае), Милутином Гроздановићем (142. лае), Милошем Жуњићем (102. лае), Тодором Гогићем (161. лае) и Савом Пољанцем (162. лае).

У тренутку првог контакта са непријатељским летелицама пилоти Шестог ловачког пука су били за командама 43 ловца и у њима су се храбро устремили на 234 немачка бомбардера и 120 немачких ловаца.

Први контакт, односно прве ваздушне борбе су се одиграле у рејону такозваних „Паклених врата Београда“, на линији Инђија-Попинци-Војка-Батајница-Панчево

У ваздушним дуелима, пилоти Шестог ловачког пука су оборили око 30 немачких авиона. Најистакнутији је био наредник водник Милисав Семиз из 161. ескадриле који је оборио 4 непријатељска авиона и потпоручник Отмар Лајх са 3 оборене непријатељске летелице… Без разлике сви пилоти који су полетели су се храбро борили, ова двојица су само истакнута због броја оборених противника. Треба додати и једну мрљу на ову јединицу, а то је дефетизам појединаца из командног кадра, конкретно – Команданта земунске групе мајора Адум Ромеа, који је читаво бомбардовање провео у земуници не полетевши на челу својих пилота заједно са командантом бригаде пуковником Драгутином Рупчићем. Правдали су се великим страхом, којег за разлику од њих нису имали остали пилоти…

Првог дана, 6. априла, у ваздуху и на земљи су уништени готово сви авиони Шестог ловачког пука, током 4 налета, колико је пута непријатељ гађао тог дана Престоницу. Поједини пилоти су полетали по 7-8 пута… Осмог априла, са тек неколико авиона који су преостали, прелетело се у Бијељину, али су Немци преостале летелице уништили на земљи… Преживело људство, пилоти и механичари су се копненим путем повукли у правцу Сарајева…

[b]Погинули припадници Шестог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде[/b][/u]

Капетан I класе Милош Жуњић, пилот-ловац

[attachment=2]

Милош је рођен 16. априла 1907. године у Ваљеву. Завршио је Војну академију и све разделе летачке обуке за пилота ловца, тако да га је Априлски рат затекао у својству Команданта 102. ловачке ескадриле на земунском аеродрому.

6. априла у јутарњим сатима, Милош је полетео на челу своје ескадриле, претходно узвикнувши, према сведочењеима очевидаца: „За мном! Пали машине и полећи по патролама!“ Успео је у ваздушној борби да обори једну немачку Штуку, али је након тога његов Месершмит био захваћен противничком ватром и запалио се. Милош је искочио из летелице, али је према једној верзији, непријатељски пилот направио заокрет и супротно обичајима ратовања и поступцима према немоћном противнику, митраљирао Милоша док се овај спуштао падобраном и смртно га ранио.

Према другој верзији пак, Милоша су усмртила двојица рибара на Тамишу код Панчева, где је Милош рањен пао. Ова двојица обзиром симпатизери нациста (према овом извору, касније су били фолксдојчери), пришли су чамцем Милошу који се рањен борио да се испетља из падобранских гуртни и да дође до ваздуха, и усмртили га ударањем веслима…

Капетан I класе Михо Клавора, пилот-ловац

[attachment=3]

Михо Клавора је рођен 30. септембра 1905. године у Марибору. Прво је завршио Пешадијску подофицирску школу, а затим за војног метеоролога, где му се јавила љубав према летењу и завршава пилотску школу, а 1932. године и преобуку за пилота ловца. Миха је био распоређен у 103. ескадрилу код Крушедола.

Дана 7. априла, Миха је забележио ваздушне победе, оборивши претходно својим Месершмитом два непријатељска авиона, али га је нажалост, када му је понестало муниције и када више није могао да се брани, пришао један непријатељски авион и оборио га. Пао је у запаљеном авиону недалеко од аеродрома у Крушедолу.

Потпоручник Јован Капешић, пилот-ловац
[attachment=4]

Јован је био родом из Подгорице. Родио се 27. септембра 1911. године. Након завршеног заната, уписује Пилотску подофицирску школу, а затим и у Пилотску школу у Мостару и 1938. године у Школу за пилоте ловце.

Рат га је затекао на аеродрому Крушедол, одакле је Јован полетео 6. априла у одбрану Београда. Тога дана, у више авио излаза је забележио две победе, при томе оборивши једног немачког Месершмита и једног бомбардера Дорниер До-17. Нажалост, сутрадан 7. априла у рејону Фрушке Горе, тек након полетања са матичног аеродрома, дошло је до дуела са непријатељем, где је Јован погођен и оборен.

Нижи ваздухопловно технички чиновник Бранислав Тодоровић, пилот-ловац

[attachment=5]

Бранислав је рођен у Шапцу, 12. марта 1910. године. Са 16 година ступа у Пешадијску подофицирску школу, али касније прелази у ваздухопловство и у Новом Саду завршава школу за авио-механичаре. Потом одлази у Мостар где 1936. године постаје пилот-ловац.

На почетку априлског рата, био је распоређен на аеродром у Крушедолу. Погинуо је 7. априла када га је у ваздушном дуелу савладао непријатељ у рејону Фрушке Горе.

Потпоручник Душан Борчић, пилот-ловац

[attachment=6]

Душан се родио 13. децембра 1910. године у Босанском Петровцу. Прво је завршио Подофицирску пилотску школу у Мостару, а затим све разделе летачке обуке за ловца, да би 1937. године био произведен у чин потпоручника.

Рат га је затекао на аеродрому Земун, на дужности пилота у 161. ескадрили на ловцу домаће производње Ик-3. Током ваздушног дуела успео је да обори једног немачког Месершмита и један бомбардер Дорниер До-17, али је након тога погођен од стране непријатеља. Авион је пао, а Душан је погинуо.

Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац

[attachment=7]

Карло је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца.

Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Полетео је на последњи задатак око подне, када је успео да обори једну немачку Штуку. Након овог успеха, окренуо се ка формацији бомбардера Јункерс Ју-88, али га је ту дочекао, поручник Макс Хелмут Остерман који је однео победу у дуелу два Месершмита. Тако је Карло настрадао, а Остерман је тиме забележио 9-ту од укупно 102 победе које је постигао у Другом рату, док га у СССР није 1942. године оборио Аркадије Суков.

Наредник водник Милутин Петров, пилот-ловац

[attachment=8]

Милутин је рођен у Уљми, 6. новембра 1908. године. Завршио је Подофицирску пилотску школу и Подофицирску механичарску школу. Ипак се определио за звање пилота, и у Мостару је завршио све разделе ловачке обуке, закључно са курсом ноћног летења 1938. године.

Уочи Априлског рата са својом јединицом, 103. ескадрилом, налазио се на аеродрому код Крушедола. Са поручником Бојан Пресечником је полетео у пару, и над Панчевом су започели ваздушни дуле са немачким ловцима. Поручник Пресечник је успео да обори једну летелицу, али је погођен кренуо на слетање. Водник Петров није био те среће, непријатељски хици су му задали смртне повреде и он је са авионом пао у Црвенки крај Борче, преко пута Земуна.

Наредник Миливоје Бошковић, пилот-ловац

[attachment=9]

Миливоје Бошковић је попут Милутина Петрова, имао две дипломе Подофицирских школа. Пилотску и механичарску, али као и Милутин, опредељује се за пилотски позив, 1940. године завршава ловачку обуку и бива распоређен у 104. ескадрилу Шестог ловачког пука, која се 6. априла налазила на аеродрому Крушедол.

Погинуо је изнад Ковиља, након што је оборен од стране немачких ловаца.

Наредник водник Владимир Горуп, пилот-ловац

[attachment=10]

Владимир је рођен 1908. године у Трсту. Након завршене Подофицирске пилотске школе, ступа у Школу пилота ловаца у Мостару, где закључно са 1935-ом годином завршава све разделе ловачке обуке и добија звање ловца.

Рат га је затекао као пилота у 103. ловачкој ескадрили на аеродрому Крушедол. Полетео је на задатак у поподневним часовима 7. априла на свом Месершмиту. Погинуо је након што је оборен у ваздушном дуелу изнад тромеђе атара Шајкаша, Вилова и Ковиља.

Потпоручник Добрица Новаковић, пилот-ловац

[attachment=11]

Добрица је био родом из Трнаве. У Новом Саду је завршио Ваздухопловну школу (цивилна дозвола), да би се потом обрео у Мостару на трогодишњој обуци за војног пилота, а након ловачке обуке, такође у Мостару је промовисан у пилота-ловца 1937. године. Тада је промовисан и у официра.

Његова 103. ескадрила се за време Априлског рата налазила у Крушедолу. Погинуо је 6. априла у свом Месершмиту након ваздушне борбе изнад ширег рејона Београда. Подлегао је у борби са далеко бројнијим непријатељем готово у исто време када је поручник Пресечник рањен, а наредник Петров нажалост, такође погинуо.

[attachment=12]

Храбрим пилотима Шестог ловачког пука, држава се „одужила“ тек пре 20 година, 1997. године. Пошто аеродром на Дојном пољу одакле су ови јунаци узлетали више, нажалост не постоји (сада су тамо тржни центри-Идеа, Меркатор, те Еирпорт Сити), на Земунском Кеју, тик до хотела „Југославија“, а у правцу писте је подигнут монументални споменик „Пилотима браниоцима Београда у Априлском рату 1941. године“.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 08:10:41 pm
Дејства Другог ловачког пука

Друга јединица Прве ваздухопловне бригаде, био је Други ловачки пук, који је био стациониран на аеродромима Кнић и Сушичко поље недалеко од Крагујевца. Овај пук је у свом саставу имао 4 ескадриле са укупно 35 авиона-20 ловаца Месершмит Ме-109(19+1 извиђач) и 15 ловаца типа Харикен. Задаци су били дакле у оквиру задатака Прве бригаде о чему је већ писано са посебним тежиштем на ПВО територије Крагујевца, Чачка, Краљева и Крушевца, а према ратном плану „Р-41“, пук је имао обавезу и да „прискочи“ у помоћ приликом одбране Београда…

[attachment=1]

Званично, то пук никада није учинио… Чак, због тога што Немци тада нису дејствовали у тој зони, пук није ни полетао… И када је Београд „горео“, од заповедника Фрање Пирца се очекивала наредба за полетање и прискакање у помоћ друговима који су гинули у одбрани престонице… Фрањо Пирц такву наредбу није никада издао… Неки часни пилоти га нису послушали… Након 5-6 дана, иако је пук сачувао готово све авионе, јер их Немци нису уопште нападали, Пирц је наредио да се сви авиони запале на стајанкама да не би пали Швабама у руке… Опет га неки људи нису послушали… Фрањо Пирц је после био високи часник Зракопловства НДХ… 1943. године се опет предомислио, па је пребегао у партизане… Био је и први Командант Југословенског РВ и ПВО, негде тамо до 1946…

После је био амбасадор ФНРЈ у Аргентини. Умро је мирно у Љубљани 1952. године. За у најмању руку чудне одлуке и непоступање по јасним одредбама ратног плана, који се у најмању руку могу окарактерисати као дефетизам, није никада одговарао…

Погинули припадници Другог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде

Капетан Живица Митровић, пилот-ловац

[attachment=2]

Живица Митровић је рођен у Калуђерову код Беле Цркве 5. маја 1912. године. Војну академију је завршио 1932. године и потом ступио у ваздухопловство, где је прво завршио обуку за извиђача, да би 1940. године након завршених свих раздела обуке, постао пилот-ловац. Био је један од најбољих пилота нашег ваздухопловства, а за успешно завршено школовање, био је и награђен часовником са посветом Фабрике авиона Рогожарски. Овај сат ће нажалост бити веома битан за једну другу сврху…

Рат га је затекао на дужности пилота у Другом пуку на аеродрому Сушичко поље код Крагујевца. У јутарњим сатима 6. априла, Живица се налазио у патроли изнад Шумадије… Када је дошао у рејон Космаја видео је црни облак над Београдом, сачињен од непријатељских летелица. Пратиоцу у пару је рекао да се врати, а бази у Крагујевцу да он „оде“ за Београд… Главнокомандујући Пирц му је наредио да се врати, али га Живица није послушао… У року од неколико минута већ је био изнад главног града и улетео је у ваздушни бој, напавши формацију немачких бомбардера. Успео је да обори једну „Штуку“ и једног Месершмита из ловачке заштите бомбардера, али га је негде код Крчедина оборио наредник Вернер Петерман.

Авион је попут пламене кугле пао на земљу и експлодирао. Пошто је Живица „долетео“ из Крагујевца, било је „проблема“ око идентификације посмртних остатака, све док неко није пронашао помињани сат. На полеђини је писало: „Прваку Прве пилотске школе-поручнику Живици Митровићу-Фабрика Рогожарски 1939. године“…

Капетан I класе Иво Оштрић, пилот-ловац

[attachment=3]

Иво је рођен 29. фебруара 1908. године у Новиграду, у Каринском заливу у Далмацији. Након завршене Војне академије, ступа у Пилотску школу у Мостару, где након обуке 1933. године постаје пилот-ловац.

У априлском рату је командовао 164. ловачком ескадрилом која базирала на аеродрому Кнић. Првог и другог дана јединица није добијала никаква наређења за дејства против непријатеља, а тек 8. априла је стигло наређење да се нападне колона немачких возила која се због обилних киша заглавила у Качаничкој клисури. Иво је предводио тај напад који је по свему био успешан. Када су наредног дана поједини пилоти приметили нескривени дефетизам главнокомандујућег, потпуковника Фрање Пирца, неколицина њих је одлучила да живи неће пасти непријатељу у руке, те да авионе неће уништити на земљи. Решили су да покушају да прелете за СССР. Предводник те групе је био Иво. Полетели су 10. априла, али због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена изнад Кнића. Тада је погинуо Иво и пилот у другој летелици, поручник Мато Момчиновић.

Поручник Мато Момчиновић, пилот-ловац

[attachment=4]

Мато је био пореклом из Зенице. Родио се 18. октобра 1915. године. Након завршене Војне академије, ступио је у Пилотску школу у Мостару, где је завршио ловачку обуку и 1940. године је промовисан у звање пилота-ловца.

За време Априлског рата, био је пилот у 164. ескадрили у Книћу. Када је 5-ог дана рата стигла наредба од главнокомандујућег Фрање Пирца, да се авиони запале да не би пали непријатељу у руке, група пилота из те ескадриле, предвођена командиром Ивом Оштрићем се оглушила о наређења и полетела пут СССР-а , не хтевши да се предају непријатељу, нити да униште летелице. Међутим, због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена, у којем су погинули поручник Момчиновић и капетан Оштрић…

Нижи ваздухопловно технички чиновник IV класе Вељко Вујичић, пилот-ловац

[attachment=5]

Вељко је рођен 5. јануара 1909. године у Крњешевцима. Завршио је Артиљеријску подофицирску школу и као подофицир је ступио у ваздухопловство, где је прво завршио преобуку за механичара, да би онда отишао у Мостар и постао питомцем Пилотске школе. Постао је ловац 1935. године.

Рат га је затекао на дужности пилота у 164. ескадрили на авиону типа Харикен. Аеродром Кнић код Крагујевца. Када је њихова ескадрила добила инструкцију да уништи авионе на земљи, поједини пилоти су предвођени командиром ескадриле Ивом Оштрићем решили да прелете у СССР и да тако избегну заробљавање. На дан 10. априла, када су полетели, због магле и лоших временских услова дошло је до низа инцидената, а у једном од њих је настрадао и Вељко ударивши у обронке планине Рудник.

Капетан I класе Милош Бајагић, пилот-ловац

[attachment=6]

Милош је био пореклом из Сарајева. Рођен је 5. октобра 1906. година. Након Војне академије је завршио Пилотску школу и обуку за пилота ловца у Мостару 1936. године.

За време Априлског рата, обављао је дужност командира 163. ескадриле авиона Харикен на аеродрому Кнић код Крагујевца. Погинуо је 12. априла 1941. године, када је приликом прелета из Кнића за Ваљево, у фази слетања дошло до превртања, лома, запаљивања и експлозије његове летелице.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 08:41:20 pm
Они су бомбардовали немачке аеродроме у Аустрији и Мађарској...

Дејства и губици Друге мешовите ваздухопловне бригаде

Ова бригада је била састављена од ловачке и бомбардерске компоненте, и осам ескадрила овог пука, 4 ловачке и 4 бомбардерске, биле су распоређене на летелиштима у околини данашњих Лакташа. Зона дејстава пука, предвиђена ратним планом је приказана на мапи. Задатак Четвртог ловачког пука у саставу ове бригаде је био ПВО заштита територије унутар обележене линије и ловачка заштита  Осмог бомбардерског пука. Задатак Осмог бомбардерског пука је било дејство по непријатељским аеродромима у Аустрији и Мађарској. То би било то у најкраћем. А како је то стварно изгледало на терену?

Четврти ловачки пук је био наоружан Харикенима и Икарусима Ик-2. Прва два дана пук је вршио ловачку заштиту колега из Осмог бомбардерског, као и патролирање над територијом из своје одговорности, међутим Швабе нису нападале. Први напад се десио тек 9. априла, када је нападнут њихов аеродром, али су се пилоти Четвртог ловачког пука врло брзо снашли и одлучно одговорили, те су се Швабе повукле.

Осми бомбардерски пук (бомбардери Бристол Бленхајм) је дејствовао већ 6. априла по железничким чвориштима северно од Марибора на територији Аустрије. Седмог априла су уз ловачку подршку дејствовали по јединицама Друге немачке армије концетрисаним у јужној Аустрији, а касније током дана су послати на циљеве у Мађарској, али без ловачке пратње. Задатак су успели да изврше, нанели су одређене губитке на два аеродрома-Арад и Печуј, али пошто нису имали ловачку заштиту, буквално су десетковани. Изгубили су осам авиона, а 12 људи је погинуло.

Оно што је врло симптоматично за Другу бригаду (Четври ловачки и Осми бомбардерски пук) је то да без обзира што је командни кадар јединице (Командант бригаде(1), Команданти пукова(2), Команданти група(4) и командири ескадрила(8 )) био српског порекла (додуше био је и један Рус), али је међу техничким саставом било доста диверзија које су омеле неометано извршавање борбених задатака. Најочитији пример за то је чињеница да су и на ловце и на бомбардере биле уграђене неодговарајуће радио станице, које пилоти и нису приметили приликом полетања у оној брзини, тако да су и ловци и бомбардери летели у „изнуђеној“ радио-тишини. Тек другог дана су станице пронађене у некој штали покрај аеродрома. Даље, оружари су комплет саботирали опремање авиона, тако да су и ловци и бомбардери били наоружани само са по једним митраљезом. И то је примећено накнадно, када је већ било касно и када се многи нису вратили са задатака. И на крају, тешко је објашњиво слање бомбардера у Мађарску без ловачке заштите, тим пре што су тог дана ловци били „беспослени“…

Читава прича око ове бригаде, завршила се тоталним расулом и самовољним напуштањем јединице од стране доброг дела људства. Оно што је преостало, махом Срби, попалили су на аеродрому преостале летелице и према инструкцији, повукли се у централну Босну, према Сарајеву…

Погинули припадници Четвртог ловачког пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде

Капетан I класе Драгиша Милијевић, пилот-ловац

[attachment=1]

Драгиша је био родом из Неготина. Рођен је 15. јуна 1907. године. Завршио је Војну академију и Пилотску школу у Новом Саду, да би у Мостару након обуке стекао звање ловца. Био је један од наших најбољих пилота. Рат га је затекао на дужности командира 106. ловачке ескадриле на аеродрому Босански Александровац код Бања Луке.

Када су Немци 9. априла напали аеродром Ровине где су базирале колеге бомбардери, Драгиша је полетео на челу своје ескадриле. Група од 10 ловаца се храбро супроставила немачким Месершмитима и Штукама које су дејствовале по аеродрому. Драгиша је оборио два ловца, али је убрзо и сам погођен, али је иако погођен, успео да наведе своју летелицу пре пада и да „поткачи“ још једног немачког Месершмита. Након пада, Драгишин авион је експлодирао…

Драгиша је иначе још од 1939. године и од немачкон напада на Пољску, прижељкивао да се разрачуна са Немцима, хтевши да са себе „спере“ (како је он мислио) љагу. Наиме, када је маршал Херман Геринг био у званичној посети Краљевини Југославији 1938. године, Драгиша је био одређен да командује групом која је пратила Герингов авион од уласка у нашу земљу до слетања у Београд, односно након неколико дана, када се завршила посета, обрнутом маршрутом. Геринг, и сам пилот, као знак пажње колегама из ескорта, Драгиши је као заповеднику ескортне флоте доделио једно немачко одликовање. Драгиши, кажу није то тада било мило, а када је почео Други рат, званично је преко Команде ваздухопловства тражио да се упути нота Команди Луфтвафе и да се Драгиша „скине“ са листе одликованих и награђених. Ови из Београда, наравно то нису урадили, тако да је кажу, Драгиша патио и стидео се тог одликовања и у свакој прилици, као да се правдао, свима причао да, кад Швабе нападну, „вратиће им одликовање вишеструко“… Успео је у свом науму, али је нажалост изгубио живот. Ова држава (било која од рата на овамо) није га никада одликовала…

Погинули припадници Осмог бомбардерског пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде

мајор Лазар Јоновић, пилот

[attachment=2]

Рођен је 13. марта 1904. године у Зајечару. Након Гимназије, уписује Војну академију, коју успешно завршава, а потом одлази у Пилотску школу у Нови Сад, где прво пролази основну пилотску обуку, да би 1935. године завршио и обуку за пилотирање тешким авионима-бомбардерима. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 68. бомбардерске групе, на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине крај Бања Луке.

Након успешно извршеног задатка у јутарњим сатима 7. априла, када су уз ловачку заштиту бомбардовали циљеве у јужној Аустрији, то поподне су пилоти јединице коју је Лазар водио послати на Арад и Сегедин, са задатком да бомбардују аеродроме и командна места Луфтвафе. Али су овога пута на задатак послати без ловачке пратње, тако да је летелица у којој је био Лазар била лака мета за немачке ловце који су штитили аеродром код Сегедина.

Поручник Иван Панџа, летач-извиђач

[attachment=3]

Иван је рођен 1916. године у Суковцима код Книна. Након завршене Војне академије, 1936. године ступа у  ваздухопловство и одлази у Извиђачку школу коју завршава 1939. године и одмах бива послат у Бања Луку за извиђача у Осмом бомбардерском пуку, где је и дочекао Априлски рат.

Погинуо је 7. априла 1941. године на задатку бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина, када је летелицу у којој је био Иван заједно са мајором Лазаром Доновићем оборио један немачки ловац из ПВО заштите аеродрома.

Мајор Добросав Тешић, пилот-ловац

[attachment=4]

Добросав је био пореклом из Вуковог краја. Рођен је 20. септембра 1906. године у Лозници. Након Гимназије, ступа у Војну академију коју завршава 1928. године. Пилотску школу и обуку за ловца завршава 1934. године, али вероватно због здравствених разлога са ловачке авијације бива премештен на бомбардерску и Априлски рат „дочекује“ у својству Команданта 69. бомбардерске групе на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине код Бања Луке.

Његова група, којом је командовао, добила је задатак да бомабардује командно место Луфтвафе код Печуја, као и аеродром код овог мађарског града. Пошто су на задатак били послати без ловачке пратње, били су лака мета за немачку ПВО. Оборен је и погинуо је изнад Печуја 7. априла 1941. године.

Капетан I класе Рудолф Кобал, летач-извиђач

[attachment=5]

Рудолф Кобал је рођен 10. фебруара 1909. године у Трсту. Завршио је Војну академију и Ваздухопловну извиђачку и школу гађања и бмбардовања. Летачко звање извиђача је након успешно завршене обуке стекао 1935. године. Априлски рат га је затекао на аеродрому Ровине крај Бања Луке.

Полетевши на задатак бомбардовања циљева у околини Печуја, летелицу којом је управљао мајор Добросав Тешић и у којој је Рудолф био члан посаде, оборила је немачка ПВО у близини овог мађарског града.

Поднаредник Драгољуб Черне, летач-механичар

[attachment=6]

Драгољуб је рођен 1919. године у Сушаку код Ријеке. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим и летачку обуку за летача-механичара уједно и летача-стрелца. Априлски рат је и „дочекао“ на овим дужностима на авиону Бристол Бленхајм у саставу Осмог бомбардерског пука.

Живот је изгубио током борбеног задатка бомбардовања циљева у околини Печуја, у авиону којим је пилотирао мајор Добросав Тешић, где је поред њих двојице био још и горе поменути капетан Рудолф Кобал.

Поручник Петар Кукић, летач-извиђач

[attachment=7]

Петар је рођен 10. јуна 1913. године у Медведнику крај Огулина. Ступа у Војну академију 1931. године и успешно је завршава, а 1939. године успешно се обучава за летача-извиђача. Био је распоређен у бањалучки бомбардерски пук.

Погинуо је у посади са капетаном Сергијем Војиновим, бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, 7. априла 1941. године. Оборио је пар немачких ловаца из састава ПВО територије Мађарске.

Капетан I класе Сергије Војинов, пилот

[attachment=8]

Сергије је био Рус. Рођен је 7. септембра 1907. године у Миргороду. Његова породица је након Револуције, побегла из Русије у Краљевину Југославију, а Сергије је одлучио да ступи у војску и успешно је завршио Војну академију, а затим и Пилотску школу. Све разделе обуке је завршио и звање пилота стекао 1936. године. За време Априлског рата био је на дужности командира 216. бомбардерске ескадриле, на аеродрому Ровине крај Бања Луке.

У поподневним сатима 7. априла полетео је на извршење задатка, бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина. Оборен је изнад града, на прилазу циљу. Тада је са њим погинуо и његов извиђач, поручник Петар Кукић

Капетан I класе Владимир Вујичић, пилот-ловац

[attachment=9]

Владимир је рођен у Београду 6. фебруара 1908. године. Завршио је Војну академију, а азтим редом Пилотску школу, Школу гађања, Школу ноћног летења, да би то све „крунисао“ звањем пилота-ловца 1936. године. Међутим, из здравствених разлога је био пребачен са ловачке на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности комадира 215. бомбардерске ескадриле на авионима Бристол Бленхајм.

Погинуо је 7. априла бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, када је његов авион оборен од стране немачке ПВО.

Потпоручник Мирко Јовановић, летач-извиђач
[/b][/b]

[attachment=10]

Мирко је рођен у селу Комали код Даниловграда 7. фебруара 1914. године. Завршио је Војну академију, а након тога Ваздухопловну извиђачку школу и промовисан је у ово летачко звање 1939. године. Обављао је ту дужност у склопу бомбардерског пука на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Погинуо је 7. априла 1941. године у посади са капетаном Владимиром Јовичићем на задатку бомбардовања немачких аеродрома у Мађарској. Оборени су изнад Сегедина.

Поручник Андрија Поздер, пилот
[attachment=11]

Андрија је рођен 20. октобра 1912. године у Бјеловару. По завршетку Војне академије ступио је у ваздухопловство, где је 1938. године завршио прво обуку за извиђача, да би потом отишао у Пилотску школу коју је успешно завршио 1940. године. Био је пилот на авиону Бристол Бленхајм на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Погинуо је 7. априла када је његов авион оборила немачка ловачка авијација изнад Сегедина.

Поручник Радомир Лазаревић, пилот

[attachment=12]

Радомир је рођен у Вуковару 24. априла 1915. године. Завршио је Војну академију, а након тога и Пилотску школу у Панчеву и промовисан је у пилота 1940. године. Рат га је затекао на Ровинама крај Бања Луке на дужности пилота у Осмом бомбардерском пуку.

Његова ескадрила је добила задатак да бомбардује аеродром и командно место Луфтвафе код Сегедина. Радомир је био пратилац команданта, мајора Јоновића. Надомак Сегедина, ловачка заштита тог рејона их је напала и оборила. Радомиров авион је пао код села Српски Крстур.

Наредник Илија Мићковић, летач-механичар

[attachment=13]

Илија је рођен у селу Безјову код Подгорице 10. јула 1915. године. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим обуку за летача-механичара и летача-стрелца. На овој дужности је био и у Априлском рату, на авиону Бристол Бленхајм, на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Дана 7. априла бомбардерска група у којој је био Илија, добила је задатак да дејствује по немачком аеродрому код Сегедина. Илија је био у посади са поручником Радомиром Лазаревићем. Њихову летелицу је пресрела група немачких ловаца на самој граници и оборила их изнад села Српски Крстур.

[attachment=14]

У центру села Нови Сентиван у Мађарској у близини Сегедина, села које је данас нажалост опустело од Срба, а некада је било село са натполовичном већином грађана српске националности, дакле у том селу се налази наша црква, а у порти цркве се налази споменик подигнут у знак сећања на пилоте Осмог бомбардерског пука из Бања Луке који су погинули бомбардујући Сегедин 7. априла 1941. године.

Ниједна наша држава (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, ДЗСиЦГ, Република Србија) им се није одужила…

То су учинили мађарски грађани 28. августа 1945. године…


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 09:02:38 pm
Дејства и губици Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Трећа мешовита бригада се састојала од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. Ловци су базирали на аеродромима Косанчић код Лесковца, односно Режановачка коса код Куманова, док је бомбардерски пук, подељен у две ваздухопловне групе, био смештен на Скопском Петровцу, односно на летелиштима у околини Приштине.  Као што се са мапе може видети, задатак ове јединице је била ПВО заштита јужног војишта Краљевине Југославије коју је имала да врши ловачка компонента бригаде. Такође, ловци су требали да врше и ловачку заштиту бомбардера који су имали за циљ дејствовање по непријатељским објектима и живој сили на територији Бугарске.

Пети ловачки пук је био наоружан врло маневарбилним, али спорим и застарелим ловцима Хокер Фјури, који су тридесетих година, према британској лиценци произвођени код нас. Овај авион је поред свега био наоружан и са стрељачком муницијом малог калибра, којом се није могло Бог зна шта урадити, тако да су за њега и бомбардери представљали опасност, а камоли немачки Месершмити. Пук је имао две групе са по две ескадриле, где је 35. ловачка група (109. и 110. ескадрила) базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца. Примарни задатак ове групе је био заштита града Ниша и северног дела Вардарске бановине, а 36. ловачка група, такође са две ескадриле (111. и 112.), била је на аеродрому Режановачка коса и задатак је био одбрана града Скопља, односно јужног дела Вардарске бановине.

Ловачка група на аеродорму Косанчић је тотално неспремно дочекала Априлски рат. Наиме, командант јединице, пуковник Леонид Бајдак је претходног дана, дозволио ожењеним официрима и подофицирима да оду кући код својих породица. Када је сутрадан нападнута извиђачка група Пете армије и када су ловци требали да узлете на задатак заштите, док су се они прикупили и „растрезнили“, Швабе су се већ вратиле у Бугарску. И уопште дејства ове „лесковачке“ групе су и следећих дана била веома конфузна и недоречена, чему је у највећем кумовала издаја командног кадра, уз објективну околност инфериорности летелица у односу на непријатељске. Мајор Фрањо Џал, који је обављао дужност помоћника Команданта ове јединице се истакао својом безобзирношћу. У јутарњим сатима 6. априла обавестио је технички састав и пилоте да ће тога дана у њихову јединицу стићи нови Месершмити. Он је врло добро знао да ће стићи… И заиста када се на северозападном хоризонту указала група ловаца, наши су излетели на стајанку да радосно машу колегама из Београда који им дотурају нове авионе (јер је комплетан састав пука, поред Хокер Фјурија био обучен и за Месершмита). И тако, док су наивно и раздрагано махали, колеге, али из Берлина су их покосиле још ту на стајанци и уништиле добар део авиона на земљи. Џал је успео да се искраде и побегне за Земун, а потом у НДХ. Тамо је аванзовао, унапређен био у чин пуковника и био послат на Источни фронт. Командовао је 4. ловачком скупином Усташке зракопловне легије. Забележио је 16 потврђених и неколико непотврђених победа. Након што га је оборио совјетски ас, маршал Александар Покришкин, Џал је враћен у НДХ, где је био Заповедник Главног стожера Зракопловства НДХ. Након слома фашизма, покушао је да пребегне на Запад, али су га Британци „уредно“ предали нашим властима. За своје злодело и велеиздају у Априлском рату, суђено му је пред Судом у Београду, након чега је и стрељан октобра месеца 1945. године. Рус Бајдак није одговорао, успео је да се домогне САД, где је и умро 1970. године…

Ловачка група која је базирала на аеродрому Режановачка коса више Куманова, била је практично „мртва стража“ наше војске, која је и примила први непријатељски удар 6. априла, између 4:30 и 5 сати. И у овој групи је било издаје… Командант групе, мајор Драго Брезовшек, морао је наводно 5. априла да одлети за Ниш, јер му се жена разболела. Уместо њега, у Куманово је долетео већ поменути Фрањо Џал. Немци су аеродром напали са 17 Месершмита Ме-109 и једним разарачем Ме-110. Наши пилоти су храбро полетели, али слабашни Хокер Фјури није могао да се носи са јаким „Месерима“. Швабе су се просто забављале и утркивале, ко ће више авиона да погоди или пак обори. Неколико наших пилота у својој борби су по први пут применили технику „таран“. Када нису могли да се адекватно супроставе непријатељу, они су предузимали таран и забијали се у непријатељске летелице. Готово читава група је тада изгинула у Куманову… И Немци су имали значајне губитке (5-6 авиона). Фрањо Џал се крио у земуници… Полетео је и он… Кад се све завршило… Да побегне… Ову битку над Кумановом, преживела је неколицина људи, пилота и механичара и само два авиона. Преживели су се повукли према Космету.

Што се тиче бомбардера у овој бригади, тј. Трећег бомбардерског пука и они су претрпели огромне губитке, опет захваљујући издаји. За разлику од ловаца, које је покварени Рус Леонид Бајдак 5. априла пустио кућама да се „одморе“, овде је заповедник пука, пуковник Зденко Горјуп у Скопљу 5. априла поподне и увече славио рођендан. А на рођендан су били позвани сви људи из пука, пилоти и механичари, без разлике. Већина се и одазвала… Остали су само дежурни у јединици. А авиони, 30 најмодернијих бомбардера Дорние До-17 је остало на писти Скопског Петровца поређано у линији као за смотру… А требали су да прелете на ратни аеродром… А нису! Славио се рођендан… Шестог ујутро су славили и Немци.  Мамурни пилоти нису ни стигли до авиона. Велика већина ловаца из Куманова која је требала да их штити, била је већ мртва. А Немци су практично у првом налету уништили 26 „постројених“ авиона… Да су их барем „растресли“ по аеродрому. Нису. Славио се шефов рођендан…

Преостала 4 авиона је са неколицином летача, прелетео капетан Ђонлић на аеродроме Стубол и Обилићево код Приштине и ставио се на распологање једном часном човеку, официру, пилоту и Хрвату, мајору Бранку Фанедлу, који је командовао овом приштинском групом. Одмах по доласку ова 4 авиона, Фанедл је дигао у ваздух и својих 30 летелица, те су са укупно 34 летелице, напали немачку панцир дивизију код места Страцин близу Кратова. Немци су већ са својим тенковима ушли на територију Краљевине, а вероватно су од наших бомбардера због типа (Дорније је немачки бомбардер), боје (наши бомбардери су имали сличну шему као и швапски) и великог броја (јер су и сами Немци вршили темељна бомбардовања са више десетина летелица), мислили да су то њихове колеге из Луфтвафе… Немци нису успели да испале ни један једини метак… Наши су се вратили у базу да се напуне горивом и убојним средствима, па да крену на још једно „рокање“ Шваба на челу са храбрим командантом Бранком Фанедлом. Овога пута, Швабе су их дочекале и уништиле половину авиона. Тај губитак је био велики, али није значио предају. Фанедл је решио да се освети. На аеродроме у Радомиру и Софији, у прикривеном лету, послао је три Дорниеа. Они су потпуно уништили све летелице на аеродрому Радомир, а док се Немци још нису ни снашли, запаљивим бомбама су тукли аеродром у Софији и што је најважније, успели су да се врате живи и здрави у Приштину. Освета за Скопље је била потпуна… Следећа 2-3 дана, јединица под Фанедловом командом је извршила више успешних удара по немачкој техници и живој сили, односно дивизијама немачке војске која је надирала са Истока ради испуњена Хитлерове Директиве број 25 и одсецања југа Краљевине Југославије од остатка земље. Фанедл и његово момци ипак нису могли да зауставе читаву немачку армију, па су се повукли на аеродром у Ужичкој Пожеги. Одатле су дејствовали наредних дана по циљевима у ужој Србији, првенствено по комуникационим правцима и мостовима, покушавајући да успоре надирање непријатеских копнених снага према престоном граду. Део пилота се упутио у СССР, али се срушио у Карпатима. Уочи саме капитулације, а након погибије заповедника Фанедла, преосталим пилотима и авионима је наређено да прелете у Никшић, одакле су искоришћени за евакуацију у Грчку. Од 60 летелица овог пука, на крају је након храброг супростављања непријатељу и наношења великих губитака, остало само осам авиона…

Погинули припадници Петог ловачког пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Капетан I класе Константин Јермаков, пилот-ловац

[attachment=1]

Константин је рођен у Старој Константинскајој у Русији, 21. маја 1909. године. Породица је пребегла у Србију након Октобарске револуције. Константин након завршене Војне академије ступа ваздухопловство и после завршене обуке, 1937. године, стиче звање ловца. Рат га је затекао на дужности командира 112. ловачке ескадриле на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла у јутарњим сатима, док је Београд још спавао и не слутећи шта му се спрема. Пре него што је погинуо, иако у много лошијем Хокеру, успео је да обри једног немачког Месершмита.

Капетан I класе Војислав Поповић

[attachment=2]

Војислав је био родом из Јајца. Рођен је 10. септембра 1905. године. Након завршене Подофицирске инжињеријске школе ступа у ваздухопловство, где прво завршава курс за радиотелеграфисту, а потом успева да упише Пилотску школу у Мостару, где након свих раздела обуке, 1931. године добија официрски чин и звање ловца. Априлски рат га је затекао на дужности командира 111. ловачке ескадриле, аеродром Режановачка коса-Куманово.

Када је објављена узбуна у тим раним јутарњим сатима 6. априла, на небо изнад Куманова је међу првима узлетео и капетан Поповић. Немци су силовито напали и наши пилоти су им успевали пружити какав-такав отпор на застарелим и спорим Хокерима. Када је видео да је остао без муниције, Војислав је ипак одлучио да се не преда. Преживели очевици са земље су причали да он и није био погођен, али је и остао без муниције, па је успешним маневрима (Хокер је био врло покретљив авион) избегавао ватру непријатељских летелица и чекао прилику да изведе нешто што ниједан од наших пилота до тада није урадио. Када су се стекли услови, кажу очевици, Војислав је извео „таран“ на непријатељски авион… Оба авиона су одмах експлодирала и у виду две ватрене лопте пала на земљу…

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

[attachment=3]

Милорад Танасић је био „чивијаш“. Рођен је у Шапцу 1. октобра 1911. године. Након завршене Средње техничке школе, отишао је у војску и тамо завршио Школу резервних официра авијације. Потом се „активирао“ и у Мостару завршио за пилота-ловца. Априлски рат је дочекао на аеродрому Режановачка коса крај Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом немачког напада, када је немоћан да нанесе непријатељу било какав губитак, следећи оно што је урадио и капетан Поповић, и Милорад чекао повољан тренутак, а онда својим Хокером извео „таран“ на један немачки Месершмит, који је опет закачио још једну летелицу. Три авиона (Танасићев и два немачка) су одмах експлодирала у ваздуху и попут три ватрене лопте се сурвала на земљу.

Потпоручник Милутин Перовић, пилот-ловац

[attachment=4]

Милутин је рођен 15. августа 1911. године у селу Рудник у Црној Гори. Завршио је прво Подофицирску школу за авиомеханичара, а потом Пилотску школу и Школу за ловце у Мостару. Ловац је постао 1937. године. Рат га је затекао на дужности пилота у Куманову.

Полетео је 6. априла како би се супроставио Немцима изнад Куманова. Нажалост бој ипак бије „свијетло оружје“ и наши Хокери у сваком погледу инфериорни у односу на немачке Месершмите нису могли да пруже икакав озбиљан отпор непријатељу. Погинуо је након једног ваздушног дуела.

Наредник Јефта Арсић, пилот-ловац

[attachment=5]

Јефта Арсић је рођен 10. септембра 1912. године у Станчевцу код Прешева. Након Подофицирске школе за авио-механичаре, уписује Пилотску школу и Школу за пилоте-ловце. Априлски рат га је затекао као пилота у склопу 36. ловачке групе на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом одбране Куманова од напада немачког ваздухопловства. И Јефта је одлучио да изведе „таран“ и тиме са собом у смрт, поведе и једног немачког авијатаичара…

Наредник Ратомир Милојевић, пилот-ловац

[attachment=6]

Ратомир је рођен 26. септембра 1914. године у Нишу. Након Подофицирске ваздухопловне школе, у Мостару завршава и Пилотску, односно Школу за пилота-ловца. Као ловац, дочекао је Априлски рат у Куманову.

Полетео је 6. априла да се супростави непријатељу. Како то у застарелом Хокеру није могао учинити конвенционалним средствима, следећи пример командира ескадриле, капетана Војислава Поповића, извео је „таран“ и тако елеминисао једног Швабу, али се и он тада сурвао на земљу и погинуо.

Наредник Верољуб Стојадиновић, пилот-ловац

[attachment=7]

Родољуб се родио 3. фебруара 1916. године у селу Медвеђа код Трстеника. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу У Новом Саду. Потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, а обуку за ловца 1938. године, завршио је у Нишу. Уочи Априлског рата, био је пилот у саставу 36. ловачке групе у Куманову.

Полетео је 6. априла у сусрет непријатељским летелицама, али је у једном дуелу његов Хокер био погођен на малој висини тако да Верољуб није имао довољно времена да напусти неуправљиву летелицу у којој се срушио и погинуо на лицу места.

Капетан Ото Сеп, пилот-ловац

[attachment=8]

Ото је рођен у Тузли 30. октобра 1909. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство и у Новом Саду завршава Пилотску школу. Потом у Земуну у Шестом ловачком пуку завршава обуку за ловца, а у Белој Цркви обавља гађање и обуку из ноћног летења и 1935. године бива промовисан у ловца. Рат га је затекао на дужности ловца у 110. ловачкој ескадрили у Косанчићу код Лесковца.

Приликом извођења задатка пресретања у рејону Краљева, у свом Хокер Фјурију, оборио га је један немачки Месершмит, изнад села Дулене код Рековца. Ото Сеп је и сахрањен у том селу.

[attachment=9]

После II светског рата, припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац и Савез бораца општине Куманово, храбрим пилотима Петог ловачког пука, на месту где је био аеродром Режановачка коса, подигли су спомен обележје…


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 09:15:54 pm
Погинули припадници Трећег бомбардерског пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Мајор Бранко Фанедл, пилот-ловац

[attachment=1]

Бранко је рођен 30. маја 1903. године у Сиску. По завршетку Војне академије, службовао је у пешадији и ауто јединицама, да би 1928. године ступио у ваздухопловство. Завршио је Пилотску школу у Новом Саду, а ловачку школу и школу гађања је привео крају 1937. године. Ипак, прешао је на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 64. групе Трећег бомбардерског пука на аеродрому Обилић код Приштине.

Првих неколико дана Априлског рата, Фанедлова јединица је извршила неколико спектакуларних задатака, од којих се нарочито истиче уништавање једног дела немачке Панцир дивизије код Страцина у Македонији, када је група од 34 наша авиона на челу са Фанедлом изненадила Немце, те ови нису испалили ни један метак. Такође, Фанедл је командовао и разарањем два немачка аеродрома у околини Софије. Када је ипак његова јединица морала да се повуче у ужу Србију након силовитог налета непријатеља, 12. априла је Фанедл полетео на задатак да нападне немачке колоне на путу Ћуприја-Јагодина и Крагујевац-Топола, са примарним задатком уништавања моста на Великој Морави код Ћуприје. Када се група од 12 наших авиона стуштила на непријатеља, Немци су их ипак дочекали и четвороцевним флаковима дејствовали по нашим бомбардерима. Авион у којем се налазио мајор Фанедл је оборен код села Буковаче у близини Јагодине.

Капетан I класе Никола Теофилов, пилот

[attachment=2]

Никола је рођен у месту Ковно у Царској Русији 24. јула 1904. године. Његова породица је пребегла у Србију након победе Револуције. Никола је завршио Пилотску школу у Новом Саду, а обуку за бомбардера са школом гађања је спровео у Белој Цркци 1934. године. Био је пилот бомбардера До-17 на аеродрому Обилић код Приштине.

Погинуо је у посади са мајором Фанедлом, 12. априла 1941. године, када су након бомбардовања немачке моторизоване јединице оборени изнад села Буковче код Јагодине.

Наредник Фрањо Рибич, летач-механичар

[attachment=3]

Фрањо је рођен у месту Свети Петар код Марибора 2. фебруара 1911. године. Завршио је Морнарички машинску школу у Кумбору, али је прешао ваздухопловство и 1939. године завршио обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао на тим дужностима у бомбардерској ескадрили у Обилићу крај Приштине.

Био је у посади са мајором Фанедлом, када је њихова летелица након бомбардовања немачке колоне код Јагодине погођена. Авион се срушио код села Буковче у близини Јагодине.

Капетан I класе Милутин Стокић, пилот

[attachment=4]

Милутин Стокић је рођен 2. октобра 1906. године у Свилајнцу. Војну академију је завршио 1. октобра 1930. године, а онда је ступио у ваздухопловству. Ту је завршио прво школу за извиђача, да би се онда обрео у новосадској Пилотској школи. Звање војног пилота је стекао 1938. године. Иако је био у саставу Трећег бомбардерског пука, рат га је затекао на дужности командира 3. ескадриле извиђача у Трећој армији, на аеродрому Тетово.

Када су Немци ушли у Скопље, његова ескадрила је пребегла у Грчку, на аеродром Лерин. Из Грчке је 9. априла полетео на извиђање немачких положаја код Битоља, али је том приликом налетео на ПА ватру, коју је отворила заштитна батерија немачке Панцер дивизије и Милутинов авион је погођен пао у ширем рејону Битоља.

Поднаредник Слободан Радивојевић, летач-механичар

[attachment=5]

Слободан је рођен 1. јуна 1919. године у Чачку. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а потом и обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао у извиђачкој ескадрили Треће армије на тетовском аеродрому.

Када је као летач-стрелац полетео 9. априла 1941. године са капетаном Стокићем на задатак извиђања непријатеља код Битоља, тамо их је дочекала ПА ватра којом је срушена њихова летелица и обојица су погинула.

Наредник Стојан Пуљевић, летач-радиотелеграфиста

[attachment=6]

Стојан је рођен у селу Црница код Подгорице 20. јуна 1907. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу, а потом редом и курсеве за бомбардера, стрелца и на крају за летача-радиотелеграфисту. Рат га је и затекао на тој дужности на аеродрому Обилић код Приштине, авион До-17.

Погинуо је 10. априла на Карпатима у авиону До-17 када се један део летача из састава Трећег пука одлучио да прелети за СССР. Због слабе видљивости, ударили су у планину.

Наредник Петко Милојевић, пилот

[attachment=7]

Петко је рођен 14. октобра 1912. године у Ужичкој Пожеги. Завршио је прво Подофицирску ваздухопловну школу, а затим и Пилотску школу у Мостару. Пилотско звање је стекао 1938. године. Априлски рат га је затекао на дужности пилота бомбардера До-17 у Трећем бомбардерском пуку.

Када је дошло до повлачења пука са територије Космета, Петко је са својом посадом решио да жив не падне Швабама у руке и предузео прелет за СССР. Међутим, на том путу су се испречили Карпати, у које је њихова летелица због лоше видљивости ударила 10. априла.

Наредник Миленко Грујовић, летач-радиотелеграфиста

[attachment=8]

Миленко је рођен у Сирчи код Краљева. Након завршене Подофицирске ваздухопловне школе, завршио је и курс за митраљесца бомбардера, а потом и за радиотелеграфисту, да би 1937. године био промовисан у ово летачко звање. Априлски рат га је затекао на тој дужности на авиону До-17, аеродром Обилић код Приштине.

И он је нажалост погинуо тог кобног 10. априла, када је део летачког састава након повлачења са Космета решио да пребегне у СССР. Полетели су из Пожеге, али су ударили у Карпате због магле и слабе видљивости.

Још два припадника Трећег бомбардерског пука, наредник Живота Којадиновић, летач-механичар и наредник Душан Миливојевић, летач механичар су погинула. Они су настрадали 8. априла када су њихове авионе оборили немачки Месершмити док су бомбардовали немачку оклопну бригаду код Качаника.

[attachment=9]

Уочи 29. новембра Дана Републике оне пређашње, те 1973. године грађани села Буковче и Рибница, односно локални одбори Савеза бораца су подигли споменик посади Дорниеа До-17, која је оборена изнад њиховог села док је бомбардовала непријатељску колону код Јагодине. Споменик је подигнут у част мајора Бранка Фанедла, капетана Николе Теофилова и наредника Фрање Рибича. То је уједно и једини споменик подигнут неком припаднику Трећег бомбардерског пука ЈКВ.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 09:31:14 pm
Дејства и губици Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде

Четврта ваздухопловна бригада је као што је речено на почетку овог фељтона, била састављена од два бомбардерска пука, Првог и Седмог.

Први бомбардерски пук је имао две групе са по две ескадриле. 61. група са 201. и 202. ескадрилом је била у Давидовцу код Параћина, док је 62. група са 203. и 204. ескадрилом базирала у Бијељини. Наоружани су били Бленхајмима и задатак им је био дејствовање по немачким аеродромима, комуникацијама и јединицама у пограничној зони Румуније и Бугарске (северно од планине Балкан) и по јужном делу наше територије (Вардарска бановина). Овај пук је у прва три дана Априлског рата имао веома успешна дејства по покретима немачких трупа око Скопља, Бујановца и у Качаничкој клисури. Такође, 12 Бленхајма је полетело из Бијељине и дејствовало по немачкој Панцер дивизији код Страцина и тада су непријатељу нанети велики губици, који га ипак нису успели зауставити. Као што рекох, дејствовали су до 8. априла, а потом је аеродром Давидовац био завејан и обавијен маглом, тако да се са тог летелишта није могло дејствовати. А већ 10. априла када се магла мало разишла, било је касно за икакво дејство, јер су Швабе већ биле пред Параћином. Пилоти су кренули у повлачење за Бијељину са намером да пре тога изврше дејство по непријатељу који им је био за вратом. Међутим, на полетању су се због дубоког снега слупала два авиона, а остали су успели да се домогну Бијељине. Нажалост њихов прелет у Семберију, није остао непримећен, те је следећег дана, 11. априла, немачка ловачка авијација извршила дејство по том до тада вешто скриваном и маскираном летелишту. и уништила неколико авиона. Узрок томе је вероватно била издаја и неспособност и неке „необичне“ одлуке мајора Крсте Лозића (граниче се са издајом, али то није никада доказано, оправдано је неспособношћу), који је на командном месту наследио погинулог Команданта, легендарног Ферду Градишника (који је настрадао 8. априла). Лозић је наиме наредио да се 11. априла авиони извуку у јутарњим сатима из шуме где је оно што је преостало било добро сакривено и да се спреме за дејство 12. априла. Пилоти су се бунили и предлагали команданту да то не ради, јер ће немачки извиђачи „наћи“ авионе и дејствовати по њима. Но Лозић је био доследан свом наређењу, тако да је 16 преосталих Бристол Бленхајма, испоручено Немцима на тацну 12. априла у 6 сати. Неколико Месершмита је завршило посао кажу за 17 минута. Уништили су 15 машина, а Крсто Лозић као командант, тада није ни био на аеродрому. Претходну ноћ је „загинуо“ негде у Бијељини… Остао је само један Бленхајм, који се након тог напада винуо у ваздух и кренуо пут Никшића, где је по инструкцији требала да буде крајња тачка повлачења, али није стигао до тамо… Код Зворника га је уништила наша ПВО. Тиме је престао да постоји Први бомбардерски пук и буквално, јер је ово била последња летелица. Преживело људство пука, из Параћина и Бијељине су се пешице повлачили према Сарајеву…

Седми бомбардерски пук такође са две групе, базирао је на аеродромима Прељина код Чачка (66. група-211. и 212. ескадрила) и Горобиље (Добрић) код Ужичке Пожеге (67. група-213. и 214. ескадрила). Задатак ове јединице је било дејство по непријатељским објектима и јединицама на територији Албаније као и по непријатељским покретима на територији Вардарске бановине. Део пука који је био у Прељини је дејствовао првих неколико дана Априлског рата и то на два италијанска аеродрома у околини Скадра. Тада су уништени и важни мостови на рекама Дрим и Бојана. Такође, пук је пружао подршку јединицама наше Треће армије, која је једина и имала нека офанзивна дејства у Априлском рату, бомбардујући непријатељске покрете у Качаничкој клисури, око Криве Паланке, Куманова и Страцина. Ова пак група која је била у Пожеги, помало одсечена од света, није ни дејствовала, јер је командант Хинко Драгић, својим пилотима говорио да нису добили наредбу за полетање, а ови нису ни имали ни могли како да се информишу, јер су укинута сва комуникациона средства. За њих практично рата није ни било, док тамо негде 10/11. априла нису сазнали да им је непријатељ готово поробио земљу. Тада је један део њих из Горобиља прелетео у Прељину, оглушивши се о Хинкове наредбе, одакле су покушали прелет за СССР. Нико није успео да прелети Карпате… Сви су изгинули… Преостали су са неколико авиона одлетели за Никшић…

Погинули припадници Првог бомбардерског пука Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде

Пуковник Фердо Градишник, пилот-ловац

[attachment=1]

Фердо је рођен 1899. године у селу Велики Лешнов у Истри. Након завршене Војне академије, 1922. године ступа у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача, а потом после Пилотске школе, постаје и пилот-ловац 1925. године. Они који га се сећају и који су оставили записана сећања о овом честитом Словенцу кажу да је био један од најбољих, ако не и најбољи наш пилот између два светска рата. Да је као представник нашег војног ваздухопловства диљем Европе учествовао на ваздухопловним „утакмицама“ како су се тада звали аеромитинзи са такмичењима пилота у акробатском, навигационом и борбеном летењу. У земљи је затекао такође огромну репутацију, али је након завршених школа тактике и оператике, крајем 30-их прешао на бомбардерску авијацију на командне положаје. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта Првог бомбардерског пука у Бијељини.

Прва два дана пуку нису издавани задаци, а пошто је Фердо наредио скривање летелица и маскирање летелишта, три дана су Немци „зврјали“ над Семберијом, али нису могли да пронађу где је Фердова јединица. Трећег дана, 8. априла, пук добија наредбу да дејствује по непријатељском покрету јединица у Качаничкој клисури. Фердо је повео своје момке и први је и дејствовао по колони тенкова на путу Скопље-Куманово. Остало је нејасно до данас, да ли је Фердо починио грешку и авион увео прениско у објекат дејства, те је ударни талас, односно експлозија бомби које је изручио на немачке тенкове оштетила Градишников авион, те се он срушио, или је то учинила ватра немачких флакова која је оборила још неколико наших авиона, но то је био крај овоземаљског живота за храброг Словенца Ферду, који се ставио на чело својих летача у покушају да пружи отпор непријатељу.

Нижи ваздухопловнотехнички чиновник IV класе Василије Мировић, пилот

[attachment=2]

Василије је рођен 1. новембра 1907. године у Липову код Колашина. Пилотску школу је завршио у Мостару 1928. године, а школу гађања и ноћног летења 1931., односно 1935. године. За време Априлског рата, обављао је дужност пилота у Првом бомбардерском пуку у Бијељини.

Погинуо је 8. априла приликом бомбардовања колоне немачких тенкова код Куманова. Оборила га је немачка противавионска артиљерија.

Поднаредник Слободан Ђорђевић, летач-стрелац

[attachment=3]

Слободан Ђорђевић је рођен 28. августа 1919. године у Крагујевцу. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу за авио механичара у Новом Саду 1939. године. Потом одлази у пилотску школу у Мостар, где завршава обуку за летача-стрелца(бомбардера) 1940. године. Рат га је затекао на тој дужности у Првом пуку у Бијељини.

Погинуо је приликом извршавања задатка бомбардовања непријатељске моторизоване колоне код Куманова. Био је у посади са Василијем Мировићем, када су њихов авион оборили немачки флакови.

Наредник водник Живан Јовановић, пилот

[attachment=4]

Живан је рођен у Малој Крсни 14. новембра 1908. године. Завршио је Ваздухопловну школу за авио-механичаре, а потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, где се обучавао за пилота транспортних авиона и авиона бомбардера. Пилотско звање је стекао 1936. године. Рат га је затекао као пилота у Првом пуку у Бијељини.

Погинуо је 8. априла бомбардујући непријатељску колону на путу Скопље-Куманово, када је оборен његов Бристол Бленхајм.

Поручник Ђорђе Стефановић, пилот

[attachment=5]

Ђорђе је рођен 20. фебруара 1909. године у Суводолу код Смедерева. Након завршене Војне академије ступа у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача, да би 1938. године стекао и звање пилота. Као пилота бомбардера, Априлски рат га је затекао на аеродрому код Бијељине.

Погинуо је 8. априла приликом бомбардовања немачке моторизоване колоне на путу Скопљу-Куманово, када је његов авион оборен.

Капетан I класе Никола Иванчевић, пилот-ловац

[attachment=6]

Никола је рођен 21. јула 1907. године у Подгорици. Завршио је редом Војну академију 1928. године, Школу за летача-извиђача 1930. године, Пилотску школу 1933. године, школу гађања 1934., ловачку школу и школу ноћног летења 1936. година. Априлски рат га је затекао на дужности командира 204. бомбардерске ескадриле Првог пука у Бијељини.

Другог дана рата, 7. априла Николина ескадрила је добила задатак да нападне немачку моторизовану колону на путу Крива Паланка-Страцин-Куманово. Иванчевић је водио своју јединицу, успешно дејствовао по непријатељу, али је ватра немачких флакова погодила његов Бристол Бленхајм, који је експлодирао још у ваздуху.

Наредник Стјепан Јурковић, летач-радиотелеграфиста

[attachment=7]

Стјепан је био родом из Царевца код Карловца. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу за везисте, да би 1940. године завршио и летачку обуку за ово занимање (РТГ). У Априлском рату је био распоређен као летач-РТГ у Првом ваздухопловном пуку у Бијељини.

Погинуо је 7. априла када је Бристол Бленхајм у којем је он био члан посаде, а којим је пилотирао капетан Иванчевић, погођен и оборен изнад Куманова.

Поручник Владимир Кинк, летач-извиђач

[attachment=8]

Владимир је био родом из Рајхенбурга (Брестаница) код Брежица, немачког села у Словенији. Војну академију је завршио 1936. године, а по преласку у ваздухопловство, 1939. године је завршио обуку за извиђача. Рат га је затекао на дужности летача-извиђача у Првом бомбардерском пуку у Бијељини.

Погинуо је 7. априла 1941. године када је Бленхајм у којем се Владимир налазио директно погођен немачким флаковима на небу изнад Куманова.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 09:39:39 pm
Погинули припадници Седмог бомбардерског пука Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде

Потпуковник Јован Басарић, пилот-ловац

[attachment=1]

Јован је био Теслин земљак. Рођен је у Смиљану 1897. године. Кадетску школу је завршио у Аустро-Угарској војсци. После слома Аустро-Угарске примљен је у нашу војску, у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача. У Новом Саду онда завршава Пилотску школу, да би 1927. успешно привео крају школовање добивши звање пилота-ловца. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта Седме ваздухопловне базе Седмог бомбардерског пука. Авиони су били на аеродромима у Прељини и Ужичкој Пожеги, док је Јован руководио радом базе у Мостару.

Погинуо је 6. априла 1941. године, када је италијанска авијација бомбардовала мостарски аеродром.

Капетан I класе Јефта Бошњак, пилот

[attachment=2]

Јефта је рођен 14. марта 1909. године у селу Поповац у Барањи. Завршио је Војну академију, а потом и Пилотску школу, а затим и школу гађања, бомбардовања и ноћног летења. Рат га је затекао на дужности командира 214. ескадриле бомбардера Савоја Маркети на аеродрому Горобиље код Ужичке Пожеге.

Погинуо је 11. априла 1941. године када је група пилота након издаје команаданта групе Хинка Драгића и суочена са сломом наше државе, решила да се не преда. Полетели су са намером да прелете у СССР. Одмах по полетању, приликом изласка из школског круга, у жељи да „узме“ североисточни курс, Јефта је својим авионом због мале видљивости и магле ударио у планину код села Зарожје између Рогатице и Горажда.

Капетан I класе Момчило Петровић, пилот-ловац

[attachment=3]

Момчило је рођен у Прокупљу 30. марта 1908. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство, где завршава Пилотску школу и све разделе ловачке обуке, да би 1936. године стекао звање ловца. Због мањих здравствених проблема бива пребачен са ловачке на бомбардерску авијацију. Априлски рат га затиче на аеродрому Горобиље на дужности извиђача и пилота на авиону Савоја Маркети.

Након издаје у јединици, група пилота се одважила да прелети за СССР. Момчилова Савоја је одмах након полетања због слабе видљивости и магле ударила у планину недалеко од Рогатице.

Наредник Павле Стрман, летач-радиотелеграфиста

[attachment=4]

Павле Стрман је рођен 29. децембра 1911. године у села Кострељница крај Литје у Словенији. У Новом Саду је завршио Подофицирску ваздухопловну школу, смер радиотелеграфиста, да би потом завршио и летачку обуку за то занимање, као и обуку за бомбардера-стрелца, у Белој Цркви 1937. године. За време Априлског рата је био на аеродрому у Горобиљу.

Погинуо је 11. априла код села Зарожја у близини Рогатице, као члан посаде једне Савоје, којом је управљао капетан Јефта Бошњак, а која је ударила у брдо због магле, приликом прелета у СССР.

Поручник Милан Продановић, пилот

[attachment=5]

Милан је рођен у Новом Саду 28. фебруара 1911. године. Пилотску школу је завршио у Панчеву 1938. године и одмах је био распоређен У Седми бомбардерски пук у Прељини, где је и дочекао Априлски рат.

Одмах на почетку рата Миланова јединица је добила задатак бомбардовања италијанских положаја код Скадра, где се Милан тог 6. априла нарочито истакао. Два дана касније је успешно извршио задатак и у Качаничкој клисури. На дан 10. априла, Милан је добио наредбу да са својом Савојом прелети за Никшић. Сложени метео услови и претпоставка диверзије на навигационим уређајима, тек након неког времена, поручник Продановић уместо да се нађе у Никшићу, затекао се на дијаметрално супротном делу земаљског шара. Био је изнад Констанце у Румунији. Вероватно изненађен орографијом терена и непознатим летелиштем, превео је летелицу у поредак за слетање, али је пре него што је додирнуо писту аеродрома овог румунског града, крилом ударио у некакав антенски стуб, што је било кобно за Милана и његовог стрелца.

Наредник Стеван Кнежевић, летач-стрелац

[attachment=6]

Стеван је био родом из села Влашкова код Пљеваља, где се родио 1913. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу у Новом Саду, а потом у Белој Цркви и обуку за летача стрелца. На тој дужности је и дочекао Априлски рат на аеродрому Прељина код Чачка, авион Савоја Маркети.

За Стевана је био кобан 10. април, када је у посади са пилотом Миланом Продановићем покушао да слети на аеродром у Констанци у Румунији, где су непосредно пре слетања имали удес са трагичним последицама.

Наредник Војислав Мећикућић, летач-механичар

[attachment=7]

Војислав је рођен 24. априла 1915. године у Спужу крај Подгорице. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу у Новом Саду и обуку за механичара. Рат га је затекао на тој дужности у Седмом бомбардерском пуку у Прељини.

Погинуо је приликом прелета дела његове јединице за СССР 11. априла, када су након изласка из круга и заузимања курса ка истоку због магле и слабе видљивости авионом ударили у планину Игман.

Наредник Стеван Вујаклија, пилот

[attachment=8]

Стеван је рођен у Невесињу 30. октобра 1913. године. После завршетка Подофицирске ваздухопловне и механичарске школе у Новом Саду, 1936. године завршава и Пилотску школу у Мостару и бива промовисан у то летачко звање. Као пилота, Априлски рат га је затекао на аеродрому Прељина код Чачка.

Погинуо је 16. априла 1941. године, приликом прелета са никшићког аеродрома за Грчку. Место погибије никада није утврђено, пошто се зна да је полетео из Никшића, али до Грчке није никада стигао.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 09:55:29 pm
Дејства и губици Једанаесте самосталне ваздухопловне групе за даљње извиђање

Ова јединица је базирала на аеродрому Велики Радинци код Руме и сачињавале су је 21. и 22. ескадрила. У свом саставу је имала авионе Бристол Бленхајм и неколико лаких бомбардера Хокер Хајнд.

У јутарњим сатима, бригадни генерал Боривоје Мирковић, Командант РВ, издао је наредбу мајору Драгомиру Лазаревићу да поступи по „запечаћеном“ задатку предвиђеном ратним планом „Р-41“. У најкраћем, задатак је предвиђао хитно полетање и бомбардовање немачких аеродрома код Арада и Темишвара. Три авиона су полетела и нису се никада вратила… Наредних дана је група ангажована у задацима подршке другим јединицама оперативног ваздухопловства, првенствено Трећој и Четвртој бригади. У бомбардовању немачких моторизованих јединица код Прешева, изгубљено је такође неколико авиона. Оно што је преостало, уништено је на земљи, а само су два искоришћена за повлачење у Грчку.

Са ове дистанце гледано, ова јединица је била трагична… Што би рек`о наш народ, ни мање јединице (по броју људи и авиона) ни већих губитака (13 људи и готово сви од око 20 авиона колико је група имала у свом саставу)

Погинули припадници Једанаесте самосталне ваздухопловне групе за даљње извиђање

Нижи ваздухопловнотехнички чиновник IV класе Обрад Милићевић, пилот

[attachment=1]

Обрад је рођен 26. септембра 1908. године у селу Лозници код Чачка. Завршио је Подофицирску артиљеријску школу, али је „баталио“ топове и окренуо се „јеропланима“. Прешао је у ваздухопловство и ступио у Пилотску школу у Мостару, коју је са свим разделима обуке (ноћно летење, бомбардовање и гађање) завршио 1938. године и стекао летачко звање-пилот. Рат га је затекао у 11 групи на аеродрому Велики Радинци код Руме.

Погинуо је 6. априла, приликом бомбардовања немачког аеродрома код Арада. Његов Бристол Бленхајм је оборен од стране немачке ПВО тог румунског аеродрома.

Потпоручник Сретен Глишовић, летач-извиђач

[attachment=2]

Сретен је такође био из околине Чачка. Рођен је у селу Међувршје 18. гебруара 1912. године. Након Гимназије, ступа у Војну академију, а затим бива постављен у ваздухопловство, где 1939. године након завршене обуке стиче летачко звање-извиђач. Летео је у том својству као члан посаде авиона Бристол Бленхајм и Априлски рат га је затекао у Руми.

Погинуо је 6. априла, када је авион у ком је Сретен летео, а којим је управљао његов земљак од горе, Обрад Милићевић, оборен изнад аеродрома у Араду.

Нижи ваздухопловнотехнички чиновник III класе Тодор Радовић, пилот

[attachment=3]

Тодор је био родом из Острожца код Карловца. Рођен је 25. маја 1905. године. Прво је завршио Подофицирску школу пешадије, да би се након неколико година службе у том роду пријавио на конкурс Пилотске школе у Мостару. Успешно је завршава и постаје пилот на Бристол Бленхајму и бива распоређен у 11. групу на аеродром Велики Радинци.

И он је погинуо 6. априла приликом бомбардовања Арада. Он је успео да изврши задатак и да изручи товар бомби на немачки аеродром, али га је приликом повратка са задатка оборио немачки ас, мајор Арнолд Лигниц.

Поручник Славко Зеленика, пилот

[attachment=4]

Славко је рођен 27. септембра 1916. године у Приједору. Завршио је Војну академију и летачку обуку за извиђача 1939. године.

Погинуо је 6. априла, након повратка са задатка бомбардовања немачког аеродрома код Арада, када је авион у којем је Славко био заједно са Тодором Радовићем, оборио немачки ваздушни ас Арнолд Лигниц.

Капетан Боривоје Миловановић, пилот

[attachment=5]

Боривоје је рођен у Београду 2. марта 1910. године. Завршио је Војну академију, а потом прво летачку обуку за извиђача, затим курс за аерофото снимање, да би на крају 1938. године завршио и Пилотску школу у Мостару.

Погинуо је 6. априла када је његов авион нападнут и оборен изнад немачког аеродрома код Темишвара који је Боривоје имао задатак да бомбардује.

Поручник Михајло Кусовац, летач-извиђач

[attachment=6]

Михајло је рођен у селу Зачир код Цетиња. Након Војне академије, ступа у ваздухопловство и завршава летачку обуку за извиђача 1938. године у Панчеву.

Погинуо је 6. априла приликом бомбардовања немачког аеродрома у Темишвару. Авион у којем је Михајло био, а којим је управљао Боривоје Миловановић, оборили су немачки ловци из састава ПВО аеродрома.

Капетан Живомир Петровић, пилот

[attachment=7]

Живомир је рођен у селу Пољаница код Качера на Златибору, 28. октобра 1909. године. По завршеној Војној академији ступио је у ваздухопловство где је прошао прво обуку за извиђача, да би потом у Мостару завршио и Пилотску школу и 1938. године промовисан био у летачко звање-пилот. Летео је на авиону Бристол Бленхајм у саставу 11. извиђачке групе.

Погинуо је 8. априла приликом бомбардовања покрета немачких моторизованих јединица на путу Куманово-Прешево. Немци су успели да организују ПА артиљерију и ватра њихових флакова је била погубна за Живомира.

Наредник Блажа Гардашевић, летач-радиотелеграфиста

[attachment=8]

Блажа (или Блажо) је рођен 10. фебруара 1913. године у Ублинама Чевским код Цетиња. Прво је завршио Подофицирску школу и радио је у коњици. Потом је прешао у инжињерију, а касније је ступио у ваздухопловство и завршио радиотелеграфски курс и летачку обуку за то занимање. На аеродрому Велики Радинци код Руме је над њиме спроведена и обука за стрелца на авиону Хокер Хајнд.

Погинуо је приликом повратка са успешно извршеног задатка бомбардовања немачке тенковске колоне код Прешева, када је авион у којем је Блажо био ударио у једно брдо код села Драгинца у Мачванском срезу.

Поручник Јанићије Кораћ, пилот

[attachment=9]

Јанићије је рођен 3. новембра 1911. године у селу Висибаба код Ужичке Пожеге. Након Војне академије, ступио је у ваздухопловство, где је 1938. године у Панчеву завршио Пилотску школу. Распоређен је у 11. групу на аеродрому Велики Радинци код Руме.

Трећег дана Априлског рата, успешно је извршио задатак бомбардовања колоне немачких тенкова код Прешева, али је приликом повратка на матични аеродром у Руми, морао да слети на параћински аеродром Давидовац, због магле и лоше видљивости. Када су 10. априла временски услови дозволили да Јанићије полети за Руму, у фази „затрчавања“ летелице због високог снега којим је била прекривена травната писта аеродрома у Параћину, авион се занео, нагнуо на једну страну приликом чега је дошло до лома крила и неконтролисаног окретања авиона, који је на крају експлодирао, а Јанићије који је био у њему је погинуо.

Наредник Душан Вучковић, летач-радиотелеграфиста

[attachment=10]

Душан је рођен у Београду 10. марта 1912. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу, а потом и летачку обуку за радиотелеграфисту.

Погинуо је 10. априла на аеродрому Давидовац код Параћина, када је као члан посаде био у летелици са Јанићијем Кораћем, када је летелица у фази полетања имала удес са трагичним последицама по њих.

Поручник Драгомир Добровић, летач-извиђач

[attachment=11]

Драгомир је рођен 27. фебруара 1916. године у Новом Топољу код Славонског Брода. По завршетку Војне академије, бива распоређен у ваздухопловство, где 1939. године у Панчеву завршава летачку обуку за извиђача и на тој дужности, на авиону Бристол Бленхајм је дочекао Априлски рат.

Погинуо је 10. априла у Давидовцу крај Параћина као члан посаде са поручником Кораћем, када се њихов Бристол Бленхајм због високог снега на писти, у фази полетања занео, преломио и експлодирао.

Поручник Растислав Пешић, пилот

[attachment=12]

Растислав је био родом из Лесковца. Рођен је 11. октобра 1914. године. Након Војне академије, прво је у Новом Саду завршио извиђачку, да би 1940. године у Панчеву завршио Пилотску школу.

Са аеродрома Велики Радинци код Руме је полетео 8. априла са задатком да бомбардује колону немачких тенкова код Прешева. Када се враћао са успешно обављеног задатка, због временских услова је морао да одступи западно од маршруте како би Руми пришао са југа од Мачве. Али се тада и на Мачву спустила густа магла. Својим Хокер Хајндом је ударио у једно брдо код села Драгинца и на месту остао мртав.

Потпоручник Бранко Нововић, летач-извиђач

[attachment=13]

Бранко је рођен у Мартинићима код Даниловграда 28. септембра 1914. године.Завршио је Војну академију, а потом, ступивши у ваздухопловство 1938. године и летачку обуку за извиђача.

Приликом бомбардовања немачке моторизоване колоне код Прешева 8. априла, ватра немачких флакова је погодила летелицу у којој се налазио Бранко и усмртила га.

[attachment=14]

Између села Шајкаш и Вилово у Војводини, на месту где је пало неколико наших летача у Априлском рату, подигнут је споменик у знак сећања на те људе и све ваздухопловце који су дали свој живот за одбрану Краљевине Југославије. Између осталих, на једној од спомен плоча се налазе и имена неколико летача из 11. самосталне ваздухопловне групе из Руме, који су настрадали приликом бомбардовања немачких аеродрома код Арада и Темишвара…


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 10:00:15 pm
Главни штаб Југословенског Краљевског Ваздухопловства

Главни штаб ЈКВ, којем је задатак био да командује јединицама оперативног и позадинског ваздухопловства, све је чинио, само оно што је требало да чини није. Генерал Бора Мирковић који је командовао ваздухопловством, више је времена провео у повлачењу са једног положаја на други, него што је заиста командовао овом групацијом војске. Све је остављено Командантима бригада на знање и савест, а према инструкцијама ратног плана, који се „дотеривао“ и исправљао 2 дана пред рат, због већ поменуте издаје Владимира Крена.

У преподневним сатима 5. априла, пучиста Мирковић је наредио покрет јединица Команде ваздухопловства и евакуацију из Београда, прво у Липовичку шуму.  Око 13 сати тог дана је добио обавештење да ће сутра, 6. априла започети напад. Уколико га не буде, вратиће се у Београд, а ако га буде, правац Мачва и Јадар….

Пошто је тако нажалост и било, већ након првог удара 6. априла, око 9 сати, Бора је одлетео за Руму, односно Велике Радинце, док се остатак Команде преко Шапца упутио у Јадарску Лешницу, где је било командно место у случају рата. Додуше, док је био у Руми, наредио је 11. групи за даљње извиђање да полете за Румунију и бомбардују немачке циљеве, односно аеродроме у Араду и Темишвару. Након тога, био је 2 дана у Лешници…

Већ 10. априла Бора и сарадници се селе у Бању Ковиљачу, а сутрадан за Дрињачу. И тог 11. априла у Дрињачи, престало је свако командовање нашим ваздухопловством. Оно преосталих пилота и авиона по јединицама остало је препуштено само себи и њиховом личном залагању и пожртвовању. Додуше, водио је Бора „рачун“ о једном сегменту ваздухопловства, који му је итекако требао. Били су то велики транспортни авиони и бомбардери, којим је циљ био, барем оних који „претекну“ да се докопају Никшића. А до њега ће и Бора већ стићи…

И у наредна 4 дана, од Дрињаче и Сарајева, преко Трнова и Калиновика, Гацка, Билеће и Граба, пријехаше Бора у Никшић да се стави на чело флоте од 24 авиона која је имала да евакуише државни врх из земље и наравно оно већ пословично злато.

Уз овакав ангажман команданта (који се понашао као да му је једини циљ да се домогне Никшића, а вероватне и јесте то био) и дела командног кадра, уз готово никакву комуникацију именованог са јединицама на терену, уз непостојање координације летачких и наших ПВО јединица (неколико наших авиона је оборила наша ПВО), уз никако организовану службу осматрања и јављања и уз издајнике у готово свим јединицама, рекох већ негде горе, отпор коју су пружили припадници ЈКВ још више добија на значају…

Погинули припадници Команде ЈКВ

Пуковник Стјепан Буразовић, пилот

[attachment=1]

Стјепан је из Петриње, где се родио 1896. године. Као бивши летач Аустроугарског ваздухопловства, прикључује се војсци новоформиране Краљевине и већ следеће 1919. године постаје Командант Мариборске леталске сатније, која је учествовала у операцијама на Корушком фронту. Ипак он је све летачке и командантске дужности вршио не као пилот, него као ваздухопловни извиђач, да би тек 1940. године завршио Пилотску школу. Рат га је затекао на високој дужности у Команди ваздухопловства.

Погинуо је 9. априла у авионском удесу током лета на релацији Краљево-Лешница.

Ђорђе Николић, авиомеханичар

[attachment=2]

Ђорђе се родио у Турији 23. јуна 1901. године. Као свршени аутомеханичар војни рок је служио у Аутокоманди, да би се после тога запослио у авионској радионици 6. ловачког пука у Земуну, као авиомеханичар. Априлски рат га је затекао на аеродрому у Краљеву, где је био механичар на авиону Рода, којим је пилотирао пуковник Буразовић.

Погинуо је са њим у посади 9. априла, када су из Краљева кренули за Лешницу да пренесу неку важну пошту у ратну Команду ЈКВ. Њихова Рода се срушила код села Планинице у општини Мионица.

Капетан I класе Братислав Трајковић, пилот

[attachment=3]

Братислав је рођен у Београду 24. августа 1906. године. Након завршене Војне академије ступио је у ваздухопловство где је прво постао извиђач, да би у Новом Саду завршио Пилотску школу 1933. године. Био је пилот у склопу летачке јединице Министарства војске и морнарице.

Погинуо је 13. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања сарајевског аеродрома. Није ни стигао да полети.

Капетан I класе Милан Јанковић, пилот

[attachment=4]

Милан је рођен у Крушевцу 22. фебруара 1909. године. Након Војне академије бива распоређен у ваздухопловство где завршава прво школу за извиђача, а затим у Новом Саду и Пилотску школу. Био је распоређен на дужност пилота за везу у Министарству војном.

Погинуо је 13. априла приликом немачког напада на сарајевски аеродром.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 10:10:49 pm
Армијско и Поморско ваздухопловство

Што се тиче Армијског ваздухопловства оно није било довољно ангажовано у Априлском рату, првенствено због тога што су јединице тог ваздухопловства биле придодате као извиђачка подршка јединицама Армија на терену (КоВ).

А те Армије су биле, благо је рећи у расулу… За разлику од ваздухопловства које је своју мобилизацију спровело са готово 100% одзивом и попуњеношћу још почетком марта 1941. године, Армије КоВ-а нису биле завршиле мобилизацију, па самим тим ни концентрацију, односно стратегијски развој, тако да нису ни могле да спроводе операције планиране ратним планом „Р-41“. Тако да њима није ни било потребно ваздухопловство у таквом стању на терену. Армијско ваздухопловство је изгубило све авионе, сем једног мањег дела који је успео да прелети за Грчку. Велика већина застарелих Бреге-19 и Потеза-25, уништена је још на земљи, а један мањи део су уништили сами пилоти приликом повлачења. Три авиона су оборили Немци, а наша ПВО је оборила наша 4 авиона. Неколико је уништено у удесима, а око 27 „претеклих“ летелица је заробио непријатељ. Срећом у несрећи, ова групација нашег ваздухопловства није имала људских губитака.

Што се Поморског ваздухопловства тиче, оно је у прва 3-4 дана, без обзира на превласт непријатеља у ваздушном простору изводило нека борбена дејства. 20. хидропланска ескадрила је из Боке извела бомбардовање бродова у луки Драч, као и неколико бомбардовања италијанског бродовља у ширем рејону Барија у Италији. Нажалост, након прооглашења НДХ 10. априла, настало је расуло у редовима ове групације нашег ваздухопловства, где је добар део људства приступио новоформираном Зракопловству НДХ. Преостали, такође добар део људи је одлучио да на преосталим летелицама (хидроавионима) прелети за Грчку и прикључи се Савезницима. Од 14 посада на исто толико летелица, 2 су се срушиле током лета, 2 су оборене од стране непријатеља, док је 10 авиона са комплетним посадама дошло до Грчке, а одатле преко Крита, прелетели су за Абукир у Египту, где су се ставили на располагање Британском Краљевском ваздухопловству. Од ових 10 посада и авиона, у склопу Британских ваздухопловних снага на Блиском Истоку и Африци, основан је 2. Југословенски сквадрон и одмах прикључен  201. групи Морнаричког Краљевског ваздухопловства. Овај сквадрон је до пролећа следеће године, извео преко 800 борбених задатака, махом противподморничка дејства и извиђање акваторије. За годину дана и тих 800 летова, ова јединица састављена од југословенских пилота није имала ни један губитак у људству и техници. Због израубованих авиона, ова јединица је угашена, а људство се прикључило остатку избеглих пилота, који нису хтели да се предају Швабама у избегличком кампу у Бенини у Либији, одакле је почело да се пише ново поглавље наше ваздухопловне историје…

Позадинско ваздухопловство и транспортна авијација

Што се тиче транспортне авијације, наше ЈКВ није имало велик број изражено транспортних летелицa за превоз робе и путника, него су за ту намену, када је требало, коришћени бомбардери, односне услуге „Аеропута“ за превоз људи. Тако је и уочи Априлског рата мобилисано људство и авиони из Друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут“. Укупно је из те фирме изузето 15 летелица распоређених у две ескадриле које су базирале на аеродрому Дивци код Ваљева. За Команданта Транспортне групе, одређен је пилот са Солунског фронта и резервни пилот нашег ЈКВ, Директор „Аеропута“ Тадија Сондермајер. Ова група је током Априлског рата имала свега неколико летова. Један део авиона је уништен на земљи, пошто у Дивцима нису имали никакву заштиту (ловачку и ПВО) од напада немачких ловаца. Срећом нису имали људских губитака. Три авиона Аеропута, типа Локид Електра су успела да се домогну Грчке, а одатле су прелетели за Египат, односно Либију.

Позадинско ваздухопловство пак, које је такође вршило једним делом задатке превоза људства, док је једна позадинска ескадрила ловаца у ствари Трећа ловачка пилотска школа у Мостару, са својих 7 авиона имала за задатак да штити територију Херцеговине, Далмације и Црне Горе.

Погинули припадници Позадинског ваздухопловства

Капетан I класе Синиша Синобад, пилот-ловац

[attachment=1]

Синиша је рођен у Книну 1. фебруара 1910. године. Завршио је Војну академију 1931. године, а затим је прешао у ваздухопловство, где је зваршио Пилотску школу и обуку за ловца 1939. године. Априлски рат га је затекао на дужности командира у Ваздухопловној академији, одакле је одмах пребачен у 603. ваздухопловну групу.

Погинуо је 16. априла приликом прелета за Грчку, када је по једном извору због лоше видљивости ударио у планину Олимп, док је друга верзија да су га оборили немачки ловци.

Капетан Димитрије Брајевић, пилот-ловац

[attachment=2]

Димитрије је рођен 12. фебруара 1912. године на Цетињу. Након завршене Војне академије, бива распоређен у ваздухопловство, где прво постаје извиђач, да би након завршетка мостарске Пилотске школе 1939. године постао ловац. Био је распоређен у Седми бомбардески пук

Погинуо је у авиону Капрони Либечио приликом прелета за Грчку 16. априла.

Наредник Данило Дејић, пилот

[attachment=3]

Данило Дејић је рођен 8. априла 1911. године у Лабудском код Зворника. По завршетку Ваздухопловне подофицирске школе у Новом Саду, отишао је у Мостар где је 1935. године завршио пилотску школу.

Погинуо је 16. априла приликом прелета за Грчку у посади са Синобад Синишом.

Мајор Ђорђе Станојловић, летач-извиђач
[attachment=4]

Ђорђе Станојловић је рођен 26. фебруара 1904. године у Београду. Завршио је Војну академију и Вишу војну академију као и припремну Генералштабну школу. У ваздухопловству је завршио обуку за летача-извиђача. Био је на дужности у Генералштабу.

Погинуо је 16. априла приликом прелета за Грчку, у Капронију у посади са Синобадом. Том приликом је погинула и његова жена која се такође налазила са њима у летелици.

Капетан Данило Грбић, пилот-ловац

[attachment=5]

Данило је рођен 4. септембра 1909. године у Кореници. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство, где завршава Пилотску школу и обуку за ловца, односно курс за наставника летења. Априлски рат га је и затекао у Мостару на тој дужности.

Другог дана Априлског рата, 7. априла једна група италијанских бомбардера праћених ловцима је преко Мостара прелетела пут Сарајева. Данило је полетео у Харикену и напао непријатељску формацију. У ваздушном дуелу је био погођен, али је рањен успео да искочи из летелице и падне негде код Трнова. Међутим, пошто помоћ задуго није дошла, Данило је преминуо.

Наредник Ђорђе Цветковић, пилот-ловац

[attachment=6]

Ђорђе је рођен у Рековцу 6. априла 1912. године. Завршио је Ваздухопловну подофицирску школу за авиомеханичара, а потом и Пилотску школу у Мостару, односно Ловачку у Нишу 1939. године. Априлски рат га је затекао на мостарском аеродрому као наставника летења.

Погинуо је 6. априла изнад Подгорице на свој рођендан. Задатак му је био да брани небо изнад града. Успео је у дуелима да обори две непријатељске летелице, али му је понестало муниције. Одлучио се да изведе исто оно што је тог јутра урадила група његових колега у Куманову. Вештим маневрима је избегавао ватру непријатеља, а онда када су се стекли услови, извео је „таран“ и тако оборио још једног непријатеља, али је том приликом и сам изгубио живот.

Потпоручник Миленко Миливојевић, пилот-ловац

[attachment=7]

Миленко је рођен 14. септембра 1910. године у Севојну. Након Војне академије, у Мостару је завршио Пилотску школу и све разделе ловачке обуке и остао је у истом гарнизону да ради као наставник летења, где га је и затекао Априлски рат.

Погинуо је 6. априла изнад Подгорице, бранећи небо од напада непријатељских бомбардера. Успео је да извојује једну победу и обори непријатеља, али га је у другом дуелу оборио немачки ваздушни ас (135 победа), мајор Јоаким Минхеберг.

Нижи ваздухопловнотехнички чиновник IV класе Миладин Дендић, пилот

[attachment=8]

Миладин је рођен 1906. године у селу Заград код Никшића. Прво је завршио Подофицирску школу пешадије и једно време заиста радио као пешадинац, да би се јавио на конкурс за пилота бомбардера у оквиру Седмог бомбардерског пука, где га је и затекао Априлски рат.

Тешко је рањен 12. априла у близини Јабланице. По доласку у Мостар и пријему у болницу, недуго након тога је подлегао ранама.

Капетан Аугуст Нежмах, пилот-ловац
[attachment=9]

Аугуст је рођен 31. августа 1901. године у Долошкој Гори у Словенији. Завршио је Коњичку подофицирску школу, да би се касније „предомислио“ и прешао у ваздухопловство. У авијацији је након завршене Пилотске школе прошао све разделе ловачке обуке, а Априлски рат га је затекао на дужности наставника летења у Првој пилотској школу у Рајловцу крај Сарајева.

Погинуо је 6. априла 1941. године, приликом непријатељског напада на рајловачки аеродром.

Поручник Слободан Михић, летач-извиђач

[attachment=10]

Слободан је рођен 7. априла 1914. године у Стоцу. Након Војне академије ступа у ваздухопловство и у Панчеву 1939. године завршава обуку за летача-извиђача. Априлски рат га је затекао у саставу извиђачке групе на аеродрому Смедеревска Паланка.

Погинуо је 10. априла док је бомбардовао немачку колону тенкова на путу Ћуприја-Лапово. Наиме ватра немачких флакова му је нанела повреде, и док је пилот Поручник Владо Јанковић прекинуо дејство и пожурио назад у Паланку не би ли спасао Слободану живот, када су слетели на писту за Слободана је већ било касно. Преминуо је.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 28, 2018, 10:12:20 pm
17. април 1941. године био је завршетак Априлског рата за нашу војску…

У претходним наставцима, „прочешљано“ је стање свих јединица ваздухопловства по свим елементима. Дакле, број јединица, бројно стање ваздухоплова, ратни распоред и ратни задаци. У најкраћем, обухваћена су мање више сва њихова борбена дејства у тих неколико дана и поменути су сви летачи који су у тој неравноправној борби дали своје животе. Поред њих, у Априлском рату је погинуло још 700 припадника ваздухопловства из техничког састава, приликом бомбардовања наших аеродрома, а окупатор је у Краљеву стрељао 500 радника Фабрике авиона…

Преживело људство ЈКВ, како се рат ближио своме крају, концентрисало се на територију јужно од Сарајева у БиХ, односно јужно од Краљева. Преживели и они који тада нису похапшени од стране окупатора, њих око 40000 на дан 15. априла, налазило се у том рејону. Генерал Боривоје Мирковић, којем је отприлике једини задатак поред тога што је подигао пуч 27. марта, био тај да организује евакуацију државног врха из земље, а не да ради оно што је требало да ради, тј. да командује ваздухопловством је још претходног дана, 14. априла предао команду над ваздухопловством пуковнику Петру Вукчевићу. И то у рану зору…

После је одлетео за Никшић да координише бег из земље… Немци су иначе тог дана на Палама заробили Врховну команду и наредили престанак борбених дејстава. Могло им се. Када је та вест стигла до наших ваздухопловаца који су напустили Сарајево, односно Сјеницу и кренули за Боку, јер су се наивно надали да ће у Боки са Савезницима организовати одбрану… И када су чули да Вукчевић од њих тражи капитуалцију, то су одбили.

Вукчевић није смео да потпише акт, па шаље ађутанта у Никшић код Боре „пучисте“, који заузет утоваром министара, њихових породица и злата, такође није хтео да потпише акт, али је са друге стране „посаветовао“ да се људи много не „брецају“…

Краљ и Влада су свеједно збрисали, а пошто Енглези неће и не могу помоћи, ако не одбрану, а оно барем евакуацију људи, онда нема користи да се људи повлаче, него нека се предају…

Углавном да не наводим сада „суве“ бројке, али је укупно на територији Црне Горе и Херцеговине ухваћено 30000 припадника ЈКВ који су одмах послати у логоре. Њих око 10000 је успело пре него су их Швабе ухватиле да се упуте у своје родне крајеве. Многи су се касније током лета прикључили НОП-у. Такође, један не тако мали део се „удомио“ у Зракопловству НДХ. На крају, треба поменути и оне који су успели на време да побегну на слободне територије својим летелицама и да се прикључе антифашистичкој борби.

Поред оних летача који су превозили државни врх, и који су након извршења тог задатка послати у избегличке кампове (Египат и Либија), јер им више нису требали, одређен део људства се са својим авионима ставио на располагање ваздухопловствима СССР и Велике Британије. СССР-а се „докопало“ 5 авиона и посада, али се засигурно зна да је 5 бомбардера, три транспортера и 10 хидроавиона дошло до Блиског истока и тамо наставило борбу са Савезницима. Касније су и они допали избегличких кампова, где је од тих људи, касније током 1943. и 1944. један део се прикључио Америчком ваздухопловству, док су други уз логистичку помоћ Британаца учествовали у оснивању Прве и Друге ескадриле НОВЈ. Добар део ваздухопловаца који су остали у земљи и нису били заробљени, одазвали су се на Титов позив 1944. године и послати су у Русију односно на кратку обуку и „подсећање“ на нашим аеродромима на слободној територији, те су након тога од Совјета преузели две ваздухопловне дивизије.

„Черупањем“ оно преосталих машина које нису уништене у Априлском рату (додуше, махом застарелих и оперативно неупотребљивих летелица, где су Италијани узели 144 авиона, НДХ 260, „омастили“ су се и Бугари са 10 и Румуни са 9, наравно Немци су били господа, њих „коске“ нису интересовале, то су оставили „боранији“), престало је да постоји Југословенско Краљевско ваздухопловство…

– К Р А Ј –


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on June 29, 2018, 09:19:33 pm
Sav offtopic pobrisan


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: dzumba on June 30, 2018, 08:01:11 pm
Браво, лепо написано. И мој отац је као ваздухопловни наредник, везиста на почетку рата био на аеродрому Велики Радинци у некој ваздухопловној групи. Нажалост нисам записао у којој. Само знам да је говорио да се ради о старим авионима, двокрилцима.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: ssekir75 on June 30, 2018, 08:24:44 pm
ово је више него одлично!  :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap све на једном месту, врло педантно урађено. и треба да се негде објави да се мало више чује о овим херојима.


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: mlnrakic on April 08, 2019, 11:56:41 am
ово је више него одлично!  :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap :klap све на једном месту, врло педантно урађено. и треба да се негде објави да се мало више чује о овим херојима.
Браво, лепо написано. И мој отац је као ваздухопловни наредник, везиста на почетку рата био на аеродрому Велики Радинци у некој ваздухопловној групи. Нажалост нисам записао у којој. Само знам да је говорио да се ради о старим авионима, двокрилцима.

Hvala ljudi  :)


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: mlnrakic on April 08, 2019, 11:57:22 am
Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Милан РАКИЋ април месец 2017.

У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Ово ће бити прича о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу.

[attachment=1]

Хитлерова Директива бр. 25

Иако је био проглашен „отвореним градом“, када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој „Директиви број 25“, у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења:

1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре.

2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији.

3. У појединостима наређујем следеће:

а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд.

б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе.

в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија.

г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд.

д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча.

4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах.

5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим.

У потпису, Адолф Хитлер.

[attachment=2]

Стање ЈКВ пред рат

Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије.

Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области).

Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког „нелегитимисаног“ ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено „пуцање“ испод летелица, у циљу приморавања на слетање.

У склопу ратног плана „Р-41“, на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација – 20 минута, извиђачка авијација – 25 минута и бомбардерска авијација – 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло.

Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана „Р-41“ је поред бројног стања и „квалитета“ летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде… Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог „херојског“ подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године.

Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало „смањење“ времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута…

Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године…

Hvala i Vama što ste preneli ovu priču


Title: Re: Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Post by: MOTORISTA on April 08, 2019, 07:03:44 pm
Hvala vama što ste je napisali.